Reč ima ministar Dejan Vuk Stanković.
Izvolite.

Uvek morate negde da postavite granicu ako želite da sprečite zloupotrebu. Do sada ste imali praksu u kojoj se vrši uticaj ne samo na nastavnike nego i na direktore, koji kao poslovodni organi su onda odlučivali ko će šta da favorizuje od sadržaja na osnovu kojih deca pohađaju školu.
Mi smo stavili limit ovde istovremeno definišući u prethodnim članovima transparenti konkurentski postupak kada je reč o izboru udžbenika. Zašto je, ne znam, normalno da neko ide na savetovanje u Pariz da mu predstave lek? To kad smatrate da nije, pa to se dešavalo ovde sa udžbenicima. Isto. Ne, u Pariz, možda na Zlatibor, na Kopaonik, na Palić, gde god hoćete i onda se vršio taj de fakto uticaj gde ljudi biraju određene, mi smo ljudi hteli da to ograničimo.
Da li je uvredljivo ili nije? Druga je priča. To vi smatrate da je uvredljivo, a ja ću vam reći jednu drugu stvar kada govorimo o materijalnom položaju prosvetnih radnika. Pa, ove godine je, podsetiću vas, 22% podignuta zarada prosvetnim radnicima u osnovnom i srednjem obrazovanju, a 28% u visokom obrazovanju.
Dakle, mi radimo na poboljšanju materijalnog položaja i upravo ako su ljudi dobro plaćeni onda neće biti podložni korupciji. Mi radimo na tome, zahvaljujući ekonomskim rezultatima da im ukinemo mogućnost da ih neko, što bi se reklo malo slengom jeftino kupi. Mi radimo na tome time što im na drugom planu podižemo standard i tako sprečavamo korupciju.

Dobro. Idemo dalje.
Na član 19. amandman su zajedno podneli narodni poslanici poslaničke grupe Pokret slobodnih građana SDA, PDD.
Reč ima narodni poslanik Pavle Grbović.
Izvolite.

Zahvaljujem.

Gospodine ministre, zaista ne znamo o kojim političkim poenima govorite, pošto kao što možete da vidite ovde jedina tačka oko koje ste se saglasili sa nekim drugim opozicionim poslanicima jeste da se ne slažete sa mnom i da se ne slažete sa stavovima koje sam ja izneo.

Tako da, ne radi se o tome. Radi se o tome da se spreče eventualne negativne posledice u budućnosti, koje i te kako mogu da se predvide.

Vi kažete da anticipacija budućnosti jako težak poduhvat i onako sa jednom fasadnom skromnošću pričate kako vaši intelektualni kapaciteti možda ne mogu da dobace do toga, ali moram da vas upozorim da je to srž politike.

Zašto donosimo bilo kakve odluke, ukoliko neanticipiramo kakve će efekte proizvesti u budućnosti? Pa, ne živimo mi od danas do sutra.

Druga stvar, nismo mi potekli iz nekog ambijenta gde je našu istoriju obeležio hiljadugodišnji mir i život u međusobnoj toleranciji, već imamo veoma krvave i negativne epizode iz naše prošlosti, pogotovo na ovim područjima, pa da ne možemo da razumemo da ovakva rešenja i ovakva praksa koja nije samo pitanje budućnosti već i sadašnjosti, može da dovede do etničke segregacije u našoj zemlji i do ozbiljnih posledica.

Dakle, budite malo odgovorniji. Ne možete da kažete da vi niste sposobni da anticipirate budućnost, a da se ovde godinama celokupna vladajuća koalicija predstavlja kao hroničari istorije.

Mi ovde slušamo šta nije bilo dobro u Srbiji prethodnih 10, 15, 20 godina, kao da SNS nije već 13 godina na vlasti, kao da nema 400% vlasti u ovoj zemlji, kao da jedina nema odgovornost za to da se i greške iz prošlosti, a i stvari koje su važne za budućnost da moraju da se menjaju, a ne samo da nam delite lekcije o tome šta nekada nije valjalo.

Tako i za ovaj zakon. Postali ste ministar skoro. Obaveza vam je da anticipirate koje će efekte taj zakon i njihova primena u datom sociološkom i političkom kontekstu proizvesti u budućnosti.

Ne možete samo da dignete ruke i kažete – vidite mene se to ne tiče, mi smo radili samo „by the book“ kako najlepše zvuči. To nije vaš posao i vi to znate, gospodine ministre.

Hvala.
Reč ima ministar Dejan Vuk Stanković.
Izvolite.

Pa, kao što vi kažete znam nešto, tako i vi znate da niste Nostradamus, pretpostavljam, nego da ste imena koga jeste, neću da pomenem zbog toga što bi to iskoristili za repliku.
Dakle, nemamo niti kremansko proročanstvo, niti Nostradamusove moći da znamo šta će biti posledica ovog zakona. Rekao sam šta vidim kao posledicu praktičnu u obrazovnom smislu izvodeći iz onoga što je namera zakonodavca.
Istovremeno rekao sam vam u kontekstu onoga što ste pričali, a pričali ste o nekakvim apokaliptičnim scenarijima etičkih sukoba, baziranih na ovom planu i programu, da postoje drugi elementi u obrazovnom sistemu, pa ako hoćete i šire u političkoj kulturi koje bi mogli da spreče tako nešto.
Da li postoji mogućnost da uđemo u sukobe? Pa, da. Samo je pitanje da li su sukobi kanalisani, pa mogu da budu ovakvi kao što je, recimo moj i vaš ili vaš ili bilo čiji drugi sukob ovde u Skupštini da ostanemo na rečima i na razmeni mišljenja, možda zadovoljni ili nezadovoljni svojim nastupom, zadovoljni ili nezadovoljni načinom na koji nas je druga strana doživela, ali to je u granicama onoga što je demokratija i što je tolerancija.
Ali ja vas pitam zašto odmah krećete sa apokaliptičnim scenarijom i vezujete za ovo što se danas nudi kao pokušaj da napravimo jedan obrazovno-politički projekat koji bi išao u pravcu toga da nam ne rastu generacije koje će biti potpuno identitetski nesenzitivne, potpuno zadubljene u ekrane i u virtuelni svet u jednom globalnom svetu u kome iščezavaju svake vrste identiteta? Zašto je problem da se gaji rodoljublje, poštovanje prema tradiciji, negovanje jezika, svest o vrednosti sopstvene književnosti i svest o njenom mestu u globalnoj svetskoj produkciji?
Recimo, npr. ja govorim o jednoj stvari, ne govorim uopšte nikakvom agresivnom nacionalizmu, ni o kakvoj reviziji istorije o kojoj vi pričate.
Znate, ja znam šta vi imate na umu i reći ću vam šta vi imate na umu. To je obrazovana politika Francuske posle 1871. godine. Tadašnji francuski ministar obrazovanja Lik Feri je nakon gubitka Alzasa i Lorana, dve francuske oblasti i nemačkog osvajanja tih oblasti stavio crni flor na časovima geografije, na tim teritorijama i svako dete dobijalo svedočanstvo sa rečenicom – jednog dana bićeš vojnik.
I posle toga je nastao Prvi svetski rat, između ostalog, kao posledica sukoba Francuske i Nemačke, a onda i Drugi. Da bi danas napisali Francuzi i Nemci, upravo u tom delu teritorije, zajednički udžbenik istorije sa ciljem da se ne ponovi Prvi i Drugi svetski rat i da se mržnja stavi u neke okvire koji nisu politički i socijalno relevantni.
Dakle, vi nama učitavate neke militantne koncepcije sa ciljem da pravite apokaliptične scenarije preko koga dovodite u pitanje nešto što ima potpuno druge i namere i razradu.
To je ono što je sporno. Ne smeta meni vaša kritika. Naravno da znam da treba da anticipiramo efekte, ali ja želim da imam veru u ono što radimo kao Vlada dajući jedan predlog za koji sam vam rekao – želimo da stvorimo nacionalno senzitivne generacije mladih ljudi i ne branimo drugim narodima s kojima živimo da isto to rade. Niko nije imao problem zbog rodoljublja drugog.

Hvala.
Nije vas spomenuo. Pitali ste nešto. Dobili ste odgovor. Dobili ste i retoričko pitanje.
(Pavle Grbović: Dobacuje sa mesta.)
Evo, izvolite.
Reč ima narodni poslanik Pavle Grbović. Izvolite.

Opet moramo da se natežemo kao i svaki put.

Dakle, pitate zašto polazimo od tih apokaliptičnih scenarija. Dakle, nisu apokaliptični, oni su nažalost realistični. Zasnovani su na neposrednom iskustvu iz bliske prošlosti. Zato vam kažem, ne možemo da se ponašamo kao da u ovom trenutku živimo u Danskoj i da živimo u miru i blagostanju.

Jer, to prosto nije takva situacija zato što polazi iz situacije iz socijalnog i političkog konteksta iz kog sam i ja i mnogi drugi ljudi ovde rasli zato što smo okruženi atmosferom u poslednjih trideset godina u kojima se Šešeljeve baljezgarije na televiziji „Pink“ o klanju zarđalim kašikama posmatrali kao deo humorističkog programa, a ne kao nešto što je etički nedopustivo, zato što se mera nečijeg patriotizma predstavljala spremnost da brani ratne zločine i ratne zločince, zato što su neki od njih bili promovisani od strane političkih aktera u Srbiji.

Zbog svega toga kada smo u Narodnoj skupštini ovde formirali zajednički poslanički klub su predsednici većine neretko napadali to što mi sedimo sa predstavnicima bošnjačkog i albanskog naroda.

Dakle, govorimo vam iz ličnog iskustva, iz aktuelnog sociološkog ambijenta u kome mi danas živimo.

Meni je samo drago što smo nakon celog ovog natezanja, nakon svih ovih reči koje su bile upućene sa raznih strana, što smo konačno došli do toga da vi pomenete ne samo patriotsku, već i građansku vrlinu. Nije sporno da imamo, mada ne razumem šta to tačno znači – nacionalno senzitivne naraštaje i nove generacije obrazovne programe, ali mislim da bismo trebali da poradimo malo i na toleranciji.

Nije poenta samo da kažete – mi ćemo dozvoliti i manjinskim narodima da rade to isto. Nama nije potrebna etnička segregacija po nacionalističkim, odnosno po etničkim … nego nam je potrebno da uspostavimo mehanizam gde ćemo moći da poštujemo jedni druge i da živimo ne jedni pored drugih, već jedni sa drugima.

Hvala vam mnogo.
Na član 20. amandman je podnela Vlada Republike Srbije.
Odbor za obrazovanje je prihvatio amandman.
Amandman je postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 20. amandman su zajedno podneli narodni poslanici poslaničke grupe Narodni pokret Srbije.
Reč ima narodni poslanik Đorđe Stanković.
Izvolite.

Hvala puno.

Moram da iskoristim priliku da pitam ministra na temu ovog drugog fakulteta koji se pravi iz Filozofskog fakulteta u Nišu. Znači, suprotno mišljenju Univerziteta u Nišu, Vlada je donela odluku o formiranju fakulteta srbistike.

Moram da priznam da je to jako, jeko loše protumačeno na samom fakultetu, ali i na univerzitetu. Na neki način, deljenje fakulteta koji ugrožava više stvari na našem univerzitetu, odnosno ugrožava ceo program studiranja.

Između ostalog, dovela je u problem studente koji su do jednog trenutka studirali istoriju na Filozofskom fakultetu, a sada pokušavaju da podele taj fakultet i da dođe do situacije gde se studira srbistika, odnosno, bolje rečeno, drugi fakultet.

Ja ovde imam na neki način kao narodni poslanik potrebu da vas to pitam, s obzirom da nisam dobio odgovor, a u danu za koje je bilo nadležno da se postavljaju pitanja. Ovde se ruši autonomija univerziteta. Ovde se ugrožava rad samog univerziteta i fakulteta i voleo bih da znam na koji način, pošto očigledno odgovarate i bilo bi mi drago da čujem odgovor na to pitanje, šta je razlog u ovom slučaju, da li ste to vi smislili ili je to možda ministar Selaković koji je upravo na neki način… Pokušano je hapšenje od strane TOK-a, a ovde očigledno ne postoji pravna država pa je i to obustavljeno. Znači, da li je ovo vaša ideja ili je ovo ideja ministra Selakovića, s obzirom da znam da su ljudi bliski njemu uključeni u formiranje ovog fakulteta srbistike?

Naravno, ja sam postavio više pitanja tada u danu za postavljanje pitanje i očekujem sve odgovore. Evo, iskoristio bih priliku da i sada popričamo na tu temu.

Hvala puno.