Zahvaljujem.
Gospodine predsedavajući, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, prisustvovao sam jednom neverovatnom primeru samokritike. Dolazim iz opštine Inđija. Imamo preko 50 hiljada stanovnika, imamo sudsku jedinicu. Sokobanja ima nešto više od 15 hiljada stanovnika, ima isto sudsku jedinicu. Sokobanja je imala sudsku jedinicu i do sada, ali ona pripadala Osnovnom sudu u Zaječaru, koliko sam razumeo i Višem sudu u Zaječaru, u zavisnosti od vrste predmeta. Krivica se vodila uvek u Zaječaru, a sudska jedinica je vodila samo parnice. To je bilo kada je bivši režim bio na vlasti.
Danas ti isti, koji očigledno imaju dva stava, kažu da je manje dobro ili traže više prava, iako ovog puta imaju sudsku jedinicu koja ima pravo, sem parnica, da vodi i krivice i kojima je Aleksinac osnovni sud, koji im je bliži sud, a Viši sud u Nišu, koji im je takođe bliži sud. Dakle, mnogo bolje rešenje se kritikuje od onih koji su dok su bili na vlasti imali partijsko mišljenje, jedno mišljenje koje im je poslato, ali sad kao opozicija dobili su pravo na svoje mišljenje i zalažu se za osnovni sud, koji u stvari ima gotovo ista prava kao sudska jedinica koju su dobili.
Mi u Inđiji nismo baš zadovoljni i srećni zato što smo na 50 i nešto hiljada dobili sudsku jedinicu, posebno advokati i sudije, jer je to pitanje prestiža, pre svega, ali mislim da spram nas Sokobanja i te kako može da bude zadovoljna.
Verujem da Sokobanja ima puno predmeta. Reći ću vam i zašto. Po ovlašćenju Zorana Golubovića, koji ima 69 godina, on me je zamolio da iznesem spor koji u Sokobanji traje 52. godinu. On ima 69 godina, a kada je spor započet u tom sudu, on je imao 17 godina. Spor je započeo njegov deda, pa otac, a on misli da će ipak doživeti da se ovaj spor završi za njegovog života. Sada ima 69 godina i u poznoj je starosti. Radi se o parceli od 13 ari koja je oduzeta bez ikakve pisane odluke. Zato mislim da ovaj sud ima puno predmeta.
Sada se pitam, posle izlaganja ministra, kako taj sud sudi povodom nelegalne gradnje. Zamislite kada dođe neki seljak koji je izgradio neku šupu ili štalu bez dozvole i oni kažu – to je krivično delo i sude sudije u zgradi koja je nelegalno podignuta. Gotovo je neverovatno, tragikomično. Zato veruje da je taj sud zatrpan tim predmetima. Nadam se da se ne radi o ovoj parceli od 1,3 ara, koja je oduzeta 1962. godine, bez pisane odluke, porodici Golubović.
Dakle, ovo je neverovatno. Ovo je za Ginisov rekord. Baš se radi o tom sudu za koji se odjednom toliko zapelo da umesto sudske jedinice, sa svim pravima koje imaju i osnovni i sudovi, da imaju pravo da sem parnice vode i krivicu i da im sudovi u Aleksincu, odnosno Nišu, budu znatno bliži nego ranije u Zaječaru.
Ovo je legalno i legitimno što kolege iz opozicije hoće, ali je to lep primer dvostrukih standarda, dvostrukih mišljenja, da u jednom džepu imam govor kada sam vlast, a u drugom džepu imam govor kada sam opozicija. Stoga, bez obzira što imam razumevanje za sve sudove i sve poslanike, jer kada bi usvojili sve ove amandmane, mislim da bi imali više sudova nego opština, da bi neke mesne zajednice dobile svoje osnovne sudove, a da bi neki zaseoci dobili najverovatnije sudske jedinice ukoliko bi sve ovo uradili.
Već smo videli kakvo je bilo partijsko pravosuđe, gde su sudije izabrane po partijskoj osnovi, gde su sudovi nasilno izbrisani, gde je bilo tridesetak sudova, gde je bilo nedostupno sudstvo itd, sve smo to već imali, sve smo to videli, ali broj sudova i sudskih jedinica neće pomoći da građani ostvare pravo i pravdu sve dok ne prestanemo sa pravosuđem koje je zavisno od izvršne vlasti. Doduše, ovo pravosuđe i ovo tužilaštvo je nezavisno od sadašnje vlasti, ali od bivše nije, to ja vam garantujem. Hvala.

Zahvaljujem.
Samo hoću da kažem da ničim moji argumenti nisu poljuljani. Nismo mi sud u Soko Banji ukinuli. Nismo ga mi derogirali u sudsku jedinicu sa pravima da sudi samo parnice, već neko drugi. Nismo ga mi udaljili u Zaječar kao viši sud i kao osnovni sud u Zaječaru sa sudskom jedinicom u Soko Banji, koja je imala vrlo ograničeno ovlašćenje. Mi mu samo vraćamo deo autoriteta i integriteta, da ima pravo, sem parnica, da sudi i krivicu i da za njega viši sud bude u Nišu, a da osnovni sud bude u Aleksincu, da to bude znatno bliže građanima, nego što je to bilo do sada, odnosno u prošloj reformi ili deformi pravosuđa, sudstva i organizacije i mreže sudova.
Dakle, ne vidim nikakvu argumentaciju što se tiče gospodina Golubovića, koji mi je dao ovlašćenje. Slažem se da on ima srednje slovo M i da se zove Zoran M. Golubović, ali niste mi ni jednog trenutka osporili da taj proces traje 52 godine, kao što je on naveo i kao što je štampa pisala.
Što se tiče ove 1975. godine, verujem da je to građeno 1975. godine i da je to krivica tadašnje vlasti i tadašnjeg suda, međutim, ja se pitam šta je učinjeno do sada da se taj sud legalizuje, da bude zgrada legalna i da kada sude ovim jadnim seljacima koji su zidali šupe, svinjce i kokošinjce nelegalno, da mogu da sude makar u zgradi koja je legalno izgrađena. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, poštovani ministre, pažljivo sam slušao obrazloženje mojih prethodnika i stekao se utisak iz njihovog izlaganja, posebno iz redova opozicije, da smo oštetili Vojvodinu, odnosno da smo mi u Vojvodini oštećeni.
S tim u vezi, moram da kažem da je Vojvodina do sada imala osam osnovnih sudova, a sada ih ima 15. Dakle, taj argument jednostavno ne stoji i ja kao neko ko se zalagao za posebnost Vojvodine i kada su se drugi, koji sada tako žarko brane građane i građanke, kako oni kažu Vojvodine, kad su se drugi zalagali za potpuno derogiranje autonomije Vojvodine, dakle, kao neko ko se principijelno zalagao za prava Vojvodine i ljudi koji tamo žive, moram da kažem da Vojvodina ničim nije ovim predlogom oštećena. Do sada je imala osam sudova od 34 u Srbiji, a sada ima 15 od 66. Dakle, proporcija je ostala ista, jednostavno taj argument ne stoji.
Ovde se takođe kukalo kako je ukinuta sudska jedinica u Bačkoj Palanci. Nisam doktor prava, nisam ni profesor na Pravnom fakultetu, ali ako se nekome dodeli Osnovni sud u Bačkoj Palanci, svakako da mu prestaje sudska jedinica. Ona mora da nestane da bi nastao osnovni sud. Ne znam šta su hteli time da kažu, da li Bačka Palanka ne treba da ima sud da bi ostala sudska jedinica ili misle da treba da bude i sud i sudska jedinica? Ja ponovo kažem, nisam profesor prava, nisam ni doktorirao, ali mislim da je gotovo nemoguće imati sudsku jedinicu i osnovni sud. Tu je ministar, pa neka me on demantuje ako nešto nisam u pravu.
Što se ostalog tiče, mislim da ovo nije kraj i da ukoliko dođe do promena, sve je promenljivo, menja se situacija, menja se broj stanovnika, menja se demografija itd, parlament u Srbiji će i dalje postojati. Ukoliko je došlo do neke greške po broju predmeta, po demografiji, geografiji itd, ukoliko nastanu neke nove okolnosti, a one su moguće, ne verujem da mi nismo sposobni da napravimo izmene i dopune ovog zakona i da ustanovimo neku novu sudsku jedinicu, neki novi sud ukoliko nastanu razlozi po statistici, demografiji, geografiji, tako da to može da se desi u Vojvodini i Srbiji i pri tome, ja koji živim u Vojvodini od rođenja, nemam nikakav utisak da se nešto ogrešilo u položaju Vojvodine.
Bojim se da je ovde reč o sledećem, a to je – ja ne priznajem sud, samo svoje partije sud priznajem, sve ostale sudove ne priznajem, pa makar bili i nezavisni. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, da je gospodin Riza predložio viši sud, ja bih za to glasao. Dakle, da je predložio da viši sud bude, recimo, sa sedištem u Velikom Trnovcu, to bih veoma rado prihvatio, s obzirom na broj krivičnih dela i na vrstu krivičnih dela koji se vrše u pograničnom mestu. Javna je tajna da je trgovina narkoticima posebno izražena u tom delu Srbije.
Zato kažem, da je predložio da imamo viši sud, ili da imamo viši sud za organizovani kriminal, ili odeljenje višeg suda, ili pola odeljenja višeg suda za organizovani kriminal u Velikom Trnovcu, to bih veoma rado prihvatio zato što se radi o trgovini ljudima, zato što se radi o trgovini narkoticima, zato što se radi o trgovini oružjem. Nije tajna da je svojevremeno prilikom predaje oružja nađeno nekoliko kamiona pušaka. Hoću da verujem da je to sve od oružja što je tamo nelegalno bilo i da je sve prodato i da ništa nije skriveno i prikriveno.
Bilo kako bilo, da je predloženo da bude taj viši sud koji se bavi kriminalom koji sam označio i koji je najopasnija vrsta kriminala, ne samo u Srbiji, već koji se progoni širom sveta, odnosno širom Evrope, verujem da ne samo da bih ja podržao takvu vrstu amandmana, već verujem da bi imali podršku i EU i međunarodne zajednice, s obzirom da je svima u interesu da se ti lanci preseku. Neću da kažem da je izvor u Preševu. Verujem da je izvor na Bliskom Istoku itd, ali da putevi vode preko Preševa i Bujanovca, odnosno preko te osetljive zone.
Takođe, hoću da verujem da se ona zastava vije i da ta škola nije žute boje u Albaniji. Bilo kako bilo, mi treba da se ugledamo na sebe i da damo uvek više prava nacionalnim manjinama nego što to rade drugi, jer to je u interesu stabilnosti države. Ne možemo se ugledati na najgore, već na najbolje.
Što se tumača tiče, nemam ništa protiv da se uvede. S obzirom na vrstu kriminala, treba nam tamo i za arapski i za iranski i za još kojekakve vrste jezika, i za svahili i za romski i za albanski, ali se bojim da će nam uskoro tamo trebati tumač i za srpski jezik. To je ono čega se ja pribojavam. Hvala vam.

Da ne bih bio neshvaćen, ja nisam govorio negativno o oružju. Govorio sam da je to oružje predato prilikom saniranja krize u kopnenoj zoni bezbednosti. Barem je tako saopšteno.
Takođe, nije tajna da je tamo podignut spomenik nekim borcima. Imamo sada dve stvari: ili je prilikom saniranja krize oružje predato, kao što sam ja rekao, ili nije. Ja hoću da verujem da su prilikom saniranja krize i Albanci koji dole žive predali svo oružje, kao što su i rekli. Ili je ta vojska imala oružje pa ga predala, ili su ratovali možda sa četkama i metlama. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedavajući, reklamiram član 104. st. 1, 2. i 3. U stavu 3. vi imate diskreciono pravo da u slučajevima iz stava 1. i 2. odlučite o tome kome ćete dati repliku. Stav 1. kaže – ako se narodni poslanik u svom izlaganju na sednici Narodne skupštine uvredljivo izrazi o narodnom poslaniku koji nije član iste poslaničke grupe, navodeći njegovo ime, prezime i funkciju, odnosno pogrešno protumači njegovo izlaganje, narodni poslanik na koga se izlaganje odnosi ima pravo na repliku. Ako se uvredljivi izrazi – stav 2. – odnose na poslaničku grupu, predsednik poslaničke grupe ima pravo na repliku.
Vi ste prethodnom govorniku iz Pančeva dali pravo na repliku samo zato što je spomenut sud u Pančevu. Nije spomenut ni poslanik ni poslanička grupa. Dakle, ovde je ministar govorio o običajima jednog sudije da dolazi u 11.00 časova na radno mesto u sud u Pančevu. Pošto on nije bio prethodni govornik i ministar nije odgovorio njemu, javio se kolega, reklamirao pravo na repliku, vi ste mu to pravo dali i mislim da ste povredili Poslovnik. Ali, s obzirom da je to u korist opozicije, s obzirom da vam dajem za pravo da budete popustljivi i tolerantni, posebno prema opoziciji koja je veoma osetljiva, a to smo imali pre neko veče pravo i da vidimo, ja neću tražiti da se o tome glasa, ali vas molim da ubuduće vodite računa, makar da se replika odnosi na poslanika koji je prethodno nastupao, jer je ovo bila slobodna tema, slobodni strelac, ne znam po kom osnovu ste uopšte dali pravo na repliku. Ali, ne zameram vam, s obzirom da sam nekad bio opozicija, pa kad i to dozvolite, neka to bude da častite opoziciju. Ne tražim da se o tome glasa, ali ćete malo povesti računa da to ne ode u neku krajnost. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ne slažem se sa predlagačem amandmana. Mislim da bih primerenije shvatio da je predložio da se sudska jedinica u stavi u Titelu ili u Žablju, s obzirom na udaljenost Titela i Žablja od Novog Sada. Bački Petrovac je negde na dvadesetak kilometara od Novog Sada, i veća je udaljenog nekih prigradskih opština u Novom Sadu i Beogradu, od Bačkog Petrovca do suda. Dakle, postoje i veći razlozi da neko dobije sudsku jedinicu.
Hoću da kažem nešto sledeće. Da smo svi mi ovde predložili amandmane uglavnom zbog prestiža, zbog okoline i advokatskih kancelarija koje deluju u našim gradovima. Ja nisam predložio amandman. Bez obzira, što recimo Stara Pazova kao grad ima 18.645 stanovnika i dobila je sud. Inđija ima 26.000 stanovnika i 0,25, ali je dobila sudsku jedinicu. Ali, sam razumeo da sudska jedinica, sem parnica može da sudi, odnosno sudiće i krivice, tako da se jedno zove sud, a drugo se zove sudska jedinica.
U Staroj Pazovi živi 6.000 Slovaka. U Inđiji je taj broj u gradu daleko manji. Jedan od razloga zašto je Stara Pazova dobila sud, a Inđija nije, odnosno dobila je samo sudsku jedinicu je i taj razlog što je u Staroj Pazovi određeni broj Slovaka i nacionalne manjine su imale odgovarajuću prednost i pozitivnu diskriminaciju. To sam cenio.
Takođe sam cenio i činjenicu da će Inđija sudskom jedinicom zatvoriti svoje potrebe, tim pre što su za vreme bivšeg režima ceo Srem i svi ovi Slovaci iz Stare Pazove putovali 70-80 km do osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici, da bi zadovoljili neke svoje sudske potrebe. Ovo kažem kao čovek koji je odrastao sa Slovacima, koji žive na osam kilometara od mene, koji su živeli i u mojoj ulici. Ali značajna grupa, njih oko 6.000, živi u Staroj Pazovi. Dakle, kao neko ko je odrastao sa Slovacima, radi se o izuzetno čestitoj, poštenoj i nadasve radnoj nacionalnoj grupaciji.
Ne želeći da budem veći Slovak od Slovaka, želim samo da kažem da kriterijum kad se odlučivalo da li neko da dobije sud ili sudsku jedinicu, poštovalo se to što je nacionalna grupacija izražena u Staroj Pazovi u znatnoj meri i taj neki kriterijum da i oni negde imaju osnovni sud je ispoštovan u Staroj Pazovi. E, sad, ja mislim da bi bilo mnogo da se to uradilo i u Bačkom Petrovcu.
Znači, ja ne želim da ulazim u neke sporove, ali mislim da ovde neko želi da kaže da su neke nacionalne manjine, pre svega u Vojvodini i sama Vojvodina, oštećeni ovim predlogom, što apsolutno ne stoji. U poslednjih 12-13 godina, od kada je jedan režim na vlasti u Vojvodini, Vojvodina poodavno nije na moru ali tone li tone. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja bih trebao da podržim pola amandmana, s obzirom da dolazim iz Inđije. Slažem se da Inđija treba da ima osnovni sud. Međutim, kada se setim da je predlagač za vreme vlasti bivšeg režima prihvatio da Inđija nema sud, nije ova vlast ukinula sud u Inđiji, već prethodna.
Dakle, Inđija je od Stare Pazove osam kilometara. Osnovni sud je u Staroj Pazovi, a sudska jedinica u Inđiji koja će po planu, koliko znam, Ministarstva pravde imati više posla nego Osnovni sud u Pazovi, zato što ima više prostora i zato što će mnogi od predmeta biti rešavani u Inđiji umesto u Staroj Pazovi. Do sada nismo imali ni sud, a ni sudsku jedincu koja se bavila krivicom. Slažem se da je nezgodno putovati osam kilometara, ali za vreme bivšeg režima do Sremske Mitrovice smo putovali 50. Sada zavisi iz kog dela opštine Inđije idete, ako ste išli iz Starog Slankamena mogli ste da idete i 70 kilometara do suda. Takav predlog je bio podržan između ostalog i od ove partije koja sada predlaže sa pravom da Inđija ima sud.
Međutim, između ničega što smo imali do sada i sudske jedinice koja sudi i krivicu i parnicu, dakle, ima svu ulogu koju ima i Osnovni sud u Staroj Pazovi, ja sam se složio da Inđija ima sudsku jedinicu, s obzirom da bi bilo mnogo da postoje dva osnovna suda na samo osam kilometara. Dakle, to bi bilo samo u Beogradu i desilo bi se u Sremu. U celom Sremu sedam opština, gotovo ceo jedan region je imao samo jedan Osnovni sud u Sremskoj Mitrovici, a sada ima četiri suda, jednu sudsku jedinicu i dve manje opštine su ostale sa sudskim danom, dakle, nisu pokriveni sudskim jedinicama. U odnosu na ono što smo imali sad smo kao region izvukli premiju.
Dakle, kada bi mogao da glasam za pola amandmana, naravno da bih dao glas da Inđija dobije sud. Međutim, između ova dva predloga koja smo imali od Ministarstva pravde niko nije reagovao, a u prvom predlogu čak Inđija nije imala ni sudsku jedinicu, pa je posle reakcije određenih advokata, sudija, na moju molbu i na moj zahtev, Ministarstvo više nego opravdano odredilo da Inđija ima sudsku jedinicu, da osnovni sud bude u Staroj Pazovi, da se tako zove, da tužilaštvo bude Osnovno tužilaštvo Stara Pazova, s tim da ukoliko prostor bolje obezbedi Inđija, onda bi tu tužilaštvo bilo smešteno.
Imajući u vidu da postoji samo osam kilometara, imajući u vidu dosadašnju praksu da se putovalo i do 70 kilometra, mislim da će građanima Inđije ipak pasti manje teško da putuju osam do 20 ili 25 kilometara od dosadašnjeg putovanja od 50 do 70 pa i 75 kilometara. Toliko.
Dakle, kada bih mogao da glasam za da Inđija dobije sud, za pola amandmana, ja bih glasao. S obzirom, da bi ovim znatno bili uvećani troškovi itd, ja ne mogu prihvatiti ovaj drugi deo amandmana zato što se u Bajinu Baštu baš puno ne razumem, ne znam koliko je opravdano da Bajina Bašta dobije osnovni sud.
Dakle, ja ću podržati da Inđija ima osnovni sud, ali sam zadovoljnom sudskom jedinicom, obzirom da do sada nismo imali ništa i da smo zbog krivice putovali u Sremsku Mitrovicu i po 70 kilometara, tako da će nam manje teško pasti da putujemo osam kilometara. Ukoliko sam nešto pogrešio tu je ministar da me ispravi. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, uvažene koleginice i kolege, ja ću pokušati da, kao neko ko živi pored autoputa, vam prenesem iskustva zbog kojih treba ratifikovati ovaj zakon o kreditu, da i drugi imaju istu mogućnost koji žive u unutrašnjost da na posao ili u posetu kod rodbine ili poslovno da putuju modernim saobraćajnicama koje se u nivou ne ukrštaju sa drugim putevima.
Mi smo još 2000. do 2003. godine, iako je postojao polu autoput prema Novom Sadu i prema Budimpešti, zahtevali od te Vlade i od direktora za „Puteve“, Timotijevića, da se jedna neuspešna koncesija, koja je bila, zaustavi i da se izgradnja autoputa prema Novom Sadu i Subotici dinamizira i da na takav način pokrenemo, ne samo bezbednost saobraćaja, jedan privredni razvoj.
Do 2003. godine smo završili autoput do Beške. Kasnije je on završen do Novog Sada pa do Subotice. Godine 2004. smo od Branka Jocića, koji je nasledio bivšeg direktora i od tadašnjeg ministra tražili i bočni priključak za autoput i dobili i paralelno sa autoputem i bočnim priključkom krenuo i privredni razvoj. Možete pogledati investicije u Staroj Pazovi i Inđiji. Možete pogledati i taj navodni autoput, polu autoput smrti, koji je tada bio, sa tri trake i jednom žutom, gde su gotovo svakodnevno ginuli ljudi, više njih, naravno, povređeno, ostali invalidi, koliko se na toj deonici ojačala bezbednost u saobraćaju, koliko je manje poginulih, a nema novca kojim se jedan život može kupiti i koliko se podigla privredna aktivnost u tom delu Srbije, za razliku od drugih delova koji nisu imali priliku da takav autoput izgrade.
Dakle, taj autoput je, naravno, pravljen iz budžeta, parama svih građana Republike Srbije, tako da je sasvim u redu da i drugi delovi Srbije na isti način, da li kroz kredite, da li direktno iz budžeta dobiju solidne saobraćajnice i pokrenu neki svoj razvoj.
Ovo je bitno, a ministar je o tome govorio, zato što se Srbija prazni. Uskoro će 1000 sela i naselja biti bez stanovnika u Srbiji. Ukoliko ne izgradimo ove saobraćajnice, ne verujem da ćemo zadržati ni postojeće stanovništvo, a kamoli obnoviti stanovništvo tamo gde je zemljište zapušteno, kuće napuštene itd.
Infrastruktura je nešto od čega se polazi. Iznenađen sam da ova zemlja posle deset godina, koliko nisam bio prisutan u parlamentu, bude zadužena, što privreda, što građani, što javni dug, sa 45 milijardi, da imamo 17-18 milijardi zatečenog javnog duga, a da nema izgrađene osnovne saobraćajnice, odnosno autoputeve kroz Srbiju. Znači, novac je negde ispario. Po međunarodnim procenama, iz Srbije je izneta gotovo 51 milijarda evra, a Srbija još uvek nema autoputeve koje imaju sve zemlje u okruženje. Tu računam Hrvatsku, Mađarsku i tako dalje. Zemlje koje su i te kako od devedesetih i 2000. godine kaskale iza Srbije, države koje su nastale raspadom bivše Jugoslavije su sada daleko ispred Srbije, a Srbija je imala osnovne autoputeve i polu autoputeve. Imala je rešene imovinsko-pravne poslove na određenim deonicama i mogla je daleko kvalitetnije i brže završiti svoje poslove što se tiče infrastrukture.
Autoputevi naravno neće rešiti sami po sebi demografsko pitanje, ali uporedo sa autoputevima, ja sam iznosio iskustva, svakako idu i industrijske zone, privredni razvoj. To je nešto što, pre svega, treba da zadrži postojeće stanovništvo, a da u buduće se poneko od ovih nezaposlenih iz velikih gradova vrati na očevo gazdinstvo i da obnovi posao.
Ono što Srbiji još nedostaje, sem autoputeva, su građevinske firme koje su usisane po Zakonu o privatizaciji, a u poznatim postupcima koje je vodila stranka bivšeg režima, gde su te građevinske firme uglavnom uzete, kapital isisan, firme vraćene državi kao bezvredne, kao nešto što ide u stečaj, kao nešto što ide u likvidaciju.
Kako se to gradilo? Navešću primer iz Inđije, recimo Univerzijada. Hala koja je građena, koja je trebala 2009. godine da posluži, sve smo imali auto-puteve itd. da posluži za univerzitetsko takmičenje 2009. godine, nije gotova ni do dana današnjeg, a para je slupano dva puta više, a radove je izvodila firma koju je kupio čovek iz stranke bivšeg režima, koja je naravno propala. Sada je ta hala, s obzirom da je izgrađena bez neophodne dokumentacije na zemljištu koje je podvodno. Sada je ta hala najveći akvarijum u Srbiji.
Dakle, kad neko već priča kako se gradila infrastruktura, kako su se gradili objekti, trebao je da bude malo samokritičan i da kaže na koji način je sve to građeno po Srbiji. Recimo kubik betona u Inđiji, kada privatno gradiš koštao 50 evra, ali kada to rade u Beogradu firme bivšeg režima onda to košta i do 500 evra. Dakle, ukoliko mi koristimo beton on je privatno 50 evra, a ukoliko ga koristimo u javne svrhe za izgradnju puteva u Beogradu, itd, onda to može da košta i do 500 evra kubik.
Takođe sam nezadovoljan zbog toga što sam na prošloj sednici postavio pitanje, kada je bio ministar Ilić ovde, da li je istina da su određene saobraćajnice u okviru Mosta na Adi građene bez građevinske dozvole? Dobio odgovor, da to jeste tačno. Nezadovoljan sam zato što nadležno tužilaštvo ništa nije uradilo povodom tog pitanja, a recimo kada neki seljak gradi neku šupu ili štalu, negde na selu, dobije krivičnu prijavu.
Nelegalna gradnja u jednom delu Srbije i u privatnom sektoru na selu bude krivično delo, a izgradnja saobraćajnica i objekata koji treba da koriste hiljadu ljudi gradi se bez građevinske dozvole i to nije krivično delo, nikakav krivični postupak se ne vodi protiv odgovornih, protiv investitora i zato ću ponoviti pitanje ministru gospodinu Iliću. Šta će biti preduzeto povodom gradnje saobraćajnica, pristupnih delova bez građevinske dozvole, šta će biti preduzeto povodom krivice koja je, gotovo očigledna, odnosno da li Vlada planira u bliskoj budućnosti da stavi do znanja na određeni način, da tužilaštvo konačno počne da radi svoj posao, odnosno da se mi kao parlament zapitamo zašto to tužilaštvo ne radi poslove, od koga je nezavisno, nezavisno od ove Vlade svakako, a izgleda da od bivše Vlade ništa ne zavisi?
Što se tiče infrastrukture ona je veoma bitna i zbog poljoprivrede. Kredit je veoma povoljan. Infrastrukture nema, ono što je mene razočaralo nema ni robe koja bi se prevozila tom infrastrukturom, domaćeg porekla, data uporedo sa infrastrukturom, uporedo sa svim, potpuno je Srbija devastirana i privredno, a što je najgore i moralno.
Dakle, uporedo sa ovim kreditom od kineskog novca, ja bih voleo da se na isti način ili na sličan način od komercijalnih banaka, sa sličnom kamatnom stopom povuku iznosi koji bi se koristili u poljoprivredi. Dakle da ovo ne bude poslednji kineski kredit. Ja bih voleo da ova država u korist poljoprivrede, poljoprivrednih proizvođača povuče jedan kredit od tri, četiri, pet milijardi i da na takav način jeftinim novcem, gde kamata ne bi sigurno prešla 3, 3,5%, da na takav način napravimo izvor za vraćanje svih tih dugova, odnosno da napravimo robu koju ćemo prevoziti sutra kada ova infrastruktura bude izgrađena.
Mogao bih još mnogo toga da govorim. Ja ću skratiti. Uglavnom smo ovde slušali ljude koji u prošlom svom mandatu, dok su bili na vlasti ništa ozbiljno nisu uradili, gotovo da na infrastrukturi, gotovo može se reći da ništa nisu veliko uradili, ali se postavlja pitanje, ja ću time završiti, ukoliko ništa veliko nisu uradili, ja bih voleo da se konačno sazna koliko su se ugradili. Hvala.

Javljam se po povredi Poslovnika i reklamiram čl. 103. i 104.
Ne znam zašto moj prethodnik nije tražio repliku, s obzirom da se nije radilo o članu 103. da je poslanik trebao da navede član koji je povređen i da obrazloži u čemu se sastojala ta povreda. Očigledno da to nije učinjeno i da je korišćena čista replika.
Gospodine predsedavajući, nemam ništa protiv da se na takav način favorizuje opozicija, ali s obzirom na sinoćno stanje, kada su ničim izazvani napustili sednicu, mislim da im s vremena na vreme uskratimo preveliko prekoračenje povreda Poslovnika, odnosno da im se s vremena na vreme na fin i kulturan način skrene pažnja da vreme za povredu Poslovnika koriste isključivo za to.
Jedino što mogu da se složim sa njima jeste da je možda narušeno dostojanstvo kada je nama rečeno da dođemo i da se slikamo na mostu na Adi. Rekao bih ne samo most na Adi, već da je cela ta stranka bivšeg režima bila kao likovna akademija. Sa njima smo mogli samo da se slikamo. Hvala.

Gospodine predsedavajući, reklamiram član 103. stav 2. i biću vrlo precizan i član 104. stav 3.
Dakle, ja izuzetno cenim vašu popustljivost, a član 104. stav 3. kaže – o korišćenju prava iz stava 1, a to je pravo na repliku i 2. ovog člana, odlučuje predsednik Narodne skupštine.
Više puta sam, dok je cenjena koleginica Čomić vodila sednicu, bio upozoren da o pravima na repliku odlučuje isključivo i diskreciono je pravo predsednika Skupštine.
Dakle, mi nismo donosili ovaj Poslovnik, on je nasleđeni akt koji je donet pre nas i ja izuzetno poštujem vašu popustljivost, ali stajem na vašu stranu, što se tiče prava na repliku i ukoliko to radi jedan predsedavajući, normalno je da i drugi potpredsednik Skupštine i drugi predsedavajući primenjuje ista pravila koja je primenjivala cenjena koleginica gospođa Čomić.
Što se tiče člana 103. stav 2, hoću da kažem da jeste malo povredili Poslovnik, zato što narodni poslanik ne može da ukaže na povredu postupanja predsednika Narodne skupštine našta je već ukazano.
Vi ste cenjenoj koleginici koja je govorila pre mene ipak dali to pravo, iako je govornik pre nje reklamirao povredu člana 107, a ona je to takođe uradila, reklamirala povredu istog člana, uzastopno, što bi po tumačenju ovog Poslovnika, a ja mislim da će se profesori prava složiti sa mnom, jer gotovo Poslovnik isključuje takvu mogućnost, ali ja cenim vašu popustljivost i neću tražiti da se glasa i uvek ću se zalagati da opoziciji tolerišete ono što nama ne tolerišete.

Dame i gospodo narodni poslanici, pitaću koliko košta doručak u „Franšu“, ali ću takođe i pitati koliko košta most na Adi? Pitao sam jednog arhitektu i onaj najbolji gradonačelnik, ili kako su već rekli, vođa već sad jedne male stranke, za njegov projekat i projekat koji je pravio njegov prethodnik, takođe iz te stranke, kažu da će nas to koštati 2,4 milijarde evra. Dakle, most koji je navodno trebalo da košta negde 160 miliona evra će na kraju sa svim pristupnim saobraćajnicama koštati 2,4 milijarde. To je svakako malo skuplje od doručka, ali se ja pitam koliko bi bezbednost i brzina naših železnica i puteva bila povećana da smo umesto tog mosta u Beogradu napravili jedno tri, da nas to izađe jedno 100 miliona evra uvrh glave, ali da to bude na funkcionalnim mestima, da brže premostimo reku, da spojimo neke prometne ulice, a da ne spojimo dve mesne zajednice koje vode negde od Novog Beograda, pa do jedne kafane? Ne znam pošto je taj doručak u toj kafani, ali uglavnom most koji vodi do te kafane gde treba servirati doručak je koštao 400 – 500 miliona evra, a sa prilaznim saobraćajnicama, kažu arhitekti, koštaće 2,4 milijarde.
Ne slažem se sa mojim kolegama koje kažu da neko ne zna da pliva i da će potonuti. Nekada i neko ko ima neki prazan predmet ne može da potone, iako ne zna da pliva. Dakle, došlo je vreme pametnih telefona i praznih ljudi.
Ti prazni ljudi su očigledno puni sebe, a i mi danas govorimo o zatečenom stanju, ono što smo zatekli kada smo došli. Potpuno zapuštena infrastruktura sa dugovima zemlje i građana i privrede koji su dostigli 40 i nešto milijardi. Za taj dug za 10 godina nije napravljena saobraćajna infrastruktura, niti su poboljšani rečni putevi, niti su bitno poboljšani putevi u Srbiji, niti su poboljšanje železničke pruge. Javni dug je povećan. Dug privrede je povećan, ali izvoz za vraćanje duga nije napravljen. Srbija je bila potpuno zapuštena zemlja sa zapuštenom privredom i infrastrukturom. Srbija je bila zemlja u kojoj su se dimila najviše četiri fabrička dimnjaka, potpuno zapuštene infrastrukture i da su je izgradili ne znam šta bi po tim putevima moglo da se prevozi.
Gotovo dve trećine roba na našem tržištu je stranog porekla. To nismo kompenzovali preteranim izvozom. Nije rasla proizvodnja, već je padala i da su sagradili infrastrukturu pitanje je šta bi po njoj prevozili. Ukoliko bi prevozili samo stranu robu, to bi bilo isplativo, ali ne onoliko koliko bi bilo da nije 400 hiljada radnih mesta nestalo, da ti putnici više ne putuju do svog radnom mesta, da nije nestalo kroz 400 hiljada radnih mesta u proizvodnji ogroman društveni proizvod. On umesto da je stvoren, mi robu u našu zemlju uvozimo.
Da je kojim slučajem to sagrađeno ne bi voz od Beograda do Bara išao 32 sata. Moje pitanje ministru – da li se taj voz uopšte vratio? To je infrastruktura koja je zatečena. To nije restoran „Franš“. Nije doručak ni magla. To je jednostavno stvarnost. Ljudi su do Bara putovali onom infrastrukturom koja je zatečena i koja ne može da se sagradi za godinu dana, 32 sata.
Pošto gosti iz Crne Gore treba da mi dođu, moram ministra da pitam – da li će taj voz da se vrati do Svetog Aranđela, do 21. novembra? Da li se vratio i ukoliko nije, da li će se dotle vratiti da i oni mogu da stignu na slavski ručak? To je stanje koje smo zatekli u Srbiji i ono nije bilo samo u infrastrukturi.
Voz do Barajeva, kada smo već kod Beograda, je od Beograda do Barajeva putovao 11 sati. Da je maratonac trčao njemu je za to vreme trebalo 21 ili 22 sata da stigne do Bara. Ovaj voz je putovao 32 sata. Da li još nešto treba da kažem što se odnosi na infrastrukturu koja je zatečena?
Šta još treba da kažem za bezbednost na tim prugama koja je možda povećana zbog sporih vozova, zbog loših vagona? Selma se uporno naginjala kroz prozor i kada god se nagne, za onih 11 sati ona je u Barajevu. Da je Ana Karenjina htela da se baci pod voz na infrastrukturi koja je ostala iza prethodnog režima ne bi nikada poginula. Voz jednostavno ne bi naišao. Da je Mile krenuo lajkovačkom prugom sa svojim drugom, mogao bi da kampuje pod šatorom, jer nema voza da naiđe. Mogao bi kuću da podigne i legalizuje i voz ne bi naišao. Takvo smo stanje zatekli. Umesto da oni koji su do toga doveli da ćute, oni su danas uzeli da nam drže predavanje kako za godinu dana nismo mogli da uradimo ono što oni nisu uradili za 12 godina.
Iako je od mog prethodnika, ipak je mnogo. Biću samokritičan. Bez obzira na nove dugove koji nam trebaju sada da bi završili ono što prethodnici nisu završili i pošto treba da vraćamo i njihove dugove i završimo infrastrukturu i stvorimo izvoz za vraćanje duga i dugova koji su nastali u njihovo vreme, pitam koju ćemo sve robu proizvoditi ukoliko ne dignemo proizvodnju po tim prugama i toj infrastrukturi jer je potpuno zapušten privredni sistem? Poreski sistem nam govori da je dve trećine PDV na uvoznu robu. Dakle, mi kroz uvoznu robu ne možemo da vratimo novac našim radnicima. I kroz budžetske deficite trebali bi da kupujemo našu robu iz naše privrede koje nema i da se tako novac vrati do radnika, do radnih mesta, njihovih porodica da kupe neke stvari i da novac prostruji kroz građane radi opšteg boljitka svih.
Međunarodna zajednica tvrdi da je iz Srbije izneto 51 milijarda evra. Za tih 51 milijardu evra svakako se mogla napraviti bolja infrastruktura i što je još bolje napravila bi se privreda koja bi mogla da bude izvor za vraćanje duga za privredu i infrastrukturu.
To nažalost nije urađeno i mi danas slušamo predavanja od onih koji nisu uspeli pošteno nijedan kolac da zašilje, a kamoli nešto da urade u proizvodnji u Srbiji.
Dakle, moje pitanje je - i kada povećamo bezbednost na ovim putevima, i kada sagradimo infrastrukturu, koju ćemo to robu proizvesti, ukoliko ne podignemo prirodni sistem?
Pozdravljam što je stranka bivšeg režima uzela moj program - privreda, energetika, poljopriveda, prerađivačka industrija, ali šta su uradili u prethodnih 12 godina? Ko im je to smetao da takav privredni sistem naprave? Ja bih to svakako pozdravio.
Ovako moram da kažem da smo dovedeni u poziciju koja je veoma neprijatna, da uradimo bez para ono što oni nisu uradili sa parama. Novac su jednostavno izneli iz zemlje, zemlja je potpuno osiromašena, opustošena i mi danas slušamo predavanja o tome koliko koštaju pljeskavice, ćevapi ili doručak u „Franšu“. To je za mene neprihvatljivo.
Ja ću svakako glasati za ove zakone, ali ponovo pitam sve nas - koju ćemo robu prevoziti tom infrastrukturom, kada je sagradimo? Da li onu koja ide iz fabrika koje je podigla stranka bivšeg režima? U to ne verujem. Mi moramo podići privredu Srbije da bi imali šta da prevozimo po tim prugama i da zaposlimo ljude. O tome treba da raspravljamo, a ne koliko košta neki doručak. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedavajući, poštovani ministre, veoma sam zahvalan na ovoj edukaciji, mada se ne slažem sa strančarenjem, ali želim da zahvalim na tome što se s vremena na vreme nađe neko ko nas poduči o čemu treba govoriti, i ja bih se izvinio na ceni koju sam pomenuto za beogradski most. To nije moje mišljenje. Ja sam ga preuzeo od Branislava Jovina, to je projektant „Mostarske petlje“ koji je 25. maja u medijima nastupio i rekao da je Most na Adi koštao 450 miliona, a da će sa pristupnim saobraćajnicama, tunelima i svemu onome što bude neophodno da most bude funkcionalan, to izaći 2,4 milijarde.
Ukoliko podatak nije tačan, ja sam ga izneo od arhitekte koji se zove Branislav Jovin i koji je projektant „Mostarske petlje“ i ni jednog trenutka nisam želeo ništa stranački, a ja čak nisam ni član SNS, ja sam samo član poslaničke grupe, a moja stranka je Narodna seljačka stranka i ja ću dozvoliti pravo da mogu i da pogrešim, s obzirom da moja stranka nema neke posebne veze sa putevima ni plovnim pravcima, ni železničkom prugom, s tim što sam dozvolio sebi za pravo da iznesem iskustva nekih putnika i to nije jedino kašnjenje o čemu sam govorio, jer ima putnika koji putuju po 14 sati od Kraljeva do Novog Sada. To utiče na bezbednost putnika.
U načelu, smatram da poslanici, ne smatram da je i prethodnik pre mene promašio temu, u načelu kada poslanici govore mogu da prošire tu temu i da govore o bilo čemu što se odnosi na bezbednost u saobraćaju, odnosno na ovih osam zakona, a ne tri koliko je bilo rečeno, jer je na dnevnom redu osam zakona.
Pokušao sam da pročitam svih osam, nešto da zapamtim, a moja je diskusija možda malo odstupila od dnevnog reda i ja sam zahvalan na edukaciji, ali podatke koje sam izneo, ukoliko sam izneo netačne, ja stavljam rezervu, jer sam rekao od koga sam ja to preuzeo. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, reklamiram povredu člana 103. i člana 109.
Član 103. kaže da poslanik ima pravo da traži povredu Poslovnika, što su moje kolege i učinile. Međutim, oni su reklamirali, recimo, član 104, a on govori o pravu na repliku. Dakle, ne zameram vam puno zato što se na brzinu navode članovi, pa i navedeni član 104. Vi nikome niste uskratili pravo na repliku, niti se na to neko pozivao.
Takođe sam reklamirao član 109, s obzirom da su kolege insistirale na tome da izreknete opomenu mom uvaženom kolegi Marku Atlagiću. Opomena se izriče poslaniku koji je prišao govornici bez dozvole, a on to nije učinio. Opomena se izriče govorniku koji govori pre nego što je zatražio i dobio reč, a on to nije učinio.

Reklamiram član 109, doslovce čitam Poslovnik.