Vlada zaista nije imala nijedan razlog da ne prihvati ovaj amandman. Evo zašto. Ono što stoji u obrazloženju ne može se uzeti kao validno jer mi nismo ni osporili pravo ministarstvu, odnosno ministru, kako Vlada insistira da propiše bliže propise, ali smo ovom zakonskom normom hteli da obavežemo onoga ko donosi podzakonski akt u kom vremenskom roku se naknada može predvideti, rok za nadoknadu nadoknade koja se predviđa članom 20.
Podsetiću vas šta se predviđa u članu 20. ovog zakona. Predviđa se da privredna društva i druga pravna lica, vlasnici i korisnici telekomunikacionih informacionih sistema i veza stavljaju nadležnoj službi na raspolaganje i korišćenje te sisteme. Dalje, korisnici zaliha hrane, vode, medicinske opreme, lekova, odeće, obuće, građevinskog i drugog materijala, pa nepokretnosti, pa materijalno-tehnička sredstva neophodna za zaštitu i spasavanje. Ovo je vrlo širok spektar stvari i materijala, robe, opreme, sistema itd.
Pogledajte, ako je država već bila opredeljena da zakonom predvidi da smo i kolektivno i individualno dužni da u nekim neprijatnim i nezgodnim situacijama toj istoj državi stavimo sve ovo na raspolaganje, onda država mora da pokaže solidarnost i odgovornost i da sebe obaveže da u roku od 60 dana od dana završetka te elementarne nepogode ili neke druge nesreće isplati naknadu svima onima koji su svu ovu opremu i usluge stavili na raspolaganje.
Prema tome, ono što Vlada namerava da to ministar propisuje, mi ovim nismo osporili, ali smo hteli da obavežemo Vladu da u roku od 60 dana isplati nadoknadu onima koji su svoje vlasništvo, imovinu ili robu stavili na raspolaganje Vladi Republike Srbije, odnosno državi.
Podsetiću vas, godinama unazad dešavale su se nesreće i, verujete mi, naknada ili nadoknada do dana današnjeg nije isplaćena onima koji su ili štete pretrpeli, ili koji su svoju imovinu stavili na raspolaganje državi, kako bi se prevazilazile neprijatne i nezgodne situacije. Znači, ovo je samo još jedno, rekao bih, nenapisano načelo odgovornosti i solidarnosti koje Vlada treba i dužna je da pokaže sa svoje strane.

Dame i gospodo narodni poslanici, u duhu rasprave o rebalansu budžeta i pratećim zakonima, svakako bih se osvrnuo na jednu konstataciju, koja je danas ovde izneta, a koja, u najmanju ruku, ne odgovara istini. Sasvim je svejedno s čije strane je došla, naravno od poslanika koji su govorili u prilog svim ovim zakonskim projektima koji su danas na dnevnom redu, a to je da Srbija nije, što se iz ovog rebalansa budžeta, kako su rekli, može videti, pretrpela nikakvu štetu zbog jednostrane primene Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju.
Podsetiću vas na raspravu o budžetu za 2009. godinu, kada je jedan od najvećih kamena spoticanja bila upravo jednostrana primena SSP-a. Predstavnici vlasti su tada priznali da će prihodna strana biti uskraćena za 300 miliona evra. To što to ne piše u ovom budžetu, ne znači da Srbija nije štetu pretrpela. Pretrpela je, ali ste vi budžet za 2009. godinu projektovali u skladu sa činjenicom da će ti milioni evra zbog jednostrane primene sporazuma da fale. Prema tome, to je nešto što ne odgovara istini, a indirektna šteta se meri milijardama dinara.
Kada govorimo o indirektnoj šteti, to je sve ono što je na osnovu liberalizacije uvoza išlo na štetu domaćih proizvođača u različitim sektorima. Dokaz za to jeste činjenica da su u strukturi prihoda u budžetu i za 2009. i za 2010. godinu najveći porezi od PDV-a na uvoz, a ne na domaću proizvodnju ili izvoz. Prema tome, to je stvar o kojoj mislim da nije ukusno da se priča na iskrivljen ili neautentičan način.
Kada je reč o budžetu, koliko god su javne finansije komplikovane, one su u ovom smislu jednostavne. Budžet ili rebalans budžeta se radi iz nužde - ili nešto na prihodnoj strani nije bilo u redu ili nešto na rashodnoj strani nije bilo u redu. Kod nas nisu bile u redu ni jedna ni druga strana. I možda je dobro što raspravljamo o ovoj tački dnevnog reda, o rebalansu za 2009. godinu, jer će i poslanici i javnost imati priliku da na potpuno autentičan način steknu sliku o ekonomskim prilikama i ekonomskoj politici koja će biti vođena u narednoj godini.
Evo zašto vam to kažem. U obrazloženju ovog rebalansa budžeta koji je danas pred nama, između ostalog, Vlada je napisala sledeće - u kontekstu efikasnosti upravljanja javnim rashodima, od posebne važnosti je da se poštuju budžetski ciljevi u pripremi i izvršenju budžeta. Koliko ste poštovali ove ciljeve i Zakon o budžetskom sistemu, govore rokovi i redosled kojim se rukovodimo kad govorimo o javnim finansijama i za ovu i za narednu godinu. Pa dalje kažete - poštovanje principa efikasnosti i ekonomičnosti. Tek o tome možemo da raspredamo, ne jedan dan, nego mesec dana.
Dalje kažete da se javna potrošnja u 2009. godini nalazi u situaciji u kakvoj jeste kao posledica, pre svega, svetske ekonomske krize. Znači, javna potrošnja, rasipništvo, posledica je svetske ekonomske krize. A u nizu neukusnih konstatacija stoji i ova - poslednje dve godine suočavamo se sa neplaniranim rashodima, poput nabavke vakcine i slično. Milijarde nam fale, deficit je u stotinama milijardi, a mi pričamo o nabavci vakcina i efikasnosti i ekonomičnosti.
Zašto sam to rekao? Kada smo raspravljali o budžetu za 2009. godinu, pogledajte šta su bile mere Vlade i šta nam je obećala ministar finansija gospođa Diana Dragutinović.
''Radi ublažavanja posledica globalne ekonomske finansijske krize, Vlada i Narodna banka Srbije...'', između ostalog – ''planirano je smanjenje budžetskog deficita''. Ovo je stenogram njenog izlaganja u postupku usvajanja budžeta, za koji danas radimo drugi rebalans. „Ovaj budžet je odraz spremnosti Vlade Republike Srbije da odgovori na izazove.“
Pa kažete: „Podsetiću da budžet za 2009. godinu nije striktno restriktivan, jer podrazumeva deficit od 1,5% društvenog proizvoda. Smatram da je reč o optimalnom rešenju, kompromisu koji usaglašava sve ciljeve Vlade“.
Na kraju, ono što je mnogo značajnije, članom 2. ovaj budžet, u suštini, zakucava deficit. Dakle, deficit ne može biti veći od 1,5%. Ministarka sama sebi postavlja pitanje - „šta ako prihodi padnu?“ i daje odgovor - „moraće pasti i rashodi, jer je deficit nešto što je zakucano“.
Taj deficit, koji ste u decembru 2008. godine predvideli i projektovali na 50 milijardi, godinu dana kasnije ''zakucavate'' na 105 milijardi dinara. Još idete toliko daleko da nas kroz obrazloženje ovog zakona uveravate u efikasnost, ekonomičnost i pozitivne principe tretiranja javnih finansija. To je nešto što zaista predstavlja neukus.
Mogli bismo da razumemo uticaj i refleksiju svetske ekonomske krize da je ovo prvi rebalans budžeta, ali Vlada Republike Srbije radi drugi rebalans budžeta i to definitivno ukazuje na to da ne ume, ne zna ili ne želi da na adekvatan način projektuje prihode javnih finansija, odnosno rashode budžeta Republike Srbije.
O ciframa koje su ovde navedene zaista je deplasirano pričati. Na kraju krajeva, neke kolege će verovatno i toga da se dotaknu, ali šta je sa ovim pratećim zakonima, koji se odnose na smanjenje poreskih stopa, odnosno na porez na dobit preduzeća i dohodak građana?
Samo da vidite dve-tri rečenice, kako se u obrazloženjima predstavljaju mere koje se predviđaju izmenama i dopunama ova dva zakona - to je nastavak procesa izgradnje podsticajnog i olakšanog za primenu sistema oporezivanja pravnih lica; pa kažete - omogućiće se stimulativna poreska stopa i ciljno investiciono razvojno podsticanje na proširenje ekonomske uloge ovog poreskog oblika na privredne subjekte.
U ovim zakonima postoje i stvari koje su, istina, manje značajne. Neko je danas pomenuo, čini mi se da je rekao da su ''kozmetičke prirode''. I zaista jesu takve, ali one su beznačajne u odnosu na ono što se u godini ekonomskih problema od Vlade očekuje. Ministarka je danas rekla da ćemo na osnovu upravo tih i takvih promena koje zakoni donose uštedeti možda oko 100 miliona dinara. Ali, na godišnjem nivou. Kada to stavite u paralelu sa stotinama milijardi deficita, pogledajte koliko je to ono što Srbiji danas zaista treba i što Vlada treba da ponudi kao odgovor na sve ekonomske izazove koji će doći u 2010. godini. A, po svemu sudeći, ako ne bude ista, biće gora nego 2009. godina.
O kakvim se poreskim prihodima, koje menjate danas, radi? O poreskim prihodima koji u ukupnom prihodu budžeta iz poreskih prihoda najmanje učestvuju. Jedan učestvuje sa 4,8%, to je porez na dobit preduzeća, a porez na dohodak građana je svega 11,7%. Kakva je tendencija ova dva poreza? Imali su tendenciju pada u 2009. godini i umanjeno su projektovani za 2010. godinu, a mi ih ovako glorifikujemo i predstavljamo kao ne znam ni ja šta i koliko će doprineti investicionom ambijentu - olakšaće poslovanje u Srbiji.
Nama promene i poreskog sistema i javnih finansija zaista trebaju, ali pitanje koje se postavlja jeste da li je ovo to o čemu u ovom trenutku treba da razgovaramo, a odgovor je - svakako da nije.
Mi danas ne možemo govoriti o ozbiljnim ekonomskim merama i efektima, a da ne govorimo o PDV-u, jer je to najveći poreski prihod u okviru budžeta Republike Srbije. Ali, ne možete priču o PDV-u da započnete i završite s time - pa, znate, postoji deo Vlade koji je rekao da nećemo menjati PDV i, dok je ova vlada, PDV će da stoji tako.
Nije priča o PDV-u samo priča o visini stope PDV-a, nije popularno podizati ga nikad, ali o PDV-u danas suštinski treba da se priča u smeru i pravcu - kako ga naplaćujemo. Država treba da prizna da i ovako oronula i posrnula privreda kreditira ovaj budžet i suštinska priča jeste, kada je PDV u pitanju, dan, odnosno datum naplaćivanja PDV-a.
Vi danas imate obavezu da platite PDV u državi u kojoj je prisutna opšta nelikvidnost, u državi u kojoj posao ne možete da naplatite mesecima, ali ste u obavezi da platite PDV i da njime finansirate nesrazmernu, nerazumnu javnu potrošnju.
Šta je sa sivom ekonomijom? O tome niko ne priča. Da li neko ozbiljno razmišlja da sve one koji se ekonomijom bave u sivom prostoru uvede u legalne tokove? Da li neko razmišlja o eventualnim merama koje će ih uvesti u legalne poreske okvire?
U postupcima javnih nabavki danas u Srbiji, ako ih je na godišnjem nivou oko 4 milijarde evra ukupno, 2 milijarde su u sivoj zoni. Vi o tome naredao pričate, zato što su nosioci tog sivila upravo ljudi koji su politički vezani za vas. Nemate hrabrosti, nemate volje i nemate političkog opredeljenja da se s njima obračunate, zato što kalkulišete izbornim rezultatima. Ali kako vreme teče, uporište u tom svom stavu i političkom opredeljenju ćete imati sve manje.
Država mora da prestane da prodaje zapise. Mora da natera banke da se bave svojim poslom, da guraju kredite u privredu, a ne da trguju tim zapisima i prave zaradu bez ikakvog posla, a da nam privreda, srednja i mala preduzeća, oni koji suštinski nose i to malo privrednog života kojeg ovde ima, grcaju u problemima i nelikvidnosti, bez mogućnosti za obrtna sredstva, za osnovna sredstva, za ulaganja, za nove tehnološke postupke itd., kako bi svojim unapređenjem unapredili i izvozni sektor, odnosno strukturu izvoza ove države, a da devize opet omoguće priliv, odnosno vraćanje kredita koje ste namakli ne samo nama na vrat, nego i generacijama posle nas. To smo rekli stotinu puta i ponovićemo.
Dominantna otplata kredita tek treba da nam počne. U ovoj godini ste istrošili 13 milijardi dinara samo za otplatu glavnice i još 35 milijardi za otplatu kamata, a za narednu godinu se planira 17 milijardi. Vi nam pričate priče o poreskim stopama sa 20% na 10%, koje će na godišnjem nivou, ko zna da li, obezbediti uštedu par stotina miliona dinara.
Šta je sa potraživanjima na unutrašnjoj sceni? Gospodin Buha je malopre rekao koliki su ukupni dugovi na tržištu u Srbiji. Šta je sa dugovima države prema privredi? Šta je sa naplaćivanjem nespornih potraživanja? Sve to je potrebno jednoj državi sa atraktivnim pozitivnim poslovnim ambijentom.
Koliko meseci vam treba da naplatite u sudskom postupku neki dug? Država je neumoljiva kad naplaćuje PDV, sa njom nema šale. Država je neumoljiva kada jedan dan zakasnite sa prijavom za PDV ili kada jedan dan privatni sektor ne plati poreze i doprinose svojim radnicima, ali oni veliki, nećete mi zameriti na izrazu - bumbari, oni sebi mogu sve da priušte, da godinama ne plaćaju poreze i doprinose, da godinama duguju dobavljačima. Država nema mehanizme i, ponavljam, političku volju elite da se sa njima obračuna.
Na kraju, šta je sa privatizacijom javnih preduzeća? Šta ćemo sa njima? Do kad ćemo da čekamo strategiju i kako će se privatizacija javnih preduzeća odvijati i okončati? Da li će i privatizacija javnih preduzeća biti žrtva vaše političke servilnosti, pa ćemo Elektroprivredu Srbije, recimo, u narednoj godini prodati Nemcima za tri i po milijarde evra, a ne Rusima za šest, zato što su vam dali podršku za viznu liberalizaciju?
Ili će Italijani dobiti prioritet u koncesijama za hidroelektrane, za termoelektrane ili će vam obećati milijardu i po kredita zato što su vam dali podršku za taj vaš evropski put? Da li ćemo ponovo žrtvovati ekonomski interes radi vaše ideologije i vaših sitnih političkih interesa i opredeljenja?
Dame i gospodo narodni poslanici, SRS ovakav ekonomski koncept, koji po svojoj suštini predstavlja ekonomski sunovrat, ne može i ne želi da podrži. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, dame i gospodo iz Vlade, kada bi SRS imao nameru da se onako rigidno obruši na ovaj zakon, čini mi se, gospodine Mariću (obratiću se vama, s obzirom da, u suštini, vi stojite iza svega ovoga), ne bismo mogli da obesmislimo i urušimo ovaj zakon onoliko koliko je to učinila skupštinska većina, a ćutke i prećutno to prihvatila Vlada Republike Srbije, prihvatajući da o ovom zakonu o vanrednim situacijama (o njemu ću govoriti) ne raspravljamo izolovano od svih ostalih.
Čini mi se da je ova materija i oblast koju ona uređuje zaista zasluživala sveobuhvatnu i temeljnu parlamentarnu raspravu. Čak mislim da tu i nije kraj. Ovaj zakon, s obzirom da uređuje vrlo ozbiljnu i kompleksnu materiju, zaslužuje i politički konsenzus. Zašto to kažem? Zato što će njegova primena, onako kako je definisana ovde u zakonu, poći od najnižeg nivoa državne uprave do najvišeg. Vi ovde obuhvatate lokalne samouprave, okruge, načelstva u okruzima, pokrajinsku administraciju i, svakako, republičku administraciju.
Čini mi se da ta subordinacija koju predviđa zakon može da zaživi na adekvatan način samo onda kada postoji politički konsenzus. Vi zakonom upućujete opštine jedne na druge, okruge jedne na druge, predviđate i međunarodnu saradnju. U tim opštinama su različite političke stranke na vlasti. Oko mnogo benignijih stvari ne mogu da obezbede konsenzus i dogovor, a kamoli oko stvari koje će možda predstavljati posledice vanrednih situacija, odnosno elementarnih nepogoda ili neke druge nesreće.
Na značaj ovog zakona je predsednik naše poslaničke grupe pokušao da ukaže činjenicom da nije bio u stanju i prilici da zakaže Odbor za bezbednost koji je trebalo o ovome da raspravlja. Pozvao se na jedan član zakona i dobio obrazloženje – znate, ovo je hitan postupak.
Sad pazite ironiju, zakoni kojima je ova oblast u Srbiji do sada bila regulisana, to su dva zakona – o zaštiti od požara i od elementarnih nepogoda, suštinski se oslanjaju na materiju iz 1977. godine. Devedesete godine su bile najgore u Srbiji (evo, prihvatamo činjenicu). Šta je bio problem od 2000. naovamo da se donesu? Ništa. Ali to ilustruje odnos Vlade prema ovoj oblasti.
I zato ste bili sto puta u prilici da nemate odgovor na nešto za šta je trebalo i za šta biste možda uz podršku države mogli da imate kad nemate odgovor za novac za neke elementarne nepogode, kad nemate odgovor zašto je došlo do neke neotklonjive štete, nenadoknadive štete ili štete koju može država da nadoknadi, ali nema novca, volje ili opredeljenja.
Moram vašem ministru takođe da kažem – lepo je pozvati se na taj beli šengen, ali ljudi koji su pretrpeli štetu, od tog belog šengena nemaju ništa. Istovremeno, za sve vreme koliko nam obezbeđuje šengen, država nije bila u stanju da donese jedan ozbiljan sistemski zakon kojim će dati odgovore, kojim će nadoknaditi štetu onima kojima su kuće porušene, poplave ili požari ih odneli, ili onima koji su, ne daj bože, iz nekih drugih razloga pretrpeli neku nenadoknadivu štetu, a predviđa se i zaokruženo je ovim zakonom.
Lepo ste rekli jednom prilikom da Srbija do sada nije imala jedinstveni sistem, od lokalnog do republičkog nivoa. Sada će to da bude unifikovano za sve lokalne samouprave, za sve institucije će biti jedinstveni zakon i to svakako jeste dobro.
Ono što jeste dobro i na čemu treba insistirati je praćenje i kontrola rizika, preventivno delovanje. Ali se postavlja pitanje koliko ova država u ovom trenutku, zbog nivoa na kom se nalazi, ekonomskog, socijalnog i svakog drugog, ima snage i mehanizme da adekvatno tretira rizike. To je prvi problem. Suštinski otvoreno, imamo li novac da primenjujemo ovaj zakon?
Zakon nam je potreban, to niko ne osporava. Naravno, ima prostora i za kritiku. Videćete u našim amandmanima, u našoj načelnoj raspravi i u raspravi u pojedinostima, šta smatramo da nije dovoljno dobro razrađeno, šta treba da se menja. Ali suštinski, država sistemski nije spremna da u potpunosti i u celosti primeni sve ono što ovaj zakon definiše i predviđa.
Pogledajte samo kakve su nam lokalne samouprave. Ovde ne treba biti mnogo pametan. Krenite od jedne banalne stvari – koliko lokalnih rukovodilaca je spremno da očisti u toku godine, ili u toku pet godina, rečna korita koja idu kroz njihove sredine? I onda dođe kiša, dođe poplava i odnese pola grada. Ko je kriv? Onaj iz Republike koji ne daje pare, jer u lokalnim budžetima nema novca.
Država godinama i decenijama nije uopšte razmišljala o svemu ovome. I sad smo došli u situaciju da neko traži novac, traži pomoć, traži reakciju države, a država i ako hoće, stvarno nema mogućnosti da odgovori i da da adekvatnu pomoć.
Šta je ovde još dobro? Dobro je što ste se osvrnuli na neke zakone koji su takođe ozbiljni, bez obzira što imamo rezervu prema njima. Konkretno, Zakon o planiranju i izgradnji – u koliko se objektivno bude primenjivao, dosta toga može tako da se reši. Mislimo da ste dobro počeli zakon. U članu 1. ste lepo napisali, vrlo jasno, u množini - „autonomne pokrajine“, a onda ste se negde izgubili i to je onda krenulo da bude u jednini. Imate amandmane, imate mogućnost to da prihvatite i mislimo da će takvo rešenje biti bolje.
Šta je to što još treba da se pomene? To su prava i dužnosti građana, pravnih lica, privrednih društava. Lepo ste ih definisali i lepo ste njihov odnos prema državi u određenim situacijama definisali, ali odnos države prema njima čini nam se da nije do kraja razrađen.
To se naročito odnosi na nadoknadu štete koju bi eventualno ljudi trpeli ili bi zbog otklanjanja posledica pretrpeli određenu štetu. Čini nam se da ste tu napravili jedan propust i tu smo reagovali. Amandmanom smo tražili da je država dužna građanima i pravnim licima svaku štetu koja se eventualno u tim situacijama nanese nadoknadi u roku od 60 dana. Složićete se sa mnom, bilo vam to milo ili ne, od pre nekoliko godina štete su nastajale, a do dana današnjeg, iako država ima obavezu da to plati i preuzme obavezu na sebe, to stoji u vazduhu i ljudi trpe finansijsku štetu.
Kazne su rigorozne, što i nije loše. Prilično su dobro obuhvaćeni svi oni koji bi trebalo ili eventualno doveli sebe u situaciju da budu kažnjeni. Ono što nije dobro jeste što je dosta toga opet povereno Vladi podzakonskim aktima. To je nešto što je objektivno problem ovih zakona, volim da ih nazovem zakonima moderne konstrukcije, koje ova skupština već godinu dana unazad usvaja.
Samo se neka kontura definiše u zakonu, a sve ostalo se poveri Vladi i tu se na neki način zakoni i sve ono što iz zakona proističe kroz podzakonske akte sakrije od javnosti, odnosno isključivo je politička volja onoga ko u ovom ili onom trenutku obezbedi i čini skupštinsku većinu.
U raspravi u pojedinostima reći ćemo vam dodatno šta smatramo da treba da se promeni i unapredi. Čini mi se da će jedna ozbiljna i adekvatna rasprava i analiza svega onoga što bi ovaj zakon trebalo da podrazumeva doći u onom trenutku kad posle usvajanja ovog zakona vidimo, izanaliziramo i prihvatimo ili ne prihvatimo prve efekte primene ovog zakona.
Do tada, nažalost, čini nam se da jedna oblast koja treba da bude uređena ozbiljnim i dobrim zakonom i dalje neće do kraja biti uređena, jer u Srbiji ne postoje standardi na osnovu kojih bismo adekvatno primenili sve ono što ste stavili u zakon.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovim amandmanom pokušali smo da povećamo iznos transfernih sredstava kod Ministarstva za planiranje i izgradnju sredstava koja su namenjena za finansiranje i sufinansiranje prostornih planova i urbanističkih planova za lokalne samouprave.
Činjenica da je ovaj amandman odbijen, i to od strane nadležnog ministarstva, odnosno budžetskog korisnika govori u stvari da će i ovaj Zakon o planiranju i izgradnji doživeti sudbinu onog zakona iz 2003. godine. Mogu da prihvatim činjenicu da ovde piše u obrazloženju da bi eventualno takva izmena na pozicijama dovela u pitanje sprovođenje i implementaciju projekta u oblasti zaštite životne sredine. Mi svakako nismo protiv toga, to jeste dobro i može da se isplati.
Međutim, besmisleno je govoriti i pričati o definisanju projekata i programa u oblasti zaštite životne sredine, recimo regionalnih sanitarnih deponija ili nekih transfer stanica ako te iste projekte niste predvideli i definisali prostornim planom ili urbanističkim planom neke lokalne samouprave.
Podsetiću vas na poražavajuću statistiku da 80% opština nema prostorne i urbanističke planove, a poražavajuća je i statistika broja opština koje su od dana stupanja na snagu Zakona o planiranju i izgradnji samo doneli odluke o pristupanju i izradi prostornih planova i urbanističkih planova.
Izrada jednog prostornog plana, u zavisnosti od opštine i sadržaj tog plana, iznosi 3-5 miliona dinara. Ovde ne govorim o urbanističkim planovima, znači samo o prostornim planovima. Država se obavezala novim zakonom da će to da finansira ili da sufinansira. Zato smo smatrali da bismo na ovaj način uveli neki red i ispoštovali neku proceduru, odnosno, korak po korak napravili da opštine mogu da se na adekvatan način bave i projektima iz zaštite životne sredine, ali da sve one preduslove za to ispune.
Završiću, samo još nešto, gospođo Dragutinović, ovde kod Agencije za zaštitu životne sredine, bilo bi dobro da pogledate da li je namerno ili slučajno, ispušteno je nekih svega 800 miliona dinara u skoru, pa pogledajte da li je tehnička greška ili nešto drugo.

Ovaj član zakona odnosi se na učešće sredstava u finansiranju plata u pravosuđu. Ovde je predviđeno da to ide u procentima, da proporcija bude 70% iz budžeta, 30% iz sudskih taksi. Mi smo našim amandmanom predvideli da se taj odnos promeni i da 60% bude iz budžeta, 40% iz prihoda na osnovu sudskih taksi.
Ovaj amandman je odbijen opravdanjem da je najracionalniji odnos 70-30. Pogledajte sad kako ste odbili amandman gospodina Petkovića – amandman se ne prihvata iz razloga što je Zakonom o sudskim taksama definisano da će od naplaćenih taksi 60% da se koristi za investicije u pravosudne organe i tekuće rashode, a ostalih 40% mi smo predvideli da idu za plate.
Hteli smo da ako i nešto znači tih 10% rasteretite sredstva iz budžeta, jer ako napravite uvid u ovaj budžet vidite, niste vi baš bili skromni ili bili ste vrlo galantni kada je pravosuđe u pitanju, iako smo celu godinu pričali o racionalizaciji. Naročito kad su u pitanju specijalizovane usluge, usluge po ugovoru, materijalni troškovi, odnosno zgrade i građevinski objekti itd.
Ono što je sad pitanje šta je najracionalnije, 60 - 40, kako Zakon o taksama predviđa ili 70 – 30, kako vi u budžetu predviđate? Može o svemu da se priča, ali o racionalnosti u ovom budžetu zaista je malo prostora. Pogledajte samo ovim primerom i time ću završiti. Ministarstvo regionalnog razvoja - posebna stavka, Kancelarija nacionalnog saveta za decentralizaciju – posebna stavka, Agencija za regionalni razvoj predviđena zakonom – posebna stavka, Kancelarija za održivi razvoj nedovoljno razvijenih područja – posebno, Koordinaciono telo – posebno, itd. Nema ovde priče o racionalizaciji.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi smo podneli u ovom članu 16. u stavu 2. jedan amandman koji ima, rekao bih, tehnički karakter. To smo čak stavili i u našem obrazloženju.
Interesantno je obrazloženje kojim je amandman odbijen, gde se kaže da on ne bi predstavljao pravno-tehničku korekciju nego bi suštinski promenio predloženu odredbu, a u nastavku se kaže - s obzirom da reč „odgovarajuću“ predstavlja vezu sa ostalim stavovima predloženim u članu 16.
Dalje se nastavlja: „Osim toga, samim tim što se navodi termin refundacije nastalih rashoda, suvišno je upućivati na finansijsku refundaciju“. Ovo je možda moglo i u startu da bude suvišno, da ga definišite – suvišno je, ne prihvatamo, ali da kažete da bismo suštinu promenili, to nam zaista nije bila namera i intencija.
Ja mogu da prihvatim činjenicu da ovo niste pisali vi, to su pisale službe tako kako su napisale, ali ovo nije jedino obrazloženje koje je zaista površno i koje, na neki način, može kod onih kojih su predlagali da izazove osećaj da ste se takvim obrazloženjem možda hteli da podsmevate poslanicima.
Malopre sam otvorio jedno pitanje a ostao sam uskraćen za taj odgovor. Zaista bih vas molio da pogledate ovde u Fondu za zaštitu životne sredine, gospođo Dragutinović, gde se neke brojke ne uklapaju. Jer, ovde fali 800 miliona. Jer, nemoguće je da milijardu i 900 miliona dinara i neke siće predstavljaju dve milijarde i 39 miliona. To nije 800 hiljada, to nije osam miliona, to je 800 miliona dinara. Znači, nešto nije u redu. Da li ja grešim ili je u pitanju neka tehnička greška, ne bi bilo loše da nam objasnite o čemu se radi ovde.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao što su i moje kolege ranije rekli zaista ovde jeste problem upravo ono što je napisano u obrazloženju, a to je da će sredstva u ime Nacionalnog investicionog plana biti isključivo raspoređivana posebnim aktom Vlade. Ovo nije jedini zakon koji je definisan, odnosno kojim se trošenje određenih sredstava ili uopšte određeni postupci uređuju posebnim aktima Vlade.
Ova Skupština je u poslednjih nekoliko meseci donela veliki broj zakona koji su bili odgovor na činjenicu da tu oblast uređuju podzakonski akti. Ovo je naročito problematično, zato što se ovde govori o nacionalnom investicionom planu. Ovo su nacionalna, ako dobro razumemo tu kategoriju, nacionalna sredstva. Pitam i ministra, a pitam i predstavnike većine - koji je model da onaj drugi deo nacije koji ne čini većinu učestvuje u svemu ovome i daje svoje predloge.
Mi kaskamo u definisanju programske izrade budžeta. I u redu. Ali, čini nam se da to kaskanje prati i parlamentarna kontrola trošenja sredstava budžeta, i u tom smislu praksu zemalja u okruženju, ali više u razvijenim državama je otišla daleko. Ne može niko da nas ubedi i da zbog činjenice da će sepodzakonskim aktom raspoređivati sredstva, neće biti implicirana zloupotreba, pristrasnost i rekao bih pojedine političke ambicije pojedinaca.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 1. koji se odnosi na subvencije, ekonomsku klasifikaciji 45.  i tražio sam da se brojka 42 milijarde uveća na 62 milijarde, odnosno tražili smo da se ovaj iznos poveća za 20 milijardi.
Ovde je jako interesantno obrazloženje kojim je ovaj amandman odbijen. Pozvaću se naravno na jednu konstataciju Zorana Krasića mog kolege, koji je malopre rekao da može da prihvati da je pravno-tehnički nedorečen ili nekorektan i ovaj amandman.
Ali, pazite ovo gospođo ministre, ovo je upućeno, pre svega, vama. Obrazloženje kojim ste odbili ovaj amandman ima tri stava. I u prvom i u drugom stavu vi se pozivate na Zakon o budžetskom sistemu. Našli ste uporište u odredbama Zakona o budžetskom sistemu da ovaj amandman odbijete.
Sada vas pitam - da li je ova rasprava večeras u skladu sa budžetskim, odnosno Zakonom o budžetskom sistemu Republike Srbije? Pitam vas, da li je budžet došao u Skupštinu u skladu sa Zakonom o budžetskom sistemu? I moje pitanje za vas, da date odgovor Skupštini i građanima - da li je Vlada poštovala zakon na koji je obavezala ova Skupština kada je u pitanju budžetski kalendar i član 31. ovog zakona? Pitam vas, shodno tome, da li ste poštovali član 103. ovog zakona koji se odnosi na kaznene odredbe, ukoliko se ne poštuje član 31. Zakona o budžetskom sistemu?
Kao sad, sliku o vama u Vladi stičemo na osnovu ovoga i pitamo vas, da li će poštovati Vlada budžetski kalendar i da li će i u 2010. godini, do kraja marta dobiti predloge ministarstava, da bi mogla da isprojektuje budžet koji je definisan Zakonom o budžetskom sistemu, ako to nije mogla ove godine, u narednoj godini?
Danas kada raspravljamo o budžetu za 2010. godinu, a očekuje nas očigledno rasprava o budžetu odnosno rebalansu za 2009. godinu. Sada Vlada daje za pravo sebi da nas opominje i podseća na zakon koji i sama ne poštuje. Ne obavezuje nas, niti nam daje za pravo vaše nepoštovanje zakona, da se i mi tako vladamo i da se ponašamo. Možemo da prihvatimo činjenicu da amandman nije tehnički dorečen ili savršen, ali ste mogli to bar u obrazloženju da zaobiđete. Možda je bio samo dovoljan ovaj stav 3.
Kroz ovaj amandman smo vam poslali jasnu poruku šta želimo da uradimo i gde želimo da trošimo sredstva poreskih obveznika, dominantno u narednoj godini. U članu 3, odnosno u stavu 3. ovde ovog obrazloženja, ako mogu tako da kažem rekli, pazite, to što odbijate amandman ne znači da negirate osnove da se obezbede dodatna sredstva za subvencije u privredu, poljoprivredi, drugim delatnostima, s obzirom da su takve potrebe već sagledane. U jednoj rečenici pre toga kažete, da ste u ovoj godini odnosno za narednu godinu opredelili 8,8 milijardi više u odnosu na ovu sada godinu za subvencije.
Pitam vas, da li je to dovoljno? Vi ne kažete da ste istovremeno za narednu godinu projektovali dve milijarde više na poziciji usluga po ugovoru i specijalnih usluga, na onim rizičnim područjima, kako kaže DRI, gde tretirajući 27% budžeta našla najviše problema i odstupanja od zakona. To vam je još jedna paralela. Za to ste povećali 2 milijarde, a za celu privredu i subvencije, svega 8,8 milijardi. U tih 8,8 milijardi, 1,4 milijarde je za preduzeća , subvencije preduzećima pre svega za investicije „grinfild“.
To sam juče pomenuo – milijardu i četiristo miliona dinara ova država opredeljuje za pomoć preduzećima koja su dominantna, ili bi tako bar trebalo da budu u izvoznom sektoru koja bi trebalo da obezbeđuju devizni priliv ovoj državi, koji grcaju u opštoj nelikvidnosti, izuzetno lošem poslovnom ambijentu. Istovremeno je na snazi Zakon o porezu na dobit preduzeća, gde se poreski obveznici, odnosno pravna lica oslobađaju poreza na dobit preduzeća, ukoliko investiraju 600 miliona dinara u osnovna sredstva. Država je u svom budžetu za celokupnu privredu i subvencije predvidela milijardu i četiristo miliona.
Želite da vas mi shvatimo ozbiljno. Da ne podsećam Skupštinu, poslanike i gledaoce na ono što je bilo rečeno o subvencijama železnice, da su one subvencije u potrošnji, u suštinskoj potrošnji, pokretanjem poslova investicije. Hajde, u redu. Ovo je opšta potrošnja na plate i zaostala, da kažem primanja i socijalne prinadležnosti. Zato je SRS smatrala da u ovom budžetu može dodatno da se obezbedi bar 20 milijardi koje će se kroz subvencije, na jedan konkretan i ozbiljan način, ali ozbiljan i ekonomski prihvatljiv način ugurati u potrošnju.
Ako izanalizirate ostala amandmane SRS, i to je pomenuo gospodin Krasić, skidali smo tamo gde je rasipništvo, gde su stvari, kako ste vi rekli u diskreciji i fleksibilnosti, prepuštene savesti ministara, pa umesto što vešamo slike po zidovima i što pijemo i jedemo po kafanama, da dajemo onima koji će možda na pametniji način iskoristiti milion, dva, pet, deset miliona, sto miliona ili milijardu dinara, da ne budete vi ili bilo ko drugi u problemu kada počnemo da otplaćujemo dugove koji će dominantno krenuti da se otplaćuju 2015, 2016. godine itd, jer ćete stvoriti ekonomske prilike koje će moći da odgovore tim izazovima.
Na kraju, osvrćući se na jednu diskusiju, odnosno nekoliko diskusija od malopre, gde je vođena polemika i znate, uvek se nekako od vlasti doživi to da senku na priču o budžetu i svim nelogičnostima ekonomskog karaktera koje su ovde evidentne, da zamaglimo pričom o evropskim perspektivama, evropskog budućnosti Srbije.
Samo ću vas kroz dva papira podsetiti na jednu ekonomsku stvarnost u Srbiji danas, koja nas diskvalifikuje da budemo partner i saradnik bilo kome, ne EU. Ovo su dva dokumenta, neću pominjati ni imena, ni prezimena, ni banke, ni firme, a mogu da vam dam na uvid, gospođo ministre da pogledate to. Ovi dokumenti su završili u svim nadležnim državnim institucijama i niko ne reaguje, apsolutno niko.
Ovo je odluka skupštine jednog akcionarskog društva koje je privatizovano 2008. godine, posle petooktobarske revolucije, posle oslobađanja i osvajanja demokratije u ovoj državi.
Skupština tog preduzeća donela je odluku da sedam katastarskih parcela koje su njenom vlasništvu proda za svega 1.037.840 dinara drugoj kompaniji. Tri dana kasnije, ta ista kompanija koja je kupila ovo za milion dinara, sklapa ugovor sa jednom bankom da banka odobri garanciju na kredit, iznos 234.707.000 itd. Šta stoji u ugovoru? Hipoteka na onih sedam parcela koje je ova firma kupila pre par dana, procenjene vrednosti 480 miliona dinara.
Ljudi, pred čijim se očima koji čine izvršnu vlast, a pred čijim očima se ovakva bezakonja dešavaju? Oni građanima u ovoj državi obećavaju svetlu evropsku budućnost. To su pitanja na koja mi posle 10 godina vaše vlasti ne može konačno da dobijemo odgovore.
Ovaj budžet je sazdan, gospođo ministre, na žalost, da možda sami možete o tome da odlučujete, verovatno bi bio drugačiji, sazdan je od kompromisa, sazdan je na trulim kompromisima i činjenici da zaista niste spremni da odolite nezajažljivim potrebama pojedinaca koji vode ekonomsku politiku ove države. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada bi bilo ko od nas ovde u sali stav u odnosu na set sporazuma koji se raspravljaju oko ove treće tačke dnevnog reda ili u okviru ove treće tačke dnevnog reda zauzimao na osnovu rasprave kako se ona privela kraju sinoć, iz svega onog što je rekao gospodin Mrkonjić, iz svega onoga što su rekli poslanici uglavnom opozicije, onda se, ponavljam, stiče utisak niko ne bi imao ništa protiv ovog izglasavanja ili davanja podrške ovim sporazumima, ali ne možemo priču o ovom dodatnom zaduživanju Srbije svesti na koridor 10, odnosno na auto put E75.
To je samo jedan u setu ovih zakona. Sporni su i svi ostali, ali kada je u pitanju zakon zbog koga je ovde ministar Mrkonjić, SRS je mnogo puta i do sada rekla da ako država već mora ili ima opredeljenje da se zadužuje, onda je mnogo pametnije i racionalnije trošiti novac u infrastrukturu, u kapitalno trošenje, nego trošiti novac u besmisao, a nismo baš bili u prilici, retko u poslednjih 10 godina, da trošimo novac za besmisao.
Postavlja se jedno pitanje i konstatacija da je milijardu evra do sada potrošeno kroz NIP u Srbiji, pa ne možemo baš da se pohvalimo, da sumiramo i vidimo gde su efekti tih stotinu milijardi dinara.
SRS je i prošli put u jednoj od rasprava, zadnji ili predzadnji put kada smo govorili takođe o kreditnom zaduživanju, davanja podrške sporazumima koji se odnose na kreditna sredstva za koridor 10, takođe na neki način dala podršku, jer smatramo da je racionalno i pametno novac trošiti tako, pa čak i ako je skuplji u smislu kamata nego trošiti ga u nešto što je apstraktno.
Kada je u pitanju Vlada kakvu imamo i sklonost pojedinaca u toj Vladi, zaista se postavlja pitanje da li bilo ko u ovoj državi ozbiljan i odgovoran treba da da podršku kreditima koji imaju, rekao bih, u svom konačnom ishodu neki apstraktni cilj.
Ono što takođe jeste bitno, ovaj kredit za koridor 10 odnosi se na njegovu najkompleksniju deonicu kada su autoputevi u pitanju, deonicu koja prolazi kroz Grdeličku klisuru. Za one koji to nisu imali priliku da čuju do sada, to je jug Srbije i čini mi se da i zbog ekonomskog položaja juga Srbije i zbog činjenica da nas je i Ustav obavezao da uravnoteženo razvijamo Republiku Srbiju, lično smatramo u SRS da bi sredstva što pre i na što efikasniji način trebala na tom području da budu utrošena.
Ono što je apel SRS na vas u ovom smislu jeste, gospodine Mrkonjiću, da kada već trošite novac za koji se država zadužuje i gledate da na jugu Srbije aktivirate sve domicilne firme i preduzeća, kako bi jug Srbije konačno od kreditnih zaduživanja, novca kojim se opterećuju generacije posle nas, zaista osetio efekte i video koristi.
Možemo da sporimo to što se država zadužuje i zbog ovoga, ali kada ste vi, gospodine Mrkonjiću, u pitanju, infrastruktura, vaše ministarstvo, vi veći problem imate sa Vladom Republike Srbije oko rasporeda naših domaćih sredstava, novca koji se u budžet obezbeđuje kroz različite modele na prihodnoj strani.
Ako izanalizirate budžet za 2010. godinu, budžet koji raspravljamo poslednja dva-tri dana, objektivno, ne samo mi u opoziciji, lično smatram da ni vi ne biste smeli i ne bi trebalo da budete zadovoljni načinom na koji se novac raspoređuje, a naročito kada je u pitanju kapitalna potrošnja odnosno ulaganja u kapitalne investicije.
Vidite, 12 milijardi, o tome je dosta bilo reči, predviđeno je za železnice. Ne kažemo da ne treba, i tu ne mogu da se prepoznaju kapitalni troškovi, odnosno ulaganja u podizanje potrošnje i privredu Srbije, ali mnogo poslanika opozicije je reklo i SRS vas podseća, od tih 12 milijardi sredstva će dominantno otići na plate odnosno socijalnu komponentu ove priče.
Sada kolika je to kap u moru i tih 12 milijardi pokušaću da ilustrujem podatkom da bi srpske železnice na koridoru 10 postale koliko toliko kompatibilne sa železnicama u okruženju odnosno u EU.
Potrebno je uložiti pet do sedam miliona evra kontinuirano narednih osam godina. To je podatak na osnovu kojeg pokušavam da pravim poređenje, jedno potpuno neracionalno i nesuvislo raspolaganje sredstvima u okviru budžeta Republike Srbije.
Prema tome, možemo da se sporimo oko toga da li je država prezadužena ili nije. Činjenica jeste da imamo mnogo opterećenja, da treba konstatovati, recimo, da smo samo u ovoj godini 13 milijardi dinara dali za otplatu glavnice, a da se u narednoj godini povećava to za četiri milijarde.
To se odnosi samo na otplatu glavnice našeg duga, što unutra, što napolju, a da ne govorimo da smo ukupno u ovoj godini potrošili, odnosno da planiramo da u narednoj godini potrošimo oko 35 milijardi na otplatu kamata i tekućih troškova koji se odnose na ta naša zaduživanja, odnosno administrativnih i drugih poslova koji se odnose na kreditna zaduživanja.
Prema tome, Srbija zaista jeste u problemu kada se govori o kreditnom zaduživanju i čini mi se da nije dovoljno da vam neko u Vladi kaže, znate, mi nismo zaduženi ili smo zaduženi.
Postoji dobar deo ekonomske i stručne javnosti koji ideološki, moramo da priznamo, jeste sklon strankama koje danas jesu u Vladi, a koji sve veću i veću ogradu od ekonomske politike Vlade prave, naročito kada je u pitanju ekonomska politika – politika zaduživanja RS, jednog potpuno nonšalantnog pristupa u uzimanju novca pošto-poto.
Najmanje sporan kredit u celoj priči je kredit koji se odnosi na Koridor A-10, ali niko ne priča o drugim zaduživanjima, koja su, kolika su i na šta se odnose. Imate sporazum – namena sredstava koja će se povući u ovom sporazumu i znate li koja su?
Reforme u oblasti upravljanja javnim finansijama kojima bi se poboljšalo postojeće loše upravljanje fiskalnom potrošnjom i potpomoglo poboljšanje fiducijalnih uslova, pa piše – sprovođenje opširnijeg, u većoj meri integrisanog srednjoročnog okvira za planiranje i pripremu budžeta, na ovome insistiramo, poboljšanje sistema, praćenje i kontrola javnih finansija, uključujući eksternu i internu reviziju i javne nabavke, unapređenje upravljanja javnim dugom.
Tri dana poslanici SRS-a i ostalih opozicionih stranaka atakuju na Vladu zbog Izveštaja DRI, kritikujemo budžet, model kako je napravljen i kako je definisan i onda dan posle toga dobijamo kod nas zahtev da podržimo sporazum koji će se na neki način unaprediti ili afirmisati sistem tretiranja javnih finansija u Srbiji.
Istovremeno od ministra finansija pa do poslednjeg činovnika u Vladi nas ubeđuju kako je budžet kvalitetan, unapređen u odnosu na prošlu godinu i kako se sredstva racionalno i pametno troše.
Svedoci smo bili da u jednom momentu rasprave gospođa Dragutinović u završnoj reči kaže – jeste, naš budžet nije u skladu sa standardima, a onda počne da nas ubeđuje – šta fali linijskom modelu definisanja budžeta. To smo stavili ovako i onako.
Ponavljam, dva dana posle toga od nas se traži da podržimo kredit kojim ćete unapređivati raspolaganje javnim finansijama i da se ponovo ne pozivam na Izveštaj DRI, izveštaj budžetske inspekcije koji smo u nekoliko navrata, poslanici SRS-a, pominjali i izveštaj budžetske inspekcije za 2008. godinu, gde od 60 tretiranih institucija 20-ak, sve republička ministarstva, direkcije i agencije, kod kojih se konstatuje da se ne vladaju u skladu sa zakonima koje Vlada pravi, od javnih nabavki, budžetskog sistema itd.
Ne možemo da razumemo i da prihvatimo činjenicu da 10 godina posle dolaska na vlast vi nas pozivate da podržimo kreditno zaduživanje Srbije koje će, između ostalog, vraćati naše generacije ko zna koliko posle nas i da unapređujete ono što je trebalo da uradite 2001. i 2002. godine.
Kaže gospođa ministar – znate, nama treba 10 godina da uspostavimo definisanje planskog budžeta. Pitamo – šta ste radili 10 godina?
Ne možemo ceo život da ponavljamo devedesete, pa devedesete. Na vlasti ste onoliko koliko i oni koji su bili 90-ih godina i danas konstatujemo da nesavesno trošimo javne finansije i da treba da unapređujemo sistem kontrole, uspostavljanja i trošenja javnih finansija, i to su apsurdi i to su besmislice.
Oni su izraz ekonomske politike Vlade u kontinuitetu od 2000. naovamo, izraz slabosti da nisu spremni da se opredeljuju za suštinske ekonomske, socijalne i sve druge promene i reforme u državi koje su nam objektivno potrebne, ali koje kroz svoju ekonomsku politiku objektivno državi ne možete ponuditi.
Drugi sporazum, pazite šta se nudi – sprovođenje mera za fiskalno prilagođavanje kojim će se povećati makroekonomska stabilnost i u vreme svetske ekonomske krize i stepen poverenja potencijalnih investitora.
Pohvalite se investicijama u poslednjih godinu dana. Za proteklu godinu na prihodnoj strani budžeta projektovano je milijardu i po evra od investicija.
Pre mesec i po dana taj skor je bio svega 700 miliona, a 400 miliona je otišlo na NIS od privatizacije NIS-a. To govori o poslovnom i ekonomskom ambijentu o kome vi ne želite da pričate. Stvarate izmaglicu i fikciju u narodu da nešto funkcioniše i nešto jeste usmereno kako treba.
Kažete – unapređenje poslova za investiranje na teritoriji zajmoprimca, izgradnja efikasnijeg i stabilnijeg finansijskog sektora kontinuiranim restrukturiranjem državnog vlasništva u bankarskom i osiguravajućem sektoru, unapređenje poslovnog okruženja radi stimulisanja više investicija u privatnom sektoru. To slušamo 10 godina, ali sada ne samo da slušamo, sada se i kreditno zadužujemo zbog toga, jer nismo za 10 godina uspeli da iz sopstvenih prihoda obezbedimo sredstva i pokažemo malo političke volje da se ovde uvede red.
Kažete da do kraja 2010. godine učešće privatnog sektora u BDP bude 60%. Blokirano je 60 hiljada firmi. Opšta nelikvidnost. Poslovni ambijent je potpuno ruiniran. Odite na jednu sednicu bilo kog odbora u Privrednoj komori, neka vam oni kažu kako žive, kako rade i kako funkcionišu. Neka oni Vladu pokušaju da vrate i svedu u svet realnosti, da osete svakodnevicu, u kakvim uslovima oni koji objektivno dominantno pune budžet rade, a kako se Vlada prema njima odnosi i kako ih tretira. Opredelila je milijardu i 400 miliona dinara u narednoj godini za subvencije preduzećima za grinfild investicije.
Pazite sada poređenje jedno – za celu godinu Vlada je spremna da milijardu i 400 miliona dinara definiše kao pomoć, kredite i subvencije za grinfild investicije, a istovremeno na snazi je zakon koji kaže sledeće, kada je u pitanju porez na dohodak preduzeća – ko uloži 600 miliona dinara u investiciju u svoju imovinu u tom preduzeću, osnovna sredstva da budu u njegovom vlasništvu, u narednih ne znam koliko godina, srazmerno veličini investicije, biće oslobođen poreza na dobit preduzeća.
Tražite 600 miliona da neko uloži, da zaposli 100 radnika, a vi ste kao Vlada spremni da milijardu i 400 miliona opredelite za subvencije. Kakav apsurd. Ko ozbiljno da doživi i tretira ovu vladu? Ko od onih koji se kreću u privredi, koji od privrede žive i koji zaista čine realni sektor?
Ovih milijardu i 400 miliona su sredstva kojima želite da unapređujete izvozni sektor u Srbiji i da podižete ekonomske prilike u Srbiji, ali kada pogledate šta je u nekim drugim ministarstvima i za neke druge namene, onda vas glava zaboli. To smo pominjali kada smo govorili o budžetu.
Diskreciono pravo ministra za sport je milijardu i 100 miliona dinara. Čak se ta sredstva neće deliti ni odlukom Vlade, to smo vam rekli, onako kako ministarka Dragutinović kaže – to je fleksibilno i to je dobro da ministar sporta ima diskreciono pravo da raspolaže sa milijardu dinara. To su neki apsurdi koji su zaista reflektovali da se u Srbiji definiše i napravi ekonomski ambijent kakav danas imamo. Ovo nisu odgovori na katastrofu u ekonomskom smislu koju ste uspostavili.
Lepo smo rekli u načelnoj raspravi da je definisan programski budžet Republike Srbije, Srbija bi uspela samo na kontu toga da uštedi 20 milijardi dinara. Sad zamislite, to smo tada rekli, da je 20 milijardi dinara rasterećen budžetski deficit, da 20 milijardi dinara, gospodine Mrkonjiću, dobijete vi u vašem Ministarstvu za kapitalne investicije, pa ne morate sami da trošite.
Da to bude sufinansirajuća komponenta za neki drugi kredit ili neki drugi zajam, ili neka druga nepovratna sredstva iz kojih god hoćete fondova evropskih, ruskih, kineskih sasvim je svejedno. Ali, zamislite kakav bi to zamajac bio za državu bio, i za potrošnju i za naš ekonomski život. Mi se ovde cenkamo oko 10, 20, 30, 100 miliona, koje naravno neće vraćati ova vlada. Pogledajte samo grejs periode kakvi su. Izanalizirajte u budžetu. Pa mi suštinski dugove nismo počeli da otplaćujemo, tek ćemo za narednih dve-tri ili četiri godine. Zamislite kada sve to stigne na naplatu. Iz dana u dan, novi sporazum, novi zajam, novi sporazum i novi zajam. Kao ekonomska kategorija za nas nisu krediti neprihvatljivi. Ali mora da se zna zašto se troše i da se efekti tih finansijskih sredstava osete na terenu i da ih oseti onaj i poslednji građanin koji bi mogao da ih oseti, koji živi, radi i bitiše u Srbiji.
Naravno, ne mislimo da država ovo radi odgovorno, ne možete da kažete da ste spremni da se zadužujete kreditno samo zato što je neko rekao da smo, ili nismo ili jesmo, zaduženi, ne možete da kažete, možete, naravno vi, poražavajuća je činjenica da tako konstatujete proteklu godinu, uradili smo sve ono što smo mogli.
Da je novac pametnije raspoređen, da je novac racionalno podeljen, da je prepoznat smisao i da neko ko danas rukovodi ekonomskom politikom Srbije, Srbiju vidi sutra, prekosutra i nakosutra gde bi ona trebalo da bude? Kakvu ulogu bi trebalo ovde da igra? Ne samo u regionu, u evropskom kontinentu u celini, onda bi zaista i budžet bio drugačiji, onda bi zaista manje prostora imali ovde za kritiku i za optužbe. Ovaj budžet i ovi krediti i sve ovo što tražite od nas predstavlja kontinuitet neracionalne, nesposobne i nedomaćinske ekonomske politike koju vodi Vlada Republike Srbije, Mirko Cvetković i Boris Tadić. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Dragutinović, moram u ime SRS da primetim jednu činjenicu, a to je da koliko smo poslednjih dana bili obasipani pričama o evropskoj perspektivi Srbije, pre svega kroz ukidanje, odnosno stavljanje Srbije na beli šengen, a onda i deblokadom tog prelaznog sporazuma, toliko juče popodne i danas nikako da čujemo ili prepoznamo u nečijoj priči evropsku perspektivu Srbije kroz ovaj dokument koji ste juče i danas izneli pred nas. Nismo, jer je zaista ne možete ni prepoznati ni videti.
Doktor Paja Momčilov, moj kolega, postavio je jedno vrlo ozbiljno i realno pitanje – da li je ovo put u Evropu i u formalnom smislu i u suštinskom, odnosno u odnosu na ono što on po svojoj strukturi i sadržaju predstavlja? Naravno da nije, i zato danas niti vi niti bilo ko od predstavnika vlasti spominje EU, ponavljam, i evropsku perspektivu Srbije.
Reći ću još jednu stvar. Ako pitate na jedan indirektan način, ovaj budžet zaista jeste realan, jer realno predstavlja jednu poražavajuću sliku i priliku Srbije u ekonomskom smislu na kraju 2009. godine.
Podsetiću vas na dve stvari na kraju 2008. godine kada smo usvajali budžet za 2009. godinu. Tada ste rekli dve rečenice, odnosno konstatovali dve stvari. Zacementirali ste budžet za 2009. godinu koji ste tada projektovali na 50 milijardi, a godinu ćete po svemu sudeći završiti sa duplo većim budžetskim deficitom, jer, koliko čujemo iz vaših najava, sprema se još jedan rebalans, da li će ga biti ili neće, videćemo, i konačnu cifru budžetskog deficita za ovu godinu ćemo videti tek u tom rebalansu.
I druga stvar koju ste tada pomenuli, na koju ću vas ja podsetiti, pominjući neke recepte, rekli ste – nije uvek bitno koliko novca imam, nego kako njime raspolažem.
Onda ste pre nekih mesece-mesec i po dana konstatovali, opravdano, tužno, da postoji 130 milijardi dinara u Srbiji kojima vi ne možete da upratite tok. Šlag na tortu bio je svakako Izveštaj Državne revizorske agencije koja je tretirajući svega 27% javnih finansija budžetskih sredstava konstatovala sve to što je konstatovala, o čemu su mnogi danas govorili i ja ću se samo kasnije kroz moje izlaganje pozvati na neke stvari, neke činjenice iz tog izveštaja.
Za SRS je neprihvatljiva sledeća stvar: neprihvatljiva je stvar da vi kao vrstan poznavalac javnih finansija date sebi taj luksuz da kažete da je ovaj budžet transparentan. Ako vam je reper budžet od prethodne godine, onda je to poraz. Zašto vam to kažem? Kad govorite o ekonomskoj politici, to je stvar politike, onda tu možete sebi da priuštite sve i svašta.
Vi ste definišući ovakav budžet uradili stvar koja zaslužuje spomenik. Pomirili ste nepomirljive ideološke koncepte, u njega ste ugradili, rekao bih, bolesne ambicije, političke ambicije pojedinaca, izražene kroz ekonomske parametre. To vam je zaista pošlo za rukom, ali videćete i sami koliko će to građane da košta u 2010. godini. I kao što su taoci bolesnih koalicionih odnosa bili u 2009. godini, još gora slika biće u 2010. godini.
Čini mi se i ponoviću, kao poznavalac javnih finansija vi ste duboko svesni te činjenice, ali ne možete da nas ubedite, jer i vi u to ne verujete, da je ovo model transparentnog tretiranja javnih finansija. SRS je to govorila i prošle godine i traži od vas i sada odgovor na pitanje – kad ćemo konačno dobiti programski budžet? To je jedini način da se budžetska sredstva alociraju, troše, prihoduju i rashoduju na adekvatan i transparentan način.
I dok Srbija ne dobije programski budžet u celosti, da tu priču o programskom budžetu, koji predstavlja savremeni i moderni način upravljanja javnim finansijama, vi svedete na pilot projekat pet ministarstava i to ponavljate iz godine u godinu, i ubeđujete nas paralelno s tim apsurdom da je ovo nešto transparentno, da je ovo nešto unapređeno u odnosu na prethodnu godinu, to ne mogu drugačije, teže, da se izrazim, ali zaista, zaista, nije korektno.
Da li sa ovakvim linijskim budžetom želite da nas ubedite u evropsku perspektivu, da će ta vaša EU, u koju nas vodite, da prihvati ovo kao model tretiranja javnih finansija? Hoće, malo sutra, i vi to dobro znate, ali ste pokušali na to da odgovorite Zakonom o budžetskom sistemu i predvideli programski budžet tek 2015. godine. Govorili ste pre dve ili tri godine, istina, ne vi, ali oni koji su sedeli na vašem mestu, pokušali ste lokalne samouprave u Srbiji da obavežete na programske budžete. Na prste jedne ruke se može nabrojati lokalna samouprava koja je eventualno to i uspela da uradi.
Znate li šta pojedine lokalne kabadahije rade? Kako troše između ostalog transferna sredstva koja ćete im prebaciti u ovoj godini? Naravno da ne znate i nemate uvid, a na koncu godine vi se pitate gde vam je 130 milijardi. E, ovo je, na jedan vrlo otvoren način, pokazatelj koliko ste spremni da se suštinski bavite reformama i promenama u finansijskom sistemu u Srbiji.
I još nešto što je vrlo bitno kao pokazatelj, što je praksa modernih i razvijenih država u svetu, kod primene programskog budžeta država uspe da uštedi 5 - 7% ukupne vrednosti budžeta za tu godinu. Ako to preslikate na naš budžet, to bi, gospođo ministre, bilo preko 35 milijardi dinara. To može gde je struktura budžeta zdrava i normalna. Kada je struktura budžeta takva kakva jeste kod nas u Srbiji, neka se svede priča i na pola, ali zamislite da uštedite na godišnjem nivou, samo zbog činjenice da je budžet programski 20 milijardi dinara.
Zamislite da budžetski deficit umanjite danas u Srbiji za 20 milijardi dinara ili da to stavite na poziciju kapitalnih troškova za 2010. godinu. Zamislite šta biste dobili ili da ih stavite na ekonomsku klasifikaciju, kojom ćete subvencionisati privatna preduzeća, realni sektor, sektor koji će početi konačno da bude likvidan, koliko-toliko, da stvara supstancu iz koje ćete vraćati dugove koje još uvek, nažalost, imamo, ali još uvek nismo dominantno počeli da otplaćujemo, počećemo 2012, 2013, 2014. i 2015. godine, kada ćemo se objektivno suočiti sa dugovima zbog grejs perioda, na silna zaduženja. Još uvek imamo prostora, ako može da se kaže koliko-toliko, da dišemo.
Pogledajte kako to, ta netransparentnost, izgleda kroz cifre. Pitam vas – da li znate, recimo, u Ministarstvu energetike i rudarstva, ekonomska klasifikacija 451 – 280 miliona.
Da li možete da pretpostavite gde će se ta sredstva trošiti? U budžetu je u obrazloženju u dve rečenice napisano kakva je namena tih sredstava, u obrazloženju koje nije obavezujuće ni za koga, a ponajmanje za ministre u Vladi, kako je konstatovano u izveštaju Državne revizorske institucije. Ali, ovo je još i benigno, šta sve dalje ovde piše.
Ministarstvo omladine i sporta, ekonomska klasifikacija 481 – dotacije nevladinim organizacijama. Bez reči obrazloženja, milijardu i sto i nešto miliona dinara. Po kojim kriterijumima? Tu niste čak stavili posebnim aktom Vlade, već ćete to vi, kao ministar finansija, da imate uvid ili na kraju cela Vlada. Da ne govorimo o kontroli Parlamenta i kontrolnoj ulozi Parlamenta u ovoj priči, potpuno povereno ministru i Ministarstvu, ni manje ni više nego milijardu.
Idemo dalje, Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja, subvencije – tri i po milijarde, ekonomska klasifikacija 451. Koji kriterijumi? Ko će taj novac i ta sredstva da raspodeljuje, po kojoj pripadnosti? Šta će biti motivi? Da li će sve to biti kao i do sada, političke zasluge ili nešto drugo ili nešto treće?! Šta je sa subvencijama kojih su se mnogi danas u raspravi dotakli? Dominantnost subvencije koje ste prikazali u budžetu, izraz su dominantno vaše nespremnosti na sistemske reforme, činjenice da niste privatizovali ono što već godinama treba da uradite. Da ne govorimo o stečajevima i likvidacijama, itd.
Usluge po ugovoru Ministarstvo NIP-a – 28,8 miliona dinara. Da li možete da kažete na šta će se tu sredstva trošiti? Da ne govorimo o ovoj klasifikaciji 551, po posebnom aktu Vlade, 18,5 milijardi. Da li možemo da očekujemo da tu neće biti političke pristrasnosti? Zaista ne možemo.
Ali, šta je interesantno ovde, gospodo iz vladajuće većine? O čijim ministarstvima govorimo? Pa, nije ni čudo što se malopre smejete na konstataciju gospođe Radete, kada je rekla – ministra Šijakovića? Sve ministarstva političke stranke G17 plus. I, vi nas ubeđujete da je ovaj budžet nešto što je nastalo na realnim osnovama. Ni vi u to ne verujete. Kako nas da ubedite u to?
Svakako, nešto što je tendenciozno, sve vreme rasprave zaobilaženo, a odnosi se na prihodnu stranu budžeta. Neki poslanici su, istina, ovde pomenuli neke stvari kojih ću se i ja dotaći, trudeći se da se ne ponavljam, ali vrlo opravdano i razložno ću da ih pomenem.
Govorite o prihodnoj strani budžeta. Polovina prihodne strane predviđena je za prihode iz PDV-a, ali niko ne kaže u strukturi PDV-a, koji su to prihodi dominantni, a to su prihodi po osnovu PDV-a iz uvoza.
To je realna slika Srbije danas, 180 milijardi iz prihoda po osnovu PDV-a, ali iz uvoza. Pa, vi ste poražavajuću ekonomsku politiku priznali u obrazloženju.
Na osnovu čega ste projektovali prihodnu stranu budžeta po osnovu PDV-a? Na osnovu kretanja u uvozu, deviznog kursa.
I, zamislite sada ovo, zamislite licemerje koje će već od sutra, kada se ova rasprava završi, na osnovu korekcija zbog primene prelaznog Sporazuma.
Dakle, vi ste efekte odmrzavanja Prelaznog sporazuma, kako ste sami napisali, već ugradili u ovaj poražavajući dokument, budžet. Danima slušamo o efektima koje treba da sačekamo i da budu tu. Suštinski, šta je sa porezima na dohodak i na dobit? Oni opadaju. To su ravni pokazatelji ekonomskih kretanja u jednoj državi. Hvalite se Prelaznim sporazumom, prihodi od carine padaju. To su pitanja na koja izbegavaju svi da daju odgovor.
Ponoviću, kao poznavalac javnih finansija, da nađete teoretski i formalni odgovor, ali suštinski, vi znate dobro da ovaj budžet, definisan i koncipiran ovako kako jeste, nije odgovor na ekonomski sunovrat u kom se nalazimo i koji će kroz ovakav budžet dobiti kontinuitet u 2010. godini, ne zato što možda nema volje ili znanja kod vas lično da to promenite, nema političke volje u Vladi, nema političkog razuma kod pojedinaca, koji su, nažalost, u vašoj Vladi dominantni.
Vi očekujete uspehe, malopre je bilo reči o tome, dugoročna finansijska imovina nikoga ne interesuje. U 2008. godini Srbija je po tom osnovu u budžet upumpala 750.000 dinara. To je deseti deo dnevnog pazara jednog tržnog centra u Srbiji. Ne prate se tokovi oročenih sredstava, odnosno deviznih sredstava, Republike Srbije.
Šta je sa kratkoročnim potraživanjima Republike Srbije, subvencijama, odnosno pozajmicama koje su davane godinama unazad iz budžeta? Niko njih ne traži nazad, a da ne govorimo šta je o potraživanju sredstava koja su na ime garancija koje je država izdala, da ih država naplati od onih u čije ime ih je izdala i u čije ime ih je platila. To ilustruje domaćinsko i racionalno poslovanje, odnosno funkcionisanje onih koji sede u Vladi i staraju se o javnim finansijama Republike Srbije.
Gospođo ministre, time ću i završiti, nažalost, SRS smatra da će ovaj budžet predstavljati samo kontinuitet jedne neuspešne, nerazumne i nedomaćinske ekonomske politike koju vodi Vlada Mirka Cvetkovića i Borisa Tadića. Zahvaljujem. (Aplauz.)

Dame i gospodo narodni poslanici, SRS je htela da dobije odgovor od Vlade i nadležnih državnih organa - kada će konačno i šta će da preuzme u vezi sa privatizacijom Građevinske firme „Trudbenik“? Pretpostavljam da manje-više u javnosti danas o tome svi znaju na koji način je firma ušla u postupak restrukturiranja? Ko su ljudi koji učestvuju u svemu tome? Zašto država zbog svih saznanja koja ima, a tiču se privatizacije ove firme, ćuti, odnosno nadležni državni organi konačno ne preduzimaju ono na šta ih upućuje zakon?

Na šta ih upućuje s jedne strane, a s druge strane obavezuje zakon kojim se ova oblast uređuje i reguliše.
O čemu se naime radi? Radnici su već mesecima u štrajku, pokušavaju da apeluju na Vladu, na Agenciju za privatizaciju, na sve državne institucije koje se bave korupcijom. Međutim, na njihov pokušaj da nateraju Vladu i nadležne državne organe da reaguju, Vlada ostaje gluva.
Naime, kako je „Trudbenik“ ušao u postupak privatizacije? Najpre je taj kombinat svoju imovinu preneo na firmu DOO „Trudbenik Grdnja“ 2005. godine i 2008. godine, na aukcijskoj prodaji „Trudbenik Gradnja“ prodat je ni manje ni više nego „Monteri“. Inače „Montera“ je vlasništvo gospodina Dragana Kopčalića, funkcionera, koliko znamo, Demokratske stranke. Ono na šta se gospodin Kopčalić obavezao ugovorom, odnosno njegova firma „Montera“, bilo je da se postupak proizvodnje i investicija oživi i nastavi.
Međutim, ono što danas u Srbiji nije tako redak slučaj, to je ta građevinska mafija. Činilo nam se počelo je da se o njoj priča i da se na jedan adekvatan način raščišćava u Zrenjaninu, ali to se završilo samo kao očigledno unutarstranački politički obračun, koji svoj epilog nije dobio niti u Zrenjaninu, a još manje u Beogradu.
Očigledno je da je ovom privatizacijom i aukcijskom prodajom odnosno kupovinom „Trudbenika“ od strane „Montere“ htelo da se dođe u posed imovine i zemljišta koje će kasnije, ovih dana pretpostavljam, ako država i ne reaguje, u perspektivi biti stvar kojom će se manipulisati u smislu nekretnina, građevinskih investicija i svega ono što smo imali i u Ušću i na nekim drugim lokacijama u Beogradu.
Inače, po završetku postupka kupovine ove firme „Montera“ je tu zatekla 497 radnika. Danas u toj firmi ima 147 radnika. Ono što je takođe bitno jeste da su radnici pokušali kod državnih institucija nadležnih za borbu protiv korupcije, jeste da ih nateraju da deluju.
Savet za borbu protiv korupcije je izvršio nalaz i konstatovao, između ostalog, da Agencija za privatizaciju svojim odbijanjem da izvrši kontrolu postupka privatizacije, omogućila „Monteri“, inače vlasniku visokog funkcionera DS, kršenje ugovora o kupoprodaji, udela u preduzeća „Trudbenik Gradnja“ DOO, čime je pričinjena velika šteta preduzeću i zaposlenima.
U čemu se to ogleda. To je da je kontinuitet proizvodnje u osnovnoj delatnosti umanjen za 65,58%, a obaveze uvećane za 50%. U istom tom periodu, račun preduzeća je u blokadi od 17. marta 2009. godine. Kolektivni ugovor nije zaključen. Pravilnik o radu se primenjuje umesto kolektivnog ugovora. Predviđa prema obimu i sadržini prava po zaposlenom od kolektivnog ugovora, a koji je sastavni deo ugovora o privatizaciji.

Dame i gospodo narodni poslanici, SRS je ovde pokušala svojim amandmanom da nadgradi ovaj član. Inače, ovaj član se nalazi ispod glave – Prava emitovanja.
Inače, njime je definisano da autor ima pravo da zabrani ili dozvoli emitovanje svog dela, a stav 2. na koji smo intervenisali, glasi: ''Emitovanjem, u smislu ovog člana, smatra se javno saopštavanje dela žičanim ili bežičnim prenosom radijskih ili televizijskih programskih signala namenjenih za javni prijem''. U zagradi stoji: ''radiodifuzija i kablovska difuzija''.
Našim amandmanom smo predložili da se ovde doda ''internet i mobilna telefonija''. Nemamo mi iluziju da je ovo teško za sprovesti. Naravno, da je amandman smislen priznali ste i u obrazloženju kojim ste amandman odbili. Znači, amandman jeste moguć, ali Vlada je i kroz činjenicu da je odbila ovaj amandman prihvatila i priznala svoju slabost u ovoj oblasti koja je, inače, kako moje kolege i Branimir Đokić i svi ostali kažu, poprilično u Srbiji danas neuređena.
Ovaj zakon ne daje garancije da će kroz vreme na adekvatan način biti tretirana i unapređena, ali ova naša namera je bila, ako ništa drugo, onda da vam skrenemo pažnju da se zloupotrebe u oblasti prava emitovanja ne dešavaju samo na televizijama ili radio stanicama, oni su predmet zloupotrebe i u oblasti mobilne telefonije, a svakako i u oblasti Interneta.
Razumemo da država nema mehanizme, da li su u pitanju mehanizmi ili je stvar političke volje, ali danas svi smo svedoci da postoje lokalne i regionalne televizije koje gotovo ceo dan emituju muziku, ne vodeći računa o autorskim pravima, odnosno o pravima emitovanja na tako nešto.
Na Internetu to će biti, odnosno to jeste zaista teže kontrolisati, ali namera SRS je bila, ako ništa drugo, ako nismo uspeli da vas ubedimo i obavežemo da prihvatite ovo, da vas nateramo da razmišljate o zloupotrebama koje se dešavaju i na Internetu, a svakako i u mobilnoj telefoniji.

I ovaj amandman SRS u principu je sličan kao i amandman koji je kako čujemo predložio Odbor, a kasnije predlagač usvojio. Mi smo svakako predložili da ministarstvo podnese izveštaj nadležnom skupštinskom odboru, i to do 31. januara u tekućoj godini za prethodnu godinu.
Ovo nije prvi zakon, ni jedini zakon koji je u skupštinsku proceduru ušao, a da predlagač nekako zaobilazi Narodnu skupštinu Republike Srbije i telo koje te zakone i usvaja. Naravno, pokazali su dobru volju u tom smislu i to je izmenjeno ovim amandmanom. Ali, lično mislim da skupštinski odbor nije dao mali doprinos, ako mogu tako da kažem, ne samo u postupku usvajanja ovog zakona, nego uopšte u afirmaciji, te rodne ravnopravnosti kako to "Evropejci" vole da kažu.
Mislim da je zbog toga i Skupštini na taj način kroz ovaj odbor trebalo da se da na značaju kako bi mi bili upoznati sa onim šta Vlada radi u toku jedne godine, primenjujući, sprovodeći zakone na koje se u ovoj Skupštini obaveže.
Malo pre je ovde bilo nekih komentara koji su opet na neki način doveli u pitanje osećaj SRS za ovu temu. Naravno, nije toliko važno što je neko shvatio ili doživeo da smo evo i mi, sad u SRS navodno počeli da se interesujemo za ovu temu i da kažu da je to jako dobro. Možda to i jeste dobro.
Ali, šta je ono što je loše? To je loše što nas na to upućuju ljudi koji devet godina u Srbiji permanentno vrše vlast, i posle devet godina nam kažu da su žene u Srbiji diskriminisane. Mi ne možemo da podelimo takav stav, da su žene u Srbiji diskriminisane. Ne sporimo činjenicu, ne sporimo podatke, ne sporimo statistiku koja ukazuje, ako mogu tako da kažem, na neravnopravan položaj, i da su žene u određenim sektorima i različitim oblastima i delatnostima zaista manje zastupljene u odnosu na muški svet.
Takođe sam u načelnoj raspravi u ime SRS rekao da je statistika ovde nezahvalna i da koliko su žene negde, ako mogu da kažem, ili treba da kažem - diskriminisane, pod znacima navoda, onda su u nekim oblastima, to zaista muškarci.
Ne mislimo da Srbija, bez obzira na šta mislimo o ovoj, prethodnim vladama, o politici koja se vodi u Srbiji stvaranje jednog sveukupnog i društvenog i privrednog i ekonomskog ambijenta, ne mislimo da Srbija u tom smislu nije zemlja koja ne može da stane uzdignute glave. Na to ukazuje i statistika koju sam pokušao da predstavim Skupštini u načelnoj raspravi, gde mnogo razvijenije, ozbiljnije u tom smislu bogatije države od nas, boga mi daleko, daleko su ispod na lestvici ispod Republike Srbije.
Mislim da je jako nezahvalna i paušalna kvalifikacija da su žene u Srbiji diskriminisane. Naravno, zbog obaveza sam izgubio svoju šansu i priliku da prokomentarišem neke druge amandmane, i naravno, sad ću samo u okviru vremena ovlašćenog predstavnika da podsetim. Mislim da se kroz nekoliko članova, koliko čujem, predstavnik Vlade je bio opredeljen da prihvati još nekoliko amandmana SRS.
Mislim da su tu šanse postojale, da se bar još dva amandmana prihvate. Mislim da se kroz te amandmane pokazali jedan selektivan pristup, na šta sam i u sinoćnoj raspravi ukazao. Mislim da ste selektivno tretirali neke, kako ste ih nazvali formulacije i elemente, naročito se to odnosi na ono što ste pokušali da podvedete pod stereotipe i predrasude.
Lično smatram da nismo, kako ste vi rekli u ovom obrazloženju, na nivou društvenih razvoja, gde će ti termini moći na adekvatan način da se koriste i primenjuju u ovom zakonu. Mislim da ne postoji jedinstven sistem vrednosti u odnosu na ovu temu u Republici Srbiji, da bi ta primena ovog zakona u toj oblasti bila adekvatna i mislim da će to možda da izrodi neke dileme, neke nedoumice, i da će kroz vreme i kroz primenu ovog zakona, neki možda osećati da su njihova prava i slobode koje Ustav garantuje i predviđa na neki način ugrožena i dovedene u pitanje, jer ono što je za jedne sistem vrednosti stereotip i predrasuda, za druge je to model način življenja, nešto što smatraju da je ispravno i da je u redu.
Zato smatramo, SRS smatra da je država, predlagač ovog zakona morao da nađe adekvatnije kvalifikacije. Smatramo da ste trebali, da kažem, terminologiju u ovom zakonu napravite kompatibilnu sa vremenom, odnosima, i nivoom razvijenosti ovog društva danas u Srbiji. I onda mislim da bi celokupan efekat usvajanja i primene ovog zakona bio drugačiji i veći.
Ovako smatramo da je ovo samo nešto što može da se svede na pokušaj, da neće dati one konačne efekte i rezultate koje bi možda trebao da da kao jedan zakon, kao nešto što opet treba da kvalifikuje ovu državu, na jedan napredniji, odnosno na afirmativniji način. Na kraju krajeva, to bi bila jedna generalna zamerka SRS u odnosu na ovaj zakon.
Još jednom bih iskoristio priliku i samo pozvao predstavnike Vlade da još jednom razmisle o amandmanu koji se odnosi na zdravstvenu zaštitu, jer smatramo da ovako predloženo rešenje nije definisano na adekvatan način. Hvala.

Poslanička grupa SRS nije jedina poslanička grupa kojoj je intervenisala amandmanom na ovaj član zakona. Mislimo da su mere, kaznene odredbe koje ste predvideli u rešenju, zakonu, zaista neadekvatno.
Prvo smo i namera nam je bila da ih uskladimo sa Zakonom o radu, članom 2, 7, 3 i sve ove članove od 18 do 21. Naravno, smatramo da su, da kažem, kaznene odredbe, odnosno kazne koje predviđate za ove prekršaje apsolutno neadekvatni, naročito zbog činjenice, na kakve se prekršaje eventualno odnose i kakve sve stvari mogu da se podvuku.
S druge strane, objektivno se dovodi u pitanje, i postavio sam to takođe u načelnoj raspravi, koliko smo u sferi sudstva spremni na primenu ovog zakona? U Srbiji se danas u toj oblasti svašta dešava. Tema je danas aktuelna, odnosno ovih dana je aktuelna tačka vrši se izbor, eventualno reizbor i postoji gomila primera iz oblasti prekršajnih postupaka koji bi mogli da se navedu i iskoriste u ovu svrhu, gde sudstvo ne reaguje i adekvatne prakse, u principu, pokazuje da kada su ovi prekršaji u pitanju, obično se sudije u tim nekim lokalnim i nižim nivoima, opredeljuju da one koji trebaju da budu kažnjeni, kažnjavaju najnižim sumama.
Ove sume predviđene zakonom su zaista neadekvatne, od 10, pa i raspon je veliki , do 100.000. Najpre smo pokušali da to uskladimo, onda smo naravno ipak to pokušali da uskladimo sa Zakonom o radu i čini nam se, da su naša rešenja bolja od onih koja su u zakonu. Ne znam kakve je amandmane prihvatio Odbor, odnosno, u kom smislu su išli ti amandmani. Sada čujem da ih je Odbor predlagao.
Ne znam na šta se odnosi, kako nismo imali priliku da vidimo, ali predstavnici predlagača, nadležno ministarstvo, zaista bi trebali ovo da preispitaju.
Ako država ne predvidi kaznene mere na adekvatan način, to bi dovelo u pitanje adekvatnu primenu ovog zakona.
Mislimo da bi to trebalo da se preispita i eto, još jednom ponavljam, nadam se da će i tim preispitivanjem ovaj zakon da se upotpuni, odnosno da se dovede najedan nivo koji zaslužuje pažnju.