Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanice <a href="https://test.otvoreniparlament.rs/poslanik/9916">Aleksandra Tomić</a>

Aleksandra Tomić

Srpska napredna stranka

Govori

Gospodine predsedavajući, uvaženi ministre, nakon svih izlaganja mojih kolega, predstavnika političkih stranaka po pitanju današnje teme dnevnog reda, ono što treba na početku zaključiti jeste, možda niste znali, jer niste imali prilike da učestvujete u političkom životu Srbije, da je promenjen koncept, princip funkcionisanja države. Nekada je bio princip da se prvo zadužuju preduzeća, lokalne samouprave, a onda se posle 6-7 meseci dođe sa tim sa koliko kredita treba država da se zaduži, pa na kraju godine, u decembru mesecu, dolazimo do sednice Skupštine, gde se usvaja kredit od 1,4 milijarde evra po različitim međunarodnim institucijama i različitom vrstom ugovora. To je bila praksa do 2012. godine.
Sada imamo drugačiju praksu. Onu ispravnu, koja finansijski omogućava da Srbija postane interesantna država za ulaganja, za investitore, a to je da se prvo napravi plan, da se donese budžet planiran za 2014. godinu, a da se u 2014. godini sklope ugovori, sporazumi sa zainteresovanim institucijama i državama koje daju zajmove, pa da se na osnovu toga skupe sve vrste projekata iz određenih oblasti, a onda se ide u implementaciju takvih projekata. To je suštinska razlika između prošlosti i sadašnjosti, između nove Vlade i novog koncepta države i pojave SNS od 2012. godine na političkoj sceni, gde je postala vladajuća stranka, gde je postala stožer Vlade Srbije, a sada od 2014. godine ima i svog premijera. To je pokazatelj da ova stranka ima viziju o tome kako treba voditi ekonomiju Srbije, pošto se našla u velikim problemima.
Ne bih da govorim mnogo o tome, ali ostaće mi u sećanju jedan nastup guvernerke NBS, a to je da je donela jedan čaršav na kome se nalazi 232 kreditna zaduženja po različitim osnovama od 2000. godine do danas, gde su bile određene kreditne linije po stopama od 8,3% na godišnjem nivou. To samo govori o neodgovornosti zaduživanja.
Kada pričamo o tome da su bili nekada neki povoljni krediti, onda zaboravljamo deo… Verovatno većina mojih kolega ne zna, da je drugačiji sistem zaduživanja kada vi imate određenu kamatnu stopu, a obavezu da određene tehnologije uvodite u projekte, da određene strane eksperte plaćate po određenim instrukcijama, onda nemate slobodu da ulažete u svoju zemlju, u određeni deo projekata koji su u infrastrukturi, pa dobijamo rezultat koji smo imali, a to je da nam otvaranje infrastrukturnih projekata i gradnja nekih važnih puteva traje i po 10-15 godina. Zbog toga se pokazujete, kao država, nestabilnim, neodgovornim, prvo sami prema sebi, a onda vas niko drugi ne poštuje u okruženju.
Ovim današnjim predlozima sporazuma o zaduživanju, pre svega u odnosu na Arapske Emirate koje iznosi milijardu dolara, je praktično ono počinje i završava sa konceptom smanjivanja budžetska, odnosno i pokrivanja budžetskog deficita za 2014. godinu, ali pokazuje da je Srbija jedna stabilna u političkom okruženju, prihvatljiva i interesantna država, zato što joj drugi i države sa istoka i sa zapada i sa juga i sa severa, zaista veruju u to što radi, da jednostavno zavređuje određenu pažnju, da ima određeni kredibilitet i da zbog toga ljudi mnogi imaju poverenja da ulažu po različitim osnovama u Srbiju.
Naravno, za to je bilo potrebno da se postignu određeni preduslovi. Ti preduslovi su očito konsolidacija javnih finansija koja ne može preko noći, koja je bila potrebna i 2012, 2013. i 2014. godine, da se upravo na jednom mestu skupe sve finansije i vide koliki su realni prihodi, koliki su realni rashodi, koliko zaista u javnom sektoru postoji zaposlenih i to do sada nije bio slučaj.
Sa tim onda dolazite u situaciju da zaista možete da kažete da naša država raspolaže sa ovolikim kapitalom, sa ovoliko zaposlenih i sa ovolikim praktično realnim budžetom.
Treba pohvaliti, pre nego što krenemo uopšte na ovaj deo koji se odnosi na same zakone koji odobravaju zajmove, odnosno koji su došli na ratifikaciju u Skupštinu Srbije, da je ovo međunarodna obaveza Srbije, a to je da parlament odobri određena zaduživanja, ali treba pohvaliti ovaj deo na kojim firme u restrukturiranju pokušavate jednostavno da skinete sa direktnog finansiranja iz budžeta. To se očito pokazalo da je rak rana naše privrede. Tačno je da tu ima veliki broj zaposlenih, tačno je da ćemo imati problema sa određenim brojem ljudi koji će trebati da se prelije iz javnog sektora u privatni sektor i da je to velika muka, ali je isto tako tačno da bi stabilnost budžeta obezbedili, da je potrebna ta milijarda dolara, da jednostavno pokrije određeni budžetski deficit. Tačno je ono što ste rekli da mi moramo da imamo kreditne linije i za pokrivanje budžeta, ali moramo da imamo i kredite za infrastrukturne projekte.
Ono što je pokazala ova današnja sednica je da se nismo zaduživali samo isključivo kod Arapskih Emirata, nego postoje određene kreditne linije koje su u programu sa Evropskom investicionom bankom. Ti krediti pokazuju da razvoj malih i srednjih preduzeća, o kojima toliko pričamo, zaista treba da bude jedan zamajac u ekonomiji Srbije, da oni treba na neki način da probude sve one ljude koji bi se bavili određenim projektima i iz oblasti informatike, iz oblasti energetike, ali sa jednog stanovišta, odnosno privatnog sektora i ono što je interesantno je da postoje kod kredita Evropske investicione banke koji je Narodna banka Srbije sklopila po ovom sporazumu, koji je došao kod nas praktično na usvajanje, pokazuje da postoje dve komponente isključivo podsticaj za mala i srednja preduzeća i drugi deo koji se odnosi na opšte projekte koje su upravo vezane za ove određene oblasti koje su čak i neprofitne, kao što je i zdravstvo i prosveta, i to je ono što negde daje nadu da privreda i broj zaposlenih ljudi treba da se poveća, a naravno u skladu sa jučerašnjom sednicom gde je Vlada obezbedila određene podsticaje kod direktnog zapošljavanja.
Zašto je interesantan i ovaj kredit koji se odnosi na Evropsku investicionu banku? Zato što po toj prvoj komponenti malih i srednjih preduzeća isključivo od kreditiranja ide preko poslovnih banaka, agenti između Evropske investicione banke i NBS i malih i srednjih preduzeća će biti komercijalne banke, što ta prva komponenta daje mogućnost kreditiranja na 12 godina sa četiri godine grejs perioda sa veoma povoljnom kamatom, da minimalna sredstva koja mogu da se obezbede kroz kreditne linije su 5,5 miliona evra. Druga kreditna linija, o kojoj pričamo, opšteg projektovanja i prioritetni projekti iz oblasti energetike i infrastrukture, ali i prosvete i zdravstva kao što sam rekla, će obezbediti na 15 godina sa pet godina grejs perioda.
Zašto je to interesantno? Zato što određene projekte u toj oblasti jednostavno ne možete za manji period da sprovedete i to bi predstavljalo veliko opterećenje za ta mala i srednja preduzeća koja su već negde jako zadužena kroz određene komercijalne kredite koje su imali prilike da podižu. Ovo bi trebao da bude jedan vetar u leđa za otvaranje, odnosno premošćavanje mnogih projekata u kojima su se naša mala i srednja preduzeća našla.
Ono što je interesantno još videti je da je Evropska investiciona banka ograničila mogućnosti plasiranja ovih sredstava za preduzeća. To je na sledeći način – do 12,5 miliona evra mala preduzeća mogu povući ta sredstva za određene projekte do vrednosti 100%. Ali, između 12,5 miliona i 25 miliona evra svega do 50% banke će učestvovati u kreditiranju, odnosno projektima sa malim i srednjim preduzećima. Kakvu nam sliku to daje? Daje nam sliku da se zaista mislilo na ovo, mikropreduzeća koja imaju do 10 zaposlenih, mala preduzeća od 50 do 100 zaposlenih i velika preduzeća koja će ići pod posebnim programima, a da se onda na neki način pomaže tom javnom sektoru, o kome toliko govorimo, da realizuje određene ideje i da zaposli puno ljudi.
Namerno sam ostavila za kraj ovaj Predlog zakona o potvrđivanju ugovora o zajmu između Vlade RS i Fonda za razvoj Abu Dabija koji će biti namenski potrošen za navodnjavanje. Ono što je važno reći je da takvi namenski krediti treba da nam daju šansu da mnoge stvari popravimo koje do sada nismo imali uopšte šanse da radimo. To je jedna državna obaveza, o kojoj do sada nijedna Vlada nije ovako sistemski razmišljala, a ni radila.
Do 2010. godine smo imali 2006. godine ulaganje primera radi u vodoprivredu, pa čak i u sisteme odbrane od poplava u vrednosti od dve milijarde dinara iz budžeta direktno i plus još toliko sredstava koja su povučena iz kredita Svetske banke. Tada smo imali maksimalne vrednosti poplava koje su se 2006. godine na određeni način branile.
Od 2010. godine kada je tadašnje Ministarstvo za ekonomiju i finansije predložilo novi zakon o vodama u određenom delu se reklo da svi prihodi koji idu od vodoprivrednih taksi se slivaju u budžet direktno i troše se zavisno od programa na koji će način to biti prezentovano. Dešavalo se da programi koji za određenu godinu služe za odbranu od poplava, izgradnju nasipa više ne služe za to, nego budu u vrednosti, nekada su bile dve do pet milijardi dinara, od 300 do 400 miliona dinara, a druge kreditne linije prenamenovane za uređenje skijališta i adaptaciju tog terena. To su bili nonsensi koji su se dešavali svake godine pojedinačno. Da ne pričam o tome da su nadležnosti primera radi „Srbija voda“ podeljene u „Vojvodina vode“, „Beograd vode“ i da ste dobili otprilike javna preduzeća koja su počela da grcaju u dugovima.
Još jedna informacija koju možda znate, a možda i ne, a to je da postoji oko 1.000 vodoprivrednih preduzeća koja su ostala u duhu društvenih preduzeća. Mnoga od njih su u velikom problemu što se tiče stečaja, sigurno jedna četvrtina. Jedna četvrtina su u velikim dugovima po različitim vrstama kredita, a nisu blokirana. Jedna četvrtina su po projektima urađena određena sredstva koja su prebačena iz budžeta, ali nedovoljno da bi ona uopšte mogla da rade i opstaju.
Privatizacija je izvršena kod jedne četvrtine tih preduzeća, ali se pokazalo da na sektoru voda nisu imali šta da rade zbog nedostatka sredstava.
Mislim da je ta neodgovornost tadašnjih vlastodržaca bila, jer nisu hteli da čuju šta struka kaže, a struka je upravo rekla da je potrebno urediti sistem vodoprivrede. Tu spada i sistem navodnjavanja i sistem odbrane od poplava, ali i sistem koji se odnosi na rešavanje pitanja otpadnih voda.
Imala sam prilike da branim zakon koji se odnosio na zakone o ministarstvima i zaista sam bila zastupnik toga da Ministarstvo poljoprivrede, zaštite životne sredine na neki način je sasvim prirodan sled ukoliko želite kao država da podignete određene sisteme. I eto vraga, nije prošlo ni par dana, a pokazalo se da taj koncept je ispravan i sada u ovom trenutku kada se Srbija nalazi u jako teškom stanju što se tiče uopšte vodoprivrede i sistema za odbranu od poplava. Jednostavno ovaj način funkcionisanja i preusmeravanja namenskih kredita za određene projekte se pokazuje da je to nama bilo neophodno.
Kada pričamo o navodnjavanju ovaj kredit takođe ima neke dve komponente, a to je da se prva komponenta odnosi na poljoprivredne proizvode, a jedna komponenta se odnosi na navodnjavanje. Ta komponenta koja sada, govorimo o toj prvoj fazi i oblasti 275 miliona evra, pokazuje da ovih 97 miliona je samo praktično prva pozicija za koje postoje projekti. Shvatila sam, a verovatno sam i u pravu, da mi imamo šanse da kroz realizaciju ovih projekata povlačimo i sledeće linije za projekte ukoliko pripremimo adekvatnu projektnu dokumentaciju.
Smatram da je Srbiji jako potrebno, i jako važno što ovim sporazumom i ovim praktično kreditom mora da postoji implementaciona jedinica za realizaciju ovih projekata, iz prostog razloga što tu treba da sede ljudi koji će se ponašati prema međunarodnim standardima u smislu finansija, ali ova tehničko-tehnološka primena novih tehnologija, znači, ljudi koji će od struke sedeti i jednostavno pratiti realizaciju tog projekta. Zašto je to važno? Zato što onda zaista ta sredstva koja dolaze idu po određenim tranšama, idu po određenim situacijama, po građevinskim objektima, prati se njihova realizacija i samo tako jedino vi možete od početka do kraja da izvedete radove, ali onda nećete imati dopunske radove u vrednosti od 100% kao što se dešavalo da most, jedan koji gradimo u Srbiji u Beogradu, za te pare možemo da izgradimo dva, ili tri mosta, onda toga nema. Jednostavno, ovde imamo veliku finansijsku kontrolu i potpuno je opravdano da oni koji su zajmodavci žele da kontrolišu sredstva u koja ulažu.
Ono što bih na kraju rekla još to je da ne možemo da pričamo o navodnjavanju u današnjem trenutku, u situaciji kada smo imali ovakvu štetu od poplava, da kažemo da je jednostavno došlo na naplatu sve ono što do sada uopšte nije rađeno i što je na pogrešan način prezentovano narodu, tako da se negde narod i uljuljkao i jednostavno nije ni pretpostavio da mogu da se dese klimatske promene koje bi dovele do praktično ugrožavanja životom.
Postoje institucije koje su usmeravale da su svi na kraju krajeva ugroženi određenim klimatskim promenama, neko više neko manje, da u regionu postoje države koje će imati veće ili manje štete, da smo mi u državi imali ranija iskustva po tom pitanju, ali negde smo izgubili odgovornost o tome da se nikada ne postavlja pitanje – a gde su sredstva od ukidanja vojske Jugoslavije, kada se prelazilo na profesionalnu vojsku – šta se dešavalo sa imovinom vojske Jugoslavije, zbog čega se posle toga nije prešlo na princip civilne zaštite? Sve države imaju taj razvijen sistem, a verovali ili ne, oni se vode modelima bivše SFRJ i tvrde da su ti modeli civilne zaštite bili najbolji. Mi smo nekako to stavili u paket sa komunističkim nasleđem i nekako smo se distancirali od svih tih modela civilne zaštite, a verujte mi da i Norvežani koji imaju modele kao što su Inserag i dan danas vrše određene probe i modele i uključuju kompletan civilni sektor, sve nevladine organizacije u ovaj deo odbrane od suša, poplava, klizišta, zemljotresa.
Prema tome, treba razmišljati široko o ovoj temi. Ovaj kredit koji se odnosi na navodnjavanje praktično je i početak sanacije šteta koje su nastale. Sada je trenutak kada Srbija i građani Srbije su shvatili odgovornost uopšte određenih tema u društvu kao što su klimatske promene i razvoj poljoprivrede na jedan moderan način, zbog čega treba zaista biti uključen u sve ono što nam društvo prezentuje, a Vlada Srbije i trenutno Ministarstvo finansija nam daje sada mogućnost kroz određene kreditne linije, kroz rasterećenje finansijsko koje je do sada trajalo zbog ranijih kredita da pokušamo jednostavno da pokrenemo našu ekonomiju na adekvatan način.
Ono oko čega sigurno ni SNS ni ova Vlada neće odstupiti to su ona četiri stuba ekonomski reformi, to je onaj stub koji govori o suzbijanju sive ekonomije gde će taj inspekcijski nadzor morati da bude pojačan, gde će morati ovaj deo koji se odnosi na infrastrukturu i podsticaju u građevinskoj industriji da poraste.
Zahvaljujem se.
Ovaj deo koji se odnosi na ovo kreditiranje je jedna pozitivna stvar, jedna jako važna za Republiku Srbiju, za sva naša preduzeća i u danu za glasanje mi ćemo iz sveg srca podržati ovaj predlog. Zahvaljujem se.
Pošto je pomenut Odbor za privredu Narodne skupštine Republike Srbije i s obzirom da predsedavam ovim odborom, a nisam uzela reč u prethodnom delu sednice, pre obrazloženja amandmana, htela bih da kažem da smo danas zaista imali jednu konstruktivnu raspravu, do duše na početku smo imali i jednu malo više političku raspravu o tome da li su reformski predlozi - nisu reformski, da li su ustavni – nisu ustavni, ali o tome ćemo u toku sednice.
Ono što je važno reći da je predlog gospodina Jovanovića zaista naišao na odobravanje u smislu suštine kako treba prići rešavanju problema privatizacije i njegov predlog za amandman je bio 31.05.2001. godine. To bi u ovom trenutku verovatno izazvalo rušenje celog koncepta uopšte zakona koji tek treba da stvaramo u tom paketu koji ćemo dobiti od 21 zakona. Zato što se stalno saplićem između Zakona o privatizaciji i Zakona o stečaju. Ako bi decidno primenili Zakon o privatizaciji, onda bi se sapleli u stečaju i onda bi dobili praktično urušavanje potpuno ekonomskog sistema, jer kada bi rekli koliko to košta, onda bi to mnogo, mnogo više koštalo nego što sada uopšte dajemo ovih 750 miliona evra koje smo konstatovali iz budžeta.
Prema tome, treba razmišljati i o ovom ekonomskom delu, finansijskom delu kojim se mi negde nosimo u najboljoj nameri da pomognemo preduzećima u restrukturiranju zaposlenima i investitorima koji žele da što pre uđu u određena javna privatna partnerstva, ali onda ulazimo u to da ne razmišljamo puno o državi koliko bi zaista budžetske rupe možda i povećavali nekim predlozima.
Zato je ovo, mislim, jedino bilo rešenje i ovaj zakonski predlog sa ovom vrstom amandmana koji je jedino prihvaćen, koji ćemo kasnije videti, da možemo da steknemo uslove da bi mogli da počnemo da rešavamo kroz određene radne grupe probleme. Naravno da je Odbor potpuno otvoren za saradnju sa radnim grupama koje će ministarstvo i Vlada Republike Srbije praviti. Mislim da ćemo u tom smeru zajednički svi funkcionisati. Zahvaljujem.
Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre, kolege poslanici, danas smo imali prilike da čujemo u ime predlagača praktične izmene i dopune Zakona o privatizaciji i obrazloženje sa kojim smo na kraju krajeva izašli ovde u plenum, ali i sa razjašnjenjem mnogih pitanja koje smo imali uopšte po pitanju same privatizacije.
Ono što je dobro, a to je da smo čuli eksplicitni prikaz celog postupka privatizacije koju nam je dao gospodin Martinović i na osnovu tog prikaza možemo da vidimo da je situacija bila ni najmanje jednostavna u proteklih 10 do 15 godina, ako uzmemo u obzir da je 2.266 preduzeća privatizovano, da je oko 220.000 ljudi praktično ostalo bez posla, a da je uplaćeno u budžet 177 milijardi dinara koje su praktično potrošene.
Onaj deo o kome mislim da gospodin ministar dal slučajno ili namerno nije govorio je da se postavlja pitanje – ko je vršio privatizaciju, na koji način i koje je poreklo kapitala bilo u trenutku kada su se privatizovale određene firme? Zbog čega to govorim? Zato što smo svesni bili toga da je privatizacija izvršena mnogih firmi zbog kupovine lokacija, a ne zbog posla kojim su se bavile osnovne firme koje su privatizovane, da su na kraju krajeva radnici otpušteni, a da za neuspele ugovore baš zato u delu otpuštanja radnika vraćene firmi, kao ogoljene bez jednog dinara i kao deo koji je donosio mnogo problema koji se na kraju rezultovao 2013.-2014. godine sa 750 miliona evra godišnjeg davanja iz budžeta.
Kao takav rezultat danas u eksplicitnom obliku imamo registrovanih 164 preduzeća u restrukturiranju, s tim što kažemo da od sedam do deset tih privrednih društava imaju nerešen status, pa zbog toga govorimo eksplicitno o 156 preduzeća u restrukturiranju i danas govorimo o evidenciji od 58.889 zaposlenih. To je ono o čemu je gospodin Selaković govorio, da taj broj zaposlenih je realan, odnosno realan život je sasvim drugačiji.
Ono što smo shvatili danas na Odboru je da su ove izmene i dopune Zakona o privatizaciji praktično jedna mera realnog života, svakodnevnog i da je ova vlada pokazala visok stepen svesti o tome da shvata šta je realan život i šta je potreba društva, ali shvata da mora da racionalizuje uopšte ekonomski sistem i finansijski sektor, ali i da odluke Ustavnog suda treba da poštuje. Onaj deo koji smo zaboravili je pre samog raspisivanja izbora gde su u Skupštinu Srbije došli predstavnici mnogih sindikata, pogotovo preduzeća u restrukturiranju, koji bi bili pogođeni ovom odlukom Ustavnog suda da se ona primenila eksplicitno od 15. maja.
Podsetiću vas da su u jednom trenutku svi sindikati, njih preko 500, sklopili jedan sporazum što se tiče neslaganja po pitanju odluka Ustavnog suda kojima bi veliki broj ljudi, a tu se računa preko 30.000 zaposlenih, ostali preko noći bez posla i oni su bili jedna delegacija u Skupštini Srbije. Ispred predsednika Odbora za privredu sam ih primila i saslušala ih o svim njihovim predlozima koje su imali u tom delu. Mislim da je ovo jedan od predloga koji je iznela Vlada sada i koji je gospodin Selaković dao jedan od preporuka i vapaja koje su ti sindikati imali.
O čemu se radi? U ekonomiji ne možemo ništa da lomimo preko kolena. Neke stvari morate da uzmete u obzir i uvek na kraju celog jednog ciklusa u ekonomiji plaća onaj koji je poslednji, i kamate koje imate, dugovanja od pre 10 i 20 godina ako ste prihvatili neki dug, imate poreze i doprinose onih ljudi koji su dobili odrešene sudske postupke, koji su naplatili. Neke firme u restrukturiranju su naplaćivale poreze i doprinose, a nisu isplaćivale plate, odnosno otpremnine na adekvatan način i mi to u ovom trenutku kao država ne znamo u kolikom je to eksplicitnom iznosu.
Sada kao država želimo da znamo koliko tačno dugujemo određenu cifru. Tu cifru danas niko ne zna da vam kaže. Neki ekonomisti se u javnosti pokazuju i govore da je cifra od 1,5 milijardi evra. Ne znamo da li se govori o 1,5 milijardi, jednoj milijardi ili o dve milijarde. Moramo sada da znamo.
Drugo, ako pričamo o imovini, moramo tačno da znamo popis te imovine. Zaboravimo li bilo kakav argument, detalj, vanbilansno stanje, vanbilansni objekat, mi smo učinili veliku štetu državi ukoliko ne popišemo tu imovinu. Zbog toga ovaj deo izmene i dopune Zakona o privatizaciji nije samo tehnički i ne treba ga tako smatrati, već ga jednostavno treba suštinski shvatiti kao početak ekonomskih reformi, koje će tek krenuti sa predlogom 21 zakonskog rešenja, za koji se nadamo da će biti pred ovim poslanicima do kraja maja, početka juna. Naš zadatak će biti da do kraja jula to usvojimo.
Na kraju krajeva, u svim međunarodnim deklaracijama i u pregovorima sa EU, mi smo se obavezali da do 30 juna 2014. godine završimo priču na adekvatan način kada govorimo o procesu privatizacije.
Na kraju, kada pričamo o podacima koje treba da skupimo na jedno mesto i da kažemo sa čime raspolažemo, utvrdili smo da se dug negde obima, da je tri puta veći nego što je sama vrednost firmi u restrukturiranju, da je dve trećine tog dugovanja od strane državnih poverioca, tu vam ulaze troškovi poreske uprave, troškovi poreza i doprinosa, troškovi javnih preduzeća za potrošnju električne energije i komunalija, a jedan deo se odnosi na komercijalne poverioce.
U ovom trenutku izjednačavanje statusa privatnih i državnih poverioca je velika stvar. Prema tome, taj deo odluke Ustavnog suda zaista mislim da se kreće u tom smeru da smo svi jednaki pred zakonom, a tu jednakost jedino možemo da garantujemo, da nikoga ne oštetimo, da uspostavimo tačnu evidenciju o tome ko koliko duguje.
Ono što ćemo imati sigurno na Odboru za privredu o zakonu u raspravi u pojedinostima u ponedeljak je da ćemo nastaviti diskusiju o ovim problemima. Ono što je važno reći je da za ovih pet meseci imamo šansu da zainteresovane investitore, odnosno strateške partnere za određene velike kompanije, koje su u postupku restrukturiranja, na adekvatan način pokrenemo, odnosno zadržimo veliki broj zaposlenih koji postoje u određenim preduzećima u restrukturiranju, jer to je želja svake političke stranke koja se nalazi i u ovom parlamentu i van ovog parlamenta, a to je da ljudi rade, da primaju platu i da ta radna mesta o kojima pričamo povećavamo, a nikako da smanjujemo.
Zbog toga je ovih pet meseci šansa da oni ljudi koji bi jednostavno trebali da budu zaposleni, ako treba da pređu iz javnog sektora u privatni, da se to na određeni način za ovih 150 dana zaista obavi.
Pitanje tačnosti podataka koje nam govori i daje određenu šansu da se kao država ustrojimo, odnosno da tu statistiku o kojoj stalno pričamo, a suštinski je nikada ne završimo do kraja, u ovom trenutku, što se tiče samog Zakona o privatizaciji, mislim da ćemo završiti kada u određenom setu zakona koji ćemo imati u junu i julu mesecu, mislim da ćemo onda reći da smo taj postupak i period privatizacije okončali sa 30. junom.
Ono što je sigurno tačno, to je da svest naroda o tome kolika je potreba, da jednostavno želimo razvoj ovoj državi, da želimo da otvorimo nova radna mesta i želimo da se pokrenemo privredno, da radimo i da idemo ka toj izvoznoj orijentaciji, da primenimo određene nove tehnologije i kroz javna privatna partnerstva određenih firmi u restrukturiranju i određenih kompanije, ne samo u zemlji, nego i u inostranstvu, treba da nam u suštini da ovaj zakon.
Ovo je samo prvi korak ka toj razvojnoj politici Srbije i ona četiri stuba koje je gospodin premijer dao u svom ekspozeu i nadamo se da će sve stranke, bez obzira što sada možda imaju određene kritičke stavove u ovoj načelnoj raspravi, podržati, bez obzira na to kojoj političkoj stranci pripadaju. Zahvaljujem vam se.
Uvaženi predsedavajući, poštovani kolege poslanici, u načelnoj raspravi imali smo temu koju smo otvorili, a to je  pitanje Ministarstva poljoprivrede i zaštite životne sredine i ono što kolege koji su predlagači ovog amandmana nisu hteli da čuju, nego su izašli iz sale, to je da su preporuke EU da se sve mere zaštite životne sredine primene u poljoprivredi radi održivosti poljoprivrede i sa takvim preporukama to postaje imperativ naše politike agrara, ali i politike životne sredine. Da je to tako, onda evropska delegacija ne bi imala celu komponentu povezanosti između poljoprivrede i zaštite životne sredine.
S druge strane, vaše kolege iz Nove stranke, koje su na listi sa Novom demokratskom strankom i sa Demokratskom strankom, na neki način su pokušavali da ukažu javnosti da je vrlo važna zaštita životne sredine, dali su predlog u ovom prethodnom amandmanu, da ima devet ministarstava, da poljoprivreda i zaštita životne sredine treba da idu zajedno. To je pokazatelj da se mi zalažemo za modernu Vladu, za Vladu koja će ići u susret evropskim integracijama, u susret svim direktivama koje treba rešavati na jednom mestu. Zahvaljujem.
Izvinjavam se, predsedavajuća, ovde niko nije govorio o bilo kakvom sukobljavanju. Upravo da bi se izbegli sukobi uopšte u državi po bilo kojoj temi, a naročito o temi poljoprivrede i zaštite životne sredine, upravo je ovaj model. Taj model imaju Mađarska, Austrija, Velika Britanija. Prema tome, ako to odgovara zemljama EU koje su na visokom nivou što se tiče i poljoprivrede i zaštite životne sredine, onda sigurno u tom smeru ova Vlada pokazuje da želi da ide. To je ono što državna politika mora da pokaže u ovom trenutku, a ne da se bavimo nekim situacijama koje se odnose isključivo na inspekcijski nadzor. To neka rade inspekcijski organi.
Ne kreiraju se vlade zbog našeg rada inspekcijskih organa, nego zbog državne politike koja mora da da određene rezultate. Zahvaljujem.
Izvinjavam se, ali moraću da reagujem, pošto je u pitanju povreda Poslovnika. Javila sam se …
Javila sam se po amandmanu.
Znam da smo prešli. Ovo je već drugi put. Molim vas da dobro gledate kada se poslanici javljaju, s obzirom da kada su replike …
Po amandmanu.
Uvažena predsedavajuća, poštovane kolege poslanici, jako bih volela da smo svi ovde u mogućnosti da se poredimo sa Nemačkom, ali mi moramo da prođemo dugačak put da bi uopšte došli u situaciju da možemo sa nekim od zemalja EU da se poredimo na ovaj način.
Prema tome, imamo određene obaveze. Započeti su pregovori što se tiče poglavlja 10, 11. i 12. o poljoprivredi. Imaćemo situaciju u Skupštini Srbije u septembru implicitne i eksplicitne pregovore po pitanju preduslova za otvaranje Poglavlja 27. Ta poglavlja treba da idu zajedno. Imamo preporuke EU da moramo da vršimo tu međusektorsku saradnju i koordinaciju na što bolji i čvršći način obezbediti održivost poljoprivrede. To je jednostavno nemoguće.
Druga stvar, u prošlosti imali smo zaštitu životne sredine vezano sa prirodnim resursima, ali smo imali i vezano sa građevinom i rudarstvom, ako ćete se setiti, u nekoj prethodnoj konstrukciji. Gde imate većih zagađivača danas nego u samom građevinarstvu? Upravo primenom mera energetske efikasnosti tek onda možemo da pričamo o primeni zaštite životne sredine. Kada još krenemo na ovaj deo koji je vezan za poljoprivredu to je pitanje opstanka uopšte našeg naroda iz prostog razloga što danas imamo velike probleme po pitanju kvaliteta hrane. To je ono na čemu je ova Vlada pokazala odgovornost formirajući ovakav koncept ministarstva. Treba ga prihvatiti. Treba raditi na tome, na evropskim integracija i pregovorima čvrsto i to neće raditi jedan čovek, jer stalno ovde čujemo jedan, pojedinac. To će biti veliki tim ljudi na čelu sa pregovaračima, kao što je gospođa Miščević, ali sada ćemo imati i ministra bez portfelja koji će se isključivo baviti evropskim integracijama. Zahvaljujem se.
Uvažena predsedavajuća, poštovane kolege, SNS više od dve godine upravo govori o ovom problemu i ovakvim konceptom Vlade pokušava da reši na najefikasniji mogući način formiranjem uprave za brzi odgovor u okviru Ministarstva privrede. Zašto? Zato što su to svi relevantni subjekti u državi izneli kao veliki problem, a to je praktično prevelika dokumentacija koja je potrebna radi dobijanja građevinske dozvole, a to je jedan od uslova, u stvari, odluke koje investitori donose da li će pristupiti investiranju u Srbiji ili ne. Takav deo predloga, koji je kroz ovaj vaš amandman dat, jednostavno je usvojen kroz Upravu za brzi odgovor koji kaže da bi se učestvovalo u postupcima ostvarivanja prava na gradnju, kao i druge poslove određene zakonom, sva Ministarstva sa svim svojim rešenjima moraće ovoj upravi za brzi odgovor da daju određena rešenja zarad dobijanja građevinske dozvole u maksimalno efikasnom roku prema zakonskim odredbama.
Mislim da je ovaj vaš amandman možda dobar pokušaj da skrenete pažnju na ovu temu, ali jednostavno o ovoj temi se dosta razgovaralo, dosta pričalo i na neki način je separatni problem koji ste dali kroz vaš predlog amandmana. Zahvaljujem se.
Uvažena predsedavajuća, poštovane kolege poslanici, evo sada smo  imali prilike da čujemo da postoje razlozi zašto treba ovu upravu ukinuti.
Očito da mnoge radnje koje su se vršile od njenog osnivanja negde nas vode, ulaze u put na koji treba da izvršimo potpunu reviziju ove teme i da ona ide negde prema borbi protiv korupcije, kao što smo čuli. To saznanje nisam imala, ali evo, zbog građana Srbije treba reći da uopšte organizovanost jednog ministarstva može biti kroz upravu, kroz direkciju ili kroz agenciju. Ako želite neko pitanje, da posebno stavite akcenat.
Nov koncept Vlade je prevazišao temu Uprave za rodnu ravnopravnost na koje treba da se svodi samo na jedno ministarstvo, nego treba da se svodi na ukupnu uključenost žena u donošenju odluka, pogotovo u politici i u državnoj politici Republike Srbije.
Samim tim, gašenje Uprave ne znači da žene neće učestvovati u svim odlukama koje su od velikog značaja za rad državnih organa. Imamo Savet za rodnu ravnopravnost, koji će direktno uticati na rad Vlade Republike Srbije.
Druga stvar, Uprava za verska pitanja sa potpunim opravdanjem je uvedena, jer ako se malo prisetite, mi smo u ranijim vladama imali posebna ministarstva koja su se odnosila na verska pitanja, kao i za određene probleme koji su se javljali po pitanju crkvenog zemljišta. Naravno, sva ta pitanja i problemi su prevaziđeni, ali ostao je određeni segment društva za koji postoji potreba da se time bave.
Zašto sada govorimo o Upravi za rodnu ravnopravnost i o Upravi za verska pitanja? Zato što postoje politički trenuci kada vi morate da donesete određene odluke koje ćete u budućnosti morati da implementirate kroz jednu politiku razvija, a politika razvoja uključuje rodnu ravnopravnost, ali ne samo rodnu ravnopravnost.
Pitanje uključenja žena uopšte u borbi protiv nasilja, zdravstvene zaštite, što se mene lično tiče, ima veliki značaj, ali pre svega na ekonomsko osnaživanje žena zato što rodna ravnopravnost ne može više da bude socijalna kategorija, a ona je kroz Upravu za rodnu ravnopravnost bila u Ministarstvu za rad i socijalna pitanja. Ona treba da postane ekonomska mogućnost razvoja ove zemlje, gde žene treba zaista da preuzmu važna mesta, pogotovo u privredi Srbije, gde jednostavno one treba da budu pokretači uopšte razvoja društva.
Mislim da ovim konceptom, gašenjem, ne znači da mi želimo da umanjimo glas žena, nego upravo suprotno. Želimo da pojačamo učešće. Samim tim, vidite da je izborom predsednika Narodne skupštine Republike Srbije, koja je eto žena, pokazujemo da kao SNS i kao Vlada koja će sutra biti formirana, želimo da Srbija ide napred. To je u skladu sa evropskim standardima i uopšte nemamo taj problem, ali imamo problem kada želi neko sebi da pripiše jednu temu kao samo njihovo vlasništvo da o toj temi pričaju i da o toj temi budu jedini zagovornici, kao da ne postoji niko drugi ko može na adekvatan način da postavi dobre stubove za budućnost.
Mislim da mi oko ove teme ne možemo da se sporimo. Mislim da ovu temu gledamo samo sa različitih aspekata i mislim da zajednički rad u budućnosti će dati jako dobre rezultate. Zahvaljujem.
Uvaženi predsedavajući, poštovane kolege poslanici, Zakon o ministarstvima je tema dnevnog reda današnje sednice koja u stvari ima uzrok pobedu 16. marta 2014. godine, Izborne liste Aleksandar Vučić – Budućnost u koju verujemo i u stvari tom pobedom su se stvorili svi uslovi da mandatar sledeće Vlade bude gospodin Vučić.
Na osnovu koncepta koji imamo predstavljen kroz Zakon o ministarstvima vidimo da više ništa u Srbiji neće biti isto. Da će se mnoge stvari promeniti, a pogotovo po pitanju rada ministarstava i rada javnog sektora. Do 2012. godine vi ste imali koncept funkcionisanja ministarstava i javnih preduzeća nadležnih u okviru rada ministarstava i praktično kao jednu trku za političkim plenom za svaku oblast posebnom, a pogotovo mesta direktora javnih preduzeća su predstavljala odraz političke moći pojedinih stranaka unutar Vlade. Taj koncept više od 16. marta ne postoji.
Praktično ovim zakonom vidimo da na današnjem dnevnom redu imamo zakon koji pokazuje kako će Vlada izgledati. Da je to jedna nova, moderna, efikasna i mala Vlada baš zbog broja ministarstava. Ono što su neki poslanici stavili kao jednu veliku primedbu, a to je pitanje koncepcije Ministarstva poljoprivrede i životne sredine, koncepcija Ministarstva energetike i rudarstva, i koncepcija Ministarstva saobraćaja-infrastrukture i građevinarstva, u suštini pokazuje jednu ne informisanost o tome šta su evropske direktive, šta je evropski put i kako izgledaju moderne države, kako izgledaju njihova ministarstva.
Tako na primer ministarstvo Mađarske ima Ministarstvo poljoprivrede, životne sredine i kontrolu kvaliteta hrane. Ministarstvo Austrije ima Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva, životne sredine i vodoprivrede, a Velika Britanija ima Ministarstvo životne sredine, ruralnog razvoja i hrane. Prema tome, kao što vidite tako moderna vlada je praktično koncipirala ovaj put na osnovu jednog Ministarstva poljoprivrede i životne sredine, na jednoj strani, a na drugoj strani probleme energetike i rudarstva, spojila zašta otprilike sve političke stranke podržavaju ovakav koncept.
Ono što je važno reći, a to je da evropske direktive koje su praktično vezane za poglavlja 10, 11 i 12, vezano za poljoprivredu, Vlada u sadašnjem i tehničkom mandatu je započela taj implicitni skrining i već postoje sastanci u okviru pregovora sa EU. Tako da jednostavno uključivanje zaštite životne sredine u poljoprivredu je imperativ i preporuka Evropske komisije kako da suštinski lakše prevazićemo i usvojimo sve direktive i uspostavimo održivost poljoprivrede.
Znači, to su njihove preporuke koje je verovatno neko morao da pročita. Ono što je važno još reći, a to je da sinergijom ova dva sektora mi možemo postići mnogo više.
Ono što je još bitno, a što verovatno građani Srbije ne znaju, a to je da mi kao država moramo da se pripremimo za različite vrste programa u pregovorima sa EU po pitanju poljoprivrede tzv. ipard program po kome će jednostavno tražiti od nas EU da poštovanjem evropskih direktiva i otvaranjem i finansijskih komponenti, odnosno finansijskom pomoću da primenimo nove direktive EU u oblasti životne sredine u poljoprivredi možemo da uzimamo subvencije iz fondova EU, odnosno od građana EU. To je suština tih pregovora u kojima dobijamo pruženu ruku EU od strane njihovih predpristupnih fondova.
Na kraju ono što je vrlo važno i zbog čega životna sredina mora da bude sa poljoprivredom je pitanje klimatskih promena. Klimatske promene osećamo, ali onaj ko najviše oseća je poljoprivreda i poljoprivrednici. Oni se najviše ogledaju kada je u pitanju suša, kada su u pitanju poplave, kada imamo zagađenje određenim vrstama koje uništavaju poljoprivredne useve, tako da jednom sinergijom ova dva sektora mi suštinski možemo da otvorimo veliku vrstu investicionih projekata u oblasti poljoprivrede, a i zaštite životne sredine.
Onaj deo koji se odnosi na energetiku i rudarstvo pokazuje da ova dva sektora jedan bez drugog ne mogu da funkcionišu, a u nekim prošlim vladama koji sada zameraju ovakav koncept mi smo imali i zaštitu životne sredine i prostorno planiranje i urbanizam pa u jednom trenutku i rudarstvo. Znači, energetiku smo imali potpuno zapostavljenu u vidu jednog savetnika premijera.
Prema tome ovaj koncept Vlade pokazuje da je to jedna moderna efikasna Vlada da ona treba da liči na vlade koje su članice zemalja EU čime mi dajemo jednu snažnu poruku EU i da smo zaista na tom putu. Osim toga mi možemo određena naša predizborna obećanja da na neki način uklopimo u sav taj evropski put.
Onaj deo koji se odnosi na smanjivanje administracije po pitanju određenih dobijanja građevinskih dozvola, po pitanju stvaranja uslova za otvaranje investicionog ambijenta negde smo uključili kroz tzv. Upravu za brzi odgovor koja se nalazi u samom Ministarstvu privrede.
Time se u stvari pokazuje jedna velika volja i želja da se investitorima zaista otvore sva vrata i da na najbolji i najefikasniji mogući način mogu da svoje mogućnosti u saradnji sa Republikom Srbijom zaista implementiraju na najkraći i najefikasniji mogući način.
Ono što treba takođe pohvaliti to je da sa ovakvim konceptom izdvajanja javnih preduzeća, uopšte i sektora rada ministarstava na neki način treba uspostaviti racionalizaciju i korporizaciju javnih preduzeća da treba smanjiti na taj način gubitke i pustiti ministarstvima da se bave finansijama i javnim preduzećima, nego zaista kreiranjem novog privrednog, organizacionog ambijenta u kome će kreirati nove zakone sa kojima će doći ovde u parlament, gde će parlament zaista te zakone usvojiti i vratiti ponovo na sprovođenje samo zarad uštede, u stvari javnog sektora, zarad otvaranja malih i srednjih preduzeća, zarad otvaranja novih radnih mesta koja se odnose na to prelivanje iz javnog sektora u privatni i na kraju krajeva zarad ušteda svih mogućih koji se odnose na javni sektor da bi danas, sutra bili u mogućnosti i da vratimo one kredite koji su neki drugi nas zadužili, ne samo nas nego i našu budućnost.
Kroz sav ovaj koncept ovakvog zakona mi vidimo da oni stubovi politike koji se baziraju na borbi protiv korupcije neće se zaustaviti, naprotiv oni će samo jačati iz prostog razloga što ćete imati jasniju sliku koliko zaista para u javni sektor ulazi, a koliko odlazi.
To nekada nije bio slučaj i mi nismo imali uopšte pojma kao država, ni kao parlament, ni kao ministarstva, gde se sve troše državne pare, imaćete veću kontrolu i samim tim ćete postići određenu racionalnost.
Mi nismo znali ni koliki su krediti, ni kolika je zaduženost stvarna kada govorimo o budžetu Republike Srbije, nismo ni znali do 2012, 2013. godine ni koliki je broj zaposlenih u javnom sektoru.
Kada smo shvatili da je to 780.000 ljudi onda smo se svi uhvatili za glavu i rekli – pa, da li je moguće da ova Srbija zaista izdržava ovoliki javni sektor?
Prema tome, ovaj Zakon o ministarstvima treba podržati i svi oni koji se nalaze i u sastavu opozicionih poslaničkih klubova treba dobro da razmisle o tome da podršku za ovakav koncept nove Vlade i nove politike zaista treba dati, jer to je budućnost u koju ne samo mi verujemo, nego ćete verovati i vi, jer ćete ubrzo videti rezultate ovakve politike. Zahvaljujem vam se.
Uvaženi predsedavajući, poštovane kolege poslanici, danas imamo jedan dokument koji je rezultat političkog dogovora svih relevantnih političkih subjekata na političkoj sceni Srbije. S jedne strane, imamo glasove koje čujemo da ne postoji kritički stav uopšte prema pitanju Srbije i pristupanje EU, što naravno, sa jedne strane, pokazuje da kritika ne mora uvek da bude zlonamerna, ali u ovom slučaju mislimo da je reč o jednom stanovištu koje od 2004. godine i nije stajalo na tom kritičkom putu, pridruživanje Srbije EU, već je bilo pod određenom političkom parolom - izvodljivo je.
U oktobru 2004. godine, kada je politička situacija na sceni Srbije izgledala u kohabitaciji dve političke partije DS i DSS, doneta je prva rezolucija. Tada je za stranku, koja se protiv ovakvom dokumentu, bilo izvodljivo i doneta je usvojena studija o izvodljivosti pristupanja EU i, kao jedan od najvažnijih dokumenata, početka saradnje Beograda i Brisela. Važno je reći da je Srbija od tada do danas prešla trnovit put u savlađivanju svih animoziteta koji su se javljali u društvu po ovom pitanju. Nekako je došla do rešenja i zaista ono što treba pohvaliti jeste da je radna grupa, koja je oformljena u okviru Odbora za evropske integracije, pokazala jedan visok nivo svesti u donošenju određenih političkih dokumenata. Usvojena su sva predložena rešenja koja su unutar radne grupe postojala od strane svih političkih subjekata, i to je zaista za pohvalu. Srbija je danas pokazala da zaista ima svest o tome koliko je važan proces evropskih integracija.
Nakon tog pređenog puta treba reći da je zaključak Saveta Evrope, da predloži Evropskoj komisiji početak pregovora po poglavljima od januara 2014. godine, veoma važan i uloga parlamenta tu suštinski treba da ima jednu veliku težinu. Ono što je ovaj odbor za evropske integracije pokazao jeste da se mislilo na sam parlament, bez obzira kakav će sastav parlament biti u 2014, 2015, 2016. godini, ali je važno reći da je ta uloga parlamenta nešto što sada dajemo izglasavanjem ovog dokumenta.
Ciljeva kojima su se vodili kroz ovaj parlament sve političke stranke su da se da jedan nov pristup saradnji, odnosno odnosu EU i Srbije, da se daje praktično unapređenje odnosa unutar samih institucija, znači veza između Narodne skupštine, Vlade republike Srbije i predsednika Republike Srbije, kao institucija, ne kao pojedinaca i ličnosti. To je ono što, na neki način, utire put budućem pridruživanju Srbije EU.
Zašto treba još pohvaliti radnu grupu? Ona je pored svih onih tema koje su u ovoj rezoluciji, a to je nacionalno pitanje, to je socijalna pravda, to je uređenje institucija, to je status i samog Odbora za evropske integracije, informisanost javnosti, dala poseban akcenat na ekonomiji. To je poglavlje pet, gde je navela sve ono što su standardi koji vladaju u EU, koji su doneseni na osnovu konsenzusa, dogovora svih članica EU, a to je ono što je konkurentnost o kojom smo slušali od ranijih govornika. To je ono što je zaštita određenih privrednih grana u samoj našoj zemlji, a to je ono što su strukturne reforme, kojih je Srbija praktično u ovom trenutku u poziciji koje mora da krene napred sa sve manje finansijskih resursa, sposobnim da to sprovede. Ono na čemu stoji jeste da je organizaciono sposobna, da politički treba da postoji konsenzus u tom delu, da svi relevantni subjekti, ne samo oni koji se odnose na civilni sektor, već i sindikati i ostali relevantni subjekti, treba aktivno da učestvuju i da pomognu svim institucijama da do takvih reformi dođe, da sve ono što zajednički donesemo kao institucije bude prihvatljivo za sve građane Srbije. To je onaj deo koji je najteži.
Kada pričamo o kritičkom stavu prema EU, recimo, same članice imaju taj kritički stav. Jedna Nemačka, recimo, kada anketira svoje građane, svega 20% građana je za proširenje EU, odnosno nisu naklonjeni prema EU da funkcioniše na način na koji funkcioniše, jer smatraju da građani Nemačke isključivo finansiraju budžet EU, pa nikada neće dozvoliti sebi da kažu – mi nećemo da budemo deo te evropske zajednice. Nasuprot tome, ostaće da dele sudbinu svih zemalja članica EU, svih 27, odnosno 28. Prema tome, Srbija koja želi da postane jednog dana punopravan član te zajednice treba da se okrene i da sagleda sve svoje prednosti, ali i mane na tom putu da bi postala punopravna članica, da bi jednostavno sve te ekonomske prepreke prevaziđe i stvori jedno tržište u kome će moći, uz pomoć svih tih mehanizama, da obezbedi ekonomski rast, ali pre svega svoj ekonomski rast, a onda kroz saradnju sa regionom i ekonomski rast regiona.
Šta je važno još reći? Na tom putu EU Srbija mora da pristupi jednom razvoju tržišta koja će postati sastavni deo uz unapređenje stručne javnosti, a to je da nije dovoljno da sa ovim resursima visoko-obrazovnog kadra ne može da prati jednostavno neke ekonomske trendove koji nam se nameću zbog sve većeg razvoja novih tehnologija. Naši inženjeri treba da postanu sastavni deo EU, treba da učestvuju u najvažnijim infrastrukturnim projektima. Dobro je što Srbija dobija velike infrastrukturne projekte, kao što je Južni tok, u kojima će EU biti jako zainteresovana da učestvuje, naravno, uz određenu vrstu saglasnosti.
Sada smo svesni da po pitanju energetike u Briselu se održavaju različite vrste seminara i skupova koji praktično taj deo EU i Ruske Federacije, po pitanju takvih projekata, treba da usaglasi. Srbija se tu nalazi na svom putu i u poziciji gde treba na osnovu svog geostrateškog položaja da jednostavno po evropskim standardima za koje se zalaže implementira, odnosno ostvari sve ono što je do sada prihvatila, pogotovo što se tiče zakonske regulative, ali isto tako da učestvuje aktivno u realizaciji ovih projekata.
Ono što je još važno reći je da proces pregovaranja kroz podršku Narodne skupštine Republike Srbije jednostavno ne može da teče onim tokom kao kada imate podršku ove institucije, jer ona nije samo zakonodavni organ. Ona je i onaj kontrolni organ vlasti i kroz ovu rezoluciju se to pokazalo. Mislim da su svi oberučke to prihvatili, jer ni Vlada kao organ koji vrši implementaciju zakonske regulative koje Skupština usvaja ne voli da vrši vlast bez kontrole. Zbog toga je ta skupština jednostavno organ za koji postoji potreba da na širi način posmatra sve procese koji se dešavaju, a pogotovo po pitanju različite vrste transformacija zakonske regulative iz oblasti ekonomije.
Ono što je moja koleginica pre mene navela kao jedan od akcenata, a to je otvaranje poglavlja 27. i otvaranje poglavlja vezanog za poljoprivredu, naravno da su jako važni, jer buhvataju preko 40% kompletne regulative i standarde EU i zaista u tome mislim da kako smo došli do rezolucije, na takav način treba ova poglavlja takođe političkim konsenzusom da pristupamo.
Ono što je važno još reći je da civilni sektor takođe moramo da, na neki način, sve više uvlačimo u ove procese pregovaranja. Mislim da je Narodna skupština Srbije prepoznala važnost komunikacije i dijaloga civilnog sektora i uopšte Skupštine Republike Srbije. Otvorila je praktično vrata svim nevladnim organizacijama kroz odbore, kroz javna slušanja, kroz različite vrste inicijativa i to je jako dobro. Jedna Crna Gora se hvali time da 30% ukupnih pregovora se EU praktično pripada civilnom sektoru. Ako je to pošlo za rukom Crnoj Gori, verovatno će moći i nama, da taj procenat može biti toliki.
Na kraju bih rekla da će svi poslanici SNS sa zadovoljstvom prihvatiti ovu rezoluciju. Smatramo da će biti na korist svih građana Srbije, ali i svim institucijama koje će učestvovati u ovom procesu. Zahvaljujem se.
Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre, ne javljam se po replici nego po amandmanu.
Htela sam samo da dopunim nešto zarad svih poslanika da je Odbor za privredu, regionalni razvoj, trgovinu, turizam i energetiku prosledio jedan zahtev Ministarstvu privrede da dobijemo popis svih korisnika Fonda za razvoj, svih korisnika sredstava koji su išli kroz SIEP-u i da vidimo koje su to nadležnosti institucija koje su do sada radile da bi na jedan transparentan način poslanici svih poslaničkih grupa bili upoznati ko je šta radio. Smatramo da bi bilo lepo da na tu sednicu odbora ministar dođe i da nam lično sve to obrazloži od a do š.
Zbog toga i ovi novo nastali predlozi zakona o privatizacija i stečaju treba da budu jedno opravdanje zbog toga što je na nama da vidimo rezultate rada svih ovih institucija za koje ministarstvo trenutno stoji na stanovištu da možda treba preurediti njihov način funkcionisanja. Zahvaljujem.