Hvala.

Narodni pokret Srbije predlaže ovim amandmanom da se briše stav 4. u članu 33. jer je isti nepotreban i suvišan. Dakle, već ste u članu 1. predloga ovog zakona propisali da za člana organa za sprovođenje lokalnih izbora može biti imenovano samo ono lice koje već ima potvrdu o završenoj obuci. Zašto onda to ponavljate, tu istu obavezu i kada dođemo kod promene člana? Dakle, nije bilo uopšte potrebe. Meni deluje kao da neko, prosto, nije imao nikakvu ideju kako da prikaže da je dao neki veliki doprinos na unapređenju Zakona o lokalnim izborima, pa je onda nasumično jednu te istu odredbu ubacivao tamo gde treba i gde ne treba.

Međutim, mislim da je u Srbiji daleko veći problem od donošenja zakona, a, evo, svi smo ovde svedoci kako to teško ide, da je daleko veći problem poštovanje tih istih zakona. Danas imamo jednu izuzetno problematičnu situaciju. Naime, gospodin Časlav Mitić, iz sela Voljčince, od 6. aprila protestuje ispred vrata opštine. Naime, njemu je Upravni sud u Beogradu poništio prvostepeno rešenje. Ministarstvo poljoprivrede se usaglasilo sa tim što je rekao Upravni sud u Beogradu i vratio kompletan predmet Komisiji za komasaciju da donese novo rešenje koje će ovaj put biti utemeljeno u zakonu.

9/3 AL/MJ

Međutim, opštini Žitorađa nije palo na pamet uopšte da zakaže sastanak Komisije sve dok ovde prisutni, u stvari ja pokušavam da ga nađem od prvog dana našeg zasedanja, ali ne uspevam, Marko Milenković, predsednik Skupštine, koji za sebe kaže da je u Žitorađi gospodar života i smrti, nije zakazao sastanak te komisije. Međutim, i dalje se čeka pravda za Časlava i, evo, ja vas ovim putem molim da samo ispoštujete isti taj zakon koji je u ovoj skupštini jednom i donet. Hvala.

Hvala.

Narodni pokret Srbije ovim amandmanom traži da se u zakon doda da je predlagač dužan da predloži lice koje ima važeću potvrdu o uspešno završenoj obuci za rad u lokalnoj izbornoj komisiji. Zašto je to važno?

U Srbiji smo se dosta nagledali lažnih potvrda o koječemu, lažne potvrde o lažnim fakultetima, lažnim doktoratima, lažne potvrde da je nadstrešnica sigurna, lažne potvrde da su izbori prošli fer i pošteno, itd. i zato nam je izuzetno važno da osoba koja završi obuku zaista i zna šta joj je posao. Bilo bi dobro da u Srbiji svako ko je na nekoj funkciji zna šta je njegov posao.

Na prvom mestu možemo da krenemo od direktora policije, jer nije posao direktora policije da riba krv po restoranima i da uklanja dokaze. Takođe, i posao predsednika Republike Srbije, nikako da nauči od 2017. godine šta je tačno njegov posao, a na prvom mestu da ne laže građane Srbije.

U subotu smo čuli kako je Srbija jedno od najsigurnijih i najbezbednijih zemalja za život. Evo vam ga ovde Aleksandar Ivanović, što ne kažete njemu i njegovoj porodici da je ovo najsigurnija zemlja za život? Zašto to ne kažete porodici Stanike Gligorijević? Zašto ne kažete porodicama stradalih u helikopteru, kada ste pravili onaj vaš medijski spektakl? Zašto ne kažete svim ljudima i njihovim porodicama koji su izgubili nekoga ispod nadstrešnice? Zašto ne kažete onih osam rudara "Soko", gde su izgubili živote, pa njihovim porodicama, da je ovo najsigurnije mesto za život?

Da li ste mislili da je ovo najbezbednije mesto za život kada je u pitanju "Savamala" i kada maskirani ljudi ruše zemlju, kako ih je nazvao predsednik Republike, da su to kompletni idioti, pa je posle toga došao da kaže kako je to ipak on naložio?

Možda ste mislili da smo najbezbednija zemlja kada se misli na "Jovanjicu", na to da pripadnici policije BIA i vojnih službi čuvaju Koluviju i najveću plantažu marihuane, ali evo, sad smo dobili još jednu plantažu od pet tona, toliko je zaplenjeno?

10/2 MT/LjL

Možda ste mislili da smo najbezbednija zemlja onda kada ste nam na nacionalnoj frekvenciji prikazivali kako vaš klan, onaj Belivukov klan, melje ljude po Ritopeku? Ne znam, možda ste mislili i na Obrenovac, kada je poplava obrenovačka postala sinonim za nereagovanje u pravom trenutku državnih organa, ili požar, deponija, ili razne eksplozije i razni nesrećni slučajevi u "Krušiku", Lučanima, "Sloboda", TRZ Kragujevac itd? Hvala.

Hvala.

Poštovani građani Srbije, danas u ovoj sali bi trebalo da raspravljamo o zakonima koji na prvi pogled deluju kao jedno tehničko pitanje, međutim, sve što se tiče izbora u Srbiji odavno nije tehničko pitanje, već je isključivo pitanje slobode.

Na papiru su nam izborni zakoni i Ustavni sud, a ono što zapravo živimo u realnosti je to da prisustvujemo jednoj epizodi serije "kako da uspešno glumimo reforme a da zapravo ništa ne promenimo".

Jer, u ovoj zemlji, vlast ima jedan neverovatan talenat. Kada Brisel kaže – popravite institucije, oni poprave fasadu. Kada Venecijanska komisija kaže – vratite tužioce, oni naprave jedan kasting. Kada Evropska komisija kaže – novca nema dok ne uklonite posledice Mrdićevih zakona, oni sednu, razmisle nekoliko dana i smisle

19/2 MT/LjL

jedno genijalno rešenje a to je da se igraju gde je loptica sad a gde je loptica sad, sve dok ne zagusti.

I onda se desi ono što smo videli u Visokom savetu tužilaštva. Umesto da se u tok vrate svi oni tužioci kojima je mandat nasilno prekinut, vlast je odlučila da vrati samo neke. Može, ali ne svi. Vratićemo malo ovog, malo onog, dodaćemo troje novih, pa, ako prođe – prošlo je. Posebno je zanimljivo ko ne može da se vrati. Dakle, ne može da se vrati tužiteljka Irena Bjeloš, to je, znate, ona tužiteljka koja je izdala nalog za hapšenje funkcionera SNS i to nakon zaplene pet tona droge. Ne može da se vrati ni Aleksandar Barac, to je tužilac koji je radio na predmetu "nadstrešnica". Dakle, poruka je jasna. U institucije mogu da se vrate svi oni sem onih koji bi da te institucije koriste za ono za šta su one zapravo i napravljene.

Kada pričamo o ovim zakonima o izborima predsednika Republike, ne znam zašto tako ponižavate vašeg faraona, nije on samo predsednik Republike, on je i nosilac liste svih izbora gde god i kad god se oni dešavali, on je šef kampanje, ministar za sve, urednik dnevnika, glavni građevinski inspektor, tumač Ustava, meteorolog, ako zatreba. Jedino još nije bio predsednik kućnog saveta, mada ni to nije isključeno.

Kada govorimo o izboru narodnih poslanika, vi ste, gospodo, tu instituciju do te mere devastirali da je ona postala sramotna. Ovde se već godinama igrate i sprovodite kao onaj Pavlovljev eksperiment, znači, dovedete većinu poslanika SNS samo da odreaguju, kao u tom istom eksperimentu, da odreaguju u trenutku kada čuju zvonce. Samo treba da pritisnu "da" na glasanju i to je sve.

Kada pričamo o lokalnim izborima, lokalni izbori za SNS su zapravo samo ratni plen, svaka opština je samo ratni plen za koju su oni spremni da idu do kraja. I da vidimo kako izgleda kampanja – krenu od zastrašivanja, pa pretnje, pa ucene, kupovina glasova, itd.

Znači, nama ne treba pravni puder preko ovih političkih modrica koje ste nam naneli, nama treba sređen birački spisak, ravnomeran pristup medijima, zabrana funkcionerske kampanja koja se zaista primenjuje, zaštita birača od vaših ucena, kao što se sad događa u svim ovim ustanovama socijalne zaštite, institucije koje zaista rade svoj posao i tužilaštvo koje ne pita ko je čiji član, već šta je uradio. Jer, izbori nisu pošteni samo zato što postoji neka kutija i šibicari je imaju. To ne znači da je igra poštena. Hvala.

Dakle, prvo ću da odgovorim poslaniku Mirkoviću.

Dakle, ja nemam problem sa tim da Aleksandar Vučić bude nosilac liste, da krenemo od početka, nosilac liste na onim izborima gde on zaista i živi gde predstavlja te građane, gde živi. Dakle, ja sam bila nosilac liste na Novom Beogradu, na prošlim lokalnim izborima. Znate, Srpska napredna stranka nakon krađe tih izbora, jer su se zatvorili u salu skupštinsku, nas su sve isterali napolje i dok nisu prebrojali glasove iz džakova, nikoga nisu pustili. I znate ko je danas nosilac liste? Nosilac liste je bio Aleksandar Vučić. Da li znate ko je predsednik opštine Novi Beograd? Frizerka Jorgovanke Tabaković, Ivana Nikolić iz Surčina. E, zato imam problem da nosi Aleksandar Vučić listu. To je prva stvar.

Što se tiče, ponovo spominjete noževe, skalpele. Ja ne znam dokle više treba ovde da ponavljam, ne znam da li vi imate problem sa sluhom ili sa inteligencijom da ne razumete? Dakle, policija, iskaz iz policije kaže – da je meni oduzet ribolovački alat. Predsednica Skupštine prošli put je ponovila, zamolila da mi se taj isti alat vrati, još uvek ga nisu vratili. Ja bih volela da ga ovde donesem vama, jer on sme da se novi slobodno.

Dakle, hvalimo se ODIHR preporukama i da želimo ODIHR-ove preporuke. Da, želimo, ali ne onako kako ih vi selektivno odaberete, ovih pet od onih dvadesetpet.

I evo, drugom ovom poslaniku da odgovorim – ne želimo mi, da vi selektuje SNS kadar i one tužioce da vratite na radno mesto, one tužioce koji hoće da tuže. Ne, nego hoćemo da poslušate Venecijansku komisiju i da vratite sve tužioce na svoje radno mesto.

Još jedna stvar imam, a to je, ja ono malopre nije bila kuknjava poslaniče, ja sam normalno govorila. Tako da, ne znam odakle vam pravo da moj govor nazivate bilo kakvom kuknjavom, jer nisam ja ovde ispred kukala gladna, odnosno glumila da sam gladna, nego upravo vi, a ja vas zbog toga nikada nisam vređala. Hvala.

Jadni ljudi nisu izbacivali mene sa biračkog mesta, izbacili su članove komisije, niste me razumeli. Ja sam bila ispred biračkog mesta i pokušavala sam…Ne razumem, pa ako me pozovu ljudi da mi kažu da ih izbacuju i da ih tuku, naravno da ću da pokušam da uradim sve što mogu da to sprečim. Ne, ne razumete me, ja nisam bila kao nosilac liste ni blizu tog biračkog mesta. Pa, ne razumete me šta hoću da vam objasnim.

Dakle, ja mogu da objasnim ali ne mogu da razumem umesto vas, žao mi je što me ne razumete. Dakle, žao mi je, pokušala sam i ne vredi. U svakom slučaju, to što se vi toliko brinete da li ćemo mi da izađemo na izbore ili nećemo, da li ćemo mi otići u istoriji ili nećemo, šta će biti sa nama, da li izlazimo, „eu četiri“ ili „eu pet“, ja ne znam zašto se vi toliko bavite time. Mi ovde smo Narodni pokret Srbije, već smo dali izjavu sa našeg Glavnog odbora da mi izlazimo na izbore. Da, mi podržavamo naš program, naše građane. Ovde smo zbog onih građana koji su nas glasali, da predstavimo ono što oni zapravo žele.

Znate u čemu je suštinska razlika između vas i mene? Ja sam slobodno nosila listu na Novom Beogradu na kome živim od 1989. godine, gde sam se preselila iz Zemuna u kome sam rođena. Ja slobodno hodam Novim Beogradom, najslobodnije i moći ću i posle, i mogla sam i posle ovih izbora na kojima sam izgubila. Ja vas pitam – da li ćete vi smeti da prođete bilo kojom opštinom gde budete izgubili zbog svega onoga što ste tim sugrađanima radili, a na prvom mestu ukidali im pravo socijalne pomoći? Da li je moguće to?

20/3 JJ/JG

Poštovani građani Srbije, ovaj predlog zakona je izuzetno važan, a između ostalog je izuzetno osetljiv jer govori o najranjivijima u našem društvu i vidi se ideja od samog starta da je ovaj predlog zakona krenuo u nekom dobrom smeru da se približava standardima evropskim.

Međutim, isto tako ima dosta rupa u ovom zakonu. Na prvom mestu, ne štiti dovoljno one koji su najranjiviji odmah, u prvom kontaktu sa sistemom. Strane žrtve praktično uslovljava zakonitim boravkom, ne obezbeđuje dovoljno jaku hitnu finansijsku pomoć, previše toga ostavlja podzakonskim aktima, nema dovoljno čvrstih rokova, žalbeni mehanizam nije dovoljno nezavisan i komisija za prigovor nije dovoljno odvojena od izvršne vlasti.

Što se tiče konkretno ovog člana 38. Predloga zakona, Narodni pokret Srbije je podneo ovaj predlog jer kaže da žrtva trgovine ljudima ima pravo na radnu inkluziju, ali samo ako zakonito boravi u Republici Srbiji. E sad, kako je moguće da neko ko je žrtva trgovine prvo mora da dokazuje da ima uredan boravišni status, da bi

17/3 MZ/JG

dobio šansu da stane na svoje noge? Upravo su te osobe često dovedene u Srbiju prevarom, bez dokumenata, pod prisilom, pod kontrolom drugih ljudi. Dakle, sistem im najpre ne spreči eksploataciju, a onda im posle kaže da ne može da pomogne jer papiri nisu dovoljno čisti.

Amandman Narodnog pokreta Srbije Miroslava Aleksića briše taj uslov i tražimo da pravo na radnu inkluziju mora da postoji, bez obzira na državljanstvo, a za strane državljane mora da postoji pristupni program ili pristup programima radne inkluzije i stručnog osposobljavanja od trenutka pokretanja postupka identifikacije. Hvala.

Hvala.

Ponovo smo ovde kod ovog problema sa zakonitim boravkom u Republici Srbiji, tako da u ovom članu 39, drugim rečima, da vam prevedem, otprilike kaže – ako ste žrtva, ali vam status boravka nije čist, država vam praktično poručuje da za vas neće biti pune zaštite.

Šta to znači u stvarnom životu? Znači da žena koja je dovedena preko granice prevarom, dete koje je iskorišćavano ili muškarac koji je bio u radnoj eksploataciji mogu da ostanu bez pune socijalne zaštite baš u onom trenutku kada im je ta zaštita i najpotrebnija. To znači da imaju manje pristupa pomoći, manje institucionalne sigurnosti, manje šanse za zaštitu odnosa u porodici, starateljstvu, u roditeljskim pravima ili drugim statusnim pitanjima.

Narodni pokret Srbije je podneo ovaj amandman zato što on uvodi jasno i jedno civilizacijsko pravo na socijalnu i porodičnu pravnu zaštitu, da mora da postoji bez obzira na nacionalnost, državljanstvo ili status boravka, jer žrtva je žrtva. Hvala.

18/1 MT/IR 12.55 – 13.05

Hvala.

Što se tiče amandmana Narodnog pokreta Srbije na član 40, predlagač ovde ponovo ponavlja istu grešku. Pravo na besplatno obrazovanje je za žrtvu trgovine ljudima vezuje ponovo za uslov zakonitog boravka u Republici Srbiji. To znači da dete ili mlada osoba koja je prošla kroz trgovinu ljudima može da ostane bez punog pristupa obrazovanju zato što njen administrativni status nije rešen.

Obrazovanje je upravo ono što toj osobi može da prekine taj krug siromaštva, zavisnosti i nove eksploatacije. Kada nekome uzmete obrazovanje, vi mu niste uzeli samo školu, time im uzimate budućnost.

Amandman Narodnog pokreta Srbije Miroslava Aleksić zato kaže da pravo na besplatno obrazovanje mora da postoji bez obzira na nacionalnost, državljanstvo ili status boravka, jer ako neko jeste žrtva trgovine ljudima, onda je obaveza države da ga vrati u život, a ne da ga ponovo gurne na marginu.

Posebno je opasno, zato što se ovde najčešće radi o deci, a kod dece ne sme da postoji logika – sačekaćemo prvo da rešimo papire, pa ćemo onda da mislimo na školu, jer kod dece svaki propušten mesec znači zaostatak, znači izolaciju, znači dodatnu traumu i veći rizik da ta osoba zauvek ispadne iz sistema. I, to je suština zapravo naše kritike ovog dela predloga zakona, da predlagač formalno govori o zaštiti žrtava, ali suštinski svuda pokušava da ubaci administrativne filtere.

Žrtva trgovina ljudima nije predmet neki u fioci, to je čovek kome treba hitna i stvarna pomoć. Ako ne omogućite obrazovanje odmah i bez ikakve diskriminacije onda ne gradite reintegraciju, nego proizvodite novu socijalnu isključenost, a onda se posle čudimo kako se žrtve teško oporavljaju i kako lako ponovo postanu plen.

Zato je amandman Narodnog pokreta Srbije izuzetno važan, jer ne traži ništa luksuzno i tražimo baš minimum, da žrtvi ne zatvarate vrata škole onda kada joj je znanje možda jedina šansa da više nikada ne bude nečije vlasništvo.

Hvala.

Hvala.

Ovde imamo opet problem, vezan je za novčanu nadoknadu. Novčanu nadoknadu i to neko hitno pravo na hitnu finansijsku pomoć ponovo ima samo osoba koja je formalno identifikovana kao žrtva. Visinu te nadoknade određuje Vlada. Dakle, nema hitne pomoći za one kod kojih postoji zapravo prava sumnja da su žrtve, a nema ni minimalnu garantovanog iznosa. Dakle, sve će ponovo ostati na nekoj volji izvršne vlasti.

Šta to znači? Da osoba koja sama pobegne od trgovca ljudima da ostane bez novca, bez odeće, bez telefona, bez krova nad glavom, bez mogućnosti da kupi hranu ili lekove i onda država kaže – sačekajte da prođemo proceduru, pa možda ćemo nešto da vam damo. Dakle, glad ne može da sačeka formalnu identifikaciju i hitna potreba zaista ne treba pečat.

18/2 MT/IR

Zato naš amandman Narodnog pokreta Srbije Miroslava Aleksića ovde uvodi dve ključne stvari. Prvo, pretpostavljena žrtva ne samo ona koja je već identifikovana, mora da ima pravo barem na jednokratnom hitnu novčanu pomoć za osnovne životne potrebe. Drugo, da formalno identifikovane tražimo, da nadoknada za njih ne može biti niža od tri prosečne mesečne neto zarade. Jer, ako zakon ne propiše neki minimum onda postoji ozbiljna opasnost da nadoknada bude simbolična i da ponovo žrtvu vrati u krug pakla iz kog je pobegla.

Hvala.

Poštovani građani Srbije, kod ovog člana 42. kaže da žrtva trgovine ljudima ima pravo na siguran smeštaj, ali samo pod uslovom da zakonito boravi u Republici Srbiji. Dakle, ponovo dolazimo do istog problema.

18/3 MT/IR

Kada je reč o najosnovnijoj stvari, a to je krov nad glavom, predlagač uvodi ponovo administrativnu prepreku. Kakvu poruku zapravo time šaljemo? Da je status papira važniji od bezbednosti jednog čoveka. Ko su ljudi o kojima uopšte govorimo u ovom predlogu zakona? To su ljudi koji su pobegli od neke seksualne eksploatacije, pobegli od nasilje, od prinude, od radne eksploatacije, od kontrole i straha. Nekada nemaju dokumenta baš zato što su im ta dokumenta silom oduzeta i ne mogu da dokažu svoj status. Nekada nemaju zakonit boravak baš zato što su prevarom ili prinudom dovedene u tu situaciju i onda im naša država poručuje – ako vam boravak nije uredan ni siguran smeštaj vam nije uredan. To je zaista nedopustivo.

Naš amandman zato briše taj uslov i tražimo da pravo na siguran smeštaj mora postojati bez obzira na nacionalnost, državljanstvo ili status boravka.

Siguran smeštaj nije luksuz, on je prva linija zaštite. Bez njega nema oporavka, nema razgovora sa institucijama, nema psihološke pomoći, nema pravne pomoći, nema izlaska iz pakla. Bez njega žrtva može bukvalno da završi na ulici ili da se iz straha ponovo vrati u taj krug eksploatacije.

Tu se vidi najveći problem ovog zakona. On formalno priznaje pravo, ali ih svuda uslovljava. Pravo koje je uslovljeno do te mere da ga najugroženiji ne mogu koristiti, a u praksi to zapravo i nije pravo.

Zato je ovaj amandman Narodnog pokreta Srbije potpuno opravdan. Država koja ne ume ili neće da obezbedi siguran smeštaj svakom ko je žrtva trgovine ljudima bez kalkulacija i birokratskog cepidlačenja ne štiti žrtvu već štiti sopstvenu administraciju.

Bilo bi lepo, ministarka, kada bi slušali šta govorimo i na koji način branimo svoje amandmane.

Hvala.

Poštovani građani Srbije, član 45. otkriva ozbiljan problem ovog Predloga zakona, koji kaže - o žalbi na odluku da nema uslova za pokretanje formalne identifikacije odlučuje ministar nadležan za socijalno pitanje, Milica Zavetnica. Dakle, umesto nezavisnog stručnog tela, ovde poslednju reč dobija politička figura iz izvršne vlasti. To je loše i pravno i suštinski.

Ako govorimo o jednoj od najosetljivijih odluka u životu jednog čoveka, da li će sistem prepoznati da postoji osnov da se lice tretira kao žrtva trgovine ljudima, onda ta odluka ne sme da zavisi od političke vertikale. Mora da postoji stručnost, nezavisnost i poverenje u sam postupak.

Zato amandman Narodnog pokreta Srbije traži da o žalbi odlučuje komisija kao nezavisno stručno telo, koju bira ova Skupština. To je važno da bi se izbegao utisak da Ministarstvo kontroliše i prvi i drugi stepen, odnosno i postupak i popravni mehanizam, ali mi tu ne stajemo.

Amandman Narodnog pokreta Srbije uvodi mogućnost da se u hitnim slučajevima mere zaštite preduzmu i bez prethodnog pristanka kada postoji neposredna opasnost po život, zdravlje, bezbednost ili dostojanstvo lica, odnosno kada je reč o detetu. To je elementarna stvar. Ako neko gori vi ga ne pitate prvo da li on pristaje na gašenje požara.

Treća važna stvar su jedinstveni nacionalni identifikatori za preliminaciju i identifikaciju. Predlog zakona sada dopušta da ih donosi nadležni ministar ili odgovorno lice drugog subjekta. To zapravo vodi jednoj neujednačenoj praksi. Negde će žrtva biti prepoznata, negde neće, u zavisnosti od toga ko gleda i po

19/2 JJ/MP

kojim pravilima. A žrtvina sudbina ne sme da zavisi od toga u koju i u čiju kancelariju je ušla. Zato ovim amandmanom Narodni pokret Srbije napada proizvoljnost, politizaciju i pravnu nesigurnost u samom srcu postupka identifikacije. Hvala.

Hvala.

Poštovani građani Srbije, član 46. ovog Predloga zakona kaže - da se postupak formalne identifikacije vodi uz pristanak pretpostavljene žrtve. To samo po sebi nije sporno, sporno je što zakon ne kaže dovoljno jasno šta se dešava ako to pristanka nema. Upravo tu nastaje i opasna rupa. Žrtva trgovine ljudima često je i u strahu, pod traumom, zbunjeno je pod pritiskom, ucenjena i nepoverljiva prema institucijama, nekada i pod neposrednom kontrolom ljudi koji su je iskorišćavali.

Da vas podsetim, do skora su bili, imali smo slučajeve da neko prijavi javnu kuću i kada policija ode, ne zatekne tamo ništa, jer neko iz sistema već dojavi da će do te racije doći. U takvom stanju nije realno da ćemo očekivati da odmah se pristane na jedan formalni pristanak i zato odbijanje prestanka ne sme da znači gubitak osnovne zaštite.

Amandman Narodnog pokreta Srbije kaže - da odbijanje pristanka na formalnu identifikaciju ne utiče na pravo i hitne mere zaštite, siguran smešaj, zdravstvenu i psihološku pomoć, besplatnu pravnu pomoć, prevodioca, druge oblike neposredne podrške, ako postoje osnovi sumnje da je lice žrtva trgovine ljudima. Tek tada će ovakav zakon zaista biti usaglašen sa evropskim standardima. Hvala vam.

Hvala.

Amandman na član 49. podneli smo, jer u ovom članu predlagač kaže da prigovor nema suspenzivno dejstvo. To je na izgled proceduralna rečenica, ali u stvarnosti je zapravo veoma opasna. Šta to znači običnim rečima? Znači da i kada žrtva uloži prigovor odluka može odmah da se izvršava. Ako je ta odluka pogrešna, posledice po žrtvu mogu biti ogromne i nepopravljive. Može ostati bez smeštaja, bez zaštite, bez zdravstvene ili psihološke pomoći ili joj može biti ugrožena bezbednost i dostojanstvo. Drugim rečima, može prvo da izgubi zaštitu, a tek posle da dokazuje ili da dokaže da je bila u pravu. To je naopaka logika.

Amandman Narodnog pokreta Srbije, Miroslava Aleksića nudi razumno rešenje. Prigovor po pravilu nema suspenzivno dejstvo, ali izuzetno mora da ga ima kada bi izvršenje odluke moglo dovesti do uskraćivanja smeštaja, zaštite zdravstvene ili psihološke pomoći ili do ugrožavanja bezbednosti i dostojanstva žrtve.

Tražimo minimum zaštite od nenadoknadive štete, jer šta vredi pravo na prigovor, ako je šteta već nastala dok se o prigovoru još uvek odlučivalo. Kakvo je to pravno sredstvo ako čovek može da ostane bez krova nad glavom ili bez osnovne zaštite dok čeka da mu se prizna prvobitna odluka koja je možda bila pogrešna? Ovde se ne radi o pravničkom detalju, radi se o suštini pravne zaštite. Pravo na prigovor mora da bude delotvorno, a ne dekorativno. Zato je ovaj amandman važan, jer napada jednu od najopasnijih manjkavosti ovog Predloga zakona, da procesna efikasnost ne sme biti važnija od života, bezbednosti i dostojanstva žrtve. Hvala.

22/2 GD/MO

Hvala.

Poštovani građani Srbije, kod ovog člana 50. on uređuje Komisiju koja odlučuje o prigovoru i zato je ovaj član predloga zakona izuzetno važan. Tu se vidi koliko ova vlast zapravo želi da zadrži kontrolu nad celim sistemom. Predlog zakona kaže da Komisiju imenuje Vlada. Predloge za njene članove opet daju ministarstva. Dakle, izvršna vlast i predlaže, izvršna vlast i bira, izvršna vlast i na kraju kontroliše, a onda se od nas očekuje da verujemo da će takva komisija zaista biti nezavisna.

23/1 TĐ/LjL 13.45 – 13.55

Nije nezavisnost kad vlast sama sebi bira kontrolora, to je samo jedan zatvoren krug moći.

Naš amandman zato traži da komisiju bira Narodna skupština na predlog nadležnog odbora i da se brišu odredbe po kojima članove praktično raspoređuju ministarstva, zato što odlučivanje o statusu i pravima žrtve trgovine ljudima mora da bude dalje od političke subordinacije i što bliže nezavisnom, stručnom i javno odgovornom postupku.

Ovde nije u pitanju nikakav ideološki sukob, ovde je pitanje elementarnog poverenja u institucije. Ako žrtva zna da o njenom prigovoru odlučuje telo kog je postavila ista vlast koja upravlja sistemom protiv kog se ona praktično žali, kako da veruje da će biti postignuta pravičnost?

Predlagač u tekstu koristi reč: "nezavisna", ali nezavisnost se ne proglašava, ona se gradi, a gradi se načinom izbora, sastavom, odgovornošću i distancom od političke moći.

Zato je ovaj amandman važan i za struku i za građane. Struka zna da bez institucionalne distance nema stvarne drugostepenosti, a građani vrlo dobro razumeju jednu prostu stvar, kada vlast bira i prvog i drugog sudiju, onda je mali čovek unapred sumnjiv, sumnjivo mu je da je igra nameštena.

Narodni pokret Srbije Miroslava Aleksića zato ovim amandmanom napada upravo to, želju da se i zaštita žrtava stavi pod političku kontrolu. Zakon o trgovini ljudima mora da štiti žrtvu od moći, a ne da je ponovo uvodi u sistem u kom moć o svemu odlučuje. Hvala.

Narodni pokret Srbije ovim amandmanom traži da se član 17. obriše, jer suština ove izmene potpuno je pogrešna. To nije politička fraza, već je konkretno upozorenje vama.

Ovde vlast umesto da jasno i precizno utvrdi odgovornost onih koji zaista organizuju, naređuju i zarađuju od transporta opasne robe, ona širi obaveze na sve strane i na kraju uvodite odredbu da se vozač u drumskom saobraćaju smatra predstavnikom stranog pravnog lica učesnika u transportu opasne robe. Prevedeno na običan jezik – kada nešto pođe po zlu opet će najlakše biti da se uhvati čovek za volanom. Opet ista logika ove vlasti. Kada treba da se uzme profit tu su firme, posrednici, organizatori, karere, marere, Milenijum timovi, konkurd vestovi, Davori, Macure, ali kada treba da se snosi odgovornost onda se traži najniži u lancu. Onda se traži vozač, čovek na terenu, onda se traži neko ko je poslednja karika, a ne onaj koji je sistem postavio i koji njime upravlja, govorim o transportu opasne robe. Dakle, govorimo o oblasti u kojoj ne sme da bude ni magle, ne sme da bude pravne akrobatike i ne sme da bude prebacivanje odgovornosti sa jednog na drugo. Tu zakon mora da bude kristalno jasan ko odlučuje i ko kontroliše i ko odgovara.

Ovaj član to ne radi. Ovaj član upravo, da kažem narodskim rečima, muti stvari. Umesto da pojača pravnu sigurnost on otvara prostor da se odgovornost razvuče, zamagli i na kraju svali na onoga ko je najslabiji i najdostupniji državi za kažnjavanje.

27/2 MT/MP

Posebno je opasno što se ovakve odredbe uvek brane rečima usklađivanje, preciziranje, efikasniji nadzor, a u praksi to često znači samo jedno – država sebi olakšava posao, a građaninu, radniku, izvršiocu ga otežava.

Zato Narodni pokret Srbije Miroslava Aleksića traži da se ovaj član obriše.

Hvala.