Hvala predsedavajuća.

Uvažene kolege, uvaženi predstavnici Vlade, poštovani građani Srbije, danas jedan Zakon o kulturi, a sa nama uvažena gospođa ministarka Gojković. Gospođo Gojković, ja se, hteo ja to ili ne hteo, vas sećam iz nekog potpuno drugog asocijacija, jer ste mi za neko drugo vreme, valjda i prirodno, u ovom parlamentu ste proveli dva mandata, koliko me moje znanje i sećanje služi, ne sećam se da je neko bio predsednik parlamenta u dva mandata osim vas.

Zašto to govorim? Vi ste asocijacija za sve ono što se dešavalo u nekom prethodnom periodu u ovom parlamentu. Vi ste neko ko je pretrpeo čak i ozbiljno nasilje braneći ugled ove institucije i vi ste u stvari personifikacija onoga što se dešavalo kada su u ovom uvaženom parlamentu sedeli tadašnji parlamentarni opozicionari, a današnji ulični i kada su se svim silama trudili da uruše ugled ove institucije i naštete ove države.

To je upravo ono što danas gledamo, kada je u pitanju predsednik republike. Naravno, bilo je to i tada, ali evo danas ti isti ljudi svoje napade usmeravaju na predsednika države. Napadi na predsednika države su personifikacija napada na Republiku Srbiju. Isti ljudi, isti akteri.

Vi ste, i mi vas pamtimo iz tog perioda, gospođo ministarka, kao čvrstog i odvažnog borca za ugled ovog parlamenta i ove institucije, a upravo to se očekuje od vas kada je u pitanju pozicija na kojoj ste sada. Čvrst stav i odbrana onoga što u stvari čini suštinu našeg naroda i naše nacije.

Još ranije postoji jedna anegdota, već dosta puta ispričana, nikada ona nije zvanično potvrđena, niti postoji istorijsko utemeljenje, kada su nemačke „štuke“ jurnule na Britaniju, tražeći sredstva za finansiranje odbrane u Velikoj Britaniji, neki ministri u Vladi su Čerčilu predložili da umanje sredstva za kulturu, a on je rekao - pa ako ne branimo kulturu, šta ćemo onda braniti?

Nije to nikada istorijski potvrđeno i ostalo je, kao anegdota, ali i kao podstrek za one koji rade danas poslove poput vas, koji brane kulturu, koja, opet kažem, je srž i suština postojanja jedne nacije, odnosno jednog naroda.

Naime, ne zaboravite, vi ste svakako dolazeći na čelo ovog ministarstva i najavili jedan ovakav deo i ovaj zakon ste nešto ranije najavili i evo ga danas pred nama. Na izgled, kratak i mali, ali veoma, veoma važan i suštinski sadržajan.

Međutim, ono što ohrabruje, ja moram malo proći i vratiti se unazad, je i povećanje sredstava, kada su u pitanju budžetska sredstva za kulturu. Ove godine su ona, oprostite ako pogrešim, za 15% do 20% veća u odnosnu na prethodne godine, ali ono što me posebno raduje, što je povećanje tih sredstava u procentima pratilo i povećanje u istim tim procentima onog dela sredstava koja su usmerena na finansiranje naših društava u regionu, svih onih koji se bave zaštitom kulture našeg naroda u regionu.

O tome smo malo i danas govorili i vi ste se dosta takli te teme i moje kolege, kroz diskusije o Nikoli Tesli, kroz diskusije o Andriću, ali mnogo je tih stvari, još i Selimović i Šantić, jer u poslednjim danima postoje jedne ozbiljne namere da se Šantić, tj. njegovo stvaralaštvo relativizuje i svede u nekakve, takozvane bosansko-hercegovačke okvire. Još jednom napominjemo sa ovoga mesta, Šantić jeste srpski stvaralac, čije stvaralaštvo pripada svima nama koji živimo na ovom prostoru.

Uvažena ministarka, na putu toga bih stvarno i da pozdravim ono što radite, kada je u pitanju saradnja sa institucijama u regionu. I ono što radite posetama u Rumuniji, i ono što radite kada je u pitanju Gradiška, gde ste nedavno sa predstavnicima institucija Republike Srpske otvorili jednu izložbu crteža slikara Milića od Mačve i to jeste pravi put čuvanja kulture identiteta kulturnog nasleđa našeg naroda u celini.

Međutim, moram napomenuti, SPC je jedan od najvećih čuvara identiteta i najvažnijih čuvara identiteta i kulturnog nasleđa srpskog nasleđa. Znate i podsetiću vas na događaj od prošle godine iz Crne Gore, gde su SPC i njeni vernici trpeli ozbiljne udarce, a suština svega toga je upravo pokušaj krađe identiteta i kulturnog nasleđa srpskog naroda u Crnoj Gori.

Dobro je što ste vi kao Ministarstvo i Vlada u Beogradu pokazali jedan potpuno drugačiji pristup. Naime, svakako da pozdravljamo to što ste u prethodnim danima uvažili zahteve patrijarha srpskog, njegove svetosti Porfirija, kada je u pitanju Zakon o kulturnom nasleđu i uvažili sve one primedbe kada je u pitanju SPC, odnosno nacrt zakona o kulturnom nasleđu. To govori o jednom suštinski drugačijem pristupu ove države i mnogih država u regionu, jer, ne zaboravite SPC pojedinačno gledano je najveći vlasnik duhovnog pokretnog i nepokretnog kulturnog nasleđa ovog naroda.

Molim vas da taj principi primenite i kada su u pitanju i druge crkve i verske zajednice i pokažete demokratičnost i društva Srbije i srpskog naroda, u celini.

Malo ste govorili danas i o infrastrukturi. Ubeležio sam da je za ovu godinu opredeljeno 350 miliona dinara za infrastrukturu u kulturi i mogu reći da ste mi na jedan način možda i ukrali temu o kojoj sam hteo govoriti, a u pitanju je Narodno pozorište u Subotici. Rekli ste sve ono što sam i sam hteo da kažem.

Molim vas u ime građana sa severa Srbije da nastavite u tom poslu završetka izgradnje Narodnog pozorišta u Subotici, gde će vam grad i gradonačelnik svakako biti veran partner. To je jedna od decenijskih stvari koje smo nasledili od onih koji su ustanove kulture rušili, kao što je to slučaj sa Narodnim pozorištem u Subotici ili su ih u najmanju ruku zatvarali, kao što je to slučaj u ostalim delovima Srbije, a o pomoći ustanovama kulture našem narodu u regionu, da ne govorim.

Sve u svemu, da ne bih dužio i da bi nešto vremena ostalo i za moje kolege, uvažena ministarka, pred vama i pred predsednikom države je svakako jedan težak posao. Pošto ova anegdota u Čerčilu i njegovom odgovoru, kada je u pitanju odbrana Britanije, nije istorijski potvrđena, postoji jedan istorijski potvrđen podatak.

Na današnji dan Austrougarska je objavila rat Srbiji 1914. godine, posle ultimatuma koji je objavljen, gle slučajnosti, 23. jula, na isti datum kada je još jedan novi Austrijanac Incko postavio jednu ultimativnu odluku u ovo vreme srpskom narodu i Srbija je na današnji dan odlučila da se brani. Neka vam to vreme i ti ljudi koji su Srbiju branili u to doba, budu vodilja i merilo kako danas da branite zajedno sa predsednikom države i srpski narod i srpsku državu, a u okviru toga srž onoga što je srpski narod, njegovu kulturu. Hvala.

Dobro. Biće opozicija kao opozicija. Zaboravili da dođu u parlament, ali dobro to je valjda svojstveno srpskoj opoziciji.

Elem, hvala predsedavajući.

Uvažene kolege, uvaženi ministre, poštovani građani Srbije, nekako kad kažete poljoprivreda, ministre, i kad kažete Vojvodina to su nekako dva povezana pojma ili asocijacije ili jedno na drugo samo po sebi , uz dužno poštovanje prema svim drugim regionima i svim drugim poljoprivrednim proizvođačima.

Vi ste, ministre, pre nekoliko dana obišli Vojvodinu, Suboticu pre svega. Bili ste na licu mesta uverili se sa onim što je stanje i kakvo je stanje u poljoprivredi u Vojvodini, ali i sa onim što gradska uprava i gradonačelnik u Subotici rade kada je u pitanju ova oblast.

Jasno je da je ratarstvo jedna od udarnih stvari kada je u pitanju poljoprivreda u Vojvodini i činjenica je da u ratarstvu stvari dosta solidno stoje. Međutim, ne bi se to moglo reći kada je u pitanju stočarstvo i tu postoje određeni problemi, ali moram istaći i ono što radite i vaše ministarstvo i Vlada zajedno, kada su u pitanju subvencije pre svega za proizvođače mleka, koje su čini mi se nekih sedam dinara po litru ako sam u pravu, ako ne ispravite me, i ono što je važna prednost, što treba istaći i važna mera, jer u Vojvodini gde ima dosta državnog zemljišta poljoprivredni proizvođači, stočari, svi proizvođači mleka, hektar zemljišta dobijaju po 160 evra, što je daleko ispod tržišne cene koja je negde na 400 evra, ako se ne varam, i to je dobar podstrek za poljoprivredne proizvođače, odnosno za proizvođače mleka u Vojvodini. Ako bi sve to negde sabrali, čini mi se, sabirao sam ovde, da je otprilike ta pomoć države za svakog proizvođača negde na 600 evra, ministre, manje, više i to jeste dobra stvar.

Međutim, hoću da istaknem, kad ste već bili u Subotici, i doprinos gradske uprave, jer pored toga što smo iza sebe imali jednu ozbiljno tešku godinu opterećenu pandemijom, grad izdvaja 90 miliona dinara samo za poljoprivredu. Od toga otprilike polovina odlazi na uređenje ratarskih puteva i time je praktično ozbiljan partner Vladi i vašem ministarstvu u ovome poslu.

Zajedno vi i grad pratite politiku, odnosno vaše ministarstvo prate politiku Vlade, a pre svega predsednika. Mislim da je važno da u tome istrajete. Zašto ovo govorim? Pa, videli ste jutros procene Evropske banke za obnovu i razvoj gde su procene za razvoj srpske ekonomije podignute negde na 6% od jutros. Znači, predviđen je rast BDP-a na 6%. Da bi se ovaj trend nastavio potreban je ozbiljan posao i ozbiljno zalaganje i vašeg ministarstva i lokalnih samouprava i svakog od nas posebno, a na čelu ovih poslova i na vrhu politike koju danas sprovodimo, koja daje ovakve rezultate, stoji pre svega predsednik države.

Zato vam i govorim da je ovaj početak važno da istrajemo u ovome, jer poljoprivreda je jasan i važan deo ovoga što nas očekuje do kraja godine, rasta BDP-a od 6%, a takav rast BDP-a je uslov za bolji život svih nas, ne samo u Srbiji od toga zavise i naši poljoprivrednici i naši ljudi, ako hoćete i u Krupa na Uni u najzapadnijem delu Republike Srpske i u Vranju i naši ljudi u Igalu i ovi ispod Horgoša.

Ovo govorim da biste shvatili važnost, ja ne sumnjam da vi to radite, ali da biste još dodatno shvatili važnost posla kojim se danas vi bavite i o kome mi na kraju krajeva danas raspravljamo u ovom uvaženom parlamentu.

Na kraju, dok, ministre, vi svakako ovaj posao obavljate na ovaj način, dok Vlada ovako obavlja posao, ne sumnjajte da ćete i za ovaj zakon i za druge stvari imati podršku u parlamentu, a najvažnije u narodu.

Za kraj jedna zanimljivost. Na današnji dan 1877. godine je rođen Petar Kočić, srpski pisac i poslanik u Parlamentu BiH sa jednim od najznačajnijih dela „Jazavac pred sudom“, koje ne jedan metaforičan način govori o otporu srpskog seljaka prema velikim moćnicima tog vremena i velikim silama. Biće da je u to vreme srpski seljak bio neko ko je bio paradigma borbe za opstanak naroda i države.

Slučajno ili ne, danas u parlamentu opet rasprava o poljoprivredniku ili srpskom seljaku, a čini mi se da se mnogo toga nije izmenilo od toga vremena kada je ovo delo nastalo, da je srpski seljak i danas ostao brana i zaštitnik interesa države i naroda pred velikim moćnicima ovog vremena. Imajte to uvek u vidu, a zakon ćemo svakako podržati. Hvala vam.

Hvala, predsedavajuća.

Kao što reče moj uvaženi kolega Režina, ako sam dobro zapamtio, prenosim i ja pozdrave iz jednog od regiona.

Obično smo navikli da u nekom mom obraćanju tematika celokupnog obraćanja se tiče stanja naše zajednice u regionu. Međutim, ovaj put imam drugo pitanje i tražim drugo obaveštenje, odnosno objašnjenje. Tiče se, pre svega, severa Srbije, odnosno Subotice, iz koje i sam dolazim.

Naime, da bi vam bilo jasnije, napraviću jedan mali uvod. Danas, kao što znate, u Subotici posluje Slobodna zona, mesto koje okuplja veliki broj stranih investitora, gde danas posluje devet priznatih svetskih kompanija, poput „Simensa“, „Svarovskog“, „Kontinentala“ itd. Ta Slobodna zona danas zapošljava 6.400 radnika, a ukupan promet je nešto oko 800 miliona evra. Znači, 6.400 radnika ili više hiljada porodica nalazi egzistenciju u Slobodnoj zoni.

Da bi vam bilo jasnije, 2012. godine na istom mestu je funkcionisalo nekoliko kompanija, a u Slobodnoj zoni je zaposlenje u to doba nalazilo 1.180 ljudi, a ukupan promet je bio oko 305 miliona evra.

Dobro je uporediti ove brojke. Dakle, 6.400 zaposlenih danas sa 800 miliona evra prometa i 1.180 zaposlenih te 2012. godine i 305 miliona prometa. Lepo je sve ovo i dobro ovo sve zvuči, ali nikada ne treba izgubiti iz vida jednu stvar – neko je u ovo morao uložiti ogroman trud. Neko je morao dovesti do ovoga da situacija u Subotici i u Srbiji izgleda tako kako izgleda danas.

Taj trud je prvenstveno ulagao predsednik države, srpska Vlada, zatim i pokrajinske vlasti, naravno, i gradonačelnik Subotice sa svojim timom, ali ja mislim, pre svega, građani Subotice i Srbije koji su podneli zaista jednu veliku žrtvu da bismo bili danas tu gde smo, a pre svega penzioneri. Naravno, tim ljudima dugujemo veliku zahvalnost. To su činili i penzioneri iz Subotice.

Međutim, ovde se postavlja još jednu veliko pitanje. Ja sam vam govorio o današnjem stanju, o stanju 2012. godine i kako je to izgledalo u Subotici i u Slobodnoj zoni, ali postavlja se realno pitanje – šta je bilo do 2012. godine i šta je dovelo do toga da Subotica od jednog industrijskog grada, za kakav je važila decenijama unazad, postane mesto nezaposlenih i mesto razrušenih fabrika.

To pitanje upravo postavljaju oni koji su stvarali te fabrike i koji su podneli najveću žrtvu da bismo danas bili tu gde smo - penzioneri, ljudi koji su živeli i radili u tim fabrikama, ljudi koji su stvarali te fabrike i taj grad.

Subotica je u tim godinama do 2012. godine, ostala bez najznačajnijih simbola, industrijskih naravno. Ostala je bez „29. novembra“, bez „Medoprodukta“, bez mnogih drugih firmi, ali kao paradigma pljačkaške privatizacije je „Sever“, firma koja je zapošljavala 2.000 ljudi i koja je u pljačkaškoj privatizaciji u potpunosti razorena.

Penzioneri i građani Subotice su me ovih dana pitali da li će tužilaštvo i pravosuđe učiniti nešto da oni koji su doveli do tog stanja, koji su razrušili subotičku privredu, konačno odgovaraju za sve ono što su priredili Subotici i Srbiji.

Kakvu poruku šaljemo ako ljudi koji su danas na čelu srpske opozicije, jer su bili direktno inkorporirani u tadašnje pljačkaške privatizacije, da li to znači da poručujemo da ukoliko ti ljudi ponovo dođu na vlast biće im dozvoljeno da urade isto?

Jedina logična stvar iz nereagovanja tužilaštva prema onima koji su pljačkali ovu zemlju može biti to. Ako im je oprošteno tada, ne vidim razloga da im ne bude oprošteno ponovo. To je pitanje građana Subotice, pitanje penzionera, onih koji su te fabrike stvarali. Hvala vam.

Hvala.

Uvažene kolege, poštovani građani Srbije, poštovana ministarka, da se ne lažemo, govoriti danas samo o ovoj temi, a tema je Zakon o PIO, a ne uzeti u obzir vaše prisustvo u ovom parlamentu i sve ono što se dešavalo u prošloj godini, bilo bi manjkavo.

Naime, vi ste, poštovana ministarka, na neki način u ovoj sali asocijacija i personifikacija svega onoga što su Vlada i predsednik radili u prošloj godini, a tiče se pandemije, bolesti i muke koja je ophrvala ceo svet, pa i Srbiju.

Iskoristiću priliku svakako da pohvalim sve ono što je radila Vlada i predsednik u borbi, one mere od kojih smo krenuli kada je u pitanju pandemija, zatim sam tok razvoja pandemije i sve ono što je činjeno na njenom sprečavanju i zaustavljanju, i naravno, kao nekakav minimalno zadovoljavajući rezultat koji je danas pred nama, a to je vakcinacija Srbije i ne samo vakcinacija građana Srbije, nego i svih onih u regionu koji su to hteli, a kojima je Srbija tu mogućnost pružila.

Svakako ću iskoristiti priliku da u ovom momentu pozovem i sve naše sugrađane, odnosno građane Republike Srbije, koji nisu to do sada učinili, da se vakcinišu, da budu odgovorni prema sebi, prema Srbiji, prema narodu, jer danas ljudi iz regiona, pa skoro u autobusima dolaze u Republiku Srbiju da se vakcinišu, zahvalni na svemu onome što činimo, pa ne vidim nijedan realan razlog da to ne uradi svaki čovek u Srbiji i time pomogne i sebi i porodici i društvu uopšte. Ne zamerite mi. Iskoristio sam ovu priliku da pozovem sve naše građane.

Svakako iskoristiću priliku da zahvalim i predsedniku i Vladi što ovaj posao vakcinacije nije ograničila samo na granice, odnosno na građane koji žive u granicama Republike Srbije, nego je svoju pomoć nesebično pružila, pre svega, Republici Srpskoj i Crnoj Gori, ali i svim zemljama i našoj zajednici koja živi u svim zemljama u regionu.

No, da se sada vratimo na sam zakon. Ako me pitate šta bi bila glavna osobina ovog zakona, ja bi rekao pravičnost. Pravičnost, pre svega, jer se on kao takav odnosi na one koji su verovatno izneli najveći teret reformi koje smo prošli u poslednjim godinama. Ako sam dobro došao do podataka, poštovana ministarko, u pitanju je blizu 15.000 penzionera u Republici Srbiji, ispravite me ako grešim. Pravičnost, pre svega, jer su upravo ti ljudi zaslužni za benefite i rezultate koje danas uživa i Srbija i njeni građani, ali i svi građani, naši građani u okruženju. Oni su ti koji su izneli najveći teret reformi i mera koja će predložiti tadašnji predsednik Vlade, a današnji predsednik države.

Mi danas zahvaljujući tom njihovom žrtvovanju, da kažem, i toj njihovoj požrtvovanosti, volji vidimo benefite i rezultate onoga što je rađeno u proteklim godinama.

Na kraju, moram da napomenem jednu stvar koja je prošla nedovoljno zapažena u proteklim danima. Naime, 17. maja je održana zajednička sednica vlada Srpske i Srbije, i na toj sednici odlučeno da, pored 15. septembra koji je do sada obeležavan kao zajednički datum Srpske i Srbije, krenemo sa još jednim datumom, datumom Nevesinjske puške - 9. julom, kao podsetnik na događaj, kada je 1875. godine naš narod krenuo, da kažem, u obnovu nezavisnosti, ako hoćete, državnosti Srbije i Crne Gore, u jednu konačnu istorijsku obnovu srpske državnosti na Balkanu. Moglo bi se slobodno reći treći srpski ustanak.

Ovo je nešto što svakako uživa veliko poštovanje i nepodeljenu podršku u našem narodu u Republici Srbiji i u Republici Srpskoj. Potez predsednika Vlade, a i udruženja građana koja su bila deo ovoga, što zaslužuje veliko poštovanje svih nas koji danas živimo na ovim prostorima, i reklo bi se kako neki mediji rekoše - Nevesinjska puška ponovo među Srbima.

U prilog ovome ću reći da je 50 godina Nevesinjske puške kao centralna manifestacija održana u Beogradu sa trodnevnim svečanostima. Eto, zahvaljujući ovom predsedniku i ovoj Vladi i odlukama ovih političkih struktura u Beogradu izgleda da ćemo oko ovog da i 150 godina od ovog događaja obeležiti takođe u Beogradu.

Ovo je naravno samo još jedan simboličan čin podrške i izraz jedinstva sa našim narodom, pre svega, u Republici Srpskoj, ali i sa narodom koji živi u okruženju i nešto što zaslužuje nepodeljenu podršku i naroda i parlamenta, a na istom tragu je i ovaj zakon koji ste danas doneli u ovaj uvaženi dom, pa ćemo mi poslanici SNS, uvažena ministarka, svakako ovaj zakon podržati u danu za glasanje. Hvala vam.

Hvala.

Uvaženi predstavnici komisija, drage moje kolege, uvaženi građani Srbije, na početku ću vama, potpredsedniče, i našim kolegama da čestitam spajanje sa poslaničkom grupom SNS, nisam imao tu mogućnost ranije, iskoristiću ovu priliku za početak mog obraćanja.

Inače, rasprave ove vrste nisu bile baš česte u ovom uvaženom domu u prošlosti, ili barem nisu bile česte sa stanovišta neke vremenske distance datuma izveštaja i rasprava u ovom parlamentu. Hvala Bogu, to se sada, vidimo, menja i ovo govori o, pre svega, odgovornosti. Govori o odgovornosti vas kao predstavnika samostalnih i nezavisnih tela, s tim da vas molim da tu svoju nezavisnost i samostalnost ne doživite na neki sebi svojstven način, kako je to bio slučaj u prošlosti sa nekim drugim nezavisnim telima, a što je Srbija osetila na svojoj koži.

Naime, vi znate kako je to bilo sa nezavisnim Zaštitnikom građana, onim čuvenim Sašom Jankovićem. Vi znate kako je to bilo kada je u pitanju nezavisni sudija Majić, koji je postao sve osim nezavisni sudija i nezavistan i od naroda i od sudstva i od bilo čega i postao strah i trepet za sve one građane kojima je sudio, a koji nisu politički mislili kao sudija Majić. Ovo, pre svega, govorim kao opomenu vama predstavnicima ovih tela. Ne dozvolite, molim vas, da bilo kada u svom radu uđete u takvu jednu oblast.

S druge strane, ova današnja rasprava govori i o odgovornosti ovog parlamenta, narodnih poslanika, vladajuće većine, pre svega, jer predstavnika opozicije nema u parlamentu. Bitno je to da vide građani Srbije. Režija je tu, možda je dobro da to i pokaže. Govori o odgovornosti prema poslu koji obavljamo, o odgovornosti prema građanima, o odgovornosti prema zakonu i Ustavu ove zemlje. Ali, nije ni čudno.

Naime, poslanici SNS, pre svega, a i vladajuće većine, ovaj princip odgovornosti u radu preuzimaju od prvog čoveka ove države, odnosno prvog čoveka SNS, jer je taj princip od 2014. godine postavljen kao osnovni u sprovođenju politika u Srbiji, odgovornost, odgovornost prema narodu i Srbiji, pre svega.

Eto, prvi čovek ove države, predsednik, se tog principa drži i danas. Drži se on odgovornosti prema Srbiji i srpskom narodu i u ovim danima, ali i odgovornosti prema onima koji sa Srbima i srpskim narodom žive na Balkanu i u danima ovih velikih iskušenja, u kojima se nalazi Srbija i naš narod. Drži se odgovornosti i pred iskušenjima u koja smo ušli, pre svega, zbog odustajanja nekih drugih od principa međunarodnog prava i pravde i proizvoljnog tumačenja tog prava i zbog prelaska na princip, moglo bi se reći sile ili upotrebe velike političke moći sa kojom danas definitivno najveće zemlje sveta raspolažu.

Verujte mi nije to ni malo, ni lako, ni malo lako, ni jednostavno, ali u tim okolnostima i u tim datim uslovima predsednik države se drži principa odgovornosti. Bez obzira na česte provokacije i na neke pritiske koji spolja dolaze, on odgovorno šalje poruke mira, izgradnje fabrika, stvaranja novih radnih mesta i pomirenja.

Odgovoran je predsednik ove države i odmeren i kada odgovara na često uvredljive izjave i komentare izrečene pred ušima celog sveta, a koji dolazi iz regiona. Odgovoran je i prema onima koji naš narod, koji živi u Bosni i Hercegovini, uvredljivo nazivaju ne Srbima, nego bosanskim Srbima, hrvatskim Srbima one koji danas žive u Hrvatskoj, albanskim Srbima one koji danas žive u Albaniji. Bez obzira na uvrede, odgovoran je i ne odgovara na isti način. Naravno, i pokazuje princip poštovanja prema onima koji žive oko nas.

Kažu Srbi za onoga koji može naslutiti buduće događaje da je prozorljiv ili ti da bi razumeli univerzalni naziv - vidovit. Neću reći da sam ja prozorljiv ili vidovit, ali podsetiću vas šta sam rekao u jučerašnjoj raspravi, vas, moje uvažene kolege, Srbiju i ceo svet.

Rekao sam da će, pored pritisaka sa kojima se Srbija suočava ovih dana i predsednik i koji dolaze spolja, uslediti i unutrašnji pritisci, iznutra. Rekao sam da će Marinika Tepić i Dragan Đilas preko svojih, koji nisu deo ovog parlamenta u ovom sazivu, preko svojih političkih predstavnika, udruženja građana, medija obnoviti svoj predlog i svoj zahtev da ovaj parlament usvoji jednu rezoluciju o proglašenju Srbije genocidnom i proglašenju srpskog naroda genocidnim.

Ne, naravno, nije Milimir prozorljiv, niti su vidoviti i prozorljivi poslanici SNS, ali smo poučeni prošlošću i političkim iskustvom koje imamo sa tim ljudima mogli da pretpostavimo jednu ovakvu pojavu, jedan ovakav predlog.

Još nije moj glas utihnuo u ovoj sali, još se mastilo na papiru ovih devojaka, koje beleže svaku našu izgovorenu reč, nije osušilo, a evo predloga rezolucije u Skupštini, evo predloga rezolucije o genocidu u Narodnoj skupštini Republike Srbije, zavedenog na pisarnici pod brojem 011-10, a koji je juče na kraju dana ušao u ovaj uvaženi dom. Podnosioci su, formalno gledano, predstavnici, politički predstavnici dela albanske zajednice i politički predstavnici dela bošnjačke zajednice.

Ako bih bio neodgovoran i nekorektan, rekao bih da su podnosioci srpski Bošnjaci ili srpski Muslimani, rekao bih da su podnosioci srpski Albanci Šaip Kamberi, srpska Albanka Nadije Bećiri, srpski Albanac Argjend Bajrami, ali mi odgovornost i korektnost u politici koju danas sledim ne dozvoljava da se tako izražavam.

Podnosioci su politički predstavnici dela albanske i bošnjačke zajednice, naše kolege, poslanici iz manjinskih stranaka, bošnjačke i albanske provenijencije, šest poslanika. Oni, formalno gledano, jesu podnosioci. Međutim, suštinski je jasno ono što sam rekao od juče. Oni su samo megafon i instrument u rukama onih čiji su politički partneri godinama.

Oni su instrument u rukama onih koji nisu prisutni u ovom sazivu parlamenta. Oni su instrument i megafon Marinike Tepić, Dragana Đilasa, Vuka Jeremića, Boška Obradovića koji su jedan ovakav zahtev i predlog pred Narodnu skupštinu dostavili pre par godina.

Ovo nije ništa novo. Ovo je danas samo njihov potpis na Marinikinom i Đilasovom predlogu. Tehnički neko je morao da podnese, iskorišćeni su poslanici iz reda bošnjačke i albanske zajednice. Nije im to prošlo tada, a verujte mi neće ni sada. Nećemo tako nešto i takvo jedno samoponiženje Srbije dozvoliti.

Sad, Srbijo, evo, ti pa poredi, poredi danas Vučića u fabrici „Fišer“ u Jagodini. Principijelan odnos prema regionalnim odnosima, odgovornost u radu sa jedne strane i evo vam rezolucije, Srbijo, sa druge strane koju predlažu Marinika Tepić i Dragan Đilas već godinama. Srbijo, opredeli se, jednostavno je.

Što se tiče našeg opredeljenja, uvaženi predstavnici komisija, dok i vi pratite princip odgovornosti, a koji se vidi kroz izveštaje, imaćete podršku parlamenta i nas poslanika, pre svega, iz SNS koja je svakog dana sve veća, jer je to praćenje jedne sveukupne politike još godinama unazad.

Na kraju, kada je nekad ranije u istoriji Srbima bilo teško pevao je veliki Njegoš čuvene stihove, pa Njegoš kaže: „Nada mnom je nebo zatvoreno, ne primam ni plača ni molitve. U ad mi se svijet pretvorio, a svi ljudi u paklene duhove“. Niti je nad Srbijom šta zatvoreno, niti su ljudi pakleni, ni duhovi. Srbija je na jednoj strani, a duhovi prošlosti na drugoj strani, nećemo ih pustiti. Živela majka Srbija.

Hvala vam potpredsedniče Orliću.

Poštovana ministarka sa saradnicima, uvažene kolege, poštovani građani Srbije: „Naše će sjene hodati po Beču, lutati po dvoru plašeći gospodu“. Ovo su antologijske reči koje se prepisuju Gavrilu Principu kao njihovom autoru, u zatvoru u Terezinu u kome je preminuo u proleće 1918. godine u samo predvečerje Prvog svetskog rata. Umro je Gavrilo Princip, tada osuđen od najznačajnijeg ili možda osuđen od jednog od najznačajnijih sudova toga vremena. E, sada umro je naravno prezren i označen kao terorista, atentator i zlikovac.

Potpredsedniče Orliću, oprostićete mi što sam vas možda naveo na pomisao da izlazim iz teme, ali uzevši u obzir ozbiljnost političkog trenutka i političkih događaja koji se ovih dana dešavaju i u Srbiji i u regionu, ako ćete i u Evropi, shvatićete i imaćete razumevanja za ovo, a sa druge strane ja ću vam to argumentima potvrditi moju tvrdnju da sam i dalje u temama.

Gavrilo Princip je osuđen i nije mu trebala nikakva rehabilitacija. Gavrila Principa je rehabilitovala istorija, Gavrila Principa je rehabilitovalo narodno sećanje, kako naroda u Srbiji, tako i drugih naroda u Evropi, kakva god njegova presuda tada najznačajnijeg suda u Evropi bilo.

Međutim, priznaćete da je u vreme njegovog hapšenja, pritvaranja, pa i u vreme njegove smrti u Terezinu, Srbija bila u jednoj skoro beznadežnoj situaciji u najmanju ruku teškoj, a verovatno nikada težoj u njenoj istoriji. Ako pogledamo unazad, pitam se da li su ljudi tog vremena i te Srbije mogli da pretpostave ovom vremenu i današnju Srbiju? Teško. Teško da su ljudi iz tog doba mogli da vide Srbiju kakva je ona danas, pogotovo uzevši u obzir situaciju u kojoj se Srbija tada nalazila.

I evo opet nekih Srba pred izazovima ovog vremena, pred ovovremenim sudovima, makar formalno najznačajnijim u današnjoj Evropi. I evo opet nekih presuda. Evo opet Srbije, srpskih vlasti, srpskog naroda pred nekim novim izazovima i neće ti izazovi biti i ostati samo na onima koji dolaze spolja, kakve smo gledali ovih dana. Ti izazovi će krenuti i unutar same Srbije. Pitajte me kako?

Pa evo, siguran sam da će Marinika Tepić, Dragan Đilas ponovo reaktivirati svoj zahtev da u svetlu poslednjih događaja ovaj uvaženi dom, Narodna skupština, sopstveni narod proglasi genocidnim. Uradila je to Marinika Tepić u prošlom sazivu, ovaj uvaženi dom je odbio taj predlog. Nemam dilemu da će preko medija, preko udruženja građana, preko političkih partija, kome pripadaju ona i njen politički mentor danas reaktivirati taj zahtev i to isto zatražiti od ovog saziva Narodne skupštine. Eto Srbiji novih izazova.

Ali, evo i Srbiji novih reči koje treba pamtiti taman onoliko, koliko i Gavrilove iz 1918. godine. Ovaj put ih izgovara srpski predsednik. Citiraću ih, malo su duže, ali čuo ih je čitav svet. Kaže srpski predsednik: „Glavu gore, ni Srbija, ni srpski narod nisu osuđeni. Na nama je da radimo još marljivije i otvaramo fabrike“.

Evo novih reči koje treba da vode Srbiju i ka pravu i ka pravdi i ka sigurnosti i ka fabrikama i ka marljivom radu. Evo gospodine Orliću i mojih argumenata da se i te kako danas u svom govoru nalazim u temi.

Nije li potpredsedniče Predlog zakona o nacionalnoj bazi podataka za sprečavanje i borbu protiv terorizma upravo put ka pravu, pravdi i ka sigurnosti svakoga od nas?

Nije li uvažena ministarka ova baza sredstvo pomoću koga ćemo moći identifikovati sve potencijalne terorističke pretnje i potencijalne teroriste, spremne da ugroze ovu Srbiju, pravo, pravdu i sigurnost?

Nije li gasifikacija Paraćina, Boljevca, Negotina i zakon koji to predviđa i nije li gasifikacija Leskovca, Vranja i zakon koji to predviđa i gasifikacija Valjeva i Loznice koja mi je posebno draga, na samoj granici Republike Srpske, upravo put ka fabrikama i marljivom radu? Jer, nema fabrika tamo gde nema dobrog gasovoda, ili barem nema ozbiljnih fabrika. Ozbiljne fabrike, marljiv rad, investicije zahtevaju i ozbiljnu gasnu infrastrukturu.

Nije li sve ovo što sam vam sada rekao, put ka ostvarenju reči ovovremenog srpskog Gavrila Principa? Nije li ovo put ka ostvarenju reči srpskog predsednika, koje je sinoć izgovorio naglas da ih čuje ceo svet? Eto vam i dokaza da sam bio u temi.

Hvala vam potpredsedniče, hvala vam uvažene kolege. Srbijo, glavu gore. Živela Srbija, živela Republike Srpska, živeo naš narod na Balkanu.

Hvala predsedniče.

Dovoljno je to vremena da bismo rekli stvari. Može se to reći i u nekoliko sekundi, ali potrudiću se i ja da budem što kraći. Naime, poštovane kolege, uvažena predstavnice Vlade Republike Srbije, uvaženi građani, evo ga danas pred nama jedan nov zakonski predlog.

Dosta je tu napisano u samom obrazloženju ovog zakona i definisana je možda po prvi put na pravi način poslovna tajna, šta je ona, kako se može ugroziti, kako se čuva itd. Dosta je tu i predstavnica Vlade koja je bila u jutarnjim časovima, ministarska Atanasković, rekla u svom usmenom obrazloženju ovog zakona, a glavne stvari koje je izgovorila tiču se zaštite i procesa proizvodnje i kako je rekla zaštite postupka proizvodnje, štite se spiskovi i arhitektura, informacioni sistemi i razne druge informacije koje prate svakodnevno poslovanje.

Reći će ministarka u svom usmenom izlaganju da se radi o harmonizaciji ili ti usklađivanju zakonskih propisa sa zakonskom normativom EU. Međutim, ono što je važno ovde reći u zemlji Srbije se harmonizacija ne radi samo radi harmonizacije i radi pukom pristupanja EU. U Srbiji se ovakve stvari rade pre svega radi uređenja samog srpskog društva, a činjenica je da zakonski postulati i principi na kojima je uređeno društvo EU kao zajednice najrazvijenije naroda na tlu Evrope je dobar primer kako bi trebalo urediti srpsko društvo i to se svakako ne može negirati.

Smatrao sam da je važno da to razjasnimo. Međutim, čini mi se da je najvažnija stvar koju je ministarka Atanasković jutros rekla to da se ovim zakonom u Srbiji štite investicije. Naime, investicije su ako ćemo realno ono na čemu počiva vaskrs i oporavak Srbije. Samo u 2020. godini Srbija ima blizu 2,9 milijardi evra direktnih stranih investicija, što je ako sabiramo u četiri zemlje okruženja više nego u zbiru te četiri države. Naime, to je upravo ono što Srbiju diže iz pepela i diže na noge. Međutim, nije tu kraj priče. Ne radi se tu samo o Srbiji.

U prethodnim danima sam kao predsednik Odbora za dijasporu i Srbe u regionu, zajedno sa pomoćnikom generalnog sekretara posetio našu zajednicu u regionu, pre svega u Mostaru gde smo razgovarali sa ljudima iz srpskih udruženja i političkim predstavnicima, u Trebinju gde će se okupiti jedan veći broj srpskih političkih lidera, pre svega onih iz opština u Federaciji i BiH, zatim Podgoricu, odnosno Srpsku kuću i sve organizacije koja Srpska kuća okuplja i samu srpsku kuću koju je finansirao predsednik Republike, tj. na čiju inicijativu je ona i osnovana kao krovna institucija srpskog naroda u Crnoj Gori, a zatim i Tiranu i Skadar, gde verovali ili ne i dalje živi jedna malobrojna srpska zajednica.

Ako me pitate za utisak mogao bi se podeliti na dvoje. Težak položaj naše zajednice gde god ona živi, pogotovo tamo gde nema političke predstavnike i direktne donosioce političkih odluka i veliki ponos i zagledanost u uspeh Srbije. To je ono što je jedinstveno i taj ponos i uspeh i zagledanost u napredak Srbije je upravo ono što im daje nadu i što ih drži na njihovim vekovnim ognjištima.

Nije ta zagledanost bez osnova. Polako se i u tim sredinama oseća ono što radi Republika Srbija i što radi njen predsednik. A, šta je u osnovi tog uspeha, opet vas vraćam, investicije. Da nije investicija u Srbiji teško da bi se osećao uspeh i u Srbiji i u okruženju.

Uvažena ministarka, pošto je upravo ovaj zakonski predlog u funkciji zaštite, pre svega investicija, kao jednog malog segmenta ukupne politike koju danas vodi predsednik države i Vlada, mi poslanici SNS ćemo ovaj zakonski predlog podržati.

Drage kolege, Srbijo, ja sam dužan da vam prenesem pozdrave od naših ljudi iz Mostara, Trebinja, Podgorice i Tirane. Pet minuta dovoljno. Hvala vam predsedniče.

Hvala predsedavajući.

Evo, čini mi se, hajde što sam sledeći, nego da sam i poslednji za danas, u pravu sam, jel da? Hvala vam u svakom slučaju, poštovane kolege, uvaženi predstavnici Vlade, poštovani građani Srbije, dosta je toga rečeno i danas i u proteklim danima raspravljajući o zakonskim rešenjima koja su bila pred ovim uvaženim domom, ali ja ću nešto malo drugačije, pa mi ni predsedavajući nećete zameriti.

Danas je 12. maj datum i dan, dosta važan i za Srbiju, srpski narod, ali i za društvo uopšte. Elem, Srbiju su u najtežim vremenima branili njeni najverniji, najbolji sinovi, a najteža vremena za Srbiju su svakako bili ratovi. O ratovima smo i danas i juče govorili, hteli mi to ili ne, iako niko sa radošću ne govori o ratovima, jer su bili u direktnoj korelaciji sa zakonima koji su se našli pred ovim uvaženim domom i ti zakoni nisu nešto što je često u poslednjim decenijama, pa se samo po sebi, jedna takva tema se sama po sebi nametala.

Ratovi bili, ne ponovili se, koji žele u kući im bili, ali one koji su u ratovima davali živote i koji su ginuli za ovu zemlju ne treba nikada da zaboraviti, kao što ne treba zaboraviti ni važne datume iz tih perioda.

S tim u vezi, hoću da čestitam 12. maj Dan Vojske Republike Srpske. Naime, na današnji dan 1992. godine Skupština srpskog naroda u Bosni i Hercegovini je donela odluku o formiranju Vojske Republike Srpske. Pored toga što je donela odluku o formiranju „Srne“ srpske novinske agencije. Vojska Republike Srpske će u narednim godinama sve do 1995. godine do kraja ratnih dešavanja u Bosni i Hercegovini dati najveći, nemerljivi doprinos za opstanak više od milion Srba, preko Drine, odnosno onih koji danas žive u Bosni i Hercegovini. Maj 12. je dan Vojske Republike Srpske, ali taj dan danas obeležava i Treći pešadijski puk oružanih snaga Bosne i Hercegovine, koji baštini tradiciju Vojske Republike Srpske. Želim da čestitam svim pripadnicima Vojske Republike Srpske i pripadnicima Trećeg pešadijskog puka oružanih snaga 12. maj njihov veliki praznik.

Srbiju danas brane neki drugi, ne u ratovima, na svu sreću, ali u ništa manje teškim okolnostima, u ništa manje teškim bitkama, Srbiju danas brane medicinari, lekari, medicinske sestre, medicinski tehničari od pošasti koja je ceo svet pogodila, a zove se korona virus. Mnoge od medicinskih sestara su svoje živote dale u poslednjih godinu dana braneći naše pravo na život i braneći situaciju u kojoj mi danas možemo slobodno danas da živimo i govorimo, koliko je to moguće u ovim okolnostima.

Danas je 12. maj, Međunarodni dan bolničarki. Iskoristiću na kraju i priliku da i njima čestitam praznik, da napomenem da njihova žrtva za Srbiju, za naš narod nije ništa manje važna od žrtve onih koji su svoje živote davali u ratovima.

Međutim, Srbiju pored svega brani danas i predsednik i Vlada. Brane je i na istoku i na zapadu. Kud će veći dokaz tome od ovih zakonskih predloga koje ste, poštovana ministarka, vi i Vlada doneli u ovaj uvaženi Dom.

Srbiju predsednik i Vlada danas brane i na istoku i na zapadu, ne vodeći se ničim osim time šta je to korist za Srbiju. To je jedino merilo u borbi predsednika i Vlade za Srbiju i njene građane. Oni se bore za ovu zemlju od zapada, odnosno jugozapada, od Argentine sa kojom danas pravimo sporazume, pa do istoka, odnosno severoistoka Belorusije, birajući jedino ono što je korisno za Srbiju.

Podrška ovim zakonima koja će biti nesumnjiva u danu za glasanje od mene i mojih kolega iz Srpske napredne stranke nije samo podrška ovim zakonskim rešenjima, niti puko glasanje za njih, to je podrška politici na čijem čelu danas stoji predsednik države, podrška politici neutralnosti, neopredeljivanja za bilo koga ili za bilo koju stranu, osim za stranu Srbije i stranu njenih građana. S toga ćemo svakako podržati ove zakone.

Na kraju, danas je za srpski narod svuda na Balkanu još jedan veliki praznik. Iskoristiću i priliku, da našoj najvećoj pravoslavnoj svetinji u Crnoj Gori čestitam slavu, Sv. Vasilija Ostroškog, da svaki naredni dočekaju u miru i u nešto boljem okruženju i stanju nego što su dočekivali ove, a i prošle godine kada je i postojanje SPC u Crnoj Gori bilo dovedeno u pitanje.

Čestitke i svima onima koji slave današnji dan. Vama ministarka i Vladi i predsedniku čestitke na onome što radite za Srbiju, pa i kroz ove sporazume, a u podršku ovog parlamenta i Srbije nemojte sumnjati. Hvala.

Hvala.

Uvažene kolege, uvaženi predstavnici Vlade, poštovani građani Srbije - Bog mi je spasio da svetu pričam gdje sam bila i što sam videla. Ovo su reči Marije Počuče iz Divosela, koja je u avgustu 1941. godine preživela pokolj i bacanje u jamu na Velebitu. U tim strašnim događajima, nije preživelo njeno troje male dece – Milka, Dušanka i najmlađi Branko. Zaklani su i bačeni u Jarčiju jamu na Velebitu, tog 6. avgusta 1941. godine, a Milka je ostala sa ovom rečenicom, da svetu i nama prenosi šta se to desilo.

Ovo je, nažalost, decenijama bila jedina veza i najčešća rečenica u porodicama koje su preživele ove strahote i jedina veza sa tim strašnim događajima i žrtvama iz 1941. godine.

Ovo je bila i česta rečenica i nešto što je pratilo i moju porodicu. Ovo je bila rečenica koju je izgovarao moj deda, jedini preživeli muški član porodice iz pokolja iz jula 1941. godine.

Međutim, mnoge porodice nisu imale priliku da čuju ovu rečenicu. Da li zato što direktni svedoci nisu preživeli, ili zato što čitave porodice nisu postojale?

Na našu žalost, ta rečenica je izgovarana krijući, tiho, u porodicama decenijama i oni koji su u svoj toj nesreći imali sreću da je neko izgovara, bili su jedina veza sa tim događajima.

A šta je radila država? Država je sistemski zataškivala taj zločin decenijama, jedna. Kada je došla ona druga, nekako se stidljivo odnosila prema svemu tome i ćutala. Sve u svemu, trebale su decenije da ova tema, koja je bila porodična priča, tiha, postane važna državna tema.

I nemam nameru da ubiram bilo kakve političke poene na ovoj temi, jer ova tema je nešto što pritiska svakog Srbina, ma kakvo njegovo političko opredeljenje bilo, ali jedna činjenica je tačna. Ovo je iz porodičnih priča i tihih porodičnih šaputanja postalo državna tema onda kada je brigu o ovoj državi preuzeo današnji predsednik države, Aleksandar Vučić i SNS sa svojim partnerima. Tek tada je ovo postala prava državna tema.

Možda mnogi i u ovoj sali, mnogi građani koji danas ovo gledaju i ne shvataju, ali ovo je jedan od istorijskih trenutaka u parlamentarnom životu u Srbiji. Retki su istorijski trenuci u kojima se u parlamentu i u bilo kojoj državnoj instituciji u Beogradu govorilo o ovim temama. Kasno, ali bolje ikada nego nikada. Jer, upravo ove sednice su dokaz da su ta tiha porodična šaputanja i tihe porodične priče postale važna tema za državu.

Sa druge strane, ovo je naš dug prema Mariji Počuči, ovo je naš dug prema njenoj deci Milki, Dušanki i Branku, ovo je naš dug prema svakoj ženi, detetu, muškarcu, žrtvi genocida, a progovoriti danas o ovoj temi je moj lični dug prema mojim precima, prema mojoj porodici.

Ozbiljan dug danas ovim Predlogom zakona preuzima na sebe i Ministarstvo kulture i Vlada Republike Srbije. Ozbiljan dug za čuvanje sećanja na ove žrtve, ali dug vredan poštovanja i podrške u ovom uvaženom domu.

A život? Život uvek pobeđuje. Dokaz tome je svakako da danas u ovom parlamentu govore i oni koji su preživeli taj strašni period, ali i potomci onih koji su bili žrtve iz tog perioda.

Moj poslanički mandat, odnosno poslanički staž se sad već meri godinama. Broj zakona koji sam podržao i za koji sam glasao u ovome uvaženom domu meri se stotinama. Za svaki od njih se glasa po uverenju i po političkom opredeljenju. Za ovaj i ovakve zakone se glasa srcem. U danu za glasanje srcem ću glasati ja i moje kolege, srcem za ovaj zakon. Hvala vam.

Hvala, potpredsednice.

Uvaženi građani, poštovane kolege, poštovani predstavnici Vlade, sve češće u ovom uvaženom domu je tema rasprava o raznoraznim međunarodnim sporazumima ili ugovorima. Izgleda to ponekad protokolarno i možda nekada malo formalistički, ali ako dublje sagledate stvari i ako sve to analitički pogledate, shvatićete da stvari ne stoje baš tako.

Iz toga se može izvući nekoliko zaključaka, ali dva su u ovom slučaju o kome danas govorimo, tj. o ovim sporazumima o kojima danas govorimo, najznačajnija.

Prvo, gledajući oblasti koje se regulišu ovim sporazumima, jasno je da danas Vlada reguliše gotovo svaku oblast života, a to je posledica pre svega razvoja Srbije i potrebe da se u jednom takvom postupku te oblasti uređuju. Pa je tako u pitanju socijalna sigurnost u ovom sporazumu sa Kvebekom, naučno-tehnološki razvoj kada je u pitanju sporazum sa SAD i zaštita bilja kada je u pitanju sporazum sa Ruskom Federacijom, ali to je mnogo više od zaštite bilja, to je stvaranje ozbiljnih preduslova za razvoj trgovine sa Ruskom Federacijom.

Međutim, postavlja se jedno pitanje – šta mislite da li ima potrebe bilo šta uređivati u društvu koje se ne razvija? Ovo je, naravno, retoričko pitanje, ne morate dati odgovor na njega, ali činjenica je da nemate šta uređivati u društvima koja ne napreduju. Samo društva koja se razvijaju i koja napreduju imaju stalnu potrebu uređivanja mnogih oblasti života. I samo društva koja ozbiljno napreduju imaju potrebu uspostavljanja odnosa zasnovanih na ovakvim sporazumima sa nekim drugim društvima i nekim drugim državama. To je ujedno, verovatno, drugi zaključak koji se nameće kada su u pitanju ova tri sporazuma. A taj drugi je, shvatili ste, zaključak da je Srbija danas zemlja sa ozbiljnim razvojem međunarodnih odnosa i ozbiljnim ugledom u inostranstvu i ta dva zaključka su i te kako povezana.

Znači, Srbija u ozbiljnom razvoju i Srbija sa ozbiljnim međunarodnim ugledom u svetu. Tim pre dobija na težini kada znate da su ovi sporazumi sa važnim zemljama kao što su SAD i Ruska Federacija. Ni malo formalno i ni malo protokolarno. Mnogo ozbiljna stvar.

Istini za volju, ako pričamo o nekim infrastrukturnim projektima o kojima je dosta jutros govorio i predsednik države ili čak o nekim političkim ostvarenjima, možda izgleda nešto drugačije, jer Srbija ima ozbiljan uspeh u oblasti infrastrukture i u oblasti nekih drugih političkih dešavanja na Balkanu.

Ali, da bismo to bolje sagledali, hajde da to poredimo sa nekim ranijim periodom. Da li uopšte možemo porediti ovo i govoriti o razvoju Srbije u nekom ranijem periodu koga se većina Srbije najradije ne bi ni sećala? Da li možemo uopšte govoriti o razvoju ili samo pukom preživljavanju ove zemlje i o kakvom međunarodnom ugledu u Srbiji možemo govoriti kada je u pitanju period do 2012. godine, 2014. ako ćete i do 2016. godine kada je celu severnu pokrajinu srpsku vodila današnja opozicija? Najradije bi zaboravili. Danas ti isti ljudi, nažalost, planiraju da vode ovu zemlju iznova.

Dobro je da poredimo to sa politikama koje vodi današnji predsednik države i današnja Vlada i da izvedemo zaključak. Lako ćete dragi građani izvući zaključak iz svega što sam rekao ja i što su rekle moje kolege, lako ćete izvući zaključak da ćemo mi u danu za glasanje podržati ove sporazume, jer oni simbolički, osim toga što uređuju određene oblasti života znače i podršku politici razvoja Srbije i politici jačanja njenog međunarodnog ugleda na čijem čelu i na čijem vrhu svakako stoji današnji predsednik države.

Hvala.

Hvala predsedniče.

Evo jedan od retkih trenutaka u parlamentarnom životu u Srbiji kada predstavnik najveće poslaničke grupe postavlja pitanje. Koliko me sećanje služi, to je treći put u poslednjih pet godina.

Poštovane kolege, uvaženi članovi Vlade, poštovani građani Srbije, svi mi kada se obraćamo u ovom uvaženom domu imamo nekakav svoj stil i pristup, kako mi poslanici tako i vi predstavnici Vlade. Tako, na primer neki od nas sede, neki stoje i to je stvar ličnog izbora. Ja prvi put stojim, a stojim pre svega iz poštovanja za temu o kojoj ću sada govoriti. Stojim pre svega iz poštovanja prema predsedniku države i ovoj Vladi i Srbiji, iz poštovanja prema svemu onome što su zajedno uradili za naš narod u regionu u proteklim godinama. Tu pre svega, svakako, mislim na ono što je urađeno u Republici Srpskoj, ali ništa manje važno i ono što je urađeno u Crnoj Gori, Hrvatskoj, Makedoniji, Sloveniji i svuda širom regiona.

Stojim i u ime svih poslanika poslaničke grupe SNS u znak zahvalnosti, u ime svih naših ljudi iz regiona koji svakako vide ono što radi predsednik i ova Vlada za njih, ali stojim i u ime svih onih koji su još pod Vlatkom Vukovićem za vreme Lazara stajali rame uz rame i branili Srbiju, u ime svih onih iz Nevesinjske puške, u ime svih onih ljudi sa Mojkovca koji su branili Srbiju i srpsku vojsku i srpsku državu, u ime svih onih stradalnika od Jasenovca do Prebilovaca, u ime svih onih koji su 90-tih godina dali život za ovu zemlju, a sve nadajući se da će Srbija biti u stanju da pomogne i sama sebi i svim onima koji je osećaju svojom.

Srbija i njen predsednik i Vlada su menjali istoriju. Možda, predsednice, vi niste ni svesni kako ste to činili, ali kada biste prolazili kroz BiH u proteklim vekovima u svakoj opštini biste našli po jednu zgradu, jedan put, jednu branu koju je izgradila ili Turska ili Austrougarska ili, eventualno, Nemačka. Ono što je gradila Srbija niste mogli videti.

Samo u nekoliko godina svaka opština u Republici Srpskoj je dobila barem po jednu takvu građevinu, ako ne više njih. To je promenilo istoriju vrlo jasno i vrlo vidno, ali vrlo pozitivno. To ste radili vi, Vlada, to je radio predsednik države, pre svega, ali i svaki građanin Srbije koji je na posredan ili neposredan način finansirao te projekte.

Ono što je bilo, naravno svi vide i malo je vremena da bih ja o svakom tom pojedinačnom projektu danas govorio, ali mene kao narodnog poslanika interesuje ono što će biti. U proteklim danima prilikom posete Banja Luci, predsednik države je najavio pomoć za četiri opštine u Republici Srpskoj i Federaciji. Pomoć Dubici, Kostajnici, Drvaru i Nevesinju.

Moje pitanje je kada će se krenuti u realizaciju te pomoći? Kada će početi izgradnja aerodroma u Trebinju koji je, verujte mi, mnogo više od saobraćajne veze sa Beogradom? To je jedna ozbiljna identitetska veza tog naroda, juga Republike Srpske, ako ćete, i severa Crne Gore sa Beogradom, sa maticom Srbijom i svakim čovekom. Hvala vam.

Hvala predsedniče.

"Mir je naša budućnost". To su reči koje je predsednik države neki dan rekao u Banja Luci i mislim da su one bile ono najznačajnije što je izrekao u Banja Luci. Značajno je naravno kako ljudi žive, značajni su infrastrukturni projekti, svakodnevni život, ali imati mir i razvijati se u miru to je ono najvažnije.

Dosta dobro je to zvučalo i optimistično za svakog čoveka i u Republici Srpskoj i u Srbiji, pa i na Balkanu, jer jedino u uslovima mira možemo raditi ovakve stvari koje danas radite vi i predsednik i u Republici Srpskoj i na svakom delu u regionu gde žive naši ljudi.

Koliko Vlada i predsednik danas čine za naš narod u regionu ako bi to govorio samo ja ili ako bi to govorili moje kolege iz SNS, moglo bi biti shvaćeno možda i kao subjektivno. Međutim, kao istorijski doprinos Srbije razvoju i opstanku našeg naroda u regionu danas govore, pre svega politički lideri našeg naroda u regionu, bilo da oni dolaze iz tamošnje vlasti ili tamošnje opozicije. I to govori naravno i svaki naš čovek i to je ono što je sigurno objektivno.

Naravno, bitno je napomenuti da po prvi put, a videli smo to u budžetima koje smo ovde usvajali se, prvi put se u budžetima Republike Srbije jasno nalaze projekti koje Srbija finansira, a nalaze se van teritorije Republike Srbije ili su na njenoj granici.

Jedan od najznačajnijih, vi ste već napomenuli delimično ste i dali odgovor na to pitanje je izgradnja hidroenergetskog potencijala "Gornja Drina" gde Srbija učestvuje sa 50% i već ste rekli da je 17. marta polaganje kamena temeljca.

Međutim, bitna je i ta politička podrška koju danas uživaju naši ljudi u regionu, veoma je bitna i u Republici Srpskoj i u Crnoj Gori gde je to možda danas najvažnije. Bitno je negovanje kulture sećanja, izgradnja memorijalnog kompleksa "Donja Gradina" gde naša država želi da svako dete koje krene na ekskurziju u toku svog školovanja treba da obiđe jedno takvo stratište, nauči šta je to što se desilo u istoriji našeg naroda, nauči da je potrebno da se nikada ne ponovi, a svakako čuvajući mir i ne šireći mržnju prema bilo kome. Naravno, čuvajući sećanje na sve ono što se desilo kako nam se ponovo ne bi ponovilo.

Ja bih vas molio da, uvažena premijerka, taj deo malo prokomentarišete i to je svakako poslednje pitanje za današnji dan, poštujući svakako poslovnička pravila.

Za kraj iskoristiću svakako priliku, rekoše mi kolege da sam rekao u vezi polaganja kamena temeljca 17. mart. Naravno, radi se o lapsusu, mislio sam na 17. maj.
Elem, puno je stvari o kojima mi ovde, a vezano za ovu temu, uvažena premijerka, možemo danas govoriti. Projekti se mere stotinama, a iznosi milionima evra.
Puno je toga i čini mi se da je jedan ovakav format zaista mali i bilo bi čak potrebna jedna čitava sednica na kojoj bismo govorili o ovim stvarima, jer je puno, puno toga urađeno u proteklih nekoliko godina.
Bitnu stvar ste vi već sami rekli, važno je da sačuvamo mir, da sačuvamo saradnju sa svima onima koji sa našim narodima žive u okruženju, jer nema bogate i jake Srbije, niti bogatog i jakog srpskog naroda, niti bogatih i jakih građana Srbije ako im komšije ne žive u miru i blagostanju. Ova vlast i ovaj predsednik to svakako razumeju.
Ne možete biti bogat i uspešan čovek ako su vaše komšije neuspešne. Ako ste takvi pružićete ruku i pomoći ćete svima onima koji žive oko vas. To je put koji danas radi Vlada, to je put koji danas radi predsednik države i svako znate da uživate podršku ovog parlamenta, pogotovo nas poslanika SNS.
Na kraju, pošto sam ja poslednji za danas, a i poslednji pred ove velike praznike, iskoristiću priliku da Srbiji čestitam vaskršnje praznike, da vaskršnje praznike čestitam svima onima kojih ih slave, pogotovo u Srbiji, Republici Srpskoj, Crnoj Gori, ali i u svim zemljama regiona.
Srbijo, sretan ti praznik. Naš narode u regionu, sretan vam praznik, a vama podrška i puno hvala za sve ono što ste uradili skupa sa predsednikom za naš narod. Hvala vam.

Hvala, potpredsedniče Orliću.

Uzevši u obzir informaciju koju ste nam izneli, a vezano za vreme koju ima poslanička grupa, imaćemo sasvim dovoljno vremena da se ispričamo, ali ću pokušati da budem što kraći kako bi još neko od naših kolega učestvovao u raspravi.

Šta je to što obeležava današnji dan u srpskoj politici? Pre svega, ono što se danas dešava i dešavalo se u Banjaluci i rasprava o ova dva zakona u srpskom parlamentu.

Oba procesa veoma direktno su usmerena na posao pomoći građanima, bilo da oni žive sa leve ili sa desne strane Drine i to na veoma direktan način pomoć koja ide ka svakom čoveku, bilo da on živi u Republici Srpskoj ili Republici Srbiji.

U Banjaluci istorijski događaj. Moram vam reći da u našem narodnu postoji jedna popularna pesmica koja kaže: „Ima nešto što se razdvojiti ne da, Banjaluka u Beograd gleda“. Svi ovi događaji su me nekako asocirali na stihove te pesme, a u koga će Banjaluka uostalom i gledati ako ne u onoga ko joj je oduvek bio najbliži, bio na usluzi, bio u pomoći? U koga osim u predsednika Republike Srbije, a ja bih danas dodao iako on to ne naglašava, predsednika svakog našeg čoveka bilo gde da on živi.

Predsednik Republike Aleksandar Vučić od danas je počasni građanin Banjaluke. To je simbolika i mislim da je samo kruna svega onoga što je rađeno u prethodnim godinama kada je u pitanju Republika Srpska. Puno toga je u prethodnih godina urađeno u Republici Srpskoj, ali puno toga je danas najavljeno u Banjaluci.

Mnogo poziva sam danas dobio od građana iz Republike Srpske naročito iz četiri opštine - Kostajnice, Dubice, Drvara i sa juga Republike Srpske iz Nevesinja gde su najavljena milionska ulaganja koja definitivno menjaju kompletnu sliku života u tim opštinama.

Ono što se danas desilo u Banjaluci definitivno je ispisivanje nekih novih istorijskih stranica.

Drugi politički proces i događaj koji se dešava u srpskoj politici danas je vezan za parlament i ova dva zakona i veoma je slična situacija, dva zakona koja u ovim teškim okolnostima regulišu pomoć i građanima i najugroženijem delu privrede u Srbiji.

U formalnom smislu budžet danas nije tema, bio je juče, ali ovo je svakako posledica planiranja i svega onoga što je u budžetu. Mislim da je ovo i posledica onoga o čemu smo juče govorili, što ste vi, ministre Mali, izneli kao verovatno, bar po meni, najznačajniju informaciju juče, a to je da nam je deficit u prvom kvartalu skoro četiri puta manji od planiranog, pa su ovi i zakoni donekle posledica toga. U suštini to znači da je bez obzira na sve ono što smo imali kao teške okolnosti zbog pandemije privreda je i dalje na nogama, da smo nivo privrednih aktivnosti u Srbiji uspeli da održimo. Možda je to i posledica nekih ranijih mera gde smo kroz povećanje potrošnje uspeli da održimo nivo privredne aktivnosti i da se te posledice povećanja potrošnje i ranije pomoći države danas vide kroz smanjenje deficita, kroz manji deficit od planiranog kada je u pitanju prvi kvartal.

Sad, iskustveno. Nama kao narodnim predstavnicima ne preostaje ništa drugo nego da čvrsto verujemo da Vlada i ovaj put donosi pravu odluku, jer se to pokazalo u nekim prethodnim momentima i da ono što stoji u ova dva zakona, a tiče se pomoći građanima i privredi će davati rezultate negde na kraju godine.

Prema tome, mi narodni poslanici SNS, uvaženi ministre ćemo svakako podržati ove predloge koji su danas pred nama. Hvala vam.

Hvala, predsedavajući Orliću.

Uvažene kolege, uvaženi građani Srbije, niti su svi u Srbiji hrišćani, niti smo svi mi u ovoj sali hrišćani, ali neke priče su univerzalnog karaktera.

Jevanđelje po Jovanu, glava 8, priča o Isusu i preljubnici. Naime, kada su na tadašnju Maslinsku goru u hram doveli Isusu jednu preljubnicu, to je bilo i te kako osuđujuće za zakone toga doba. Osuda i presuda za tako nešto je bilo kamenovanje. Kada su to Isusu izložili, on je rekao – onaj ko je bezgrešan neka prvi baci kamen. Svi su izašli iz hrama, ostali su Isus i ta žena kojoj je trebalo biti presuđeno. Rekao je – niko te ne osudi, izađoše, niko, Gospode, ni ja te ne osuđujem.

Zašto vam sve ovo pričam? Humanost i humani pristup kada je u pitanju izvršenje najgorih sankcija je uvek nešto što je bilo svojstveno čovečanstvu, kako kroz istoriju, tako i danas. Taj humani pristup je često bio, a i danas je nešto što je možda i ispred zakona, a u svakom slučaju nakon što zakon kaže svoju reč on ostaje kao jedna obaveza. Neko je i tada morao da vodi računa o tom pristupu i bude kontrola u humanom pristupu prema onima koji su učinili najgora krivična ili bilo kakva druga dela.

Moderna istorija, novo vreme, nova vrsta kontrole. Danas donosimo odluku o izboru članova Komisije za kontrolu izvršenja krivičnih sankcija.

Drage kolege Žarić Kovačević, Kesar, Dubravka Kralj, Muamer Bačevac, koleginica Danijela Vujičić, pred vama je veliki zadatak, imajući u vidu da u svom radu morate da vodite računa o humanosti, koja je bila prioritet i pre 2.000 godina i od postanka samog čoveka i koja je iznad svih vrednosti, ponekad i ispred samog zakona, a posle njega i posle onoga što zakon i pravda kažu svakako obaveza.

Vi svakako u svom poslu treba da vodite računa o pravdi. To je ono što je na prvom mestu, ali nakon što je pravda rekla poslednju reč, treba da vodite računa i o onome što se dešava u ustanovama koje izvršavaju sankcije koje je ta pravda predvidela. Međutim, jednu stvar nikada nemojte da zaboravite. Ne zaboravite da ste vi u stvari ljudi iz politike i da je politika manje ili više uvek bila povezana sa onim što se u tim ustanovama dešava i onim čemu te ustanove same po sebi služe.

Naime, ispričaću vam i u tom pogledu jednu priču koja nije tako stara i nešto je iz novije istorije Srbije, iz 2011. godine. Podsetiću vas, 2011. godine Srbija je grcala u kriminalu, u pljački, u pljačkaškoj privatizaciji, u nezaposlenosti, a oni koji su bili direktni protagonisti ovih događaja su bili ili na ulicama ili, još gore od toga, vodili su ovu državu i ovaj narod.

Tadašnje ustanove za izvršenje sankcija su služile isključivo za smeštaj sitnih prevaranata, kriminalaca i lopova. Takve kakve su bile, možda se nisu mogle nazvati ustanovama, pre bi se reklo kazamati, ali u tim kazamatima i ti kazamati su bili i te kako veza sa našim ljudima koji su dolazili iz Republike Srpske, Bosne i Hercegovine, Hrvatske, sa svim onim ljudima koji su te devedesete, najteže godine na Balkanu, provodili na tim područjima boreći se za državu, bilo da su to radili direktno ili indirektno.

Naime, negde u jesen te 2011. godine u jednom takvom kazamatu u Šapcu je boravio, pazite, ne vojnik, ne učesnik ratova, gradonačelnik Trebinja Slavko Vučurević. Ponavljam, ne vojnik, nego gradonačelnik Trebinja, Slavko Vučurević. Čekao je isporučenje Hrvatskoj, a tadašnje političke elite su se radovale izvršenju jedne takve sankcije koja će biti izvršena u Hrvatskoj i trijumfalno sve to slavili. To su iste one političke elite koje danas vode opoziciju u Srbiji i plediraju da preuzmu brigu i o vođenju Srbije.

Slavko Vučurević se posle nekog vremena, spletom čudnih okolnosti i na njegovu sreću, našao u Trebinju i reći će, pored svega, da nije kriv, naravno, jer ni sam nije bio vojnik, ali da je duboko razočaran u majku Srbiju, kako se imenica Srbija uvek izgovara u tom kraju, reći će to i Slavko i ljudi u Trebinju i u Republici Srpskoj. Svakako, imali su i ljudi u Republici Srpskoj i Slavko debeo razlog za to, jer jedina njihova veza sa Republikom Srbijom kao maticom u to doba su bili upravo ti kazamati i Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije i nikakva druga veza naših ljudi sa maticom nije postojala osim te.

A šta je danas veza? Šta je danas veza sa Trebinjem? Veza je aerodrom koji gradi ova država u Trebinju, veza su mostovi na Drini, veza su projekti u svakoj opštini u Republici Srpskoj, veza je direktna pomoć svakom čoveku i veza je predsednik države Aleksandar Vučić. Napravite poređenje te 2011. godine i danas, deset godina kasnije.

Drage kolege, budući članovi Komisije, siguran sam da ćete vi biti izabrani, jer se radi o ljudima koji su i te kako zavidnih biografija. Na kraju, još jedna poruka – držite se pravde, čuvajte humanost, ali čuvajte i ove veze o kojima sam govorio. Hvala vam.