Da, rekao sam da govorim o amandmanu. Uzeli ste mi 15 sekundi. Neću još dugo.
Dakle, molim vas, ovo je samo naizgled šaljiv amandman, ali govori o upornosti i kontinuitetu ideja da se sve ono što se radi, a može se navesti, učiniti neozbiljnim. Ovaj amandman jeste neozbiljan i za cilj ima, upravo, da otvara ovakve rasprave kakve smo vodili danas gospodin Čanak i ja, jer gospoda autonomaši imaju sledeću ideju – što više autonomaških projekata promovišemo, to će ono malo Srba, ovo namerno kažem, da se ne uvrede Srbi u Vojvodini, ali jedan broj naših ljudi, pripadnika našeg naroda, zaista bi radije gledalo Beč i Budimpeštu nego Beograd i to je istorijski tako, tako su nastali autonomaši.
Ovo je samo jedan od taktičkih poteza dobro organizovanih autonomaša da obesmisle sve ono što državu Srbiju treba da učini ozbiljnom, utemeljenom, snažnom, jedinstvenom i sve ostalo.
Znam da se nekim ljudima čini da je to neozbiljno, ali verujte mi, oni imaju jako dobre saveznike, imaju novac, imaju podršku i dobro znaju šta rade, a mi koji smo skloni tome da je jedini državni centar Srbije Beograd, a da o svemu ostalom možemo da razgovaramo, treba da stavimo prst na čelo i da o tome razmislimo.

Poštovane kolege poslanici, mislim da je kolega Martinović, možda ne s istom namerom zbog koje sam ja izašao za ovu govornicu, pokrenuo jedan dobar amandman u članu 11. Naime, on predlaže da se neke tačke člana 11, prosto, brišu, između ostalog, kada se govori o nadležnosti predsednika Republike, koje, uzgred budi rečeno, uopšte nisu male kada je u pitanju odbrana i Vojska. Tako se u tački 9) člana 11. kaže – odlučuje, u skladu sa zakonom, o upućivanju pripadnika Vojske Srbije u multinacionalne operacije, na osnovu odluke Narodne skupštine.
Ne znam kako, ali mi ovo bode oči, s obzirom na to da nismo raspravili ni kao država, ni kao narod, ni kao poslanici, ni kao Vlada, pitanje upućivanja naših vojnika bilo gde, osim ukoliko naša zemlja nije ugrožena, što bismo morali da radimo po Ustavu.
U članu 5. se, čak, nabraja kako se odbrana zemlje ostvaruje, pa se u tački 4) kaže - učešćem u multinacionalnim operacijama. Koliko ja znam, učešće u multinacionalnim operacijama može da izazove i određene probleme, ukoliko, recimo, učestvujete u multinacionalnim operacijama s vojnim jedinicama, a ne s lekarima, jer se tako samo počinje, odnosno tako su i Nemci dobili, umesto političke, i vojnu komponentu. Sve nam je to poznato. Možete, možda, dobiti terorizam, recimo, u Raškoj oblasti, ili bombe u Beogradu, zbog Avganistana.
S obzirom na to da i u okviru vladajuće koalicije ne postoji saglasje, jer, koliko znam, kolege iz DSS-a su proklamovale vojnu neutralnost, a neke druge stranke, opet, smatraju da, umesto što se govori o nekim integracijama, treba govoriti o nekim drugim integracijama, neki kažu sa Ruskom Federacijom, neki su, po svaku cenu, za evroatlantske integracije, ovo pitanje nije raspravljeno.
Mi ne znamo šta će biti buduća politička opcija, mada se, manje-više, to možda zna – Evropska unija, ali šta će biti vojna komponenta Srbije i u kojoj meri ćemo dozvoliti da naši ljudi, koji su ginuli i treba da budu kažnjeni, recimo, u Haškom tribunalu, ili od naših sudova ovde, zato što su branili svoju državu, odlaze u te multinacionalne operacije?
Sutra, ne daj bože, neka dva malo bolje naoružana albanska sela, koja imaju 20.000 vojnika, koliko danas Srbija ukupno ima, krenu na Preševsku dolinu - mi ćemo, verovatno, odgovoriti samo Žandarmerijom i policijom, pošto ima pitanja da li ćemo vojno braniti svoju teritoriju. To, takođe, nismo raspravili.
To pitanje učešća, dakle, u multinacionalnim operacijama, jeste jedno veoma zanimljivo pitanje. Ovde, prosto, bode oči koliko je ono u zakonu prisutno, koliko je u zakonu izraženo.
Kada bih iznosio svoje privatno mišljenje, mislim da bi najbolje bilo, i za naš narod, i za našu državu, i za ovu skupštinu, i za ovu vladu, da o svakoj takvoj mogućoj upotrebi Skupština odlučuje, i to dvotrećinskom većinom, kako to, doduše, i predviđaju naša akta, ali o svakom slučaju posebno, i to zakonom, da bismo boravak tih, makar bili i lekari, a ne daj bože, vojno osoblje, striktno odredili, jer mislim da Srbija ne treba da šalje svoje vojnike da ratuju za bilo čije interese, bilo gde. Uostalom, tendencija u ovom zakonu je da govorimo o odbrani.
Veoma me čudi da smo slanje naših vojnika u druge zemlje definisali kao pojam odbrane. Mi možemo govoriti o tome da bi Amerikancima dobro došli srpski vojnici, s ratnim iskustvom, u Avganistanu i u Iraku i da bi to, možda, po volji Amerike ili dela srpske političke elite, popravilo naše odnose, a ne bi popravilo odnose, nego to neka gospoda ovde iz pripadajuće političke politike kvalifikuju kao - povećalo ugled Srbije u svetu, jel tako.
(Dragan Todorović, s mesta: Demokratski kapacitet.)
Tako je, demokratski kapacitet, može i tako.
Dakle, popravilo bi nam ugled to što šaljemo svoje vojnike da ratuju za račun tuđih interesa. Mislim da to Srbiji u ovom momentu ne treba. S jedne strane, mi ovde, poništili smo reč patriotizam, ubeđujemo ljude da ne treba da idu u vojsku, promovišemo neko civilno društvo, protiv čijih vrednosti nemam ništa. Na kraju krajeva, posledica hrišćanstva jeste neko civilno društvo, a pitanje je kako ga ko razume.
Ali, ne možemo ubeđivati naše ljude ovde da nam ne treba vojska, ili da nam ne treba, barem, tako velika vojska, pa da se ne treba boriti za svoju državu na onaj način na koji to država zahteva.
Da prevedem - meni se čini da u ovom zakonu ima dosta toga što se moglo čuti na raznim kursevima, od Budimpešte do Vašingtona. Oni su služili da u ono vreme rasturaju ustanovljeni sistem u Srbiji. Sad hoćemo to što smo naučili na tim kursevima da primenimo da sačuvamo Srbiju.
To je paradoksalno. Ne mogu neke stvari koje su napadane u toku 90-ih godina, da bi se razbio sistem odbrane, sada da se ovde promovišu kao način da se brani Srbija. Meni je to paradoksalno.
Zašto mislim da je dobar amandman kolege Martinovića? Zato što se ovde kaže, u članu 7, da su osnovni strategijsko-doktrinarni dokumenti u oblasti odbrane - strategija nacionalne bezbednosti Republike Srbije, strategija odbrane Republike Srbije i doktrina Vojske Srbije.
Što se mene tiče, mi nijedan od ovih dokumenata nemamo. Ono što je usvajano u Saveznoj skupštini, apsolutno, ne odgovara realnosti s kojom se danas Srbija suočava - Crna Gora nam se osamostalila, imamo vehabije u Sandžaku.
U prošlom strategijskom pregledu smo konstatovali da Srbija ne može biti napadnuta ni od jedne strane zemlje okolo. Ne znam koliko je to tačno, verovatno, u ovom momentu, jeste, ali smo definisali kao osnovni problem za nacionalnu bezbednost – terorizam.
Vidim da se i u ovom zakonu govori o mogućnosti upotrebe vojske u unutrašnjim odnosima, verovatno se misli na terorizam. Mislim da se sigurno ne misli na, eventualne, socijalne nemire koje bi izazvali radnici ili slično. Nisam siguran da se misli na radničke nemire. Vlast je ubeđena da radnici, zbog nesolidnog stava sindikata i odsustva solidarnosti, nisu u stanju da se organizuju onako kako bi to radnička solidarnost u ovom momentu u Srbiji zahtevala.
Dakle, mi ovde usvajamo jedan zakon koji predviđa da će poslove u oblasti odbrane urediti potrebne doktrine, a da, pri tom, među nama nismo raspravili kuda to Srbija u političkom i vojnom smislu ide. Da stvar bude gora, ne zagovara to samo opozicija, nego ni aktuelna vlast između sebe, odnosno aktuelna vladajuća koalicija između sebe to pitanje nije raspravila.
Nije moguće govoriti o kvalitetu ovog zakona i novom kvalitetu koji će dobiti Ministarstvo odbrane u načinu na koji će sprovoditi svoje delatnosti, a da pre toga nismo raspravili ova pitanja.
Vratiću vas na Dejtonski sporazum. Ako se ne varam, u Dejtonskom sporazumu je bilo predviđeno da Srbija ima 110.000 vojnika.
U političkom smislu je bilo predviđeno da Srbija bude faktor mira i stabilnosti na Balkanu.
To je značilo – politički najuticajnija, ekonomski najbogatija i vojno najmoćnija zemlja na Balkanu. Možda su nas slagali kada su nam nudili taj status, ali Dejtonskim sporazumom i vojnim aneksima takvo nešto je ponuđeno Srbiji.
Neko će ovde ustati da osporava zašto je to Srbija izgubila, ali, koliko znam, Dejtonski sporazum je još uvek na snazi.
Onda se postavlja pitanje, pošto osim ekonomskih parametara koji se, možda, mogu braniti, jer za osam godina, koliko je ukinuta kriza u Srbiji, kako se kaže, ništa ozbiljno nismo uradili na polju ekonomije sem što smo uveli PDV, da li sa osam milijardi evra budžeta mi možemo na kvalitetan način da branimo Srbiju? Apsolutno se postavlja to pitanje.
(Dragan Šutanovac, s mesta: Nema osam milijardi evra.)
Nema punih osam milijardi, slažem se. Ne, nije to budžet za Vojsku, mislio sam na ukupan budžet Republike Srbije, gospodine ministre.
Ja se slažem da nemate dovoljno novca, ali za 20.000 vojnika i objašnjenje da Vojska treba da bude manja a efikasnija, složićemo se da ni ovo što je predviđeno u budžetu – za prost opstanak tih 20.000 vojnika i kvalitet njihovog života, zaključno sa kvalitetom naoružanja, vojne opreme, komunikacionih sredstava, održavanjem tenkova, reparacijom aviona, nije dovoljno.
To su realnosti o kojima Ministarstvo odbrane treba da razmišlja. Isto tako, nisam siguran da su, prilikom usvajanja doktrine da Srbija treba da ima 20.000 vojnika, sve moguće opasnosti, a vi ih ovde zovete bezbednosnim izazovima, uvažene na pravi način. Čak sam potpuno siguran, to nije nova praksa u Srbiji, da smo oko ovoga imali i strane konsultante.
Ne želim da nazovem ovakav pristup nikakvom izdajom, ali bih jako voleo da znam, zašto ovo - da ćemo slati vojnike u mirovne misije, nije bolje razrađeno? Dakle, to je pitanje za mene.
Mi imamo bezbednosne izazove kojima je Srbija izložena i u Raškoj oblasti, o Kosovu neću ni da pričam, u Preševskoj dolini, a imamo 20.000 vojnika organizovanih sada po jednom drugom principu. Ovo je sada neka brigadna, više nije korpusna organizacija itd.
Moram da iznesem neke moje, lične analize, one nisu tog kvaliteta kao što to mogu da urade vrli generali kojima je sada okruženo Ministarstvo odbrane, pošto su generali koji su imali vojno iskustvo, očigledno, bili preradikalni, ne mislim – pripadnici radikalne stranke, nego preradikalni u tom vojnom pristupu, da smo previše, da tako kažem, poklekli pred nekim zahtevima sa strane.
Verujte mi, onog momenta kada budemo počeli, ako se to desi, ne daj bože, da šaljemo svoje vojnike negde u Avganistan, ili u Irak, ili, ne daj bože, u Iran, jer se tamo sprovode ta ljudska prava i uvodi demokratija, preko nas su već pregazili, nikom neće smetati da Srbija ima više od 20.000 vojnika.
Moguće je da ćete vi primedbe koje sam sada izneo uneti u strategijski pregled odbrane, u novu doktrinu odbrane, možda ćete razmisliti o nekim predlozima koji su vam ovde izneti, možda će Srbija naglo ekonomski krenuti napred, pa će to omogućiti više vojnika, bolju opremu policije, jednu drugačiju doktrinu Srbije, koja je pozicionirana u centru Balkana, u vojnom, političkom i ekonomskom smislu. Možete, zaista, o svemu tome razmisliti.
Pozivam vas da to učinite već sada, s obzirom na to da to pitanje ni među nama nismo raspravili, jer o tome ne postoji ni političko jedinstvo u okviru vladajuće koalicije.
Dosta su velika ovlašćenja data predsedniku Republike na tu temu. Prečesto je u ovom parlamentu snaga argumenata zamenjena snagom broja, činjenicom da vladajuća koalicija, koja se dogovara tako kako se dogovara, ima dovoljan broj poslanika da usvoji ono što želi da predloži, pa razmislite o tome. Sve ovo što se odnosi na slanje naših vojnika u neki Irak, Avganistan ili bilo gde drugo, pa čak i lekara, recimo, oročimo da to nećemo raditi bar naredne dve ili pet godina.
Što se mene tiče, mi treba takvu mogućnost da ostavimo kao isključivu mogućnost da to Parlament, ne svojom odlukom, ne preporukom predsedniku države, nego zakonom uredi – boravak naših vojnika tamo gde budu bili. Hvala.

Poštovane koleginice i kolege, ne znam da li moja koleginica Nataša predstavlja vojnu ili nevojnu opasnost po ministra odbrane. Naime, u ovom članu 4, a vezano je za član 14, vi ste podelili stvari na vojnu odbranu, pa definišete šta je to, pa na civilnu odbranu, pa definišete šta je to.

Gospodine Albijaniću, ja vas molim da slušate. U prvoj rečenici sam rekao da je ovo što je definicija zakona...

Moram sada zaista, nema smisla, niste me slušali. Lepo sam rekao da su ovo pojmovi koji objašnjavaju zakon.

Ne morate mi vratiti vreme, neću potrošiti svih 15 minuta, pošto je vama vreme ključno da biste raspisali izbore onda kada vam odgovaraju.
Rekli smo da vas nećemo opstruirati. Donećemo sve potrebne zakone do Nove godine, lepo vam je rekla koleginica Radeta, ukoliko to bude jedna fina, kulturna, neometajuća atmosfera. Dakle, neću potrošiti svih 15 minuta, obećavam, ali vi u zakonu počinjete s pojmovima. Sada moram da objasnim, da bi me ljudi razumeli, šta ste vi definisali kao pojedine pojmove. Dakle, podelili ste to na vojnu odbranu i civilnu odbranu. Ono što je meni interesantno, definišete vojne izazove, rizike i pretnje bezbednosti, pa kažete da se oni ispoljavaju u obliku agresije, oružane pobune i drugih oblika upotrebe oružane sile.
Nevojni izazovi, rizici i pretnje bezbednosti, čime sam veoma zadovoljan kako ovde piše, moram da vam kažem, ispoljavaju se u obliku terorizma, koji smo, inače, u ranijim pregledima, rađenim u Saveznoj skupštini, definisali kao, praktično, jedinu stvarnu opasnost (ako budemo išli u Irak, to će stvarno biti opasnost), organizovanog kriminala (prvi put se suočavamo da se kod komponente odbrane, ja bih to proširio, ne države, nego bih govorio i o odbrani društva, spominje organizovani kriminal), korupcije, sa čim se, inače, slažem, elementarnih nepogoda, tehničko-tehnoloških i drugih nesreća i opasnosti.
Moram da izrazim zadovoljstvo, gospodine ministre, što se u ovom zakonu, kada je u pitanju odbrana države i društva, iako se u suštini radi, naš narod je navikao, o vojnim stvarima, govori o tome da su naša država i društvo, a to ste vi dobro prepoznali, ugroženi i organizovanim kriminalom, korupcijom i elementarnim nepogodama. Ovde bih naglasak stavio na kriminal i korupciju. Dobro je što je onaj ko je razmišljao o odbrani zemlje uvideo da su ovo, takođe, dve veoma velike pošasti. Zašto je to vezano za član 14? Samo jedan mali komentar, ukoliko mi gospodin Albijanić to dozvoli.
Veoma je čudno, kolege i koleginice poslanici, da niko nije podneo nijedan amandman na nadležnosti Vlade, s obzirom na to da Vlada donosi i strategijski pregled odbrane. Verovatno smo to svi propustili, ili je zakon mnogo dobar. Zašto je to vezano za član 14. gde se govori o nadležnostima Ministarstva odbrane? Baš zbog ovog kriminala i korupcije.
Ovde se kaže, u tački 25) člana 14, da su nadležnosti Ministarstava – i istraživanje, proizvodnja i promet naoružanja i vojne opreme. Vi znate kakve smo afere imali, sve vezane za neke firme koje imaju ekskluzivno pravo u našoj državi, recimo, SDPR. Onda, u tački 36 – planiranje, organizovanje, izvršenje i kontrola materijalno-finansijskog poslovanja.
Neću sada navoditi primere, ali hoću da kažem da je sa kontrolom materijalno-finansijskog poslovanja u Vojsci, biću veoma otvoren, bar 15 godina unazad veoma veliki problem.
Tačka 38 – pribavljanje i raspolaganje stambenim zgradama, stanovima, garažama i poslovnim prostorom za potrebe Ministarstva odbrane i Vojske Srbije. Ovo tumačim da se ovde radi o potrebama oficira koji nemaju stanove.
Hoću da kažem da bi bilo jako lepo da pravilnik reguliše da između oficira po ugovoru, vojnika po ugovoru i, recimo, onih koji rade u Ministarstvu odbrane, kada je u pitanju stambeni prostor, ne bude neke velike razlike, odnosno slušam razne priče, možda nisam u pravu, ali nije loše. Nije dobro da neki imaju pravo na stanove od 200 kvadrata, možda, u centru grada, a drugi nemaju. Gospodine ministre, samo upozoravam, ne daj bože da to bude tako. Ministar kaže da garantuje da neće biti tako. Ne bi bilo dobro da se prilikom izgradnje vojnih stanova itd, pravilnicima omogući velika razlika između onih koji rade u Ministarstvu odbrane, ili u Vladi Republike Srbije, ili u vojnom kabinetu, i onih krupnih oficira i vojnika. Voleo bih...
(Zoran Krasić s mesta: Ti mu veruješ?)
Nije pitanje poverenja, ja sam potpuno siguran da nadležni skupštinski odbor, a i mi kao poslanici, imamo razloga da širom otvorimo oči kada je ovo pitanje na dnevnom redu.
U članu 40. se kaže – saradnja s ostalim ministarstvima i drugim organima državne uprave, organima autonomnih pokrajina i organima jedinica lokalne samouprave u pripremanju i sprovođenju planova odbrane i izvršavanju zadataka u odbrani.
Ovo sam naveo iz razloga što mislim da se deo problema sa kojim se suočavaju naši vojnici i oficiri, tamo gde postoje, a danas nema mnogo opština gde postoje garnizoni u Republici Srbiji, mogu rešiti u saradnji sa lokalnom samoupravom.
Ovde, u članu 43, kaže se - druge poslove iz zakona. Molim vas, možda nekome deluje maligno s moje strane što sam ovaj član 14. izdvojio na ovaj način, ali kada je u pitanju privatizacija i krupni ekonomski poslovi, osim ministarstva Velje Ilića ili, recimo, Ministarstva telekomunikacija, ostala su tri krupna imovinska pitanja - NIS, EPS i vojna imovina.
U tom smislu, bilo bi dobro da u ovom zakonu piše ili da zamolim Ministarstvo odbrane i Vladu u celini, jer se ovde govori o transparentnosti rada i Ministarstva i Vlade, transparentnost nam je postala omiljena reč, kada je u pitanju vojna imovina, kao i socijalno zbrinjavanje aktivnih vojnika, vojnika u penziji, generala, oficira, dakle, i vojnika, ili moguće nabavke, pri tom ne mislim na one nabavke koje treba da budu tajna, šta sve imamo od naoružanja i vojne opreme, na koji način komuniciramo, nego kad su u pitanju stanovi, kada je u pitanju puno socijalno zbrinjavanje, plate i sve ostalo – da bi bilo lepo da nadležni skupštinski odbori, a i Skupština u celini, kao i javnost, budu ne putem tabloida, već na korektan, pošten, transparentan način obavešteni o planovima koji će biti izrađeni u okviru Ministarstva odbrane, kad je u pitanju korupcija, nenamensko trošenje sredstava, loše ulaganje. Možda je to posledica odsustva potrebnih planskih dokumenata.
Na kraju krajeva, ako ćemo iskreno, ne nedostaju samo Ministarstvu odbrane osnovni planski dokumenti, poput doktrine odbrane i sličnih stvari, nego i neka druga ministarstva troše velike svote narodnog novca a da pri tom, zaista, ne znamo na osnovu kojih prioriteta, za koje potrebe do kraja, po kojoj ceni se vrše nabavke ili izvode radovi.
Mislim da bi jedan takav pristup Vlade Republike Srbije i Ministarstva odbrane, u konkretnom slučaju, podigao stepen poverenja, kroz tu transparentnost koja se toliko zagovara.
Tada mi za ovom govornicom ne bismo imali potrebe da raspravljamo o onome što piše u nekim novinama, niti da se, kao poslanici, obaveštavamo na osnovu nekih sajtova ili napisa u sredstvima javnog informisanja, jer bismo unapred dobili te informacije, koje bi, možda, mogle biti sporne, ili su sporne u našem društvu zato što smo jadni, bedni, siroti, bez posla i bez dovoljno novca.
Tada to ne bi bilo predmet rasprave na, možda, loš način, nego na osnovu informacija koje će nam dostaviti Vlada ili, u ovom slučaju, nadležno Ministarstvo odbrane.
Kao što vidite, gospodine Albijaniću, potrošio sam samo osam minuta i 12 sekundi.

Poštovane kolege i koleginice, u principu, ne bih se možda ni javio zbog ovog amandmana, jer je zakon o vojsci očigledno podešen tako da ima previše političkog uticaja, ali moram da priznam da me obrazloženje koje je dala Vlada Republike Srbije pomalo iritira.
Naime, kada se govori o tome, nadležnosti Generalštaba su, prosto, benigne i stvarno se svode na sektor u Generalštabu. Možda to nije ni loše.
Mi imamo drugo viđenje Vojske, kada je Vojska igrala daleko značajniju ulogu u civilno vreme, ali treba posmatrati moguću situaciju u kojoj Vojska ima i neke druge uloge, recimo, kada su država i društvo ugroženi. Onda treba imati u vidu da sve ove izrade funkcionalnih doktrina, plana upotrebe Vojske, sve to odobrava ministar, Vlada ili predsednik, ili odlučuje o tome predsednikov vojni kabinet, da sada ne objašnjavamo sve veze.
Nije besmisleno da, operativno, Vojskom rukovodi Generalštab, jer, inače, ne znam kakvo će to onda biti upravljanje Vojskom. Nije upravljanje Vojskom samo komandovanje jedinicama. Kada govorimo o upravljanju Vojskom, Vojskom se upravlja i ovim doktrinama, i obezbeđivanjem ponašanja oficira i vojnika, i čuvanjem imovine, i strateškim opredeljenjima itd.
Kaže se da se amandman ne prihvata iz razloga što predloženo rešenje iz člana 15. Predloga zakona predstavlja jedan od osnovnih mehanizama kojim se uspostavlja demokratska i civilna kontrola Vojske Srbije, u skladu sa članom 141. stav 1. Ustava Republike Srbije. Onda se objašnjava nama, poslanicima, kako postoji komandant Vojske u onom direktnom smislu, koji se zove načelnik Generalštaba.
Dakle, ovaj zakon ne pokriva samo vreme kada je potrebno da neko komanduje jedinicama, na nekoj karti ili u nekoj praksi, nego ovim zakonom rešavamo i pripreme Vojske i bojim se da se u ovom momentu procene, čak, i ovih postojećih i aktuelnih oficira, a siguran sam i onih koji trenutno, iz različitih, manje-više, političkih ili drugih razloga, nisu trenutno angažovani u Vojsci, i potrebe političke elite da poveća svoj ugled kod mogućih partnera sutra, u atlantskoj ili evroatlantskoj zajednici, ne poklapaju.
Moj utisak je da ovo ostavlja politički prostor da se da prioritet potrebama podizanja ugleda, od kojih nisam siguran da ćemo u narednih par godina imati bilo kakve koristi. Naprotiv, mislim da ćemo od takvog podizanja ugleda kod NATO-a imati štete i kao država, i kao narod, i kao Vojska. To je moje mišljenje, ne morate se složiti s njim, ali se predimenzionira uloga onih koji su politički birani.
Kada čovek postaje mudar? Onog momenta kada shvati, kada stekne osećaj za meru stvari. Ne sporim da u ovom momentu Srbija nema ni ekonomske, ni vojne resurse da izdrži bilo kakav ozbiljniji napad, a kamoli onu situaciju koju smo imali u sukobu sa 19 najmoćnijih zemalja sveta. Dakle, ponavljam, ni ekonomske, ni vojne elemente.
Moramo voditi računa o političkom statusu naše zemlje u međunarodnoj zajednici, koji, moj je duboki utisak, a neće se složiti sa mnom većina prisutnih iz vladajuće koalicije, nije popravljen koliko je mogao, niti je na onom nivou koji se mogao izgraditi za prethodnih osam godina od kako smo doživeli promene u Srbiji.
Mogu da razumem kritiku na račun onog perioda sankcija i sukoba sa međunarodnom zajednicom pojedinih političkih struktura, ali je za ovih osam godina, na toj političkoj komponenti odbrane, na toj političkoj komponenti snage Srbije, moglo da bude urađeno mnogo više. Nećemo odbraniti ni ekonomsku, ni vojnu, a siguran sam ni političku komponentu, tako što ćemo se dodvoravati nečijim interesima. Mi treba da vodimo računa o tome šta se od nas sve traži, ali jako dobro treba da biramo i jako mudro da odlučujemo čemu želimo da izađemo u susret, šta će biti naš izbor, šta će biti naša volja.
Kritičari takvog pristupa odmah kažu - pa šta, videli smo kako je to izgledalo ranije, kada smo bili u sukobu sa svetom. Ja ih pozivam da sada razmišljaju o nečemu drugom, da ni ta doktrina potpune usluge, potpunog servisa, potpunog izlaženja u susret nekim tuđim zahtevima, koji nisu naši, bez obzira na to koji su centri moći, u praksi nije pokazala dovoljno dobre rezultate.
Namerno koristim, možda, blaže reči i blaži pristup, jer ako bismo ovo pitanje otvorili na ovom zakonu, otvorili bismo ga neozbiljno. Pitanje doktrinarnog pristupa treba da bude otvoreno kako je to rečeno u članu 7. ovog zakona, kada se bude uradila strategija nacionalne bezbednosti Republike Srbije, strategija odbrane Republike Srbije i doktrina Vojske Srbije.
U ovom momentu, koliko je meni poznato, to je nadležnost Vlade, nije urađen ni strategijski pregled odbrane. On je nekada postojao u Saveznoj skupštini, ali su se okolnosti u poslednjih godinu ili godinu i po dana toliko promenile da u ovom momentu zaista ne možemo samo terorizam definisati kao opasnost po našu državu i naš narod.
Dakle, trebalo bi, između ostalog, hitno pristupiti izradi i ovih drugih doktrinarnih dokumenata. Prema tome, molim vas da ne shvatimo da ta naša potreba za, navodnom, transparentnošću, civilnom kontrolom i ostalim stvarima sutra bude i za ovo malo vojske i vojnika što nam je ostalo prepreka da budu efikasni u onoj meri u kojoj to zahteva naša država.

Poštovane kolege poslanici, nije baš prijatan ovaj vampirski običaj, ali šta da radimo.
Gospodin Miša Petronijević, naš i vaš kolega poslanik, predložio je set amandmana koji se odnosi na preciziranje načina utvrđivanja iskazane volje birača. Evo, čisto da probam da privučem vašu pažnju, komentarisaću to što ovoj sednici prisustvuju, izuzimajući kvalitet G17 oličen u gospodinu Albijaniću, ali ne i kvantitet, poslanici DS, SRS i SPS.
Za razliku od mog kolege Obradovića, kome je sumnjiva podrška DSS-a, G17 i NS budućem kandidatu demokratske opcije za predsednika, sumnjam da je predizborna kampanja, u stvari, počela. Mislim da su gospoda koja su ovde večeras odsutna, u stvari, na terenu. Verovatno nekome rade nešto iza leđa i, bože moj, rade sa biračkim telom.
Naravno, gospodin Petronijević ovde predlaže izmenu člana 16. Zbog javnosti ću ga pročitati, jer ovo sve radimo zbog gledalaca. Ne gledaju svi građani, ne verujem da je svima prijatno da gledaju ovu skupštinu.
Član 16. kaže: ''Nevažeći glasački listić je glasački listić koji nije popunjen ili glasački listić koji je tako popunjen da se ne može pouzdano utvrditi za kog kandidata je birač glasao.''
Gospodin Petronijević predlaže da se nevažećim glasačkim listićem smatra nepopunjeni glasački listić, listić koji je popunjen tako da se sa sigurnošću ne može utvrditi za kog se kandidata glasalo, listić na kome je zaokruženo više od jednog kandidata, kao i listić na kome je dopisano ime novog kandidata.
Pošto vam ovo što ste već pročitali nije bilo zanimljivo, predlažem da obratite pažnju zašto je ovo važno. Pošto ste u dogovoru, dakle, DS i SRS, da se budućim izborima za predsednika da pun legitimitet i u dogovoru da, vašem dogovoru a da li će biti tako videćemo, polarizuje politička srpska scena na izbor Tome Nikolića ili Borisa Tadića, ja neću glasati ni za jednog, dakle, šta ovde može biti problem? Glasaću za kandidata SPS-a. Zašto je ovo zanimljivo?
Jedna stvar su vaše ideje, a druga je stvar šta će reći oni koji se opredele da na te izbore izađu. Dogovor je lep, ali život može malo to i da poremeti. Šta ovde može da bude sporno?
Može da bude sporno, ukoliko rezultat bude tesan, pa onda nekome padne na pamet, bilo ovoj vlasti ili nekoj budućoj, da na primer poništavanjem rezultata na nekim biračkim mestima i, eventualno, ako razlika bude mala u drugom krugu, popravi rezultat svog kandidata.
To može da radi i pozicija i opozicija. Vi zaboravljate, gospodo, da je u lokalnim samoupravama jako šarena vlast, praktično su u vlasti svi sa svima, manje-više, a možda i u dogovoru svi sa svima, a možda je i dokazano da se u Srbiji sa parama može svašta uraditi.
U tom smislu, u mogućnosti da zbog tesnog rezultata nekome sutra padne na pamet da prekroji izbornu volju rezultata, ne bih voleo da budući predsednik bude izabran u senci sumnje, kao što je to bio Koštuničin rezultat u slučaju pobede nad Slobodanom Miloševićem, jer nikada nismo dokazali da li ima 50%. Ako je Slobodan Milošević priznao tu pobedu, ne sporim je, samo kažem da postoji senka da li je bilo 50%, a podsetiću i gospodu iz DS-a da su i oni u svom sudaru sa svojim koalicionim partnerom svojevremeno to dovodili u pitanje.
Vraćam se na ovu drugu mogućnost, koja je meni zanimljiva, da zbog tesnog rezultata, recimo, neko počne da poništava na izbornim mestima. Mogu neki iz lokalnih samouprava, mogu neki zbog para, a neki mogu iz ovog ili onog razloga. Onda bi se to svodilo na prekrajanje izborne volje građana, i zato je mnogo važno i 15a - šta je važeće, na koji način će birački odbor utvrditi punu volju, odnosno stvarnu volju onoga ko je zaokružio, i tu se slažem da to ne mora biti samo broj, nego jasno zaokruženo ime ili i jedno i drugo.
Sa druge strane, zbog prakse, jer se predlagač zakona u obrazloženju zašto ovo ne prihvata poziva u nekim članovima i na praksu da birački odbor ima pravo da utvrđuje šta je bilo važeće a šta nije, izvinite, molim vas, treba suziti prostor za tako nešto. Mi jedni druge ne moramo da volimo, ali što su pravila igre jasnija, to će ona ružna prošlost, nije bitno ko ju je proizvodio, sa biračkim mestima, sa načinom glasanja i utvrđivanjem volje birača, znači, mogućnosti za manipulaciju će biti manje.
Zato mi u SPS, zbog nestabilnosti srpske političke scene, zbog mogućnosti za manipulaciju u tom sudaru vlasti i opozicije, zbog tog pritiska koji će Zapad vršiti, kao što je nekada vršio sa Gonzalesom pritisak na one izbore '96. godine, tako će biti neki novi Gonzales, možda, da utvrdi ovde da li je izabran neki opozicioni kandidat. Samo da to brzo uradi, što bezbolnije, u pravu ste, gospodine Milivojeviću. Dakle, zato je važno precizirati šta je to u stvari nevažeći glasački listić.
U tom smislu su amandmani koje je podneo naš kolega Miša Petronijević, član poslaničke grupe SPS, veoma smisleni.
U nekoj normalnoj demokratskoj zemlji, u nekom normalnom sistemu, gde vam normalno radi ustavni sud, gde odnosi nisu ostrašćeni, gde se nećemo tući na biračkom mestu, gde nećemo krasti izborne kutije, je l' tako?, i šta se već sve već dešavalo, ovakav amandman možda i ne bi imao pun kapacitet jer je relativno fleksibilan i nećemo propasti zbog pet glasova.
Ali ću vas podsetiti da je prilikom izbora nekima ovde omiljenog gospodina Džordža Buša, takođe bilo nespretnosti sa nekim glasanjem, u tom elektronskom glasanju. Zamislite vi kada bi se uvelo elektronsko glasanje u Srbiji – kakav bi to cirkus bio. A ja bih voleo da imamo elektronsko glasanje, jer bi to za mene bio znak napretka naše zemlje. Ovde bi u stvari to bila nova mogućnost za manipulaciju i uticaj na biračko telo.
Ali, neću da budem dalje maliciozan, želim da zaista pozovem, u ovom slučaju, pre svega, vladajuću koaliciju, pošto su nas gospoda iz SRS već podržala, da prihvatimo ove amandmane, u suštini SPS-a, sa osnovnom porukom da oni prosto sužavaju mogućnost manipulacije, a mislim da to sužavanje mogućnosti manipulacije godi svima nama ukoliko se istinski zalažemo za dobru demokratsku normu.
Uostalom, odnosi na srpskoj političkoj sceni su se u dobroj meri pacifikovali. Kad kažem pacifikovali, mislim na ona nastojanja, znate ono - 5. oktobar, nismo dovoljno pobili i pohapsili, bilo bi zgodno da bude 6. oktobra, nije bitno koje godine, pa da za taj 6. oktobar pohapsimo, pobijemo, lustriramo, mustriramo ili šta već, kakav žal ovde postoji za tim 6. oktobrom.
Zašto je to dobro? Dobro je da počnemo najzad da se bavimo demokratijom a ne ostrašćenom političkom borbom, dobro je da najzad počnemo da se bavimo interesima građana a ne načinom održanja na vlasti.
Kada govorim o načinu održanja na vlasti, na šta mislim? Počeli smo da prilagođavamo zakonske projekte, recimo Zakon o lokalnoj samoupravi ili neke druge izbore, pa prekrajaćemo možda izborne jedinice ili neke druge stvari da bismo odbranili svoju vlast. Znate šta?
Gospodine Milivojeviću, da, radili smo, ali to što smo mi radili, ne znači da vi treba da radite, a radite. Zato što smo možda u nekim stvarima tako radili, a pre svega nismo dovoljno obratili pažnju na ono što vi radite, tako fini i pošteni, možda smo baš zato pali s vlasti.
Demokratska norma je, i hrišćanski je, da se ne pozivate na nečije greške, pa da ih vi ponavljate, umnožavate i uvećavate – a zašto? –zarad opstanka na vlasti. Onda nemojte da nam pričate o demokratiji, nego pričajte o despotizmu, pričajte o tiraniji, pričajte o diktaturi...
Znam da su rekli da neće, ali pričam o praksi. Jedna stvar je verbalno zalaganje, a druga što vam je vlast toliko draga da ćete radije da ostavite ženu, konja i penkalo nego vlast. Nekad se tako govorilo.
Mislim da ova dva amandmana, ma koliko delovala benigno, omogućavaju porast stepena međusobnog poverenja vlasti i opozicije, međusobnog stranačkog poverenja, i sužavaju prostor za manipulaciju.
Ukoliko želimo da naše odnose izgrađujemo na nekim drugim stvarima i da povećamo naš stepen brige za probleme običnog građanina, onog koji je bez posla, koji je gladan, od penzionera koji ne može da živi, onda će se za ovom govornicom više govoriti o životnim stvarima koje muče naše građane, umesto što ćemo govoriti o našim međusobnim odnosima, nepoverenju i u stvari iskazivati koliko je danas politička elita u Srbiji, ili dobar njen deo, u stvari loša, i nezainteresovana, zato da odnosi na političkoj sceni budu jasni, a da građani bolje žive.
Hvala, gospodine predsedavajući, što ste me trpeli celih 11 minuta.

Poštovane kolege poslanici i poslanice ili koleginice poslanice, kako god želite, nadam se da ide televizijski prenos, da bih mogao u narednih 15 minuta...
(Sa mesta, Vjerica Radeta: Ide prenos.)
Proverili ste, gospođo Radeta... da pokažem svu svoju govorničku veštinu. Ali, evo, potrudiću se da obrazložim zašto smo podneli ovaj amandman.
Videli ste, moram da priznam, izlaganje, koleginice Radeta, da je ovo u stvari pritisak opozicije na jedno pitanje koje ste i vi, dok ste bili opozicija, postavljali. A to je pitanje: vi ste krali, samo je pitanje kada ćemo vam dokazati.
Dobro ste vi rekli, gospođo Radeta, kad kažete da počnemo da radimo po Poslovniku, ovi ovde ne dobacuju, i ovi malo deblji i sa masnom kosom. Šta je suština? Ovo pitanje jedinstvenog biračkog spiska jeste pritisak opozicije na vlast. Taj birački spisak je bio razlog za prozivke i dok ste se vi borili za vlast.
Dakle, stvarno je apsurdno da se u 21. veku još uvek prskamo onim sprejom, gde apsurd ide od toga da neki tvrde da je taj sprej... čak i gospodin ministar ima različito mišljenje kada je sprej u pitanju... dakle, apsurd ide od toga da je taj sprej kancerogen, do toga da je danas formirano ministarstvo, između ostalog, za informatičko društvo, to mu je drugi deo u nazivu ministarstva.
U planu rada za ovu i za narednu godinu ono nema uspostavljanje jednog jedinstvenog računarskog sistema, ako ništa drugo, a ono u smislu evidencije po jedinstvenom matičnom broju građana, te da omogući da dođemo do jedinstvenog spiska.
Zaista neću da oduzimam sve vreme, ali želim da vam kažem da u ovom momentu čak i Srbija raspolaže i ljudima i računarskim kapacitetima, dakle i stručnjacima, i mogućnošću da se relativno lako napravi jedinstveni birački spisak.
Ono što mene čudi, s obzirom da u ovu zemlju, zbog siromaštva koje je nastalo iz različitih razloga, dolaze razne donacije, kako to da se pojedine zemlje EU ili EU u celini nije dosetila da jednu od osnovnih primedbi koju je i ona imala i njene posmatračke misije, a to je nepostojanje jedinstvenog biračkog spiska, donira da Srbija to reši.
Ne znam da li je to u dogovoru sa vlastima, ali znam da još uvek nepostojanje jedinstvenog biračkog spiska je prostor za manipulaciju i da to stvara nepoverenje među nama kao akterima na političkoj sceni. Iskoristio bih priliku da pozovem i vlast, ali i donatore iz EU i sveta, dakle, ako mi već nismo u stanju, da nam kupe bolji sprej, kako to kaže kolega sa masnom glavom, da se rešimo tih sprejeva i svih ostalih stvari, a da na jedan ozbiljan način, dakle kupovinom računarske opreme i njenim umrežavanjem, kako to dolikuje Srbiji 21. veka, rešimo pitanje jedinstvenog biračkog spiska.
Gospodine predsedniče, kolege predsedavajući, kolege poslanici, iskoristio sam četiri minuta, onih 11 poklanjam i vama i građanima koji su imali upornosti da nas slušaju do sada. Snaga vašeg zakonskog projekta nije toliko u argumentima, ni u vašoj nesposobnosti da čujete dobre argumente opozicije. Snaga ovog zakona jeste, kao i u mnogim drugim postupcima, u tome što u ovom momentu imate većinu u ovoj skupštini.

Poštovane kolege poslanici, član 104. Mislim da mi ovde treba jedni druge malo više da uvažavamo i stoga želim da vas obavestim o jednoj činjenici za koju mislim da se pomalo ignoriše, a ima veze i sa ovim što pričamo o predsedniku.
Nama je u Vojvodini u toku druga postpetooktobarska autonomaška ofanziva. Prva, između 2001. i 2003. godine, rezultirala je tzv. omnibus zakonom, gde je vrhunskim političkim manevrom pokojni premijer Đinđić sveo zahteve svojih nemirnih, u rogove složenih, dosovskih partnera. Sad su gospoda pomislila da je vreme za sledeću, novu ofanzivu.
Podsetiću vas da je svojevremeno akademik Fira (tu se Demokratska stranka, moram da priznam, u to vreme suprotstavila drugim projektom, političkim) hteo da govori o osnovnom zakonu, dakle o ustavu Vojvodine. Mislim da se to u Srbiji danas potcenjuje.
Tada nije bio predviđen samo predsednik, narodna banka, ustavna, sudska, zakonodavna vlast, policija, nego je bila predviđena i dvodoma skupština, pa bi se, recimo, moglo desiti da u toj dvodomoj skupštini, u zbiru, glasovi pripadnika mađarske nacionalne zajednice i hrvatske nacionalne zajednice, tako kako su gospoda i predložila, blokiraju kompletan politički život u Vojvodini zato što se njima nešto ne sviđa.
Jedno su prava manjina, a drugo je institucionalizovani separatizam, oličen u tome što DS trpi u vojvođanskoj vlasti (zarad očuvanja vlasti, verovatno) Ligu socijaldemokrata Vojvodine, drži ih u svom zagrljaju i time omogućava, kroz funkciju predsednika Skupštine, da imamo institucionalizovani separatizam u Vojvodini, jer je čovek nezvanični ministar inostranih poslova, šetka se po svetu, a mi sa tih njegovih putovanja dobijamo opomene državi Srbiji. Danas se ta dvodoma skupština pokušava predstaviti na jedan drugi način, pobrojavanjem konstitutivnih naroda Vojvodine.
Pošto mi nije ostalo još mnogo vremena, želim samo da vam kažem: ne postoji politički pokret u istoriji tog prostora, koji mi danas zovemo Vojvodina, koji je bio vezan za njenu autonomiju, ni Nemaca, ni Mađara, ni bilo koje druge etničke zajednice danas u Vojvodini. Politički pokret za slobodu je bio vezan isključivo za srpski politički pokret u Vojvodini. I on je rezultirao kao želja srpskog naroda u Vojvodini prisajedinjenjem matici Srbiji.
Sve drugo, što priča gospodin Čanak, kako se Vojvodina 2007. godine prisajedinila Koštuničinim navodnim ustavom i slične gluposti, imaju za cilj samo jedno – da se u Vojvodini napravi nered, nemir, da dođe do internacionalizacije vojvođanskog pitanja.
Već imamo drugu monitoring misiju. Kakvi to neredi postoje u Vojvodini? Ko se tu s kim sudara? Ko je taj ko neće da Romi u Vojvodini traže svoja prava? Koje su to skupštine koje donose profašističke zakone tipa onoga što je donesena odluka u Senti i slične stvari?
Izvinjavam se, gospodine predsedavajući. Kada se budem javio po amandmanu, objasniću još neke stvari, zašto nam neke stvari ne trebaju.
Dakle, pozivam sve relevantne političke stranke u Srbiji da pitanje autonomije Vojvodine uzmemo iz ruku autonomaša. Vojvodina treba da ima autonomiju, primerenu autonomiju, ekonomsko orijentisanu autonomiju, sve je to dobro. Mi Vojvođani želimo da budemo lepši, bolji i pametniji od drugih, ali onda to moramo da dokažemo. Ali, ne preko autonomaša. Od Dude Boškovića do danas autonomaški pokret u Srbiji nikada nije dobro komunicirao sa srpskim političkim faktorom.
(Predsedavajući: Zahvaljujem, gospodine Bajatoviću.)
Izvinite, gospodine Mrkonjiću, samo još jedna rečenica. Uvek su bili naslonjeni ili na nemački faktor ili na Seljačku stranku Vlatka Mačeka. Hoćemo li sad ponovo da pričamo iste priče? Ne, treba promeniti rukovodstvo Skupštine Vojvodine i do izbora ići sa jednom potpuno novom garniturom, kako bi izbori u Vojvodini odrazili pravu volju građana Vojvodine.

Kolege poslanici, pogledajte kolika je zabluda gospode autonomaša. Misle da su oni pretplaćeni da brane autonomiju Vojvodine. Ne, za autonomiju Vojvodine su i DS i SPS – u čemu je tu problem? Vaš problem je u tome što ste vi prvo govorili ''gde su naše pare?'', pa ste dobili 220.000.000, odnosno 3% od ukupnog budžeta Srbije za kapitalne investicije, i to Izvršno veće Vojvodine, evo, ja ću da kažem, dosta dobro radi. E, sad kad smo stigli do ''naših para'', sad pitate: gde su naši zakoni? I potpuno je logično da je sledeće pitanje s vaše strane: a gde je naša država? – što piše u vašem programu.
Ja jesam za autonomiju Vojvodine, ali nisam za Vojvodinu republiku. I meni je potpuno jasno vaše shvatanje da su u Vojvodinu prvo došli autonomaši sa svojim idejama, pa onda amebe, pa onda verovatno neki drugi, dok nismo došli do ljudi. Znači, šta je ovde suština cele priče? Molim vas, projekti koje vi nudite, u uslovima ovakve vlasti u Srbiji – politička nestabilnost, relativno neprijateljsko okruženje, politička nesloga – i kad vi dunete neku konstitutivnost – kome, šta to treba da znači, iz čega to istorijski izvlačite?
Dakle, vaš cilj, suštinski, politički, mimo ovoga što imamo istorijska iskustva, što je kolega iz SRS rekao, jeste separacija Vojvodine. Nemojte da bežite od toga. Zašto bežimo od toga? Evo, imali ste predsednika Vojvođanske akademije nauka i umetnosti, koji nije vaš naučni nego politički projekat, dakle VANU, koji je izašao isto i rekao – ne Kosovo da bude u statusu Hongkonga, kao što misli Vlada Srbije, ili neka druga autonomija, nego da bude Vojvodina.
Molim vas, vrlo često se separatistički ciljevi zaklanjaju nekakvom maglom ekonomskih ili ne znam ni ja kakvih drugih povlastica i interesa. Ali, to je samo magla. Korak po korak, perfidnom retorikom, kao što kaže gospodin Kostreš: mi ćemo pobrojati konstitutivne narode u Vojvodini. Na osnovu čega su konstitutivni? I ko je taj ko će ih pobrojati?
Dakle, molim vas, ovde se radi o jednom ozbiljnom nesporazumu. Autonomija Vojvodine treba da postoji, u Ustavu smo se složili da treba da postoji, a tek treba da bude razrađena, kao i projekat decentralizacije u Srbiji. E, u tome su autonomaške snage u Vojvodini videle svoju šansu, da uz pomoć međunarodnog monitoringa dovedu do nečega što u Vojvodini ne postoji. A to je jedna nezdrava klima, to je nacionalizam i šovinizam (ne mislim na onaj zdrav nacionalizam i onu osvešćenost srpskog naroda o onome što mu se dešava, nego na šovinizam), a u pojedinim skupštinama opština do pojave fašizma. Jer, taj odnos prema Romima koje su tražile neke druge skupštine, po meni je fašizam. Oni neka kažu da nije.
Znači, molim vas, ovde treba jako obratiti pažnju kada budemo donosili novi statut ...
(Predsedavajući: Vreme.)
... zahvaljujem, gospodine predsedavajući ... kada budemo donosili statut Autonomne Pokrajine Vojvodine, da to bude projekat novoustanovljene volje na vojvođanskim izborima, novog parlamenta, a ovo je prejudiciranje. Što se tiče drugih pitanja, ponovo pozivam, pre svega DS, a onda i SRS, i DSS, i SVM (kome sve to ne treba), da pitanje autonomije Vojvodine uzmemo iz ruku autonomaša i da ga rešavamo onako kako to građani Vojvodine zaslužuju, za njihovo dobro, za napredak tog regiona, a ne da pravimo političke probleme.

Poštovani kolega Radovanoviću, poštovane kolege, meni je veoma drago da na vaš i moj praznik, pošto je danas praznik bivše države a meni je rođendan, u Skupštini Srbije bude otvoreno vojvođansko pitanje, nemam ništa protiv.
Bolje da ga ovde u Skupštini Srbije raspravljamo i da vidimo šta mi zaista mislimo o projektu decentralizacije Srbije, regionalizacije, ali ne po modelu političke regionalizacije nego ekonomske, i po projektu decentralizacije u smislu vraćanja imovine i ovlašćenja lokalnim samoupravama da uradimo, ali vi to ne radite. Dakle, u vašem programu, u programu Lige socijaldemokrata i dan-danas piše: Vojvodina republika. Prema tome, nemojte da se ljutite na nas.
Druga stvar, koju ću ponoviti, i samo da odgovorim kolegama iz SRS, kao što to radim i ovde, mene ne interesuje šta misle radikali, radim ono što mislim da je korisno za građane Srbije ili za postojeće političke odnose u Vojvodini ili u Srbiji i uvek ću glasati po političkoj savesti. Ja jesam za autonomiju Vojvodine, ali onu koja ničim ne ugrožava Srbiju. Tu ćemo se razlikovati od SRS. Bože moj, šta da radimo.
Što se tiče posredne ili neposredne podrške, kako oni kažu, Bojanu Pajtiću, ne razumem tog člana vojvođanskog parlamenta koji neće da glasa za Fond za kapitalne investicije koji ove godine iznosi 220.000.000 evra, gde je opozicija u Nadzornom odboru ili, recimo, SRS koja nije podržala Fond za raseljena lica. Ne možemo imati samo politički pristup jer pre svega SPS i SRS imaju moralnu odgovornost prema tim ljudima, kao i svi drugi. Jer bila je i 1991, bila je i 1996, bilo je i prizivanje bombi, svašta je bilo. Od političke i moralne odgovornosti SPS nije nikad bežala.
Sad da se vratim na gospodu autonomaše. Zašto je ovo opasno? Zato što je autonomija Vojvodine postojala samo u okviru Srbije. One dve godine, čini mi se, crkveno-školske autonomije, kad su Srbi podržali borbu Bečkog dvora protiv Mađara, ukinuli su nam istog momenta kad se Beč pomirio s mađarskim jedinicama. To je davno bilo, hiljadu osamsto i neke godine. Iza toga nikad nije bilo autonomije Vojvodine ni kao teritorije, ni autonomije Srba u Vojvodini onako kako mi to danas želimo. Mnogi analitičari upozoravaju da, i kad bi Vojvodina postala samostalna, prosto ne bi mogla da opstane jer nema uslova za to. Setite se projekata devet opština na severu Vojvodine, pa ono personalna, kulturna i politička autonomija, pa slične stvari. Dakle, radi se o vrlo ozbiljnim stvarima.
Poziv da uzmemo autonomašima pitanje autonomije se odnosi na sledeće, gospodo radikali. Moramo da imamo političku odgovornost, i mi i vi, i DS i DSS i SVM. Pitanje regulisanja autonomije Vojvodine ne može da bude ni jedino u domenu Lige socijaldemokrata, nego treba što pre u Skupštini Vojvodine da se dogovorimo da se zameni predsednik Skupštine Vojvodine, da se privremeno napravi neka nova većina, kako god bila formirana, da nemamo nezvaničnog ambasadora inostranih poslova koji pljuje svoju zemlju po tim putovanjima, i da raspišemo izbore za Skupštinu Vojvodine.
Jedino tako možemo da izađemo sa programskim razlikama pred građane Vojvodine, a onda ćemo, u atmosferi izbora, ponuditi svi svoje programe. Neće na nakaradan način biti pitanje autonomije Vojvodine nametnuto. Jer, znate šta se dešava? Onda nas u drugim delovima Srbije ljudi pogrešno razumeju.
A ja želim da Vojvodina, kao i Leskovac, kao i Šumadija, kao i Užice, kao i Kosovo i Metohija, napreduju a ne da otvaramo političke probleme i da onda taj čuveni Beograd menjamo Novim Sadom. Nije nama to cilj. Nama je cilj da radimo više, da živimo bolje, da budemo slobodni i da budemo svoji na svome. O tome govorim.

Poštovane kolege i koleginice poslanici, kaže mi moj kolega poslanik iz SRS da ja treba nečega da se stidim, da sam ja nešto omogućio Bojanu Pajtiću i Bojanu Kostrešu.
Isto tako kako vi ne možete da dobijete papire od njih za ono što biste vi hteli da radite u lokalnim samoupravama, tako ni pare iz budžeta Novog Sada nisu pare npr. direktora Zavoda za izgradnju grada, gde ste vi na vlasti. Optužuju vas kako ulažete samo tamo gde imate glasove.
Onda, recimo, imamo aferu sa Ivanom Dulić-Marković – a mene ne interesuju pojedinci, mene interesuje princip funkcionisanja ove države – znači, imamo Ivanu Dulić-Marković koja je delila kredite, kažu, samo članovima G17, pa ove godine imamo u budžetu za poljoprivredu 60.000.000 manje jer žena nije stigla, dok je bila ministar, da podeli pare.
E, ja sam protivnik tog principa, te ideologije, da se narodne pare, koje su stvorili građani ove države, smatraju partijskim plenom, da se strategija razvoja, koja nikada nije iskreno ponuđena u zadnjih 15 godina u Srbiji, svojata i privatizuje. Ako smo toliko za narod, ajmo onda da radimo za taj narod.
Ponavljam, ta ideologizacija, ti zabrani, te feudalizacije, ti novci koji su plen rasporeda političkih snaga – oni se odnose i na vas, gospodo radikali. Nemojte da sami kritikujemo pojave koje delom i sami radimo. Negde se i naši ljudi tako ponašaju. Da li je to dobro za građane? Nije. I to je suština stvari.
Oni kažu: niste dobro podneli liste jer su nepotpune. I iz formalnih razloga ne daju pare, zato što ste politički protivnici. Ali isto tako, oni gde ste vi na vlasti ne mogu ništa da urade zato što su vaši politički protivnici.
Ovde pričamo kako seljak ima problem da proda pšenicu, a nije dobio subvencije. Kakva smo mi onda to politička elita? O čemu mi to pričamo?
Ja se zato bunim, za ova ovlašćenja Borisa Tadića, da može da bude i predsednik države i predsednik stranke, između ostalog. Zato što mi nesvesno, svojim političkim odlukama, delovima zakonskih rešenja i svojim praktičnim ponašanjem, u stvari stvaramo sistemske osnove za korupciju, a pare raspodeljujemo tako što ''gde god stigneš, ti put posadi''. Gde je tu ispravan odnos i prema novcu i prema građanima i prema razvoju, pa, ako hoćete, i prema politici?
I ja sam nosio pušku u skoro svim ratovima, zaključno sa Kosovom. Naravno da nije ni SPS, ni SRS, ni bilo koja druga stranka iz Srbije razbila bivšu Jugoslaviju. Tačno znamo ko je to uradio. I u Haškom sudu ne sude tima koji su to uradili, nego sude ljudima koji su ovde birani na vlast. Tu se mi, gospodo radikali, slažemo, ali nemojte da se prozivamo. Ili, ako hoćete, ja sam spreman, za neke stvari na koje imam pravo kao učesnik u političkoj igri, za svaku raspodelu novca.
Kada je Pajtić u Izvršnom veću predložio Fond, bilo je sedam sekretara plus on u tom fondu, i nadzorni odbor. Ja sam dao amandman da nadzorni odbor bude iz opozicije i on je danas iz redova opozicije. Hajde da ih kontrolišemo. Ako rade tako kako vi kažete, hajde da ih osudimo, na kraju krajeva. Gde svakoj stranci stiže osuda za ono što je radila? Po meni, na izborima.
I vi i ja, i svi drugi koji ovde učestvuju, u stvari, treba da prozovemo svaku pojavu, svaki lopovluk. I dan-danas zagovaram da na svakoj sednici (još jednu rečenicu, gospodine predsedavajući) ovde treba da sedi službeno lice iz nekog suda ili UBPOK-a i da beleži ovo što mi pričamo. I po službenoj dužnosti da se gone ne samo oni što kradu, nego i oni koji narušavaju ustavni poredak ove zemlje.
Ja sam za to, a nisam za fašizam iz Sente, nisam za šovinizam kao vrstu nacionalnog osvešćenja ...

... i slične stvari o kojima bismo mogli da pričamo.

Prema tome, pozivam vas, gospodo, ma koje da ste provenijencije. Sa osam milijardi evra mi hoćemo da pristupimo Evropskoj uniji, hoćemo da reformišemo Srbiju. Pričamo o privrednom rastu koji rezultira budžetom od osam milijardi evra. Šta to mi ozbiljno u Srbiji možemo da reformišemo sa osam milijardi evra?
Ako pri tom još imate neodgovornu političku elitu, bojim se da smo osuđeni samo da ovde ...