Dame i gospodo narodni poslanici, ako izanalizirate broj amandmana na ovaj član zakona, upravo na ovaj stav 3, na koji sam, u ime SRS-a, podneo amandman, videćete da sa zakonom nešto, bar u ovom članu, ako ne i više, nije u redu. Ako uzmete u obzir činjenicu da su o ovom članu i ovom stavu govorili poslanici, bez obzira na pripadnost poziciji ili opoziciji, videćete koliko je Vlada ovo izbanalizovala i koliko, u suštini, ne zna šta bi htela i kako bi htela da ovo odradi na adekvatan način.
Naime, ovaj član 3. govori o ukupnom broju zaposlenih na određeno vreme. Mi smo svojim amandmanom, u stavu 3, koji se opet odnosi na činjenicu na koga se ne odnose ova ograničenja, predložili da se ovaj deo u kojem piše – kao ni na angažovanje lica za poslove prevođenja pravnih tekovina, pazite – pravnih tekovina, Evropske unije od strane Kancelarije za evropske integracije, briše. Da ste bar smogli hrabrosti da napišete ''prevođenje i prepisivanje zakona iz EU'', nego ste iznašli model – ''pravnih tekovina''.
Vidite, ovaj stav člana 3, na najkonkretniji način, kao i razlog koji ste naveli za neprihvatanje ovog amandmana, govore kakva je vaša percepcija evropskih integracija. Vi koji promovišete evropske integracije 10 godina u Srbiji, sveli ste to na prevođenje i prepisivanje zakona. To smo vam stotinu puta rekli. Da bar umete do kraja da ih prevedete i pravilno jezički prepišete i napišete, pa da ne idemo toliko daleko u kritiku. Vi niste umeli pojedine normativne akte, o kojima su poslanici raspravljali u Skupštini, da prevedete s hrvatskog jezika, a sada jednu ovako ozbiljnu temu dovodite u kontekst prepisivanja, odnosno prevođenja, ni manje ni više nego pravnih tekovina.
Čuli ste malopre od poslanika koji ne pripadaju opoziciji, ova država će zbog ovako neodgovornog i površnog pristupa uskratiti mnogim organima i mnogim ministarstvima mogućnost da angažuju ljude koji su im potrebni i koji bi bili u funkciji afirmacije standarda u ovoj državi, ne zbog EU, nego zbog nas koji ovde živimo. Sada će zbog ove kancelarije, recimo, Ministarstvo za planiranje i izgradnju biti uskraćeno, za planiranje i životnu sredinu, za angažovanje novih ljudi po ugovoru.
Nismo osporili to što ste ovde stavili – Geodetski zavod. Mi smo vam probili uši pričajući da nema budućnosti države bez planiranja i bez katastra nepokretnosti. To još uvek nema 70% opština u Srbiji. To je jedan obiman posao, a dok državu u tom sislu ne uredite, niko vas za partnera neće. Morate da stavite međe, da se zna šta je čije, kome koja imovina pripada. To je obiman posao. Svaku ozbiljnu državu, svaku ozbiljnu službu u ovoj državi treba zaobići ovakvih restrikcija. Tu se potpuno slažem.
Šta znači to – Evropska kancelarija za prevođenje nije pod udarom ovog zakona? Kakav vi cirkus pravite? O čemu se ovde radi? Da li će zbog toga da trpi, recimo, budžetska inspekcija? Da li će zbog toga da trpi urbanistička inspekcija, građevinska inspekcija? Da li ćemo zbog toga da trpimo na poslovima unapređenja životne sredine? Da li ćete službe koje će biti angažovane na efikasnom i kvalitetnom ubiranju poreskih prihoda da osakatite zbog ove jedne nesrećne i jadne kancelarije?
Ovo je vaša percepcija vaših nesrećnih evropskih integracija. Zato SRS predlaže ovu izmenu, iako ima stav da je ovo potpuno besmislen, nedorečen i nepotpun zakon. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, sudeći po vašem malopređašnjem izlaganju, gospođo Kalanović, stekao sam utisak da se vi ograđujete od ovog zakona. Prvo ste rekli da niste vi predlagač, nego je predlagač Vlada, a onda, da nije vaše ministarstvo pisalo zakon, nego Zakonodavstvo. Nekako stičem utisak da ste i vi svesni koliko vredi ovo i koliko ima smisla.
Vrhunac licemerja Vlade, pošto niste vi predlagali zakon, nego Vlada, sadržan je u članu 10. ovog zakona. Mi smo predložili da se taj član briše, pošto ne znam koliko i da li bi neko uspeo da nađe model i modus da ovo što ste predvideli u ovom članu promeni.
U obrazloženju kojim ste odbili amandman napisali ste, između ostalog, da taj član i mehanizmi predviđaju, pazite sad ovo – da to posluži kao jedno od merila za donošenje pravilne odluke o tome ko će biti raspoređen, a ko ostaje neraspoređen, odnosno višak. Ovo je mehanizam kojim ćete praviti liste za odstrel i kojim ćete otpuštati ljude koji jesu ili nisu po vašoj političkoj volji.
Zašto to kažem? Pogledajte sada ovo. U stavu 1, predviđate rok od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona da rukovodioci organa državne uprave, itd., sprovedu, odnosno izvrše proveru kvaliteta zaposlenih. Sada ćete vi koji ste 10 godina stvarali ovaj birokratski mastodont za 30 dana da izvršite pravičnu procenu ko vredi, ko treba da ostane, ko ne vredi i ko ne treba da ostane.
Koga normalnog u Srbiji u to možete da ubedite, u princip pravičnosti koji ste sveli i predvideli u roku od 30 dana? Vi koji ste zatekli 2000. ili 2001. godine 8.000 ljudi u državnoj upravi, ili 9.000, a sada ih ima 30.000?
Evo sada jedne paralele. Kada smo usvajali u ovoj skupštini, kada smo razgovarali o Zakonu o planiranju izgradnje, jedan od mehanizama je bio da skupštine lokalnih jedinica, u tri naredna meseca od stupanja zakona na snagu, donesu samo odluke o pristupanju izradi prostornih planova, odluke koje se pišu za 10 minuta i još manje vam treba za sednice Skupštine da ih usvoji. Kada su prostorni planovi u pitanju, tu, u principu, i pozicija i opozicija imaju jedinstven stav. Predlagali smo amandmanom da se za taj postupak u zakonu predvidi 30 dana. Vlada koju sada vi predstavljate ovde je rekla da to nije dovoljno i da nam treba tri meseca, odnosno 90 dana. Sada nas ubeđujete da ćete za 30 dana sprovesti pravičan skrining ko treba a ko ne treba da ostane da radi u državnoj administraciji.
Mi vas pitamo – kojim ste se kriterijumima rukovodili kada ste napravili ovakvu administraciju kakvu ste napravili? Isključivo političke obaveze, zasluge i pripadnost. Da li zaista verujete da ćete da nas ubedite da ćete mamine i tatine ''bumbare'', koje ste godinama zapošljavali, sada da otpuštate i da ceh njihove neodgovornosti i nesposobnosti neće platiti čistačice, vozači, administrativni radnici ili drugi koji su tu bez zaštite?
Pazite sada dokle to ide dalje. I stavu 3. tražite da se u okviru tih ocena uzme period od prethodne dve godine.
Rukovodioca državnog organa koji je dozvolio da dve godine trpi jednog neradnika, nesposobnog, nekvalifikovanog čoveka, prvo treba otpustiti, pa ga treba uhapsiti, gospođo ministre, jer je neprocenjiva šteta koju je svojom neodgovornošću naneo državnom organu u kome radi. Sada ćete takvom čoveku koji je, možda iz opravdanih, ili političkih pritisaka, morao da trpi nesposobne i neodgovorne, da poverite ovakav mehanizam, da on u ime pravičnosti definiše ko će ostati bez posla, a ko neće ostati bez posla, odnosno ko će biti, a ko neće biti raspoređen.
Vi se, gospodo ministri, i vaša vlada u kojoj sedite, podsmevate narodu, podsmevate građanima, podsmevate ovoj skupštini. Dokle ćemo tako, bog te pita. Hvala.

Gospođo Kalanović, nijednog trenutka nisam rekao da ste vi nečiji portparol, niti sam prebrojavao ministarstva, niti kom ministarstvu pripadate, samo sam stekao utisak da se ograđujete od ovog zakona i to sam vrlo jasno, na početku svoje priče, rekao.
Neukusno je da se pozivate na saveznu administraciju. Evo, da uzmemo, uz najbolje namere i najveću želju da budem konstruktivan, da je 5.000 ljudi prešlo iz savezne administracije, ne verujem ni da je 2.000, neka je 5.000, to je 13.000. Gde je razlika do 30.000?
Slažem se s vama, ali hajde da govorimo argumentima, pošto ste opredeljeni da nas informišete i obaveštavate kako nismo upućeni u neke stvari.
Nikada vi niste ovaj zakon branili činjenicom da hoćete da unapređujete privredu ove države, niti ovim zakonom privredu možete da unapređujete. Ovaj zakon ste branili unapređenjem administracije, podizanjem administrativnih kapaciteta ove države. Da li je to tačno?
Gospođo ministre, 275 dana treba da dobijete građevinsku dozvolu, 625 dana vam treba, u proseku, to nije najgore, ima i gore od toga, da ostvarite svoja prava na osnovu sudskih rešenja u ovoj državi. Kome u ime Vlade, kao stranom investitoru, možete da garantujete pravnu i finansijsku sigurnost u ovoj državi, s ovim stepenom korupcije, na koji ne ukazuje samo SRS, ukazuje vam Transparency international, ukazuje vam Evropska komisija u koju nas vodite, EU, institucije tog tela vam na to ukazuju.
Ne možete priču o unapređenju administracije svesti na otpuštanje radnika. To je sistemsko delovanje. Problem u ovom sistemu su navike vaše, vaših saradnika iz Vlade, koji ovaj sistem urušavaju i destruišu, a nikako ne rade u njegovoj funkciji, u fukciji njegovog unapređenja.
Prema tome, lepo je to što hoćete da budete i korektni i slatkorečivi, međutim, život i svakodnevica su nešto dijametralno suprotstavljeno onome o čemu pričate i stvarnosti na način na koji je doživljavate. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici,  mi možemo da vodimo koliko god žučnu raspravu i u toj žučnoj raspravi Vlada, čak, može i da prihvati neke sugestije i stavove opozicije i da iz te žučne rasprave proistekne ne znam ja koliko dobar zakon. Ono što Srbija danas ima generalno kao problem, to je primena zakona u praksi. Čak i da izuzmemo priču da je ovaj zakon loš i da nije u funkciji ostvarivanja prava na dostupnost informacija od javnog značaja u potpunosti, suština cele priče je da on nema adekvatnu primenu u praksi.

Gospodine ministre, vi ste u obrazloženju za ovaj zakon, u jednoj od rečenica, napisali: „Zakon je nesumnjivo doprineo daljoj demokratizaciji odnosa u društvu, afirmaciji načela javnosti vlasti, demokratičnosti vlasti i slobodi informisanja, omogućio je veću kontrolu rada državne uprave i doprineo suzbijanju korupcije.“

O korupciji smo slušali malopre, ali ono što morate da prihvatite kao činjenicu, na čemu je SRS juče insistirao da je to apsolutno tačno, jeste da vaš poverenik za informacije od javnog značaja, koga bira Narodna skupština, koji je izbor skupštinske većine, ne deli vaš stav, ne deli stav Vlade; on insistira na svim problemima koji potiču iz Vlade kada je u pitanju funkcionisanje i ostvarivanje zakonskih obaveza njegove kancelarije.

Pazite dokle Vlada ide daleko. U obrazloženju kojim je odbijanje jednog od amandmana opravdano, Vlada je napisala da je članom 5. Zakona o slobodnom pristupu informacijama određena sadržina prava na pristup informacijama od javnog značaja. ''Ovom odredbom je predviđeno da svako ima pravo da mu bude saopšteno da li organ vlasti poseduje određenu informaciju od javnog značaja, odnosno da li mu je ona inače dostupna. Svako ima pravo da mu se informacija od javnog značaja učini dostupnom, tako što će mu se omogućiti uvid u dokument koji sadrži informaciju od javnog značaja, pravo na kopiju tog dokumenta, kao i pravo da mu se, na zahtev, kopija dokumenta uputi poštom, faksom, elektronskom poštom ili na neki drugi način.''

Ovo je stvarno lepo, sve što piše. Da neko ne zna u kakvoj državi živimo, stekao bi utisak da smo u Švedskoj, ili nekoj drugoj razvijenoj zemlji gde su ovi principi i standardi podignuti na zaista visok nivo. Problem je što je država, ne čineći ništa, izgradila sistem koji je u funkciji opstrukcije primene ovog zakona i njegovih odredaba. To nije stvar jednog sektora. Od pravosuđa, celokupne državne uprave, do kancelarije, sistem bi trebalo da bude u funkciji ovoga.

Na jednom vrlo konkretnom primeru ću da pokažem koliko u jednoj malo sredini ne možete da se pozovete na zakon, ne možete, pozivajući se na ovaj zakon, da ostvarite pravo na raspolaganje nekom od informacija. Onda vidite u kakvoj sprezi su sudstvo, javna preduzeća, pojedinci, i koliko je to opstruktivni element kada je ovaj zakon u pitanju.

Građanin iz opštine iz koje dolazim, iz Surdulice, podneo je, u skladu sa zakonom, zahtev da dobije informaciju o tome kolika je plata direktora jednog malog javnog preduzeća. Pozvao se na zakon, pozvao se na član, apsolutno u skladu sa zakonom, sve naveo u svom zahtevu.

Svi ste ovde svedoci, kasapili su nas za plate, za dnevnice, svaki drugi dan su sredstva javnog informisanja objavljivala imena, prezimena svakog od nas pojedinačno, koliko primamo, koliko naplaćujemo, koliko dobijamo novca, što je opet definisano zakonom. Da vas ne podsećam na polemike koje smo vodili o platama pojedinih direktora javnih preduzeća, informacije su došle do poslanika, pozivajući se na ovaj zakon.

Ali, kad dođete na nivo lokalne samouprave, pogledajte bahatost. Podnesete zahtev i onda vam direktor tog javnog preduzeća i njegov pravni tim odgovore: „Informacija koju tražite nije informacija od javnog značaja u smislu Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Vaš zahtev predstavlja zloupotrebu prava na pristup informacijama od javnog značaja, u smislu odredaba navedenog zakona.“

Vi onda uzmete Zakon, podnesete prijavu, ali onda proradi sprega sa sudstvom i neki bliski prijatelji sudije koji se bave prekršajima daju za pravo ovakvom stavu direktora. Vi opet, pozivajući se na Zakon, podnesete žalbu drugostepenom organu i onda to sudsko veće obori rešenje koji je doneo prekršajni sud u prvostepenom postupku. Vi sad, naravno, imate razloga za trijumf, jer ste bili u pravu. Da li smatrate da ćete dobiti tu informaciju na uvid? Naravno da ne. Ne postoji mehanizam kojim možete da dođete do informacije o tome kolika je plata jednog direktora javnog preduzeća.

Sada se navodi u obrazloženju ovog zakona, odnosno razloga zbog kojih se amandman odbija, o afirmaciji demokratskih principa, o kontroli državne uprave i šta znam šta se sve nije navelo, kako su ti standardi u ovoj državi krenuli napred. To zaista ne stoji.

Mi danas možemo da pričamo ovde koliko god hoćemo da li će Vlada da prihvati nešto što smo predložili, da li smatraju da su rokovi koji se ovim promenama predlažu dobri ili ne. U jednom od segmenata ovog obrazloženja Vlada, čak, prihvata i priznaje da su rokovi koji su ugrađeni u ovaj zakon loši. Mi smo pokušali da skratimo rokove za pojedine radnje. Smatrali smo da restriktivnost koju predlažemo nameće veću obavezu i odgovornost onih koji sprovode i primenjuju odredbe ovog zakona i da je to u funkciji istinske afirmacije standarda u ovoj oblasti. Sve ostalo je priča od danas do sutra.

Lično, smatram da se, bez obzira na ove promene, ništa u ovoj oblasti još dugo u Srbiji neće promeniti, jer ne postoji istinska volja da se Vlada bavi na adekvatan način i ovom i svim ostalim oblastima koje će biti u funkciji suzbijanja korupcije ili nekih drugih nelegalnih i nezakonitih poslova. Hvala.

Koristiću vreme poslaničke grupe. Dame i gospodo narodni poslanici, malopre je neko od kolega poslanika rekao da je namera Vlade da zakon bude ovakav kakav jeste – tanak, površan i nedorečen. Čini mi se da i činjenica da predstavnici Vlade, bar oni koji mogu da prihvate naše argumente, koliko god da su oni čvrsti i stabilni, ne sede danas ovde u raspravi sa nama govori da u principu Vladi zaista i nije stalo da se na ozbiljan način bavi ovom materijom. Srpska radikalna stranka je na te stvari ukazivala mnogo puta do sada. Tu nema mnogo volje da se to promeni.
Kada je reč o ovom zakonu, podneli smo amandman na član 14. On se odnosi na stepen tajnosti i sadržinu podataka. Naime, u stavu 3. Vlada, odnosno predlagač je predvideo da bliže kriterijume za određivanje stepena tajnosti „državna tajna“ i „strogo poverljivo“ određuje Vlada, uz prethodno pribavljeno mišljenja Saveta za nacionalnu bezbednost.
Amandmanom smo predvideli da Vlada bude u obavezi da pribavi i mišljenje nadležnog skupštinskog odbora. U načelnoj raspravi smo u principu našu priču fokusirali na to da je Vlada vrlo tendenciozno gde god je mogla da zaobiđe i izopšti iz ovog zakona parlamentarnu kontrolu to i napravila. To nije slučaj samo sa ovim zakonom; ceo koncept delovanja ove vlade i izvršne vlasti u Srbiji jeste da se izmakne, izvuče iz parlamentarne kontrole, odnosno Skupštine Republike Srbije.
Naravno, ovde nismo predvideli da Skupština definiše te kriterijume. Predvideli smo da, kao i Savet, Skupština da svoje mišljenje, odnosno nadležni odbor. Mišljenje, svako to zna, nije ni za koga obavezujuće, ali nije loše da i oni koji predstavljaju građane Republike Srbije indirektno imaju priliku ne toliko da nametnu svoj stav onima koji će definisati kriterijume, nego da Skupština preko nadležnog odbora ima priliku da se upozna sa namerama Vlade, jer se ovde radi o državnim tajnama i podacima koji imaju oznaku „strogo poverljivo“.
Podsetiću vas kako ovaj zakon definiše i za jedan i za drugi stepen tajnosti podataka, ukoliko se sa njima ne postupa na adekvatan način, da iz toga proizilazi činjenica da su štete ili neotklonjive ili teške po Republiku Srbiju.
Zato smatram da u celoj toj priči nije neprihvatljivo za Vladu da i nadležni skupštinski odbor da svoj sud ili svoje mišljenje o tome. Na kraju krajeva, i taj sud i to mišljenje biće opet izbor političke većine i volje političke većine, u tom odboru volja Vlade ne bi mogla da se dovede u pitanje, ali je za Vladu bio problem to što bi pre svega parlament, a onda i javnost indirektno mogla da se upozna sa, eventualno, nekim lošim ili neprimerenim namerama onih koji će donositi kriterijume.
Gospodo iz Vlade, vi ste u svom obrazloženju kojim odbijate ovaj amandman rekli da je Vlada nadležna da donosi podzakonske akte radi izvršavanja zakona. Što se tiče kontrole Narodne skupštine, ovo pitanje je uređeno članom 124. Ustava Republike Srbije prema kome je Vlada odgovorna Narodnoj skupštini za izvršavanje akata itd.
Moje pitanje za vas koji predstavljate Vladu je – da li je to tako? Činjenica jeste da Vlada šalje u ovu skupštinu zakone i Vlada dobija zakone od ove skupštine. Umesto da bude obavezna da te zakone primenjuje, ona se prva šegači sa tim zakonima, ona ih prva ne poštuje i ne rukovodi se njima.
Da sam u pravu pokazaću na jednom banalnom primeru, koji se odnosi upravo na jedan organ javne vlasti koji će primenjivati ovaj zakon i koji će direktno biti uključen u primenu ovog 14. člana, a to je BIA. Pokazaću koliko je taj republički organ spreman da se rukovodi zakonima, da ih poštuje i da ima obavezu i prema Vladi i prema Skupštini.
Ovde je jedan dokument koji je u Skupštinu poslat 8. jula. On predstavlja izveštaj budžetske inspekcije o finansijskom poslovanju organa koji su budžetski korisnici, odnosno koji troše budžetska sredstva. Od 65 institucija gde je sprovedena kontrola, među njima je svakako i Bezbednosno-informativna agencija, gde je budžetska inspekcija našla određene nepravilnosti, ovo je deo tih nepravilnosti, a sad ću ih pročitati.
Znači, ovo je izveštaj zvaničnog državnog organa: „Postupak javnih nabavki dobara i usluga i radova ne vrši se po postupku predviđenim Zakonom o javnim nabavkama i ostalim propisima koji regulišu javne nabavke. Nalozi za službena putovanja zavode se nakon obavljenog puta i ne sadrže sve bitne elementa naloga, a izveštaji o obavljenom putu se ne nalaze u prilogu, što je suprotno članu 8. Uredbe“, koju donosi Vlada, svakako, „o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih, odnosno postavljenih lica u skladu sa članom 16. st. 1, 2. i 3. Uredbe Vlade Republike Srbije o budžetskom računovodstvu.
Agencija je zaključivala ugovore o delu za obavljanje poslova iz delatnosti Agencije koji su sistematizovani u Pravilniku o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta BIA i po tom osnovu je isplatila 1.780.950 dinara, iz čega proizilazi da nije postupila saglasno odredbama člana 199. stava 1. Zakona o radu i člana 36. stav 3. Zakona o budžetskom sistemu. Evidentiranje poslovnih promena u poslovnim knjigama ne vrši se u skladu sa Uredbom o budžetskom računovodstvu.“
Sada mi treba da prihvatimo vaše obrazloženje ko je nadležan za primenu zakona, ko treba kome da podnosi račune i ko je dužan i obavezan da poštuje Ustav ove države. Ovo nažalost nije jedini republički organ koji nije poštovao zakone i uredbe koje donosi Vlada i ova Skupština, tu su i Ministarstvo nauke, Republička agencija za telekomunikacije, Republički zavod za razvoj, Ministarstvo omladine i sporta, Republički zavod za sport, Republička direkcija za robne rezerve, Republičko javno pravobranilaštvo, Republički fond PIO, Republički fond za razvoj Republike Srbije.
Sada mi treba da verujemo u kontrolnu funkciju ovog parlamenta, koja je pod dirigentskom palicom ove vladajuće većine, treba da verujemo u primenu zakona koje Vlada šalje u ovu skupštinu, a organi koji su u nadležnosti te iste vlade ih ne poštuju.
Zato smo smatrali ne toliko da republički, odnosno skupštinski Odbor za bezbednost treba da dobije priliku da nameće svoje političko mišljenje kada su u pitanju ovi kriterijumi, ali smo bili namerni (i biće nam čudno ako skupštinska većina to ne prihvati) da Skupština kao indirektni... Odnosno da javnost, ta civilna kontrola postupaka tretiranja ovih podataka treba da bude prisutna da bismo javnost upoznali (pre svega poslanike, a onda i javnost u ovoj državi) šta se dešava sa podacima koji imaju oznaku „državna tajna“ i „strogo poverljivo“.
Ponavljam, „državna tajna“ i „strogo poverljivo“ nisu stvari koji se tiču isključivo skupštinske većine, to su stvari koje se tiču i pozicije i opozicije, jer se odnose i na ustavni poredak ove države, na njen pravni poredak i svakako bezbednost. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, Srpska radikalna stranka je podnela ovaj amandman jer smatramo da je Vlada – odnosno, oni koji su pisali ovaj zakon, radna grupa, u ime Vlade Republike Srbije – zakon definisala tako da nije napravila jasnu podelu podataka koji nose različite stepene tajnosti. Naročito stratifikacija nije napravljena između stepena tajnosti „državna tajna“ i „strogo poverljivo“, kao dva stepena tajnosti, i „poverljivo“ i „interno“.
Vidite, mi smo svoje amandmane tako koncepcijski napravili da ovde u potpunosti napravimo restriktivan odnos države prema ova dva stepena tajnosti „državna tajna“ i „strogo poverljivo“, dok smo i kroz ove amandmane, ali i kroz neke druge odluke i rasprave u ovoj skupštini apsolutno dali podršku onim telima ili kancelarijama koje afirmišu ostvarivanje određenih prava i sloboda građana, pre svega Povereniku, Zaštitniku građana, i čini mi se da nema potrebe da posebno govorimo o tome.
U članu 22. periodična procena tajnosti predviđa se za sva četiri stepena tajnosti. Mi smo ovde predvideli da se za državnu tajnu i za „strogo poverljivo“, podatke koji nose ovaj stepen tajnosti, ovaj termin „najmanje“ izbriše. Vlada je predvidela da se i za ova dva stepena tajnosti periodične procene vrše najmanje jednom u deset godina i najmanje jednom u pet godina.
U svom obrazloženju kojim je ovaj amandman odbijen Vlada je napisala, između ostalog: „... jer treba ostaviti mogućnost da se periodična procena tajnosti za podatke koji su označeni najvišim stepenom tajnosti može preduzimati i više od jednog puta u periodu propisanom Predlogom zakona“.
Moje pitanje za Vladu jeste – koliko je to puta? Da li je to tri puta, 33 puta ili 333 puta? Da li će Vlada svakih mesec dana, svakih godinu dana, svake dve godine da vrši procenu, periodičnu procenu tajnosti? Nije problem da budete fleksibilni kad se radi o tajnama koje imaju oznaku „poverljivo“ i „interno“, ali država mora da pokaže nacionalnu svesnost i odgovornost kada su u pitanju državna tajna i podaci sa oznakom „strogo poverljivo“.
Vi koji ste pisali ovaj zakon napisali ste kakve štete proističu kad se manipuliše podacima koji imaju ovu oznaku stepena tajnosti. To nismo pisali mi. Ali, razlika je što kod vas ne postoji odgovornost da se država odgovorno i restriktivno ponaša i odgovorno i zrelo tretira podatke koji imaju oznaku „državna tajna“ i „strogo poverljivo“. Neka neko kaže šta znači to – najmanje jednom u pet, odnosno najmanje jednom u deset godina. Da li je moguće da neki podatak koji ima ovakav tretman, u tri godine ili četiri godine, ako to nisu jedino političke promene, zaslužuje drugačiji tretman jedne vlade jedne države, bez obzira na to ko je na vlasti?
Vi ste ovde predvideli najmanje pet ili šest članova, pre i posle ovoga, kojima se definiše mogućnost da se oznaka tajnosti skine sa nekog dokumenta, ali ovo je prostor za diktaturu i ovo je prostor za manipulaciju. Svi koji vas sa tog aspekta osporavaju, i vas koji predstavljate Vladu i Vladu koja je ovo napisala, potpuno su u pravu. Ovo je zakon koji ste napisali da biste tajnim podacima manipulisali. Da li su oni prvog ili poslednjeg stepena tajnosti, za vas je to sasvim svejedno, ali ćete ovakav model zakona koristiti da manipulišete stepenima tajnosti „državna tajna“ i „strogo poverljivo“. Hvala.

Evo još jednog amandmana, odnosno još jednog potpuno besmislenog odgovora Vlade kojim obrazlažu činjenicu da su odbili amandman.
Član 38. se odnosi na pravo na odobrenje bez bezbednosne provere. Pazite, Srpska radikalna stranka je čak i od onog stava koji smo najavili i danas i u načelnoj raspravi odstupila i rekla da bez bezbednosne provere pristup tajnim podacima sa oznakom „državna tajna“ nije moguć bez posebne bezbednosne provere, kako to ovaj zakon predviđa.
Pazite šta je Vlada uradila – Vlada ovaj amandman odbija sa obrazloženjem da su lica iz stava 1. (svi navedeni u Predlogu ovog zakona koji mogu da pristupe državnim tajnama bez bezbednosne provere) dužna da pre izdavanja sertifikata potpišu izjavu kojom potvrđuju da će postupati sa tajnim podacima u skladu sa zakonom i drugim propisima.
Pitam Vladu, predstavnika Vlade, nema ponovo ko da nam odgovori, da li smatrate da svi oni koji su kao lica navedeni u ovom članu zaista zaslužuju da bez posebne bezbednosne provere pristupe podacima koji imaju oznaku „državna tajna“? To je prosto nemoguće. Nije problem, kako u obrazloženju stoji, da oni potpišu izjavu, ali smatramo da je državna tajna nešto čemu ne možete tek tako da pristupate i da je neophodno da se sprovede posebna bezbednosna provera.
Na kraju krajeva, pitamo vas – zašto se posebne i opšte bezbednosne provere, sve bezbednosne provere koje ovaj zakon predviđa nalaze u zakonu, definišu u zakonu, a onda se zaobilaze kada je u pitanju, ni manje ni više, nego državna tajna?
Predložili smo da posebnoj bezbednosnoj proveri ne budu podvrgnuti oni koji pristupaju državnoj tajni. Vlada kaže da taj amandman odbija, a onda prihvati amandman Zaštitnika građana koji je restriktivniji od ovoga i predviđa bezbednosne provere i za stepen tajnosti „državna tajna“, ali i za stepen tajnosti „strogo poverljivo“. Sada vas pitamo, zašto niste isto ovo obrazloženje dali i Zaštitniku građana?
Problem na koji konstantno i permanentno u toku rasprave ukazujemo – Vlada je potpuno indolentno pristupila pisanju, usvajanju, a možemo da mislimo kakva će primena ovog zakona da bude. Ceo postupak pisanja i donošenja ovog zakona je protekao u senci javne rasprave. Javnu raspravu niko iz Vlade nije vodio. Vodio je izvesni Saša Gajin, šef radne grupe koja je pisala zakon, sa Poverenikom za informacije od javnog značaja. Kada je zakon koji tretira državne tajne i strogo poverljive podatke u pitanju, niko iz Vlade nije našao za shodno da da svoj sud i stav.
Ceo onaj cirkus posle, oko prihvatanja i pisanja amandmana posle ulaska zakona u proceduru, u stvari potvrđuje sve ono na šta ukazujemo i na šta sumnjamo da će Vlada biti spremna ne samo sada u postupku usvajanja, nego i u postupku primene ovog zakona.
Ova, ne znam kakvu adekvatnu reč da nađem, šegačenja, sa ministrom koji ulazi i izlazi i činjenica da zaista nema ko da nas čuje, da odgovori ili da neki kontraargument na ovo što iznosimo, ponavljam, potvrđuju kakav je odnos i kakva je namera Vlade sa zakonom o tajnosti podataka. Hvala.

Mi smo smatrali da to koncepcijski drugačije treba rešiti u ovom članu 40, ali s obzirom na to da je Vlada na svoj zakon podnela amandman i da se član 40, koji se odnosi na ograničenje prava pristupa informacijama, briše, onda je besmisleno i spominjati, odnosno braniti taj koncept i obrazlagati ga.
Ono što svakako treba reći, Srpska radikalna stranka u svemu ovome, odnosno u činjenici da je Vlada podnela amandman na svoj zakon, ne prepoznaje dobru nameru Vlade i ne prepoznaje činjenicu da je Vlada svesna šta je uradila, kakvu je grešku napravila, odnosno suštinski se interesuje za položaj Poverenika za informacije od javnog značaja i Zaštitnika građana.
Mi, za razliku od nekih, smatramo da odnos Vlade Republike Srbije, odnosno države prema ove dve kancelarije ne možete da demonstrirate činjenicom da ćete napraviti jedan besmislen član zakona, a onda pod pritiscima javnosti i pojedinaca izbaciti taj član iz normativnog dela zakona.
Gospodo iz Vlade, vi ste imali, pošto predstavnika Vlade nema, naravno, gospodo iz većine, Vlada je imala šansu da svoj odnos prema Povereniku pokaže do sada ko zna koliko puta, odnos uvažavanja, razumevanja značaja i podrške. To smo rekli i u načelnoj raspravi. Ni u jednom izveštaju koji je do sada Poverenik napisao, poslao u Skupštinu, Vladi Republike Srbije ili bilo kome drugom, ne možete da prepoznate konstataciju da je imao podršku vlasti, odnosno izvršnih organa.
Vlada je činila sve da Poverenik za informacije, od konstituisanja te kancelarije, pa do dana današnjeg, ne radi i ne funkcioniše. To su njegove reči. To su njegovi nalazi i konstatacije u izveštaju. To nije samo stav SRS, koji je apsolutno, nažalost, podudaran sa Poverenikovim.
Mi smo naš odnos prema Povereniku izrazili u postupku usvajanja statuta i poslovnika o radu njegove kancelarije. Tada smo u skupštinskoj raspravi toj kancelariji dali podršku dok god se Poverenik bude vodio principima za koje je tada govorio da će biti principi ili reperi po kojima će raditi i funkcionisati.
Ali, kada pogledate šta sve u svakodnevnom životu kao građanin ne možete, pozivajući se na ovaj zakon, da ostvarite, u kontekstu pristupa informacijama od javnog značaja, postavlja se objektivno pitanje šta će tek da se dešava kada dođu na red podaci koji imaju oznaku tajnosti sa ova prva dva, najozbiljnija stepena?
U opštini iz koje dolazim ne možete da naterate direktora jednog javnog preduzeća da vam kaže koliku platu ima; ne možete da dobijete podatak koliki su mesečni računi za mobilne telefone koje građani opštine plaćaju tim bahatim direktorima. Pozivate se na Poverenika i Poverenik se hvata za glavu, ali vam otvoreno kaže da ne postoje mehanizmi da ih nateraju da vam to daju.
Sada treba da poverujemo da je namera Vlade da pokaže jedan istinski korektan odnos prema Povereniku za informacije od javnog značaja i Zaštitniku građana tako što će izbaciti član 40. iz ovog zakona, opet pominjemo, iako se radi o državnim tajnama i podacima koji imaju oznaku „strogo poverljivo“, čije neodgovorno tretiranje može proizvesti teške ili neotklonjive štete po nacionalnu bezbednost i ustavni poredak ove države.
Ovaj zakon je loš. Pisan je u jednoj potpuno neprimerenoj atmosferi. Ljudi koji nisu nacionalno svesni i odgovorni pravili su njegov nacrt. To nisu radili ljudi koji imaju svoju obavezu, Ustavom predviđenu, u Vladi. To su radili ljudi iz trećeg sektora, ljudi koji „krstare“ (u obaveštajnom smislu) i političkim, i finansijskim i bezbednosnim sistemom ove države. To treba da bude motiv da vi koji činite većinu stavite prst na čelo u vezi s tim za šta glasate i šta podržavate.
Možemo li da dočekamo, možemo li da doživimo da pred poslanike dođe jedan zakon koji možemo da shvatimo i doživimo kao konzistentan? Zakon koji će primenjivati i naredna vlada, koju nećete činiti vi, nadamo se. I ona vlada posle.
Juče je pred poslanicima bio zakon, odnosno sporazum koji je potpisan sa Republikom Italijom na osnovu zakona Republike Italije iz 1987. godine. Vi ste pre tri meseca usvojili zakone koje danas izmenama i dopunama menjate.
Ovo nije igrarija, ovo nije zakon kojim se regulišu odlikovanja, pa i za to je greh reći da je igrarija. Ovo je zakon kojim se obezbeđuje ustavni poredak, nacionalna bezbednost, pravni poredak i međunarodni odnosi jedne države. Ovakvim pristupom vi samo pokazujete koliko vam je do države i potvrđujete sve tvrdnje Srpske radikalne stranke da ste potpuno neodgovorni i nacionalno nesvesni. Hvala.

Moja koleginica Marina Raguš je podnela amandman na član 45. Međutim, moram da konstatujem da smo ovde napravili jednu tehničku grešku, na šta nas je uputio onaj koji je odbio ovaj amandman. Umesto da su dali suštinsko obrazloženje, svesni tehničke greške, oni su nas uputili na to. Previd je ovde to što smo napisali: „Savet za nacionalnu bezbednost“, a ne: „Kancelarija Saveta za nacionalnu bezbednost“.
Ovde nismo insistirali da Skupština bude prisutna, da parlament preko svog nadležnog odbora bude prisutan u postupku sprovođenja ovog zakona. Ovde smo pokušali da insistiramo da takvu ulogu poverimo Kancelariji Saveta za nacionalnu bezbednost, s jedne strane, zato što se radi o tajnim podacima koji imaju oznaku „državna tajna“ i „strogo poverljivo“; da ne navodim ponovo sve ono što predstavlja problem ako se ti podaci ne tretiraju na adekvatan način, kakve sve posledice mogu da proisteknu iz člana 45. ukoliko dođe do toga.
S druge strane, ako smo mi imali poverenje u Kancelariju Saveta i hteli da je predložimo ovde, zbog čega predlagač zakona nije imao? Zbog čega je i tu kancelariju u ovom postupku hteo da zaobiđe?
Kancelarija Saveta će ponovo biti, maltene, mesni odbor ili ekspozitura Demokratske stranke. Tu nema ništa sporno, to je toliko jasno. Opet će se potpuno sprovoditi politička volja većine ili dominantne političke snage u skupštinskoj većini. Eto zašto ste i to izbegli. Koliko prostora ovde ima za zloupotrebu, da se bude subjektivan, odnosno da se proizvede šteta po ustavni poredak Republike Srbije! Zahvaljujem.
(Dragan Todorović, sa mesta: Možete li malo da smanjite temperaturu?)

Ovaj amandman na član 53. isključivo je tehničke prirode i odnosi se na zahtev fizičkih, odnosno pravnih lica. Ovim amandmanom smo predvideli da se u okviru ovih podataka koje sadrži taj zahtev pored imena i prezimena nađe i JMBG, odnosno da se u zahtevu pravnih lica pored naziva firme, odnosno iza naziva firme navede i PIB.
U svom obrazloženju Vlada je rekla da se amandman ne prihvata zato što navođenje podataka koji se predlažu u amandmanu u zahtevu za izdavanje odobrenja nije potrebno, budući da Kancelarija Saveta u daljem postupku fizičkom i pravnom licu dostavlja bezbednosni upitnik. Ja se slažem da ovo postoji u bezbednosnom upitniku, ali zahtev i upitnik su dve različite stvari.
Danas jednu banalnu administrativnu proceduru ili obavezu u životu, u javnosti, u svakodnevici ne možete da obavite a da vam neko ne traži taj JMBG. Zato smo insistirali da u ovom zahtevu budu JMBG, odnosno PIB. I ako ne bi bilo koristi, kako vi smatrate, nikakvu štetu ne bi nanelo predlagaču zakona, odnosno sadržaju ovih zahteva koji će se primenjivati u postupcima koji su predviđeni normativnim delom ovog teksta. Hvala.

Ovaj član 61. odnosi se na poseban bezbednosni upitnik. Na značaju ovog člana insistiramo zbog činjenice da se radi o posebnoj bezbednosnoj proveri. Naime, jasno je definisano da su posebne bezbednosne provere u funkciji tretiranja podataka koji imaju oznaku „državna tajna“ i smatramo da tu apsolutno ništa ne treba prepuštati slučaju.
U tom smislu, moj kolega Bojan Mladenović predložio je amandman kojim se dodaje stav 3: „Pravna i fizička lica koja popunjavaju poseban bezbednosni upitnik dužna su da sve promene podataka iz osnovnog i posebnog bezbednosnog upitnika prijave u roku od 15 dana od dana nastupanja promena.“
Vlada je napisala obrazloženje da se amandman ne prihvata zato što rešenje predloženog amandmana nije celishodno. Zašto nije celishodno? Lepo bi bilo da je predstavnik Vlade tu i da nam kaže zašto nije celishodno, budući da je članovima 74. i 78. Predloga zakona propisana nadležnost Kancelarije Saveta da vrši proveru izdatih odobrenja, sertifikata i da u skladu sa tim donosi rešenje o prestanku važenja odobrenja, sertifikata, ukoliko lice više ne ispunjava uslove za njegovo izdavanje.
Nismo mi prevideli šta su nadležnosti i ovlašćenja ove kancelarije, ali o tome koliko fleksibilnosti predviđate ovim zakonom, pa čak i što se tiče onih obaveza koje su poverene Kancelariji i nekim drugim telima, pričaćemo u nastavku, kad dođu članovi koji se konkretno na to odnose. Smatrali smo da nije loše da oni nad kojima se vrše posebne bezbednosne provere, jer se radi o podacima koji imaju oznaku državna tajna ili strogo poverljivo, imaju obavezu da o svim onim promenama koje su definisane ovim članom obaveste Kancelariju u roku od 15 dana od dana nastupanja te promene. Hvala.

Član 64. zakona odnosi se na rok za izvršenje bezbednosne provere. Mi smo svojim amandmanom predložili da se stav 4. ovog člana briše. Evo zašto: naslovom koji se nalazi iznad ovog člana predviđa se rok za izvršenje bezbednosne provere; u stavu 1. su definisani rokovi: do 30 dana za osnovnu bezbednosnu proveru, do 60 dana za potpunu bezbednosnu proveru, do 90 dana za posebnu bezbednosnu proveru.
U stavu 2. Vlada kaže: „Izuzetno, ako za to postoje opravdani razlozi, rokovi iz stava 1. tačke 2) i 3) ovog člana se mogu produžiti najduže za vremenski period utvrđen u ovim tačkama“. Znači, Vlada predviđa, odnosno predlagač, da se u postupcima vršenja bezbednosnih provera mogu sresti subjektivni i objektivni razlozi, pa će bezbednosna provera da se vrši u gotovo duplo dužem vremenskom periodu od onog koji je predviđen.
Evo, i to da prihvatimo, znači, postoje objektivni razlozi za produžetak bezbednosnih provera, onda dođete do stava 3. u kome se kaže: „U slučaju iz stava 2. ovog člana, nadležni organ je dužan da o produženju roka obavesti rukovodioca organa javne vlasti koji je dostavio zahtev za bezbednosnu proveru“. Znači, sad predviđate i obavezu da se obavesti nadležni organ o produženju ovog roka i onda pišete stav 4. koji kaže: „Ako se bezbednosna provera ne izvrši u rokovima utvrđenim u st. 1. i 2. ovog člana, smatra se da ne postoji bezbednosni rizik pristupa tajnim podacima“.
Predvidite 90 dana, pa u stavu 2. date šansu za bezbednosnu proveru još 90 dana, a onda u stavu 4. predvidite da ako se nekome ne izvrši bezbednosna provera, onda se smatra da nema rizika. Da li neko ko je podneo zahtev treba da čeka 180 dana da bi shvatio da ne postoji bezbednosni rizik da ostvari rizik određenim podacima? Da li imamo rok, da li imamo potrebu za izvršenje bezbednosne provere ili nemamo? Šta ste hteli?
Znate gde je ironija? Ironija je u obrazloženju, jer se kaže: „Amandman se ne prihvata iz razloga što se odredbom člana 64. stav 4. Predloga zakona stvara obaveza za organ koji vrši bezbednosnu proveru...“. Pazite, predvidite rok za proveru i date dodatni rok za proveru, a onda kažete – ako se ne izvrši provera, onda se smatra da nema bezbednosnog rizika. Šta je poruka? Onda nam se podsmevate da tim članom stvarate obavezu da uvažite predviđeni rok u ovom zakonu.
Zato smo predložili sa se stav 4. ovog člana briše. Ako ste predvideli bezbednosne provere i zna se na šta se one odnose, možemo da razumemo da iz objektivnih razloga dodatno vreme ostvarite, ali da to dodatno vreme bude duplirano i da onda neko ima ili nema razloga, odnosno da se ne izvrši provera, čemu onda sve ovo? Šta ste hteli? Niko ne zna.
I u ovom članu se ogleda sva površnost Vlade u pristupu ovom zakonu, koliko je ovo pisano tek radi reda, a ne da bi se otklonilo nešto što ste u obrazloženju zakona napisali. Ovu oblast vam uređuje 400 podzakonskih akata. Da li je ovaj zakon i ovaj normativni tekst odgovor na taj haos? Naravno da nije, ali vi ga tendenciozno proizvodite. Proizvodite ga, jer ste u tom tendencioznom haosu politički pazarili i želite da politički pazarite i u budućnosti. Kako da mirno gledamo na sve ovo, kako da budemo spokojni po pitanju prava i sloboda sutra kad ovaj zakon stupi na snagu? Zahvaljujem.

Član 65. ovoga zakona odnosi se na privremeno odobrenje. Mi smo smatrali da su i naslov i član 65. potpuno bespotrebni. Ovaj zakon je izgradio mehanizme kojima se ostvaruje odobrenje za pristup određenim informacijama. Privremeno odobrenje može da predstavlja samo mehanizam za manipulaciju i zloupotrebu, tim pre što je ono u rukama jednog čoveka, odnosno direktora Kancelarije.
Direktor Kancelarije je lice koje će isključivo zavisiti od političke volje većine u Srbiji. Naše iskustvo sa političkom voljom većine zaista je neprijatno, naročito kad su stvari nacionalne bezbednosti i nacionalnih interesa u pitanju.
Iz tog razloga smo smatrali da ovakav predviđeni mehanizam, poveren u ruke direktoru Kancelarije, koji će isključivo biti politička volja Borisa Tadića, i ljudi koji se bave bezbednošću, a sede oko njega, od Mikija Rakića, Saše Vukadinovića, Ivice Petrovića i tako dalje... Taj čovek će biti isključivo volja njihova. Znajući da se u Srbiji danas bave samo sa dve stvari, o čemu smo govorili u načelnoj raspravi, jure Ratka Mladića i postavljaju tužioce, mi smatramo da će ovde doći do zloupotreba i zato želimo da ovaj mehanizam izbijemo iz ruku direktoru Kancelarije. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj amandman na član 67. je urađen i predložen u kontekstu amandmana na član 64. ovog zakona, koji smo pokušali da predstavimo nepostojećem predstavniku Vlade, i ima smisla ukoliko bi se prihvatio ovaj amandman na član 64, o kojem smo malopre govorili.
Inače, da se ovaj amandman nije našao pred predstavnicima Vlade, ne bismo znali da za Vladu postoje podobni i nepodobni amandmani za razmatranje. Vlada je tako napisala u svom obrazloženju: „Vlada ne prihvata amandman, budući da je iz pravno-tehničkih razloga nepodoban za razmatranje.“ Možda je nepodoban zato što dolazi sa desne strane, ali ne može da bude nepodoban iz pravno-tehničkih razloga, zato što je podnet apsolutno u kontekstu amandmana o kojem smo malopre govorili. Nismo iznenađeni ovakvim stavom i ovakvim rečenicama iz Vlade.
Želim da kažem u ime SRS, gospođo predsedniče, da je ovo nepoštovanje od strane ministara koji su ovlašćeni za današnju raspravu nepoštovanje Vlade ne samo prema predstavnicima opozicije i prema predstavnicima stranaka koji su podnosili amandmane, nego i prema vama kao prvom među nama jednakima, kako to vi često kažete. Čini mi se da je nepoštovanje prema vama koji ste prvi nadležni i u obavezi da sprovodite član 27. ovog poslovnika koji reguliše rad parlamenta, i koji je isti za sve učesnike u raspravi, a u ovom slučaju to su nepostojeći predstavnici Vlade.
Ne želim da bilo šta inkriminišuće stavim na teret gospodinu koji danas sedi sa nama, ali, nažalost, on niti može da govori ovde, niti je u mogućnosti da prihvati neki od ovih amandmana.
Mislim da su obrazloženja koja ste čuli u vezi s amandmanima na član 65. ovog zakona zaista bila prihvatljiva za svakog predstavnika Vlade. Čini mi se da je amandman na član 65, da li amandman DSS-a ili SRS-a, mogao da bude prihvaćen da smo danas u raspravi ovde imali nekog od predstavnika Vlade.
U ime Srpske radikalne stranke apelujem na vas da iskoristite svoj autoritet i ovu praksu neodgovornosti i arogancije Vlade prekinete sa te pozicije, jer su oni dužni da poštuju ovaj dom, a ne da se mi upravljamo prema njihovim potrebama ili pre svega, rekao bih, hirovima.

Ovaj amandman se odnosi na član 76, odnosno na naslov – produženje važenja odobrenja. Ovde je predlagač predvideo da Kancelarija saveta u pisanom obliku obaveštava imaoca odobrenja da može da podnese zahtev za produženje važenja odobrenja najkasnije šest meseci pre isteka tog odborenja.
Našim amandmanom reč „može“ zamenili smo rečima „je dužan“. Znači, dužan je da podnese zahtev za produženje važenja odobrenja najkasnije šest meseci pre isteka važenja odobrenja.
Obrazloženje je potpuno nesuvislo – Vlada ne prihvata amandman budući da se mogućnost obaveštavanja iz ovog člana odnosi na Kancelariju Saveta, a ne na imaoca ovlašćenja. Sasvim je svejedno na koga se odnosi. Ono na šta smo reagovali jeste činjenica da ste predvideli da nešto može, a ne da je dužan.
Ako ste već našli za shodno da bilo koga, da li je to Kancelarija ili imalac informacije, na neki način u zakonu pomenete u kontekstu – može, smatramo da to treba da bude – dužan je, ili – u obavezi je. To je principijelni problem pisaca zakona u ovoj vladi, a to je da se princip obaveznosti nigde na jedan konkretan način ne primenjuje. Imali ste priliku to da vidite u raspravi o zakonu o ravnopravnosti polova, gde se ceo zakon svodi na to da treba, nastoji, može, moglo je i trebalo bi.
Zato smatramo da ovde treba da bude jasno i konkretno. Ako se već za Kancelariju predviđa mogućnost da može da obavesti, onda neka bude da je dužna da obavesti; a ako nije dužna, onda neka ne bude i da može da obavesti. Hvala.