Hvala.

Ja inače nemam nešto naviku da žalim kad neko iz SPS-a nije na sednici, ali, evo, juče se ministarka Snežana Paunović brinula da li je neko pročitao ovaj zakona, pa je šteta što sada nije tu, jer ja imam stvarno nekoliko pitanja.

U nekim delovima moram da kažem da ovaj zakon, pogotovo u delovima koji se tiču konkursa, prepoznaje bar u kom veku živimo i unapređuje, na neki način, taj proces.

U članu gde smo mi podneli amandman, kao i u ostalim članovima, se smanjuje zahtevano iskustvo za određene pozicije za dve godine. U obrazloženju, a i juče smo čuli od ministarke, intencije je bila da se zapravo privuku mlađi kadrovi.

Mislim da se ovakvim rešenjima to neće dobiti. Mladi ljudi ne žele u državnu službu prvenstveno zato što vide da državni službenici dobijaju dnevnice da ne bi bili na svom radnom mestu. Mladi ljudi ne žele u državnu službu zato što znaju da većinom njihovo napredovanje zavisi od toga da li će prisustvovati mitinzima SNS. Mladi ne žele u državnu službu, zato što mnoge državne službenike sa svojih opština koji bi trebalo da im poboljšavaju uslove života i da se brinu o tome na svojim opštinama, zapravo se ne nalaze na svojim radnim mestima.

Ono što, takođe, mislim jeste da ovaj zakon nije prepoznao da ima potencijal da usaglasi i neke pozicije i da otvori prostor za to da npr. živimo u 21. veku, da se razvija i AI tehnologija i slično, pogotovo kada se radi o stručnom usavršavanju.

Na kraju, mislim da mladi ne žele u državnu službu zato što konstantno vide da se resursi državnih službi zloupotrebljavaju, ne žele da budu jedan takav resurs, jer evo, ja sam juče ovde govorila o „Apotekama Beograd“, dok nema novca da se spasu „Apoteke Beograd“, njihov kamion se koristio za izbornu kampanju u Kosijeriću. Hvala.

Imamo jedan veliki problem u Beogradu za koji ekonomski tigar oličen u gradonačelniku Aleksandru Šapiću kaže da nema novca da reši i da se obratimo Republici. Evo, ja se obraćam Republici da izdvoji novac za očuvanje Apoteka Beograd. Kao što možete da vidite mog kolegu iza, lekova i medicinska sredstva će nam očigledno sa ovom vlašću biti preko potrebna.

Ali, pored toga, očuvanje Apoteka Beograd je ključno kako bi građani Beograda, ali i Srbije, imali sigurne i dostupne lekove. Koliko ste puta u poslednje vreme čuli kada odete u privatnu apoteku - nemamo taj lek, molimo vas da se obratite državnoj apoteci?

Ja ću vas samo podsetiti da je Apoteka Beograd bila sigurno mesto, koje nije radilo po isplativosti već je štitilo zdravlje građana, jer tamo možete da nađete lekove za najteža oboljenja kao što je kancer, tamo možete da nađete doze lekova za decu koje nigde drugde ne prave.

Zaposleni i zaposlene Apoteke Beograd su u najtežim trenucima za ovaj grad i ovu zemlju bili tu za nas. Tokom poplava 2014. godine u Obrenovcu se nisu sklonile iz svojih apoteka i tako sačuvale neophodne doze lekova da bi građani sutradan mogli da uzmu terapiju. Za vreme kovida, Apoteka Beograd i zaposleni u njoj su bili ključni kako bi se obezbedila terapija onima koji su najstariji i najugroženiji.

Danas se ovaj grad a i ova država tim zaposlenima zahvaljuje tako što sedam meseci ne primaju platu. Očuvanje Apoteka Beograd je ključno, da nam ne biste prodali zdravlje, da nam se zdravlje ne bi zasnivalo na profitu i da bismo bili sigurni da sutradan možemo da pronađemo lek koji nam je potreban.

Hvala.

Uvek ću stati na stranu radnika i radnica, ali kada neko kaže – da su radnici i radnice Apoteka „Beograd“ trebali sindikalno da se organizuju, ja bih samo podsetila da jedan sindikat upravo u Apotekama „Beograd“ mesecima čeka na rešenje, iako imaju dovoljan broj članova zato što su ignorisani.

Isto tako je ignorisan problem da su nesavesnim upravljanjem napravljeni ogromni dugovi Apotekama „Beograd“ upravo od strane lošeg upravljanja i menadžmenta grada Beograda.

Druga stvar koja ja mislim da je jako bitna. Mi smo ovde narodni poslanici i poslanice, mi smo dužni da se borimo za one koji možda nemaju snage za to, mi smo dužni da budemo glas onih koji su ugnjetavani, dužni smo da budemo glas onih koje ovo društvo ostavlja po strani. I ja ću to u ovoj Skupštini uvek biti.

Ja bih samo podsetila da u najtežim trenucima su zaposleni i zaposlene Apoteka „Beograd“ koji su sada sedam meseci bez plate bili tu i za ovaj grad i za ovu državu u nemogućnim, u strašnim uslovima, u uslovima pandemije korone, uslovima poplava u Obrenovcu su pravili lekove za nas.

Bili su tu da se bore za nas i ja mislim da smo mi dužni da im to vratimo. Zato mislim da je ključno da ukoliko grad smatra da nema novca da im obezbedi da funkcionišu da to mora da uradi Republika. Hvala.

Nije tačno da se radnici i radnice Apoteka „Beograd“ ne bore sami za sebe. U poslednjih minimum mesec dana pred svake sednice Skupštine grada Beograda, ja sam i gradska odbornica, su radnici i radnice Apoteka „Beograd“ i bili ispred te Skupštine i tražili rešenje od strane grada za njihovu situaciju. Mesec dana čekaju da ih primi predsednik Skupštine grada Beograda Nikola Nikodijević zato što je gradonačelnik Aleksandar Šapić rekao da on nema rešenje za taj problem i da je direktor apoteka SPS i da onda direktor apoteka poštuje SPS, da SPS treba tim problemom da se bavi i ako su sve nadležnosti za rešenje ovog problema u rukama grada i gradske uprave.

Drugo, vrlo je jasno kako mi možemo da pomognemo radnicama i radnicima. Zato smo podneli zahtev i u gradu za sazivanje sednice gde tražimo da grad Beograd izdvoji novac za finansiranje Apoteka „Beograd“.

Treće. Ne borimo se mi ovde samo za radnike i radnice koje podsećam, sedam meseci ne primaju platu. Mi se ovde borimo bukvalno za naše zdravlje. Koliko puta ste čuli da kada nema leka u privatnoj apoteci jer nije isplativo praviti ga – idite u državnu apoteku.

Da li znate da Apoteka „Beograd“ ne funkcioniše po isplativosti već funkcioniše po tome da ima sve lekove koji su potrebni da bismo mi bili zdravi. Ljudi sa teškim oboljenjima, kao što je kancer, mogu sutra da ostanu bez dostupnog leka ukoliko on privatnoj apoteci nije isplativ. Apoteka „Beograd“ je pravila doze lekova prilagođene deci, Apoteka „Beograd je radila sa svim kliničkim i zdravstvenim ustanovama i bukvalno snabdevala i najmlađe i najstarije onim što im je potrebno.

Mi se ovde ne borimo samo za radnike i radnice, mi se borimo za naše zdravlje.

Hvala.

U ovom amandmanu ja tražim veća sredstva za Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, pogotovo kada se radi o Sektoru inspekcije za bezbednost na radu.

Godišnje u državi Srbiji pogine 50 radnika. Godine 2019. koju ste proglasili godinom bezbednosti i zdravlja na radu, na svom radnom mestu je poginulo 54 radnika. Većina tih radnika su zapravo u građevinskom sektoru.

Do sada se inspekcija tim slučajevima bavila tako što bi izašla na teren i dala nalaze inspekciji o poslodavcima, ali do današnjeg se nijednom poslodavcu se zapravo ništa ozbiljnije nije desilo.

Ja bih podsetila da je pre neki dan ovde ministarka privrede Andrijana Mesarović govorila o tome da mi ne treba da kritikujemo poslodavce. Upravo taj narativ da poslodavci ne treba da se kritikuju od njih pravi bele medvede i zaštićene, dok od 2019. do 2024. godine je više od 240 radnika izgubilo svoj život na poslu.

Mladić od 21 godine je pao sa sedam metara na gradilištu na Novom Beogradu.

Ja ću podsetiti da i pre toga kada su radnici i radnice gubili svoje života su poslodavci bili oslobođeni.

Kada se radi o rudniku „Soko“, tu je inspekcija utvrdila da je veliki broj radnika radio na crno. Mi smo još 2022. godine tražili anketnu komisiju o pogibiji radnika u rudniku „Soko“. Do dan danas se ništa nije desilo.

Takođe ću podsetiti da pogibija radnika Lučani u Namenskoj je pokazala kako ova vlast namerava da štiti poslodavce, tako što je poslala radnike da brani direktora i vređaju porodicu poginulog radnika.

Većina radnika u Srbiji, nažalost, pogine u građevinskoj industriji i ja mislim da to pokazuje da vaš razvoj zapravo ima crnu statistiku.

Hvala, predsedavajuća.

Ja sam više puta govorila i o ovom zakonu, a i moj amandman jeste da ovaj novac koji se izdvaja za ovu meru zapravo može da bude mnogo bolje upotrebljen.

Naime, dovođenjem mladih ljudi u ovoj situaciji da 60% mladih ljudi kaže da ne može da pokrije stambene i troškove života, u to da je kredit nekakva garancija za krov nad glavom, nije mera koju ja smatram da je efikasna.

Ja ne smatram da dug i kredit ikada mogu da budu garancija za stabilnu budućnost.

Kada se radi o priuštivom stanovanju, mere moraju da budu sistemske, moraju da budu na više frontova i moraju da se tiču svih oblika stanovanja.

Ja sam ovde pre neki dan govorila o maksimalnoj kiriji.

Maksimalna kirija je jedan od načina da mladima koji u ovom trenutku ne mogu da steknu stan da uvedemo meru koja će poboljšati, to jest gde će manje novca izdvajati za troškove stanovanja, kada se radi o ovim garancijama, o ovoj garantnoj šemi za kredite za mlade.

Ja ću podsetiti da je ova država više puta davala garancije, ali ne mladima, nego investitorima, pa se tako ulagalo u ogromne cene nekretnina tako što ste ulagali naš novac i u Beograd na vodi i u Marinu Dorćol, dok s druge strane mladi kao ponudu za rešavanje svojih stambenih problema dobijaju kredit i dobijaju dug. To nije rešenje. To ne može da bude rešenje.

Ja mislim da je jako pogrešno što ova vlast investitorima garantuje sve pogodnosti da grade, a da mi zauzvrat dobijamo mafijaške cene nekretnina, a mladima kaže - vi uzmite kredit.

Hvala, predsedavajuća.

Kada govorimo o priuštivom stanovanju, to ne može da bude odsečeno od konteksta, zato je jako bitno govoriti u kojim uslovima mladi ljudi u ovoj zemlji zapravo treba sebi da priušte i treba da uđu u rizik da uzimaju kredit, ali u kojim uslovima oni danas iznajmljuju stanove.

Ja ću, na primer, u Beogradu pokušati da pokažem da osim cene stambenih troškova, cene komunalnih troškova i troškova života su ogromni, i svaki ulazak u kredit je, ja mislim ogroman dug i ne predstavlja nikakvu garanciju za budućnost za mlade u ovoj zemlji.

Kada sam ja iznajmila stan pre četiri godine, a moj račun za „Infostan“ je bio 7.000 dinara. Danas ja račun za stan plaćam 11.000 dinara. Cena vode je mi je porasla za 45%. Cena komunalnog otpada mi je porasla za više od 100%, a ukupna cena „Infostana“ mi je porasla za više od 50%.

U državi u kojoj se troškovi života tj, da ja mogu da živim, da mogu da platim osnovne usluge se konstantno povećavaju, kredit ne može i ne sme da bude rešenje.

Takođe, kada govorimo o tome šta je mladima u ovoj zemlji potrebno, ovaj novac je takođe mogao da bude iskorišćen za poboljšanje studenskog i učeničkog standarda koji godinama ne prati ni rast cena, ni inflaciju i u kojoj se minimalno povećavao. Mladima su potrebne garancije za budućnost. Kredit nije i ne može da bude garancija za budućnost.

Ja ću vas podsetiti da ova vlast u ovom trenutku mladima u ovoj zemlji gde se suočavamo sa time da jedna rafinerija radi na umanjenom režimu, gde se suočavamo sa time da ne znamo da li ćemo biti i da li ćemo moći da se izborimo sa sankcijama, da ne znamo da li ćemo imati grejanje, kaže – vi uzmite kredit. Koji mladi čovek u ovoj situaciji može da veruje da će u ovoj državi imati dovoljnu platu za život da taj kredit i vraća?

Član 27.

Predsednica Narodne skupštine je dužna da se stara o Narodnoj skupštini.

Vaša je dužnost da ova Narodna skupština minimum obezbeđuje bezbednost narodnim poslanicima i narodnim poslanicama.

Gospođo Brnabić, vi ovde kažete da mi ne osuđujemo nasilje. Mi smo osudili dolazak na kuće funkcionera, ali meni ne treba da vi osuđujete, meni treba da vi ne organizujete isto tako dolazak na kuće nekim narodnim poslanicima.

Meni ne treba da vi osuđujete nasilje, meni je trebalo 2021. godine da vaši batinaši ne napadnu građane, i mene i Dobricu Veselinovića u Šapcu.

Meni ne treba da vi osuđujete, meni treba da ne dajete dnevnice SNS poslušnicima u „ćacilendu“ da lome vilice, da gaze studentkinje i da pozivaju na klanje.

Ne samo sada, nego i juče ovde ministarka privrede je iznela nekoliko užasno uznemiravajućih informacija kada se radi i o subvencijama ali i o privrednom ambijentu, koji je izgleda omiljena reč. Naime, juče je rekla da je država uložila 800 hiljada evra za subvencije u domaćoj industriji, ali nije rekla da je država uložila 80 miliona evra subvencija za strane firme, ne samo tih direktnih subvencija, recimo, firma Kentaur u Vranju, je i mesto fabrike koje su dobile, bilo oslobođeno od plaćanja poreza, a onda je rekla drugu uznemirujuću stvar sa svakog radnika i radnicu u ovoj zemlji, a to je da mi ovde ne treba da kritkujemo poslodavce. Šta mislite koji privredni ambijent je dozvolio da čim istekne klauzula o zapošljavanju, se zatvori jedna fabrika i radnici dođu i dočekaju katanac?

Taj koji vi kažete da ne treba da se kritikuju poslodavci, taj privredni ambijent, ovde ste rekli da je radnicima Kentaura ponuđen posao i isto tako ste na prethodnoj sednici rekli da su svi zbrinuti i da su dobili posao, tako što ste im dali i to ću uvek ponavljati, dali ste im listu poslova sa Nacionalne službe za zapošljavanje. Sada te radnike i radnice koje su na ulici, ubeđujete da će imati hleb na stolu za svoju porodicu, jer ste im vi ponudili posao, a onda se čudite zašto radnici odmah ne prihvataju taj posao, ili zašto im je to sumnjivo?

Zato što u Vranju mogu tako da idu i da šetaju od fabrike do fabrike u kojoj ste davali direktne investicije, a koja se zatvarala.

Jel da odu do Geoksa, ili da odu do Simpa koji uništavate ili da odu do Alfe koju ste uništili, ili da zajedno sa radnicima Koštane stanu pred gradkse uprave u Vranju i da traže da im se vrate plate koje ste uzeli, jel to treba da rade, sa njima da idu i da šetaju?

Na kraju, ministarka, jedna stvar, članovi moje porodice, ja dolazim iz radničke porodice, su radili u tom Kentauru, članovima moje porodice lažete kada kažete da ste ih pozvali, da ste seli sa njima i da imaju posao. Moja sestra sada nema posao, ne radi nigde, nije dobila posao, prijavila se na biro, i nemojte da lažete jer tim laganjem, radnicima i radnicama šaljete konstantnu poruku da su oni krivi za situaciju u kojoj se nalaze, jer privredni ambijent ove vlasti je da svako može da zatvori katanac kada mu se to isplati.

Ministarka, ja nemam problem da kažem da sam vas možda za 800 hiljada evra juče pogrešno protumačila, ali želim pismeno da mi dostavite koliko ste dali domaćoj industriji, koliko ste dali stranim direktnim investicijama, a želim.

Ukoliko u narednim nedeljama radno mesto ne bude rešeno radnicima „Kentaura“, da ovde obećate i ja, a i ostale kolege poslanici iz Vranja možemo radnike i radnice da pozovemo u Narodnu skupštinu i da ćete ih vi primiti i objasniti im kako su došli u ovu situaciju.

Moj amandman se tiče smanjenja novca koji se izdvaja za strane direktne investicije. Kao što sam malopre rekla mnoge fabrike na jugu koje su otvorene u prethodnoj deceniji, u njih je država uložila oko 80 miliona evra, od toga danas nemamo skoro ni jednu fabriku. Mnoge od njih su zatvorene i „Geoks“ i „Beneton“ i „Aptiv“ i „Mitros“ i „Gruner“ i „Leoni“, sada i „Kentaur“, a otpuštaju se i radnici iz „Solproa“.

Većina ovih investicija koja je išla kompanijama koje je trebalo da dođu ovde i da ovde posluju, oni su dobili subvencije, izvukli su te pare i na kraju su radnici u nesigurnim radnim mestima, gubitku zaposlenja platili tu cenu.

Ja smatram da osnovna funkcija ekonomskog rasta mora da bude bolji život građana Srbije. Trenutno ekonomski rast se zasniva na tome da vi ogromnu količinu novca dajete stranim investitorima, da ti investitori dođu ovde, dobiju jeftinu radnu snagu, dobiju mnoge povlastice, a onda čim im istekne klauzula o poslovanju, tj. čim izvuku sav profit i subvencije oni odavde odlaze. Mislim da to dosta govori o privrednom ambijentu, dosta govori o tome kako ljudi posmatraju ovu državu i šta misle da u njoj mogu da rade.

Ova država mora da bude država gde radnik ne trpi, gde radnik i radnica nisu na nesigurnom radnom mestu, već gde radnik i radnica imaju bolji život, a to sada nije slučaj.

Hvala.

Moj amandman tiče se povećanja transfera lokalnim vlastima. Naime, juče smo čuli ovde od ministra finansija da ovaj budžet ne menja svoje prioritete i nažalost ja ću se složiti sa tim, a ja mislim da prioriteti ovog budžeta moraju radikalno da se promene. Mnoge lokalne samouprave očigledno nemaju sredstava, ne znam da li nemaju volje da reše neke od gorućih problema kao što su recimo ustanove za predškolsko vaspitanje, pa tako u Inđiji, vrtić „Neven“, gde je pao plafon 2023. godine, i dan danas čeka na rekonstrukciju, a više je puta Ministarstvo za javna ulaganja, obećavalo taj novac, a i evo vrtić do dana danas nije završen. Vrtić“Sunce“ u Mirijevu, izgradnja tog vrtića se obećava više od pet godina, a vrtić „Mala sirena“, na Voždovcu ima konstantan problem, deca imaju konstantne zdravstvene probleme, sada je pandemija glista, zato što je taj vrtić napravljen za 250, a trenutno prima 500 dece. Ja mislim da je prioritet da svako dete u državi Srbiji ima normalan i dostupan vrtić i zato želim da se ovaj novac opredeli za to.

Druga stvar koja mislim, zašto mislim da je veći novac potreban lokalnim samoupravama, vlastima, jeste nešto što smo sada imali ovde prilike da čujemo od ministarke privrede, kako je Ministarstvo za privredu podsticalo domaću industriju i čak dalo 800 hiljada evra. Dok je Ministarstvo za privredu dalo domaćoj industriji 800 hiljada evra, direktnim investicijama je strancima dalo 80 hiljada evra, fabrikama kao što su Geoks, Beneton, Aptiv, Mitroks, Gruner, Leoni, Kentaur koji je nedavno otpustio 253 radnika, Solpro gde je takođe otpušteno 70 ljudi u Vranju.

Dan nakon toga ministarka je izjavila da Vranje danas zapošljava više nego ikada, nakon što je 253 ljudi izgubilo posao.

Privredni ambijent u Srbiji, kako želi ovde da se predstavi da je dobar, ja ne znam koji je to privredni ambijent dobar gde je zaposleni jednog dana bez ikakvog obaveštenja mogu da dođu ispred vrata fabrike koja su zatvorena i ona ne mogu da uđu.

Takođe, ne znam ni koji je to privredni ambijent toliko dobar da tim otpuštenim radnicima se kaže da su im obezbeđena nova radna mesta, tako što su im se podelili spiskovi Nacionalne službe za zapošljavanje. Hvala vam.

Budžet koji se danas nalazi pred nama na dnevnom redu govori samo jednu stvar, a to je da SNS obrazovanje nije važno. Kada pogledamo u budžetu Ministarstvo za javna ulaganja, ulaganje u prosvetnu infrastrukturu je ovim budžetom u odnosu na prethodni smanjeno. Kada pogledate u kom stanju se nalaze škole, onda vam i bude jasno zašto ovoj vlasti je obrazovanje na poslednjem mestu.

Tako iz ovog budžeta se neće naći novac za OŠ „Dositej Obradović“ na Voždovcu, gde je pre nedelju dana pao plafon u fiskulturnoj sali. Direktorka i roditelji te škole su slali pisane zahteve i tražili novac za tu školu. Ignorisala ih je i opštinska i gradska, a i republička vlast. Ne znam da li to više potresa Sinišu Malog kao gradskog odbornika Grada Beograda ili kao ministra finansija.

Zatim, Prva gimnazija na Starom gradu i OŠ „Branko Pešić“ u Zemunu, prozore u tim škola drže ekseri. Ni za njih ni opština, ni grad, ni Republika nisu našli novac, jer ovoj vlasti obrazovanje nije važno, što dokazuje, jer njihovi funkcioneri nemaju vremena da se bave obrazovanjem, pa tako članovi opštinskog veća i predsednik skupštine i Savskog venca i Zvezdare, umesto da rešavaju probleme sa školama, jer na Zvezdari u jednoj školi deca rade fizičko u fiskulturnoj sali, primaju dnevnice u „ćacilendu“. Hvala.

Hvala.

Mislim da svako od nas zna nekoga kome je u prethodnim godinama kirija skočila bar duplo. Ovakve situacije dovode do toga da ljudi ne mogu sebi da priušte da žive. To je, nažalost, u prethodnim godinama dovodilo do toga da studenti odustaju od studiranja, jer ne mogu da plate stan, da se porodice sele čak sat vremena dalje od svog radnog mesta, jer bliže ne mogu da priušte svoj život i da onda posledično decu viđaju samo vikendima. To je dovelo i do toga da danas jedan prosečan mladi bračni par jednu svoju platu daje na hranu, a drugu platu daje na kiriju i na račune.

Istraživanja pokazuju da je 60% građana preopterećeno stambenim troškovima. Zato Zeleno-levi front predlaže rešenje ovog problema koje se sastoji iz tri dela.

Prvo je da moramo da ograničimo maksimalnu cenu kirije prosečnom platom. Jedan kvadrat stana koji iznajmljujete, ne može da bude i da vredi više od jednog procenta vaše prosečne plate. Ne može kirija da vam pojede platu za život, tako da predlažemo da postoji maksimalna cena kirije koja je usklađena sa nivoom prosečne plate u Srbiji.

Druga stvar koju predlažemo jeste da kada zakupljujete stan, potpisujete vi i vaš zakupodavac ugovor. Pisani, overeni ugovori omogućavaju pravnu sigurnost i onome koji iznajmljuje stan i onome koji ga iznajmljuje.

Danas iznajmljivanje stanova predstavlja jedno sivo tržište gde, verujem, ja iznajmljujem stan, svako od nas živi u strahu da li neko sutra može da vas izbaci na ulicu, da li sutra neko može da vas pozove i da vam kaže da vam je kirija veća. Pravnom sigurnošću, potpisanim ugovorima imamo jasan, obostran i pošten odnos.

Treće, kirija se vezuje za kvalitet stana. Imamo formulu gde formula prepoznaje da cena stana zavisi od lokacije, energetske efikasnosti i uslova u kome se nalazi stambeni objekat.

Verujem da ko god je ikada prošao kroz oglase i morao da prolazi kroz patnju iznajmljivanja stana u Beogradu je mogao da se nagleda svakakvih stvari.

Dakle, predlog Zelenog fronta jeste da kirija ne sme da vam pojede ceo život, da stan ne sme da bude privilegija, da iznajmljivanje stana ne sme da bude robovlasnički odnos. Kontrolisana kirija je jedina garancija da možete da planirate svoju budućnost.

Hvala.

Hvala.

Član 4. predviđa, tj. po dobrom starom postupku Srpske napredne stranke skraćuje vreme za javnu raspravu kada se radi o ovom zakonu. Svaki put kada ste znali da je ono što donosite na direktnu štetu građana, vi ste vreme javne rasprave prilagođavali na taj način i skraćivali ga upravo zato što ne postoji način da se logično objasni zašto na lokaciji Generalštaba mi treba da dobijemo luksuzni hotel.

Još gore je što smo juče od predstavnika predlagača mogli da čujemo kako je uzeo ovako lepo da čisti ruke, tako što je rekao, ja ne znam šta će ovde biti. Neko ovde kaže, građanima Srbije, da treba da se donese poseban zakon, da treba da se ruši nešto od kulturno-istorijskog značaja, a taj predlagač ne zna šta će tu sutra biti. Ne zna, zato što u ovoj zemlji ne određuju građani šta će se tu naći nego investitori. Zato što u ovoj zemlji jedino čime se vodi SNS jesu kriminal i korupcija, pa tako juče nismo mogli da čujemo objašnjenje zašto će na mestu Kasarne Sedmog puka, sada tu biti Trampov hotel. Ako ne zna predlagač šta će biti, onda stvarno mora da mi objasni kako ja apsolutno siguran da će to biti u opštem interesu građana Srbije.

Onda mora da mi objasni po kom to interesu u trenutnoj situaciji u zemlji je građanima potreban luksuzan hotel, a ne škole. Ja ću podsetiti, na samo nekoliko kilometara od tog hotela, 30 prozora u osnovnoj školi je zakovano ekserima da ne bi pali deci na glavu i onda predlagač kaže, ja ne znam šta će tu biti.

Juče ste takođe rekli, da vi imate, da ste vi napravili zemlju koja ima jak kredibilitet kod investitora. Toliko jak kredibilitet kod investitora da fabrike iz nedelje u nedelju napuštaju ovu zemlju zbog inflacije koju ste podigli, a u nju ne dolaze zbog korupcije.

Samo još jedna stvar, nemojte da mislite da kada mi ovde i kolega i ja govorimo o Vranju, da možete lako da prodajete svoje laži. Članovi moje porodice su radili u tom „Kentauru“ i članovima moje porodice sam i ja mogla da izvučem spisak sa Nacionalne službe za zapošljavanje i da im kažem, evo zaposlite se, jer samo u SNS kada nekome date spisak sa radnim mestima mislite da ste rešili njihova radna mesta. A da ne pričamo o tome da je dan nakon što je 250 ljudi izgubilo radna mesta u Vranju, ministarka privrede izjavila da Vranje nikada nije imalo veću zaposlenost. Izvinite, da li je na tom spisku mesta za zapošljavanje ima mesta i za 80 ljudi koji su ove nedelje izgubili svoja radna mesta u fabrici „SolPro“ u Vranju.

Složiću se sa vama, mi nismo više zemlja jeftine radne snage, mi smo zemlja gladne radne snage.