Citirao sam gospođo Paunović, a nekako je znate, veterina u nadležnosti Ministarstva poljoprivrede tako da mislim da imam pravo da o tome govorim.
E, sada u kontekstu činjenice tu sam stao, dakle, u kontekstu činjenice da je pre nekoliko dana izrečena presuda Miloradu Dodiku, u stvari presuda srpskom narodu i presuda Republici Srpskoj.
39/2 MO/JG
Želim da pitam političko Sarajevo, želim da pitam njihove sponzore, kosponzore kako ih sve zovu, pošto se 2025. godine dakle u ovoj godini navršava deset godina od pokušaja ubistva predsednika Republike Aleksandra Vučića u Srebrenici, dokle se stiglo sa istragom protiv onih koji su pokušali da ubiju u to vreme predsednika Vlade Republike Srbije gospodina Aleksandra Vučića u Srebrenici? Neka ne misle da smo mi to zaboravili.
Kao što smo ponosni na činjenicu da je Aleksandar Vučić te 2015. godine izašao iz Srebrenice podignute glave, nije hteo da je spusti ni u trenutku kada su na njega bacali kamenice i kada su pokušali da ga ubiju. Dakle, imamo presudu protiv Milorada Dodika zbog navodnog nepoštovanja odluka Visokog predstavnika Međunarodne zajednice u Bosni i Hercegovini, pitamo šta je sa presudom protiv onih koji su hteli da nam ubiju predsednika države, koji su hteli da ubiju čoveka u kome svi Srbi vide svog predsednika?
Gospodin koji je maločas govorio kaže Aleksandar Vučić da kaže narodnim poslanicima, da kaže ministrima, da kaže državnim funkcionerima da sede 400 sati, 400 dana, oni bi sedeli. Pa da, sedeli bi. On ne može da nađe nijednog kome da kaže sedi minut, a Vučić može da nađe na stotinu i na hiljade. Mislim da i to govori o tome koliko ko vredi u političkom smislu.
Hteo sam nešto da kažem juče, ali sam zaboravio, pa ću na to da se osvrnem danas. Đilas je, ako ste primetili juče skinuo sako, znači to je takva stipsa da je nagovorio ljude da bacaju bojne otrove, suzavac, farbu, da nas prskaju prahom iz PP aparata, ali je ako ste primetili juče skinuo sako da slučajno njegovo skupoceno odelo ne bude oštećeno pa je ostao samo u košulji, ali to je jedan detalj. Juče su najekstremniji bili ljudi Miloša Jovanovića iz poslaničke grupe NDSS i POKS. Dakle, ljudi koji se zalažu, makar verbalno se zalažu za obnovu kraljevine. Oni kažu da ne valja republika, da ne valja Aleksandar Vučić, da je diktator, da ugrožava prava, pa je zbog toga Srbija ustala, pa su eto i oni ustali i treba kažu da se obnovi Kraljevina Srbija. Juče su tu koliko sam uspeo da vidim razvili onu monarhističku zastavu i time takođe poslali poruku građanima Srbije da su oni za kraljevinu. Nemam ništa protiv, to je legitiman politički stav.
Međutim, setio sam se jednog zakona koji je donet u vreme kada je naša država bila kraljevina. Sada samo da uporedite kakva prava ima opozicija u vreme tog velikog diktatora Aleksandra Vučića, a kako je bilo u vreme kada je državom vladao kralj, za šta se oni navodno zalažu.
U julu 1921. godine komunista Alija Alijagić ubio je u Delnicama ministra unutrašnjih poslova Milorada Draškovića. Kralj, žao mi je što nije tu gospodin Vojislav Mihajlović, on je unuk Draže Mihajlovića, čoveka koji je do kraja svog života bio veran kralju i otadžbini, kralj je u to vreme još uvek bio živ, Petar Prvi Karađorđević, preko ministarskog saveta je izdejstvovao da se u Narodnoj skupštini donese zakon o zaštiti javne bezbednosti i poretka u državi. Imam taj zakon i sada ću da vam pročitam nekoliko članova, pa vi dame i gospodo narodni poslanici i vi građani Srbije razmislite da li bi vam bilo bolje pod režimom Aleksandra Vučića, tim velikim diktatorom koji tlači narod, koji ugnjetava, koji ne da plate, koji ne da penzije, ispira mozgove itd. koji nas tretira kao robobe ili bi vam bilo bolje pod ovima koji su nas juče gađali bojnim otrovima, suzavcem, šok bombama i koji kažu da su za kralja. Evo kako je bilo za vreme kralja.
39/3 MO/JG
Član 1. Zakona o zaštiti javne bezbednosti i poretka u državi – kao zločinstvo u smislu kaznenog zakona smatraće se i ova dela: pisanje, izdavanje, štampanje, rasturanje knjiga, novina, plakata ili objava kojima se ide na to da se ko podstrekne na nasilje prema državnim vlastima, predviđenim Ustavom ili uopšte da se ugrozi javni mir ili dovede u opasnost javni poredak.
40/1 MZ/IR 17.40 – 17.50
Ovo važi i za svaku pismenu ili usmenu, komunističku ili anarhističku propagandu, a ovde je ima koliko hoćete, od novembra meseca prošle godine, ili ubeđivanje drugih da treba promeniti politički ili ekonomski poredak u državi zločinom, nasiljem ili ma kojom vrstom terorizma. Svaka, da kažem, slučajnost sa onim što se juče desilo je, naravno, namerna.
Tačka 2. Zakona o zaštiti javne bezbednosti i poretka u državi donetog u vreme Kraljevine: „Organizovanje, potpomaganje ili postajanje članom kakvog udruženja koje bi imalo za svrhu propagandu komunizma, anarhizma, terorizma ili udruženja za nelegalno ili neparlamentarno prigrabljivanje vlasti, kao uopšte ono što se sadrži u prednjoj tački“. Dakle, ljudi nacrtali ono što se dešava od novembra meseca, neparlamentarno preuzimanje vlasti. Da ne čitam sve.
Član 3. Zakona o zaštiti javne bezbednosti i poretka u državi donetog u vreme kada smo bili Kraljevina: „Državna politička vlast tražiće od najbližeg komandanta vojsku radi održavanja javne bezbednosti kad god se pokaže da u kojem konkretnom težem slučaju nisu za to dovoljni njeni organi lične ili imovne bezbednosti“.
I jedan član, videćete, kao da je napisan za ono što se juče desilo. Član 7: „Ko rasprskavajuće materije ili sprave ili oruđa potrebna za njihovo spravljanje gradi ili drugoga upućuje kako da ih načini, nabavi, čuva ili ih drugome prodaje, mada zna ili mora držati da su sve one određene da se upotrebe za izvršenje kakvog zločinstva, pored onih pobrojanih u članu 1, kazniće se robijom“.
Član 8: „Ko je ovlašćen da drži rasprskavajuće materije, pa ovim rukuje protivno postojećim pravilima i naredbama nadležnih vlasti i s tim prouzrokuje kakvu štetu ili opasnost po imovinu, život ili zdravlje drugih, kazniće se robijom, a u osobito ovakvim slučajevima zatvorom“. Dakle, postojala je razlika između robije i zatvora, u vreme kada je državom vladao kralj, za šta se oni, navodno, zalažu.
Član 12, i tu ću da završim sa citiranjem ovog zakona: „Ko na javnim zborovima, u otvorenim ili zatvorenim prostorima, ili inače ma gde, nosi ili iznosi“, pazite, nacrtano za ono što se dešava od novembra meseca i za ono što se dešavalo juče u Narodnoj skupštini, krvave šake, „nosi ili iznosi ma kakve znake, zastave ili natpise, kao znak pozivanja ili podstrekavanja da se stvori javno mišljenje da postojeći pravni poredak treba zameniti drugim putem prevrata, rušenjem privatne svojine ili uništavanjem javnoga mira, kazniće se zatvorom najmanje godinu dana ili novčano do 50.000 dinara, ili obema kaznama“.
E sada, dame i gospodo narodni poslanici, žao mi je što nisu tu ljudi poput Miloša Jovanovića, Voje Mihajlovića i drugih, da ih pitam da li bi im bilo bolje da se primeni zakon donet u vreme Kraljevine, za koju se oni navodno zalažu. Vidim, juče su nam bacali suzavac pod monarhističkom zastavom, ili im je ipak, čini mi se, malo bolje pod tim navodno diktatorskim režimom Aleksandra Vučića. Niti ih ko tera na robiju, ni u zatvor, niti ih novčano kažnjava, niti ih zabranjuje, nego je prema njima veoma, veoma tolerantan i poziva sve nas da stoički istrpimo sve ono što ste svi vi zajedno sa nama iz Vlade juče zaista stoički i junački istrpeli.
Šta hoću da vam kažem? Da poručim njima, koji ovo možda prate, ma, molite Boga da Vučić još dugo, dugo vlada Srbijom, jer prema vama, takvima kakvi ste, rušiteljima države, niko ne bi bio toliko tolerantan kao taj čovek. I ja mu skidam kapu na tome koliko srce ima, koliku dušu ima i koji je prag njegove tolerancije da istrpi sve ono što svi građani Srbije, ogromna većina građana Srbije trpi od novembra meseca prošle godine, teror jedne ubedljive političke i intelektualne manjine u Srbiji.
40/2 MZ/IR
Dakle, pokazao sam vam koliki su to licemeri. Kažu – mi smo za kralja. Onda morate da budete i za kraljeve zakone. Onda nema suzavca u Narodnoj skupštini, onda nema šok bombi, onda nema praha iz protivpožarnih aparata, onda nema zastava sa krvavim rukama i krvavim šakama u Narodnoj skupštini. Nego ima robije, ima zatvora, ima novčanih kazni, ima zabrane onoga što zapravo jeste i što su juče demonstrirali – politički terorizam. Ali upravo zbog toga što smo tolerantni, na čelu sa Aleksandrom Vučićem, prema njima, mi pokazujemo kakva je razlika između te većinske, normalne, pristojne Srbije i njih koji nikakve ideje nemaju, sem nasilja, terora i pokušaja protivpravnog, protivustavnog preuzimanja vlasti.
Inače, jedva čekam da se oni vrate u Narodnu skupštinu. Mi smo juče pokazali da ih se apsolutno ne plašimo, da nije uspeo pokušaj da se prekine sednica Narodne skupštine, a mogli ste i danas da čujete da su, u stvari, priznali da im je to juče bio cilj, jer oni danas jadikuju zašto Ana Brnabić juče nije prekinula sednicu. Kažu – nije bilo uslova. Ne, nego je to bio njihov plan, odnosno plan njihovih mentora, da se pokaže na delu da je Srbija stala, a Srbija nije stala. Pokazali smo juče svi zajedno, i vi narodni poslanici i mi članovi Vlade, da Srbija nije stala i da Srbija ne sme da stane i da ćemo Srbiju snažno, na čelu sa našim predsednikom, da poguramo napred.
Još jedanput na kraju, pitanje za političko Sarajevo, pitanje za njihove sponzore i kosponzore, pitanje za visokog predstavnika međunarodne zajednice u Bosni i Hercegovini, ako su oni to zaboravili, mi nismo – ko je hteo da nam ubije predsednika Vlade, sadašnjeg šefa države u Srebrenici, u julu 2015. godine? To pitanje ćemo postavljati svaki put, dok na to pitanje ne dobijemo odgovor. Jer ne može biti da su Srbi za sve krivi, a da niko ni za šta nije kriv kada su u pitanju srpske žrtve. Nama su hteli da ubiju predsednika Vlade. Kao što su komunisti ubili u Delnicama Milorada Draškovića, ministra unutrašnjih poslova Kraljevine SHS, takva ista sudbina trebalo je da zadesi i Aleksandra Vučića.
Na desetogodišnjicu pokušaja njegovog ubistva, ja ću stalno, dok god budem imao mogućnosti ovde u Narodnoj skupštini, baš zato što je 2025. godina, zato što se navršava 10 godina od pokušaja ubistva predsednika Vlade, koji nije sagnuo glavu pred ruljom, kao što je juče bila ovde u Narodnoj skupštini, i kao što vi niste sagnuli glavu, dakle, u ime svih nas, u ime većinske Srbije, postavljaću pitanje ko je hteo da nam ubije predsednika Vlade u Srebrenici, u julu 2015. godine.

Hvala, ministre Martinoviću.
Reč ima ministarka Adrijana Mesarović.
Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajuća.
Poštovani narodni poslanici i poštovani građani Republike Srbije, ja ću kratko samo, svakako je kolega Martinović postavio daleko značajnije pitanje, ja ću postaviti kratko pitanje pred svim narodnim poslanicima, a tiče se donošenja Zakona o centralnoj evidenciji stvarnih vlasnika. Zašto se plašimo donošenja tog zakona?
41/1 JJ/MJ 17.50 – 18.00
Zašto se plašimo da konačno postoji centralna evidencija stvarnih vlasnika? Zašto se plašimo da se donese zakonodavni okvir putem kog će se definisati viši nivo tačnosti, istinitosti i celovitosti podataka o stvarnim vlasnicima? Zašto se plašimo da još jednim zakonodavnim okvirom utičemo direktno na smanjenje pranja novca i svakako finansiranje terorizma? Zašto se plašimo da vidimo tajkune koji su vladali do 2012. godine ovom zemljom šta je njihova stvarna imovina? Zašto se plašimo kako će oni evidentirati svoju imovinu i što će se na istinit i celovit i tačan način prikazati šta je to sve što su ukrali do 2012. godine od građana Republike Srbije?
Naravno da je ovaj zakonodavni okvir i Predlog zakona, poštovani narodni poslanici, koji se nalazi pred vama, usklađen sa dve evropske direktive i sa preporukama 24. i 25. Naravno, da su određeni amandmani podneti da bi obesmislili u celosti ovaj zakonodavni okvir, ali treba da se radujemo donošenju ovakvih zakonodavnih okvira, a ne da se plašimo i da bojkot upravo ne ostane i povišeni tonovi određenih prethodnih govornika u momentu baš kada diskutujemo u ovom zakonodavnom okviru.
Očigledno se plašimo donošenja takvog zakonodavnog okvira i svega onoga što će da usledi kada poštovani narodni poslanici ukoliko se izglasa ovaj Predlog zakona isti stupi na snagu i počne da se primenjuje i kada vidimo šta je to kada se evidentira imovina, odnosno kada se evidentira stvarno upravljanje, stvarnih vlasnika nad preduzećima i pravilnicima koji su registrovani na teritoriji Republike Srbije. Hvala.

Hvala.
Reč ima prvi potpredsednik Vlade, Siniša Mali.

Hvala puno.
Poštovani građani Srbije, poštovani narodni poslanici, imali smo prilike tokom današnje rasprave da čujemo i neke proizvoljne i netačne podatke i kada je visina penzija u pitanju i kada je visina minimalne zarade u pitanju u Republici Srbiji, visina prosečne plate. Takođe, želim da sa vama podelim nekoliko činjenica kada su stvari koje su najvažnije za životni standard građana Srbije u pitanju.
Jedan od stubova rasta našeg BDP-a jeste rast životnog standarda. Mislim da smo svi svesni i golim okom može da se vidi koliko se Srbija promenila u poslednjih nekoliko godina uprkos ogromnoj krizi, krizi globalnih svetskih razmera koje je krenulo još 2020. godine.
Setite se samo korone 2020. godine, ceo svet je stao, suočio sa nikada većom zdravstvenom krizom i 2020. godine i 2021. godine kumulativno Srbija je bila u te dve godine kumulativna najbrže rastuća ekonomija u Evropi. Na te izazove koji se odnose na koronu reagovali smo tako da smo bili prva zemlja u kontinentalnom delu Evrope koja je obezbedila sve četiri vakcine za svoje sugrađane. Prva, ljudi su iz inostranstva da vas podsetim, dolazili ovde da prime vakcinu, jer u svojim zemljama to nisu mogli. Za samo šest meseci izgradili smo tri potpuno nove kovid bolnice, spasili hiljade života, pomogli privredi da vas podsetim takođe sa isplatom sedam, osam ili devet minimalnih zarada, 2,5 milijardi evra garantna šema jeftinih subvencionisanih krediti našim preduzećima koji su spasli preduzetnike mikro, mala i srednja preduzeća.
Mi smo uradili ono što ni jedna ekonomija u Evropi nije uradila u to vreme, a da vas podsetim u to vreme i u Evropi i u Americi milioni ljudi su ostali bez posla. Fabrike su bile zatvorene. Mi smo taj scenario izbegli, a paralelno sa tim smo takođe uticali na to da podignemo i održimo životni standard građana Srbije, ako se sećate isplatili smo svima onima koji su to želeli i po prvih 100 evra pomoći.
41/2 JJ/MJ
Nakon toga smo podržavali i nezaposlene i mlade i majke, sve one kojima je bila potrebna pomoć, podržavali smo iz našeg budžeta, od naše države, narodnim novcem. Ono što smo uspeli da uštedimo, da sačuvamo, da napravimo podelili smo sa građanima upravo kako bi Srbiju te 2000. i 2001. godine izvukli iz krize.
Da ne zaboravimo 2022. godinu došao je rat u Ukrajini, konflikt koji je poremetio potpuno sve odnose u Evropi, u svetu, poremetio celo energetsko tržište. Sećate se tada su govorili i plašili nas da neće u Srbiji biti ni grejanja, neće biti struje, mi ćemo se svi smrznuti te zime, ali jedan čovek, naš predsednik Aleksandar Vučić rekao je nema predaje. Kao što je rekao i za vreme korone i borili smo se i izborili tako da je bilo i dovoljno gasa, bilo je dovoljno struje, da smo sačuvali svoju samostalnost, nezavisnost, da nismo uveli sankcije Ruskoj Federaciji iako su stalno spočitavali Vučić hoće to da uradi, evo sledeći mesec, sledeće nedelje, nakon sledećih izbora itd, i sa svim mogućim i nemogućim izazovima poštovane dame i gospodo uvaženi građani Srbije, Srbija se na pravi način izborila.
Došli smo do toga da prošle godine, 2024. godine, u ovom trenutku smo druga najbrža rastuća ekonomija u Evropi, prva smo bili do pre nekoliko dana, prestigla nas je i Malta, zbog izuzetno dobrih rezultata u turizmu. Mi nemamo more, zato imamo grane koje nam rastu, a rastu nam i prehrambena industrija i turizam i finansijske usluge. Dakle, svaka moguća privredna grana nam raste.
Zašto sam to naveo i započeo svoje obraćanje kao uvod. Dakle, rast tog BDP koji je osnova stabilnosti, koja govori o veličini, snazi jedne ekonomije, koji je osnova za kapitalne investicije, ulaganje u putnu infrastrukturu, u železničku infrastrukturu, podizanje plata, podizanje penzija. Osnova tog rasta bile su tri stvari. Jedno, rast domaće tražnje i ne kaže to Siniša Mali, to kaže MMF, to kaže izveštaji kreditnih rejting agencija, da smo u proteklih par godina se uvek trudili i uspevali u tome da podignemo i plate i penzije i minimalnu zaradu iznad nivoa inflacije koju smo da vas podsetimo u međuvremenu takođe i pobedili i sveli je na razumne mere 3% plus minus 1,5%, kao što je to i target NBS.
Dakle, rast domaće tražnje, za razliku recimo od Nemačke, gde upravo ne podizanje plata i penzija je dovelo do toga da je Nemačka prošle godine imala pad svog BDP, od čak 0,2%. Mi porasli 3,9%, jedna Nemačka pala 0,2%, pa nije to slučajno, to je rezultat odgovorne ekonomske politike koju sprovodi Vlada Republike Srbije i naš predsednik.
Dodatno na to, od 2018. godine, a zašto od 2018. godine? Zato što je 2018. godina prava rekao bih, normalizovana godina nakon teških godina fiskalne konsolidacije od 2014. do 2017. godine, upravo zbog izuzetno loše situacije i bankrota koji nam je ostavila prethodna vlast. Od 2018. godine pa do prošle godine, stubovi našeg rasta, domaća tražnja, dakle, rast penzija, rast plata, rast izvoza i rast investicija. Rast investicija u proseku od 2018. godine je 9,7%. Rast izvoza u proseku 7,7%, to su izuzetne cifre, nikada u istoriji nismo imali tako stabilne cifre gde nam rastu investicije koje podižu kvalitet infrastrukture, podižu kvalitet života građana Srbije i čine našu ekonomiju konkurentnijom, atraktivnijom.
42/1 VS/MP 18.00 – 18.05
Sa druge strane, vidite u porastu izvoza, vidite opravdanost svih onih fabrika koje smo otvorili i ogromnih priliva stranih direktnih investicija koje smo imali i koje su bile krunisane prošle godine sa 5,2 milijarde evra, nikada većim stranim direktnim investicijama i uz dobijanje po prvi put u istoriji investicionog kreditnog rejtinga, to vam dovoljno govori o situaciji u kojoj se nalazi naša ekonomija, i odgovorno ekonomskoj politici, koju sprovodimo već godinama unazad.
Što se tiče plata, u petak je izašao poslednji podatak Zavoda za statistiku RS, dakle prosečna plata da ne pogrešim u Srbiji, u dinarima je 108.312 dinara. To je negde 926 evra. Poređenja radi u decembru 2012. godine, kada su ovi iz opozicije koji se sada javljaju, spočitavaju nam nešto i njihovi koalicioni partneri vodili Srbiju, prosečna zarada u Srbiji bila je 329 evra, u njihovo vreme, a 926 evra danas, a do kraja ove godine, kao što smo i obećali prosečna zarada u Srbiji biće preko 1000 evra i to je obećanje koje smo dali kroz program Srbije 2025, i to obećanje ćemo ispuniti.
Da li to znači da smo srećni i zadovoljni sa visinom plata, ne nismo, ali imamo skoro punu zaposlenost i kao što ste videli kada uporedite 926 i 329 evra, jasna je skoro tri puta veća razlika, samo za 12, 13 godina u izuzetno teškim uslovima i fiskalne konsolidacije i svih izazova o kojima sam govorio malopre.
Kada je penzija u pitanju, sa povećanjem penzije u decembru mesecu prošle godine od 10,9% prosečna penzija u dinarima danas je 50.683 dinara. To je 436 evra. Prosečna penzija u decembru mesecu 2012. godine bila je 202 evra, odnosno tačnije 23.563 dinara, 23.563 u njihovo vreme 50. 683 dinara danas. Pri tome da vas podsetim u junu 2012. godine na računu budžeta nije bilo ni za isplatu penzija. Dakle, potpuno je država bila opljačkana, svedena na bankrot državu. Danas penzije rastu iz godine u godinu, stabilne su, bezbedne su i to je još jedan uspeh naše ekonomske politike.
Konačno, kada govorimo o minimalnoj penziji ne računajući poljoprivredne penzije, minimalna penzija je bila u decembru mesecu prošle godine 27.712 dinara, što je 237 evra.
Minimalna penzija u njihovo vreme, dame i gospodo bila je 12.898 dinara, 12.000 u njihovo vreme 28 hiljada skoro danas. Ne kažem da smo zadovoljni. Radimo na tome da iz godine u godinu podižemo visinu penzija, da budu naši penzioneri srećniji i zadovoljniji uz jedno veliko hvala njima na svemu onome što su uradili za našu zemlju. Ali, velika je razlika i kažem u uslovima izuzetno teške globalne ekonomske situacije Srbija je pokazala svoju snagu. Naša ekonomska politika je pokazala svu svoju odgovornost i mi ćemo nastaviti da se borimo za svakog našeg građanina u smislu porasta njegovog životnog standarda.
Podsetiću vas „Srbija 20-27“ nama je cilj da do decembra 2027. godine penzija prosečna u Srbiji bude čak 650 evra, minimalna zarada 650 evra, a prosečna plata 1400 evra i sada uporedite visinu tih plata sa punom zaposlenošću u odnosu na period 2008. – 2012. godine, kada smo ostali bez pola miliona radnih mesta, 25,9% bila je stopa nezaposlenosti, dakle svaki četvrti u Srbiji nije imao posao, onaj ko je imao posao, imao je minimalnu zaradu od 15.700 dinara u njihovo vreme, a minimalnu penziju od 12.898 dinara i danas se našli takvi da nam spočitavaju kako treba voditi ekonomiju i kako treba voditi računa i pokazati brigu o građanima Srbije.
Imali ste vašu priliku, hvala vam puno i ne dao Bog da se ikada vratimo u vaše vreme. Hvala vam.

Poštovani narodni poslanici, poštovane kolege, sa ovim završavamo rad za danas i nastavljamo ujutro u 10,00 sati.