Ja napisao govor, a Đilas ga prepravi. Ja se nisam setio da odštampam ove zahvalnice, ali hvala ti što si rasturio Demokratsku stanku. Hvala ti što si rasturio i uspešno rasturaš jedinstvo opozicije. Hvala ti što i dalje hoćeš da budeš gazda opozicije, a ovi ljudi svi tvrde da hoće da imaju svoju glavu, pa to nešto ne ide. Hvala ti što si održao svaku šansu opoziciji da je prepozna narod i studenti, jer ste svi prevideli da ste zajedno sa nama sa vlasti pali kada je narod izgubio poverenje u politiku koju smo vodili i kada je zahtevao nacionalnu politiku koja će štititi nacionalne interese Republike Srbije.
Mi ne moramo da se slažemo oko svega, ali jednu stvar znam. Neki su tražili da se bombarduje Beograd da bi otišao Slobodan Milošević. Sada neki traže da propadne Srbija da bi otišao Aleksandar Vučić.
(Radomir Lazović: Ko?)
Na primer ti.
Znate zašto se meni sviđaju ovi Zeleni? Znate, prvo oni su hteli da zamene socijaliste, a onda su ih preuzele korporacije, pa su postali biznis varijanta političkih elita koje su sad iselile iz Amerike u Evropu i onda ova gospođa što je sišla sa šipke, njihova ikona, njihova ikona, ucenom Merca, novog ratnog sekretara Nemačke, postade gazda sveta, tj. predsednica Skupštine Ujedinjenih nacija. To su bre zeleni. Pitanje je i ko vas sada finansira? Vlast opozicija ili stranci? Kladim se da je ovo treće.
Nego da se vratim na ovo što smo ovde govorili. A evo, drug Đilas i ja smo pokušali da uspostavimo nacionalno jedinstvo, ali nije išlo. Prošli put si mu zviždao. Još me glava boli, ne galami brate. Pa moraš da ideš u školu, pa onda ideš dalje.
(Bogdan Radovanović dobacuje.)
Da se vratimo mi, čekaj nisam došao do njega, a on se već javio. Zna da ću da ga spomenem pa onda on mene, pa ja njega, pa dva sata. Neću da kažem koga.
Znači, ljudi hajde malo da se saberemo. Ja sam to i danas rekao. Imamo prvi i drugi i treći izvod bande koja je napravila 5. oktobar u koji smo mnogi verovali, još više parama na mađarskoj granici i znamo da smo upropastili društvo i industriju i školski sistem i reformu pravosuđa. Hajde nađite nam nešto što nismo upropastili. Nađite.
Šta će te da mi kažete da je reforma koju je provodila Malovićka i Slobodan Homen i Mesarevićka da je bila optimalna? Pa to danas vi iz vlasti treba da vidite. Mislim na ove moje iz SNS-a. Koliko ste promenili tih mangupa? Svi su rektori sedeli u vašim kancelarijama. A šta su danas - borci za vlast bez izbora.
Dakle, oni koji danas, mogu i da mi zamere, žele da dođu na vlast bez izbora tako što će praviti, kako su išli – deca, a ovde u parlamentu anarhija, jel tako, i agresija pa ste to preneli i na ulice, pa ste izmislili, kako se taj zove, aktivista, sveta krava. Aktivista – gde, za koga i zašto? Ali, nije bitno, bitno je da je naš. Kad ga uhapse, svi na sud, a ove sve ostale treba strpati u sud i sprovesti neku vrstu revolucionarne pravde. Šta ima da sude po zakonu? A ovi ne mogu da odgovaraju po zakonu.
Sledeći stepen u razvitku tih ličnosti koji su bili aktivisti, jel tako, su ekstremisti i sada gledamo ekstremiste. Nisu promenili ništa. I dalje je agresija. I dalje anarhija. Većina njih su anarhisti. Uostalom, žao mi je što nema ministra obrazovanja koji mora da zna, jel tu, dobro. Tončev, ti ne možeš da budeš ministar obrazovanja. To nije vazduh.
Znate ko je ostao u plenumima studentskim? Sve same stranačke ličnosti, stranački omladinci, desetine ubijaju mogućnost obrazovanja hiljada. Jel hoćete da ja to prihvatim? Bunt – da. Sve je okej. Ali, ko ste vi da blokirate državnu imovinu?
(Đorđe Pavićević: Dogovorite se jesu li studenti naši ili protiv nas.)
Nemojte da ja dovedem ove moje. Ima ih mnogo više. Vi dok bijete to je u redu. Kada treba da vas biju, onda đe je policija. Nešto mi nije baš jasno.
Ali, da se razumemo. Što manje ljudi ima na tim studentskim parlamentima, što više fakulteta shvata da nije rešenje da propadne godina, da li ona školska ili akademska, nije ni važno, sve su spremniji kompromisima, jer će oni izgubiti svoje titule, svoje novčane naknade, svoje plate, jer vlast neće da plati onoga ko ne radi, što mislim da je okej.
Dalje, nije mi jasno, ovi što su pripremali teroristički akt, oni su optuženi, a što beže? Imaju vas hiljade koji će doći ispred suda da obezbede pravdu. Dokazi nisu nelegalno skupljeni.
Ako je neko spremao terorizam, čekiće, da li je trebalo da bude 15. marta, ja zaista ne znam, neću nikoga da optužim, ali su to spremali, oni su o tome pričali. Uostalom, Novi Sad je, koliko ja znam, najekstremniji, što mi je žao. Ali, evo krenuli su i svi fakulteti u Novom Sadu i mi sada umesto da se bavimo dobrim zakonom, Alimentacionim fondom, mislim da je ova isprava u redu, da možemo da ostvarujemo svoja prava, odnosno majke da ostvaruju svoja prava, pošto smo uglavnom mi muškarci krivi, mi nećemo da slušamo, nećemo da čujemo ni šta je EKSPO.
Juče sam imao raspravu sa privrednicima koji treba da finansiraju neke naše projekte. Svi imaju problem, gospodine ministre, da li će biti investicioni rejting ili neće. Šta mi pokazuješ na sat? Imam još 13 minuta. Skratiću. Ko? Siniša? Pa ne daj Bože da nema. Šalim se.
Ali, mi imamo mnogo problema ljudi. Mi smo napravili ozbiljan investicioni rejting, povećali kredite na desetogodišnje, sa tri godine grejs perioda, ispod 2% je kamatna stopa. Naša ideja je bila da počnu da se javljaju mala i srednja preduzeća i da podižemo ono i da izađemo iz faze u kojoj nam ne trebaju više strane investicije koje ne prenose visoke tehnologije.
Šta sada radimo? Pričamo o Dejtonu, na 30 godina Dejtona, kako je Srbija važna zemlja, to kaže Mark Rute, pa to kaže i zamenik američkog državnog sekretara pa nas oni pozivaju da se u Republici Srpskoj, odnosno u BiH vratimo na Dejton, da probamo da suzbijemo ovaj Kurtijev terorizam i onda dođeš u Srbiju, a u Srbiji nezakoniti blokaderi. Ima samo jedan problem – nije uspeo generalni štrajk. Nije uspeo poziv da radnici, to je socijalna komponenta, da se priključe ovoj ekstremističkoj komponenti. To smo videli na GSP. Vozači su seli u autobuse iako su studenti bili ispred da idu da voze druge radnike na svoj posao, jer bez rada, bez investicija i bez ulaganja u obrazovanje nema budućnosti ove države.
Marijane, ako se ti slažeš sa mnom, oni će me odmah napasti.
Šta sam hteo da kažem? Što se mene tiče...
(Radomir Lazović: Ne znamo ni mi, teško je.)
Ja nisam ni do sada razumeo o čemu vi pričate. Nemate ideju, nemate program, nemate vođe, neće vas studenti, neće vas narod, jedino ne znam na šta bi mogli da odgovorite, pošto ste tako lepo opremljeni ovim, kako se zove, kombijima, biciklima, sredstvima veze, dobrom hranom po fakultetima. Ko to finansira? Narod? Ako vas narod ne podržava, sumnjam u to.
Nemoj, Marijane, stalno da finansiraju stranci. A nije realno, brate mili. Dobro, ja bih pitao nemačku i britansku obaveštajnu službu, ali neću dalje.
Ljudi, ako mene pitate, kao socijalistu, nemojte da se vi bavite SPS-om.
(Radomir Lazović: Koji si ti socijalista, čoveče?)
Kad si ti zadnji put nekome pomogao, dao stipendiju? Kad si ti nekome dao pare za lekove, lične svoje? Kad si nekog poslao na usavršavanje za svoje pare? Pa sram te bilo. Ljudi, da vi niste 5. oktobra glasali za kapitalizam, bio bi i dalje socijalizam, a vi ste izvod tih koji sada ovde, da izvinete, prodaju ovom narodu rog za sveću. Pa da vi zamenite ovu vlast, pa vi bi bili još gori od 5. oktobra, jer ovde ima više od 18 rogova u vreći.
(Radomir Lazović: Ne znaš ti ništa.)
Kako ne znam, ja sam to sve prošao.
Šta je bila poenta cele priče? Ljudi, hajde da probamo malo da se prizovemo pameti. Kome koristi ovo što se sada radi, 20 ljudi blokira raskrsnicu, ovi ovde ne znam šta hoće da rade, ovi ovde pričaju protiv Rusije, ovi su za „rafale“, ovi su ovde za JC-10, kako se zove, Kineza ovoga. O čemu vi pričate?
(Narodni poslanici opozicije dobacuju.)
Ja sam dobro plaćen, to je tačno. Šta je problem? Za razliku od nekih od vas, nisam ukrao ništa. Šta da radim?
Dobro, da završim. Mi moramo, ljudi, da vodimo ozbiljnu međunarodnu politiku. Nije logično da imamo uspon Srbije u međunarodnim odnosima, da stičemo veliko poštovanje, da smo slobodarska zemlja, a da sada neko hoće putem blokaderstva da nas natera da kao 1945. godine idemo u četnike. Ja sam protiv toga.
(Narodni poslanici opozicije dobacuju.)
A nismo te uhvatili na vreme.
Ali ja vam to ozbiljno kažem. Dajte, ljudi, da vidimo šta je to što možemo zajedno da uradimo, nije to samo Alimentacioni fond. I ovi su zakoni popravka medijskih zakona.
Da završim, molim vas, treba da stignemo do šest.
(Narodni poslanici opozicije dobacuju.)
Ja vas samo molim, ostavite SPS na miru.
(___________: Ostavila je samu sebe.)
Brate, ko je tebe slušao, nije dobro prošao, a i poslednji put si ovde, ne sekiraj se. Nije to toliko ni važno, pustite vi SPS, on će imati svoju sudbinu i ne brinite, bićemo mi malo bolji nego što vi mislite. Nije to ideja. Moja ideja je bila da probate da razumete, da lomljenje Srbdije, a nije cilj da Srbija zastane, nego da Srbija nestane, ne može biti politički cilj sa kojim će se saglasiti SPS, bez obzira kolika je cena po našu partiju.
Usput, neću da vam ispričam šalu, prošli put je to bilo ovde, kako će poslanike da zamene androidi, pa je onda jedan napisao ovako – u budućoj Skupštini biće mnogo ove veštačke inteligencije i androida i bar 30 poslanika SPS-a. Ne brinite za nas. Mi nudimo da napravimo društveni konsenzus. Ja lično mislim da su ovi zakoni od Alimentacionog fonda, preko medijskih zakona, do sledeće sednice, možda grešim, ali oni su put u društveni konsenzus, ako ima onih koji žele da razgovaraju. Ako nema onih koji žele da razgovaraju, onda se snage moraju odmeriti na političkom krbanju, šta da radimo. Hvala.
(Radomir Lazović: Replika.)
