Još dok je kolega Vladimir Orlić govorio odmah posle mene, replicirajući mi, i odmah sam se javila. Gospođa generalni sekretar me je…

Apsolutno me je pominjao u negativnom kontekstu i to vi dobro znate.

Zahvaljujem. Nadovezujući se na ono što su moji prethodnici izneli u odnosu na ovaj paket rešenja u oblasti pravosuđa, moram još da istaknem da ono što se nalazi pred nama, nije ništa drugo do naličje, pravo naličje Nacionalne strategije, reforme pravosuđa za petogodišnji period 2013-2018. godina, naličje sopstvenog dokumenta Vlade Republike Srbije.

Naličje Akcionog plana ove Vlade za Poglavlje 23. Naličje svega što u evropskim rukavicama pokušava da mađija Aleksandar Vučić, još uvek predsednik ove Vlade, kada kaže da je pravosuđe nezavisno. Ovakvim odlučivanjem se samo proširuje i pojačava uticaj političkih donosioca odluka, odnosno Narodne skupštine u odnosu na organe pravosuđa. Dakle, umesto da bude obrnuto.

Kao što sam rekla, zadatkom koji smo sebi zadali, odnosno ova Vlada, naročito kroz akcioni plan za Poglavlje 23. koje je suštinsko najvažnije, temeljno i bazično za nastavak pregovora sa EU, ovim se samo pojačava uticaj Narodne skupštine umesto da bude obrnuto.

Ono što je problem, jeste da vi i dalje ne preduzimate ništa da promenite Ustav, koleginice i kolege.

Promena Ustava, to je rešenje za ovu situaciju i isto tako Akcionim planom koji se do kraja ove jeseni predviđa, promena Ustava upravo u delu kojim se iz nadležnosti Narodne skupštine uzima ili oduzima pravo da bira pravosudne organe, već to ostavlja struci, a vi to na mala vrata sada završavate, samo nekoliko meseci, pre nego što ističe rok za promenu Ustava.

Ja vas molim da razmislite još jednom i da predlagač ipak podvuče ovo rešenje, krenuvši za onim što je sam sebi zadao kao cilj, a to je promena Ustava, a ne na mala vrata, krišom u retkim zasedanjima, gotovo uoči letnje pauze, postavljajući tužioce i sudije, ne samo koji su sa diskutabilnim biografijama, već koji narušavaju ono što je ova Vlada i ovaj zemlja odgovorno preuzela za cilj pred EU. To drugačije apsolutno nije moguće do promenom Ustava. Ja ne ulazim u ovom trenutku da li vi imate većinu za promenu Ustava ili ne, fakat da je nemate kao dvotrećinski izostanak te podrške koji je nužan, ali to je vaš problem, a ne naš problem, a shodno onome što ste samo zadali i što je ova država, trebalo bi, odgovorno zastupala pred organima EU, otvorićete polje penala.

Dakle, ako se Akcioni plan ne ispoštuje, ne znači da se ne dešava apsolutno ništa, nikom ništa, promenićemo ga kao što smo čuli, Bože moj, prekršili smo neka obećanja i neke garancije koje smo sami zadali.

Ja bih jako volela da se na nivou evropskih pregovora otvori pitanje penala. Dakle, ukoliko se ciljevi koji su dogovoreni i usaglašeni, obostrano ispune, građani Srbije treba da znaju da će ova Vlada iz republičkog budžeta plaćati penale, ukoliko se dogovorima drugačije ne reši.

Zahvaljujem.

Poštovane koleginice i kolege, gosti iz Vlade Republike Srbije, ja ću se osvrnuti na tužilački deo dnevnog reda i odmah skrenuti pažnju na niz otvorenih pitanja juče, a koja su, nažalost, i do danas ostala kao otvorena i koja je pokrenuo kolega Marko Đurišić, tražeći odgovor na i danas u nekoliko navrata ponovljene stvari o onom biografskom delu za kandidate za tužioce koji se tiče akademskog perioda, odnosno same dužine trajanja studiranja, proseka, itd, što bi nama kao narodnim poslanicima moglo da da određene upute kada dođe Dan za glasanje.

Ono što se desilo juče, a to je da je ministarka odgovorila da ne smatra da treba da nam da takve informacije, vi to ne smete da radite. Vi to vrlo dobro znate. Sve i da smatrate da one nisu potrebne, kada vas narodni poslanik o tome pita, dužni ste da na njih odgovorite. Ja sam zaista očekivala da ćete danas doći sa tim informacijama. Pošto se to nije desilo, imamo vremena do Dana za glasanje i ja vas molim da o svim kandidatima dobijemo od vas, ne od Poverenika, sve podatke koje su narodni poslanici tražili za tužilačke funkcije.

Ono što mene naročito brine u ovom preobimnom dnevnom redu jeste onaj deo koji se tiče Tužilaštva, odnosno tužioca za ratne zločine. Imajući priliku da vidim programe dvoje kandidata, Milana Petrovića i Snežane Stanojković, vrlo je jasno da imaju potpuno suprotne ili suprotstavljene prioritete. Kandidat Milan Petrović za svoje prioritete je istakao jačanje regionalne i međuregionalne saradnje na svom polju delovanja, uz potpuno jednak tretman prema svima, bez obzira na nacionalnu, versku ili etničku pripadnost.

S druge strane, kandidatkinja Snežana Stanojković je u svom programu markirala da bi preispitala regionalnu saradnju i takođe dala prednost zločinima odnosno slučajevima u kojima su žrtve Srbi, što je, naravno, složićete, potpuno suprotno i domaćem i međunarodnom pravu i svim normama i svim okvirima koji se tiču bilo kog tužilaštva za ratne zločine.

Međutim, mi smo u radnom materijalu dobili kao prvopredloženu Snežanu Stanojković. Iz tog razloga ja ističem ozbiljne rezerve prema većini koja će u Danu za glasanje izabrati tužioce ili tužiteljku za ratne zločine.

Ono što naročito želim da istaknem jeste sledeće. Sve i da imamo najbolje kandidate na svetu za tužioce za ratne zločine, mene jako zanima kako će oni postupati kada stupe na dužnost, a naročito da li će se u ratne zločine mešati i istraživati na taj način da se ne bave samo izvršiocima, već i onim što smo mi jako dugo godina nosili kao strašno tešku hipoteku naše prošlosti, a to su ratni huškači.

Ja nemam amneziju i dobro pamtim ratno-huškašku perjanicu iz 90-ih godina Aleksandra Vučića, koji je bio na funkciji ministra informisanja, dakle, bivšeg ministra informisanja, i nadam se da će bilo ko ko bude izabran za tužioca za ratne zločine krenuti i od vrha piramide, time pokazujući svoju autonomnost, svoju nezavisnost, svoju profesionalnost, da su svi jednaki pred zakonom i da će propitati naročito one koje su na rat huškali, a ne samo one koji su zločine izvršili.

Baš sam juče gledala snimak nekog govora Aleksandra Vučića iz Gline, pred ljudima u uniformama, vojnim, paravojnim, to bi Tužilaštvo trebalo da istraži, gde je poklično izgovarao pozive na stvaranje Velike Srbije, a nemam baš utisak da se Velika Srbija jedino stvara u miru, a, na primer, jedino Velika Albanija u nemiru. Tako da bih volela da dobijem te odgovore…

Koleginice i kolege, narodni poslanici, znam da smo gotovo u petom satu utvrđivanja dnevnog reda, ali držim da je jako važan predlog pred vama i molim za nekoliko minuta vaše pažnje.

Naime, više puta smo do sada čuli kako bi preusmeravanje nekog budžetskog dela novca valjalo prenameniti za lečenje, ne samo retkih bolesti, već za lečenje oboljenja i stanja koje se ne mogu lečiti u Republici Srbiji, to je zvaničan naziv. Ovaj predlog za izmenu Zakona o igrama na sreću daje upravo rešenje kako je to moguće pospešiti.

Naime, po tekućem zakonu 60% od prihoda od igara na sreću se sliva direktno u budžet Republike Srbije, preostalih 40% se namenski opredeljuju u pet oblasti. Između ostalog, za finansiranje Crvenog krsta, sporta i omladine, projekata na nivou lokalne samouprave i za lečenje oboljenja i stanja koja se ne mogu lečiti u Republici Srbiji, unutar tih 40%, samo 5% je predviđeno za lečenje kao što sam rekla, oboljenja i stanja koja se ne mogu u našoj zemlji lečiti.

Moj predlog ide za početak za izmenu proporcija, odnosno startnog odnosa 60 prema 40, kako je sada u preraspodeli prihoda od igara na sreću, dakle od kladionica, poker aparata i ja predlažem da odnos bude 50 prema 50% sliva direktno u budžet, a da se 40% poveća za 10%, odnosno 50% da ide za ove namenske svrhe, i između ostalog i za ovu vrstu lečenja, a da se unutar tih 40, odnosno povećanih 50% samo 5% koje je predviđeno za lečenje ovih oboljenja poveća za pet puta, dakle za 25%.

Uz svo uvažavanje sporta i omladine i raznih projekata na nivou opštine i gradova, držim kao, verujem i svi vi da su životi naročito najmlađih mnogo važniji, i da kao što smo više puta čuli, ne treba SMS-ma i humanitarnim koncertima, takođe uz svo uvažavanje inicijativa građana da se ovim poslom bave, da obezbeđujemo lečenje za naše sugrađane, najmlađe naročito.

Imali smo upravo intenzivne pozive na svim društvenim mrežama, pa i na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, da se devojčici Teodori pomogne upravo bolujući od oboljenja koje ne može da se leči u Republici Srbiji. Dakle, ovom izmenom zakona bi se sredstva petostruko uvećala.

Zahvaljujem.

Moj predlog se zapravo svodi na to da se vratimo na stanje koje je prethodilo izmeni ovog zakona, jesenas u Narodnoj skupštini i kada je deo prihoda od poreza na zarade opštinama i gradovima, uzet ili otet u korist republičkog budžeta. To je, kao što svi znamo, najsigurniji prihod poreski na nivou opština i gradova i potpuno je bilo neverovatno da se on uzima lokalima u korist Republike, a da pritom s druge strane ostaju nadležnosti koje nisu smanjene, dakle nadležnosti opštinama i gradovima su ostale i dalje u obimu kao i pre toga, ali su sredstva smanjena.

Ovim predlogom za izmenu zakona tražim da se, dakle umanjenje ponovo vrati na prvobitno stanje i da opštinama i gradovima ostaje 80% od poreza na zarade, a da u republički budžet ide samo 20%.

Ovim predlogom za izmenu zakona tražim da se umanjenje ponovo vrati na prvobitno stanje i da opštinama i gradovima ostaje 80% od poreza na zarade, a u republički budžet ide samo 20%.

Moram da kažem da mi je teško da se pomirim sa činjenicom da znam da će ta povećana sredstva, ukoliko se ovaj predlog usvoji, biti zloupotrebljena, kao što to uvek biva od strane vladajuće Srpske napredne stranke i njenih koalicionih partnera, koji uglavnom jesu na vlasti u svim opštinama i gradovima u zemlji, iako mi je jako teško da se pomirim sa činjenicom da će značajna budžetska lokalna sredstva da se izdvajaju za ono što smo svedočili tokom poslednje kampanje i za mitingaše koji se, naravno, iz javnih budžeta lokala prevoze na skupove vladajuće koalicije, za same autobuse, za botove koji u radno vreme rade botovski posao, za „sendvičare“, za ljude u „dor tu dor kampanji“ koji, uz obećanja o ugovorima o radu, takođe iz javnog lokalnog budžeta, skupljaju kapilarne glasove za tzv. sredstva javnog informisanja, kao što je „Informer“ koji, recimo, u mom gradu Pančevu dobija sredstva za finansiranje. Potpuno mi je jasno da „Informer“ ima projekat, ali on svakako ne treba da se finansira iz bilo kog javnog budžeta, naročito lokala.

Tako da vas molim da obratite pažnju, koleginice i kolege, na ovaj predlog i da zaista konstruktivno pristupimo upravljanju javnim budžetima, da pomognemo lokalnim samoupravama da postanu vlasne nad svojim budžetima i da ne zavise od centara moći nekada političkih, nekada isključivo finansijskih.

Zahvaljujem.

Moram da primetim mali ali ipak važan i pozitivan korak. U odnosu na moje obrazlaganje na prethodnoj sednici do danas imali smo raspon od nekoliko dana kada se više niko nije pojavljivao u Narodnoj skupštini mašući fotografijama dece drugih ljudi stigmatizujući tu decu, ali vreme je da odemo korak dalje i da se zaista posvetimo pravom sadržaju ove izmene zakona, a time bi praktično vladajuća većina pokazala da upravo stoji iza prve tačke ekspozea svog predsednika, a to je da neguje ne samo evropske, već i civilizacijske vrednosti po kojima su svi jednaki, bez obzira na nacionalnu, versku i seksualnu orijentaciju.

(Marijan Rističević: Šta je ovo?)

Dakle, ovaj moj predlog usmeren je na to da je kažnjivo da se neonacistički i fašistički simboli ističu i da je kažnjivo da se organizuju manifestacije neonacističke i fašističke i koje su uperene protiv LGBT zajednice.

(Marko Atlagić: Šta je ovo?)

Dakle, u tekućem zakonu u članu 5. ovo je zabranjeno samo u odnosu… Vidim da nije jasno kako se uopšte zakon zove, to je bio zbun očigledno i prošlog puta. Dakle, zabrana neonacističkih i fašističkih simbola kažnjiva je samo ako je usmerena protiv nacionalnih manjina i protiv crkava i verskih zajednica.

Ovim mojim predlogom član 5. bi trebalo da se proširi i na pripadnike LGBT zajednice. Dakle, da u buduće budu kažnjive neonacističke i fašističke manifestacije, organizacije i događaji, isticanje simbola protiv LGBT zajednice.

Mislim da je vreme da pokažete i kao poslanici većine tu evropsku zrelost i civilizacijsku zrelost da su svi jednaki, bez obzira na nacionalnu, versku i seksualnu orijentaciju. Kao što sam rekla, to je, između ostalog, i prioritet Vlade koju podržavate i vreme je da ta jednakost bude prepoznata i u ovom zakonu. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Ovim predlogom da se izmeni Krivični zakonik zapravo preinačujem amandman koji mi niste dozvolili da obrazložim kada je poslednji put menjan Krivični zakonik ovde u Narodnoj skupštini i kada ste me obmanuli, rekla bih, obrazloženjem da je on bio protivustavan.

Kao što vidimo sada, to nije tačno, pošto je on potpuno jednako pretočen u izmenu krivičnog zakonika i potpuno je uredno prošao redovnu proceduru i, evo, stekao uslove da se nađe na dnevnom redu i da imam pravo da ga obrazložim, ali mislim da je politički problem bio da se dozvoli u tom trenutku obrazlaganje tog amandmana koje bi trajalo dva minuta, na svu sreću, sada imam tri minuta, pa, eto, više vremena za ono što mi niste dozvolili da jednokratno iskoristim u dvominutnom periodu.

Naime, radi se o novom uvedenom članu Krivičnog zakonika po kojem je postalo krivično delo, dakle, kažnjivo, negiranje genocida i ratnih zločina, ali u ovom našem sada važećem zakonu su to samo ratni zločini i genocidi koji su proistekli iz presude domaćih sudova i Evropskog suda pravde.

Ovaj restriktivni izbor, ne znam po kom osnovu, ministarka pravde je pokušala da obrazloži, da se svi ostali međunarodni sudovi koji se bave genocidima i ratnim zločinima, da su to ad hok sudovi i da se ne mogu uvrstiti u zakon, što apsolutno nema nikakvog osnova, zato što je oročeno samo trajanje rada tog suda, a ne samim tim da su dovedena u pitanje njihove odluke. Dakle, odluke su pravnosnažne, potpuno jednako kao i kada je reč o trajnim sudovima, samo što ovi jesu oročeni u smislu rada, a ne po pitanju validnosti ili dovođenja u pitanje presuda i odluka.

Moj predlog je proširenje ovog člana u Krivičnom zakoniku, uz još dva suda, odnosno Svetskog suda pravde i poznatog u skraćenoj verziji Međunarodnog suda za ratne zločine na prostoru bivše Jugoslavije, odnosno Haškog suda, zato što duboko smatram i sigurna sam da je za ozdravljenje ovog postkonfliktnog i posleratnog društva i za suočavanje sa prošlošću strašno važno da se suočimo sa zločinima koji su počinjeni u naše ime, a ne samo suočavamo i razumemo suočavanje sa zločinima na drugim kontinentima.

Zahvaljujem.

Uvažene koleginice i kolege, čitajući ovaj predlog koji je i u prethodnim zasedanjima, odnosno prilikom utvrđivanja dnevnog reda pokušan da bude stavljen na dnevni red, čini mi se da su ove izmene sada benigne u odnosu na ono što se dešavalo poslednjih nedelju, dve ili mesec i više dana.

Naime, izmene koje ja predlažem tiču se člana 5. i tiču se fašističkog odnosa prema pripadnicima bilo kojeg naroda i nacionalne manjine, crkve ili verske zajednice. Ono što sam ja inicijalno predlagala je da se ispoljavanje fašizma sankcioniše zakonom i prema pripadnicima LGBT populacije.

Međutim, mislim da je, i to je moja duboka strepnja, protekle nedelje i u ovaj visoki dom počela da se sprovodi čista fašizacija, s obzirom da sam prepoznala vrlo direktno uspostavljanje nove rase.

Fašizacija i fašizam jesu ozbiljne teme. Ja mislim da je parlament upravo mesto na kome o tome treba da se razgovara, a ne da se fašizam promoviše. Ako dozvolite, da objasnim zbog čega sam se tako izrazila, vrlo rado ću to uraditi.

Pričam o zakonu. Ja vas molim da pročitate naslov zakona.

Ovo nije Zakon o igrama na sreću, nego Zakon o zabrani isticanja simbola i organizovanja fašističkih i neonacističkih manifestacija. Prema tome, ja ne mogu da pričam na drugačiji način nego o pojavama koje su simptomatične. Dozvolite da završim, pa ćete zaključiti da sam duboko u pravu.
Dakle, pre deset dana u ovom visokom domu, pomislila sam da je greška po sredi, kada je prvi među jednakima u okviru vodeće i najveće vladajuće poslaničke grupe praktično u ovaj dom uveo novu kategoriju, možda čak i novu rasu, a to su deca naših kolega narodnih poslanika i deca novinara. (Isključen mikrofon.)
(Poslanici Srpske napredne stranke negoduju.)

Vratili ste mi vreme na početak. Hvala.
Dakle, ja pričam vrlo konkretno o ovom zakonu, apelujući istovremeno da i svi drugi razumeju koliko je tema ozbiljna i da uvodeći nove kategorije ljudi i nove kategorije, po meni, rasa, naročito u ovaj visoki dom, pa i juče tokom redovnog zasedanja, shvate napokon da to ne sme da se radi, bez obzira da li je taj režim uspostavljen zakonom ili ne.
Ono što me dodatno brine jeste vaš postupak, predsednice Narodne skupštine, a to je da danas, koliko sam ja informisana, što je takođe jedna vrsta fašizacije, zabranite … (Isključen mikrofon.)

Predsednice, smatram da ste upravo povredili član 107. Poslovnika, odgovarajući na način na koji ste odgovorili kolegi Marku Đurišiću, odnosno odbijajući da mu odgovorite na vrlo važno pitanje – zbog čega je danas vašom odlukom, odnosno e-mejlom… (Isključen mikrofon.)

Zahvaljujem, predsednice.
Koleginice i kolege narodni poslanici, uvaženi gosti iz Republičke vlade. U ovoj sveukupnoj, rekla bih, svaštari od dnevnog reda, gde se našlo gotovo 30 tačaka, ja ću u ime LSV pokušati da se koncentrišem na svega nekoliko, koliko mi vreme dopušta. U prvom redu, upravo na poslednje pominjanu izmenu Zakona o sistemu plata zaposlenih u javnom sektoru.
Najpre moram da kažem da od sinoć, od kada je počela ova načelna rasprava, svi, ali gotovo svi koji su u ime predlagača, i tu prevashodno mislim na predstavnike Republičke vlade, su obmanjivali javnost, govoreći o ovoj izmeni zakona, na taj način da se stiče utisak da mi pričamo o sadržini i suštini onoga što treba da bude izvedeno iz ovog zakona, a to su po nama izuzetno važan zakon o platama zaposlenih u autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave, do te mere da gotovo svaki medij koji je i sinoć i jutros obaveštavao građane koji nisu imali razloga, recimo, da prate raspravu, nisu mogli da razumeju da je jedina izmena zakona odlaganje donošenja drugih zakona koji proizilaze iz ovog zakona, a ne da se zapravo ovim zakonom o platama uređuju nekakve plate.
Gotovo sva medijska štiva su bila ispunjena bajkama o tome kako će ovaj sektor da se uredi i kako je to teskoban i težak posao, kako se dugo na njemu radi itd, apsolutno nerazumevajući da se radi o odlaganju donošenja nekoliko zakona koji treba da proizađu iz Zakona o sistemu plata zaposlenih u javnom sektoru.
Zašto je za nas problematično ne samo ovo odlaganje? Moram reći da je javna rasprava zaključena 7. decembra. Od 7. decembra do dana današnjeg imali smo najmanje tri sednice Narodne skupštine, uključujući i ovu danas, i mi smatramo da je to bilo apsolutno dovoljno vreme da se stručni i profesionalni kadar, kako se predstavlja, naročito u Ministarstvu državne uprave i lokalne samouprave, ozbiljno pozabavi do kraja godine ovim zakonskim propisima.
Sve i da postoji objektivan razlog, a mi smatramo da ne postoji, za odlaganje donošenja ovih zakona, kažem, potenciram Zakon o platama zaposlenih u autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave, dakle, opštinama i gradovima, moram onda da primetim da je Zakon o zaposlenima u autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave već stupio na snagu 1. decembra. Tu u stvari nastaje najveći problem, zato što vi imate vakumski razmak, odnosno nemate prateći zakon o platama tih zaposlenih, a Zakon o zaposlenima je stupio na snagu na početku ovog meseca.
Šta to znači? Ja ću vam dati primer konkretno za Skupštinu AP Vojvodine, jer u intenzivnoj komunikaciji sa tamošnjim zaposlenima, ja svakodnevno imam direktna saznanja da se politička odmazda koja je započela nakon promene vlasti i prolećnih izbora, sada pretvara i u profesionalnu odmazdu, stoga što je zakon koji je stupio na snagu 1. decembra, dozvolio novim starešinama, ovim pridošlicama, da degradiraju profesionalno zaposlene, npr. u Skupštini AP Vojvodine, izjednačavajući ljude koji desetinama godina, više od 20 godina rade stručno i profesionalno npr. u Skupštini AP Vojvodine, a da sada, stupajući na snagu zakon koji ih je prvo degradirao ili izjednačio sa početnicima, ne mogu da imaju adekvatnu podršku u odnosu na plate, odnosno zarade koje bi dodatno vrednovale tu razliku u profesionalnom, stručnom i iskustvenom radu.
To su isti onakvi radnici kao što su i radnici i zaposleni, evo, u ovoj Narodnoj skupštini koji svima nama, dolazeći na posao pre nas i odlazeći sa posla posle nas, pomažu da kvalitetno obavljamo svoj posao. To su stručna, profesionalna lica koja nemaju nikakve veze sa političkim promenama koje su se dogodile, ali, nažalost, oni prvi sada osećaju ove posledice i ne znaju uopšte i, naravno, nemaju poverenje, kao što ni mi iz LSV nemamo poverenje, da će se do jula meseca ovaj set zakona doneti.
U razgovoru sa predstavnikom sindikata zaposlenih u pokrajinskoj upravi, ministarka Brnabić, koja nažalost nije prisutna, ali sam siguran da će se vratiti i iskoristiti priliku da nam da dodatne informacije, je pominjala period februar 2017. godine, garantujući da će ovi zakoni da budu predloženi i do tada i usvojeni. Odlaganje od dodatna četiri meseca, odnosno pretpostavljeni za sada datum od 1. jula 2017. godine, ide samo u prilog činjenici da nije tačno da već sada dugo najavljivani, rekla bih, predstojeći izbori neće zaustaviti život u ovoj zemlji i, što je najgore, oni se najviše reflektuju na one koji vredno i marljivo rade, kako za narodne poslanike, tako i pokrajinske poslanike, a potpuno je jasno da je ovo odlaganje u direktnoj vezi sa predstojećim izborima.
Drugi zakon koji je za nas vrlo problematičan jeste zakon o kojem se, takođe, dosta govorilo, a to je izmena i dopuna Zakona o javnoj svojini, koji se po drugi put odlaže, odnosno produžava se rok autonomnim pokrajinama, jedinicama lokalne samouprave da podnesu zahteve za povraćaj, rekla bih, svoje imovine. Tu nema nikakve veze državni nivo, s obzirom da ovaj zakon upravo treba da ispravi onu nepravdu koja je sprovedena po zakonu iz 1995. godine kada je sva imovina podržavljena, imovina lokalnih samouprava i imovina autonomnih pokrajina. Zakon koji je donet 2011. godine, odnosno ovaj zakon, sa prvobitnom namerom trajanja i primenom za trogodišnji period već je jednom produžavan i njegova primena je istekla, koliko sam videla, a dobro sam gledala, još u oktobru, dakle, pre dva meseca. Mi dva meseca kasnije, odnosno danas pred sobom tek imamo, sve i da je postojala namera, onda ste morali biti vremenski pripravniji, ponovo se produžava za još godinu dana i daje prilika autonomnim pokrajinama i opštinama i gradovima da prenesu svoju imovinu na svoje ime.
Moram odmah da kažem, to je činjenično stanje, da ne bi bilo spekulacija, pošto ih je bilo u prethodnim izlaganjima, da je AP Vojvodina preko svoje Uprave za imovinu još pre isteka prvobitnog roka, od prvobitno planirane tri godine, završila ovaj posao i popisala više stotina nekretnina i svega onoga što treba da ima u svom vlasništvu, a da je zapravo problem upravo u opštinama i gradovima i apsolutno stojim iza tvrdnje nesposobnosti gradonačelnika i predsednika opština, odnosno lokalnih pravobranilaca da popišu tu imovinu.
Daću vam primer svog grada Pančeva, odakle dolazim, a gde mi tri godine pokušavamo od pravobranioca da saznamo da li je uopšte pripremljen spisak, postoji li popis te gradske imovine koja treba da se potražuje od Republičke direkcije za imovinu. Sigurna sam da u Republičkoj direkciji za imovinu ne postoji neka dilema da li će biti upitno nešto od onoga što se pokuša dokazati da je u vlasništvu opština i gradova i time se rasterećuje Republika od tog vlasništva i ima manje troškova koje podrazumeva staranje o toj imovini.
Isto tako, ne mogu da razumem ne pristajanje da možda neke opštine i gradovi ne žele da prebace imovinu na sebe, odnosno da preuzmu svoju nekadašnju imovinu podržavljenu, kao što sam rekla, 1995. godine, jer je tekući zakon vrlo jasan u tome. Onaj ko ne podnese zahtev na vreme, u zakonom predviđenom roku, po automatizmu će se njegova imovina evidentirati, odnosno potvrditi kao republička. Ne vidim tu ništa sporno da vi nekoga sad trebate da terate i da ganjate da juri sopstvenu imovinu, a to nije uradio u prethodnih pet godina. Zakon je, pri tome, vrlo jasan. Pouzdano znam da postoje takve opštine i gradovi koji ne žele da prenesu svoje vlasništvo, neku imovinu koja je u međuvremenu podržavljena. Ne zato što ne smatraju da im je potrebna, nego zato što nisu u stanju da se posle toliko godina, sa budžetima koji su već oštećeni, lokalnim budžetima, staraju na adekvatan način o toj imovini.
To je nešto što je svakako sporno za nas, jer vi vučete za rukav nekoga ko je jasno dao do znanja da ili neće ili nije u stanju da iskoristi svoje pravo, a ako nije bio u stanju pet godina ili više od pet godina, ne vidim da će biti u stanju u narednih godinu dana. Obrazloženje da je uredba neka nova doneta, pa sada postoji neka aplikacija posebna, to je moglo da se uradi i ranije, ali to neće izlečiti one koji ne znaju da rade svoj posao i, kažem, u prvom redu, lokalna pravobranilaštva koja treba da budu u stanju da popišu tu lokalnu imovinu. Za to nije potreban nikakav terenski rad, kao što smo mogli takođe da čujemo od nekih kolega, pa nema ljudi koji će to da rade, ne idu sad na terene da mere tamo zemljište ili nekretnine. Postoje, naravno, vrlo jasni i vrlo razumljivi za svakog građanina načini na koji se dokazuje vlasništvo nad lokalnom imovinom.
U nekoliko navrata smo tokom današnje rasprave čuli vrlo tešku kvalifikaciju da su neke stvari sramne, odnosno da je sramno sve ono što neko prethodno nije uradio.
Osvrnuću se na jednu tačku dnevnog reda, upravo skrećući pažnju šta je sramno za LSV, na tačku na koju se niko do sada nije osvrtao, a to je tačka kojom treba da se izaberu kandidati, odnosno budući član Odbora Agencije za borbu protiv korupcije, odnosno novi član koji će zameniti profesora Zorana Stojiljkovića.
Na sednici Administrativnog odbora, koji je razmatrao dve kandidature, odnosno dva predloga, a cenim da logika stvari nalaže da će onaj kandidat koji će biti izglasan, zahvaljujući skupštinskoj većini, biti gospođa koja se zove Danica Marinković, jer je ona bila kandidat SNS, zamolila sam da se pred narodnim poslanicima ne nađe biografija, koja je samim tim javna, na onaj način na koji je ona dostavljena članovima Administrativnog odbora, da proba da se tipizuje ili da se upodobi na jedan primeren način za nekoga ko navodi svoju višegodišnju sudijsku funkciju kao glavni kvalifikativ, a opet nekoga ko smatra da je to sve vrlo opravdavajuće da bi postao član Antikorupcijskog odbora.
Međutim, zamoliću one koji to do sada nisu uradili da pogledaju kako izgleda biografija Danice Marinković. Ona je svedena, evo ovako, na dve strane, od čega na celoj prvoj strani mi saznajemo, naravno, kada i gde je rođena, saznajemo od kog je oca rođena, šta je njen otac radio u Drugom svetskom ratu, koje je ordenje poneo, gde je bio zaposlen, gde je premešten, gde se penzionisao i preminuo, naravno. Onda saznajemo od koje majke je rođena, pa gde je majka radila i gde se penzionisala i na koji način. To je čitav prvi pasus, gotovo polovina prve strane.
U sledećem pasusu saznajemo kada se udala, pa za koga se udala, pa šta je po obrazovanju njen suprug, pa gde je radio kao direktor, pa gde je radio kao sekretar, pa gde je ponovo radio kao direktor, pa kada je umro, i to saznajemo uz preciziranje, u zagradi, naravno, sav pijetet prema pokojnicima, i gde je za sve to vreme radio.
U sledećem pasusu saznajemo da ćerka, žena i majka Danica Marinković, ima dva sina. Onda imamo opet biografiju prvog sina, šta je diplomirao, gde se zaposlio, na kojoj funkciji se zaposlio. Onda saznajemo biografiju drugog sina, šta je on diplomirao, gde je zaposlen i kako mu se tačno zove radno mesto. Tu se završava prva strana njene biografije.
Ono što stoji na drugoj strani, a nalazi se u Narodnoj skupštini, pred narodnim poslanicima, koji treba da biraju ovakve kandidate je, rekla bih vrlo štur izvod iz njene profesionalne biografije, ali za mene u jednom delu upitan, naročito kada piše, da je tokom ratnih dešavanja na prostoru AP KiM, vršila uviđaje vezano za terorističke napade, gde su žrtve bili pripadnici policije, vojske, izbeglice i civili, citiram – svih naroda i narodnosti, što podrazumeva i tada naše sugrađane albanske nacionalnosti.
Ništa o tome više nema, osim poslednje kvalifikacije, iz koje mi zaključujemo da je Danica Marinković, zapravo kao ključnu kvalifikaciju, ponela to što je bila ključni svedok u Haškom sudu, na suđenju Slobodanu Miloševiću, povodom slučaja Račak.
Pošto meni sve to, naravno nije bilo dovoljno, naročito ovo podvučeno, da je vršila uviđaje vezano za civile svih naroda i narodnosti, probala sam da se malo raspitam i kod onih organizacija koje su višedecenijski svoj rad reprezentativnih organizacija, civilnog društva, posvetila, upravo ovoj oblasti, odnosno kršenju ljudskih prava i nisam, moram reći bila ni malo iznenađena kada sam dobila apel brojnih organizacija, među kojima je i Autonomni ženski centar, Centar za praktičnu politiku, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Inicijativa mladih za ljudska prava, Komitet pravnika za ljudska prava „JUKOM“, „Peščanik“, Fond za humanitarno pravo itd, koji apeluju na narodne poslanike da ne glasaju za Danicu Marinković, za ovu funkciju, jer imaju sve dokaze da ona nije dostojan kandidat za rad u ovom nezavisnom organu.
Ako narodni poslanici nisu dobili ovaj apel, naravno da ću im proslediti, apelujući istovremeno da u narednih nekoliko dana, slobodno razmisle svojom glavom i donesu odluke u skladu sa svojom savešću, a ne tako što će zameniti uloge i postati, oni, izvršni organ izvršnog organa, odnosno Vlade, već da će biti neko ko zastupajući građane, u ime kojih su izabrani, razmišljaju svojom glavom.
U ovom apelu se kaže da, osim ovog svedočenja, u presudama koje su izrečene navodi ovog svedoka, Danice Marinković su ocenjeni kao nepouzdani i neistiniti, a iz prostog razloga što je u svom, „profesionalnom radu“, apsolutno minimalizovala stradanja naših sugrađana albanske nacionalnosti. Pričam o civilnim žrtvama, pričam o zarobljenicima u srpskim zatvorima, pričam o svima onima koji moraju da uživaju jednaka ljudska prava, a ne da izvršioci, kao što je bila Danica Marinković, budu samo produžena ruka tadašnje politike.
Nadam se da će na osnovu ovog apela sve moje kolege, razmisliti svojom glavom i preispitati, ili odložiti odlučivanje po ovoj tački dnevnog reda, uzimajući u obzir ne samo jednostrana svedočenja sa jedne strane, već svih onih zbog kojih mi i danas plaćamo visoku cenu na nivou međunarodne politike.
Naravno, da je bila sprovedena lustracija, Danica Marinković bi bila sigurno jedna od osoba, s obzirom da je vršila tada visoku sudijsku funkciju, koja bi takođe podlegla bar komisijskom radu, odnosno radu Odbora, koji je ovaj parlament trebalo da utvrdi i da sprovede do kraja, ali nažalost nije, i sigurno bi već tada bila sprečena da u nekom daljem svom profesionalnom iskustvu, uopšte bude kandidat za bilo koju ovako visoku, a naročito sudijsku funkciju, a ne da je danas rehabilitujemo praktično.
Šlag na tortu su sve informacije sa izvesnim Vacićem, koji je postao savetnik u republičkoj Vladi i zaista bih gledajući kuda plovi ovaj brod, očekivala da sutra…