Sledeći narodni poslanik je Bojan Torbica.

Zahavljujem, poštovana predsednice, cenjeni ministri, uvažene kolege narodni poslanici, ima nekih odluka u životu jedne države o čemu se govori godinama, čak i onda kada su odavno okončane, ne zato što ljudi vole da se vraćaju u prošlost, već zato što katastrofalne posledice tih odluka se osećaju dugo.

13/3 VS/CG

Jedna od takvih tema je reforma pravosuđa, sprovedena između 2008. i 2012. godine. Sećamo se svi jako dobro kako je sve počelo. Govorilo se da ćemo dobiti efikasnije sudove, da će građani brže dolaziti do pravde, da će pravosuđe postati nezavisnije i jače, ali se najviše govorio o EU, i tzv. evropskom putu Srbije.

14/1 JD/MO 13.15 –13.25

Rečeno nam je da je to nezaobilazan deo evropskog puta, da se to zahteva i očekuje od nas ukoliko želimo da otpočnemo proces pridruživanja.

Rečeno nam je da svoje pravosuđe treba da uskladimo sa evropskim pravosudnim standardima koji istini za volju niti su ikada postojali, niti danas postoje. Članice osnivači imaju pravosudni sistem kakvi su ga sami napravili, a kandidatima i novim članicama se nameće pravosudni sistem u skladu sa direktivama Evropske komisije.

Ta nazovi reforma, a u stvari tragedija srpskog pravosuđa je sprovedena pod nadzorom Evropske unije koja je u potpunosti podržavala i hvalila taj proces. Svi zakonski predlozi su bili podržani i pohvaljeni od strane Venecijanske komisije, a onda smo počeli da ubiramo plodove te reforme. Podsetimo se, na čemu se zasnivala reforma. Na pravljenju spiskova poslušnih i lojalnih kadrova, na osnovu kojih je nekoliko stotina ljudi na pravdi Boga izgubilo svoje sudijske i tužilačke funkcije. Među njima je bio ne mali broj, časnih ljudi koji su iza sebe imali decenije uspešnog rada.

Istovremeno je razbijena i mreža sudova. U brojnim opštinama su bez ikakvog osnova i razloga ugašeni sudovi, naravno sve u skladu sa evropskim pravosudnim standardima. Taman, kada je pravosuđe počelo da se oporavlja od te reforme, otpočeli su pristupni pregovori o navodnom članstvu Srbije u EU i ispunjavanju uslova iz Klastera 23. Počeli su pritisci, zahtevi o ustavnim amandmanima, opet naravno od strane Evropske komisije i na osnovu preporuka koga druga do Venecijanske komisije.

Tada smo vas u ovoj sali upozoravali na probleme nastale katastrofalnom reformom, ne treba rešavati pod pritiskom Brisela i naprečac. Govorili smo da treba zastati, da ono što od nas traži Brisel ne prihvatamo zdravo za gotovo, jer neće doneti ništa dobro našem pravosuđu. Govorili smo da se previše naglašava zaštita od navodnog političkog pritiska i uticaja, a premalo pitanje odgovornosti. Objašnjavali smo da sudska vlast mora biti istinski nezavisna, ali da ne sme postati potpuno zatvoren korporativni sistem koji može dovesti do stvaranja države u državi. Nadasve smo objašnjavali da oblik legitimiteta koji se stiče izborom sudija u ovom parlamentu nije sam po sebi nedemokratski.

Da smo bili u pravu govori činjenica da smo u prethodnih godinu i po dana imali ne mali broj sudija i tužilaca koji su se otvoreno upustili u politički aktivizam koji im je zabranjen i time su ozbiljno doveli u sumnju pretpostavku nepristrasnosti, naročito u političkim predmetima u kojima postupaju.

Jedan deo poslanika vladajuće koalicije tokom usvajanja Predloga izmena i dopuna pravosudnih zakona koje je predložio kolega Mrdić shvatio je, priznao i pohvalio tu našu dobru nameru i upozoravanje na moguće posledice. Upravo tu dolazimo do pitanja koje se ne može i ne sme zaobići, ko je oblikovao pravosudni model koji je Srbiji preporučen? Ko je određivao šta je su, a šta nisu preporučeni evropski standardi? Kakvu ulogu u svemu tome ima Venecijanska komisija i ko je u stvari ta Venecijanska komisija?

Postoje ljudi koji tvrde kako je reč o vrhunskom autoritetu za pitanje ustavnom i međunarodnog prava, o instituciji čije preporuke predstavljaju gotovo zlatni standard, kako oni to vole da kažu, savremene demokratije. Ne želim da sporim kako u njenom redu učestvuje i jedan broj uglednih stručnjaka iz oblasti ustavnog i međunarodnog prava, ali imam i pravo da postavim nekoliko pitanja, posebno u situaciji kada živimo u državi u kojoj su mišljenja, preporuka i podrška Venecijanske komisije reformi iz pravosuđa sprovedenoj 2008. godine nanele nemerljivu štetu.

14/2 JD/MO

Čak, kada bih na ovo i zažmurio, postoji pitanje pred kojim ne mogu i ne smem, ali i ne želim da zatvorim oči, a koje je za nas građane Srbije izuzetno ozbiljna i bolna tema. Pitanje punopravnog članstva tzv. Kosova u toj Venecijanskoj komisiji. Neću posvetiti mnogo pažnje bolu koji ta sramna činjenica izaziva kod nas i neću govoriti o emocijama koje kao i svaki građanin Srbije oseti, emocije su ovde suvišne.

Govoriću o ozbiljnosti i značaju tog pitanja i strogo se držati činjenica, a činjenice govore da tzv. Kosovo predstavlja teritoriju koja je vojnom agresijom zemalja NATO pakta otrgnuta iz ustavno-pravnog sistema Republike Srbije. Znači, protivpravno i nasilno.

Potom je pod okriljem zapada, pre svega zemalja EU, jednostrano proglasila nezavisnost, opet protivustavno države čiji je sastavni i neodvojivi deo, ali i normama međunarodnog prava.

Samoproklamovanu nezavisnost ne samo da ne priznaje, nego u potpunosti usporava većina međunarodno priznatih država sveta i takva protivpravna politička tvorevina koja je nasilno stvorena pod okriljem NATO alijanse nije, niti će ikada biti članica UN.

Pored svega toga, tzv. Kosovo je na našu žalost, a sramotu Venecijanske komisije, njen punopravni član. O čemu sam malopre govorio, o navodnom postojanju, nazovi, vrhunskog autoriteta za ustavna pitanja i međunarodno pravo, bilo bi smešno da nije žalosno.

Hajde da se i dalje držimo činjenica, pa da pogledamo sastav punopravnih članica. To su brojne evropske države, zatim SAD, Izrael, Brazil, Meksiko, Južna Koreja i mnoge druge države.

Istina, razlikuju se po veličini, snazi, društvenom bogatstvu, istoriji i političkim sistemima, ali ono što je bitno, svi imaju jednu zajedničku osobinu – međunarodno su priznate države i članice su Ujedinjenih nacija, sve izuzev takozvanog Kosova ne postoji ni jedan drugi punopravni član Venecijanske komisije koji nije međunarodno priznata država, ujedno i članica Ujedinjenih nacija, ni jedan izuzev takozvanog Kosova.

Postoje neke teritorije i međunarodno ne priznate države, ali one nisu u statusu punopravnog članstva. Logično.

Ne radi se ovde samo o članstvu takozvanog Kosova, radi se o pitanju da li se ista pravila primenjuju na sve ili postoje izuzeci koji se opravdavaju političkom potrebom i političkim pritiscima Briselske birokratije. Ovde se radi, pre svega o međusobnom poverenju, a iz poverenja izlazi autoritet.

Venecijanska komisija odlukom da terorističku tvorevinu na čijoj teritoriji se decenijama otvoreno vrši neviđeni progon srpskog stanovništva, primi u svoje punopravno članstvo izgubila poverenje građana Srbije, a samim tim i sav svoj autoritet.

Zbog toga čvrsto stojimo na stanovištu da Srbija mora samostalno da odlučuje o svim svojim najvažnijim državnim pitanjima kao suverena, samostalna i nezavisna država.

Prethodnih desetak godina kolega Komlenski i ja smo kao narodni poslanici, a naš lider Aleksandar Vulin kao član republičke Vlade često podnosili predloge zakona i pokretali brojne inicijative u ovom Parlamentu.

Od predloga vraćanje obaveznog služenja vojnog roka, inicijative da država preuzme pripremu i izdavanje udžbenika za predmete od nacionalnog značaja, preko Predloga Zakona o obaveznom Registru agenata stranog uticaja, inicijative da se državljanstvo Republike Srbije može dobiti po osnovu pripadnosti srpskom narodu,

14/3 JD/MO

do Predloga rezolucije o osudi genocida ustaškoj NDH i zločinima nad srpskom narodu na prostoru KiM koji su se uglavnom kosili sa interesima Evropske unije ali su uvek i u potpunosti bili u skladu sa našim državnim i nacionalnim interesima.

Sada bih hteo vas, gospođo i gospodo ministri kao predstavnike Vlade Republike Srbije zbog aktuelnog pitanja da zamolim da ozbiljno uzmete u razmatranje predlog koji je Aleksandar Vulin pre više godina izneo u javnost, a odnosi se na uvođenje internet ličnih karata u Srbiji.

Cilj ovog predloga jeste da se ukine anonimnost na društvenim mrežama i maloletnicima ograniči pristup štetnim sadržajima na internetu. Krajnje je vreme da se država ozbiljno pozabavi sa tim pitanjem. Poslušajte nas. Nemojte da čekamo da se to dešava u drugim zemljama, kao da nam se to ne tiče. Ukinimo anonimnost na društvenim mrežama, pa svako ko drugog vređa, zlostavlja ili mu preti neka odgovara zbog toga, što u najvećem broju slučajeva trenutno nije moguće, upravo zbog omogućene anonimnosti.

Verujem da ćete se složiti sa mnom da država ima obavezu da zaštiti decu od brojnih odvratnih i bolesnih sadržaja na internetu. Istraživanjem koje je pre dve godine rađeno otkriveno je preko 1.700 sajtova koji plasiraju sadržaj seksualnog zlostavljanja dece i to samo na teritoriji država Evropske unije.

Naša je obaveza da ih zaštitimo, jer ukoliko ih ne budemo štitili u dovoljnoj meri oni će lako postati žrtve lažnih ološa i bolesnika, a nije nam potrebno mnogo da to uradimo.

15/1 GD/LjL 13.25 – 13.35

Nemojte mi reći da Australija i Velika Britanija više vole svoju decu nego mi svoju. Oni to rade. Nemojte, molim vas, samo da i za to čekamo instrukcije i saglasnost Evropske i Venecijanske komisije, jer po istraživanju "Surfsharka", koji je jedan od najpoznatijih evropskih i svetskih VPN provajdera i kompanija za digitalnu bezbednost i koji je opšte priznat kao provajder najvišeg svetskog ranga, objavljenom pre nešto više od godinu i po dana, među 20 država sveta koje su najgore po pitanju bezbednosti dece na internetu, čak 15 je iz Evrope i uglavnom se radi o zemljama članicama EU. Na našu sreću, Srbija nije među njima. Ali, nismo ni među 20 koje su najbolje u toj zaštiti dece, a mogli bismo da budemo, ukoliko se potrudimo. Zato vas molim, razmislite još jednom.

Razmislite o tome da nas poslušate i pokrenete ovo pitanje pred Vladom, ne zato što smo mi najpametniji, ali možda zato što smo najuporniji i najglasniji. Hvala.

Hvala vama.
Sledeći na listi je Borislav Antonijević. Izvolite.

Hvala.

Uvaženi narode Srbije, uvaženo predsedništvo Narodne skupštine Srbije, uvaženi ministri i uvažene kolege narodni poslanici, ja se neću dugo zadržavati, jer bih samo ponavljao sve ono što smo već čuli. Ali, jednostavno, ne mogu a da ne ponovim, za nekoga ko možda nije čuo.

Dobro je to što je rečeno da je Venecijanska komisija dala pozitivno mišljenje o predlozima ovih zakona, ali nije dobro što nije rečeno kada je Venecijanska komisija dala mišljenje, ali nije dala pozitivno mišljenje do kraja, jer je imala primedbu na još dva zakona.

Onog momenta kada je Venecijanska komisija razmatrala, posle izglasavanja onih zakona u Skupštini Srbije, date su primedbe na devet od deset. I tada smo imali priliku da čujemo od predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića, a i od predsednika Skupštine Ane Brnabić, da je ona ponovila da je on rekao da nećemo mi podleći pritiscima sa zapada i iz inostranstva i da nam neće oni uređivati zakone koje smo mi izglasali.

Onda se pitamo – da li da verujemo? Da li smo trebali da verujemo Ani Brnabić sa mesta predsednika Vlade kada je 2023. godine rekla da je stavljena tačka na projekat "Jadar" i da od toga nema ništa, a to je bilo samo u predizbornom ciklusu, jer je to bilo popularno, pošto smo jako brzo videli u februaru mesecu da su stavljene tri tačke, zarez i da je projekat "Jadar" nastavljen. Zašto onda da verujemo?

Ispostavilo se i da ne treba da verujemo da nećemo mi slušati preporuke stranaca i neke Venecijanske komisije koja je nama dala predlog šta treba da izmenimo u zakonima koje smo izglasali, u stvari koje ste izglasali, pre pet dana, pošto mi nismo glasali za njih.

I onda su ti neki predlozi kao prihvaćeni, pa je onda dato ponovo Venecijanskoj komisiji, pa Venecijanska komisija dala ponovo primedbu da treba da se promeni sve, a čuli smo od strane mnogih parlamentaraca koji se bave zakonima i koji se bave pravom i pravosuđem da bi najrealnije bilo sve ove zakone poništiti, jer su potpuno besmisleni. Besmisleni, zato što direktno utiču na pravosuđe, direktno utiču na ispravnost postupaka, direktno utiču da se zakoni sprovode nad svima onima koji zakon krše i da zaštićenih nema. Ali, verovatno to kod nas nije popularno. Kod nas je popularno da uvek postoji neka zaštićena grupacija koja može da radi šta god hoće a da svesno krši zakone.

15/2 GD/LjL

Nije tačno ovo što je rečeno građanima Srbije i ponovljeno mnogo puta, da je Venecijanska komisija najpozitivnije ocenila. Nije tačno da ih je najpozitivnije ocenila, dala je primedbu na devet od deset, a onda je na osam ili sedam učinjena izmena. Sad me samo interesuje kako je moguće da će ovaj saziv Narodne skupštine Srbije sada glasati za izmenjene zakone koji su u ozbiljnoj suprotnosti sa onim zakonima koje ste usvojili na onom glasanju? Kako možete da glasate dva puta a za različitu stvar? Znači, sada bi potpuno bilo realno, ako ste za one zakone, nepromenjene, glasali za, pošto su sada ovi potpuno drugačiji, da vi glasate protiv. Nikada mi to neće biti jasno.

Ako već govorimo o ljudima koji su saglasni da se njihovi organi koriste za donorstvo, što je potpuno ispravno, zašto je obavezno da se ljudi izjašnjavaju da su protiv? Mi to ni u Skupštini ovde nemamo obavezu da se izjašnjavaju da su protiv. Znači, kad se stisne zvonce, uglavnom se glasa za. Kad se zvonce ne stisne, onda se ne glasa nikako. Da li to znači da kada se ne glasa nikako, da niko u Skupštini ni nije, ili da se njih ne tiče pitanje tog glasanja? A onda ćemo da uvodimo ljudima obavezu da se izjasne da li su za i da li su protiv, a verovatno će i oni uzdržani morati da odgovore zbog čega su uzdržani.

Možda je ovaj naš narod malo više ogorčen jer je dosta srpskih organa na teritoriji Kosova i Metohije iskorišćeno za donorstvo svuda po zemljama sveta i jasno nam je da se banka organa smanjuje, jer se rat u Ukrajini približava kraju, ali o ovom zakonu, koji je izuzetno važan, zato što je to jedini izlaz za ljude koji imaju ozbiljan problem, za ljude za koje je jedino rešenje problema transplantacija organa, ali ovom zakonu treba pristupiti jako ozbiljno, jako precizno napraviti formulaciju, da ne bi bilo slučajno zloupotrebe koje smo gledali u mnogim drugim zakonima. Hvala vam.

Hvala vam, narodni poslaniče.
Reč ima ministar Nenad Vujić.
Izvolite.

Zahvaljujem.
Uvažena predsednice Narodne skupštine, uvažene narodne poslanice i narodni poslanici, javnosti radi moram da naglasim da nismo povukli nijedan cilj reforme. Pod pritiskom se povlače samo ciljevi. Republika Srbija nije nijedan cilj reforme pravosuđe povukla. Ovim izmenama, kao što je i konstatovano u mišljenju Venecijanske komisije, unapređeni su ciljevi reforme. Za januarske izmene zakona jasno je rečeno u mišljenju od 24. aprila da je to korak koji je napravljen ka efikasnosti pravosuđa kao cilju reforme jer je cilj reforme i efikasnost pravosuđa. Mi od svojih ciljeva nismo odustali i ne možemo govoriti ni o kakvom pritisku.
16/1 TĐ/JG 13.35 – 13.45
Srbija je ušla u dijalog sa Venecijanskom komisijom, jer nemojmo zaboraviti da je Narodna skupština zatražila mišljenje Venecijanske komisije, da je Republika Srbija ušla u dijalog sa izvestiocima, da smo u tom dijalogu nalazili rešenja, da je taj dijalog vođen u cilju poboljšanja i unapređenja rešenja iz januara meseca, jer to isto imate i u mišljenju Venecijanske komisije iz aprila meseca, gde kažu da postoji prostor za dalje unapređenje. Znači, mi smo zakonskim izmenama iz januara meseca otvorili određena pitanja koja su bila zrela da se otvore. Otvorili smo i ovim izmenama i ovim dijalogom još neka pitanja, kao što vam je poznato i ove druge preporuke, nastavak tog dijaloga sledi zato što Srbija aktivno radi na sprovođenju reformi.
Ono što stalno moramo da imamo na umu – jednom usvojen zakon, uvek mora da bude predmet posmatranja, mora da bude predmet sprovođenja, mora se pratiti njegovo sprovođenje i reagovati blagovremeno sa određenim izmenama, jer zakon je jedan živi organizam koji mora i da se menja. Time država pokazuje odgovornost, a ne neodgovornost. Naprotiv, time se pokazuje odgovornost da se zakonodavni okvir uvek prati i da se prati adekvatno i kvalitetno njegovo sprovođenje.
Tako da tvrdnja da smo mi pod pritiskom menjali zakone, mi smo sami tražili određeno otvaranje dijaloga, sami smo uvideli i određeni prostor za unapređenje rešenja iz januara meseca koja se nalaze pred nama i koja smo isto tako u jednom dijalogu sa Venecijanskom komisijom imali intenzivno u ovom periodu. Hvala.

Hvala vam.
Reč ima ministar zdravlja Zlatibor Lončar.
Izvolite.

Uvažena predsednice, narodni poslanici, pokušao sam na početku da kažem da je ovaj zakon životni, a nije politički. Zamolio sam sve ako mogu tako da ga gledaju, jer od ovog zakona zavise životi i sudbine ljudi. Trenutno, dok mi pričamo, preko 1.200 njih čeka na organ, da bi mogli da nastave da žive.
Ja vas molim jednu stvar, ako možete, bar iz ovog zakona isključite politiku. Kada uđete sa takvim stvarima – prodavanjem organa, zašto ovo, zašto ono, šta god da uradite, vi ćete imati zašto ste to uradili.
Rekli smo pretpostavljena saglasnost, Ustavni sud, ostali, ne ide. Kažemo, saglasnost da onaj koji želi da bude donor – da, ali šta ćemo mi što ne želimo, nemojte sutra da nam se nešto desi, a da dođe naša rodbina, pa da kažu drugačije. Eto, zato je to ko ne želi da svesno kaže, punoletan je, svestan je, kaže – ne želim da budem donor, da tu odluku ne može da promeni sutra niko.
Da li stvarno mislite da bi se neko igrao sa ovim zakonima i da uzme ulogu Boga na sebe i da odlučuje o tome? Pogledajte, ako vam nije problem samo zbog ovih ljudi koji čekaju, čekaju na te organe i od kojih im zavisi život, da li stvarno neko ima pravo ovde da to pretvori u neku politiku i da gledamo to sa političke strane, bar zbog tih ljudi koji gledaju, ništa drugo.
Znači, sve smo opcije dali sve što je predloženo i ko želi da kaže – da, da želim da budem donor i onaj ko ne želi kaže – ne, ne želim da budem donor i ta odluka ne može da se menja sutra, nijedna porodica, ni treća. I onaj koji ne želi da se izjasni i na to ima pravo. Znači, sve apsolutno, sve mogućnosti su – da bi sve bilo krajnje transparentno i da bi pokušali da svako prema svojoj savesti uradi onako kako hoće, da ne može sutra niko ni da priča o tome, a kamoli da mu menja volju. Eto, to je suština, ako hoćete shvatite, ako ne, vodite to kao politički, vaša stvar.
16/2 TĐ/JG

Hvala vam.
Reč ima narodni poslanik Sanja Jefić Branković.
Izvolite.

Zahvaljujem.

Poštovana predsedavajuća, uvaženi ministri, predstavnici institucija, drage koleginice i kolege, očigledno je da od svih tačaka koje danas imamo na dnevnom redu, set pravosudnih zakona, izaziva neku posebnu pažnju i mislim da je dobro da vodimo jedan otvoreni dijalog na ovu temu i zato će se moje izlaganje većim delom odnositi na set ovih pravosudnih zakona.

Lično sam mišljenja da ovu raspravu ne bi trebalo posmatrati kroz dnevno-političku prizmu, već kroz pitanje da li ova rešenja koja predlažemo izmenama, odnosno ovim setom pravosudnih zakona zapravo doprinose većoj pravnoj sigurnosti, zatim boljem i efikasnijem radu pravosuđa i usklađenosti našeg sistema sa standardima koje smo sami sebi postavili kao cilj i prihvatili kao država koja se odgovorno bavi reformom svog pravosudnog sistema koja je krenula još od 2022. godine kada smo imali ustavne promene.

Dakle, mi smo kao što smo danas mogli da čujemo u januaru imali, usvojili navedene pravosudne zakone i nakon toga smo ih uputili na mišljenje Venecijanskoj komisiji. Dakle, upućene su sa ciljem dobijanja mišljenja, ali i ocene od strane Venecijanske komisije u pogledu njihove usklađenosti sa standardima Saveta Evrope. Zaista smatram da upućivanje zakona na dobijanje mišljenja od strane Venecijanske komisije ne treba posmatrati u bilo kom negativnom kontekstu ili konotaciji ili barem ja ne vidim zašto bi to bilo loše, posebno ako se uzme u obzir to da mišljenje Venecijanske komisije nije prosto formalnost koju mi moramo da ispunimo ili ne, odnosno nije to neka politička potvrda bilo čije politike, već zapravo ona predstavlja stručno mišljenje najrelevantnijeg savetodavnog tela Saveta Evrope za ustavno-pravna pitanja i u tom kontekstu mišljenje koje se dobija od strane Venecijanske komisije treba i posmatrati.

Zato je vrlo važno što je Republika Srbija pokazala spremnost da preporuke koje je dobila od strane tog tela razmotri na jedan odgovarajući način i da ih kao takve implementira, kako bi pravosudni sistem, kao rezultat, imao bolje pravosudne zakone, odnosno set pravosudnih zakona koji bi bili u skladu sa mišljenjem i preporukom i ocenom Venecijanske komisije.

Takođe, bez obzira na naše međusobne političke razlike, razlike u mišljenjima, stavovima ili nekim drugim segmentima, vrlo je važno da se svi u ovoj sali složimo oko jedne konstatacije i mislim da u pogledu ovih navoda to i te kako jeste slučaj, a to je da nezavisnost nije i ne sme biti privilegija sudija, kao što ni samostalnost nije privilegija tužilaca. To su ustavne garancije koje postoje isključivo zbog građana naše zemlje i kao takve ne ostavljaju prostor za bilo kakvo slobodno tumačenje i interpretaciju. A zašto?

Zato što građanin koji dođe u sudnicu mora biti siguran da odluka koja se donosi neće biti zavisna od političkog, ekonomskog ili bilo kog drugog faktora, već da će se javiti kao posledica pravilne primene pravnih propisa koji važe u zemlji, kao i činjenica koje se pred sudom i nalaze. To je način na koji funkcionišu sve ozbiljne države, koje se zasnivaju na vladavini prava i nema ničeg lošeg u tome da i Srbija teži ka jednom istom takvom cilju.

U tom smislu želim da se osvrnem na još jedno značajno pitanje, a to je pitanje položaja javnog tužilaštva. Ako pogledamo preporuke koje su bile predmet razmatranja od strane Venecijanske komisije videćemo da se suština nije odnosila na

16/3 TĐ/JG

političke ocene, već upravo na institucionalne garancije. I jedno od ključnih pitanja upravo je to – ko odlučuje o upućivanju javnih tužilaca i da li o tome odlučuje pojedinac, bez obzira na funkciju koju obavlja, ili o tome odlučuje kolektivno telo, kao što je na kraju i preporuka koja je upućena, odnosno da to čini Visoki savet tužilaštva?

Mi iz Socijaldemokratske partije Srbije smatramo da je to dobro rešenje, ne zato što povećava nečiju moć, već naprotiv – zato što raspoređuje odgovornost i kao takva ona može biti merljiva u svojim rezultatima. Institucije kao takve postoje upravo iz razloga da bi se posledice njihovog delovanja videle kroz svakodnevni život građana i da one ne zavise od pojedinca, već da zavise od tih institucija koje, nakon što podele svoju odgovornost, svaka iz svog segmenta delovanja može uticati na to da odluka bude ovakva ili onakva.

17/1 AL/MJ 13.45 – 13.50

Sa druge strane, složićete se sa mnom da nije ni cilj da institucije budu sposobne da odlučuju same, ali da traju bezgranično, odnosno da one budu nefunkcionalne i kao takve onemogućavaju građane da ostvare svoja prava. To što je neka institucija nezavisna, ali sa druge strane nefunkcionalna, podjednako nije dobro, kao i situacija u kojoj ne postoje institucije, odnosno u kojima će se odluka donositi od strane pojedinca.

Poštovane kolege, kao diplomirani pravnik ispred Socijaldemokratske partije Srbije želim da ukažem na još jednu stvar. U javnosti se često ističe i stvara utisak u stvari da je nezavisnost pravosuđa cilj sam po sebi. Mišljenja sam da to nije slučaj i da je cilj pravna sigurnost građana, a nezavisnost je sredstvo kojim mi u stvari postižemo cilj o kome govorimo.

Građanin koji čeka odluku suda nije zainteresovan za to ko je glasao za određenu odluku u nekom savetu i prilično sam sigurna da ne zna ni ko sedi u tom savetu. Ali je tom istom građaninu i te kako važno da ostvari svoje pravo u razumnom roku, da sudija sudi u skladu sa zakonima i sa pravosudnim sistemom ove zemlje i da zbog preobimnosti ili nefunkcionalnosti određenih institucija ili njihove nemogućnosti uparivanja on ne može da ostvari svoje pravo. I upravo iz tog razloga, mišljenja sam da nezavisnost pravosuđa ne treba posmatrati isključivo kao cilj, već kao sredstvo kojim ćemo postići jedan viši cilj, a to je da pravosudni sistem u ovoj zemlji funkcioniše na način na koji to rade i svi oni pravosudni sistemi u Evropi.

Još jedna važna stvar, koju, takođe, moram da pomenem, bez obzira što težimo ka tome da naš pravosudni sistem bude idealan, složićete se sa mnom da idealan pravosudni sistem ne postoji; da ne postoji evropska zemlja koja u potpunosti je završila i izvršila reformu svog pravosudnog sistema. Pravosudni sistem je proces koji traje i njegova izmena zavisi od izmene mnogih društvenih tokova koje imamo u društvu. Menjaju se društveni odnosi. Menjaju se oblici kriminaliteta. Menjaju se potrebe građana. Sve to prirodno zahteva i izmene i dopune zakona i iz tog razloga pravosuđe treba posmatrati kao jednu živu materiju koja nema kraja i u kojoj uvek treba težiti ka nekom daljem unapređenju, bez obzira na to da li to iziskuje savetovanje od strane evropskih institucija ili javnog mnjenja u našoj zemlji. Ali zaista ne vidim ništa loše u tome da se pozitivne kritike usvoje, čak i onda kada prvobitna rešenja možda nisu bila najsjajnija. Nije ni nužno da uvek budu najbolja.

Na kraju, ono što razlikuje uspešne pravne sisteme od neuspešnih pravnih sistema jeste upravo ta spremnost da se određena vlast suoči sa nedostacima i da postupi po tim nedostacima, odnosno da bude spremna da ih kao takve usvoji. Mi upravo danas setom ovih pravosudnih zakona to i činimo. Mi ne branimo svaki zarez i svaku grešku koja je postojala u prvobitnim zakonima koje smo usvojili januara meseca. Ne tvrdimo da je sve bilo idealno. Naprotiv, ono što nije bilo dobro usvajajući mišljenja i sugestije Venecijanske komisije je izmenjeno na način da to budu zakoni koji će biti prihvatljivi.

Današnjim dnevnim redom kao zakonodavno telo Republike Srbije mi zapravo pokazujemo da je moguće saslušati različite argumente, da se provere kroz jednu stručnu analizu ne samo domaćih, već i međunarodnih institucija, i da se pronađu normativna rešenja koja će najbolje odgovarati mentalitetu naših ljudi, ovom podneblju, ali i potrebama pravne sigurnosti koju svaka zemlja, pa i Srbija imaju. I mislim da je to pristup od koga treba da pođemo kada se upuštamo u analizu seta ovih pravosudnih zakona, bez obzira na naše međusobne političke razlike, jer na kraju naših

17/2 AL/MJ

mandata složićete se da građani neće pamtiti nijednog od nas po tome koliko smo puta ponovili neke naše stranačke stavove, koliko smo puta osporili predložene zakone, ili amandmane, ili koliko smo glasno govorili o tome da se sa nekim predlogom ne slažemo, već će pamtiti po tome kako se, u kojoj meri i zaista promenio njihov svakodnevni način i života, ali i funkcionisanja u koordinaciji sa institucijama i pravosudnim sistemom. Zahvaljujem.