Je l' ovo? E, da. Hvala. Ovo zaista, ovo zaista nema smisla da koleginicu Mariniku Tepić ne pustite da kaže ono što ima, jer ovo je parlament, ovo je demokratija. Mi smo svi narodni poslanici. Ovde niko nikog nije vređao. Hajde da budemo iskreni bar jedan minut, pa onda poslanik glasa kako god ko hoće. U četvrtak Viši sud u Beogradu izrekao je presudu roditeljima dečaka koji je počinio masovno ubistvo u Ribniku.

Otac četrnaest i po godina zatvora, majka skoro tri godine. Cela zemlja je tog dana bila u šoku. Samo dan kasnije, sutradan, u petak, ovaj zakon je stigao u Skupštinu. Ne verujemo u ovim godinama u kojima jesmo da je stvar slučajnosti. Znam, evo, čuo sam i malopre, da je rok Brisel trideseti jun, direktiva.

Dobro, neka je to istina, ali taj rok je bio poznat mesecima unapred. Mogli ste ovaj zakon i još pre dva meseca da pošaljete u predsudu u ruku. Sačekali ste presudu. Ah, šta taj zakon, kad ga pročitate, zapravo radi? Mislim, to je sto dvadeset i šest članova zakona.

Na papiru, naravno, ovo što smo čuli u vertiri kontrola oružja. U praksi, pritisak na one koji su već u sistemu. To su lovci, to su sportisti, to su rezervisti, da ne kažem masa mojih kolega penzionisanih u uniformi, provereni, ne po triput, nego po trideset i tri puta, koji su retkokad, da ne kažem skoro nikad, ikome naudili. Svi oni su već p-prošli provere. Već su pod kontrolom države, a i onoga što su radili dok su bili aktivni, primera radi govorim o rezervistima.

I oni ne-- oni se znači kontrolišu. Oni, ovaj, idu na lekarske preglede i tako dalje. A kriminal? Kriminal ne dolazi u policijsku upravu, ne podnosi zahtev, ne čeka lekarsko uverenje. I tu dolazimo do suštine.

Ovaj zakon, ko je pažljivo čitao, hirurški i precizno svuda meri barute na gram, municiju i metke na komade. Potpisuje rokove od osam, petnaest, dvadeset četiri sata za svaku tehničku stvar. A onda dolazimo do člana osamnaest. Tu piše, citiram, da bezbednosna smetnja postoji ako lice svojim ponašanjem, navikama ili sklonostima ukazuje da bi moglo predstavljati opasnost ili ako postoje druge okolnosti. Kakve navike?

Koje? Koje sklonosti? Koje druge okolnosti? Znači, u stanju ste da merite barut na grame, ali niste da objasnite jednu ključnu reč. Ovde je problem u diskreciji moći u rukama policije bez dovoljno jasnih kriterijuma i kriterijuma kontrole.

To je previd, odnosno, izvinjavam se, to nije previd, to je izbor. E, ali, al' to nije u jednom članu, to je raz-liveno kroz ceo sistem izdavanja dozvola. Ne zaboravimo ni Banjsku, gde se pokazalo, da vas podsetim, na ogromne količine naoružanja i vojne opreme, da niko nije odgovarao za te propuste. U Ribnikaru i Duboni, u Malom Orašu, koji također pominjete, je otac sopstvenom ildencijom snabevao sina oružjem. Sistem nije reg-reagovao na signale koji su već postojali.

Imam i konkretan primer, da vas podsetim, na Treći Mart, Bogatić, Milan Panić, poljoprivrednik, ratni veteran sa Kosova, vraća se sa protesta u Šapcu. Tog istog dana policija ga poziva da preda oružje, sve legalno, sve prijavljeno. Jedno od oružja ima i revers iz ratnog perioda. Predaje ga uz pratnju policije, a pred stanicom ostavlja uniformu koju je nosio kao borac. Opet slučajnost posle, posle protesta u Šapcu.

Ja ne tvrdim razloge, zaista, ali pitam javno, da li je slučajno da se to dešava neposredno posle protesta? Ako jeste, nek se objasni. Ako nije, onda govorimo oponovo o diskreciji, koja nije ograničena, nego podignuta na nivo pravila. I od sada od istih građana tražite da bez rezerve veruju vašoj diskreciji sistema. Najsvježiji primjer Jesenjak, restoran 27.

Čovek ubijen, telo nestalo. Ce-cela zemlja bruji o tome. Ne govorimo ovde o lovci i o sportisti, ne govorimo o sportskom strelcu. Govorimo o ilegalnom oružju i krivičnom delu ubistva. Šta Tužilaštvo navodi?

Da vas podsetim, da je pištolj kojim je, kako se sumnja, izvršeno ubistvo, donela žena iz šteka, pod znacima navoda. Predala ga čoveku, onom drugom. Taj drugi je po optužnici povukao barač. Ko je taj drugi, istraga će pokazati, ali posle vaše vlasti. Niko to oružje nije prijavio, niko nije tražio odobrenje.

Niko nije čekao lekarsko uverenje. To je upravo zona u kojoj sistem mora da bude najjači, a ne najtiši. Da vas pitam pošteno, da li je najveći bezbednosni problem u Srbiji čovek sa registrovanom puškom ili tokovi ilegalnog oružja i veze kriminala sa onima koji bi morali da sprovode zakon? E, tu se vidi ono što ovaj zakon ne rešava. Opasnost, gospodo, podvlačim, ne dolazi iz legalnog sistema.

Dolazi iz tokova koji prolaze mimo institucija i, kako izgleda, ponekad pored samog vrha policije. Zato pitam, ko danas realno odlučuje o tome ko sme da nosi oružje? Ministar ili neko ispod njega? Diskreciona prava koja niko ne može da kontroliše? Po kojim kriterijumima i ko to kontroliše uopšte i na koji način?

Tri reči niste u stanju da objasnite i zato se ovde ne radi o oružju. Radi se o državi. Hvala vam.

Hvala. Eh, hvala predsedavajući. Gospodine Odaloviću, poznajemo se i jako dobro znate da sam vrlo ozbiljan kad nešto iznosim. Iako vaš govor, moram da priznam, je u maniru vaše stranke, ima taj socrealističku demagogiju, ali evo daću vam na brzinu, ovaj, odnosno brzo i jasno deset amandmana. Tri su ključna.

Član osamnaest. Brišemo navike, sklonosti, druge okolnosti. Stavljamo konkretne, poverljive činjenice. Ako neko gubi pravo na oružje, neka to bude na osnovu dokaza, a ne ovo što vi govorite na osnovu utiska rekla-kazala, u gradu se priča i tako dalje. 'nači, dokazi.

Član trideset šest i trideset sedam. Zakon iz 2015. godine ukidaju ograničenje municije za sve vlasnike. Ovaj predlog ga vraća, ali samo za onog ko oružje drži legalno. Sto komada godišnje.

Onaj ko je van sistema ovim limitom nije dotaknut. Tražimo da se municija za ličnu bezbednost izjednači sa municijom za lovce i sportiste. Član trideset četiri. Oružje danas postaje vlasništvo države automatski bez suda. Tražimo da ni jedno trajno oduzimanje ne ide bez pravosnažne presude i daću vam još sedam u istom pravcu, samo brže.

Član dvanaest, procena mora biti vezana za konkretno lice. Član dvadeset, stranka ima pravo, ne mislim na stranku političku, nego jel, da vidi na osnovu čega je odbijen. Član četrdeset tri, čuvanje oružja srazmerno onome što neko poseduje. Član četrdeset šest, odbijanje dozvole mora imati obrazloženje. Član pedeset jedan, privremeno oduzimanje ograničeno na šest meseci.

Član devedeset, pristup registru sa, se evidentira, znači da bude evidencije. Član sto dvanaest, stečena prava ostaju netaknuta. Svi traže isto, pravilo umesto procene. Hvala.

Hvala predsedavajući. Ja se pre svega moram složiti u potpunosti sa koleginicom Marinikom i sa kolegom Radovanovićem, jer mi je zaista žao Marka Jovanovića. Iz prostog razloga, nije ovo samo vruć krompir, nego činjenica da ovde, evo preko puta mene sedi general koji je bio načelnik Uprave, profesor Fakulteta bezbednosti. Moja malenkost. Znači, ljudi koji se itekako razumeju u ove stvari.

Tačno je ovo što je gospodin pukovnik Nikolić pravnik rekao da je ovo uobičajeno. To nije, to nije sporno, ali na kraju da kažem da je ovo za nijansu bolja stvar nego da ste nam poslali Predraga Bandića. Ipak se bar o tome vodilo računa. Eh, ja vas nisam prekidao, gospodine Nikoliću. Znači, ovaj opšti bezbednosni sporazum sa Izraelom kao pravni instrument nije problem.

Problem je sve ono što stoji iza njega, a što ovaj odbor nije dobio. Vlada nas ponovo hitno stavlja u ulogu institucije koja ne odlučuje, već postaje notarska overivačka institucija. Gospodo, ja ne radim na šalteru da udarim pečat. I to sve nas, da je sreće a nije, mora ozbiljno da zabrine. Vi ste doveli do toga da je Narodna skupština kao pečat što sam rekao, a ne kao kontrola.

Vlada traži saglasnost za sporazum koji je već napominjem u privremenoj primeni, a pre ratifikacije. To znači da razmena tajnih podataka već može da teče, ako već i nije, a da su razgovori o konkretnim nabavkama mogli da započnu pre nego što je odbor dobio bilo kakav uvid. Dakle, mi ovde ne odlučujemo, nego samo potvrđujemo. Gospodo, mi znamo okvir, ne znamo ništa što je važno. U obrazloženju piše da je sporazum potreban za nabavke iz Izraela, ali ovaj odbor nije dobio odgovore na ključna pitanja.

Koji sistemi su predmet potencijalnih nabavki? U javnosti se, naravno, pominju bespilotni sistemi, raketni sistemi, sredstva elektronskog ratovanja, da ne govorim o špijunskim i tako dalje U kom finansijskom obimu, gospodo? Pominju se ugovori vredni stotine miliona dolara, pa i znatno više. Ko je vodio pregovore i po kojim kriterijumima? Žao mi vas je, gospodine Jovanoviću, ako ste vi to vodili.

Da li je postojala konkurencija ili je izbor unapred određen? Ovaj odbor odlučuje o pravnom okviru bez uvida u sadržaj na koji se taj okvir odnosi. Da budem potpuno jasnan, to je o-to onda nije, gospodo, nadzor. To je na slepo potpisivanje obaveza u ime građana Srbije. I sad još jedan detalj.

Ustal-ustaljeno ponašanje ovog režima je suverenitet u retorici, nedoslednost u praksi. Ova vlast, ko o čemu svaki put o suverenitetu i nezavisnoj politici, da ne kažem vojska o skraćenjima. Istovremeno, produbljuje bezbednosnu saradnju sa državom koja je priznala Kosovo. I svi znamo okolnosti pod kojima je do toga priznanja došlo. Da vas podsetim, hoklice iz Bele kuće i fizionomije i face čoveka koji voli sebe da naziva vrhovni komandant kad je video u trenutku šta je potpisivao.

Gde vam je sada suverenitet i nezavisna politika? Ovde me nema ni objašnjenja ni odbrane Da li ste vi svesni da je ovo ulazak u zavisnost, ovo što ste mu vi objašnjavali bez strategije? Da pojasnim. Ovakvi sporazumi otvaraju vata-vrata naprednoj tehnologiji, ali dugoročnim obavezama. U praksi to često znači da ključni elementi sistema, softver, nadogradnja, održavanja i logistike ostaju vezani za dobavljače.

Zaključani su gospodo. Čak i resetovanje ne možete da uradite bez njih i tako dalje. Zato pitanje nije da li, da li sarađivati. Pitanje je šta Srbija iz ove saradnje dobija kao trajnu vojnu operativnu sposobnost, a šta o-ostaje trajna zavisnost. Ovaj odbor na to pitanje nije dobio odgovor.

O političkim aspektima i posledicama je govorila koleginica Marinika. Sad kada je reč o privremenim primenama, to nije taktički detalj. To je član ovaj šesnaest, koji gospodin Jovanović pominjao. Privremena primena znači jedno od dva. Ili postoji hitnost koja nije objašnjena ili postoji odluka koja se ne želi odvor-otvoriti ovde u ovom domu za raspravu.

U oba slučaja rezultat je istiNarodna skupština, gospodo, nije uključena kad se odlučuje, nego kad se odluka već sprovodi. Zato da bi ovaj Odbor zauzeo stav kakav treba, opet se vraćam na proceduru. Potrebno je uraditi sledeće, a to je dostaviti listu planiranih i potencijalnih nabavki iz Izraela sa finansijskim procenama; informaciju da li su pregovori o konkretnim ugovorima već u toku i kada; analizu realnih industrijskih koristi za domaću odbrambenu industriju koju ovde niko ne pominje; obrazloženje za privremenu primenu i konkretan razlog hitnosti; procenu dugoročne tehnološke i operativne zavisnosti i plan njenog smanjenja. Bez ovih odgovora svako glasanje o ovom sporazumu nije čin kontrole. To je legitimizacija postupaka koji unapred isključuju kontrolu.

Građani Srbije će ovo platiti, toga ste svesni, ali ne znaju šta plaćaju. I na kraju, nije sporno da Srbija treba da modernizuje vojsku. Niko nije protiv toga. Sporno je što se to radi na način koji slabi institucije i isključuje kontrolu Narodne skupštine. Zato pitanje danas nije da li Srbija treba da sarađuje sa Izraelom, nego da li je Narodna skupština još uvek mesto gde se odluke donose ili mesto gde se odlukama samo daje datum i pečat, što je poražavajuće za instituciju ovakvog značaja.

Hvala najlepše.

Hvala. Da pojasnim, znači kada je reč o standardnom sporazumu u slučaju da nisam bio jasan. Znači, upravo zato što je standardan, gospodo, nema ni jednog jedinog razloga da se krije šta je iza tog sporazuma. Drugo, govorite za bezbednosti- Da kažem da mi ne tražimo operativne tajne, nego političku odgovornost za ono što će građani Srbije da plate. I još jedna stvar.

Što se tiče ovoga zakona i prava, to što je nešto formalno po zakonu ne znači da je politički prihvatljivo kad se kontrola svede na formalnost i vezano za ljude koje sam pominjao. Znate, ovaj, nije moral ono što vi pričate, nego je moral granica koju ne prelazite i kad možete i kad imate koristi od toga. Hvala najlepše

Hvala. Ja se moram složiti sa koleginicom Slavicom kada je reč o informisanju, odnosno obaveštavanju, a uostalom i vi ste, uvaženi predsedavajući, upravo o tome i govorili, odnosno na jedan način potvrdili. Uvažene koleginice i kolege, da budemo potpuno jasni, danas mi ne raspravljamo o namerama. Namera ovog zakona siguran sam da je bila dobra, ali zakon se ne meri namerom, zakon se meri posledicom i zato jedno relevantno pitanje da li ovaj zakon u ovom obliku garantuje zaštitu žrtve? Naš odgovor je jasan.

Ne garantuje. Hoću da kažem da Srbija centar, moja stranka, Bogu hvala, ima sedamnaest resornih odbora i mi smo spremili niz amandmana na ovaj zakon. I zato je naš zaključak još jasniji, da ovaj zakon u ovom obliku ne može da ide dalje u proceduru. Ovo jeste pokušaj i to niko ne spori sistemskog iskoraka. Uvodi moderniji pristup, širi katalog prava, formalno se približava evroskim standardima, ali suština je u sledećem.

Ovo je istovremeno institucionalno neuravnotežen i operativno nesiguran model. Normativno, on izgleda dobro, praktično nosi ozbiljne rizike, a zakon koji je rizičan u praksi nije dobar zakon. Problemi nisu sporedni, oni su sistemski i svaki od njih ima direktnu posledicu. Mi smo ovom prilikom izdvojili šest problema. Prvi problem: definicije bez granica.

Ključni pojmovi su napisani tako široko, da se gotovo svaka situacija može podvesti pod trgovinu ljudima, ako nekome to odgovara. To nije gospodo fleksibilnost, to je pravna nesigurnost. U praksi to znači da organ koji postupa nema jasna pravila, odlučuje se po sopstvenom nahođenju. Znači, danas nešto jeste, sutra nije. To nije pravo, to je improvizacija.

A kad je sve moguće, onda ništa nije sigurno. Drugi problem: koncentracija moći bez protivteže. Znači, na vrhu sistema, svi znamo, nalazi se bezbednosni aparat bez stvarne institucijalne ravnoteže. Gospodo, to nije slučajnost, to je konstrukcija i to znači da sistem koji treba da štiti žrtvu može vrlo lako početi da štiti sebe od nečinjenja ili činjenja. Zato ovo mora da se kaže bez uvijanja, ovo nije tehnički propust Ovo je politička odluka.

Kad je nešto politička odluka, onda je i odgovornost politička. Treći problem: odgovornost koja ne postoji. Zakon nabraja institucije, ali ne definiše ko odlučuje, ko koordiniše i ko odgovara. U praksi, odgovornost se rasplinjava dok ne nestane. Svi učestvuju, niko ne odgovara.

Žrtva ostaje između institucija. Sistem formalno funkcionište-funkcioniše, suštinski ne radi. I to nije greška, to je model bez odgovornosti. Četvrti problem: prava koja zavise od dobre volje od bonafidesa. Ne, prava žrtava nisu jasno garantovana.

Nema rokova, nema obaveze, postoji pro-prostor da se sve uslovi kapacitetima, pod znacima navodnja. To znači da pravo postoji ako sistem odluči da može, a pravo koje zavisi od mogućnosti nije pravo. Peti problem: zaštita koja može da nestane. Žrtva podnosi prigovor i u tom trenutku može ostati bez zaštite. To je suština ovog rešenja.

Sistem kaže, možda jesi žrtva, ali dok ne odlučimo, snađi se. To nije procedura, to je odustajanje od zaštite u najkritičnijem trenutku, trenutku kad podnosi prigovor I šesti problem: bezbednost podataka, najopasniji deoOvaj zakon uvodi centralnu evidenciju sa najosetljivijim podacima identiteta žrtava, lokacije sigurnih smeštaja, a ne uvodi stvarne mehanizme zaštite. Bez kontrole pristupa, bez tehničkih organizacija, bez jasne odgovornosti. U takvom sistemu curenje podataka nije incident. To je direktna opasnost po život.

I zato, da budemo potpuno jasni, ako se to dogodi, to neće biti greška sistema, to će biti posledica zakona koji ste vi usvojili. Dakle, ne govorimo o pojedinačnim propustima, govorimo o zakonu koji je nejasan tamo gde mora biti precizan, slab tamo gde mora biti strog i bez kontrole tamo gde je kontrola ključna. Podneli smo amandmane. Kada morate da ispravljate trećinu zakona amandmanima, vi ga ne popravljate, vi ga rasklapate. Zato je naš stav ovaj predlog zakona mora biti povučen iz procedure i vraćen ponovo na izradu, ne da se šminka i da se krpi, nego da se napiše kako, kako treba.

I to da završim potpuno jasno. Ovaj zakon, ako usvojite odgovornost neće biti apstraktna. Gospodo, odgovornost će bići-biti apsolutno vaša. Hvala.

Hvala predsedavajućem. Ovde je pre svega, pre svega je apsurd da gospodin Bandić iznosi zakone i procedure, čovek koji se toga u svojoj karijeri nije pridržavao i čovek zbog čije procedure su stradali ljudi. Međutim, to ostavljam njemu na njegov moralni sud.

Predloženi sporazum o statusu snaga u tehničkom smislu je standardni dokument, ali upravo ono u štemu sporazum ne uređuje direktno nalaze se odredbe koje zahtevaju obrazloženje i to vaše. Prvo krivične nadležnosti. Član devet celokupno pitanje nadležnosti i odštete upućuje na Sporazum o odbrambenoj saradnji još iz 2010. godine, poznat kao SOFA sporazum. To znači da građani Srbije danas, nakon petnaest godina, ne mogu iz ovog dokumenta jasno da saznaju ako strani pripadnik počini krivično delo na našoj teritoriji, da li će odgovarati pred srpskim sudom.

Molimo jasan odgovor na ovo pitanje. Drugo tehničke aranžmani. Sporazum na više mesta predviđa da se osetljiva pitanja, uključujući nošenje oružja, komunikacioni sistemi, bezbednosne mere, urediti budućim tehničkim aranžmanima koje zaključuju nadležni organi, dakle Ministarstvo odbrane, bez učešća ovog Odbora. Znači, Odbor neće znati. Pitamo da li ti aranžmani podležu skupštinskom nadzoru?

Da li će biti javno dostupni? Jer, ako nisu, mi danas ratifikujemo okvir čiji sadržaj nismo u mogućnosti da procenimo. Treće, posebno određena područja i nošenje oružja. Član sedam dopušta stranom osoblju da nosi oružje i samostalno preduzima mere reda u takozvanom posebnom određenim područjima. Ko određuje ta područja, na osnovu kog akta i da li postoji jasan mehanizam nadzora nad takvim ovlašćenjem na tu Republike Srbije?

Ovo je reciprocitet. Zato i pitamo. Četvrto, klauzula o Šengenu. Nemojte zaboraviti. Član pet predviđa preispitivanje odredbi o ulasku i izlasku osoblja po pristupanju Kitra Šengenu, što je, priznaćete, mnogo bliže nego nama, ali bez roka i bez obavezujućeg mehanizma.

Ko pokreće taj proces i može li Srbija koja nije članica EU doći u položaj da joj evropska regulativa znači de fakto menja obaveze iz upravo ovog bilateralnog ugovora? Peto, finansije. Obrazloženje zakona navodi da se u 2026 nisu potrebna finansijska sredstva, ali ne daje nikakvu projekciju za naredne godine. Na osnovu čega je taj zaključak donet i postoji li procena očekivanog obima aktivnosti? Načelno, mi nismo protiv ovog sporazuma, naravno, ali narodna skupština nije mesto gde dokumenti potvrđuju po automatizmu kao ovde.

Ona je mesto gde se vlast pita, a građani štite. O po tački broj dva takođe bih, ovaj, prokomentarisao. Počeću od naj-konkretni, sa najkonkretnijim pitanjem. Misija Evropske unije u Mozambiku promenila je mandat iz obuke u vojnu pomoć, iz obuke u vojnu pomoć još u maju 2024. godine.

Ovo je dvadeset i šesta. Mi tu promenu formalno nismo konstatovali, konstatovano je tek sada, skoro godinu i po dana kasnije Ne pitam zato što kasnimo u tome. Pitam po kom pravnom osnovu su naši pripadnici u međuvremenu bili angažovani i da li je u tom periodu postojala potpuna usklađenost između međunarodnog i domaćeg pravnog okviraHm, okvira vidim koleginicu iz Ministarstva koja je pravnik. Ovo nije administrativno pitanje, ovo je pitanje zakonitosti. Drugo, u obrazloženju ovog dokumenta podnetog petog marta dvadeset i šeste godine stoji da Vojska Srbije će biti u pripravnosti u okviru borbene grupe Helbrod tokom prve polovine dvadeset i treće godine.

Gospodo, danas je dvadeset šesta godine. Ovo nije lapsus. Ovo pokazuje da se obrazloženje preuzima iz ranijih akata bez stvarne provere. Poslanicima se nudi tekst star tri godine kao da je aktuelan. Mislim, ovo nije dobrovoljno ferijalno društvo.

Treće, ovom odlukom briše se učešće u nizu operacija Ujedinjenih nacija. Formalno obrazloženje koje smo čuli da su mandati istekli i da trenutno ne učestvujemo, to stoji, ali nedostaje odgovor na jednostavno pitanje da li je Srbija aktivno nastojala da ostane u tim misijama ili da uđe u nove ili smo iz njih jednostavno pasivno ispravili, ispali, izvinjavam se. I sad završavam. Ako težište naše odbrambene politike pomera sa Ujedinjenih nacija ka operacijama Evropske unije, to može biti legitimno, ali takva promena mora biti jasno obrazložena, a ovde to nije slučaj. Hvala.

Hvala. Eh, da budem precizan što se tiče tehničkog aranžmana, da znači, kao što znate, gospodine Bandiću, to je shadow governments, odnosno ključne stvari se izmeštaju van Narodne skupštine. U tome je problem ovde. Znači, što se tiče člana sedam, nošenja oružja i tako dalje, nema procedure određivanja ovih zona. Nema mehanizma nadzora u tekstu.

O tome pričam. 'nači, govorimo o tim stvarima i postoji pravo održavanja reda od strane strane države. Eh, najosetljivija bezbednosna tačka ovde je faktička ograničenja jurisdikcije država domaćina u tim zonama i zavisi od tehničkog aranžmana. Opet, ovo što ste vi rekli, do detalja, opet van Narodne skupštine. U tome je stvar.

I da završim sa Schengenom. Znači, Evropska unija i njihova pravila mogu indirektno menjati ovaj sporazum. Znači, nema rokova, nema procedure i ne zna se ko inicira nakon ulaska Kipra, primera radi, u Schengen. Toliko, hvala.