Poštovana predsedavajuća, reklamiram član 27. Vi ste dužni da se starate o dostojanstvu Narodne skupštine. Prethodno smo od ministarke mogli da čujemo niz uvreda izrečenih i na račun mog kolege Bogdana Radovanović, ali s obzirom na to šta je kritikovala, verovatno mnogi ovde mogu da se nađu uvređenim. Mislim da je vaša dužnost da vodite računa o tome da se ova rasprava vodi na način da se ne komentariše nečiji izgled, da se ne komentariše da li neko čita ili ne čita govor, da se ne komentariše da li to što je neko radio u životu utiče na razumevanje nekih stvari.

S obzirom da smo mi ovde narodni poslanici koji treba da predstavljaju sve građane Srbije, mnogi građani Srbije se bave upravo onim čime se bavio moj kolega Bogdan Radovanović. To ne znači da oni nešto ne razumeju, jer u tom slučaju bih ja mogla da tvrdim da mnogi građani Deliblatske peščare su mnogo bolje od vas razumeli šta znači braniti zemlju od požara nego vi. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Ja mislim da sam naziv ovog zakona može mnogim građanima i građankama Srbije prosto da zvuči smešno, jer ovaj naziv zakona kaže da se ublažavaju posledice rasta troškova života. A ja mislim da se zapravo ublažila pomoć. Setiće se da je 2020. godine ista ova vlast, za vreme pandemije korona virusa, davala pomoć građanima koja je tada iznosila 100 evra. Od 2020. godine do danas troškovi života građana Srbije su se uvećali za duplo. Samo 2022. godine hleb, mleko, šećer, brašno i so mogli ste da nađete za ispod 300 dinara, a 2026. godine vam treba više od 400 dinara za najosnovnije potrepštine jednog domaćinstva.

18/1 AL/MO 12.55 – 13.05

Godine 2020. ste dali građanima i građankama Srbije 100 evra, danas kada su se troškovi povećali vi dajete 50 evra jednokratne novčane pomoći. Osim što ja mislim da ne možete da se dogovorite da li Srbiji toliko dobro ide pa dajemo pomoć ili joj ide loše pa dajemo pomoć, mislim da je za građane i građanke Srbije jako bitno da znaju da znaju da je za sve ovo vreme je država ipak nekome pomagala, a to su bili investitori. Ovo je postala država koja služi samo investitorima, postala je država koja zavisi od stranih investitora.

Kada gledamo povećanje rasta troškova života jako je zanimljivo pogledati stanovanje. Godine 2022. da iznajmite stan u Beogradu bilo vam je potrebno 350 evra. Sada vam za stan od 40 kvadrata treba minimum 600 evra. Da li država uradila ono što je Zeleno-levi front rekao, a to je ograničila cenu kirije i vezala je za platu jer sada sa ovim troškovima koje vi ublažavate, jer sada sa ovim troškovima koje vi ublažavate, kirija vam jede platu? Ne, nije. Šta je ova država radila u prethodnih 10 godina kada se radi o stanovanju? Davala je milijarde našeg novca investitorima kako bi gradili ono što nije u državnom vlasništvu, povećavala cene kvadrate koje sada građani uopšte ne mogu da priušte.

Vi ste 2014. godine Beograd na vodi tada najavljivali kao projekat veka. Od projekta veka, danas građani Srbije imaju četiri dinara mesečno. Za stanove koje u istom tom Beogradu na vodi po ceni kvadrata ne postoji jednokratna koja može da vam pomogne da kao normalan građanin Srbije imate da za jedan kvadrat između pet i deset hiljada evra. Umesto da ova država ne samo da pomogne nama, već da pomogne sebi tako što bi isti taj Beograd na vodi, u koji su ne samo građani Beograda, nego građani cele Srbije dali novac da bi se izgradile desetine hiljada stanova koji sada nama ne pripadaju, umesto da kaže – najveća pomoć bi bila da nacionalizujemo Beograd na vodi. Ne, mi i dalje dajemo milijarde našeg novca da se grade stanovi koji nisu za nas. Ne samo tu. Dajemo milijarde našeg novca različitim investitorima koji i po jugu Srbije otvaraju fabrike, koji kada im se da direktna pomoć i kada je istroše, onda te fabrika zatvaraju i odlaze, jer nam privreda, jer nam ova država zavisi od stranih investitora. Zato vas moramo da smenimo, zato što ćete rasprodati našu državu, zato što između nas, građana, i naše zemlje ćete uvek birati investitore, a ne nas. Hvala.

Dakle, slušamo ministra finansija koji je ovde rekao praktično kako investitor više vredi od građana Srbije. Kaže – nismo mi ništa dali za Beograd na vodi. Dali Železničku stanicu, dali Geozavod, dali zemljište da bi se tamo igzradilo 10 hiljada stanova, koje mi ne možemo da kupimo. Evo, građani, pitajte se koliko vas ima sada novca da plaća kvadrat, jedan kvadrat u Beogradu na vodi, koji je minimum pet hiljada evra. Koliko vas sada ima taj novac. Ali ste odlično pitanje postavili, a to je ko tamo kupuje te stanove. Pa znate ko kupuje? Sećate se onog slučaja Senjak i ubistva u restoranu „27“ , dobijete taj odgovor, jer se tu kaže, tu vaš kriminalac kaže da se svađaju oko toga ko će koliko zaraditi na zemljištu u Beogradu, jer upravo su ti stanove, koji vi kažete da se toliko uspešno prodaju… Da, prodali su se tako što su se kriminalci kupovali i ulagali u te stanove, ne obični građani Srbije.

Kažete da smo mi ovde protiv razvoja. Izvinite, protiv kog sam ja to razvoja kada kažem da je ta zemlja koja je pripadala građanima Srbije trebalo da ostane i da pripada građanima Srbije, da se izgrade stanovi za mlade, a ne da sada mladima govorite – uzmite kredit, imajte još jedan dug prema ovoj zemlji, pored tog duga, jer smo milijarde dali u taj projekat, koje ćemo mi vraćati. Nismo tamo dobili stanove. Nismo dobili ništa.

Ja kažem da je rešenje za to da ako od projekta veka ja imam četiri dinara mesečno da nacionalizujemo Beograd na vodi. Za vas to nije razvoj. I nikada i neće biti jer je vas razvoj da služite stranim investitorima a ne građanima Srbije.

U ovom amandmanu tražimo da ne postoji registar, pošto se ova vlast dosta hvali time da je razvila e-upravu. Mislim da nema potreba da se građani prijavljuju. Jer, kažemo da je svim građanima potreba pomoć, ako ne kažemo kojim je onda građanima potrebna pomoć.

Mislim da je svim građanima potrebna pomoć, ono što ne mislim je da ova pomoć zaista može da ublaži one troškove života na koje se građani najviše žale. To su sigurno cene hrane i troškovi stanovanja.

Više od 40% građana, u ovoj zemlji, se žali na troškove stanovanja, a onda mi ovde čujemo šefa najveće poslaničke grupe koji kaže da je problem da država bude stanodavac, da je problem da država pruža takvu vrstu pomoći. Znate, država pruža takvu vrstu pomoći i stanodavac je i u Beču, i u Berlinu, i u Kopenhagenu, i u Njujorku. Država je prepoznala da treba da pruža takvu pomoć, ali našoj državi je problem da ona bude stanodavac. Zašto joj je problem? Zato što upravo naša zemlja…

Kada ja kažem da naša zemlja treba da bude naša, onda se meni priča odakle sam. Kada ja kažem da u našoj zemlji treba da budu jeftiniji stanovi za mlade ljude, u ovoj zemlji, pristupačniji, onda je to problem, onda je problem da država bude stanodavac.

Ako je problem, drage koleginice i kolege, da država bude stanodavac, zašto onda i Aleksandar Vučić i gospođa Brnabić i Tomislav Nikolić žive u državnim stanovima?

Hvala.

Predsedavajuća, samo da to kažem, ja se slažem sa vama i hvala što ste nas opomenuli. Ono za šta smo mi reagovali jeste zato što ovde neki poslanici vladajuće većine, recimo, na primer stalno govore o pet stanova Dobrice Veselinovića, ali se ne pojavljuju na sudu da dokažu da je to tačno, iako je Dobrica Veselinović tužio te osobe zato što je prosto laž da ima pet stanova.

Druga stvar, nije tu kolega Uglješa Marković, ali ja se apsolutno slažem sa njim da treba da imamo osećaj za ljude. I mislim da je jedna pozitivna stvar koja se ovde desila, a to je da je ova skupština rekla da jedini dom ne sme biti ugrožen. To bar, da kažemo, postavlja neki standard.

Ono sa čim imam problem jeste da se ovde tvrdi da ova država ništa ne određuje kada govorimo o pristupačnom stanovanju, o cenama nekretnina. Upravo ulaganjem u projekte, davanjem novca stranim investitorima, država posredno određuje cenu nekretnine koja je prevelika za građane Srbije. Upravo nereagovanjem 2022. godine, kada je cena kirije odjednom skočila sa 300 na 600 evra, država je rekla da smatra da to nije problem ovih građana.

Moja politika jeste da se ograniči cena kirije, jer smatram da je stan, krov nad glavom, osnovna sigurnost koju jedna država treba da pruži i smatram da stan mora da bude zaštićen i da cena kirije mora da prati ono što zarađujete, ono od čega možete da živite. Danas je tržište zakupa stanova toliko neuređeno da vi nemate ni jedan ugovor potpisan, da neko može da vas izbaci na ulicu bilo kad, da jedan dan može da dođe i da vam kaže – e, danas ti kirija više nije 300 nego 600 evra. Ja smatram da u takvim situacijama država mora da reaguje.

Ja mislim da je dobro što imamo ovakvu, sada ovde, ja bih rekla, možda i prvi put u Skupštini debatu, jer meni je potpuno uredu da kolega Jovanov kaže da je njegova politika da smatra da je država loš stanodavac i da nešto treba da rasproda. Ja smatram da država mora da bude dobar stanodavac. Ja smatram da treba da imamo jaku državu koja ulaže u svoju zemlju i državu koja treba da bude dobar stanodavac, jer po toj logici, ako je država loš stanodavac i ako ste vi u Kikindi rekli da lokalna vlast treba da rasproda sve stanove koje ima u svom vlasništvu, ja onda postavljam pitanje – šta će nam lokalna vlast koja ne zna da uprava imovinom? Kakva je to lokalna vlast koja ne zna da upravlja imovinom?

Sa druge strane mogu da vas razumem, jer nedavno je Državna revizorska institucija objavila izveštaj da, evo, Šapić u Beogradu, ne znamo šta se dešava sa trećinom imovine. Vrednost imovine u gradu Beogradu, od tri gradska budžeta, mi ne znamo gde je, ne znamo da li se izdaje i ne ubiramo nikakav prihod. Tako da, ako su vam to standardi, ja vas apsolutno razumem zašto smatrate da je i država i lokalna vlast loš stanodavac, ali nemojte da zavaravate građane da država to ne može da bude.

I kada navodite taj primer Beča, taj grad Beč ima 500 hiljada stanova koji se nalaze u javnom vlasništvu, ima ograničene cene kirije, subvencioniše ljudima krov nad glavom. Zato je Beč, verovatno, u samom vrhu gradova po kvalitetu života, i to jeste i uvek će da bude moja politika da takve gradove imamo i u Srbiji. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Ovaj sled amandmana koji sada imamo prosto ima za cilj da olakša građanima pristup jednokratnoj novčanoj pomoći. Kao što sam rekla malopre, ja apsolutno mislim da je građanima potrebna pomoć. Ono gde mislim da je problem jeste što se pomoć ublažila, a troškovi života se nisu ublažili. Godine 2020. je jednokratna novčana pomoć iznosila 100 evra, danas će jednokratna novčana pomoć biti 50 evra, dok su troškovi života naglo porasli, pogotovo troškovi komunalnih usluga koje svi plaćamo. Vratiću se opet na to kada govorimo o tome u šta država ulaže ili ne ulaže.

Na primer, imate primer spalionice u Vinči u Beogradu, koja je jedno od najvećih javno-privatnih partnerstava ikada potpisanih u Republici Srbiji, gde je grad Beograd, osim zemljišta, dao i sav profit od komunalnog otpada privatniku, a gde smo nažalost mi kao građani i građanke Beograda dobili skuplji komunalni otpad.

Dakle, moja poenta je da je trenutno situacija takva da je svaki četvrti građanin u Srbiji u riziku od siromaštva, što znači da je pomoć takoreći neophodna. Ali, mi dajemo 50 evra jednokratne pomoći, dok sa druge strane imamo novčanu socijalnu pomoć koja iznosi 100 evra za one kojima je pomoć na mesečnom nivou u ovoj državi najpotrebnija. Tu smo uveli registar socijalnih karata, koji je nažalost više od 60.000 građana ostavio bez nečega što im je potrebno da računaju svaki meseci.

Meni je stvarno potrebno objašnjenje da li jedna jaka, ekonomski stabilna država kaže da je osobi koja se svaki dan bori za to da može da preživi dovoljno 100 evra da živi, a da istovremeno kaže da je potrebno 50 evra jednokratne pomoći za sve ostale građane. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Ovo se nastavlja na onaj amandman o kome sam malopre govorila, a to je da ako kažemo da imamo efikasnu e-upravu, da prijave i pristup jednokratnoj novčanoj pomoći mogu značajno da se olakšaju. Ali, ja mislim da je to šire pitanje samo od prijave i da je pitanje na koje vladajuća većina treba da odgovori, a to je da li je svima potrebna

26/3 MV/CG

jednokratna novčana pomoć. Ja mislim da da. Ne mislim da je potrebna u istom nivou i na isti način. Ako jeste, onda je dovoljno da se, po podacima koje država već poseduje, na svačiji namenski račun samo uplati jednokratna novčana pomoć.

Ono što želim da kažem je da mislim da je stvarno pitanje na koje vladajuća većina treba da odgovori – da li o svim građanima brinemo jednako ili ne brinemo jednako? Kao što sam rekla, moja politika jeste da svakom građaninu treba pomoći, samo da nije svakom građaninu ista pomoć potrebna. Onome ko prima i novčanu socijalnu pomoć je potrebna mnogo veća jednokratna pomoć, onome ko ima platu od 900 evra nije na istom nivou potrebna pomoć, isto kao i kod onog ko iznajmljuje stan do onog ko npr. poseduje stan. Mislim da je to bitno zato što, evo, godinama nismo dobili odgovore za jednu meru sa kojom se vi dosta hvalite u gradu Beogradu, a to su besplatni udžbenici. Zašto nemamo besplatne udžbenike onda na nivou cele Srbije?

Pritom, recimo, ni ova jednokratna novčana pomoć neće pokriti troškove toga za mnoge građane Srbije, a možda je mogla, s obzirom da je opremanje jednog školarca 2025/2026 godine bilo između 35 do 40 hiljada dinara. Tako da, ukoliko govorimo da treba da brinemo, zašto ne govorimo da treba da brinemo jednako? Hvala.

27/1 MT/VZ 14.25 – 14.35

U ovom amandmanu tražimo da se podaci iz privremenog registra brišu po isteku šest meseci nakon isplate jednokratne novčane nadoknade i jednokratne finansijske podrške.

Mislimo da je ovo jako bitno kada se radi o zaštiti podataka o ličnosti, jer, nažalost, verovatno ste i svi svesni i svi se sećate, da su se ovakve vrste finansijske pomoći, koje su nažalost preko potrebne našim građanima, očigledno koristile za različite izborne manipulacije, a s obzirom da se i ova jednokratna novčana pomoć navodno daje pred izbore, sumnjamo da takve manipulacije mogu opet da se dese.

Podsetiću vas, za izbore 2023. godine rešenja o jednokratnoj novčanoj pomoći i socijalnoj pomoći su se štancala, recimo u opštini Novi Beograd, i oni koji su u najgorem položaju su se zloupotrebljavali.

Tako da, mislimo da ovaj amandman i izmena koju tražimo može na neki način, možda, tu pohlepu vladajuće stranke da spreči.

Hvala.

Zahvaljujem.

Mi smo takođe u članu 3. dodali jednu kategoriju koju smatramo da nije bila pokrivena predstavljenim rešenjem, a to je da u članu 3. posle reči – supružnici, dodajemo – bivši supružnici. Smatramo da je neophodno to definisati u ovom članu, da i njima bude omogućen status roditelja-negovatelja.

Naime, postoje situacije u kojima su partneri razvedeni, ne žive u zajedničkom domaćinstvu, te u slučaju smrti jednog od njih u najboljem interesu korisnika nege bi bilo omogućiti bivšim supružnicima sticanje statusa roditelja-negovatelja, a takođe u skladu sa drugim amandmanima, koje smo predlagali, koje ću kasnije više obrazlagati, da i dete ili osoba sa invaliditetom koji je korisnik nege, treba da se pita o tome ko treba da ima status roditelja-negovatelja ili negovatelja. Smatramo da ovo rešenje proširuje taj krug ljudi. Hvala.

Zahvaljujem.

Mislim da je ovaj član jedan od najbitnijih članova ovog zakona. Izmene koje smo mi ovde predložili zapravo idu u smeru toga da ovaj zakon ne sme da pretvori roditelje i negovatelje u jeftinu zamenu za ceo sistem. Tri su važne stvari u okviru ovog člana čiju izmenu predlažemo koje treba da omoguće to da se pravo na status roditelja negovatelja ne dobija prema adresi samo, prema godinama, nego prema stvarnoj nezi.

Tri stvari koje menjamo, osnovna jeste uslov života u zajedničkom domaćinstvu. Ja mogu da razumem da je zakonodavac krenuo od toga, mogu da razumem racio tog uslova, ali ono što vidim kao problem sa tim je da to može da bude značajno isključujući uslov za neka druga prava koja osobe mogu da ostvaruju. Ono što sam na Odboru za rad razumela od predstavnika Ministarstva jeste da jedan od razloga zašto se insistira na zajedničkom domaćinstvu kao uslovu da biste ostvarili pravo na ovaj status jeste da u suprotnom, ukoliko bi to bilo šire definisano, može da dođe do velikog broja zloupotreba.

Iskreno, meni je nejasno i jedno od mojih pitanja jeste – kako može da dođe do velikog broja zloupotreba ako Centar za socijalni rad kada procenjuje uzima u obzir da li može dete ili osoba sa invaliditetom da koristi i druge usluge? Šta hoću da kažem? Dete ili osoba sa invaliditetom može da koristi i druge usluge kao što je, na primer, stambena podrška, gde u tom slučaju uslov zajedničkog domaćinstva može da bude isključiv za status roditelja negovatelja. Ako Centar za socijalni rad već vrši procene, na koji način se dešavaju onda zloupotrebe i kako zapravo ne mogu da se spreče?

Druga stvar, gde do sada, ono što sam ja mogla da čujem, da praktično treba da verujemo na reč Ministarstvu, a to je kako zajedničko domaćinstvo kao uslov neće dovoditi do toga da su automatski isključene mogućnosti ostvarivanja prava na novčanu, socijalnu pomoć? Zašto to pitam? Zato što Uredba o primanjima i prihodima koji su od uticaja na ostvarivanje prava na novčanu socijalnu pomoć, član 2, gde se uzimaju u obzir prihodi od zakonskog izdržavanja i izdržavanja po drugom osnovu, ja pretpostavljam da će izdržavanje po drugom osnovu biti gde ćete svrstati roditelje negovatelje, ako ne, molim vas objasnite mi kako ćete to radite, kaže da se uzimaju prihodi svih članova zajedničkog domaćinstva. Kada roditelj dobije status roditelja negovatelja imaće primanja 65.000 dinara, što prelazi prag za ostvarivanje prava.

Dakle, ovo što je zakonom predviđeno da osobe sa invaliditetom mogu da ostvare pravo na novčanu, socijalnu pomoć, meni izgleda kao mazanje očiju, ali molim vas objasnite mi kako to, pošto za mnoge stvari ste rekli da su rešene u drugim podzakonskim aktima, kako ovaj zakon neće sprečavati to da ljudi mogu da ostvare pravo na novčanu, socijalnu pomoć. Zato što se ovde pravo zapravo isključuje po drugom osnovu, a to je po obračunu koji se uzima za zajednički prihod svih članova domaćinstva.

Druga bitna stvar koju takođe smatram dosta restriktivnom u ovom zakonu jeste starosna granica od 65 godina za ostvarivanje ovog prava. Sad mi je jako bilo zanimljivo, a to sam rekla i malopre, ne možemo roditelja negovatelja pretvoriti u jeftinu zamenu za ceo sistem i ne mogu prepreke za ostvarivanje prava da budu adresa i starosna granica.

27/2 MV/MJ

Bilo mi je jako zanimljivo, kada je ministarka prvog dana ovde obrazlagala ovaj zakon rekla je sledeće: „Priča o Olgi Bošković, iz sela Mušići kod Kosjerića, nedavno je ponovo objavljena kao svedočanstvo jednog vremena kada sistem socijalne zaštite gotovo da nije postojao ili kada njegove mere i propisi nisu mogli da zaštite ovakve porodice, roditelje i njihovu decu. Olga je svog sina Predraga, obolelog od cerebralne paralize, godinama nosila na svojim leđima svakog dana u školu, kod doktora, sve do dana kada je on u svojoj 65 godini preminuo. Ona to nije činila zato što je to bio njen posao, već zato što je Predrag bio njeno dete. Olga je postala simbol jednog vremena u kojem su roditelji bili uglavnom sami, potpuno nevidljivi i za institucije i za društvo.“

Prema ovom zakonu Olga bi bila nevidljiva za institucije i za društvo. Ako je njeno dete preminulo u 65 godini, to znači da se Olga mnogo nakon sopstvene 65 godine brinula o svom detetu. Zato mi nije jasno kako smo utvrdili da je 65 godina granica kada nega prestaje i zašto roditelji negovatelji i negovatelji ne bi imali pravo da ovaj status, tj. da ovu isplatu ostvaruju i nakon 65 godine? Na odboru mi je rečeno da se zapravo tu najviše gleda to što prema drugom zakonu, Zakonu o penzijskom i invalidskom osiguranju je granica za odlazak u penziju 65 godina i da ste na osnovu toga prosto usklađivali ovaj zakon. Ali, onda je moje pitanje da li je roditelj negovatelj posao ili nega nekog lica koju država ne može da omogući na odgovarajući način, pa onda roditelju zapravo daje novčanu naknadu jer prepoznaje da se on bavi nekom negom koju bi zapravo trebalo da obezbedi država?

Treća stvar koja je isto izuzetno bitna, tu ću se nadovezati na prethodnu koleginicu, ne može jedan zakon da vam ukida prava koja su vam Ustavom zagarantovana, a to je svakako pravo na rad. Meni stvarno nije jasno, ja sam dosta mlada osoba pa mi nije jasno kako ne prepoznajemo da rad danas ne mora da znači da idete na posao i da ste van kuće osam časova. Postoje različiti oblici rada koji se odvijaju nekad i od kuće. Ne znam zašto se u ovom članu prosto zabranjuje bilo kakav rad, umesto da se kaže da treba dozvoliti bilo koji rad koji kontinuirano ne ugrožava negu deteta.

U tom smislu, zaista smatram da treba ozbiljno da raspravljamo o članu 4. zato što tri bitne stvari moraju da se izmene, a to je da ni adresa ni starosna granica ne mogu da budu prepreka za ostvarivanje prava, a takođe ovo pravo ne može neke ljude trajno da sklanja sa tržišta rada, da im ukida pravo na rad i da ih, na kraju krajeva, pretvara u jeftinu zamenu za ceo sistem. Hvala.

Hvala predsedavajuća. Prvo ću samo kratko da reagujem na nešto a onda bi se samo vratila na raspravu, mislim ja ne znam što svi imaju problem sa društvenim mrežama, i rilsovima, ali mislim da nije dostojno jedne ministarke da ocenjuje govore narodnih poslanika i poslanica ovde, jer isto tako ja mogu da ocenjujem ovde da meni neko kaže da imamo ekonomsku stabilnosti i da smo pre toga imali višedecenijsku krizu, osoba koja je ministarka dve godine ispred, i to je isto to pričala sa druge strane.

30/1 MT/VZ 16.00 -16.10

Što se tiče samog zakona i pitanja na koje ste vi ovde odgovorili, ja ću neka pitanja ponoviti, jer ja odgovore dobila nisam.

Prvo, ovde niko nije tvrdio da osoba, da roditelj-negovatelj ili negovatelj koji se brine o detetu ili osobi sa invaliditetom ne želi da radi, tj. da namerno izbegava tržište rada ili da je nemarno prema tržištu rada. To bukvalno niko nije rekao. Ali, ono kako ja vidim da vi tretirate, i po tome šta ste rekli u ugovoru koji se potpisuje sa Ministarstvom, znači vi ovo tretirate kao rad.

Mislim da je prva najveća razlika između nas dve trenutno tu. Ja tretiram kao negu, zato što ako vi kažete da se sa Ministarstvom potpisuje ugovor, da li je to ugovor o radu? Ako je ugovor o radu da li je to ugovor o delu, ugovor o privremeno povremenim poslovima? Ako osoba potpisuje ugovor kako ostvaruje druga radna prava koja su isto Ustavom zagarantovana, a koja ima svaka radno sposobna osoba u Republici Srbiji? To je prva stvar.

Druga – zašto ovo ne može da bude rad, nego nega? Zato što je država dužna da se brine o svojim građanima. Onda kada onim građanima koji su u gorem položaju ne možete da obezbedite neku negu vi obezbeđujete ono što u tom trenutku možete.

Znači, vi ovde ne zamenjujete, ne dajete roditelju novac da bi on radio u čuvanju svog deteta, nego da bi on negovao svoje dete zato što država trenutno ne može da mu da bolje uslove kako bi to dete moglo da se neguje i da živi dostojanstven život.

Druga stvar, i ja mislim da je to suština. Znači, ovo ne može roditelj da bude jeftina zamena za ceo sistem.

Druga stvar koju kažete, koju ste rekli, a to mi je i dalje pitanje koje se odnosi na tuđu negu i pomoć. Po onome što ste vi opisivali o imovinskom cenzusu, da li je to dvočlana porodica, jednočlana, tročlana porodica? Šta se dešava kada u toj porodici postoji i četvrti član koji negde radi, možda prima platu? Šta se dešava sa članom dva u Uredbi o primanjima i prihodima koja kaže da se uzimaju u obzir prihodi od zakonskog izdržavanja i izdržavanja po drugom osnovu, što onemogućava da dobijete novac po drugoj osnovi, kada se radi o novčanoj i socijalnoj pomoći?

Treća stvar – da, jeste mene dirnula priča koju ste spomenuli u uvodnom izlaganju zakona. Dirnula me je najviše zato što ta žena nije prepoznata ovim zakonom. I sada vi kažete da je ona tada bila prepoznata, ona bi nakon svoje 65 godine primala penziju. Imam dva pitanja za vas. Ako je ovo rad, kako vi kažete, i država plaća rad, da li ta osoba, da li Olga posle svoje 65 godine nije radila, kada je negovala svoje dete, ili je radila? Jer, po ovom vašem ona je radila i onda granica od 65 godine nema smisla. Jer, onda ona prima penziju za isti rad koji obavlja. Tom detetu i dalje je jednaka bila potrebna i nakon 65 godine. Kako ste vi utvrdili da tu ta nega prestaje i da penzija pokriva istu tu negu koju ste pre toga vodili kao rad i plaćali je po tom osnovu?

Treća stvar – šta se dešava sa osobama koje, recimo, ovo pravo ostvaruju do 60 godine? Nisu stekli uslov za penziju. Osoba sa 60 godina treba da se vrati na tržište rada? Kako? Šta se dešava sa tim osobama? Šta ta osoba radi pet godina, kako se ona vraća na tržište rada kada joj je do tada bilo, faktički, zabranjeno da radi? Meni to i dalje nije jasno.

Treća stvar koju ste rekli, i više puta ste se pozivali na procenu lekarske komisije. Mi smo u ovom amandmanu na član 4. takođe rekli da procena o potpunoj nezavisnosti osobe od pomoći i nege drugog lica treba da se zasniva na biopsihosocijalnom modelu i da to vrši multidisciplinarni tim. Zato što lekarska komisija ne može da prepozna sve dimenzije, ne može da obuhvati i funkcionisanje u svakodnevnom životu i obim i učestalost potrebne podrške, komunikacijske i

30/2 MT/VZ

zdravstvene potrebe, postojeću podršku porodice i usluge u zajednici. Jer, vi ste u jednom momentu takođe rekli da će ovo značajno pomoći porodicama koje ne žive u urbanim sredinama.

Opet, da se vratim na ovo da vi ovo tretirate kao rad, postoje tri mesta u Srbiji gde imate dnevni boravak, tri grada gde imate dnevni boravak koji roditelji negovatelji možda mogu da koriste kada im je, na primer, potreban predah, gde bi mogla da budu deca ili osobe sa invaliditetom. Šta se dešava sa svima onima koji žive u manjim sredinama, pošto, kažem opet, ovo tretirate kao rad, i kojima je ta usluga nedostupna, faktički nemaju nikakvo pravo na predah?

Dakle, suština ovih izmena, a ja stvarno verujem, ovde su sve kolege raspravu vodile na normalan način, molim vas odgovarajte nam na pitanja, nemojte da procenjujete naše govore. Jedino što mi ne želimo jeste da ovaj zakon roditelje-negovatelje pretvori u jeftinu zamenu za ceo sistem.

Hvala.

Hvala, predsedavajuća.

Reklamiram član 108. Juče je isto nekako bila propuštena prilika da se reaguje i da se održi red na sednici kad je ovaj poslanik pozivao na samoubistvo, što je krivično delo prema našim zakonima. Tako da, mislim da prosto treba jasno staviti negde granicu jer je i sad vređao narodne poslanike i poslanice.

Takođe, mislim da ono što je bitno, hajde da definišemo šta su onda granice uljudne rasprave. Slažem se sa vama, dosada je rasprava bila sasvim normalna. Šta je nenormalno u tome da pitate nekog poslanika ako on dobija doprinose za rad koji obavlja, a ne dobija samo penziju, što to ne bi mogao i roditelj negovatelj?

Šta je to toliko loše da pitate nekog zašto neko isto kada nastavi da radi nakon 65 godine, što po primeru onoga što je rekla gospođa ministarka kada je predstavljala ovaj zakon radila jedna majka čiji je ona slučaj navela, zašto je problem, zašto bismo neke građane, neki građani bi bili građani prvog ili drugog reda? Ali, moje pitanje je šta je problem da se to pita i zašto to osuđujemo, a istovremeno ne reagujemo na to da je ovaj čovek, ne mogu ni da ponovim te uvrede, ali bilo je – luftiguze, neradnike i slično, kvalifikuje neke ljude koje je juče, izvinite, ali on je juče ovde poslanike opozicije…

35/1 MZ/VZ 16.50–17.00

Hvala.

U ovom članu menjamo ono što ja mislim da je jedan od većih problema ovog zakona, a to je što se pravo na novčanu naknadu, između ostalog, ostvaruje i potpisivanjem ugovora sa Ministarstvom.

Ono što meni nije jasno, a ministarka i dalje nije odgovorila na moje vrlo konkretno pitanje, o kakvom ugovoru se radi, ako ona roditelje negovatelje tretira kao radnike i radnice. Je l' oni ovde potpisuju ugovor o radu, ugovor o delu, ugovor o privremeno-povremenim poslovima? O kakvom ugovoru se radi, ako oni dobijaju nadoknadu za izvršeni rad, što je ona malopre rekla? Da li u tom ugovoru postoje mehanizmi kojima oni mogu da štite svoja radnička prava, što, hajde, ne mogu mnogi građani Srbije, ali bar postoje na papiru, ili ne? Šta se dešava kada država ne poštuje ugovor? Koji je pravni lek kojim se ovi ljudi žale?

Dakle, moje pitanje je za vas – da li roditelje negovatelje posmatrate kao radnike i radnice ili kao ljude koji pružaju negu svojoj deci zato što država nema kapaciteta da da tu negu? Znači, kada govorite da ti ljudi ne mogu da rade – ne mogu, zato što imate tri doma za smeštaj za predah gde oni mogu da odvedu decu, tri. Znači, ne postoje usluge u zajednici na koje ti roditelji mogu da se oslone. Zato ovaj zakon, i hajde da svi budemo fer sa tim, kompenzuje to što te usluge ne postoje.

I evo, ja ću se složiti sa vama, ja isto od 2011. godine nisam ni bila punoletna, a ne politički aktivna, ali je prošla jedna decenija gde ove usluge nisu došle do tog nivoa da evo sada ne moramo na ovaj način da tim ljudima kompenzujemo negu. I sada to radimo. Ali ako to radimo, zašto ih onda diskriminišemo po drugim osnovama?

Isto sam vas pitala – šta se dešava sa osobom koja do 60. godine je roditelj negovatelj, a penzija je od 65? Šta radi tih pet godina? Kako ih vraćate na tržište rada? Kome se žali ukoliko se ugovor ne poštuje?

Tako da, meni je jako drago da se vi ovde hvalite mnogim uspesima, pogotovo natalitetom, ali bih vas jednu stvar podsetila. Osim što vidim tendenciju da se kitite tuđim perjem, takođe kada se hvalite, recimo, natalitetom, setite se da ste vi ista osoba koja je rekla da je globalna agenda protiv rađanja to kako nama u Srbiji izgledaju porodilišta.

35/3 MZ/VZ

Samo da kažem predsedavajuća i prošli put sam pričala po amandmanu, pitala sam se, moj predlog je bio da treba da se izdaje rešenje, a ne ugovor, ali pošto odgovore i dalje ne dobijamo, o tome da li se roditelji i negovatelji vide kao radnici radnici, ili kao osobe koje pružaju negu. Ako su kao osobe koje pružaju negu, kako ih ja vidim, onda ne vidim razlog da se ne usvoji amandman koji predlažem za član 7. da roditelj negovatelj, i negovatelj, imaju pravo na podršku radi očuvanja zdravlja, socijalne uključenosti i sposobnosti za pružanje dugotrajne nege. Ta podrška treba da uključuje predah smeštaja za dete ili osobe sa invaliditetom koja trenutno postoji u tri grada, samo da kažem.

Privremenu zamensku negu, psiho socijalnu podršku, savetovanje, obuku za pružanje nege i dostupne informacije o pravima i uslugama u zajednici. Kao što sam i malopre rekla, na žalost, ovaj zakon kompenzuje da mi nemamo dovoljno razvijene usluge socijalne zaštite u zajednici, pogotovo ove koje sam ovde navela i kada bi roditelji negovatelji, koristili bi možda donosili drugačije zakone, tako da je ovaj zakon u svakom momentu potreban, ali ovaj zakon mora da prepoznaje da ako rešavamo prava roditelja i negovatelja, i na njih se koncentrišemo da je i njima potrebna podrška, osim što je, rekla bih da je potrebna podrška i nakon 65. godine, jer i tada obavljaju, ako vi smatrate rad, neku negu za koju sada neće dobijati pravednu kompenzaciju, nego će dobijati nešto iznad minimalne penzije, a obavljaće rad, onda moraju da imaju i mora zakon da prepozna da je njima neophodna podrška, da bismo podršku razvijali, da ne bismo konstantno ostajali na tome, da sada novčanim isplatama roditelje negovatelje pokušavamo da pretvorimo u jeftinu zamenu za ceo sistem.

U članu 9. je u dosadašnjem predlogu zakona definisano da zapravo roditelj negovatelj, ukoliko dođe do promena nekih podataka, kao što su promena prebivališta ili boravišta, zasnivanja radnog odnos i drugo radno angažovanje i sticanje penzija i druge činjenice koje bi ostvarivale prava po osnovu roditelj negovatelj, da to u roku od 15 dana roditelj negovatelj treba i da prijavi.

Meni stvarno nije jasno zašto postoji razlog za ovakvo rešenje, kada sve ove podatke, koje ovde navodite da sam treba da prijavi roditelj negovatelj, državni organi već imaju na svom raspolaganju i po službenoj evidenciji. Još jedno pitanje postavljam ministarki i molila bih je da me sasluša jer do sada ni na jedno pitanje ni odgovora nije bilo i dosta su mi konkretna pitanja, da li ćete roditelje negovatelje voditi po SOZI sistemu ili po sistemu socijalne karte, jer ako ih vodite po sistemu socijalne karte, sve ove podatke već imate po službenoj evidenciji i već ih državni organi pribavljaju, ali ako ih vodite po sistemu socijalne karte, ja ću vas podsetiti da je taj sistem već izbacio 60 hiljada ljudi od primanja novčane socijalne pomoći zbog male promene u prihodima od 10 dinara, pa me isto zanima kako neće i ove ljude izbaciti? Hvala.