Na član 85, koji se odnosi na unutrašnju kontrolu, podneli smo amandman kojim smo predložili novi stav 3. koji kaže: „Organi javne vlasti nadležni za sprovođenje unutrašnje kontrole dužni su da dostave godišnji izveštaj o sprovedenim postupcima unutrašnje kontrole Kancelariji Saveta.“
Mi smo i u načelnoj raspravi kritikovali predlagača (to smo i danas iks puta ponovili) zato što je potpuno izopštio adekvatnu parlamentarnu kontrolu u primeni normi ovoga zakona. Iz tog razloga predložili smo da oni koji su nadležni za unutrašnju kontrolu godišnje podnose izveštaj o sprovedenim postupcima kontrole Kancelariji Saveta, kako bi Kancelarija Saveta u okviru svog izveštaja koji, po članu 88, podnosi nadležnom odboru mogla da obuhvati i podatke o sprovedenoj unutrašnjoj kontroli.
Ovo je samo još jedan dokaz da je zakon poveren isključivo izvršnoj vlasti i da se uopšte ni u normativnom smislu, niti će se u faktičkom smislu sutra bežati od zloupotreba, kojima ovaj zakon daje prostor da se dešavaju.
Još jednom, mi smatramo da zakon treba povući iz procedure. Ovakav model, koncept neće biti u funkciji adekvatnog tretiranja tajnih podataka, a s druge strane, onim organima javne vlasti koji će ovaj zakon primenjivati daje toliko slobodnog prostora za zloupotrebu i manipulaciju da to prosto izaziva neku dozu straha kod nas koji ćemo, ponavljam, biti pod udarom ovog zakona. Zahvaljujem.

Vrlo kratko ću. Delimo mišljenje sa kolegama koje su potpuno obesmislile ovaj član 97; zaista, on to i zaslužuje. U načelnoj raspravi Srpska radikalna stranka je ukazivala da će zbog ovakvog koncepta i suštine zakona vlast uspeti da da legitimitet i da legalizuje sav tendenciozno proizvedeni haos u oblasti postupanja sa tajnim podacima i u oblasti bezbednosti ove države. Konkretno, ovaj član zakona će dati legitimitet svim narednim političkim i bezbednosnim bahanalijama ove vlade i njenom odnosu sa Haškim tribunalom i sa drugim međunarodnim organizacijama i institucijama koje su izuzetno, izuzetno antisrpski nastrojene. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Ljajiću, pokušaću da u ime SRS-a iznesem stav stranke u vezi s ovim zakonom. Ono što na početku hoću da kažem jeste da naš stav prema ovom zakonu, u principu, nije stav prema ideji afirmacije koncepta rodne ravnopravnosti. Govoriću isključivo o tome kako mi doživljavamo ovo što pokušavate da predstavite zakonom i odgovorom na poražavajuću statistiku u određenim oblastima, o statistici ću nešto malo kasnije da kažem, koja, kao što je poražavajuća, može da bude i nezahvalna, u kontekstu rodne ravnopravnosti. Ponavljam, ukoliko vreme dozvoli, o tome ćemo nešto kasnije.
Vidite, gospodine ministre, SRS smatra da u Srbiji zaista nije vreme da se bavimo ovim zakonom. Činjenica da je Vlada u Parlament poslala ovaj zakon govori samo o tome da Vlada nema jasnu percepciju socijalnih i ekonomskih prilika u državi i zbog te činjenice će primena ovog zakona na jedan ozbiljan način biti dovedena u pitanje.
Mi bismo voleli da večeras vaše prisustvo iskoristimo i da govorimo o nekim problemima socijalnog i ekonomskog karaktera koji su od životnog značaja za Srbiju i čije bi rešavanje, na neki način, indirektno dovelo do unapređenja ove oblasti o kojoj želite da pričate kroz ovaj zakon. Da to konkretizujem, voleli bismo, recimo, da govorimo o problemima radnika u „Zorki“ iz Šapca. Vi ste čovek koji je vrlo upućen u celu tu priču. Voleli bismo da govorimo o problemima zbog kojih je danas prekinuta nastava na Poljoprivrednom fakultetu, zbog duga od 14 miliona dinara za grejanje.
Smatramo da je država, svojom nespremnošću da odgovara na te probleme, u stvari, demonstrirala koliko je ravnopravna u diskriminaciji i jednog i drugog pola u njihovim pravima i nastojanjima da žive, da rade, da ostvaruju socijalnu zaštitu i, svakako, da se obrazuju. Ponoviću, Srbija nije spremna da primenjuje odredbe ovog zakona.
Ono što ću, takođe, u ovom izlaganju pokušati da demantujem jeste činjenica, i to ne mogu pripisati niti većini u celosti, niti Vladi, već nekim pojedincima u okviru većine koji su pokušali, još iz vremena kada je zaživeo taj projekat javnog zagovaranja i usvajanja ovog zakona, koji su pokušali, izraziću se vašim rečnikom, ne vašim lično, nego vaše većine, da ospore rodnu senzitivnost SRS-a, samo zbog toga što nismo učestvovali u nekim javnim raspravama u kojima su ovakvi zakonski projekti bili promovisani i predstavljeni.
Ako ste, a verujem da jeste, a ako niste, bilo bi dobro da pogledate amandmane SRS-a. Mislim da ćete videti da imate u SRS-u ozbiljnog sagovornika kada je ova oblast u pitanju, ali to ne menja naš odnos prema opštim okolnostima, za koje smatramo da apsolutno, ali apsolutno nisu kompatibilne s normama koje ovaj zakon predviđa.
Neko od prisutnih poslanika, pozicije ili opozicije, malopre je pomenuo neka prethodna zakonska rešenja i nacrte. Zaista su u pravu. Nacrt o kojem se raspravljalo u Srbiji pre dve ili tri godine, da sada ne ulazimo u to čiji je predlog bio, ko ga je predlagao, bio je rezolutniji, bolji i kvalitetniji od ovog sada. Mislim da ste mnogo toga mogli da uzmete iz ovog zakona koji je bio ranije na raspravi, ostavili biste sliku da ozbiljno o svemu ovome razmišljate, vi koji danas sedite u Vladi, i da zaista želite da unapređujete oblast rodne ravnopravnosti.
Ovako, svodeći ovaj zakon na ovo što on jeste, čini mi se da ste i ovaj zakon ne samo svrstali u set antidiskriminacionih zakona, nego u zakone moderne konstrukcije, koji danas redovno dolaze u ovu skupštinu, koji se usvajaju i koji završavaju, u principu, u fiokama, nemaju adekvatnu primenu, a sve ostalo pokušava da se reši podzakonskim aktima. To nije dobro i ti zakoni svoju suštinu ne mogu da opredmete u praksi.
Na osnovu svega toga, gospodine Ljajiću, stiče se utisak da ste ovaj zakon usvajali samo zbog jednog drugog dokumenta. To je Izveštaj o sprovođenju Nacionalnog programa integracija Republike Srbije. Ovo je dokument koji predstavlja skup tabelarnih prikaza koliko je država, odnosno Vlada, usvojila zakona, poslala u skupštinsku proceduru, a Skupština Republike Srbije iste zakone usvojila na plenarnim sednicama.
Naravno, ovo je priča koja je deo vašeg puta u EU, ali put u EU, vi koji promovišete taj put u Srbiji morate da konačno shvatite, ne podrazumeva samo usvajanje zakona, nego uspostavljanje standarda koje definišete kroz te zakone. Dok to ne shvatite i dok to u praksi u Srbiji ne zaživi, nikoga ozbiljnog nećete moći ubediti da zaista želite da vodite Srbiju u EU, niti da imate kapacitete da tako nešto uradite.
Sada bih se pozabavio primenljivošću ovog zakona. Tačno je da je ovo zakon iz seta antidiskriminacionih zakona, ali ono što ga odvaja od svih ostalih zakona, jeste to što je njegova neprimenljivost najveća. To neće biti iskustvo s ovom nesrećnom Srbijom zbog socijalno-ekonomskih prilika, to je iskustvo svih država koje su usvajale ovakvu legislativu, najrazvijenijih i najnerazvijenijih, ali koje imaju ove zakone.
Ovaj zakon predstavlja potrebu, odnosno rešava oblast koja iziskuje sistemsko delovanje, multisektoralno. Vodeći se time, pitam vas, pošto ste u nizu zakona, odluka ili uredaba ugradili stavove i preporuke raznoraznih međunarodnih organizacija, evo, i Međunarodne organizacije rada, recite nam efekte koje ste na osnovu tih normi ostvarili u Srbiji. To bi, recimo, bilo dobro da nam kažete.
Recite nam sledeće – da li nam je sudstvo spremno za primenu ovakvog zakona? Nije. Sudstvo nam nije spremno, jer u primeni ovakvih normi nije spremno sudstvo u mnogo uređenijim, u pravnom smislu, organizovanijim državama. Da li su sudije spremne? Naravno da nisu.
Koliko će koštati obuka tih sudija i koliko će vremena biti potrebno da svare ovu materiju?
Da li Srbija, ko zna koliko puta smo to kao temu otvarali u Skupštini, ima administrativne kapacitete da primenjuje ovaj zakon?
Vrlo konkretno ću vas pitati. Vi ste lično, kao nadzorni resorni ministar, svedok činjenice da imate stotine hiljada ljudi koji imaju izvršna sudska rešenja na ostvarivanje zaostalih zarada, socijalnog i zdravstvenog osiguranja, raznoraznih prinadležnosti, a oni danas ta prava ne mogu da ostvare, prava koja su nesporna. Recite nam da li je to u suprotnosti sa zakonom i da li je to dokaz da ovaj zakon neće biti primenljiv u praksi?
Na kraju vas pitam, da li Srbija ima novca da primenjuje ovaj zakon? Da li smo u finansijskom smislu kapacitativni da primenjujemo odredbe ovog zakona?
Evo zašto vas to pitam. Moramo da raščistimo i da na jedan konkretan, a ne apstraktni način pričamo o tome kakav je pristup u EU, gde nas vodite, kada su u pitanju ovi zakoni.
Evropski institut za rodnu ravnopravnost je u 2006. godini opredelio, u budžetu je dobio 52 miliona evra do 2013. godine za afirmaciju ove ideje. Pazite, to je 52 miliona evra. Trideset miliona evra je ova država oštećena samo na projektu ''Ušće''. Nije bitan projekat ''Ušće'' u ovom kontekstu, već pravim paralelu o iznosu sredstava kojima i ta EU, i države koje je čine, posvećuju pažnju ovoj temi, a ne na način na koji vi u Srbiji želite da prikažete.
Stiče se utisak da danas u Srbiji mi hoćemo da postanemo veći katolici od pape. Naravno, kad je u pitanju ovaj zakon, najdalje u svetu su otišle evropske države. Od evropskih država, najdalje su otišle skandinavske.
Mislim da vam je jasno zašto je to tako – one su i najbogatije i socijalne karte tih država su najbolje i najkvalitetnije, ali ni u tim državama ne može da se kaže da se do kraja primenjuju sve odredbe zakona kojima se ovaj vid diskriminacije reguliše.
Malopre sam vam rekao da ću reći nekoliko reči o statistici. Statistika, kao što je korisna, nisam zlurad da kažem da nije tačno, zna često biti, kada je ova oblast u pitanju, i nezahvalna.
Kao što je većina poslanika, s kojima se slažem, navela statističke podatke koji zaista oslikavaju loš položaj žena u određenoj oblasti, takođe, može da se nađe statistika koja će, s druge strane, ilustrovati loš položaj muškaraca. To se obično može prepoznati u nekim društvenim oblastima, sektorima, koji su možda prirodni da stvari u njima budu takve. Ovde možda treba razgovarati, a to, u suštini, jeste intencija zakona, o afirmaciji aktivnog učešća žena u javnom životu u Srbiji.
Danas se postavlja kao pitanje – da li smo kao država, u poslednjih ne znam koliko godina, promovisali diskriminaciju i da li su žene po ovom pitanju u Srbiji do sada bile diskriminisane? To je pitanje za vas i za vašu vladu – da li smo zaista diskriminisali žene i da li su žene do sada u Srbiji imale prava da budu politički aktivne?
Vi ste to postavili kao zakonsku obavezu, primenili evropsku praksu da moramo 30% žena da kandidujemo na listama. Hajde da budemo iskreni, hajde da otvoreno govorimo o toj činjenici – koliko političkih stranaka u svojim redovima ima žene koje su zaista spremne da se potpuno opredele i posvete tom poslu?
Znate i sami kako se taj procenat od 30% ostvaruje i koliko se tih žena, koje su na listama svih stranaka, zaista oseća spremnim da se angažuje i bavi politikom. To nije suštinsko unapređenje ravnopravnosti polova, odnosno aktivnog učešća žena u politici. To je formalno i to je ono što SRS želi da ospori kada je u pitanju ovaj zakon.
Kako je sa Evropom? Pazite sada ovo. Evo, ta vaša EU, još 2003. godine su doneli u Savetu Evrope jednu preporuku za koju smatraju da je najvažnija, a to je da mora da bude ravnomerna zastupljenost bilo žena, bilo muškaraca u bilo kom organu odlučivanja; ne sme biti manje od 40%.
Sada pazite kakva je statistika. Mi smo se malo potrudili da osporimo to pravo EU da priča o afirmaciji ove ideje. Da li, gospodine ministre, znate koja je zemlja prva na svetu po učešću žena u državnom parlamentu? Ruanda.
Zamislite koliko statistika zna da bude nezahvalna – Ruanda. Pazite postotak, ima ih više od 56%. Na drugom mestu je Švedska, a na trećem – Južna Afrika. Od celog ovog spiska o kom govori ova statistika, svega 24 države u celom svetu uspelo je da prevaziđe procenat od 30%. Od tih 24, svega devet su evropske države.
Sada neko ko pripada instituciji gde nas vi vodite treba da drži lekcije i pridike Srbiji, koja je na ne tako lošem 48. mestu?! Kada govorimo o poziciji Srbije, iza Srbije su Italija, Britanija, Francuska, SAD, Grčka, Kipar, Švajcarska, Irska, Slovenija itd. Vrlo je nezahvalno da govorite da će se o rodnoj ravnopravnosti dobiti druga slika posle usvajanja ovog zakona.
Nama se čini da diskriminacije u tom kontekstu do sada u Srbiji nije bilo, što ne znači da neke stvari u državi ne treba u tom smislu menjati. One, pre svega, podrazumevaju promenu celokupnog i socijalnog i ekonomskog stanja, pa tek onda ide priča koja se svodi na odredbe ovog zakona.
Svakako ću da prokomentarišem, u ovo malo vremena što imam, neke konkretne članove ovog zakona.
Gde vam je princip obaveznosti u ovom zakonu, gospodine ministre, jer o tome su pričali svi poslanici, i vlasti i opozicije?
Koga ćete ubediti u iskrenost opredeljenja da hoćete da unapređujete ravnopravnost s konstatacijama „treba da nastoji da“? Koga ćete ubediti da ste nastojali, a da niste ostvarili ono što ovaj zakon, u principu, treba da afirmiše?Ono što ste, kao predstavnik Vlade, naveli da se po prvi put kroz jednu zakonsku formu afirmiše u Srbiji, za nas je, prepoznaćete u našim amandmanima, takođe slabo. Na to smo pokušali amandmanima da delujemo. To vam je član 18. – o seksualnom uznemiravanju.
Da li zaista smatrate da je član 18, kako ste ga predvideli, dobar, stav 2, koji je suštinski problem i na koji smo delovali amandmanom: ''O okolnostima koje ukazuju da je izložen uznemiravanju, seksualnom uznemiravanju ili seksualnom ucenjivanju zaposleni pismenim putem obaveštava poslodavca i traži efikasnu zaštitu''? A, šta ako poslodavac zlostavlja? A, šta da radi zlostavljani dok poslodavac i državni organi ne reaguju? Vidite koliko površnosti, koliko nesuštinskog pristupa problemu!
Takođe, član koji se odnosi na zdravstvenu zaštitu, potpuno nejasan, nije decidan. Izmeštali ste tu i babe žabe. Ali, podneli smo amandman i možete da ga promenite i unapredite.
Šta znači u članu 31, gospodine ministre, ''stereotipi''? Šta su ''predrasude''? Da li su to kategorije koje možete da uključite u jedan zakon i da ne bude subjektivnog pristupa u rešavanju problema na osnovu tih kategorija? Ne možete, naravno.
Ono što je zaista skandalozno, time ću završiti, gospodine ministre, jeste član 33. Pazite šta ste u jednoj rečenici rekli, malo je duža, dozvolićete mi samo da završim: ''U cilju obezbeđivanja uslova za napredovanje i potpunije uključivanje u proces obrazovanja i profesionalnog usavršavanja, organi javne vlasti nadležni za obrazovanje dužni su da preduzimaju posebne mere za uključivanje u ove procese učenika ili grupa učenika'', pazite sad ovo, ''koji zbog svoje kulture, tradicije i društveno ekonomskih uslova rano napuštaju školu.''
Voleo bih da nam kažete koje su to nacije, zajednice, koje u svojoj kulturi i tradiciji promovišu rano napuštanje škole. Izneću vam jedan poražavajući, ali istinit podatak. U Španiji, jednoj od vodećih osam, ili devet zemalja EU, svako treće dete ne završi školu. Da li je to kultura i tradicija španskog naroda? Naravno da nije.
Gospodine ministre, s obzirom na to da mi je vreme u ovom delu rasprave na izmaku, vi ste napravili površan pristup u rešavanju ove oblasti u Srbiji. Zbog takvog pristupa, ovaj zakon će ostati samo u fiokama, neprimenljiv. Zbog te činjenice, smatramo da ovaj zakon nije trebalo da bude na dnevnom redu ovog i nekih narednih skupštinskih zasedanja. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, pokušaću da započnem svoju diskusiju sa dve konstatacije koje je ovde izrekao gospodin Senić. S jedne strane, insistirao je da se ne vraćamo u prošlost, ali je pre toga konstatovao da imamo lošu administraciju.
Srpska radikalna stranka smatra da moramo da se osvrnemo na blisku prošlost i da nađemo uzroke za lošu i neefikasnu administraciju. Ne možemo biti okrenuti budućnosti, stvarati efikasnu administraciju i efikasne administrativne kapacitete ako to pravo sebi pripisuju ljudi koji su administraciju napravili glomaznom i neefikasnom, upravo onakvom kakvom je i oni sami nazivaju i doživljavaju.
Srpska radikalna stranka smatra da je potpuno besmisleno i licemerno obrazloženje ovog zakona analiza efikasnosti administracije, ako se to radi sa aspekata sa kojih to radi ova vlada i svi oni koji su je juče i danas u ovom parlamentu predstavljali. Ne možete efikasnost administracije dovesti u vezu sa brojem zaposlenih.
Broj zaposlenih u toj administraciji je isključivo odgovornost Vlade Republike Srbije i svih onih koji su na vlasti od 2000. godine naovamo. Nije opozicija zapošljavala i pravila administraciju kakva danas jeste, ali nikako da čujemo od predstavnika Vlade da konstatuju da su oni krivi i odgovorni za tako nešto. Svi pričaju o nečemu što je loše, ali izbegavaju da konstatuju uzroke tog lošeg i očigledno neodrživog stanja.
Ne možete porediti broj zaposlenih u lokalnoj samoupravi sa brojem od 1000 građana te opštine i konstatovati da je opština ili administracija efikasna ili nije. To je besmisleno za svakog ozbiljnog čoveka, za svakog ozbiljnog političara i svakoga ko iole poznaje principe i modele funkcionisanja državne uprave i lokalne samouprave.
Bilo bi mnogo pametnije da u ime Vlade Republike Srbije gospodin Dinkić iznese statističke podatke koliko je građevinskih dozvola izdala pojedinačno neka opštinska uprava, gradska uprava ili ministarstvo nadležno za to; da nam kaže kakva je statistika što se tiče uspostavljanja poreske administracije na nivou lokalne samouprave i kakvi su efekti, koliko je poreza i prihoda od kojih se finansira lokalna samouprava obezbeđeno; koliko je prekršajnih ili drugih postupaka pokrenuto od gradske ili komunalne inspekcije i policije. To su parametri na osnovu kojih možete da cenite da li je neka administracija efikasna ili nije.
Svakako da na određenim nivoima postoji preveliki broj zaposlenih. Zamislite ovo, pre nekoliko meseci ova skupština je pod pritiskom Mlađana Dinića donela Zakon o ravnomernom (tzv. ravnomernom) regionalnom razvoju. Njime su predviđene agencije od regionalnog do opštinskog nivoa, koje treba da zaposle ko zna koliko ljudi. Sada taj isti čovek i ta ista stranka ovde promovišu efikasnost i racionalnost i nas ubeđuju da administracija nije dobra i da treba da se smanji!
Postavljamo pitanje Vladi, gospodine ministre, recite nam kako ćete u ovaj zakon uklopiti činjenicu da još niste formirali agencije, regulatorna tela, na šta ste se obavezali usvajanjem niza zakona u ovoj skupštini? Njih tek treba da formirate. Ubeđujete nas da je nemoguće primenjivati i sprovoditi zakon ako tih tela nema. Još ih niste formirali. Limitirate broj koji može biti zaposlen u republičkoj administraciji, odnosno hoćete da otpustite dve ili tri hiljade ljudi.
Ovo su apsurdi. Ovo su paradoksi. Ovo je nonšalantnost koja će koštati desetine hiljada ljudi socijalne sigurnosti, minimalne i elementarne socijalne sigurnosti. Nije ovo demagogija. Ovde demagogiju promovišu oni koji predstavljaju zakon, jer su apsolutno odgovorni za činjenicu da država nema kvalitetne i adekvatne administrativne kapacitete.
Neko je malopre ovde govorio o demagogiji i insistirao na egzaktnim podacima i činjenicama, pa ću ja, vodeći se nekim egzaktnim podacima i činjenicama koje sam dobio od svojih kolega iz odborničke grupe SRS u Gradskoj skupštini grada Beograda, pokušati da odslikam zašto osporavamo kredibilitet vas koji promovišete ovaj zakon da isti sprovodite i da obezbedite unapređenje efikasne administracije na lokalnom i državnom nivou.
Evo o čemu se radi, to će pogotovo interesovati vas, gospodine ministre: dana 16. 03. 2007. godine Skupština, odnosno gradska uprava u Beogradu donela je rešenje kojim prestaje radni odnos gospođi Nadeždi Vukčević.
Inače, u tom momentu gospođa Nadežda Vukčević je bila pravnik sa 30 i kusur (a videćete zašto kažem „kusur“) godina radnog iskustva. Razrešena je dužnosti zamenika sekretara Sekretarijata za gradsku upravu. Naravno, ugovor o radu je prekinut, ostala je neraspoređena.
Sve bi to možda bilo u skladu sa Zakonom o radu da sad ne sledi drugi deo priče: gospođi Vukčević je trebalo dva meseca da stekne prvi uslov za odlazak u penziju, ispuni 35 godina radnog staža, a svega četiri meseca da ispuni onaj drugi uslov i da ode u starosnu penziju.
Međutim, procenom gradskih moćnika gospođa Vukčević Nadežda, rešenjem Tamare Stojičević, koja je u međuvremenu postala sekretar Skupštine, a danas je generalni sekretar Vlade, konstatuje se, odnosno donosi se rešenje o prekidu radnog odnosa i donosi se rešenje o isplati stimulativne otpremnine u vrednosti od 22.000 evra ili 1.784.498 dinara.
Sada ćete vi koji predstavljate Demokratsku stranku, jer je vlast u Beogradu demokratska, da nas uveravate u opredeljenje da na efikasan, racionalan, domaćinski način sređujete odnose u državnoj upravi, gradskoj upravi i lokalnoj samoupravi.
Ovde je bitno pomenuti samo još jednu stvar, koju naravno nikako ne smem da zaboravim i smatram da će ovo i za vas biti interesantno – gospođa Nadežda Vukčević je supruga specijalnog tužioca za ratne zločine gospodina Vukčevića.
Toliko o vašoj nepristranosti i vašem kredibilitetu da pričate o adekvatnoj primeni ovog zakona.
Vidite, gospodine ministre, postoji niz stvari kojima zaista treba da se posvetimo u ovom zakonu, tu su član 9. i član 10, ali, svakako, zbog vremena, biće mi drago i biće mi zadovoljstvo da o tome razgovaramo u raspravi u pojedinostima.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, počeo bih jednom opaskom. Malopre ste jednom narodnom poslaniku postavili pitanje sa mesta, bez da tražite reč, naravno, dok je poslanik diskutovao – kakve to veze ima sa temom. Vidite, ja vas mogu da pitam kakve veze vi imate sa ovim zakonom, kakve veze ste imali sa zakonom o odlikovanjima? Kakve veze ima Mlađan Dinkić sa zakonima koji su juče u objedinjenoj raspravi bili na dnevnom redu ceo dan, odnosno do četiri sata, jer isti ti ministri nisu našli za shodno da dođu u Skupštinu popodne? U raspravi pre podne smo se bavili tim zakonima. Kakve veze ima gospodin Mlađan Dinkić?
Opozicija, pa hajde da budem korektan i kažem - Skupština prihvata volju Vlade da poštuje formu, a ne suštinu, pa biste mogli lično da se vodite tim principom i da date za pravo poslanicima da ono kako vide ovaj zakon sami iznesu i kažu. Naravno, mislim da je i predsedavajući u tom trenutku bio dužan da reaguje. Nije. Dao sam sebi za pravo da vam skrenem pažnju, u vidu jedne opaske.
Što se tiče ovog zakona, vrlo ste nonšalantno u svom uvodnom izlaganju završili priču rekavši da se neko oslobađa dugova i da će to pomoći stvaranju, parafraziraću vas, boljeg poslovnog ambijenta, a biće od pomoći za preduzeća i uopšte taj poslovni ambijent u Srbiji.
Prvo, ovaj dug, odnosno ovaj zakon ne odnosi se na oslobađanje. Odnosi se na preuzimanje duga. Kada se dug preuzima, taj dug ne nestaje, ne isparava. Dug ostaje, samo ga je neko preuzeo na sebe, otplatio ga je već ili ga još uvek otplaćuje, sasvim je svejedno, ali teret tog duga neko zaista oseća na svojoj koži. U ovom slučaju su to poreski obveznici ove države, to je budžet, koji zaista ima problema o kojima danas u Srbiji razgovaraju svi, samo ne razgovaramo mi u ovom parlamentu koji ga donosimo, koji ga usvajamo i koji možemo ili imamo mogućnost da na isti utičemo. To je jedno.
Druga stvar, rekli ste da će ovo olakšati ili unaprediti poslovanje, parafraziram vas, naravno. Postavljam pitanje koliko će zaista ovaj zakon biti u funkciji pozitivne poslovne klime, povećanja likvidnosti, unapređenja poslovnog ambijenta? O tome ćemo, nadam se, kroz ovu moju diskusiju.
Prvi aspekat na kom SRS insistira jeste – zbog čega ste u ovom zakonu predvideli da se on ne odnosi na pravna lica sa Kosova i Metohije? Čime ste se tu rukovodili? Da li ste, rukovodeći se tim principima, mogli to da prenesete i za AP Vojvodinu ili za obe pokrajine, ili niste smeli ni AP Kosovo i Metohiju ovde da stavljate?
Ne govorim o faktičkom stanju na Kosovu i Metohiji. Kosovo i Metohija je okupirano; okupirano je od strane Euleksa, međunarodnih organizacija, suprotno volji ove skupštine, suprotno volji, rekao bih, većinskog opredeljenja naroda u ovoj državi. Sada je faktičko stanje takvo kakvo jeste.
Pitam vas, imate li pravo da se odričete obaveza koje se odnose na pravna lica sa Kosova i Metohije i da indirektno na takav način uskraćujete sebi pravo da sutra raspolažete imovinom na Kosovu i Metohiji?
Vaš kolega Mlađan Dinkić se pre izvesnog vremenskog perioda hvalio kako je ovu državu oslobodio 500.000.000 - 600.000.000 duga koji se odnosi na Kosovo i Metohiju. Kome je učinio uslugu? Ovoj državi? Politici za koju se suštinski samo deklarativno zalažete, da će Kosovo i Metohija ostati ili da hoćete da ostane u sastavu Republike Srbije? Nikom drugom uslugu nije učinio do onima koji hoće i čine sve da institucionalno i na svaki drugi način stvore državu Kosovo na 15% teritorije Republike Srbije.
To je jedan aspekt koji je interesantan kada je ovaj zakon u pitanju. Ne sreće se to prvi put kroz normative koje usvaja ova skupština, a vaša vlada predlaže. To polako postaje praksa, od Zakona o regionalnom razvoju, nekih drugih zakona, pa sada i ovog zakona, koliko god da je kratak i koliko god da je, sudeći po prisustvu narodnih poslanika koji čine većinu, za istu potpuno nevažan.
Druga stvar koju hoću da vas pitam – koliko zaista verujete da će ovakav zakon uticati na poslovni ambijent u Srbiji? Da li će ovo drastično da promeni likvidnost u Srbiji? Da li su ovo teme koje će Srbiju napraviti jednom u poslovnom smislu interesantnom sredinom? Da li će olakšati funkcionisanje privrede, u celosti ili delimično?
Ovih dana ste, javnost bruji, u pregovorima sa MMF-om. To smo već pre nekoliko dana rekli, imali ste opciju da birate – razgovaraćete sa aspekta javnih prihoda ili javnih rashoda. Opredelili ste se za onu drugu stranu, rashodnu stranu budžeta i mučite muke.
Posmatrano sa strane, kada govorite o rashodnoj strani, o njoj je, ako ste realni i objektivni, mnogo lakše i jednostavnije razgovarati nego o prihodnoj strani. Kada govorite o prihodnoj strani budžeta, obezbeđivanju stabilne prihodne strane, to traži odgovornost, zreo pristup, političko znanje. Za rashodnu stranu budžeta ne treba mnogo pameti. Treba dosta političke ostrašćenosti, političkog egoizma.
Ako to pogledate kroz zakone o kojima smo pričali danas pre podne i juče pre podne, tu ne treba mnogo mudrosti, selektivnosti, koja je bila prisutna u postupku zapošljavanja prevelikog broja radnika. Po istim tim principima ćete sada da otpuštate 8.000, 9.000, 10.000 ljudi. Tu ne treba mnogo pameti.
Za prihodnu stranu treba, ponavljam, odgovornost. Ne možete prihodnu stranu budžeta svesti samo na priču o PDV-u, da li ćemo povećati ili nećemo povećati PDV, i – budžet ćemo stabilizovati, biće veći prihodi, smanjićemo deficit. Vi ste čovek u ovoj struci, znate dobro da priča o PDV-u, uz stopu PDV-a, podrazumeva i koji su rokovi. Mi danas živimo u državi u kojoj privreda kreditira budžet. Zašto je to tako? O tome nema reči ni u ovoj skupštini, ni u javnosti. Zato što se PDV ne naplaćuje po realizaciji, nego po fakturisanju. Vas privreda kreditira. Kako joj vraćate? Tako što razgovaramo o preuzimanju obaveza koje se definišu u ovom zakonu.
Šta je, gospodine ministre, sa sivom ekonomijom? Koliko je država učinila da poslovanje u sivoj ekonomiji prevede u legalne tokove? Kako bi eventualno povećanje PDV-a delovalo na sivu ekonomiju, odnosno povećanje i upliv novih privrednika na sivu ekonomiju? Znate i sami, i zato izbegavate priču o svemu tome.
Prihodna strana budžeta je nešto ozbiljno, nešto što zaista treba da obezbedi normalni poslovni ambijent, podizanje administrativnih kapaciteta u ovoj državi, da definitivno ova država sa dna lestvice svih renomiranih, po vama, ekonomskih, finansijskih institucija krene napred. Ali, vi niste sposobni, vi nemate kapacitet da to radite.
Vas očekuje reforma obrazovnog sistema (mi pričamo o zakonu koji, vidite, kako koga interesuje), zdravstvenog sistema; možete misliti muke i probleme kada penzioni sistem dođe. Kako ćete taj balast i taj problem da prevaziđete? Koliki je mesečni deficit u penzionom fondu? O tome niko ne priča. Ne pričate. Do deficita je došlo zbog nerazumnih pristajanja na nerazumne zahteve vaših koalicionih partnera.
Vi nemate hrabrosti da to kažete ni javnosti, ni poslanicima i ovde kroz neki potpuno nevažan, neću da kažem nevažan, ali manje značajan zakon od ovih o kojima pričam, pričate da ćete stvarati pozitivan poslovni ambijent, da ćete olakšati privređivanje u našoj državi.
Svakako ću iskoristiti vaše prisustvo ovde i dovešću to u vezu sa kvalitetom života, o kojem ste malopre nešto rekli. Dolazim iz opštine Surdulica, u kojoj je Srpska radikalna stranka pokrenula postupak protiv jednog javnog preduzeća. Taj postupak se preko republičkih, odnosno državnih nadležnih organa vodi godinu dana.
Konačno, 1. septembra ove godine vaše ministarstvo je, kao drugostepeni organ u tom postupku, donelo rešenje i naložilo jednom javnom preduzeću da vrati cene komunalnih usluga za 30%, koje naplaćuje nezakonito građanima opštine Surdulica već devet meseci. Znate li kako reaguju na to? Kao da im je, ne znam, neko udruženje pčelara ili golubara poslalo rešenje.
Ja vas molim i insistiram da iskoristite sve mehanizme koji vama i vašem ministarstvu stoje na raspolaganju, da urazumite nerazumne i da pomognete unapređenju kvaliteta života građana u jednoj opštini, koji je ugrožen nečijom bahatošću, neodgovornošću i nesposobnošću.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo, pokušaću da predstavim stav SRS po ovoj tački dnevnog reda, odnosno tri objedinjena predloga.

Naravno, suštinski mi nismo protiv investiranja, pa ako mogu da kažem i kreditnog zaduživanja radi ulaganja u infrastrukturne projekte, jer znamo da oni umeju da vrate to, i to dobro.

Svakako bih se u svojoj diskusiji osvrnuo na nekoliko političkih aspekata, koji bacaju senku na sve ovo i na koje zaista predstavnici Vlade treba da odgovore, odnosno treba da ih uzmu u obzir i da nam daju neke odgovore.

Prvo što smo primetili, gospodine ministre, jeste činjenica da na sva tri dokumenta koja su danas pred nama Vlada nije imala nameru da ovlasti vas da budete njen predstavnik. Ovlašćeni su neki drugi ministri ili članovi Vlade, koji danas nisu tu.

Sada, ovo ne govorim sa aspekta osporavanja vaših kompetencija da govorite o infrastrukturnim projektima, Koridoru A-10 itd, ali se zaista postavlja pitanje – zašto tu nisu oni koji su bili ovlašćeni ne samo da predstavljaju Vladu, nego i zakone, to podrazumeva i Sporazum sa Kinom i, pri tom, ovlašćeni da taj isti sporazum i potpišu?

Bilo bi vrlo korisno i za nas ovde u Parlamentu, ali svakako i za javnost u Srbiji da nam, recimo, Mlađan Dinkić, koji je u ime Vlade ovlašćen da ovaj sporazum potpiše, predstavi i promoviše sve prednosti intenzivne saradnje Srbije sa Kinom.

Podsetiću vas na poslednjih devet godina. Mislim da on pripada političkoj eliti koja nije birala ni mesto ni vreme da ospori saradnju Srbije sa Istokom, sa Kinom, sa Rusijom itd. Gle, čuda, devet godina posle toga, Vlada ovlasti nikog drugog do njega da potpisuje sporazume sa Kinom. Ali, gospodin Dinkić se danas nije pojavio ne da tu sedi umesto vas, mogao je da sedi pored vas i da nam, eto tako, odgovori na neka pitanja koja bismo eventualno bili spremni da postavimo njemu, a ne vama.

Danas, kada govorimo o ovim sporazumima, čini mi se, nekako, da u ovoj fazi u kojoj jesu, oni se ponajmanje tiču vas. Vi ste u onoj finalnoj fazi kada novac treba da se implementira na terenu i kroz projekte realizuje, odnosno materijalizuje.

Naravno, sumnju koju zbog svega ovoga izražavamo u iskrenost, hajde da ne kažem celog, ali najvećeg dela Vlade, u primenu, odnosno realizaciju konkretno ovog sporazuma sa Kinom, potkrepiću jednim tabelarnim prikazom iz upravo tog predloga zakona o potvrđivanju Sporazuma.

Ta tabela, koju je Vlada pred nas iznela, u stvari, govori o robnoj razmeni u poslednjih devet godina sa Kinom. Godine 2000. Srbija je izvozila 6,5 miliona dolara u Kinu, što je bio ukupni godišnji izvoz u Kinu.

Devet godina kasnije Srbija izvozi manje u odnosu na vreme od pre devet godina. Oscilacije su bile prisutne u tom periodu. Kada je gospodin Dinkić bio na vrhuncu svog dominiranja u oblasti finansija, ta robna razmena je bila na najnižem nivou. On danas dobija tu privilegiju da ovaj sporazum potpiše i da učestvuje u njegovoj realizaciji.

Sada, vidite, ovde ne govorim namerno o uvozu robe iz Kine. Kina je danas sila koja je zaista u ekonomskoj ekspanziji i na tu ekonomsku ekspanziju nisu mogle, da kažem, da ostanu imune mnogo jače i mnogo razvijenije države nego što smo mi, nego što je Srbija, ali oni koji su imali pametnu ekonomsku politiku prepoznavali su i videli su svoju šansu u kineskoj ekspanziji i umesto da se od Kine ograđuju, oni su u njoj našli partnera i saradnika.

Vladi Republike Srbije ili vlasti u Srbiji trebalo je devet godina da prepozna svoje šanse na Istoku u saradnji sa Kinom i investicijama koje Kina objektivno može da ostvari i da realizuje, svakako, i da od njih i ona ima korist, ali, pre svega mi koji hoćemo da živimo u Srbiji.

Onda, vidite, posle devet godina, u ovom obrazloženju pišete kako je Kina svetska radionica za robe mnogih svetskih zapadnih zemalja. Odjednom smo postali svesni svega toga i oni koji nam ovo nude kao argumente da podržimo ovaj sporazum nisu našli za shodno da danas dođu u ovaj parlament.

Čini mi se da su dvostruki razlozi zbog kojih oni danas nisu u Parlamentu. Sa jedne strane, svesni su činjenice da bi to bila kruna licemerja koja je prisutna poslednjih nekoliko nedelja u Srbiji, koja je počela jednom naglom ekspanzijom ''rusofilstva''. Danas ne znate ko je ovde za EU a ko je za Kinu.

Sa druge strane, smatramo da su razlozi nedolaska onih koji su ovlašćeni da potpisuju ove sporazume činjenica da iskreno ne veruju u to.

To je ono zbog čega SRS izražava sumnju u nameru Vlade, kada je u pitanju ovo, a svakako ne suština i smisao ovih projekata.

Naravno, Srbija je danas zaista u velikim ekonomskim problemima i svakako je odgovornost na vlasti. Ono što je, takođe, činjenica jeste da Vlada nema adekvatne odgovore na ekonomske probleme u kojima se nalazimo.

Gospodine Mrkonjiću, svedok ste, poslednjih meseci kad god ste predstavljali Vladu, i po Zakonu o bezbednosti saobraćaja ili po nekim drugim kreditima koji su se odnosili na zaduživanje Javnog preduzeća „Srbija putevi“, da je SRS upravo osporavala koncept zaduživanja koji promoviše Vlada. Mi, jesmo bili protiv kredita, ali ne zato što su krediti kao ekonomska kategorija neprihvatljivi, nego zato što im je namena isključivo bila u pokrivanju budžetskog deficita, jedne nerazumne javne potrošnje.

Čini mi se da se sećate da smo i u tim raspravama kod vas insistirali na kreditima koje ćete ulagati u infrastrukturu, na kreditima koji će biti u funkciji realizacije svih onih projekata koji su nastali na osnovu prostornih planova, urbanističkih planova itd.

Danas ovde, ako se sećate, prepoznajemo nešto iz naše priče a to je insistiranje, kada je reč o Koridoru A-10, na Transevropskoj putnoj mreži. Želim da vas podsetim da smo u svojim diskusijama upravo na tome insistirali, i da Srbija izgradnju Koridora A-10 mora da prepozna pre svega zbog toga što je Panevropska transportna mreža u suštini ishod nauke, nije izraz političkih odluka EU.

Dakle, ona se nalazi pre svega u prostornim planovima koji su definisali razvoj Evrope, odnosno evropskog kontinenta, a ne EU, nego evropskog kontinenta u celosti u smislu afirmacije infrastrukture i putne mreže.

Danas, nekoliko meseci posle toga, Vlada pokušava da ubedi Skupštinu da treba da podrži jedan takav sporazum, odnosno novo kreditno zaduživanje kojim će se takvi projekti realizovati. I to je dobro, to ima smisla. Zašto? Zato što javni radovi, radovi na infrastrukturi pokreću potrošnju, potrošnja opet pokreće proizvodnju i to je jedan zamajac koji zaista jeste prihvatljiv.

Mi istovremeno možemo sa argumentima da postavimo pitanje da li je Srbija danas kapacitativna da uzima kredita i za ove namene? Znate, za jednu državu može da se kaže da ima slobodu da uzima kredite, jednu realnu slobodu, onda kada je privredni rast u toj zemlji veći od iznosa kamata koje se odnose na kredite koje povlači. Danas mislimo da Srbija nije u takvoj ekonomskoj poziciji i to je ono što je poražavajuća okolnost za pametne projekte koji bi, objektivno, trebalo ili mogli u Srbiji da se rade.

Vlada nema odgovor, Vlada luta i Vlada poslednjih meseci priča o dve stvari: o zaduživanjima, raspravlja sa MMF o javnoj potrošnji i, naravno, o otpuštanjima.

Smatramo da tu ne može da se postigne harmonija i da će, nažalost, u Srbiji pametni i racionalni projekti, koji bi objektivno mogli ili koji bi trebalo da se finansiraju ili iz kredita ili iz sopstvenih sredstava, biti u senci plaćanja nečijeg javašluka, odsustvo ekonomskog koncepta, odsustvo vizije kojom bi Srbija trebalo da ide napred, odsustvom svega onoga što znači domaćinski opravdano i racionalno.

Naravno, SRS smatra da, ponavljam i time ću završiti, ulaganje novca u infrastrukturu svakako ima svoj smisao, ali istovremeno smatramo, da će sve ovo što se dešava i u vezi sa Sporazumom i uopšte ekonomske okolnosti, da se sve odvija u nekom čudnom ambijentu. Ne verujemo da ovde postoji istinsko i realno opredeljenje predstavnika koji danas čine Vladu, i koji su ove danas bili potrebni da ove projekte predstavljaju i brane u ime Vlade, da se ova i ovakva zaduženja stave apsolutno u funkciju razvoja i smatramo da Srbija sa Vladom, koja danas jeste tu i koja njome rukovodi, ne može da očekuje izvesniju i srećniju perspektivu. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, SRS smatra da zakon treba povući iz procedure. Juče je u ovoj skupštini bilo takvih predloga. Mi zaista smatramo da ono što je Vlada uradila amandmanima na svoj zakon zaista nije dovoljno, da je to sve urađeno ne zato što je stvar kod Vlade sazrela, da zakon nije dobar ili da ga treba unaprediti, već je Vlada to uradila pod pritiscima javnosti. To je u ovoj državi, u ovom parlamentu postala praksa. Nažalost, dobre stvari ne proističu iz Vlade, nego se upravljaju, definišu, modeliraju onako kako to javnost, iz ovih ili onih interesa, hoće.
Vidite, gospođo ministre, kada Vlada izrazi opredeljenje da usvoji jedan ovakav zakon u Skupštini, odnosno da tom zakonu Skupština da podršku, onda u tom zakonu morate da prepoznate nacionalnu svest i odgovornost, morate da prepoznate kakvo je stanje ili kakvo bi trebalo da bude stanje sa pravima i slobodama u toj državi; morate da prepoznate demokratske i parlamentarne principe kod onih koji pišu zakone, svakako; i, na kraju, morate da prepoznate zrelost Vlade da koristi pametne i korisne stvari iz uporedne pravne prakse.
Sve ove kategorije ne mogu da se prepoznaju u ovom tekstu. Koliko ste vi upoznati sa njim, koliko su ga neki drugi pisali, ja ne znam, ali ovo o čemu sam na početku ovog izlaganja govorio zaista u ovom zakonu ne može da se prepozna.
Juče ste rekli da je oblast pravnog režima tajnih podataka u Srbiji u haosu. I zaista jeste, jer ga uređuje 400 podzakonskih akata. Ali, moje pitanje upućeno vama i Vladi u kojoj sedite je: a ko vam je branio da ranije donesete ovaj zakon? Nije vam branio niko. To ste mogli da uradite ne pre godinu, pre tri, mogli ste to da uradite i pre sedam godina, ali niste. Srpska radikalna stranka smatra da ste vi koji činite vlast poslednjih devet godina u Srbiji tendenciozno proizvodili haos u ovoj oblasti jer su to bili nečiji interesi.
Ako država zaista pokaže opredeljenje da ovu oblast uredi, onda joj je dosta tri, četiri ili pet stavova iz Krivičnog zakonika, i ovde može da bude reda. Suprotno, onako kako jeste u Srbiji, kada volje nema, onda se stvar uređuje sa 400 podzakonskih akata. Nije ovde problem što ih ima 400, suština problema jeste to što su podzakonski akti isključivo u rukama Vlade i izvršne vlasti, daleko od parlamentarne kontrole i od očiju javnosti. Znači, od postupka njihovog pisanja, usvajanja, sprovođenja ili kontrole, sve je povereno Vladi. Vi ne možete da započnete priču kada predstavljate ovaj zakon, a da ne pomenete vašu odgovornost za haos koji postoji u ovoj oblasti u Srbiji.
Spominjali ste u svom obrazloženju ovog zakona i činjenicu da nema transparentnosti u ovoj oblasti. Pitanje koje vam SRS postavlja: a šta to u poslednjih devet godina, kada je u pitanju tajnost podataka, nije bilo transparentno?
Ovom državom, njenim političkim, finansijskim, bezbednosnim sistemom krstare strane obaveštajne službe, direktno ili indirektno, preko nevladinog, trećeg sektora, tih segedinskih đaka zahvaljujući kojima danas vi sedite tu gde sedite.
To su neke stvari koje ste zaista na samom početku morali da objasnite, a ne da nam pročitate, i ponovite tu praksu, ono što smo sami mogli da vidimo i pročitamo u obrazloženju zakona, koje svaki poslanik u ovom parlamentu dobija.
Postavlja se pitanje ko će od organa javne vlasti sprovoditi norme ili odredbe koje su definisane u ovom zakonu? Jedan od njih je svakako BIA i, naravno, rukovodioci u okviru tog organa javne vlasti. Znači, to se odnosi na bezbednosne provere, određivanje, kontrolu, unutrašnju inspekciju itd., pošto nemamo baš mnogo vremena da se svega dotaknemo sada.
Pitam vas, gospođo ministre, a videćete na kraju ovog segmenta mog izlaganja i zašto vas to pitam, šta radi BIA danas u Srbiji? Ne radi ništa, osim što juri Ratka Mladića i što eventualno, tamo gde treba, postavlja javne tužioce, s obzirom na to da im ide reizbor ili izbor, kako već, nije bitno.
Kako da se BIA bavi drugim poslovima kada su oni koji su odgovorni, rukovodioci u tim organima ljudi koji apsolutno nemaju politički ili profesionalni kredibilitet da sede na mestima direktora u BIA ili njihovih zamenika? Voleo bih da čujem šta je profesionalni kredibilitet Saše Vukadinovića da bude direktor BIA? Da li činjenica da su u jednom trenutku umeli da trguju informacija i on i njegov zamenik, ili možda zato što su favoriti Dušana Petrovića, šta je od to dvoje prevagnulo?
Vidite, mi izražavamo sumnju da će primena ovog zakona biti adekvatna zato što su na odgovornim mestima u službama koje će sprovoditi ovaj zakon ljudi koji nemaju nikakav kredibilitet da to rade. Mi ne osporavamo njihov lični kredibilitet, isključivo profesionalni, samo profesionalni kredibilitet.
Zato vas pitamo, ovaj zakon, kako vi kažete, treba da obezbedi nacionalnu bezbednost, pravnu sigurnost, ustavni poredak, da li će biti poveren ljudima i službama kojima oni rukovode, da li će biti na adekvatan način poveren i da li će oni adekvatno primenjivati mere koje ovaj zakon predviđa?
Da se oni ne bave svojim poslom ilustrovaću vam jednim primerom koji sam u ovom parlamentu kao problem otvorio pre nekoliko dana. Govorili smo o Vojnobezbednosnoj agenciji, Vojnoobaveštajnoj službi, tu su sedeli predstavnici Ministarstva pravde i ja sam govorio o jednom vidu ekstremizma koji se javio u Pčinjskom okrugu, pred kojim služba koja će primenjivati odredbe ovog zakona zatvara oči.
To se dešava u opštini Bosilegrad, gde su pojedinci ili ekstremisti napisali jedan članak u novinama koje predstavljaju... A vi ćete proceniti, jer ako ste spremni da reagujete na to možete da dobijete papire da to vidite, da li tu ima elemenata ataka na ustavni poredak Republike Srbije.
Evo o čemu se radi: u Bosilegradu postoji institucija koja se zove Kulturno-informativni centar. Nju ne plaća ni opština, a bogami ni Vlada, finansira se iz donacija. Ona se bavi problemima bugarske manjine u Bosilegradu. U jednom od svojih tekstova, u tom broju 58, 59 naslov je „Kanibalizam na balkanski način“... Između ostalog, pošto je tekst opširan, pročitaću samo ono u čemu biste elemente ataka na ustavni poredak mogli da prepoznate.
U tekstu kaže ovako: „Dati smo mirovnim dogovorom (čitaj: po diktatu) državi koja više ne postoji, Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, koja je pretrpela promenu, prerasla u Kraljevinu Jugoslaviju, kasnije pretrpela još nekoliko preobražaja, što će reći da sa pravne tačke gledišta taj dogovor nije validan, radi proste činjenice jer jedan od subjekata dogovora više ne postoji, znači podleže reviziji. Sam zahtev za reviziju je garancija da se Bugarska interesuje za sudbinu svojih sunarodnika. Dati smo koliko Srbima, toliko i Hrvatima i Slovencima, koji danas žive u dve međunarodno priznate države, koji u pravnom pogledu mogu korenito da reše našu sudbinu.“
Između ostalog piše: „Bugarska ima obavezu da barem obavesti svetsku javnost da bi ona preduzela mere u željenom pravcu. Krajnje je vreme da zasučemo rukave, da opišemo u jednom dopisu sav bol i celokupna stradanja i da ih predstavimo svetskoj zajednici, Organizaciji UN i EU“. Podsetiću vas samo da je Bugarska odskora član Evropske unije.
Na ovakav tekst do sada, od njegovog objavljivanja (ovaj tekst sam dobio od građana koji su anonimno to poslali u Poslanički klub SRS) niko sem nas iz SRS u ovoj skupštini i predstavnika Srpske pravoslavne crkve nije reagovao. Očekujem... Ovo smo dobili u maju, odnosno broj je iz marta meseca, bilten koji je objavljen; sve ćete dobiti, naravno, fotokopije. Ponavljam, niko sem nas i predstavnika Srpske pravoslavne crkve nije reagovao.
Ovo je ozbiljan problem, problem za organe javne vlasti koji će se baviti, između ostalog, i ovim zakonom. To od vas očekuju građani Bosilegrada. Bugarska nacionalna manjina u Srbiji uživa sva prava koja treba da uživa jedna nacionalna manjina. Odnosi bugarske manjine i srpskog naroda su na vrlo, vrlo visokom nivou. Dužnost je države da reaguje, kako bi sprečila namere pojedinaca da ih uruše i obesmisle. Znači, toliko o BIA, toliko o službama, odnosno organima javne vlasti i njihovoj spremnosti da u jednom pozitivnom, nacionalno svesnom i odgovornom smislu deluju, kada je u pitanju njihova nadležnost.
Mi smatramo da ćete koncepcijski, kako ste zakon napravili, u principu stvoriti prostor da se sprovodi i dalje diktatura u ovoj oblasti izvršne vlasti, i predsednika, i vladajuće stranke i svih onih koji im daju podršku.
Vi ste zbog svega toga, što je u suštini i jedna od bitnijih primedaba SRS, isključili parlamentarnu kontrolu. Kada je u pitanju parlament, on se spominje šturo u dva ili nešto više članova, ali dva su bitna: u članu 26. kažete da parlament može da skine oznaku tajnosti sa nekog podatka ukoliko je to u javnom interesu, a u članu 88. da kancelarija podnosi izveštaj nadležnom skupštinskom odboru za poslove bezbednosti.
U tom istom 88. članu se ne predviđaju mehanizmi kojima će se reagovati ukoliko Odbor konstatuje nešto što ne treba da konstatuje, a kada je u pitanju član 26, taj javni interes će opet biti izraz isključivo političke volje većine.
Ne bismo imali prava da osporavamo političku volju većine da je većina u Srbiji zdrava i normalna, ali Srbija ima skupštinsku većinu koja se obezbeđuje od sednice do sednice, skupštinsku većinu koja je često to obezbeđivala u redovima opozicije. Imate skupštinsku većinu u Srbiji, a to je demonstrirano i u poslednjem danu za glasanje, u ponedeljak, koja često politički konsenzus oko nekih pitanja ni unutar same sebe nije mogla da obezbedi. Kako da ne sumnjamo da će politička volja u kontekstu skidanja oznake tajnosti biti ispravna i korektna?
Takođe smatramo da ste vrlo loše napravili stratifikaciju u pogledu stepena tajnosti podataka. Čini nam se da ste tu izmešali babe i žabe. Mislim da država tu mora da pokaže, kada su u pitanju stepeni tajnosti podataka čijom zloupotrebom ili neadekvatnim tretiranjem možete da dovedete u pitanje nacionalnu bezbednost, ustavni poredak, odnosno nanesete neotklonjivu ili tešku štetu po Republiku Srbiju... Smatramo da ti podaci ne mogu da imaju isti tretman ni u jednom normativu ovog zakona, kao i neki drugi.
Smatramo da ste mnogo loših normi ovog zakona pokušali da izglasate u Skupštini i da omogućite da zakon zaživi u senci rasprave Poverenika sa onim ko je pisao ovaj zakon, što je bilo potpuno pogrešno. Mi nemamo nameru da budemo advokati Poverenika, ali smatramo da je država obavezna da u jednom smislu bude restriktivna, dok u drugom smislu mora da iznađe model da omogući ili obezbedi potpuna prava i slobode građana.
S obzirom na to da i moje kolege iz SRS imaju štošta da vam kažu i poruče, više će priče biti u konkretnoj raspravi u pojedinostima. Vi ćete ovakvim modelom zakona samo dati legitimitet haosu koji promovišete devet godina. Hvala.

Tražio sam repliku zato što sam pogrešno protumačen.
Ponekada čovek može da se trudi koliko god hoće da ostavi utisak da odiše pameću, ali to mu zaista ne pođe od ruke i problem je u tome što on na tome insistira. Zaista bi mi bilo drago da je gospodin Milivojević u ime DS prokomentarisao navode u kontekstu ekstremizma u Bosilegradu, a ne da nam priča bajke o Bosni, Bešliću ili ne znam o čemu sve, šta je spomenuo.
Ne želim da otvaram repliku ili rat sa gospodinom Milivojevićem. U onome što je rekao prepoznajem i obrise ljudskosti kod vas.
Gospodine Milivojeviću, ljudi koje smo i vi i ja pomenuli, od Saše Vukadinovića i njegovih zamenika itd., vaše su okruženje, kruševačko, kumovsko, prijateljsko, kako god hoćete, i poštujem vašu obavezu da u njihovo ime reagujete.
Zaista je licemerno da se vi pozivate na Poverenika za informacije od javnog značaja. Ako pogledate njegovih pet poslednjih izveštaja, osnovni kamen spoticanja za njegovo funkcionisanje je izvršna vlast u Srbiji. Sve ste učinili da oni ne funkcionišu: Poverenik, Državna revizorska agencija, Agencija za borbu protiv korupcije i kriminala. A sada u njihovo ime ili za njihov račun nastupate, pričate i držite nam predavanja.
Što se tiče „Komercijalne banke“, kokaina i službi, razlika je ta što se tada kokain čuvao, a sada ga služba prodaje. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, dužan sam da u ime SRS pre svega iznesem jedan principijelni stav i on se oslanja na jednu rečenicu koju je u prepodnevnoj raspravi izneo ministar Dragan Šutanovac, kada je rekao da se u ovoj sali svi zalažemo za evropske integracije, ali da one podrazumevaju određene žrtve i izazove.
Što se tiče SRS, evropske integracije neće biti prihvatljive sve dok podrazumevaju ovakve žrtve i ovakve izazove. Dok god se ti izazovi budu pretakali u zakonske projekte kakav je ovaj danas, kakvi su bili i svi oni o kojima smo raspravljali prethodna dva-tri dana, taj proces evropskih integracija neće biti prihvatljiv za SRS.
Što se tiče amandmana koji sam podneo na ovaj predlog zakona, on se odnosi na član 20. On reguliše izbor pripadnika Vojske Srbije i drugih snaga odbrane za obuku i učešće u multinacionalnim operacijama, predložio sam, pored predloženog, da se vrši u skladu sa Godišnjim planom. Ako vidite obrazloženje kojim ste odbili, zaista mislim da je tanko i mogli ste da prihvatite ovo.
Osvrnuvši se na član 7, pretpostavljam da ništa što definiše taj godišnji plan nije zaobiđeno i u svemu ovome i mislim da upravo naš amandman ima uporište u onome što piše u čl. 7, 8, 10. ovog zakona. Naravno, nismo mi insistirali na ovom godišnjem planu zato što smatramo ili očekujemo da će on biti nešto posebno dobro, ali mislim da je jedina pozitivna stvar u celoj toj priči činjenica da će biti donet u jednoj skupštinskoj raspravi. Smatramo da će biti donet u raspravi u kojoj ćemo pokušati javnosti srpskoj da prezentujemo šta radite, kako radite...

Dame i gospodo narodni poslanici, ovim amandmanom SRS je predložila da se reč ''ekstremizam'' briše iz ovog člana i svoju nameru temeljimo na činjenici da nam iskustvo govori da je danas ekstremizam u Srbiji, pre svega, jedna politička i ideološka kategorija, a ne, da kažem, kategorija bezbednosnog i obaveštajnog karaktera. Nažalost, to je tako.
Pokušaću da kroz jedan vrlo konkretan primer iz dela Srbije iz kog dolazim to predstavim. Naime, dolazim iz Pčinjskog okruga, a ne iz ''preševske doline'', kako to neki vole da kažu, u kom su prisutna dva oblika ekstremizma. Iako su prisutni ne vidi se da država reaguje u tom smislu i u tom kontekstu i ova služba o kojoj je reč, o kojoj govorimo danas, kroz ovu tačku dnevnog reda, ali i neke druge bezbednosne službe, koje se bave ustavnim poretkom Republike Srbije.
Prvi ekstremizam jeste šiptarski, koji gotovo da deluje kroz zvanične državne institucije u opštinama Preševo i Bujanovac, kroz lokalne organe samouprave, a drugi, koji se odskora javio, gospodo iz Vlade, pojavio se na teritorije opštine Bosilegrad. On dolazi iz jedne države, istina, po obimu i intenzitetu je manji i u ovom trenutku možda bezopasniji od onoga koji se promoviše u ove dve opštine, ali dolazi iz Bugarske i primećen je i registrovan na teritoriji opštine Bosilegrad. Tamo određene ekstremne grupe deluju već nekoliko nedelja ili meseci unazad vrlo javno i otvoreno, i pokušavaju da unesu nemir među građane, koji su do sada živeli u vrlo korektnim i pristojnim odnosima.
Sa druge strane, u državi se dešava činjenica...

Dame i gospodo narodni poslanici, mi smo u ovom članu 13. predložili da se posebni postupci i mere iz člana 12. ovog zakona preduzimaju na osnovu naloga direktora VBA ili lica koje on ovlasti i da se ovde doda "uz prethodnu saglasnost Vlade".
Naravno, naš predlog ovde ne zasniva se na činjenici da imamo poverenje u Vladu, ali smo ovim hteli da pokažemo da dajemo i želimo da uvažimo institucije pre svega. Vi ćete videti, gospodine ministre, ukoliko vas to bude interesovalo, kada u ovoj Skupštini bude zakon o tajnosti podataka, u kom pravcu će da deluju amandmani SRS, kojima smo hteli upravo da damo na značaju civilnoj kontroli nekih stvari koje se dešavaju u ovoj oblasti, od Vlade pa do Parlamenta.
Ovo se ne dešava prvi put. Ovo je praksa koja je ustanovljena u Srbiji otkako ovaj parlament usvaja zakone takozvane moderne konstrukcije, gde želite da se nekako od očiju javnosti sve što javnost ne treba da vidi ili sve što može da stvori prostor za neku eventualnu manipulaciju skloni od civilnog nadzora ili od nekog organa koji bi to mogao da spreči, odnosno na to isto da deluje.
Još nešto, gospodine ministre, malopre sam to govorio, niste bili prisutni, neki od vaših saradnika su to slušali sa podsmehom – na teritoriji Pčinjskog okruga se pojavio jedan vid ekstremnog delovanja nekih grupa na teritoriji opštine Bosilegrad. Obaveštavam vas i skrećem vam pažnju, službe koje kontrolišete ne rade ili nisu prisutne gore, ne bi bilo loše u interesu Ustavnog poretka Republike Srbije da se za to područje i za te građane zainteresujete. Hvala. (Aplauz.)

Dame i gospodo narodni poslanici, mi smo ovim amandmanom predvideli da, u članu 31. stav 5, podaci i informacije ako nisu iz nadležnosti službi bezbednosti VBA i VOA, dužna je da ih neodložno uništi u roku od 30 dana, s tim što smo mi predvideli ovim amandmanom da bude: „Pod uslovom da se radi o podacima i informacijama koje su u pisanoj formi“.
Mogu da prihvatim vaše obrazloženje što ste odbili amandman. Predvideli smo tu, činjenica je da podaci mogu da budu i u elektronskoj formi i u nekim drugim formama. Ono što ovde nije olakšavajuća okolnost i što objektivno može da se spočita Vladi i predlagaču, jeste stav 3, u kome opet kažete da će se pozivati na Zakon o tajnosti podataka, koji još nije došao pred poslanike srpskog Parlamenta.
Ono što je indikativno jeste činjenica zbog koje on ne dolazi, a to je da je iz nekih razloga došlo do sukoba između Poverenika za informacije od javnog značaja i Radne grupe koja je taj zakon pisala. U javnosti se stiče utisak da se tu vodi jedna ozbiljna debata oko krucijalnih problema u tom zakonu, a iza te debate i u senci te debate predlagač zakona je provukao mnogo toga što će objektivno, čak i da sa punim poverenjem gledamo na vas u ovakvoj Vladi, praviti problem i vama i svim onim činovnicima i službama koje će biti obaveze na sprovođenje i primenu ovog zakona. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj član 48. nalazi se u Poglavlju – pravna, materijalna i druga pomoć pripadnicima VBA i VOA, licima sa kojima je uspostavljena trajna saradnja.
Mi smo predložili da se briše ovaj stav 1. u članu 48.. Naravno, smatramo da je to suprotno Ustavu Republike Srbije i Krivičnom zakoniku.
U obrazloženju koje sam dobio, kojim je odbijen amandman, stoji da nije isključeno pravo tim licima da izaberu pravnog zastupnika. Mi to nismo osporili, ali osporavamo pravo VBA i VOA da oni daju. A vi znate kako to ide, kada su ove službe u pitanju, ''pravo da se bira''. Osporavamo pravo njima da nameću ili nude advokate, jer, gospodine ministre, složićete se sa mnom, vi i vaši politički saborci krajem devedesetih godina ili početkom 2000. kada ste došli na vlast, između ostalog, svoj politički uspeh tada ste gradili, u principu, na osudama i kritikama upravo ovakvih navika, manira i principa iz devedesetih godina, kako ste ih nazivali.
Tada su one za vas bile neprihvatljive, a sada ste se za iste opredelili. Zbog toga SRS izražava sumnju i traži da se ovaj član briše.

Dame i gospodo narodni poslanici, onaj ko e želeo da čuje i da prepozna, namera SRS jeste, između ostalog, danas kada govorimo o ovom zakonu, i to se svakako moglo prepoznati u diskusiji mog kolege Borisa Aleksića, jeste da demistifikujemo ovo ime i naziv ovog vida kreditiranja. On je to u najvećoj meri vrlo eklatantno objasnio i prikazao.
Naravno, ono što smatram da treba da kažem i da dodam jeste činjenica da javnost treba da zna o čemu se ovde danas radi i da se na osnovu ovog jednog mističnog naziva "specijalna prava vučenja" u javnosti, koja nije dužna da zna o čemu se radi, ne stvara utisak da mi imamo neki poseban, odnosno specijalan status, niti da ćemo kroz ovo kreditno zaduživanje dobiti neke posebne benefite. Po svojoj suštini, ovo predstavlja kredit, ovo predstavlja samo još jednu dužničku omču oko vrata našoj državi i svih nas koji živimo u Srbiji i žalosno je što ćemo zajedno sa svim ostalim kreditima na koje se ova vlast i ova Vlada opredelila to dugo, dugo i ko zna kako da vraćamo.
Naravno, na početku svoje diskusije, gospođo ministre, vi ste, vešto vladajući teorijom javnih finansija i bankarstva, ovo predstavili kao nešto potpuno benigno, čak, rekao bih, i korisno za ovu državu, a po svojoj suštini i sami znate, zbog situacije kakva danas jeste u ekonomskom smislu u državi, ovaj kredit to nije i to ne predstavlja.
Ono što SRS smatra i želi da vas podseti, to je činjenica da od usvajanja Zakona o budžetskom sistemu u ovom parlamentu vi kao predstavnik Vlade niste branili nijedan zakon, a da se on ne odnosi na neko zaduživanje Republike Srbije. Istovremeno, za taj isti period, nijednom u javnosti niste izašli sa pričom koja se, ponavljam, opet ne odnosi na vaš aranžman sa MMF, sa jedne strane, i sa druge strane, na otpuštanje u javnom sektoru, odnosno kako vi to volite umiveno i upakovano da kažete, redukovanje, odnosno smanjenje javnog sektora i javne potrošnje.
Suštinski problem ovog zakona nalazi se upravo u članu 3. Koliko sam mogao na početku vaše diskusije da čujem, rekli ste da ćete se vi truditi da ova sredstva u najvećoj meri koristite za to i to, a onda je čak i jedan od predstavnika skupštinske većine ovde rekao da su ova sredstva namenjena za reformu, od penzionog sistema, pa tako dalje. Mislim da i jedno i drugo nije tačno i vi ste članom 3. ovog zakona vrlo jasno definisali u šta ćete koristiti i za kakve namene predviđate ova sredstva.
Nažalost, to je pokrivanje budžetskog deficita i refinansiranje duga Republike Srbije. To je ono što suštinski izaziva sva suprotstavljanja, sva sučeljavanja koja su do sada bila predmet u okviru ove rasprave po ovom zakonu i koja će svakako biti kamen spoticanja u raspravi nadalje.
Kada je u pitanju zaduživanje naše države, SRS ima dijametralno suprotstavljen stav u odnosu na vaš stav, kao ministra, i vaše Vlade koju ovde predstavljate. Mi uopšte ne sumnjamo da ćete vi, ponavljam, kao neko ko vlada teorijom javnih finansija, da prepoznate i da nađete argumente kojima ćete da opravdate ovo zaduživanje.
Međutim, praksa i surova ekonomska stvarnost u Srbiji pokazuju da stvari stoje drugačije, s jedne strane, o čemu ću malo kasnije da govorim, a sa druge strane, neke ''relevantne finansijske institucije'' govore da Srbija nije spremna za novo zaduživanje. Zašto ih zovem relevantnim? Ne zato što ih tako doživljava SRS, nego zato što ih tako doživljavate vi koji ste se u vremenu iza nas neretko pozivali na tu istu referentnu, odnosno po vas referentnu instituciju, Svetsku banku, kada ste neke svoje ekonomske poduhvate i poteze hteli da branite i opravdavate, da promovišete ovde u parlamentu, a onda svakako i u javnosti Republike Srbije.
Ta Svetska banka kaže da će do kraja ove godine Srbije biti kritično zadužena država. Vama i vašim kolegama je najlakše da kažete – znate, mi smo zaduženi, svega 30% je ukupan javni dug u odnosu na BDP, što nam daje pravo na to da se još zadužujemo, odnosno da nismo zadužena zemlja. Vidite, Svetska banka prepoznaje neke druge kriterijume koje smatra bitnim i koji ovu državu kvalifikuju kao visokozaduženu zemlju, odnosno da će do kraja ove godine biti kritično zadužena zemlja.
Koji su to kriterijumi? Jedan od tih kriterijuma je pre svega odnos BDP i spoljnog duga. Ako te dve cifre uporedite i njihov iznos do kraja godine, videćete da je odnos skoro 80%, odnosno da će spoljni dug dostići 80% vrednosti BDP. I to ovu državu svrstava u visokozadužene zemlje. Drugi kriterijum na koji se, takođe, Svetska banka poziva jeste odnos izvoza na godišnjem nivou i spoljnog duga. Kada te dve cifre stavite u realnost, znate li šta dobijate? Spoljni dug ove države će do kraja ove godine biti otprilike 24 milijarde evra, kada povučete sve ove tranše što treba da povučete i što planirate, a ukupan izvoz na godišnjem nivou s kraja godine biće nešto oko osam milijardi. Kada to stavite u odnos, dobijate koeficijent 3, a Svetska banka smatra da je država kritično zadužena kada on pređe 2,2.
Treći kriterijum na koji se, isto, poziva Svetska banka, jeste odnos rate duga prema ukupnom godišnjem izvozu. Da bi država bila srednje zadužena, potrebno je da taj odnos ne prelazi 25%. Kod nas će do kraja godine taj odnos biti oko 40%, što daje sliku ovde države da je visokozadužena zemlja.
Postoje još neki kriterijumi za kojima ne bih potezao, jer smatram da nisu toliko relevantni i bitni koliko su bitni i relevantni oni kriterijumi, ponavljam, koji odslikavaju našu svakodnevnicu.
Kada govorimo o našoj kapacitativnosti da se zadužujemo, o našoj ekonomskoj slici, treba da govorimo o likvidnosti koja je u državi, o javnoj potrošnji, o kojoj najviše pričate, o stanju u privredi, o stanju u našem izvozu i svim onim ostalim ekonomski parametrima koji bi vam možda dali za pravo da pričate da nije problem Srbiji da povlači ovakve tranše, odnosno ovakva finansijska sredstva.
I taj MMF, o kome pričate mesecima unazad, i on smatra da vaša vlada nema kredibilitet. Vi ste u pregovore sa njima ušli sa stanovišta opredeljenja da ćete se baviti javnom potrošnjom. Mogli ste da se bavite i prihodnom stranom budžeta, odnosno vi ste se opredelili za rashodnu stranu.
Evo, objasnite nam i recite nam, SRS vas pita – u kontekstu smanjenja javne potrošnje, od počinjanja priče o njenoj restrikciji i redukciji, šta ste uradili osim što ste smanjili plate narodnim poslanicima?
Da li ste ukinuli jedno jedino regulatorno telo, komisiju ili agenciju? Niste, gospođo ministre! To je jedan banalna primer.
A, zašto niste to uradili i zašto stvarate nekredibilnu ili lošu sliku ove države i kod te vaše institucije MMF? Zato što ste upravo vi, kao predstavnici Vlade, koja jeste jedan kontinuitet od 5. oktobra, upravo napravili javnu potrošnju kakvu danas Srbija ima! Vi ste formirali agencije, vi ste formirali komisije, regulatorna tela i u njih zapošljavali.
E, šta je „čar“ cele ove priče? Donošenje zakona i formiranje tih agencija pravdali ste kao pozitivnu evropsku praksu u svojim zakonima, a iza te pozitivne evropske prakse zapošljavali ste vaše partijske činovnike, čauše, službenike, one koji su vas na bilo koji način u političkom smislu zadužili.
I danas obećavate da ćete javni sektor da umanjujete, ali niste spremni da podnesete političku odgovornost otpuštanjem onih koje ste po političkoj osnovi zaposlili i da nju podredite javnom interesu, ekonomskom opravku ove države.
Kakva je situacija sa likvidnošću u ovoj državi? Za prvih osam meseci ove godine, skoro 8.000 deviznih kredita je otišlo u privredu koje je subvencionisala država. Preko 250 dinarskih kredita do septembra meseca ove godine. Znate li za šta su dominantno uzimani? Za očuvanje likvidnosti. Nijedan nije uzet da se otvori novi proizvodni pogon, novo radno mesto, da se stvara osnovica iz koje ćete krpiti budžetske rupe koje ste svojom neodgovornošću napravili kao neodgovorna vlada. I vi pričate o kapacitativnosti ove države, da podiže neke nove kredite, odnosno da stvara sebi te dužničke obaveze i kači ih sebi na vrat!
Istovremeno, šta se dešava u Srbiji? Vi imate gomilu preduzeća koja su rukovodioci, direktori, funkcioneri, vodili svesno u stečaj, ali istovremeno Vlada, svojom neodgovornošću, u ta ista preduzeća nikada nije ni uvela stečaj, pa su oni postali blokirani i deo celog nelikvidnog ambijenta srpske privrede, stotine miliona dinara je u tom smislu zarobljeno u Srbiji.
Mi, gospođo ministre, ovde razgovaramo o odlikovanjima i o nagradama, umesto da govorimo o unapređenju stečenog postupka. To je zakon koji ste poslali u skupštinsku proceduru.
O tome smo govorili pre nekoliko dana, kada je bio zakon o odlikovanjima.
Po čemu je stečajni postupak poznat u Srbiji? Umesto kao sredstvo da se ekonomija stabilizuje, mi ga ovde prepoznajemo po nekom Stevanu Moldovanu. Niko ne zna koliko je novca uzeo, jer mu je država svojom neodgovornošću dala na to pravo ili su mu mnogo velike političke zasluge, pa takvo pravo i ima ili ga je za sebe prisvojio.
Zašto ne kažete da smo u okruženju među državama koje od 1989. godine ne uspevaju da prevaziđu svoj BDP? Da li znate koje su dve države u našem okruženju jedine to, na našu nesreću, žalost i sramotu, uspele da urade? To su Albanija i Hrvatska! Mi se predstavljamo liderom u regionu?!
Zaista sramota i to nikome ne treba na čast da služi! I nemojte da mislite da SRS zbog svega ovoga likuje, ali ovo su poražavajuće činjenice zbog kojih će generacije iza nas da ispaštaju. A vi ste deo političkog aparata koji u svemu tome učestvuje i moraćete i vi da ponesete deo odgovornosti zbog svega toga.
Umesto da se danas bavimo zakonima koji će unaprediti i podići finansijsku sigurnost, pravnu sigurnost u ovoj državi, koji će promeniti investicionu klimu u ovoj državi, evo, opet se pozivajući na neke podatke vama dragih institucija – znate li šta kaže Svetski ekonomski forum? Kaže da je Srbiji u proseku potrebno 275 dana da dobije dozvolu za jednu grinfild investiciju. Pre nekoliko dana vam je pobegla ''Ikea''. Treba vam u proseku 625 dana da oni koji hoće ovde da investiraju ostvare svoja ugovorna prava ostvarena na sudu.
Pa, ko normalan da dođe da ulaže i investira u takvu državu? Ko da stvara ekonomski supstrat iz kojeg ćete vraćati dugove koje ste nam na vrat natovarili?
Niko pametan neće da dođe. Možete vi, služiću se teorijom, da pravdate, da branite i da ovu sliku Srbije, surovu i sivu sliku Srbije predstavljate koliko god hoćete šareno, život, praksa i naša stvarnost nam govore nešto potpuno drugačije.
Na kraju, gospođo ministre, rekao sam da ćete i vi, kao deo Vlade, snositi deo odgovornosti. SRS nema nameru da učestvuje u svemu ovome, ali ono što moramo na kraju da izrazimo kao žaljenje, jeste činjenica što će naša deca, ne daj bože naši unuci, plaćati cehove neodgovorne, nesposobne i nedomaćinske ekonomske politike koju vodite vi, kao predstavnici Vlade, DS i Boris Tadić. Zahvaljujem. (Aplauz.)

Dame i gospodo narodni poslanici, SRS zaista nije očekivala više od ove vlade, kada je u pitanju zakon koji je danas na dnevnom redu. Da budemo iskreni do kraja, možda smo više očekivali od dotičnog ministra, s obzirom na to da on pripada stranci koja je nekako svih ovih godina unazad, pa i decenija, imala hipoteku da eksploatiše ovu temu odnosa matice sa dijasporom.
Naravno, gospodine ministre, ovaj zakon je sve samo ne ono kako vi želite da ga predstavite, niti je sistemski, niti je istorijska prekretnica, niti će predstavljati institucionalni okvir za unapređenje odnosa matice sa Srbima u dijaspori i Srbima u okruženju.
Vi ste deo vlasti koja je imala priliku gotovo deset godina da pokaže jedan dijametralno drugačiji odnos prema dijaspori. Vi za taj isti period niste uspeli ni da izbrojite koliko ljudi Srbija ima u svojoj dijaspori. Počinjete paušalno da pričate o ovom zakonu i to tako fleksibilno, govoreći o dijaspori od tri do četiri miliona, a na izbore ta ista dijaspora pošalje svega par hiljada ljudi da glasaju i da na taj način pokažu svoje interesovanje za vlast u ovoj državi.
Na početku svoje rasprave ću da se osvrnem načelno na nekoliko stvari koje ste pomenuli u svom obrazloženju promovišući ovaj zakon, ubeđujući nas poslanike da za isti treba da glasamo i, pretpostavljam, javnost da je ovo dobar zakon.
Kažete u obrazloženju da je ovaj zakon u funkciji objedinjavanja svih snaga jednog naroda. Podsetiću vas, gospodine Srećkoviću, da ste deo vlade koja je poslednjih deset godina posejala sve podele po Srbiji, od mesne zajednice, pa do najvišeg državnog nivoa. Budite ubeđeni, gospodine Srećkoviću, da su se te podele preslikale i na našu dijasporu.
Juče ste ovde govorili o 2.400 udruženja i asocijacija. Srpska radikalna stranka ne likuje nad činjenicom da je to tako, ali budite ubeđeni da svaka od njih, ili velika većina njih, smatra da je relevantna i da je ona autentična i da je ona pravi predstavnik Srba u dijaspori.
Vi ste, gospodine ministre, kao predstavnik Vlade, doveli u kontekst nacionalno buđenje sa ovim zakonom. Vi, koji promovišete globalističke, nadnacionalne vrednosti, evroatlantske integracije, govorite o nacionalnom buđenju. Ljudi koji su vas birali za ministra juče su govorili da tradicija ovog naroda predstavlja okove i da ne budemo okovani našom tradicijom.
Vi, gospodine ministre, pokušavate ovaj zakon da promovišete i predstavite kao šansu za istorijsko pomirenje. Pre nekoliko dana mediji su brujali o poremećenim odnosima u Vladi zato što je jedan sud rehabilitovao jednu istorijsku ličnost, ne ulazeći u njenu istorijsku ulogu. Vi Srbiju te svađe i rasprave niste mogli da poštedite, bez obzira šta i kakve pozicije su iz SRS, pa i mene lično u odnosu na sve to.
Govorite, gospodine ministre, da će ovaj zakon omogućiti da se ekonomski kapaciteti dijaspore opredmete ovde u Srbiji. Na osnovu čega? Slažemo se sa vama da su oni pozamašni, i humani i kulturni i ekonomski kapaciteti. Ali Srbija je, gospodine ministre, s obzirom da je u okolnostima o kojima je danas bilo reči i koje stvarate vi koji činite Vladu, zemlja u kojoj ne postoji ni pravna ni finansijska sigurnost, niti se primenjuju sistemski zakoni koji bi istu trebalo da obezbede.
Za deset godina vlasti niste uspeli u Srbiji da obezbedite administrativne kapacitete da naša dijaspora dođe ovde, da ulaže svoj novac i da ga ovde troši, da od svega toga korist imamo i mi koji živimo u Srbiji, a svakako i oni koji osećaju emocije i veze za ovu svoju maticu, za Republiku Srbiju.
Gospodine ministre, zakon je nedorečen u tehničkom i u svakom drugom smislu. Veliki broj kolega poslanika je govorio da predviđate instituciju, predviđate mehanizme čije funkcionisanje i izbor niste do kraja razradili već površno i paušalno.
Postaviću vam jedno prosto i obično pitanje – šta znači u članu 23. reč ''eksperti''? Ko su ti eksperti, uvaženi u svojoj sredini, koji će biti članovi Saveta Skupštine dijaspore i Srba u regionu? Šta oni treba da ispune kao uslov pa da ih Srbija zakonom prepozna ili doživi kao eksperte?
Da li treba da imaju visoke škole ili treba da nas podsećaju na eksperte koje ste vi uvezli u Srbiju, od Đelića pa do velikog eksperta Dinkića? Zašto u tim savetima ne bi mogli da budu ugledni srpski domaćini, ili iz nekog drugog naroda koji čine dijasporu Srbije tamo, koji su prepoznatljivi i uvaženi u svojim sredinama? Bilo bi lepo da nam to obrazložite. To je dokaz površnosti i pisanja zakona tek radi reda, a ovaj zakon, po mišljenju SRS-a, mogao je da bude sve, samo ne to.
Ono što je suštinska zamerka SRS-a na ovaj zakon jeste činjenica da ste apsolutno apstrahovali prisustvo parlamenta u sprovođenju ovog zakona i kontroli sprovođenja ovog zakona. Istina je da je o tome bilo reči ranije, i u jučerašnjoj i u današnjoj raspravi, ali evo, ja vas pitam – u kom članu zakona predviđate da parlament, kroz svoja tela, svoje odbore ili pojedince, bude predstavljen u institucijama i mehanizmima koje ovaj zakon predviđa i razvija?
Pogledajte samo Savet za odnose sa Srbima iz okruženja. Od predsednika Republike, predsednika Vlade, ministra, pa do poslednjeg, svi su volja skupštinske većine, sem predstavnika SPC, mada se država svojski trudi da i tu prste umeša i da potpuno derogira i devalvira značaj, vrednost i smisao crkve i crkvenih velikodostojnika u jednoj ozbiljnoj državi.
I šta znači to - pozivate nas? Vi nas pozivate na opšti politički konsenzus, a ovde ste onima koji ne predstavljaju opoziciju uskratili pravo da na bilo koji način u svemu ovome učestvuju. Vi ste opet, kao vlast, uzurpirali ekskluzivno pravo na vaše odnose sa Srbima u dijaspori.
Da li zaista verujete da u opoziciji nema stranaka kojima je stalo do nacionalnog pomirenja? Pa, ako je neko u poslednjih 18 godina govorio, politički delovao i ponašao se u duhu nacionalnog jedinstva i pomirenja, to je bio SRS.
Da li smatrate da nemamo pojedince koji bi mogli, ako ne veliki, bar skromni doprinos da vam daju u primeni ovoga zakona? Ne. Vraćamo se na početak priče koji kaže da ste ostrašćeni i da ste podele sejali poslednjih deset godina i da niste sposobni, u političkom smislu, da ih prevaziđete.
Šta znači, gospodine ministre, to da kažete - ovaj zakon šalje jasnu političku poruku dijaspori, predsednik Republike je predsednik jednog saveta? Taj naš predsednik se razume u infrastrukturu, razume se u nacionalnu bezbednost, a sada će da bude predsednik Saveta za odnose sa Srbima van Srbije. Da li je to neka garancija? Kakva je to garancija? Šta on zna o dijaspori? Šta zna o tim odnosima? Obavezujete ga zakonom da jednom u tri meseca saziva Savet. Da li to smatrate jasnom političkom porukom Srbima u okruženju? Ako je to cena da DS glasa za ovaj zakon, onda vas razumemo i zažmurićemo na to, nećemo više komentarisati.
Gospodine ministre, ovaj zakon je tanak, nije dobar. Zakon ne predstavlja ništa od onoga kako ste želeli da ga predstavite. Ponoviću, nije nijedan institucionalni okvir za unapređenje naših odnosa sa Srbima van Srbije, odnosno sa Srbima u dijaspori, ne predstavlja istorijsku prekretnicu, nije ono što bi Srbima koji ne žive u svojoj matici dalo garanciju da Srbija na jedan korenit, radikalan način menja svoju politiku i stvara i počinje da stvara zdrave odnose prema njima.
Na kraju, nikakvu političku pozitivnu poruku tim ljudima nećete poslati dok god se vladate i rukovodite principima u kojima je nastao ovaj zakon, u kojima će biti izglasan i u kojima ćete ga primenjivati.