Hvala.
Reč ima narodni poslanik Miloljub Albijanić.
Izvolite.

Uvažena predsednice Narodne skupštine, uvaženi profesore Macut, kandidati za ministre, dame i gospodo narodni poslanici, prvo, profesore Macut, da vas obavestim da sam ja predsednik poslaničke grupe Zdrava Srbija - Ruska stranka - Ujedinjena seljačka stranka. U zvanju sam redovnog profesora matematičkih nauka. Dva puta sam doktorirao, jednom na Univerzitetu "Singidunum", drugi put na Univerzitetu u Beogradu, matematičke nauke, matematička analiza.

Radio sam 12 godina u Matematičkoj gimnaziji i, gle čuda, baš tada kada sam radio u Matematičkoj gimnaziji, ona je slavila 50 godina i baš na moju inicijativu predsednik počasnog Odbora proslave bio je Aleksandar Vučić, tada predsednik Vlade. Tada je on počeo da se predstavlja kao zagovornik evropske ideje i ja sam mu poverovao i dao sam mu podršku za kandidata za predsednika Srbije.

Ovaj uvod sam napravio da vam kažem da Aleksandru Vučiću ne dugujem ništa, niti Milanu Stamatoviću, niti bilo kome. U politiku sam ušao mnogo ranije kao profesionalno i porodično ostvaren čovek. Iza sebe sam uvek imao i imaću svoju porodicu i čast i ugled svoje profesije.

Daću vam još jedan mali uvod. Prilikom formiranja prethodne Vlade Zdravoj Srbiji je obećano jedno ministarstvo i mogućnost formiranja samostalnog poslaničkog kluba. Taj dogovor su postigli Milan Stamatović i Darko Glišić. Do njegove potpune realizacije nikada nije došlo, jer smo formirali poslanički klub, ali nismo preuzeli odgovornost da vodimo jedno ministarstvo. Razlozi za neulazak u Vladu nikada nam nisu objašnjeni. Od Milana i Arsena je došlo objašnjenje - nisu nas zvali, ali ova činjenica ni na koji način nije uticala na moju današnju diskusiju.

Sada ste vi mandatar i vama se obraćam. Na ove pregovore za ovu Vladu Milana Stamatovića predsednik Vučić nije pozvao, ali ni vi kao mandatar niste osetili potrebu da pozovete ni predsednika moje stranke, a ni mene kao predsednika poslaničke grupe.

Ja hoću da verujem da vam ovaj sastav Vlade nije izdiktiran i da ste mogli da predložite makar jednog ministra. Kako vi mislite da vas podržimo za izbor ako niste uspostavili dijalog sa vladajućom koalicijom?

Od vas očekujemo da povedete dijalog u državi za izlazak iz duboke krize u kojoj se nalazimo ili vam možda nije namera da toliko potreban dijalog pokrenete, a možda nas smatrate nebitnim, što ne bi smeo da bude manir jednog profesora univerziteta.

Uvažavajući vaše akademsko zvanje očekujem da ćete ipak na moje argumente možda odgovoriti sledećim rečima: „Albijaniću, glasajte prema savesti, na osnovu programa i sastava Vlade koji sam vam izneo“. E pa dobro. Ja sam kao čovek posvećen dijalogu i spreman sam i na takvu varijantu.

Ima li boljeg mesta za sučeljavanje argumenata od parlamenta? Postoje tri grane vlasti – zakonodavna, izvršna i sudska, ali da vas pitam imamo li mi danas u Srbiji takvu podelu vlasti?

Vidite, Vlada, prema članu 123. Ustava Republike Srbije, utvrđuje i vodi politiku, izvršava zakone, donosi uredbe, predlaže Narodnoj skupštini zakone, usmerava i usklađuje rad organa državne uprave i vrši nadzor nad njihovim radom.

Predsednik Republike, prema članu 111. Ustava, izražava državno jedinstvo Republike Srbije, to jest on bi valjda trebalo da bude predsednik svih građana, a prema članu 112. predstavlja Republiku Srbiju u zemlji i inostranstvu. Ovim se jasno vidi da predsednik u smislu Ustava može samo da predstavlja državu Srbiju i da su mu ovlašćenja pretežno ceremonijalnog i protokolarnog karaktera.

Vi ste prof. Macut, u stvari, kada budete izabrani, glavni u državi Srbiji, utvrđujete kao Vlada i vodite politiku, što znači da ćete morati da disciplinujete predsednika Vučića da poštuje Ustav i da vam se ne meša u posao, što vam neće biti lak zadatak.

Suština civilizovane vladavine… Nemojte mi dobacivati. Šta vam je? Suština civilizovane vladavine je oslanjanje na dogovor koji počiva na pravdi, a ne na sili koja uglavnom počiva na nepravdi.

Istinska većina nije prosto prebrojavanje glasova, to je traganje za kompromisom i ravnotežom između različitih učesnika u našem društvenom i političkom životu.

U okviru zakona… Dobacuju i ja se nadam da se čuje to i na televiziji. U okviru zakona valja pomiriti zahteve većine i prava manjine. Sa pozicije vlasti nekada se teško primeti da je vaša politika ostala bez većine i znatne podrške. Lako može da vam se desi da ne primetite da se formirala jedna nova većina. To dalje vodi do porazne činjenice da jedna politika, ne shvatajući da je izgubila većinu, počne da one koji su protiv te politike doživljava kao svoje neprijatelje.

Ako između vlasti i države stavite znak jednakosti, onda lako ode u još veću i porazniju grešku sve to. ona ljude koji kritikuju i ukazuju na greške počinje da proglašava neprijateljima države. Evo i sada ovo dobacivanje ide u prilog tome.

Istorija n as uči da u Srbiji to proizvodi katastrofalne posledice. Ona vlast koja kao neprijatelje označava nauku, obrazovanje, kulturu, umetnost, a pogotovo studente i učenike srednjih škola kao nosioce budućeg progresa, takva vlast sama o sebi govori mnogo više nego što bi drugi kritičari mogli da kažu. Oni nisu ni potrebni.

Kada na reči kritike odgovori represijom, ona prikriva sopstveni strah od gubitka vlasti.

Loša vlast i loša uprava udaraju na slobodu i hrabre pojedince koji se ne ustručavaju da kažu šta u državi ne valja. Svaka odgovorna vlast neguje i podstiče kritičko mišljenje, znajući da je svaka vlast oročena i smenjiva, a da je konstruktivna kritika lekovita za svaku vlast.

Kao što sam rekao, ja sam profesor. Generacije i generacije sam vaspitavao da moraju negovati kritičko mišljenje, da snazi autoriteta moraju suprotstaviti snagu argumenata i da je sloboda bilo lična, bilo sloboda našeg naroda i naše Srbije, nešto najsvetije.

Samim rođenjem u slobodi ne znači da ćemo tu blagodet uživati do kraja života. Slobodu moramo da čuvamo, negujemo i jačamo. Sveti zadatak svake generacije je da učini sve da krila slobode naših potomaka budu jača, lepršavija i moćnija od krila slobode naših predaka. Profesori i prosvetni radnici su među najvernijim čuvarima slobode. Treba li bilo koji prosvetni radnik, profesor, roditelj, naučnik, poljoprivrednik koji seje seme novog života da ima dilemu koga i šta treba podržati ovog trenutka u Srbiji?

Ja nemam drugi izbor nego da sledim reči Živojina Mišića, koje vam, profesore Macut, savetujem da stavite i u svoj kabinet, citiram: „Iz naroda sam ponikao, on me je načinio ovim što jesam. Moram se pokoravati njegovoj volji i služiti mu do poslednjeg daha. Istorija će me pamtiti po tome koliko sam bio veran majci Srbiji i svojoj profesiji“. Zatvoren citat.

Moja profesionalna, moja građanska, moja ljudska dužnost me obavezuje da pred sobom ne vidim drugi put nego da u ovom trenutku podržim svoje učenike, svoje studente i svoje kolege profesore, da sledim ono što je zapisao Đura Jakšić: „Dve preda mnom staze stoje, jedna s cvećem, druga s trnjem, gvozdene su noge moje, idem trnju da se vrnem, ja ustupam cveća staze kojima je noga meka“.

Setite se profesora kragujevačke gimnazije Miloja Pavlovića, koji je 1941. godine u Šumaricama prigrlio svoje đake i upisao se u besmrtnost. Od nas se danas ne traži da umiremo, jer zbog ćutanja su mnoge profesije umrle, od nas se traži da pokažemo da smo živi, da progovorimo i da kažemo tu veliku istinu, a istina glasi – naši studenti, naša deca su u pravu, a nama, njihovim profesorima je mesto uz njih.

Pozivam svakog profesora u sali, svakog profesora koji gleda ovaj prenos, da ostane veran svojoj profesiji i stane uz svoje studente i svoje đake.

Imam jednu molbu za sve u Srbiji. Nemojte, molim vas, deliti našu decu na studente i na ove što ih zovu ćaci. Nisu oni krivi što su ćaci, krivi smo mi, njihovi profesori, što ih nismo naučili kako treba, ali krivi su i oni koji su počeli da prodaju diplome, misleći da se uz diplome kupuje i znanje. Slobodu ćemo doneti i ćacima kako bi i oni postali đaci.

Poštovani narodni poslaniče, isključila sam vam mikrofon.
Da li mogu nešto da kažem? Gospodinu narodnom poslaniku ću vratiti reč. Izreći ću vam opomenu, zato što ste uvredili sve studente koji žele da uče i tako nešto je nedopustivo u ovom domu.
Izvolite, gospodine Albijaniću.
Molim vas da se prijavite ponovo.
Prijavite se da biste nastavili da pričate, suviše ste uzbuđeni, pa ne možete da se setite da pritisnete dugme.
Izvolite.

Isključili ste mi mikrofon, uvažena predsednice, ali nećete me dekoncentrisati.

Danas se studenti na ulicama Srbije i putevima Evrope, po kojima krstare biciklima, ne bore ni za kakvu vlast, oni se bore za reset sistema koji je negde pogrešio. Oni se bore za budućnost u kojoj će jedino merilo za napredak biti šta i koliko neko zna, a ne koga zna i pozicije i čiju partijsku knjižicu poseduje.

Vlast je u Srbiji za neke postala opijum. Oni su zavisni od vlasti i ne mogu bez nje i sve što izaziva zavisnost, pa i sama vlast, je opasno, jer onda je čoveku lako da se predozira. Kad se čovek predozira vlašću, gubi osećaj za realnost, ruši ustavni i moralni okvir onoga što je dozvoljeno i što nije, slabe mu moralne kočnice, lako podleže iskušenjima vlasti koju počinje da doživljava kao skup privilegija, a ne kao odgovornost.

Ja sam u politici zato što sam odgovoran čovek. Ja sam roditelj, ja sam suprug, ja sam profesor i to je ono što je moje u životu, moja porodica, moja profesija i moja otadžbina.

Biti slobodan ne znači da ti je dato da radiš sve što ti je po volji. Sloboda svakog čoveka je ograničena slobodom drugog čoveka, a zakon i Ustav su tu da ograniče moć svakog pojedinca. Kad su zakoni slabi, a institucije krhke, moć u rukama onih koji je poseduju lako postane neograničena i nekontrolisana. Svaka institucija, nadležna ili nenadležna, mora znati da je moć privremenog karaktera, koliko god da je velika. Ako se zloupotrebljava da bi se represijom čuvala po svaku cenu, u Srbiji uvek pobudi adekvatan odgovor.

Nisam ja vidovit, ali dobro poznajem istoriju našeg naroda. Zloupotreba vlasti i moći počinje onog trenutka kad se ne biraju sredstva da se sačuva. Kad jedna vlast najveći skup u istoriji Srbije, na kome sam prisustvovao 15. marta, proglasi skupom negativne energije, ljudi sa negativnom energijom, koji su došli u nameri da sruše državu, iako i sama zna da su došli da sruše nepravdu, a lično nisam sreo tog dana ni jednog jedinog čoveka sa negativnom energijom, naprotiv, svi su bili pozitivni i raspoloženi.

Kada vlast pokuša da razbije takav skup koristeći zvučni top, ne treba da se čudi da joj se takav pucanj u sopstveni narod vrati kao bumerang. Ako se zvučnom topu pridruži i tabloidna artiljerija, a na sve to studenti odgovore nenasiljem i nastave miran protest, svakome u ovoj sali je jasno da ogromna većina u ovoj zemlji ne želi nikakve sukobe.

Kada su u ovoj borbi zajedno studenti iz Beograda, Subotice, Niša i Novog Pazara, neopterećeni razlikama među sobom, oni demonstriraju novu snagu Srbije koja će omogućiti da svaki građanin ove zemlje doživi Srbiju kao svoju državu. Njihovo hrabro srce jače je od bejzbol palice i krvavih hauba kojima je neko nasrnuo na budućnost Srbije. Koren slobode je u hrabrosti tih mladih ljudi. Nemojte im pretiti. Strahom se ne može vladati Srbijom. Policije i tužilaštva u Srbiji ne treba da se plaše studenti i profesori, već razuzdani kriminal. Čujem neke nerazumne glasove koji nam poručuju da je Srbija potrebna čvrsta ruka. Srbiji je potrebna čista ruka, a ne čvrsta ruka. Studenti su ta čista ruka.

Kao profesor ne mogu da razumem zašto su studenti Srbije vest u svim svetskim medijima, ali ne i na RTS koji svi mi finansiramo. Ne znam zašto neki pojedinci studente optužuju za mržnju. Možda zato što svet komentariše gledajući u sebe, a ne oko sebe i saopštavaju nam ono što vide u svom srcu, a ne ono što vide u srcima pobunjene mladosti. Ja kao profesor znam koliko je lepa i kolika je jaka mladost. Zato mi znamo sudbu i sve što nas čeka. No, strah nam neće zalediti grudi, volovi jaram trpe, a ne ljudi. Bog je slobodu dao za čoveka.

Privedite kraju.

Snaga je naša planinska reka, nju neće nigde ustaviti niko. Poteci mladosti Srbije i podaj nam reku novog života.

Meni je, poštovane kolege poslanici sve jasno i nadam se… (Isključen mikrofon.)

Hvala vam mnogo. Time ste završili. Sve vam je jasno. Ja vam čestitam. Hvala vam, poštovani narodni poslaniče, ali ako možemo sada da nastavimo sa radom.
Čestitam vam, dobili ste veliko pojačanje u gospodinu Albijaniću. Čestitam vam na tome, a za mandatara evo jedne političke lekcije. Vidite, poštovani gospodine mandataru, kada ne date nekome javno preduzeće ili ministarstvo, onda vam to tako izgleda, to je ta hrabrost i veličina, to su te vrednosti koje smo čuli. Jedno javno preduzeće ili jedno ministarstvo i opa-la na drugu stranu. Dobra lekcija iz politike.
Reč ima Radomir Lazović, po Poslovniku.
Izvolite.

Poštovani građani, poštovana predsedavajuća, član 106. Za vreme govora narodnih poslanika ili drugih učesnika u pretresu nije dozvoljeno dobacivanje, ometanje na drugi način, kao i svaki drugi postupak koji ugrožava slobodu govora, ali ne bih tu stao. Takođe, član 108, jer ste vi dužni da obezbedite slobodu govora, kao i član 100, jer ne možete vi sa te pozicije da govorite, siđite dole ako imate komentare, kao i uvek, vrlo bismo bili radi da čujemo o čemu pričate, ali omogućite da se ovi vaši jurišnici, ovi hrabri momci što su krenuli da se obračunaju sa govornikom sklone i da dopuste čoveku da nesmetano govori. Hvala.

Hvala vam.
Da li želite da se izjasnimo? (Ne.)
U pravu ste, s tim što jedini koji ga je prekidao ste bili vi.
Reč ima Milenko Jovanov, replika.
Izvolite.

Prvo, Vlada će tek da bude izabrana, vi ne znate ni šta znači termin „pala Vlada“, ali hajde. Druga stvar je ta što vidim da ste oduševljeni, jer ne prisustvujete sednicama Skupštine, pa vas je sad ovo iznenadilo, a ne bi vas iznenadilo da ste bili na prethodnoj, jer biste čuli ovo isto. Nema potrebe da toliko ludujete, jer ovo nije ništa što nas je na bilo koji način iznenadilo, ali će vas iznenaditi ono što ću sada da kažem. Predsednik Zdrave Srbije Milan Stamatović rekao se ograđuje od ovog govora, da ne podržava ovo što je ovaj čovek rekao, a stranačke sankcije će da uslede kada bude bilo vreme. To je druga stvar.

Ono što nas takođe nije iznenadilo, a to je da smo imali prilike da vidimo kako je kad se neko predozira. Ne vlašću, ali kada se predozira.

Treća stvar, ono što je jako važno, a što smo imali prilike da vidimo, a ovo je eklatantan primer onoga što gledamo pet meseci unazad, kako izgleda kada se iza đaka, studenata, profesora, prosvetnih radnika sakrije šljam koji pokušava da iskoristi ono što oni rade ne bili za sebe izboksovao nešto. Ovaj čovek je nakon smrti Miladina Kovačevića lupao na sva moguća vrata da pokuša da bude direktor Zavoda za statistiku, a sada pošto to nije dobio, sada će da se sakrije iza studenata, pa će studenti i đaci da mu omoguće da bude direktor Zavoda za statistiku, pa neće da bude. Neće da bude direktor Zavoda nikada.

Još jedna stvar, i jeste mu mesto tamo sa onima koji svaku smrt koriste za svoju korist. Maroder, kao što su i oni maroderi. Hvala.