Citirao sam gospođo Paunović, a nekako je znate, veterina u nadležnosti Ministarstva poljoprivrede tako da mislim da imam pravo da o tome govorim.
E, sada u kontekstu činjenice tu sam stao, dakle, u kontekstu činjenice da je pre nekoliko dana izrečena presuda Miloradu Dodiku, u stvari presuda srpskom narodu i presuda Republici Srpskoj.
39/2 MO/JG
Želim da pitam političko Sarajevo, želim da pitam njihove sponzore, kosponzore kako ih sve zovu, pošto se 2025. godine dakle u ovoj godini navršava deset godina od pokušaja ubistva predsednika Republike Aleksandra Vučića u Srebrenici, dokle se stiglo sa istragom protiv onih koji su pokušali da ubiju u to vreme predsednika Vlade Republike Srbije gospodina Aleksandra Vučića u Srebrenici? Neka ne misle da smo mi to zaboravili.
Kao što smo ponosni na činjenicu da je Aleksandar Vučić te 2015. godine izašao iz Srebrenice podignute glave, nije hteo da je spusti ni u trenutku kada su na njega bacali kamenice i kada su pokušali da ga ubiju. Dakle, imamo presudu protiv Milorada Dodika zbog navodnog nepoštovanja odluka Visokog predstavnika Međunarodne zajednice u Bosni i Hercegovini, pitamo šta je sa presudom protiv onih koji su hteli da nam ubiju predsednika države, koji su hteli da ubiju čoveka u kome svi Srbi vide svog predsednika?
Gospodin koji je maločas govorio kaže Aleksandar Vučić da kaže narodnim poslanicima, da kaže ministrima, da kaže državnim funkcionerima da sede 400 sati, 400 dana, oni bi sedeli. Pa da, sedeli bi. On ne može da nađe nijednog kome da kaže sedi minut, a Vučić može da nađe na stotinu i na hiljade. Mislim da i to govori o tome koliko ko vredi u političkom smislu.
Hteo sam nešto da kažem juče, ali sam zaboravio, pa ću na to da se osvrnem danas. Đilas je, ako ste primetili juče skinuo sako, znači to je takva stipsa da je nagovorio ljude da bacaju bojne otrove, suzavac, farbu, da nas prskaju prahom iz PP aparata, ali je ako ste primetili juče skinuo sako da slučajno njegovo skupoceno odelo ne bude oštećeno pa je ostao samo u košulji, ali to je jedan detalj. Juče su najekstremniji bili ljudi Miloša Jovanovića iz poslaničke grupe NDSS i POKS. Dakle, ljudi koji se zalažu, makar verbalno se zalažu za obnovu kraljevine. Oni kažu da ne valja republika, da ne valja Aleksandar Vučić, da je diktator, da ugrožava prava, pa je zbog toga Srbija ustala, pa su eto i oni ustali i treba kažu da se obnovi Kraljevina Srbija. Juče su tu koliko sam uspeo da vidim razvili onu monarhističku zastavu i time takođe poslali poruku građanima Srbije da su oni za kraljevinu. Nemam ništa protiv, to je legitiman politički stav.
Međutim, setio sam se jednog zakona koji je donet u vreme kada je naša država bila kraljevina. Sada samo da uporedite kakva prava ima opozicija u vreme tog velikog diktatora Aleksandra Vučića, a kako je bilo u vreme kada je državom vladao kralj, za šta se oni navodno zalažu.
U julu 1921. godine komunista Alija Alijagić ubio je u Delnicama ministra unutrašnjih poslova Milorada Draškovića. Kralj, žao mi je što nije tu gospodin Vojislav Mihajlović, on je unuk Draže Mihajlovića, čoveka koji je do kraja svog života bio veran kralju i otadžbini, kralj je u to vreme još uvek bio živ, Petar Prvi Karađorđević, preko ministarskog saveta je izdejstvovao da se u Narodnoj skupštini donese zakon o zaštiti javne bezbednosti i poretka u državi. Imam taj zakon i sada ću da vam pročitam nekoliko članova, pa vi dame i gospodo narodni poslanici i vi građani Srbije razmislite da li bi vam bilo bolje pod režimom Aleksandra Vučića, tim velikim diktatorom koji tlači narod, koji ugnjetava, koji ne da plate, koji ne da penzije, ispira mozgove itd. koji nas tretira kao robobe ili bi vam bilo bolje pod ovima koji su nas juče gađali bojnim otrovima, suzavcem, šok bombama i koji kažu da su za kralja. Evo kako je bilo za vreme kralja.
39/3 MO/JG
Član 1. Zakona o zaštiti javne bezbednosti i poretka u državi – kao zločinstvo u smislu kaznenog zakona smatraće se i ova dela: pisanje, izdavanje, štampanje, rasturanje knjiga, novina, plakata ili objava kojima se ide na to da se ko podstrekne na nasilje prema državnim vlastima, predviđenim Ustavom ili uopšte da se ugrozi javni mir ili dovede u opasnost javni poredak.
40/1 MZ/IR 17.40 – 17.50
Ovo važi i za svaku pismenu ili usmenu, komunističku ili anarhističku propagandu, a ovde je ima koliko hoćete, od novembra meseca prošle godine, ili ubeđivanje drugih da treba promeniti politički ili ekonomski poredak u državi zločinom, nasiljem ili ma kojom vrstom terorizma. Svaka, da kažem, slučajnost sa onim što se juče desilo je, naravno, namerna.
Tačka 2. Zakona o zaštiti javne bezbednosti i poretka u državi donetog u vreme Kraljevine: „Organizovanje, potpomaganje ili postajanje članom kakvog udruženja koje bi imalo za svrhu propagandu komunizma, anarhizma, terorizma ili udruženja za nelegalno ili neparlamentarno prigrabljivanje vlasti, kao uopšte ono što se sadrži u prednjoj tački“. Dakle, ljudi nacrtali ono što se dešava od novembra meseca, neparlamentarno preuzimanje vlasti. Da ne čitam sve.
Član 3. Zakona o zaštiti javne bezbednosti i poretka u državi donetog u vreme kada smo bili Kraljevina: „Državna politička vlast tražiće od najbližeg komandanta vojsku radi održavanja javne bezbednosti kad god se pokaže da u kojem konkretnom težem slučaju nisu za to dovoljni njeni organi lične ili imovne bezbednosti“.
I jedan član, videćete, kao da je napisan za ono što se juče desilo. Član 7: „Ko rasprskavajuće materije ili sprave ili oruđa potrebna za njihovo spravljanje gradi ili drugoga upućuje kako da ih načini, nabavi, čuva ili ih drugome prodaje, mada zna ili mora držati da su sve one određene da se upotrebe za izvršenje kakvog zločinstva, pored onih pobrojanih u članu 1, kazniće se robijom“.
Član 8: „Ko je ovlašćen da drži rasprskavajuće materije, pa ovim rukuje protivno postojećim pravilima i naredbama nadležnih vlasti i s tim prouzrokuje kakvu štetu ili opasnost po imovinu, život ili zdravlje drugih, kazniće se robijom, a u osobito ovakvim slučajevima zatvorom“. Dakle, postojala je razlika između robije i zatvora, u vreme kada je državom vladao kralj, za šta se oni, navodno, zalažu.
Član 12, i tu ću da završim sa citiranjem ovog zakona: „Ko na javnim zborovima, u otvorenim ili zatvorenim prostorima, ili inače ma gde, nosi ili iznosi“, pazite, nacrtano za ono što se dešava od novembra meseca i za ono što se dešavalo juče u Narodnoj skupštini, krvave šake, „nosi ili iznosi ma kakve znake, zastave ili natpise, kao znak pozivanja ili podstrekavanja da se stvori javno mišljenje da postojeći pravni poredak treba zameniti drugim putem prevrata, rušenjem privatne svojine ili uništavanjem javnoga mira, kazniće se zatvorom najmanje godinu dana ili novčano do 50.000 dinara, ili obema kaznama“.
E sada, dame i gospodo narodni poslanici, žao mi je što nisu tu ljudi poput Miloša Jovanovića, Voje Mihajlovića i drugih, da ih pitam da li bi im bilo bolje da se primeni zakon donet u vreme Kraljevine, za koju se oni navodno zalažu. Vidim, juče su nam bacali suzavac pod monarhističkom zastavom, ili im je ipak, čini mi se, malo bolje pod tim navodno diktatorskim režimom Aleksandra Vučića. Niti ih ko tera na robiju, ni u zatvor, niti ih novčano kažnjava, niti ih zabranjuje, nego je prema njima veoma, veoma tolerantan i poziva sve nas da stoički istrpimo sve ono što ste svi vi zajedno sa nama iz Vlade juče zaista stoički i junački istrpeli.
Šta hoću da vam kažem? Da poručim njima, koji ovo možda prate, ma, molite Boga da Vučić još dugo, dugo vlada Srbijom, jer prema vama, takvima kakvi ste, rušiteljima države, niko ne bi bio toliko tolerantan kao taj čovek. I ja mu skidam kapu na tome koliko srce ima, koliku dušu ima i koji je prag njegove tolerancije da istrpi sve ono što svi građani Srbije, ogromna većina građana Srbije trpi od novembra meseca prošle godine, teror jedne ubedljive političke i intelektualne manjine u Srbiji.
40/2 MZ/IR
Dakle, pokazao sam vam koliki su to licemeri. Kažu – mi smo za kralja. Onda morate da budete i za kraljeve zakone. Onda nema suzavca u Narodnoj skupštini, onda nema šok bombi, onda nema praha iz protivpožarnih aparata, onda nema zastava sa krvavim rukama i krvavim šakama u Narodnoj skupštini. Nego ima robije, ima zatvora, ima novčanih kazni, ima zabrane onoga što zapravo jeste i što su juče demonstrirali – politički terorizam. Ali upravo zbog toga što smo tolerantni, na čelu sa Aleksandrom Vučićem, prema njima, mi pokazujemo kakva je razlika između te većinske, normalne, pristojne Srbije i njih koji nikakve ideje nemaju, sem nasilja, terora i pokušaja protivpravnog, protivustavnog preuzimanja vlasti.
Inače, jedva čekam da se oni vrate u Narodnu skupštinu. Mi smo juče pokazali da ih se apsolutno ne plašimo, da nije uspeo pokušaj da se prekine sednica Narodne skupštine, a mogli ste i danas da čujete da su, u stvari, priznali da im je to juče bio cilj, jer oni danas jadikuju zašto Ana Brnabić juče nije prekinula sednicu. Kažu – nije bilo uslova. Ne, nego je to bio njihov plan, odnosno plan njihovih mentora, da se pokaže na delu da je Srbija stala, a Srbija nije stala. Pokazali smo juče svi zajedno, i vi narodni poslanici i mi članovi Vlade, da Srbija nije stala i da Srbija ne sme da stane i da ćemo Srbiju snažno, na čelu sa našim predsednikom, da poguramo napred.
Još jedanput na kraju, pitanje za političko Sarajevo, pitanje za njihove sponzore i kosponzore, pitanje za visokog predstavnika međunarodne zajednice u Bosni i Hercegovini, ako su oni to zaboravili, mi nismo – ko je hteo da nam ubije predsednika Vlade, sadašnjeg šefa države u Srebrenici, u julu 2015. godine? To pitanje ćemo postavljati svaki put, dok na to pitanje ne dobijemo odgovor. Jer ne može biti da su Srbi za sve krivi, a da niko ni za šta nije kriv kada su u pitanju srpske žrtve. Nama su hteli da ubiju predsednika Vlade. Kao što su komunisti ubili u Delnicama Milorada Draškovića, ministra unutrašnjih poslova Kraljevine SHS, takva ista sudbina trebalo je da zadesi i Aleksandra Vučića.
Na desetogodišnjicu pokušaja njegovog ubistva, ja ću stalno, dok god budem imao mogućnosti ovde u Narodnoj skupštini, baš zato što je 2025. godina, zato što se navršava 10 godina od pokušaja ubistva predsednika Vlade, koji nije sagnuo glavu pred ruljom, kao što je juče bila ovde u Narodnoj skupštini, i kao što vi niste sagnuli glavu, dakle, u ime svih nas, u ime većinske Srbije, postavljaću pitanje ko je hteo da nam ubije predsednika Vlade u Srebrenici, u julu 2015. godine.
