Hvala predsedavajuća, potpredsednice Jevđić, poštovane potpredsednice Narodne skupštine, gospođo Kovač, dame i gospodo narodni poslanici, danas raspravljamo o Zakonu o izmenama i dopunama Zakona o sprečavanju korupcije, kao i o Odluci o izmenama i dopunama Odluke o usvajanju Kodeksa ponašanja narodnih poslanika. Oba ova predloga poslanička grupe Jedinstvene Srbije u danu za glasanje će podržati.

Zakon o sprečavanju korupcije donet je 2019. godine. Prošle su dve godine od početka njegovog sprovođenja i implementiranja i u prethodne dve godine, što Agencija za sprečavanje korupcije, ali i druga tela kao što je GREKO, videli su određene nedostatke u implementaciji i sprovođenju ovog zakona i dale su određene primedbe, koje mi danas ovim zakonom o izmenama i dopunama Zakona ispravljamo i činimo ovaj zakon sprovodljivijim, primenjivijim u praksi, zato što mi iz Jedinstvene Srbije korupciju smatramo rak ranom svakog društva i naravno da ćemo u danu za glasanje podržati ovaj zakon.

Postoje brojne definicije korupcije i ono što je najčešće primenjivo i korišćeno jeste da korupcija podrazumeva nezakonito korišćenje društvenog i državnog položaja i moći radi sticanja sopstvene koristi.

Korupcija, naravno, postoji od kako postoji država, a siguran sam da je korupcija postojala i u nekim starijim i primitivnijim oblicima organizovanja društva. O korupciji su pričali i Aristotel i Ciceron, što znači da je bila prisutna i u vreme stare Grčke i starog Rima. Korupcija izaziva krupne i negativne posledice u svakom društvu, u svakoj ekonomiji. Između ostalog, korupcija krši onaj osnovni univerzalni princip jednakosti svih ljudi pred zakonom, što je zagarantovano, između ostalog, i našim Ustavom, Ustavom Republike Srbije. Ona stvara sistem u kome su oni koji su privilegovani ili oni sa dobrim vezama situiraniji. Korupcija dovodi do smanjivanja privredne aktivnosti, do povećanja broja nezaposlenih, do rastakanja države, privrede i društva. Jednostavno, korupcija razjeda i nagriza supstrat svake privrede i svake ekonomije.

Ova vladajuća većina okupila se 2012. godine oko brojnih političkih ciljeva i programskih načela, a jedno od osnovnih jeste bila borba protiv kriminala i korupcije i nulta tolerancija prema korupciji.

Mi iz Jedinstvene Srbije smatramo da tamo gde cveta korupcija, tamo vene sve ostalo. Nismo pobornici nekih novijih ekonomskih teorija, kao što je, recimo, jedna koju je iznela Juen Ang, profesorka političkih nauka na Univerzitetu u Mičigenu, koja je objavila knjigu "Zlatno doba Kine, paradoks ekonomskog buma i korupcije" u kome ona korupciju deli na četiri tipa, od kojih za prva tri tipa kaže da su loši i nepoželjni, a da je četvrti tip poželjan, jer u kratkom vremenskom roku izaziva rast privredne aktivnosti i povećava zaposlenost.

Naravno da nismo ni za teoriju koju je izneo nedavno ekonomista srpskog porekla, Branko Milanović, koji kaže da korupcija može biti i dobra za privredni rast Srbije.

Ostajemo pri našem stavu da tamo gde cveta korupcija sve drugo vene, a taj naš stav smo jednostavno izveli empirijski, iskustveno, iz naše ne tako davne prošlosti.

Setimo se samo te 2012. godine i Srbije koju je razjedala korupcija, kriminal, Srbije koja je tada bila razorene privrede, sa velikom stopom nezaposlenosti, iz koje su investitori često bežali ili je zaobilazili. Setimo se te Srbije u kojoj je stopa nezaposlenosti bila sve veća, siromaštvo velikog dela naroda sve veće a stvarala se jedna nova politička klasa bogatih ljudi.

Naravno, tu državu, do te 2012. godine predvodila je pre svega Demokratska stranka i građani su bili svesni pljačkaških privatizacija koje su se desile nakon Petooktobarskih promena, prodaje cementare u Popovcu za jedan evro, rasprodaje državne imovine u bescenje. Bili su svesni rađanja novih političkih tajkuna, poput, recimo, Dragana Đilasa, ljudi koji su trgovinom političkim uticajem dolazili do enormnih profita.

Dragan Đilas je sam prijavio dobit od 619 miliona evra. Taj novac je zaradio trgujući sekundama reklamnih prostora koje mu je ustupila ili prodala RTS ili druge televizije sa nacionalnom frekvencijom. Dragan Đilas je tada, naravno, bio visoki funkcioner u državi, bio je gradonačelnik Beograda jedno vreme, bio je direktor Kancelarije za kapitalna ulaganja i on je, pre svega, rekao bih, Dragan Đilas je definicija korupcije.

Ako nije, prosto postavljam pitanje, ali moram pre toga da ponovim definiciju korupcije. Korupcija podrazumeva nezakonito korišćenje društvenog i državnog položaja i moći radi sopstvene koristi. Ako ja nisam u pravu, i ako Dragan Đilas nije koristio političku moć i uticaj za sticanje svog velikog bogatstva, kako to da onda danas kada nije na vlasti i kada nema taj politički uticaj ne pravi tako veliki finansijske profite, taj marketinški modul, taj genije, taj mašinski mozak izgleda da mnogo bolje radi, dok je na vlasti, nego kada je u opoziciji.

Tadašnja vlast je više vodila računa o stvaranju jedne visoke političke klase, bogatih ljudi, nego o posledicama takvog raslojavanja društva, i posledicama bezprizornog pljačkanja i trošenja državnog novca izvan svake mere, a zarad sticanja lične koristi.

Takvo ponašanje nije ništa drugo bilo nego koruptivno ponašanje. Ali ono što je najveći problem jeste što je takvo ponašanje našu državu dovelo do ivice bankrotstva i građani su 2012. godine, kaznili takvu vlast i jasno stavili do znanja da žele drugačiju vlast, vlast sa nultom tolerancijom prema bilo kakvom obliku korupcije.

Otuda je ta 2012. godina, bila prelomna i u ekonomskom smislu za Srbiju. Rekli smo da korupcija uništava privredu, da korupcija stvar lošu ekonomsku situaciju u državi, da stvara veliki broj nezaposlenosti, odnosno visoku stopu nezaposlenosti i da odbija investitore.

Godine 2012. nova vlast, nova vladajuća većina koju podržava JS, krenula je sa merama konsolidacije, fiskalne konsolidacije države, sa merama štednje u državnoj kasi i proklamovana je žestoka borba protiv korupcije.

Sve te mere su dovele do toga da su naše finansije danas stabilizovane, da je naša ekonomija krenula sa rastom, pa je čak u vreme pandemije Korona virusa, i među vodećim državama, ne samo regiona, već i čitave Evrope.

Doveli smo do toga da je nivo nezaposlenosti jako nizak. Doveli smo do toga da je Srbija u 2020. godini sa 3.5 milijardi stranih investicija bila lider u regionu. Doveli smo do toga da danas Srbija u 2021.godini dve trećine ukupnih stranih investicija u regionu upravo jeste u Srbiji.

Zar ima boljeg dokaza o tome koliko je ova država uradila u sprečavanju korupcije od same te činjenice da investitori intenzivno ulažu u Srbiju?

Naravno, u međuvremenu mi smo doneli mnogo tih antikoruptivnih zakona o kojima je naš kolega Bačevac pričao, od kojih bih pre svega izdvojio Zakon o poreklu imovine, Zakon o finansiranju političkih stranaka i finansiranju političkih aktivnosti i mnoge druge antikoruptivne zakone, među kojima je i ovaj Zakon o sprečavanju korupcije.

Tako domaćinsko ponašanje prema državnom novcu dalo je rezultat i da smo imali sve do ove pandemije korona virusa i suficit u državnom budžetu, ali taj suficit i to domaćinsko ponašanje doveli su do toga da smo u vreme pandemije korona virusa kao država mogli da pomažemo kako privredu, tako i građane Srbije. Čak smo u doba korone zahvaljujući takvom vođenju ekonomske politike održavali i privredni rast, nismo doživeli privredni pad kakav su doživele brojne druge države u Evropi i svetu.

Transparentnost je jako važna. transparentnost pre svega u rukovođenju i u korišćenju javnih sredstava je jako važna antikoruptivna mera. Možda je dobar primer i sam grad Jagodina koji je verovatno jedan od retkih lokalnih samouprava koja redovno, iz godine u godinu, uredno prijavljuje sve donatore i sve donacije koje grad prima.

Kada govorimo o korupciji i o ovom zakonu, o izmenama i dopunama Zakona o sprečavanju korupcije koji je danas na dnevnom redu, naravno, kao što sam rekao, poslanička grupa JS će ovaj zakon podržati u danu za glasanje.

Kada govorimo o Kodeksu ponašanja narodnih poslanika, o odluci o izmenama i dopunama Odluke o usvajanju Kodeksa ponašanja narodnih poslanika, mi smo nedavno, u decembru, usvojili ovaj Kodeks. Tada sam rekao da svrha tog Kodeksa jeste jačanje ugleda parlamenta kao najvišeg zakonodavnog tela u državi, ali sam i tada rekao da ni jedan Kodeks, ni jedan Poslovnik o radu parlamenta neće od nas 250 narodnih poslanika učiniti idealne, jer nije sve do propisa, mnogo toga je i do ljudi. Odnosno, sve je do ljudi, do njihovih moralnih vrednosti, vaspitanja. Mi smo narodni poslanici, mi smo birani od naroda, pa smo, u neku ruku, i ogledalo toga naroda, ali i ogledalo sredine i porodice, ogledalo usvojenih moralnih i drugih nadzora.

Ako je Kodeks taj koji će nekom garantovati da ćemo mi, narodni poslanici, se ponašati po nekim opšte usvojenim normama, mi iz JS naravno ćemo biti i danu za glasanje za usvajanje tog kodeksa, ali i dalje, kažem, nije sve do Kodeksa, nego je do ljudi. Ne postoji taj Kodeks i ne postoji taj Poslovnik o radu narodnih poslanika koji će sprečiti neka neželjena ponašanja.

U tom smislu najvažnija promena kod ovih izmena i dopuna Odluke o usvajanju Kodeksa ponašanja narodnih poslanika jeste stvaranje tog etičkog odbora u kome neće biti narodnih poslanika, odnosno neće biti principa – kadija ti sudi, kadija te tuži, već će taj odbor biti sastavljen od zaposlenih u Narodnoj skupštini Republike Srbije, dva člana, i iz redova fakultetskog nastavnog osoblja kojima su etika i moral predmet stručnog i naučnog interesovanja, znači tri člana.

Usvajanjem ove odluke o izmenama i dopunama Odluke o usvajanju Kodeksa ponašanja narodnih poslanika mi smo, na kraju krajeva, ispoštovali i neke preporuke koje su nam dali opet već pomenuti GREKO i EU, i pored činjenice da smo svedoci dvostrukih standarda koje EU primenjuju u politici prema Srbiji.

Gde ćete bolji primer od jučerašnjeg primera ponašanja prištinskih vlasti na graničnim prelazima Jarinje i Brnak, kada su mimo bilo kog sporazuma, bilo kog potpisanog dogovora, od Briselskog do svih ostalih, doveli duge cevi na sever Kosova. Doveli su specijalne jedinice na sever Kosova, ulivajući strah i nemir među srpskim stanovništvom na severu Kosova. Onda, EU i njeni predstavnici izdaju saopštenje gde apeluju, pazite, na obe strane da se uzdrže od bilo kakvog ekstremnog ponašanja. Ne postoje obe strane, postoji samo jedna strana koja ne poštuje Briselski sporazum i sve dogovore. To su, naravno, privremene institucije u Prištini. Srbija je ispoštovala sve što je obećala, sve našta se obavezala i nema tu dve strane.

Bez obzira na sve to, bez obzira na činjenicu da smo svesni tih dvostrukih standarda koji se primenjuju u politici EU prema Srbiji, mi ovaj zakon i, između ostalog, i ovaj Kodeks i sve što radimo u uređivanju naše države ne radimo ni zbog EU, ni zbog tih njenih predstavnika. Sve što radimo radimo zbog sebe samih kako bi što bolje i kvalitetnije uredili našu državu i kako bi imali, obezbedili na taj način što bolji, bezbedniji i kvalitetniji život građana naše države.

Naravno, JS će u danu za glasanje podržati i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o sprečavanju korupcije, kao i Predlog odluke o usvajanju Kodeksa ponašanja narodnih poslanika. Hvala.

Uvažena predsedavajuća, potpredsednice Narodne skupštine Republike Srbije, uvažena potpredsednice Vlade Republike Srbije, gospođo Gojković, dame i gospodo narodni poslanici, odmah na početku želim u ime Jedinstvene Srbije Dragana Markovića Palme i u moje lično ime da čestitam građanima Srbije, građanima Republike Srpske, ali i Srbima u Crnoj Gori, Hrvatskoj, Severnoj Makedoniji i širom sveta, gde god da su, Dan nacionalnog jedinstva, slobode i nacionalne zastave. Želim da im poručim da taj dan obeleže i slave sa ponosom i želim im da ga slave u zdravlju, sreći i miru.

Možda je danas baš ta prilika da se prisetimo one dobre i drage nam stare srpske molitve kojom su se naši preci Bogu molili u najtežim istorijskim trenucima. Ta molitva glasi – Daj bože da se Srbi slože, množe i obože. Možda kao nijedna druga rečenica izrečena na srpskom jeziku i napisana ćiriličnim pismom, ova molitva precizno, jasno opisuje zašto danas slavimo Dan nacionalnog jedinstva, slobode i nacionalne zastave, ali precizno i jasno pokazuje i naše najveće vreline, ali i naše najveće mane.

U ovu molitvu je utkana sva veličina srpskog naroda kada je jedinstven, kada vodi računa o svom potomstvu i budućnosti, i kada se okrene svojoj veri. Srbija je tada snažna, Srbija je tada svoja, Srbija je tada samostalna, slobodna, Srbija je tada čvrsta u svojim uverenjima.

Takvu politiku danas vodi Republika Srbija, politiku poštovanja i uvažavanje drugih, politiku pomirenja i saradnje kako sa susedima, sa zemljama u okruženju, tako i sa čitavim svetom, alidanas Srbija vodi i politiku samopoštovanja. Naša politika Srbije nije ni prozapadna, nije ni proruska, nije ni prokineska, naša politika je, pre svega prosrpska, odnosno srpska politika i politika interesa Republike Srbije.

Srbija danas vodi računa o interesima Srbije, ali vodi računa i o interesima srpskog naroda, ma gde on bio. Srbija brine i o Republici Srpskoj, i o Srbima u Crnoj Gori i svuda u svetu.

To nije velikosrpska hegemonija kako nas za to lažno optužuju Milo Đukanović i Bakir Izetbegović, mi uvažavamo suverenitet i Crne Gore i Bosne i Hercegovine. Srbija je upravo ta koja insistira na međunarodnom pravu. Srbija je ta koja insistira na poštovanju Dejtonskog sporazuma. Srbija je ta koja se interesuje i traži poštovanje ljudskih, nacionalnih, verskih prava i sloboda srpskog naroda svuda gde se nalazi, pa i u Crnoj Gori i ništa manje ne traži od onoga, što na primer, Viktor Orban traži od Srbije i ne napada nam napamet da zbog toga bilo šta zamerimo Mađarskoj, već naprotiv, na tom principu međusobnog uvažavanja i poštovanja, gradimo najbolje moguće odnose sa našim severnim susedom.

Danasa nam je ta politika nacionalnog jedinstva potrebna možda više nego ikada, jer srpski korpus na Balkanu je danas izložen brojnim pretnjama, brojnim izazovima koji se mogu rešiti samo uz snažno nacionalno jedinstvo.

Ugrožavanje teritorijalnog suvereniteta i celovitosti Srbije na prostoru Kosova i Metohije i pokušaji revizije Dejtonskog sporazuma sa ciljem unitarizacije Bosne i Hercegovine i potiranja Republike Srpske pokušaji oduzimanja imovine SPC i oduzimanje nacionalnog identiteta građana Crne Gore koji se izjašnjavaju kao Srbi, a ima ih 30% jesu najveći izazovi koji stoje pred našom nacionalnom politikom. Od tuda je nacionalno jedinstvo danas potrebnije više nego ikada.

Sloboda je vrhunski nacionalni cilj svih zemalja, pa i srpskog naroda, možda je srpski narod najbolji primer koliko je sloboda važna i koliko postizanje tog cilja jednostavno nema cenu. Srpski narod u odbrani tog cilja, u odbrani slobode nikada nije kalkulisao. Pokazivao je uvek kada je trebalo i čojstvo i junaštvo, pokazivao je uvek da pre svega i nadasve voli slobodu.

Znali smo u istoriji, što bi rekao čuveni pesnik Marko Miljanov „da branimo sebe od drugih, ali i da čuvamo druge od sebe“.

Danas u 21. veku nam je pre svega potreban mir i stabilnost, potrena nam je ekonomska i svekolika druga saradnja, kako u regionu tako i sa svetom. Potrebno nam je da sve više jačamo našu ekonomiju, da što bolje uredimo našu državu koja je u jednom periodu do pre deset godina bila jako zapuštena, jer samo ekonomski jakom i dobrom uređenom državom i sa stabilnim i mirnim regionom i Srbija, ali i čitav Balkan prestaće da budu tamni vilajet ili prokleta avlija i samo ekonomski jaka i stabilna država može biti slobodna, nezavisna i svoja.

Danas na ovaj dan, za ovaj svečani trenutak, znači na Dan nacionalnog jedinstva slobode i nacionalne zastave mi moramo sa velikom ljubavlju, poštovanjem i ponosom isticati našu trobojku, jer po tom trobojkom smo izvojevali slobodu, po tom trobojkom smo izgrađivali državu, po tom trobojkom smo se venčavali, po tom trobojkom smo se krštavali.

Danas, pošto je 15. septembar 2021. godine, tačno 103 godine od proboja Solunskog fronta u Jagodini simbolično je razvijena 103 metra dugačka Srpska zastava i na taj način smo simbolično želeli da obeležimo današnji praznik i da odamo počast svim palim borcima, ne samo na Solunskom frontu, već i u svim drugim istorijski važnim trenucima.

Ne razumem pojedine naše susede kojima smeta trobojka zahvaljujući kojoj i uz pomoć koje su i oni bivali oslobađani. Po tom trobojkom vodila se i Mojkovačka bitka, probijan je Solunski front, oslobađana je Hrvatska. To nije pitanje nečijih … težnji, već je jedno važno identitetsko pitanje, baš kao što su to srpski jezik i ćirilica baš kao što je to i naša pravoslavna vera i SPC.

Ne smeta Srbiji nezavisna i samostalna Crna Gora, Srbiji smeta to što su Srbima u Crnoj Gori ugrožena elementarna ljudska prava, pravo na rad, pravo na nacionalni identitet, pravo na veroispovest, pravo na imovinu koju su verujući narod Crne Gore i SPC baštinili vekovima unazad, smeta nam pokušaj revizije istorije.

Postavljam pitanje koliko Srba danas u Crnoj Gori radi u državnim institucijama, a ima ih 30% u Crnoj Gori? Po kom osnovu se oduzima vlasništvo Srpske pravoslavne crkve nad crkvama, manastirima, crkvenim imanjem? Po kom osnovu se izbacuju srpski jezik i ćirilica iz obrazovnog sistema Crne Gore?

Ako sam rekao da molitva „Daj bože da se Srbi slože, množe i obože“ jeste negde i krajnji cilj naše nacionalne politike, onda taj cilj ne može biti dostižan ako kao narod ne uradimo mnogo, mnogo više po pitanju povećanja priraštaja.

Samo ako i biološki uspemo da obnovimo našu naciju možemo govoriti o jakoj, snažnoj i slobodnoj Srbiji. Nema jake Srbije ako nema jake dečije graje u svakom kutku države Srbije. Nema jake Srbije ako nema prepunih školskih klupa. Nema jake Srbije bez krštavanja i venčanja, a to je osnov i temelj svakog društva - porodica, mladi naraštaji.

Pomolimo se još jednom na današnji Dan nacionalnog jedinstva, slobode i nacionalne slobode molitvom „Daj bože da se Srbi slože, množe i obože“.

Živela Srbija! Hvala.

Poštovana potpredsednice Narodne skupštine Republike Srbije, poštovana potpredsednice Vlade Republike Srbije gospođo Gojković, dame i gospodo narodni poslanici, danas raspravljamo o Zakonu o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličnog pisma. Svakako će poslanička grupa Jedinstvene Srbije u danu za glasanje podržati ovaj zakon.

Pitanje upotrebe jezika nije ni ideološko ni političko, već pre svega identitetsko pitanje jednog naroda. Narod ne treba poistovetiti sa pojmom države ili nacije, jer jedan narod može živeti u jednoj ili više država, može biti sastavni deo jedne nacije kao poseban entitet. Postaje brojne definicije naroda, ali negde skoro svima je zajedničko to da su narodi zajednice ljudi koje se služe ili kojima je zajednički jezik, pismo, nacionalna kultura, tradicija i često zajednička veroispovest.

Jedan narod postoji dotle dok postoje i njegova osnovna obeležja. Kolega je naveo citat Vuka Karadžića da se narod hrani jezikom i dok postoji i dok koristi jezik postoji i narod. Da jezik nije važno identitetsko pitanje, Kinezi bi, pretpostavljam, odavno svoje pismo koje ima na hiljade i hiljade znakova promenili nekim jednostavnijim. Da pismo nije važno identitetsko pitanje, verovatno bi i Grčka odavno zamenila svoj alfabet pismom koje koriste sve ostale države Evropske unije, ali ne, Grci i danas ponosno neguju i čuvaju svoj alfabet, koji je nastao pre nego pisma drugih članica Evropske unije. Da pismo nije važno identitetsko pitanje, zamislite da je u Rusiji hir to što su poznati brendovi „Starbaks“, „Mekdonalds“ i drugi upravo napisani na njihovom ćiriličnom pismu.

Ne slažem se da je pismo samo prirodno dobro koje trebamo čuvati. Pismo je pre svega važno identitetsko pitanje jednog naroda i korišćenje i upotreba i zaštita pisma jeste jedno od važnih nacionalnih i identitetskih pitanja.

Zato svaka nacija i narod koji drže do sebe donose propise kojima uređuju način na koji se vodi briga o jeziku, pismu, kulturi, osnivaju se institucije i ustanove koje se bave proučavanjem, očuvanjem i razvojem jezika i pisma jednog naroda.

Srpski jezik, znate, a i kolege su već pričale, pripada slovenskoj grupi jezika, porodica indoevropskog jezika, preteča srpskog jezika je crkvenoslovenski jezik, koji je opet nastao od staroslovenskog jezika. Vuk Stefanović Karadžić se smatra najvećim reformatorom srpskog jezika, koji je narodni jezik pretočio u srpski književni jezik i on je 1814. godine u Beču objavio dve knjige – "Pismenica serbskoga jezika po govoru prostoga naroda" i "Mala prostonarodna slaveno-serbska pesnarica". Ono što je još važnije, 1818. godine Vuk Stefanović Karadžić objavljuje "Novi narodni rečnik", koji sadrži 26.270 reči koje je Vuk čuo u narodnom govoru.

Ćirilica je pismo koje se koristi pre svega u nekoliko slovenskih jezika, kao što su beloruski, bugarski, makedonski, ruski, rusinski, srpski i ukrajinski, a takođe i u velikom broju drugih jezika u oblastima evroazije. Naziv ćirilica dali su učenici Ćirila i Metodija, koji su stvorili glagoljicu i srpska ćirilica je u stvari ništa drugo nego adaptacija ćirilice za srpski jezik, koju je 1811. godine uobličio Vuk Stefanović Karadžić i Karadžić je srpsku ćirilicu zasnovao na prethodnom slavenosrpskom pismu po principu: "Piši kao što govoriš i čitaj kao što je napisano". Ja bih ovde rekao da je srpski jezik zvanični jezik u Srbiji, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori i govori ga oko 12 miliona ljudi. Takođe je manjinski jezik u državama centralne i istočne Evrope.

U današnjoj eri globalizma postoji veliki i uticajan pokret ljudi koji žele da negiraju nacije, samim tim finansiraju i podstiču svuda u svetu borbu upravo protiv osnovnih obeležja nacija, a to su, kao što sam rekao, između ostalog, i jezik i pismo, naravno, i nacionalna kultura, tradicija i vera. Otuda nas ne čudi što je baš Helsinški odbor za ljudska prava zatražio od Vlade Republike Srbije da povuče ovaj predlog zakona o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličnog pisma. U njihovom obrazloženju, naravno, nema nijednog valjanog stručnog argumenta, već isključivo ideološko-političkih fraza i floskula. Znajući ko je Helsinški odbor i ko ih finansira, možemo reći da je ovaj njihov zahtev ništa drugo nego deo kontinuiranih i dobro koordinisanih napada na Srbiju zadnjih meseci i godina i da je sastavni deo borbe da se potre svako obeležje srpskog naroda.

Potiskivanjem srpskog jezika, ćirilice, omalovažavanjem nacionalne kulture, pokušajima da se srpska tradicija potisne u zaborav, Helsinški odbor i njemu slični drugosrbijanci pokušavaju u stvari da potisnu i izbrišu nacionalnu svest i osećaj nacionalne pripadnosti, naročito kod mladih ljudi u Srbiji. To čine nametanjem kulturnih vrednosti koje nisu sastavni deo srpske kulture i tradicije, to čine nametanjem matrice ponašanja koja nisu u skladu sa našom tradicijom i vaspitanjem, a sve to pritom uvijeno u formu zalaganja ili borbe za ljudska prava i slično.

Helsinški odbor se ni po čemu ne razlikuje od onih ustašoidnih siledžija koje su u Vukovaru i drugde u Hrvatskoj 2013. godine nasilno poskidali sve dvojezične table sa ćiriličnim natpisima, iako zakon u Hrvatskoj nalaže da u onim sredinama gde živi više od trećine pripadnika druge nacije, nacionalne manjine, kao što su u Vukovaru Srbi, gde ih ima 34-35%, iako ih zakon na to primorava, oni su sve dvojezične table na institucijama u Vukovaru i drugim mestima u Hrvatskoj silom poskidali i tih dvojezičnih tabli na većini institucija i u Vukovaru i u drugim mestima ni danas nema.

I dok je država Srbija postigla najviši stepen poštovanja, manjinskih prava svih manjina, pa i manjinskih prava hrvatske manjine, tako što mogu zvanično da upotrebljavaju svoj jezik, koriste svoje pismo, tako što mogu da se školuju na maternjem jeziku da uče iz udžbenika na maternjem jeziku, dotle u Hrvatskoj ne poštuju ni sopstvene zakone i izbacuju ćirilicu sa mestima na kojima ona mora biti.

Pazite, pri tom Hrvatska je članica EU, a Srbija nije članica EU. To nam jasno govori da pitanje pristupanja EU je pre svega političko pitanje, a ne pitanje postignutih standarda, kriterijuma na kojima EU insistira. Hrvatski političar još uvek žive u ratnim 90-im godinama, svoju politiku još uvek vode noseći šinjele zengi, svojim ratno-huškačkom retorikom raspiruju mržnju i sukobe i na taj način oni se održavaju na vlasti, na taj način oni sopstvenu krivicu za loše rezultate prebacuju na Srbiju.

Takva politika između ostalog, podržavana je i od pojedinih svetskih centara moći kojima politika pomirenja i saradnje, koju vodi, recimo Srbija, kao i mir i stabilnost na Balkanu, a pogotovu jaka i stabilna Srbija ne odgovaraju. Kada je Dragan Marković Palma pre nekoliko godina otišao u posetu pokojnom Milanu Bandiću u Zagreb, nijedan hrvatski mediji nije preneo poruke pomirenja i saradnje zarad bolje budućnosti i mladih naraštaja u obe države koje su tada poslali i Bandić i Palma, već su se isključivo bavili temama rata i otvaranjem nezaceljenih rana.

Tako i danas, dok Srbija vodi politiku pomirenja i saradnje, hrvatski političar i listom i ničim izazvani šalju najteže optužbe na račun Srbije i predsednika Srbije nazivajući politiku Srbije agresivnom.

Jasno je da se na Balkanu uspeh ne prašta, pa nam i Hrvatska ne prašta uspeh. Znamo i jasno nam je i da kroz istoriju jedino i što je uvek Hrvatska želela, jeste bilo da bude kao Srbija i da je to bio njen neostvareni san. Jasno je i to da uprkos svemu Srbija će i dalje voditi politiku pomirenja i saradnje, vodiće računa, naravno o svom dostojanstvu vodeći računa, naravno o sopstvenim interesima, nastavljajući da jača svoju međunarodnu poziciju, ali nastavljajući da jača i svoju ekonomiju, da jača svoju političku stabilnost i da napreduje dalje.

Nekako danas samo se Srbi zabranjuje da vodi računa o sopstvenom identitetu, samo se Srbima zabranjuje da budu ono što jesu, samo Srbi ne mogu da koriste svoj jezik i pismo da ističu svoja obeležja. O tome najbolje svedoči ili svedoče dešavanja u Crnoj Gori poslednjih godina Srbima, ali i drugom verujućem narodu u Crnoj Gori pokušali su da oduzmu pravo na imovinu Srpske pravoslavne crkve koju su vekovima stvarali i baštinili, da se nameće nepostojeće i nepriznata nevladina organizacija Crnogorska pravoslavna crkva. A kada su građani Crne Gore u mirnom otporu takvim nastojanjima isticali još jedno obeležje, ne srpsku zastavu, već trobojku koju je knjaz, a kasnije kralj Nikola ozvaničio kao zvanično crnogorsku zastavu, znači, ne crvene ili zelene zastave, već trobojku, crnogorska država predvođena Milom Đukanovićem činila je sve da zabrani isticanje trobojke zastave i da ih prekrečava svuda gde se nađe. I dok Albanci mogu gde god stignu da ističu zastavu Albanije na njihov dan zastave, jer jel te to je u redu i sastavni je deo borbe za njihova manjinska prava, to naravno nije dozvoljeno drugima i trobojka predstavlja simbol velikog srpskog nacionalizma i pokušaj okupacije Crne Gore.

O kakvoj okupaciji Crne Gore priča Milo Đukanović? Čudan je to neka okupacija, znate. Okupacija Crne Gore odvija se nekako naopako, ne tako što dva miliona Srba ode u Crnu Goru, pa je okupira, već tako što stotine hiljade Crnogoraca naseli Beograd, bude na vlasti na svim nivoima od vrha države do šefovskih mesta i odatle vlada zlim okupatorom Crne Gore koji se naziva Srbija. Da li je to ta okupacija Crne Gore o kojoj govori Milo Đukanović? Pa, ni u predsedništvu kiks boks saveza bivše SRJ nije se moglo izabrati predsedništvo bez pariteta, pedeset, pedeset, dva iz Srbije, dva iz Crne Gore, a od ova dva iz Srbije po mogućstvu jedan da bude crnogorskog porekla.

Da li je to ta okupacija Crne Gore od strane Srbije? Ko su ikone tih drugosrbijanaca koji napadaju Srbiju iznutra, koji zarad interesa spolja čine sve da potisnu u Srbiji i kod Srba svaki trag nacionalnog osećanja, te ikone drugosrbijanaca su Latinka Perović i Stevo Kapičić. To su crnogorski komunisti čiji je mladunče i njihov najbolji učenik upravo Milo Đukanović. Otuda i politika Mila Đukanovića nije ništa drugo nego nasleđe ovih pomenutih ikona drugosrbijanaca, bilo da ova politika pre neki dan sam rekao, nije ništa drugo nego želja da Crna Gora bude anti Srbija, da sve što ima prefiks srpsko u Crnoj Gori nestane, izgubi se ili u najmanju ruku da mu se stavi žuta traka.

Što se tiče važnosti ćirilice kao identitetskoga pitanja, treba reći da je ovaj zakon doneo i jednu novinu koju JS podržava, a to je Savet Vlade za srpski jezik i mi mislimo da je to dobar predlog jer će se na taj način institucionalno voditi računa o upotrebi srpskog jezika i o upotrebi ćiriličnog pisma i o njegovoj zaštiti.

Država mora činiti sve da ćirilično pismo bude široko u upotrebi. Naime, mi imamo danas u 21 veku jednu situaciju, a to je 21 vek je era informatičkog društva i društvenih mreža i u komunikaciji, naročito mladih ljudi, sve više su prisutne strane reči, izrazi, fraze, pa i skraćenice koje potiču iz drugih jezika. To sve ne bi bio problem i moglo bi se smatrati obogaćenjem našeg vokabulara, kada bi situacija bila da naša deca i da naši mladi ljudi čitaju knjige i čitaju domaću literaturu i da bogate na taj način svoj vokabular. Nažalost, danas u eri kompjutera, mobilnih telefona svedoci smo činjenice da mladi ljudi sve manje čitaju knjige, sami tim vokabulara mladih ljudi je sve siromašniji i često se dešava da za neku pojavu ili stvar znaju recimo engleski izraz ili frazu, a ne znaju adekvatnu srpsku reč. Personalni računar, mobilni telefon, tablet i druga dostignuća tehnike učinili su da ljudi danas, a naročito mladi ljudi sve manje upotrebljavaju ćirilično pismo.

Zato apel na državu da država mora podsticati korišćenje ćirilice i na internetu i na društvenim mrežama, započeto je sa stvaranjem tzv. ćiriličnih domena, međutim, ta neka akcija se nege vremenom izgubila, izbledela, a mislimo da je bila dobra.

Takođe, smatramo da je dobro i da JS podržava ovaj zakon, jer je ovo zakon koji se stara o srpskom identitetu čiji je sastavni deo i srpski jezik i ćirilično pismo. Dobro je što će ovaj zakon biti donet i u Republici Srpskoj i dobro je što ćemo prekosutra 15. septembra i u Srbiji i u Republici Srpskoj obeležiti Dan srpskog jedinstva slobode i nacionalne zastave.

Dobro je što ćemo taj dan obeležiti i u osnovnim i u srednjim školama u Republici Srbiji i u Republici Srpskoj, jer nam je dosta drugosrbijanaca i pojedinih komšija i drugih dušebrižnika koji decenijama unazad žele da nam nametnu osećaj inferiornosti, da nam nametnu osećaj kolektivne krivice što uopšte postojimo kao narod.

Srpski narod nema čega da se stidi. Srpski narod je uvek bio i biće evropski narod koji poštuje druge, ali narod koji poštuje i sebe, svoj jezik, pismo i tradiciju.

Sve su ovo razlozi zbog kojih će Jedinstvena Srbija u danu za glasanje podržati ovaj zakon. Živela Srbija!

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre Selaković sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, danas raspravljamo o tri predloga zakona o potvrđivanju bilateralnih sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Savezne Republike Nemačke o ratnim memorijalima i između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Kipar o saradnji u oblasti zaštite od katastrofa i naravno o potvrđivanju odluke 2014/2 o izmeni Aneksa 1. Konvencije o prekograničnim efektima industrijskih udesa.

Više puta do sada sam o ovakvim i sličnim sporazumima isticao stav JS, da je svaki ovakav sporazum jedan mali korak u razvijanju bilateralnih odnosa Srbije sa drugim državama, i da je svaki od ovakvih sporazuma jedan mali korak u približavanju Srbije svetu i sveta Srbiji. Zaista, danas Srbija jeste svet. Srbija sve manje zaostaje, a sve više se takmiči sa svetom i to sa onim najrazvijenijim delovima i državama sveta.

Srbija je danas poštovana, Srbija je danas uvažavana, Srbija se posmatra kao kredibilni partner, a ne kao „ prokleta avlija“.

Da je to tako, govori i poseta nemačke kancelarke Angele Merkel u ponedeljak 13. septembra, i ona je za jednu od svojih poslednjih međudržavnih poseta i aktivnosti izabrala upravo posetu Srbiji i Beogradu.

Mi znamo da jake i snažne države poput Nemačke, i veliki državnici kakva je Angela Merkel, vode računa i o najmanjim sitnicama i o onim neformalnim porukama i signalima koje šalju. Svakako da to što je njena poslednja, da tako kažem međudržavna aktivnost, upravo poseta Srbiji, jeste jedan neformalni signal i poruka kako svojim naslednicima u Nemačkoj, a znamo da u velikim i razvijenim svetskim državama, personalna promena ne izaziva bitne promene u strateškoj politici tih država, ali jeste i jedan signal i poruka i drugim državama EU, da je Srbija kredibilan i važan faktor stabilnosti ekonomskog i svekolikog razvoja regiona zapadnog Balkana.

Otuda i u tom svetlu, mi iz JS, posmatramo ovaj sporazum sa Nemačkom o ratnim memorijalima. Nije se, i to dobro znamo, Srbija u istoriji nalazila često na istoj strani, sa Nemačkom. Na protiv, u ključnim i istorijskim momentima, nalazili smo se na suprotnim stranama i Srbija može biti ponosna na svoju istoriju. Ali nisu bili na istim stranama, u istoriji uvek i Nemačka i Francuska, ali su uspeli da ostave iza sebe Verdensku bitku, sklopili savezništvo, stvorili EU, i postali su bliski saradnici i dobri susedi.

Znate, istoriju treba poznavati. Iz istorije treba izvlačiti pouke. Ali, istorija ne stvara život, već život stvara istoriju.

Danas u eri globalizacije, ekonomske dominacije velikih multinacionalnih kompanija, osnovni temelj stabilne ekonomije svake države jeste odgovorna politika saradnje i pomirenja, a ne politika podele i sukoba. Takvu međunarodnu politiku saradnje i pomirenja Srbija vodi, evo, poslednjih 10 godina i to je odgovorna spoljna politika, to je politika obostranog uvažavanja i poštovanja, saradnje, to je politika koja pronalazi zajedničke interese, a koja prevazilazi razlike.

Mi znamo da Nemačka, na primer, nikada neće promeniti svoj stav po pitanju nezavisnosti lažne države Kosovo. Ali, Nemačka takođe jako dobro zna da i Srbija neće nikada promeniti svoj stav da je Kosovo sastavni i neotuđivi deo Republike Srbije. Ali su i Srbija i Nemačka svesne da ima puno oblasti u kojima možemo sarađivati na dobrobit obe strane, u obostranom interesu, pre svega u domenu ekonomije.

Danas u Srbiji u nemačkim kompanijama radi oko 70 hiljada naših građana, a ne smemo nikako zaboraviti ni onih 450-460 hiljada naših građana koji rade u Saveznoj Republici Nemačkoj.

Nemačka je naš spoljnotrgovinski partner broj jedan. Od ukupno 40 milijardi evra spoljnotrgovinske razmene koju ima Republika Srbija sa svetom, 5,2 milijarde jeste međusobna trgovinska razmena između Srbije i Nemačke, 3,1 milijarda evra ide na uvoz iz Nemačke a 2,1 milijarda jeste izvoz Srbije u Nemačku. Nemačka iz Srbije uglavnom uvozi elektrotehniku, mašine, hemijske proizvode, hranu, tekstil, odeću, vozila i delove, sirovine, metalne proizvode, obojene metale, proizvode od gume. Nemačka izvozi u Srbiju mašine, hemijske proizvode, motorna vozila i delove, elektrotehniku, obojene metale, druga vozila, itd.

Po rečima Franka Aletera, direktora nemačko-srpske privredne komore, Srbija je postala sve zanimljivija za nemačke investitore, a u poslednje vreme posebno u IT sektoru i sektoru ekologije, upravo u onim privrednim granama koje spadaju u visokotehnološke grane privrede, gde se traži najstručnija i najplaćenija radna snaga. Po Aleteru, Srbija je privlačna nemačkim investitorima zbog atraktivnih programa finansiranja, zbog dobre infrastrukture, zbog pravne sigurnosti, dobre i kvalifikovane radne snage, ali ja bih dodao - i zbog političke stabilnosti i zdravstvene bezbednosti.

Sve ovo ujedno su i argumenti zašto će JS podržavati saradnju sa svim državama, pogotovo sa najrazvijenijom državom EU, sa Nemačkom.

Poslanička grupa JS će podržati i ovaj sporazum, jer JS želi da Srbija postane ekonomski još snažnija, samim tim politički sve samostalnija i perspektivnija. To je tako kao što sam rekao jer Srbija vodi politiku saradnje i pomirenja.

O tome i takvom pristupu politici govori i inicijativa "Otvoreni Balkan", koja nije ništa drugo nego inicijativa saradnje između država u regionu. To je inicijativa koja će otvoriti granice država za ekonomsku, kulturnu, sportsku i svaku drugu vrstu saradnje. To je inicijativa pomirenja i stabilnosti u regionu.

Naravno da takva inicijativa ne odgovara svima, kao ni jaka i snažna Srbija. Ne odgovara ni pojedinima u regionu, a ne odgovara ni svima u svetu. Zato bošnjački deo vlasti u BiH, vlasti u Hrvatskoj, pa čak i deo vlasti u Crnoj Gori, svoju politiku temelji na raspirivanju mržnje, svađa i sukoba, na otvaranju nezaceljenih rana iz prošlosti, jer kako drugačije da opravdaju sopstveno neznanje, nemoć i nedostatak rezultata? Svakako, neće priznati svoju krivicu za loše ekonomsko stanje, za siromaštvo i besperspektivnost sopstvenog naroda. Naravno da im je lakše da sopstvenu krivicu prebace na Srbiju, a da kopaju po nezaceljenim ranama i da vode politiku po principu da komšiji crkne krava.

Ako smo to navikli od Bakira, od Džaferovića, od Milanovića, Plenkovića, pa i od Mila Đukanovića, nekako nismo očekivali da baš Milo Đukanović bude barjaktar te hajke na Srbiju. Nažalost, njegovu političku viziju Crne Gore danas možemo nazvati samo jednom rečju - antisrbija. Milo Đukanović svoju politiku sveo je na to da Crna Gora mora biti antisrbija, da srpski narod u Crnoj Gori i Srpska pravoslavna crkva moraju nestati iz Crne Gore ili da im se, u najmanju ruku, stave žute trake.

Postavljam pitanje ne Milu Đukanoviću nego narodu Crne Gore, jer Milo Đukanović dobro zna odgovor - da li će politika mržnje prema Srbiju i svemu što ima prefiks srpsko povećati životni standard građana Crne Gore? Da li će politika mržnje prema Srbiji i svemu što ima prefiks srpsko popuniti smeštajne turističke kapacitete u Crnoj Gori? Da li će takva politika dovesti do povećanja trgovinske razmene i jačanja privrede u Crnoj Gori? Da li će takva politika dovesti i doprineti miru i stabilnosti u regionu? Naravno da neće.

Dve stvari stoje iza takve politike Mila Đukanovića. Prvo, prikrivanje sopstvenih političkih neuspeha traženjem krivice u drugom, u ovom slučaju u Srbiji, a kako bi ponovo, eventualno, uspostavili apsolutnu vlast koja mu je ozbiljno poljuljana na prethodnim izborima. Drugi razlog je izvršavanje naloga dobijenih spolja, kako bi izvršio dovoljan pritisak na Srbiju i njen državni vrh, kako bi slabljenjem Srbije postigli svoje geopolitičke ciljeve, pre svega stvaranje nezavisne države Kosovo.

Svi prethodno pomenuti, koje sam pomenuo ranije, znaju da politika mira i saradnje jeste bolja politika i bolji izbor i za njihove države i za njihove građane. Oni znaju da je inicijativa "Otvoreni Balkan" dobra i za njihove države i za njihove građane takođe. Zašto onda odbijaju takvu inicijativu? Zato što znaju da bi u tom slučaju građani njihovih država jako brzo uvideli sav besmisao i pogubnost njihovih dosadašnjih pogrešnih politika i da bi ih iz tog razloga brzo skinuli sa vlasti. Drugi razlog je da rade to zato što njihovim mentorima spolja "Otvoreni Balkan" smeta za ostvarivanje svojih geopolitičkih i strateških ciljeva, jer to je inicijativa koja stabilizuje region, a svakako da stabilan Balkan nekima i ne odgovara.

Kako drugačije objasniti činjenicu da Viktor Orban otvoreno govori da EU više treba Srbija nego Srbiji EU, a da, s druge strane, već pomenuti i Bakir i Džaferović i Milanović i Đukanović i svi ostali otvoreno govore najružnije stvari o Srbiji? Pre neki dan smo u hrvatskim medijima mogli videti da Srbe čak porede i sa psima.

Nažalost, njima u Srbiji se pridružuju i pojedini politički marginalci, ali i finansijski moćnici poput Dragana Đilasa i Vuka Jeremića. Oni baš poput Mila Bakira i ostalih, još gore od njih blate Srbiju gde god stignu i kako god stignu.

Pogrešna je politička percepcija da oni svoju politiku baziraju na mržnji prema Aleksandru Vučiću, Dačiću, Palmi i ostalima iz vlasti, oni u stvari znaju da iza Vučića, Dačića, Palme i svih ostalih stoje građani Srbije i njihovi glasovi i oni znaju zato mrze građane Srbije i Srbiju, jer građani Srbije i Srbija su ti koji su odbacili te političke marginalce i finansijske moćnike.

Građani Srbije su ti koji su jasno rekli i danas kažu - mi vas nećemo i ne želimo, mi hoćemo jaku i snažnu Srbiju.

Građani su rekli – mi nećemo Đilasovu i Vučićevu Srbiju, živeli smo u takvoj Srbiji i ne ponovilo se. Građani su rekli – nećemo mržnju, svađe, pljačkaške privatizacije, rasprodaju Srbije, hoćemo jaku, snažnu, poštovanu Srbiju, Srbiju u kojoj svaki građanin Srbije može naći svoju perspektivu.

Šta oni, uostalom, nude građanima Srbije? Da li ste, kolege poslanici, mogli čuti od njih neki smisleni program ili ideju? Da li ste u njihovim nastupima mogli videti i trunku brige za građe Srbije? Ne, naravno. Mogli ste samo čuti mržnju, laži i na licima ste mogli videti samo zlobu. Zabrinutost možete videti samo kada je u pitanju zaštita sopstvenog kapitala stečenog u vreme kada su žarili i palili na političkoj sceni Srbije.

Svedoci smo svakodnevnih najbrutalnijih uvreda, laži upućenih predsedniku Srbije i njegovoj porodici. Uostalom, i mi iz JS i Dragan Marković Palma smo na svojoj koži osetili šta znači biti meta njihovih laži i ne haju oni što smo dokazali da je sve to što su izgovorili laž. Oni nastavljaju dalje, smišljaju nove i brutalnije laži. Tome, naravno, nema kraja.

Znate, kada neko stalno laže, kada bude uhvaćen mnogo puta u laži, njemu više niko ništa ne veruje. Upravo Đilasu, Jeremiću, njihovim plaćenicima, Mariniki Tepić, Sandi Rašković Ivić, više baš niko ne veruje. Ostaje im da se udave u sopstvenim lažima, a mi ćemo nastaviti da radimo i gradimo Srbiju koja će biti na ponos budućim generacijama.

Kada je u pitanju Sporazum sa Kiprom o saradnji u oblasti zaštite od katastrofa, naravno da ćemo podržati ovaj sporazum. Na primeru Grče nedavno Srbija je pokazala koliko je organizovana i spremna, sa jedne strane, i koliko je solidarna sa svojim prijateljima, sa druge strane.

Pre desetak dana sam sa delegacijom od 992 poljoprivrednika, predvođenih Draganom Markovićem Palmom, boravio u Grčkoj, u Paraliji, i nije bilo Grka, a Bogu hvala, imam dosta prijatelja među Grcima, nije bilo Grka koji nije rekao – hvala Srbiji i srpskim vatrogascima, koji nije pokazao divljenje prema našim herojima, koji su svoje znanje, umeće i hrabrost pokazali u borbi protiv vatrene stihije i spašavanju materijalnih dobara i ljudskih života u nama prijateljskoj zemlji.

Upravo tada sam bio jako ponosan na svoju zemlju, na naše građane, na te vatrogasce heroje i taj osećaj ne bih menjao ni za šta na svetu. Zato, saradnja, saradnja i saradnja sa svima koji nas poštuju, koji su dobronamerni, ali saradnja i pomirenje i sa onima sa kojima se baš uvek i ne razumemo najbolje. Moramo da nastavimo da pronalazimo zajedničke interese, moramo da nastavimo da prevazilazimo razlike. To je formula koju smo primenjivali, to je formula koju ćemo nastaviti da primenjujemo zarad bolje budućnosti Srbije. Živela Srbija!

Poštovana potpredsednice Narodne skupštine, uvaženi potpredsedniče Vlade i ministre Nedimoviću sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, danas raspravljamo o Zakonu o popisu poljoprivrede 2023. godine, o Predlogu zakona o utvrđivanju finansijske podrške privrednih subjektima za održavanje likvidnosti i obrtna sredstva u otežanim ekonomskim uslovima uslovljenim pandemijom Kovida–19, kao i o Predlogu zakona o potvrđivanju Finansijskog ugovora između Vlade Republike Srbije i Evropske investicione banke, opet za podršku malim i srednjim preduzećima, kao i o Zakonu o potvrđivanju Memoranduma između Republike Srbije i Republike Italije. Sve ove zakone Jedinstvena Srbija će u danu za glasanje podržati, a evo i zašto.

Kada je reč o popisu kao proceduri, kao postupku za dobijanje neophodnih statističkih podataka, taj postupak je veoma složen, pa samim tim i popis poljoprivrede i zato je bio neophodan jedan ovakav poseban zakon koji bi uredio taj postupak kakav je ovaj koji je danas pred nama.

Popis poljoprivrede je, naravno, instrument kojim dobijamo neophodne statističke podatke o poljoprivrednim gazdinstvima i Srbija je već izvršila jedan takav popis 2012. godine i time je ušla u svetski program popisa poljoprivrede, koji je vodio FAO, odnosno organizacija pri UN za hranu i poljoprivredu.

Podaci dobijeni ovim popisom omogućiće pregled stanja i strukturu poljoprivrede kako na nacionalnom, tako i na mikro nivou, a za ovu proceduru biće potrebno odvojiti i finansijska sredstva, nešto manje od osam miliona evra i prosto je i ovaj zakon način kako bi se obezbedila ta sredstva budžetski.

Ono što je dobro uredio ovaj zakon jeste i da se popis poljoprivrede vrši najkasnije godinu dana nakon popisa stanovništva, čime se koriste i resursi koji će se koristiti u popisu stanovništva, koji će biti pre popisa poljoprivrede i time će se uštedeti znatna finansijska sredstva. Kao što je koleginica Karanac rekla, negde oko 43% uštede će biti.

Inače, podaci dobijeni ovim popisom moći će da se koriste kako za pravljenje strategije agrarne politike, tako i za planiranje, ali i za stručne analize u raznim stručnim i naučnim institucijama.

Sve ovo najviše ima smisla ako osim države i tih stručnih i naučnih institucija koristi od ovog popisa budu imali i poljoprivredni proizvođači, a imaće svakako, jer će stručne analize podataka dobijenih popisom iznedriti prave i kvalitetne savete za poljoprivredne proizvođače kako da kvalitativno i kvantitativno unaprede svoju poljoprivrednu proizvodnju i kako da postanu konkurentni na međunarodnom tržištu poljoprivrednih proizvoda, što će neminovno uslediti procesom pristupanja Srbije EU.

Naime, na putu pristupanja EU Srbija će biti u obavezi da prilagodi se nizu propisa i standarda koje propisuje EU.

Ovaj Zakon o popisu poljoprivrede jeste jedan korak u tom pravcu i svakako će Jedinstvena Srbija, kao što sam rekao na početku, podržati ovaj zakon.

Kada su u pitanju ova druga dva zakona koja se tiču mera podrške Vlade Republike Srbije privredi naše zemlje, mogu reći da su važni, pravovremeni i neophodni.

Naime, ako se setite, već u drugoj polovini 2019. godine, prognoze rasta svetske ekonomije, kada nije bilo ni pomena, ni pomisli na pandemiju Kovida-19, nisu bile tako optimistične. Naime, prognozirao se usporeni privredni rast, naročito u najvećim i najjačim svetskim ekonomijama, a onda kada je krenula epidemija u Kini, u januaru 2020. godine, računajući da će ta epidemija, poput SARS-a i nekih drugih epidemija, ostati u granicama Kine i te Jugoistočne Azije, već su tada, zbog pada privredne aktivnosti u Kini i privrednog rasta u Kini, svetski ekonomisti prognozirali svetsku recesiju, a onda, kada se ta epidemija u Kini proširila i prerasla u pandemiju, kada se virus proširio čitavim svetom, nije bilo potrebno biti bogzna kakav ekonomista da se shvati da je svet ušao i da ulazi u jednu veliku ekonomsku recesiju, jednu veliku ekonomsku krizu, možemo čak reći ekonomski šok, čije posledice i dan danas ne možemo sagledati, jer prosto ne znamo koliko će trajati ova pandemija i u kom pravcu će ići ta borba sa virusom Kovid-19 i posledicama pandemije.

Zato je jedan broj država krenuo u neophodne mere podrške privredi, koja je posustala zbog epidemije korona virusa, kako bi održali likvidnost privrednih subjekata, kako bi sačuvali postojeća radna mesta i kako bi koliko, toliko održali neku privrednu aktivnost.

Države koje su krenule sa takvom vrstom pomoći odvajale su u proseku negde oko 9% BDP. Međutim, Srbija, pre svega, zahvaljujući teškim ekonomskim reformama, zahvaljujući procesu fiskalne konsolidacije i zahvaljujući tome što je svoj javni dug u jednom trenutku smanjila na samo 52,5% BDP-a, bila je u stanju da izdvoji više, odnosno bila je u stanju da izdvoji negde oko 12,5% BDP-a u 2020. godini, odnosno nekih pet milijardi evra u prva dva paketa.

To je, naravno, bio ključ uz povoljnu strukturu naše privrede, jer u strukturi naše privrede uslužne delatnosti, pre svega hotelijerstvo i turizam, nisu učestvovali u nekom velikom procentu, kao i zahvaljujući uspešnoj borbi protiv korona virusa Srbija je uspela u 2020. godini, sa padom od svega minus 1,5% da bude zemlja sa najmanjim ekonomskim padom u Evropi u 2020. godini.

Vlada Republike Srbije je u međuvremenu donela i treći paket ekonomskih mera, vredan negde oko 250 milijardi dinara i sa prva dva paketa ukupna pomoć privredi iznosila je negde oko 953 milijardi dinara. Pomoć države privrednim subjektima, s tim što se trećim paketom mera, osim malih i srednjih preduzeća, u tu pomoć uzimaju u obzir i velika preduzeća, jer su i ona ugrožena pandemijom korona virusa.

U prethodnom periodu svaki preduzetnik i zaposleni u mikro, malim i srednjim preduzećima u Srbiji dobio je ili će dobiti kroz isplatu minimalnih zarada ukupno 1.460 evra. Ako tome pridodamo i onih 100 evra prošle godine i ovih 60 ove godine, to je negde oko 1.620 evra koje će dobiti 1.050.000 zaposlenih u tim malim i srednjim preduzećima.

Kada govorimo o hotelijerstvu i turizmu, koji je najviše ugrožen pandemijom korona virusa, zaposleni u ovim granama su samo kroz minimalne zarade dobili negde oko 1.970 evra i ako dodamo ovih 160 evra pomoći, to iznosi na kraju negde oko 2.130 evra.

Rekli smo da je Srbija u 2020. godini imala najmanji pad privredne aktivnosti od svega 1,5%, ali čak i tada i u takvim okolnostima za privređivanje, zahvaljujući i merama Vlade Republike Srbije, beležili smo neke pozitivne rezultate.

Na primer, tokom 2020. godine kada je čitava svetska privreda trpela, naša industrijska proizvodnja je porasla za 0,4% i bila je veća za 0,4% u odnosu na 2019. godinu.

Tokom 2020. godine i izvoz je porastao i iznosio je 17,5 milijardi evra, dok je u 2019. godini bio 17,1 milijardu evra. Prošle godine registrovano je 50.500 više zaposlenih, a Srbija je, i to sam u nekom od ranijih izlaganja rekao, privukla 3,44 milijarde direktnih stranih investicija u 2020. godini po podacima UNCTAD-a, što je više od polovine ukupnih direktnih stranih investicija u jugoistočnoj Evropi u vreme pandemije korona virusa, odnosno Kovida-19.

Svako malo u Srbiji se otvori neka fabrika. Zamislite, dame i gospodo, da bi bilo ko investirao u Srbiju da Srbija nije politički stabilna, ekonomski sigurna i zdravstveno bezbedna država.

Evo, nedavno je u Jagodini predsednik Vučić sa Draganom Markovićem Palmom, otvorili su nemačku fabriku „Fišer“, čiji je vlasnik na samom otvaranju već najavio otvaranje nove, druge fabrike i trenutno se gradi austrijska fabrika „Šibel“, uskoro otvaramo i jednu kinesku fabriku, što znači da je ta investiciona aktivnost i da direktne strane investicije u Srbiji ne posustaju, naprotiv, rastu i dalje. I da je to tako pokazuju nam podaci iz ove godine.

Naime, ovi brojevi stoje ove godine neuporedivo bolje nego prošle godine. Planirani rast od 6% već je zagarantovan statističkim podacima u prvom polugodištu. Danas smo došli do nivoa da u prvom polugodištu imamo uvećani nivo stranih investicija za 18,3% i druga vest, dobra, takođe, da ćemo u drugom kvartalu imati rast od 15,2%, što je znatno više od projektovanih 10,6 i ti brojevi nam garantuju da ćemo imati sigurno taj projektovani rast privrede od 6%,

U poslednje vreme pojedini opozicioni dušebrižnici, upravo oni koji su Srbiju 2012. godine doveli do bankrota, a ti sada se brinu i optužuju vlast, današnju vlast, da se Srbija prezadužuje. E, pa da im na tu tvrdnju odgovorim konkretnim podacima.

Javni dug centralnog nivoa vlasti u martu 2021. godine u odnosu na februar iste godine povećan je za 134,2 milijarde dinara i iznosi 28,1 milijardu evra. Učešće javnog duga centralnog nivoa vlasti u BDP-u na kraju marta meseca iznosi 55,7%, a učešće javnog duga opšteg nivoa u BDP-u je negde 56,5% u martu mesecu. Kako to izgleda u svetu? Javni dug u svetu iznosi negde oko 70 biliona dolara.

Sjedinjene američke države imaju javni dug od 21,5 biliona dolara ili 105% BDP. Japan 12 biliona dolara ili 237% BDP-a. Hajde da ostavimo te jake i velike svetske ekonomije i daleke od nas, da se približimo. Evropska unija ima 12,9 biliona dolara javnog duga ili 80,5% BDP-a, ili Italija 2,2 biliona dolara javnog duga ili 180% BDP-a zaduženosti, Grčka 343% BDP-a javni dug. Hrvatska, naš sused, 40 milijardi dolara ili 76,4% BDP-a iznosi dug Republike Hrvatske.

U proseku u vreme Kovida-19 javni dug u državama je povećan u razvijenim zemljama negde otprilike 100 do 150%, a u zemljama u razvoju sa 60 na 80, do 100% učešća javnog duga u BDP-u. Jednostavno, ova svetska kriza je uslovila da države reaguju i rešavaju probleme u privredi na različite načine i ulažući novac u privredne subjekte i tako stimulišući i proizvodnju i potrošnju i jednostavno privrednu aktivnost.

Jedinstvena Srbija smatra da je država Srbija prešla put od podanika, koji je izvršavao naloge moćnih sila, kako je bilo u vreme vlasti onih koji se sada predstavljaju kao opozicija, a u stvari nisu ništa drugo nego političke mutacije DS, do kredibilnog partnera sa kojim se danas dogovara i razgovara i takva je Srbija danas.

A zašto? Zato što je odgovornom politikom Srbija od zemlje pred bankrotom 2012. godine prešla put teških ekonomskih reformi i stabilizacije javnih finansija, do današnje zemlje stabilne i perspektivne ekonomije. Time je Srbija pokazala ozbiljnost i zaslužila poštovanje.

Samo ekonomski jaka Srbija ima snage da odgovori izazovima koje deo Međunarodne zajednice postavlja pred Srbiju.

Zato će JS podržati i ova dva predloga zakona.

Kada je u pitanju Memorandum sa Republikom Italijom, JS smatra da svaki ovakav bilateralni sporazum doprinosi jačanju spoljno-trgovinske pozicije naše zemlje, iako se ovaj sporazum ne tiče puno ljudi. Tu je ministar u pravu u svom uvodnom izlaganju. Ali, bez obzira, svaki bilateralni sporazum Srbije sa nekom drugom državom, a pogotovo sa Italijom koja je naš najveći spoljno-trgovinski partner, jača naše međusobne odnose i saradnju.

Veliki broj italijanskih investicija je prisutan u Srbiji. Samo u Jagodini imamo toliko italijanskih fabrika da je italijanski ambasador svojevremeno jednom prilikom rekao - dobrodošli u malu Italiju, a jedna od ulica u industrijskoj zoni u Jagodini se naziva sa pravom Italijanska ulica.

Na kraju, da rezimiram, današnji zakoni, koji govore o jednom kontinuiranom radu na korist građana, kontinuiranom radu obezbeđivanja ekonomske stabilnosti, sa ekonomskom stabilnošću svakako proizilazi i politička stabilnost naše države, raste na taj način i međunarodni ugled. I zbog svih tih razloga, JS u danu za glasanje podržaće sve ove predloge zakona. Hvala.

Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, sasvim ću kratko o ovoj temi, REM, kao nezavisno regulatorno telo, definisano je Zakonom o elektronskim medijima i njegove nadležnosti su jasno navedene u članu 2. Zakona o elektronskim medijima.

Mi danas, kao Narodna skupština treba da izaberemo jednog, od dva predložena kandidata. Mislim da su oba kandidata dobra i da zadovoljavaju profesionalno i etički tražene neke kriterijume i koga god da izaberemo ne bismo napravili grešku.

Ono što bih hteo da kažem, jeste da JS snažno podržava institucionalno regulisanje medijske slike u Srbiji. Zašto to kažem?

Jednostavno bih povezao to sa pregovorima, odnosno razgovorima sa opozicijom, uz posredstvo evropskih parlamentaraca, koje se pre desetak dana dogodilo u Beogradu, u Palati federacije, gde smo mogli čuti predloge pojedinih opozicionih predstavnika, da se stvaraju neka, da tako kažem, para-tela ili tela koja su neformalna, van sistemska tela koja bi radila isti posao koji radi i REM.

Mi, kao JS, smo i tada na tom sastanku i razgovoru sa predstavnicima opozicije i evropskim parlamentarcima, to jasno izneli svoj stav, da mi ne podržavamo bilo kakvo rešenje vezano za medijsku situaciju u Srbiji, koje ne bi bilo u okviru zakonskih rešenja, važećih zakonskih rešenja Republike Srbije i ne podržavamo nikakve van institucionalne i ne sistemske odluke i rešenja, tipa, da se pravi neka urednička supervizija na javnim servisima ili bilo šta slično.

Mislimo da su to jednostavno, loša rešenja.

Drugo, bilo je tamo i predloga da se pravi dogovor oko toga, ko će koliko imati članova REM-a. Dogovor se ne pravi, zna se jasno procedura kako se biraju članovi saveta REM-a i ta procedura je jasno propisana i nju moramo da poštujemo.

U tom smislu, JS i prosto tu ima potrebu još jednom da ponovim, snažno podržava institucionalni rad svih organa vezanih za medijsku sliku u Srbiji, bilo da se tu radi o REM-u, bilo da se radi o javnim servisima, ili bilo šta slično, svaki vid van institucionalnog kontrolisanja ili regulisanja medijske slike u Srbiji, mi smo jasno protiv toga. Hvala.

Uvažena predsedavajuća, uvaženi predstavniče Ministarstva pravde, uvaženi predstavnici Visokog saveta sudstva, dame i gospodo narodni poslanici.

Danas razgovaramo o setu zakona i odluka iz oblasti pravosuđa, tačnije o Zakonu o izmenama i dopunama Zakona o sudijama, o Zakonu o dopunama Zakona o Visokom savetu sudstva, kao i o Odluci o izboru Republičkog javnog tužioca i o izboru predsednika pojedinih sudova.

Naravno, odmah na početku da kažem da će poslanička grupa JS u danu za glasanje podržati sva ova zakonska rešenja i ove predloge odluka.

Zakon o izmenama i dopunama Zakona o sudijama uvršćuje u naš pravosudni sistem obaveze preuzete iz preporuka GREKA, grupe država Saveta Evrope za borbu protiv korupcije, kao i aktivnosti iz revidiranog Akcionog plana za Poglavlje 23 – pravosuđe i osnovna prava. Ovom, kao i izmenom i dopunama Zakona o Visokom savetu sudstva propisuje se, između ostalog, i etički odbor kao stalno telo Visokog saveta sudstva.

Naime, u članu 15. Zakona o visokom savetu sudstva pored Komisije za vrednovanje rada sudija i predsednika sudova i disciplinskog organa, kao novo stalno telo, konstituiše se i etički odbor. Ovim izmenama ovih zakona, Zakona o sudijama i Zakona o Visokom savetu sudstva povećava se, da tako kažem, stepen nezavisnosti

10/2 MJ/CG

sudijske funkcije, a samim tim se utvrđuje i nezavisnost sudske grane vlasti i time pravimo još jedan korak ka usklađivanju našeg pravosudnog sistema sa sistemima pravosuđa u EU.

Ova vladajuća većina se opredelila za evropski put i na tom putu istrajava uprkos problemima koji povremeno proizilaze iz činjenice da isplivavaju dvostruki standardi evropske politike, kada je u pitanju Srbija. Evropski put i evropski standardi su nešto čemu ova vladajuća većina stremi, naravno, uz očuvanje elementarnih državnih i nacionalnih interesa, naravno i uz očuvanje elementarnog dostojanstva države Srbije.

Ova vladajuća većina i njeni predstavnici ne vode dve politike, jednu za unutrašnje biračko telo i onu spoljnu, za međunarodnu zajednicu, kao što su to nekada činili neki prethodnici. Ova vlast ne vodi ni prozapadnu ni prorusku, ni prokinesku, već vodi jednu politiku, vodi prosrpsku politiku.

Imamo jasno postavljene ciljeve kako kada su u pitanju državni i nacionalni interesi, tako i jasne ciljeve u razvoju naše ekonomije i životnog standarda stanovništva. Ova vlast unapred kaže građanima kojim tempom će rasti životni standard i koji ciljevi su kojima stremimo u tom smislu. To ranije nikada nije bilo.

Srbija je danas politički stabilna, ekonomski sigurna, zdravstveno bezbedna i kao takav lider je u regionu po pitanju i stranih investicija i ekonomskom i svakom drugom pitanju. Izvršna vlast se ne meša u rad pravosudnih organa. Po tom pitanju sam siguran da smo dostigli evropske i svetske standarde.

Mi iz Jedinstvene Srbije, svakako poštujemo nezavisnost sudske grane vlasti, ne mešamo se ni na koji način ne vršimo pritisak na pravosudne organe, kao što to čine i pokušavaju medijski da manipulišu našim pravosuđem pojedine opozicione stranke. Imamo tu eklatantne primere manipulacije i zloupotrebe pravosudnih organa od strane pojedinih opozicionih političara iz stranaka.

Možda je najupečatljiviji primer nasilja u porodici koje je izvršio Dragan Đilas, nad svojom suprugom Ivom Đilas 2014. godine, a na koje nadležne institucije nisu reagovale iako postoji službena beleška, sačinjena u PU Vračar.

Ili možda možemo govoriti o medijskim manipulacijama sa pravosudnim organima Marinike Tepić, najplaćenije radnice Dragana Đilasa koja u medijima, umesto u pravosudnim organima i institucijama iznosi najgnusnije laži protiv najodgovornijih lica u državi, iznosi najgnusnije laži protiv predsednika naše stranke Dragana Markovića Palme, a da pri tom recimo, nije podnela nijednu tužbu u vezi tih laži, pa ni tužbu protiv Dragana Markovića Palme i time dala osnov tužilaštvu za postupanje.

Čitam danas u novinama da Mariniki Tepić smeta objavljivanje video materijala o zločinima Veljka Belivuka i njegove kriminalne grupe. Navodno smeta jer se time uništavaju dokazi. Naravno da se time ne uništavaju dokazi, naravno da ništa što nije izašlo u javnost nije izašlo, a da se prethodno sa time nije tužilaštvo složilo.

Vidite, smeta joj objavljivanje u javnosti nečega što je stvarno bilo, nečega što je dokazano, a ne smeta joj da prvo u javnost, a ne u pravosudnim organima i tužilaštvu pusti onu besramnu laž o Draganu Markoviću Palmi. Jer, njoj se jel te može, njoj ne treba tužilaštvo, njoj ne trebaju institucije, ona je sama i policija i tužilac i sudija.

Treba da prestane da naziva svedokom Branislava Radosavljevića, jer on to nije. On je kriminalac, on je lažov, on je stranački aktivista te stranke Dragana Đilasa i Marinike Tepić. To je čovek kome je Marinika obećala da nikada i nikako neće otkriti njegov identitet i tako ga zaštiti za izgovorene laži. Naravno, mi smo ga otkrili za 15 minuta i ustanovili o kome je reč.

Naravno da ona nije ni prijavila Dragana Markovića Palmu za te lažne optužbe. Nije to uradila, jer zna da bi bila tužena za lažno prijavljivanje, ali je ista uredno tražila od tužilaštva da postupa iako to isto tužilaštvo je ignorisala kao instituciju, već je krenula u medije sa svojim lažima.

Dragan Marković Palma je taj koji je otišao u tužilaštvo, poštujući tu instituciju i tražio da postupaju po lažnim navodima Marinike Tepić. Onda je putem medija vršila pritisak na tužilaštvo da se postupak izmesti iz tužilaštva u Jagodini u tužilaštvo u Kraljevo. Kada je medijski pritisak uspeo i sve premešteno u Kraljevo, tražila je da se slučaj premesti u Tužilaštvo za organizovani kriminal u Beograd, koje nije nadležno za te stvari i pri tome je ispred tužilaštva u Kraljevu dala izjavu kako je u tom tužilaštvu dobila obećanje da će taj slučaj biti izmešten u Tužilaštvo za organizovani kriminal, što je bila takođe laž i nije ništa drugo nego još jedna politička manipulacija tužilaštvom, odnosno tim važnim i bitnim državnim organom.

Takvo ponašanje treba da osude svi, pa i evropske institucije, jer to nije ponašanje nekoga ko se zalaže za evropske vrednosti i ko stalno tim evropskim institucijama blati naše pravosudne organe.

Da podsetim da su ti isti Đilasi, Marinike i drugi mutanti koji su proizašli političkom mutacijom iz Demokratske stranke, dok su oni bili na vlasti, oni su pravosuđe tretirali kao svoj partijski organ i koji su preko advokata, setite se onog nesrećnog Ristića iz Niša, Petrovića iz Šapca itd, vedrili i oblačili srpskim pravosuđem. To danas znaju i tužioci i sudije i oni mogu da uporede njihovu poziciju tada, kada su na vlasti bili ti današnji politički mutanti DS i kakva im je pozicija danas.

Gde ćete bolji primer političke manipulacije pravosudnim organima, tužilaštvom, ili pokušaja političke manipulacije, možda je bolje reći, nego da izmisle navodno obijanje stana aktivistkinje te stranke Dragana Đilasa u Jagodini i Marinika odmah na svoje društvene mreže stavi - Zago, ženo, gde si, javi se, probudi se, reaguj, jer, jelte, Dragan Marković Palma vrši pritisak na svedoke. Klasična politička manipulacija državnim organima. Takve političke manipulacije ne donose ništa dobro ni pravosuđu, ni građanima, ni državi. To je razlika između njih i nas. Oni državne organe doživljavaju kao alat za političke manipulacije, dok mi državne organe poštujemo a državu temeljno i uporno gradimo i jačamo.

Jedinstvena Srbija će sve ove primere klasične političke manipulacije pravosudnim organima od strane ovih opozicionih političara obavestiti sve evropske institucije, jer oni moraju da znaju ko su ti ljudi i koliko su oni iskreni u svojoj evropskoj opredeljenosti a koliko im je stalo do vlasti, kako bi zaštitili svoj biznis i kapital.

Zato ćemo mi iz Jedinstvene Srbije danas podržati izbor Zagorke Dolovac. Naime, Zagorka Dolovac je 2010. godine, kada su ti Đilasi i ostali bili na vlasti, bila im je najbolja. Danas im je najgora. Nama iz Jedinstvene Srbije Zagorka Dolovac i tada i sada je bila dobra, jer mi se ne mešamo u njen rad. Niko iz JS je nikada nije pozvao, za razliku od onih koji bi i te kako da se mešaju u rad Državnog tužioca, kako bi izbegli slovo zakona, kao što je bio slučaj sa već čuvenom službenom beleškom. Tužilaštvo zanima one koji se tužilaštva boje, a mi koji nemamo praksu nelegalnih aktivnosti, nemamo potrebu da se bavimo tužilaštvom i pravosuđem.

Još jednom naglašavam, Jedinstvena Srbija će podržati, kako izmene i dopune Zakona o sudijama i Visokom savetu sudstva, tako i odluku o izboru Zagorke Dolovac za Republičkog javnog tužioca, ali i izbore predsednika sudova u Kragujevcu, Pančevu i Beogradu. Hvala.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, danas raspravljamo o nizu sporazuma, što o Sporazumu za Ujedinjenim Kraljevstvom Velike Britanije i Severne Irske o saradnji, partnerstvu i trgovini, koji je bio neophodan jer je Velika Britanija izašla iz EU, pa i sporazumi Srbije sa EU samim tim prestaju da važe i kao sporazumi između Srbije i Velike Britanije. Ali, naravno, raspravljamo i o nizu sporazuma sa relevantnim finansijskim institucijama vezanim za finansijsku podršku, razvoju velikih infrastrukturnih projekata, poput Moravskog koridora, poput razvoja železničke infrastrukture i mnogih drugih infrastrukturnih sporazuma. Naravno, za sve ove sporazume u danu za glasanje poslanička grupa JS će glasati za, odnosno podržati ove sporazume.

Srbija danas više nego ikada gradi i razvija svoju infrastrukturu. Toga ne bi bilo da Srbija nije ekonomski stabilna i da javne finansije Srbije nisu pod kontrolom. Svedoci smo snažnog privrednog razvoja Srbije čak i u vreme pandemije korona virusa i tu ohrabruje i raduje podatak da je u drugom kvartalu ove godine zabeležen privredni rast od čak 15,2%, što je znatno više od projektovanih 10,6%, ako se ne varam. Kao što ste vi gospodine ministre rekli, to znači da će sa sigurnošću na kraju godine naša zemlja beležiti privredni rast koji će biti veći od 6%.

Takav snažni privredni rast ne bi postojao da nije bilo teških ekonomskih reformi koje su našu zemlju izvukle iz kandži bankrota u koje su nas stavili upravo oni koji danas kritikuju sve što se dešava u Srbiji i koji lažu i blate Srbiju u međunarodnim institucijama.

Ovakav privredni rast ne bi postojao da nije bilo i ovoliko direktnih stranih investicija. Naime, po podacima UN tada, Srbija je treća vodeća ekonomija u tranziciji po prilivu direktnih stranih investicija u 2020. godini u ukupnom iznosu od 3,44 milijarde. Čuli smo i podatak da je do sada samo za 2021. godinu taj iznos direktnih stranih investicija dostigao 1,5 milijardu i to je sve ukupno više nego sve zemlje u našem okruženju zajedno.

Ono što bih ovde istakao je da su i najveći industrijski giganti iz ekonomski najrazvijenije zemlje EU Nemačke upravo izabrali Srbiju kao najbolje mesto za investiranje. To smo mogli videti juče u Pazovi, gde je počela izgradnja fabrike „Tuv“, to smo mogli videti i pre manje od mesec dana u Jagodini gde je otvorena fabrika „Fišer“, koju su otvorili predsednik Vučić i Dragan Marković Palma. Ova prva remontuje i pravi motore za avio-industriju, ova druga koju sam pomenuo u Jagodini radi delove za automobile marke „mercedes“ i „BMV“. Znači, radi se o visokim tehnologijama.

Danas u nemačkim fabrikama u Srbiji radi oko 70.000 radnika. Da ekonomija Srbije nije dobra, da ekonomija Srbije nije snažna, da kurs nije stabilan, da Srbija nije država koja je politički stabilna, ekonomski sigurna, zdravstveno bezbedna, svakako da ni ove nemačke, a i sve ostale investicije ne bi u ovoj meri dolazile u Srbiju. To je najbolji argument u prilog tvrdnjama koje sam maločas izneo, da je Srbija danas uspešna i da je Srbija danas, bez lažne skromnosti, politički, ekonomski, vojni i svaki drugi lider u regionu. Naravno, Srbija je danas partner, a ne podanik, i Srbija je prepoznata danas kao ozbiljna i odgovorna država.

Naravno da to mnogima ne odgovara. Pojedinim silama ne odgovara jer Srbijom više ne mogu manipulisati, komšijama jer smo ih u svakom pogledu prestigli i postižemo bolje rezultate od njih, a ovim našim domaćim unutrašnjim dušebrižnicima jaka i snažna Srbija smeta jer oni u takvoj Srbiji nemaju šta da traže.

I dok nam je jasno da snažna Srbija ne odgovara onima koji bi da opravdaju svoje učešće u NATO bombardovanju Srbije, svedoci smo pritisaka od naših komšija, suseda, koji su se u zadnje vreme aktivno uključili u kampanju pritisaka na Srbiju, i dok je to nekako očekivajuće i očekivano od strane Hrvatske, bošnjačkih lidera u Bosni i Hercegovini, pomalo iznenađuje pritisak od strane onih koji su na vlast u svojoj zemlji došli na krilima autoriteta Srpske pravoslavne crkve, autoriteta blagopočivšeg mitropolita Amfilohija. Ti isti danas odbijaju da potpišu sporazum sa Srpskom pravoslavnom crkvom i donose rezolucije štetne po interese Srbije i građana Srbije. Njima ovom prilikom mogu samo da uputim mudre reči Petra Petrovića Njegoša da je svak rođen da po jednom umre, a da čast i bruka žive dovijeka.

Kada sam već kod Srpske pravoslavne crkve, samo bih kratko jednu malu digresiju. Hteo bih da obavestim i vas narodne poslanike, kao i javnost Srbije da će sutra u 8.45 časova u Hramu Svetog Jovana u Končarevu služiti se sveta arhijerejska liturgija. Svetu arhijerejsku liturgiju će služiti Njegova svetost patrijarh Porfirije i vladika šumadijski gospodin Jovan, te ovom prilikom sve vernike iz šumadijske eparhije da prisustvuju liturgiji.

No, da se vratim na pritiske kojima je izložena Srbija ovih dana.

Naime, pored pritisaka spolja, možemo svedočiti sve većim i sve bezočnijim lažima i kritikama dela opozicije koji ne birajući reči, ne birajući laži, blate Srbiju kako pred domaćom javnošću, tako i pred međunarodnim institucijama, i to upravo oni za vreme čije vlasti je Srbija bila pred bankrotom. Ti i takvi pričaju kako se danas Srbija prezadužuje, ti koji su Srbiju doveli na ivicu bankrota, koji su kredite uzimali da bi mogli da isplate plate, da održe tekuću likvidnost i uzimali kredite po sedam i više procenata kamate, ti i takvi kritikuju što mi uzimamo kredite isključivo i jedino za kapitalne infrastrukturne projekte. Optužuju nas za prezaduženost u trenutku kada je Srbija na nivou zaduženosti od 58% bruto domaćeg proizvoda, a da je, recimo, danas u ovom trenutku jedna Nemačka na 2,2 miliona evra ili 80% zaduženosti bruto domaćeg proizvoda, ili jedna Italija koja je na 180% ili Grčka koja je čak na 343% javnog duga.

Da li ekipa okupljena isključivo oko ličnih interesa i zaštite ličnih biznisa kritikuje danas Srbiju što je prosečna plata u Srbiji iznad 500 evra ili što će, kako smo mogli čuti, biti u januaru 2022. godine 612 evra ili možda da će minimalna plata ili minimalac čuveni do kraja godine biti veći od 300 evra, odnosno viši od 35.000 dinara?

Ili kritikuju možda povećanje penzija? Ili možda kritikuju to što će prosečna plata u Beogradu u januaru 2020. godine biti 770 evra? Ili kritikuju možda što nam je deficit u prvih pet meseci ove godine znatno manji od planiranog, odnosno da smo imali prihode u iznosu od 533,8 milijardi, rashode od 633,6 milijardi, odnosno da nam je deficit 99,8 milijardi, što je znatno manje od planiranih 120 milijardi dinara.

Naravno, da im smeta uspešna Srbija, jer u toj i takvoj uspešnoj Srbiji nemaju šta da traže. Mi ćemo se rukovoditi mudrim rečima - ako si uspešan imaćeš lažne prijatelje i prave neprijatelje ali budi uspešan uprkos tome.

Ono što se moglo jutros čuti na Kolegijumu Narodne skupštine, vidim da su u Agendu pregovora kroz posredovanje evropskih parlamentaraca, znate, 9. i 10. pregovori o izbornim uslovima, da su, ta ekipa je negde ubacila u agendu tih razgovora temu – politički narativ. Baš se radujem tome, jer ću pitati gospodu posrednike, evroparlamentarce, da li oni podržavaju politički narativ Dragana Đilasa? Da li oni podržavaju politički narativ Marinike Tepić, Vuka Jeremića i njima sličnih? Politički narativ linča, laži, vređanja najgore vrste. Politički narativ pretnje porodicama, rođacima političkih neistomišljenika. Politički narativ izgovaranja najodvratnijih laži upravo protiv onih koji ne misle kao oni.

Naš politički narativ, naravno, će biti ekonomija, biće životni standard, penzije, plate, investicije, fabrike, putevi, bolnice, briga o selu, o poljoprivrednicima. Naš narativ će biti Moravski koridor, brze pruge i druge strane investicije, a njima ostavljamo njihov krug pokvarenosti i njihovo blato i njihov politički narativ.

Kao što je predsednik Jedinstvene Srbije Dragan Marković Palma svojevremeno rekao – osnovni zadatak politike je briga za svakog građanina. Mi ćemo i nastaviti da vodimo računa i da vodimo brigu o svakom građaninu, a njima ostavljamo brigu za svoj ogromni kapital i brigu za svoj biznis.

Naravno, Jedinstvena Srbija će, kao što sam već rekao, poslanička grupa u Danu za glasanje podržati sve ove sporazume. Hvala.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici.

Mi danas ovde raspravljamo o zakonima o studentskom organizovanju i Zakonu o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju, u pojedinostima. Ono što ja, sa zadovoljstvom mogu da kažem jeste da su svi predloženi amandmani dobronamerni i u cilju popravljanja teksta postojećih zakona i da mi je drago da je na Odboru za obrazovanju usaglašen stav u vezi amandmana posvećenom članu 20. stav 1. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju. Mislim, da time i taj zakon dobija još više na pravičnosti, a svakako će poslanička grupa JS u danu za glasanje podržati ovaj zakon, kako i u pojedinostima, tako i u celini.

Ja sam govoreći u načelu o zakonima i o Zakonu o visokom obrazovanju, pre svega, završio to izlaganje rečenicom – da je obrazovanje kao veslanje uzvodno, čim prestanete, počnete da se krećete unazad. Time bih i nastavio iz prostog razloga što smo svedoci da zadnjih 20 godina, da je naš obrazovni sistem u konstantnim reformama obrazovanja. Naravno, da te reforme obrazovanja na svim nivoima kako srednjem, osnovnom i visokom ne mogu se izvršiti preko noći, jer svaka reforma obrazovanja mora da traje najmanje onoliko koliko traje i odgovarajući obrazovni ciklus.

Ono što je bitno danas reći jeste da razvoj, civilizacijski razvoj, razvoj naučno-tehnološki razvoj u svetu se kreće toliko munjevitom brzinom, toliko se munjevitom brzinom menja svet da je potreba za reformama i da bi neki obrazovni sistem išao u korak sa tim promenama i tim napretkom, on mora stalno da se menja. Ne samo da prati taj napredak, već mora i da anticipira u kom pravcu se kreću te promene u narednih pet, deset i više godina, jer danas kada upišemo po jednog osnovca on završava svoje školovanje za najmanje 12 ili 16 i više godina. Mi moramo da znamo šta je to što će trebati našoj državi, našoj privredi i društvu od obrazovanja, od obrazovnih profila i tako dalje.

To naravno stavlja svaki obrazovni sistem u tzv. stanje permanentnih i konstantnih reformi. Jednostavno obrazovni sistem ne može više biti tako krut, mora biti fleksibilan. Klasični i kruti sistemi formalnog obrazovanja moraju se menjati i mora se ljudima ponuditi mnogo više programa dokvalifikacije, prekvalifikacije i specijalizacije kako bi naši građani imali priliku da se stalno obrazuju za one poslove koji se nude na tržištu rada.

Da se ne bi desilo ono što se dešavalo pre 20, 15 godina kada su oni koji danas na sva usta optužuju današnju vlast koji su zatvarali radna mesta, zatvarali fabrike i ostavljali ljude bez posla, a ti ljudi ostajući bez posla nisu imali rešenja za sebe da nađu neko novo zaposlenje i neko novo radno mesto. Naravno danas, za razliku od njih, mi otvaramo nova radna mesta. Stalno postoji potreba za radnom snagom i u tom smislu mi moramo da ponudimo kao obrazovni sistem jedan fleksibilniji sistem sa dosta programa dokvalifikacije, prekvalifikacije i specijalizacije.

Zašto ovo pričam? Ovo, naravno, ne važi samo za srednje stručno obrazovanje, već važi i za visoko obrazovanje. Prekjuče sam na televiziji, kada su najavljivali prijemne ispite, gost je bio sa Elektrotehničkog fakulteta i on je rekao jednu rečenicu koja je meni zaista zaparala uši - pošto je veliko interesovanje za Elektrotehnički fakultet, pošto se mnogo kandidata prijavilo, oni su pripremili poseban ispit kako bi što jaču trijažu napravili. Ja mislim da je to fundamentalno pogrešna postavka. Zašto?

Nije posao fakulteta da izabere, odnosno krajnje je vreme da fakultet izađe iz tog odela naučne institucije i da uđe konačno u odelo obrazovne institucije, jer nije posao fakulteta samo da izabere one najgenijalnije, najbolje i najsposobnije, koji će se baviti naukom i da pri tom, ako je najveće interesovanje na primer za IT smerove trenutno, da jedan ogroman broj zainteresovanih učenika budućih studenata jednostavno tom njihovom teškom trijažom, kako su oni rekli, da ih jednostavno odstrane i eliminišu taj veliki broj potencijalno dobrih IT stručnjaka, ne tih genijalaca koji će se baviti naukom, ali kvalitetnih, vrednih ljudi koji će želeti da se bave tom strukom, za čijim poslom postoji potreba na tržištu rada. Za takvom radnom snagom postoji potreba na tržištu rada, traže se IT stručnjaci.

Onda je, po meni, mnogo logičniji i bolji pristup da takvi fakulteti naprave dogovor sa državom da se i prošire kvote za takva radna mesta za koje tržište rada ima potrebu, gde postoji interesovanje učenika odnosno budućih studenata, nego da ih jednostavno odbacimo od tih smerova.

Inače, država Srbija poslednjih 12 godina stalno govori da je ulaganje u obrazovanje investicija i da nije trošak. U tom smislu možda ova preporuka fakultetima i njihovoj upisnoj politici može biti korisna.

Na kraju krajeva, ja bih tu jedan citat Brajana Trejsija rekao, koji kaže: "Ako želite da promenite ili poboljšate nešto u svom životu, morate da počnete tako što ćete menjati unutrašnje aspekte svoga uma". Pa, eto i preporuke tim fakultetima, da malo porazmisle o tome da konačno izađu iz tog odela naučne institucije u odelo obrazovne institucije. Treba i jedno i drugo, ali je pitanje mere. Možda treba o tome diskutovati. Što se tiče tih obrazovnih zakona i obrazovanja, ja bih toliko.

Međutim, kolege narodni poslanici su me podstakli da malo progovorim i o aktuelnoj situaciji. Naime, kolega Marković je rekao da se u društvu stvara atmosfera linča i nasilja. I naravno da ne samo u ovom domu i ne samo poslanici Jedinstvene Srbije, nego svi mi u poslednje vreme govorimo o nasilju kao modelu ponašanja pojedinih političkih opcija. Naravno da ukazujemo na to da institucije sistema često ne reaguju na dokazane i potvrđene slučajeve nasilja i da to možda jeste ponašanje institucija koje podstiče i podgrejava tu atmosferu linča i nasilja.

Naime, pričao sam ovde o jednom nasilniku, znate već o kome, stalno pričamo o njemu, da je vršio nasilje nad porodicom, da postoji o tome službena beleška, da se stalno govori u ovom skupštinskom sazivu o tome, a da institucije do dana današnjeg nisu reagovale. A upravo taj isti čovek, taj isti nasilnik je glavni režiser stvaranja te atmosfere linča i nasilja.

Srbiji je danas preko potrebna stabilnost, više nego ikada, jer je Srbija ovih dana izložena velikim pritiscima, a naročito po pitanju Kosova i Metohije. Toj politici stabilnosti moramo dati doprinos svi, pa i te famozne institucije koje smo ovde prozivali i mi narodni poslanici, gde su tokom plenuma i pitanja Vladi i sama premijerka i drugi visoki zvaničnici rekli da čekaju da se oglase te famozne institucije, itd, itd.

Mislim da i te famozne institucije moraju dati svoj doprinos neophodnoj i preko potrebnoj političkoj stabilnosti u državi Srbiji.

Negde, kada smo već kod tih ljudi i kod te priče, kolega narodni poslanik je malo čas rekao da ljudi koji su visoko obrazovani imaju manjak patriotizma. Ja mislim da, moram da odgovorim na to i da se osvrnem na to, patriotizam nije obrnuto proporcionalan stepenu obrazovanja, odnosno nema direktne veze sa obrazovanjem i stepenom obrazovanja, već pre svega patriotizam, dame i gospodo, ima veze sa čašću, sa obrazom i, pre svega, sa usvojenim i naučenim sistemom vrednosti, prihvaćenim sistemom vrednosti. Pitanje patriotizma zaista nema veze sa nekim stepenom obrazovanja.

Oni o kojima je gospodin Rističević, oni nemaju taj dovoljan stepen patriotizma, ne zato što su obrazovani, ne zato što puno toga znaju, već nemaju dovoljan stepen patriotizma jer njihov usvojen sistem vrednosti je pre svega novac i samo novac. Oni za Srbiju i za građane Srbije ne haju. Hvala.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre Ružiću sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, danas raspravljamo o zakonu o studentskom organizovanju i zakonu o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju, znači, o jednom potpuno novom zakonu i o izmenama i dopunama jednog važnog sistemskog zakona koji tretira jedan važan deo obrazovnog sistema Srbije.

Odmah na početku da kažem da će poslanička grupa Jedinstvene Srbije u danu za glasanje podržati oba ova zakonska predloga.

Kada govorimo o zakonu o studentskom organizovanju, možemo reći da istorija studentskog organizovanja ima tradiciju koliko i najstariji univerziteti i fakulteti na svetu, poput Bolonjskog, koji je osnovan 1088. godine ili Sorbone, koja je osnovana 1150. godine, ali negde ozbiljniji začeci studentskog organizovanja vezani su naravno upravo za te univerzitete, ali negde u XIII veku.

Što se tiče Srbije, začeci institucionalnog organizovanja studenata vezuju se za 1852. godinu i osnivanje Fonda za pomoć siromašnim studentima. Međutim, svi ti oblici studentskog organizovanja nisu bili institucionalno i zakonski uređeni sve do 2005. godine, kada je donet Zakon o visokom obrazovanju, koji je prepoznao oblike studentskog organizovanja poput studentskog parlamenta i studentskih konferencija.

Međutim, vremenom se pokazalo da je ostalo dosta nedorečenosti i jednostavno, ukazala se potreba za pravljenjem potpuno novog zakona koji danas imamo kao zakonski predlog ovde u Narodnoj skupštini i koji podržavamo. Rekoh, bilo je neophodno zakonski regulisati i taj oblik organizovanja ljudi, odnosno organizovanja studenata.

Istorija studentskog organizovanja je negde paralelna sa istorijom i studentskog aktivizma, koji je vrlo često vezan i za politički aktivizam tih studentskih organizacija, kao što je to bio, recimo, Revolucionarni studentski pokret koji je na Beogradskom univerzitetu osnovan dvadesetih godina 20. veka, a koji je bio naročito aktivan tridesetih godina 20. veka i koji je bio pod velikim uticajem tada Komunističke partije Jugoslavije ili, recimo, poput studentskih protesta 1968. godine, koji su bili deo jednog šireg masovnog, civilizacijskog, svetskog pokreta, ali tu su bili i studentski pokreti devedesetih godina, „Otpor“, sve do poslednjeg „Jedan od pet miliona“.

Zajedničko većini pomenutih studentskih političkih aktivnosti bilo je da su jako zloupotrebljavani od strane političkih partija i grupacija, a slobodno mogu reći, zloupotrebljavani i od pojedinaca.

Maločas je Dragan Marković Palma pomenuo jedan takav slučaj, a to je slučaj Dragana Đilasa, koji je kao vođa studentskog pokreta 1992. godine zloupotrebio taj studentski pokret zarad svojih ličnih interesa.

S obzirom da sam tada bio student četvrte godine fakulteta, bio sam, hajde da tako kažem, upoznat sa tim dešavanjima, svedok tog vremena i mogu odgovorno da kažem da je Dragan Đilas zloupotrebio taj politički protest zarad svog ličnog bogaćenja.

Naime, te 1992. godine, on i njegov kum Mlađan Đorđević, koji je živeo u domu „Mika Mitrović“ na Voždovcu, a pitam gde sada živi, koji su obojica bili u izlizanim, pocepanim farmericama, a gde su sada, oni su taj protest i studente iskoristili za lično bogaćenje i možda je to najbrutalniji primer ekonomskog i političkog uspona.

Naime, neposredno nakon završetka tih protesta, koji su, da vas podsetim, završili kako bi krenuo tzv. opozicioni vidovdanski sabor ispred Narodne skupštine, raspisani su izbori za predsednika, na kojima je bio i kandidat Milan Panić, koga je Dragan Đilas podržao i pozvao studentske aktiviste iz tadašnjeg protesta da podrže njegovu kampanju tako što će raditi kampanju u svojim lokalnim sredinama. E, ti studentski aktivisti su krajem te 1992. godine proneli vest da Dragan Đilas pravi žurku za prvi zarađeni milion.

Znači, govorim o čoveku koji je unovčio studentski protest i zaradio prvi milion maraka za manje od godinu dana, a da vas podsetim, govorim o vremenu kada je na kraju 1992. godine inflacija iznosila 19.855%, a Đilasov profit je iznosio višestruko više od tih 20.000%.

Ono što je bitno, jeste da govorimo o vremenu kada u studentskim menzama nije bilo ni hleba i kada su se studenti koje je tada zaveo Dragan Đilas snalazili za život na razne načine.

Najveći deo tih tadašnjih studenata danas su ljudi koji odgovorno i teško rade i zarađuju za svoj život, za razliku od Dragana Đilasa, koji ide od egzotične do egzotične destinacije, proverava kakvo je stanje na njegovim bankovnim računima i uživa u svom bogatstvu.

Osnovno je pitanje - zašto neko iznosi novac iz svoje zemlje ako je pošteno taj novac zaradio i ako je platio porez? Đilas, unovčivši studentski protest, uvideo je da trgovinom uticajem može se zaraditi veliki novac, pa je brzo preko DS gradio svoju političku karijeru, koju je vodio isključivo kao priliku za lično bogaćenje.

Dragan Đilas, čovek bez skrupula, koji je u branjenju svog ličnog poslovnog interesa spreman na sve, možda je najbolji primer činjenica da je otkupio dugove te iste DS, zahvaljujući kojoj je sve u životu stekao i danas je drži u ekonomskom i političkom ropstvu.

Đilasova bitka za vlast u stvari jeste bitka za povlašćeni položaj. Kako tretira DS danas, kao najveći poverilac, tako je tretirao dok je bio na vlasti i građane Srbije i njegov jedini politički cilj i želja jeste da dođe na vlast kako bi nastavio ono što je radio nekada i za šta su ga građani Srbije odbacili kao političara.

Ne bih više o zakonu o studentskom organizovanju, pričao bih o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju.

Vi ste, gospodine Ružiću, maločas rekli da sam čitav život u obrazovanju, da sam 17 godina neko ko sprovodi obrazovnu politiku Ministarstva prosvete u Pomoravskom okrugu i svakako da sam svedok svih reformi obrazovnog sistema i to u svim njihovim delovima, i u osnovnom, srednjem i u visokom.

Za razliku od osnovnog i srednjeg obrazovanja, gde su reforme išle nekako u kontinuitetu i gde je rast kvaliteta tih delova obrazovnog sistema, znači, rast kvaliteta u osnovnom i srednjem obrazovanju negde bio kontinuiran i pratio je te obrazovne reforme, ne mogu da kažem da je isti slučaj bio i sa visokim obrazovanjem.

Naime, od kada je 2005. godine donet Zakon o visokom obrazovanju, jednostavno bili smo primorani da stalno menjamo taj zakon zbog niza nedorečenosti koje su dovele do situacije da u našim visokoškolskim ustanovama, ne svim, ali u delu visokoškolskih ustanova, rast kvaliteta, u tim ustanovama, nije išao paralelno sa rastom biznisa. Negde je na mnogim našim visokoškolskim ustanovama biznis rastao više i brže, nego što je rastao kvalitet obrazovanja i nastava na tim visokoškolskim ustanovama, što nije dobro i što nije društveno poželjno i što, naravno, svi mi želimo da se promeni.

Mislim da ovim izmenama i dopunama Zakona, a izdvojiću dve izmene koje su, po meni, ključne i suštinske. Prva je da se izmešta mogućnost da Nacionalni savet za visoko obrazovanje postupa u drugom stepenu po žalbi o akreditacionom postupku i da se taj neki institut prebacuje Nacionalnom savetu za akreditaciju. Mislim da je to dobro rešenje, jer se na taj način kompletan postupak akreditacije, odnosno ispunjavanja minimuma uslova, kvaliteta i standarda kvaliteta pojedinih visokoškolskih ustanova prebacuje na Akreditacionu komisiju. Mislim da je to dobro, jer je ranije to bilo razvodnjeno i dovodilo je do brojnih problema.

Druga stvar je to što se Nacionalni savet za visoko obrazovanje bira u Narodnoj skupštini Republike Srbije, i to je dobro rešenje i predlog daje Vlada.

Sve ovo bih završio jednim citatom koji je rekao Lao Ce, a to je da je obrazovanje, kao veslanje, uzvodno, ako prestanete krećete se unazad. Zato čitavo društvo, gospodine ministre, čitava država, naše ministarstvo, obrazovne ustanove, ne smeju prestati da veslaju ni u ovo doba korone i obrazovni sistem mora da se stalno razvija i radi kako bismo stvorili dobre uslove za budućnost nekih budućih generacija. Hvala.

Poštovani predsedavajući, uvažena ministarka gospođo Kisić Tepavčević, dame i gospodo narodni poslanici, danas ovde raspravljamo o Zakonu o izmenama i dopunama Zakona o penzijsko-invalidskom osiguranju, i to u onom delu gde ispravljamo, da tako kažem, jedan prazan prostor koji se stvorio usled neusklađenosti privrednih reformi i reformi penziono-invalidskog sistema i gde jedan deo populacije penzionera, da tako kažem, nije bio u mogućnosti da ostvari sva ona svoja prava koja su im pripadala. Ovde ovim izmenama i dopunama zakona pronalazimo način i rešenje da to sve ispravimo.

Naime, u Srbiji danas imamo negde oko 1.696.000 penzionera, što na ukupnu populaciju od 6.945.000 građana Republike Srbije iznosi negde oko 24,42% stanovništva. Odnosno, danas pričamo o populaciji penzionera, o delu naše populacije koji je tokom svog radnog veka i života dao nemerljiv doprinos izgradnji naše države i razvoju naše države, o delu populacije koji je svojim odgovornim odnosom prema državi, svojom posvećenošću dobrobiti Srbije dala ogroman doprinos ekonomskim reformama konsolidaciji javnih finansija naše zemlje i reformama koje su Srbiju, koja je bila, da vas podsetim, 2012. godine pod bankrotom, pretvorili u ekonomski stabilnu i prosperitetnu državu za jako kratko vreme.

Ući u proces tih ekonomskih reformi kojima su konsolidovane naše javne finansije nije svakako bila laka odluka. Samo ljudi koji su ekonomski prosvećeni, koji su posvećeni svojoj državi mogli su razumeti i podržati takve reforme. Ta podrška mnogih, odnosno ogromne većine građana države Srbije, a pogotovo naših penzionera, naročito se pokazala važnom u prethodnih godinu i po dana, u vreme kada je pandemija korona virusa i ekonomska i zdravstvena kriza zahvatila svet, a Srbija je zahvaljujući tim ekonomskim reformama uspela za vreme pandemije korona virusa da očuva privredu, da očuva ekonomsku i finansijsku stabilnost, da bude lider u stranim investicijama, ne samo u regionu, već i znatno šire, i da sa druge strane sačuva zdravstvenu bezbednost i obezbedi dovoljno vakcina za sve, pogotovo za one najugroženije, a to su upravo penzioneri.

Možda na tom primeru možemo najbolje videti koliko dobrobiti može biti za neko društvo kada se stvori sinergija u odgovornom ponašanju, sa jedne strane, države i u odgovornom ponašanju, sa druge strane, većine građana države. Naravno, to dovodi do rezultata da imamo ekonomski stabilnu državu i zdravstveno bezbednu državu, državu u kojoj možemo birati između četiri vakcine, u kojoj se ne vodi bitka za ležaj u bolnicama tokom pandemije korona virusa. Sve to su razlozi zbog kojih će poslanička grupa Jedinstvene Srbije u danu za glasanje podržati i ove izmene i dopune zakona.

Rezultati u svim sferama društva bili bi još veći da su isti stepen odgovornosti i rekao bih isti stepen ljubavi prema državi pokazali svi politički faktori i svi politički akteri na političkoj sceni naše zemlje. Nažalost, to nije bio slučaj, jer postoji jedan, doduše, na sreću, malobrojan deo političke scene u Srbiji koji se sve vreme, kako tokom ekonomskih reformi, tako i tokom borbe protiv korona virusa, ponašao krajnje neodgovorno trudeći se da svim snagama, koje na svu sreću i nisu tako velike, diskredituje svaki napor države i građana da se izbori sa pretećim ekonomskim bankrotom naše države. Još jednom se vraćam na 2012. godinu i na situaciju prezaduženosti naše države, u koju su nas doveli ti isti koji se sada tako neodgovorno ponašaju i koji na svaki način sapliću i podrivaju napore naše države. Oni podrivaju napore naše države i tokom borbe protiv Kovida 19, oni svojim ogovaranjima, pisanjima raznoraznih dopisa i pisama međunarodnim institucijama i pojedincima pokušavaju da diskredituju teško stečeni međunarodni kredibilitet naše države Srbije.

Zašto su to radili i zašto to rade? Već sam jednom ovde, dame i gospodo, u ovom visokom domu rekao da oni u Srbiji koja je stabilna i jaka, u Srbiji koja se razvija, u Srbiji u kojoj raste životni standard građana, u kojoj svi ekonomski brojevi idu plus, oni u takvoj Srbiji nemaju šta da traže. Oni su svesni očajno male podrške koju imaju među građanima Republike Srbije i oni čak sad otvoreno govore da ne haju za to šta građani žele i koga građani žele. Oni žele da nametnu sebe na silu, uz pomoć onih koji ih podržavaju van Srbije. U tom toliko otvoreno idu da kažu da njih ne zanima ni izborna volja građana i šta građani misle.

Evo poslednjeg primera vezano za to, pričam o konferenciji za štampu Đilasove najplaćenije radnice Marinike Tepić i citiram njen tvit: Šta je za nas lustracija? Nije revanšizam, već da oni koji su kršili ljudska prava na slobodu izbora, informisanja, mišljenja, izražavanja, ne mogu više da se kandiduju i nema onda, pazite dobro, reći će građani na izborima da li smo krivi. Ne, nego ne možete više ni da se kandidujete.“ Završen citat.

Oni otvoreno kažu da njih demokratija ne interesuje, da njih izbori kao kruna demokratije apsolutno ne interesuju. Oni otvoreno kažu da njih ne interesuje šta će građani reći na izborima. Oni jednostavno hoće da dođu na vlast na silu i da kada dođu na vlast zabrane svima koji drugačije misle ne samo da misle, već zabranjuju i uskraćuju i ono ustavno pravo da biraju i da budu birani. Oni ignorišu narod, ignorišu demokratiju i oni misle da su samo oni pametni, da su najpametniji, da su najlepši, da su najbogatiji i da oni imaju jedini božansko pravo da vladaju Srbijom, jer oni su, jel te, viša rasa, oni su nadljudi.

Pa, pitam ja vas, dame i gospodo narodni poslanici ovde, a pitam i javnost Srbije, na šta vam liči ovakva politika, na šta vas podseća ovakva politika i politički stav? Mene neodoljivo podseća na fašizam. Samo što se ovde ne radi o nacionalnom fašizmu kakav je bio izvorni u vreme Nacističke Nemačke ili Musolinijeve Italije, već se radi o jednom anacionalnom mondijalističkom fašizmu. Ali, fašizam je fašizam. On podrazumeva diktaturu, on podrazumeva nepoštovanje volje naroda, on podrazumeva postojanje više klase, klase koja je predodređena da vlada. Svi elementi tog fašizma sveli su se i našli su se u jednom jedinom tvitu Marinike Tepić.

Marinika Tepić kaže i odgovara predsedniku Srbije – evo, ti si prvi koga ćemo mi, po tom našem fašističkom principu, staviti u neke naše moderne konclogore. Nažalost ili na sreću građana Srbije, u stvari na sreću građana Srbije, Marinika Tepić je potpuno promašila metu. Jer, ko najviše krši ljudska prava od aktuelnih političara? Ko bije svoju suprugu i tuče njenog oca? Ko preti supruzi? Ko je taj ko preti policajcu dok je na službenoj dužnosti? Ko preti studentima na ulici? Na kraju krajeva, ko sprečava i ko se ljuti i viče i urliče na novinare i ko se bori protiv nezavisnog i slobodnog novinarstva na svojim konferencijama za štampu? Pa, upravo Marinikin gazda Dragan Đilas.

Evo, poručujem Mariniki, iako se ne slažem duboko, suštinski sa njenim izjavama i političkim stavovima, i rekao sam da smatram da imaju elemenata fašizma, ja kažem, po tim tvojim kriterijumima, Marinika, prvi na tom vašem odstrelu koji biste vi proizveli kada biste došli na vlast trebao bi da bude upravo tvoj gazda Dragan Đilas.

Često možemo čuti da se kaže da jedina sposobnost nesposobnih jeste da onesposobe sposobne. I deo opozicije, ovakva kakva jeste, nesposobna, stalno pokušava lažima, pokušajima izvrtanja stvarnosti da dezavuiše i da provuče kroz svoj krug pokvarenosti i kroz svoje blato svakoga ko pokazuje rezultat i zbog tog svog rezultata ima podršku naroda.

Već smo rekli da tom delu opozicije podrška naroda ne treba, oni ignorišu volju naroda i stalno izvrću realnost. Primera je bezbroj, ali evo nekih od njih. Na primer, prošle nedelje u Jagodini je otvorena fabrika „Fišer“, koja će zapošljavati više od 400 radnika. Tom prilikom je vlasnik te fabrike, inače peti najbogatiji Nemac, prof. Klaus Fišer, rekao da će već krenuti odmah u izgradnju i druge nove fabrike u Jagodini koja će zaposliti oko 1.000 radnika novih i tom prilikom je došao da tu fabriku otvori i predsednik Srbije.

Evo odličnog primera kako se izvrće stvarnost i realnost. Za medije koji podržavaju Dragana Đilasa i njegovu svitu nije bila vest da je otvorena nova, moderna, savremena fabrika koja proizvodi delove za Mercedes, BMV, za najveće i najmoćnije svetske kompanije, da će se zaposliti 400 radnika, koji će primati dobre i visoke plate, da to jača stabilnost ekonomsku naše države, da naša država jeste privlačna i najprivlačnija za strane investitore, ne samo u regionu nego i šire, da se Srbija ekonomski razvija, jer je to najbolji pokazatelj. Kada vam dođe peta kompanija u Nemačkoj, u ekonomski najrazvijenijoj državi EU, ovde investira i kaže – odmah sledeći korak nova investicija, ne, to za te medije nije vest, to za Mariniku Tepić, Dragana Đilasa, Sandu Rašković Ivić, Vuka Jeremića nije vest.

Znate šta je bila njihova vest, tog dana, jer su želeli da izokrenu stvarnost? Vest je bila da je predsednik Republike Srbije svojim dolaskom u Jagodinu, jelte, oprao Dragana Markovića Palmu i da je poslao jasnu poruku tužilaštvu. Iako je tada i tom prilikom, to je i gospodin Aleksandar Mirković rekao prethodnog puta, iako je predsednik Srbije rekao da niko neće uticati, ako je Dragan Marković Palma kriv, on će odgovarati, iako je tada i tom prilikom i sam Dragan Marković Palma rekao da njega ne treba da brani niko od Marinikinih laži, pa ni predsednik Republike, iako je rekao da je on sam sebe prijavio u tužilaštvo, jer Marinika nije htela da ga prijavi, jer zna da bi odgovarala za lažno prijavljivanje. Ne, za te medije je to bila glavna vest, nije bila glavna vest da je Srbija prosperitetna, da Srbija napreduje i da se nešto lepo dešava u državi Srbiji. Ne, samo da prave haos, samo da provlače ljude kroz blato, jer jedino u takvoj sredini, u takvom krugu svoje pokvarenosti oni mogu da budu nešto koliko-toliko bitni.

Kada govorimo o tom izvrtanju stvarnosti, evo i sledećeg primera. Mesecima, a možda je bolje reći i godinama unazad, Vuk Jeremić, Dragan Đilas i njegova klika obmanjuju javnost kako će Srbija, odnosno predsednik Srbije, priznati Kosovo, i evo samo što nije, i evo još koliko sutra, i evo još malo sutra, i tako unedogled. Onda juče, kada u Briselu u prisustvu međunarodnih posrednika predsednik Republike kaže tom samozvanom predstavniku kosovske administracije, u lice – nikada neću priznati Kosovo, to za te medije koji podržavaju tu kliku oko Dragana Đilasa i Vuka Jeremića nije bila vest, nije bila glavna vest.

Znate šta je njima bila glavna vest? Glavna vest je bila, jelte, da je Vrhovni kasacioni sud poništio odluku Apelacionog suda i vratio na ponovno presuđivanje u vezi predmeta Darka Šarića. Pritom, otvoreno lažu i povezuju državu Srbiju sa tim, iako je kod nas sudstvo nezavisno, iako je to sve iz proceduralnih razloga, iako država sa tim nema ništa, ali ama baš ništa. A pogotovo nema ni sa tim sudijama, koje su upravo oni koji su se raštrkali iz nekadašnje DS, postavljali, odnosno setimo se reforme pravosuđa koju su vodili niški i šabački advokat, da im ne pominjem imena.

Oni su sve te sudije postavili i mi nemamo ništa protiv, mi samo tim ljudima kažemo – radite onako kako treba i radite po zakonu. Niko se ne meša tim ljudima. Ali, jelte, nije vest da je predsednik Srbije rekao Kurtiju u lice da neće priznati Kosovo, već je glavna vest presuda Darku Šariću. To je ono o čemu pričam i što jeste izvrtanje stvarnosti i realnosti. Ili kada najplaćenija Đilasova radnica Marinika Tepić kaže – evo, tužilaštvo dva meseca ne preduzima ništa po slučaju Palme. „Alo, Zago, ženo, ne spavaj“, citiram Mariniku Tepić. A istina je u stvari suprotna.

Istina je da više od dva meseca Marinika Tepić je izgovorila najgnusnije i najogavnije laži protiv Dragana Markovića Palme, pritom ne dajući nijedan dokaz, nijednu žrtvu, samo jednog navodnog svedoka Branislava Radosavljevića, o kome smo pričali već ovde dosta puta, kriminalcu koji je hapšen šest puta, osuđivan i koji je inače, jelte, gledam i slušam na nekom radiju, proglašen za mladu nadu Stranke slobode i pravde, jer je on njihov visoki stranački aktivista. E, neka im je na čast. A i njega su hteli da sakriju, ni njega nisu hteli da dovedu u tužilaštvo i zato su ga zamaglili i zato su mu skremblovali glas, jer su hteli da ta laž ostane u magli, da visi negde u javnosti, bez ikakvih dokaza, bez svedoka.

Govori o 31 svedoku. Pa od tog 31 svedoka, 30 su u stvari saradnici i prijatelji Dragana Markovića Palme koje je taj kriminalac naveo u onom sramnom videu koji su prikazali na konferenciji za štampu. Znači, nijedan nije Marinikin svedok. I te ljude su provlačili kroz tužilaštvo, morali su da daju izjave. Zbog čega? Zbog Marinikinih laži.

Naravno, još jednom ponavljam, zarad javnosti, ona je tu laž izjavila i htela je da ostavi u magli, da visi u javnosti i da svaki put upire u Dragana Markovića Palmu, a da pritom nije podigla tužbu u tužilaštvu i nije podnela prijavu u tužilaštvu, jer zna da bi odgovarala za lažno prijavljivanje, već je htela da to ostavi takvo. I nije ona ta koja insistira pred tužilaštvom, nego je upravo Dragan Marković Palma taj koji stalno i svakodnevno insistira da se ta stvar izvede na čistac i on je taj koji ne želi da to ostane nerazjašnjeno, neraščišćeno i da visi u vazduhu.

Ali njihovi mediji o tome ne izveštavaju. Oni pričaju o tome da je to što je Marinika rekla krajnja i definitivna istina, oni uopšte ne uzimaju ni daju ni delić sumnje u njenu izjavu. Zašto? Zato što otvoreno podržavaju i rade i agituju za tu stranu.

Šta reći, na kraju krajeva, o ljudima kojima se kokoške priviđaju kao droga? Jednostavno, ti mediji koji podržavaju Dragana Đilasa i ostalu kliku kao da imaju zavet ćutanja po pitanju nasilja u porodici, odnosno kao da imaju zavet ćutanja nad slučajem Dragana Đilasa, dok Marinikine laži non-stop trpaju u etar.

Ono što je istina, za šta postoje svedoci, za šta postoje žrtve, za šta postoje dokazi, o tome ne pričaju ili su eventualno pre jedno mesec i po dana sa jednom kratkom vešću rekli – a, to je demantovano. Pa ljudi, to ne može da se demantuje. Postoji potpis Ive Đilas na službenoj belešci u Policijskoj upravi Vračar, postoji dokaz. Oni su mogli da se nagode.

Ja razumem Ivu Đilas, samohrana majka, zna sa kime ima posla i onda kaže – bolje da se nagodim i živim mirno, nego da imam dalje problema sa čovekom sa kojim inače imam problema, ali tu postoji dokaz. O tome ti mediji ne govore ni jednu jedinu reč.

Zato za razliku od onih, odnosno njih koji ne priznaju sud naroda mi kao prioritet postavljamo volju naroda. Za razliku od njih kojima je cilj bavljenja politikom, zaštita ličnog kapitala i biznisa, mama je cilj zaštita nacionalnih i državnih interesa. Za razliku od njih kojima je prioritet očuvanje i uvećanje ličnog bogatstva, nama je cilj ekonomski napredak države i povećanje životnog standarda naših građana.

Oni će nastaviti sa njihovim nedelima, mi ćemo nastaviti sa našim delima, novim koje ćemo ostaviti generacijama iza njih, a građani Srbije to pomno posmatraju i građani Srbije su jedini koji presuđuju na izborima koja je politika za njih najbolja, koliko god to bolelo Dragana Đilasa i njegovu klitku, tako je bilo i tako će u Srbiji biti i zato Jedinstvena Srbija podržava ovaj zakon. Hvala.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi kolega poslanik Aleksandar Mirković je pitao kako da nazove Mariniku Tepić. Ja bih da mu pomognem jer sam imao prilike ovde da dajem različite definicije te društveno devijantne pojave, pa smo rekli da je to najplaćeniji radnik u kompaniji Dragana Đilasa, možemo je tako nazvati, možemo je nazvati Đilasovim Pinokiom, možemo je nazvati seoskom opajdarom koja samo zna da širi laži po sokacima i razne druge nazive.

Ne bih ja dalje o tim nazivima. Ono što ste vi u pravu jeste da se danas u Jagodini desila jedna lepa stvar i da smo u Jagodini mogli da čujemo nekoliko lepih vesti, a to je da osim što je otvorena fabrika „Fišer“ sa 400 zaposlenih radnika. Profesor Klaus Fišer, vlasnik kompanije „Fišer“ je danas dao i drugu lepu vest, a to je da će veoma brzo krenuti sa izgradnjom i druge fabrike te kompanije takođe u Jagodini. Ta vest je obradovala ne samo predsednika Aleksandra Vučića, ne samo Dragana Markovića Palmu, već je obradovala sve građane Srbije.

Naravno, nije obradovala gospođu laž, naravno nije obradovala tu kliku oko Dragana Đilasa jer njima ne odgovara stabilna i jaka Srbija. Njima odgovara samo Srbija na kolenima jer u stabilnoj i jakoj Srbiji oni nemaju šta da traže, jer nemaju program, jer nemaju ideje i pored toga što imaju inženjerski mozak, ali neupotrebljiv.

Mi ćemo, naravno, nastaviti da radimo u korist građana Srbije, mi ćemo nastaviti da otvaramo fabrike, mi ćemo nastaviti da jačamo, snažimo i ekonomiju i međunarodnu poziciju Srbije i da čuvamo političku stabilnost Srbije, jer jaka Srbija jeste na korist građana Srbije, a jeste i na žalost Dragana Đilasa, Marinike Tepić, Vuka Jeremića, Sande Rašković Ivić i ostalih fariseja srpske političke scene. Hvala.

Poštovani predsedniče Narodne skupštine, poštovana predsednice Vlade Republike Srbije, uvaženi ministri, dame i gospodo narodni poslanici, pre otprilike tri sada na svom fejsbuk profilu Marinika Tepić je postavila sledeće, citiram: „Dok čekamo privođenje Palme zbog podvođenja devojčica i žena, zašto novinari ne pitaju tužilaštvo šta radi, Dačića o blindama za dovoženje devojaka ili Vučića o druženjima u Bokeljki, umesto što prenose pomahnitalog Palmu. Tako se zatrpava ovo zlo“, kraj citata.

Dame i gospodo, da nije bolesno, ovo bi bilo smešno, a svakako je tužno. Možda je i dobro, jer je ova Đilasova seoska opajdara pokazala da jedino što zna jeste da širi podmukle laži po selu i ništa više od toga.

Postavlja se pitanje dokle ide granica bestijalnosti, bezobrazluka i pokvarenosti ove žene? Koje je to dno koje ona ne može dosegnuti? Pa, mi jedva čekamo da se oglasi tužilaštvo, da konačno stavi tačku na sve laži koje je ovo zlo izgovorilo.

Ova žena se sprda sa institucijama, sa ljudima, njihovim porodicama, sa građanima Srbije. Ne postoji niko koga ovaj Đilasov Pinokio neće provući kroz svoje blato. Pa, ona je nedavno ispred Višeg tužilaštva u Kraljevu rekla da je zadovoljna njegovim radom, a sada, pre tri sata, vidimo pita se šta rade. Ona je to isto tužilaštvo naterala da demantuje njene laži izrečene ispred zgrade samog tog tužilaštva o obećanju da će slučaj biti premešten u Tužilaštvo za organizovani kriminal. Jasno nam je da je lagala, da je htela da manipuliše Tužilaštvom u Kraljevu, da mu se naruga, da izvrši politički pritisak na ovu instituciju.

Ona podiže ulogu njenoj partiji pokera, jer su joj u rukama prazne karte. Nema svedoka, nema žrtava, jer je sve izmislila. Pri tome, ona nije tužila Dragana Markovića Palmu, jer zna da bi odgovarala za lažno prijavljivanje, već je Dragan Marković Palma reagujući na gnusne laži sam otišao u Tužilaštvo i tražio da se ispita istinitost njenih laži. Palma je tužio sve te lažove Đilasove i kriminalce i tražimo da institucije postupaju po tim tužbama.

Ova žena se kockarskim igrama ne kocka samo sa Draganom Markovićem Palmom, njegovom porodicom, ne kocka se samo sa emocijama i osećanjima građana Srbije koje je žestoko uznemirila svojim lažima, ona se kocka i sa ugledom naših institucija. Ona blati predsednika države, predsednika Narodne skupštine, ona blati svakog čoveka koji nije na Đilasovom platnom spisku i svakog od njih hoće da provuče kroz to svoje blato.

Moje pitanje vama, predsednice Vlade i vama gospođo Popović, kao ministarki pravde, jeste - da li postoje elementi krivičnog dela u ovoj njenoj izjavi na Fejsbuk profilu? Da li postoje elementi krivičnog dela u njenoj lažljivoj izjavi ispred Tužilaštva u Kraljevu? I, još jednom pitam, da li će nadležne državne institucije postupati po službenoj belešci iz decembra 2014. godine po prijavi Ive Đilas da je Dragan Đilas tukao nju i njenog oca? Ovde postoje žrtve, postoje svedoci, postoji krivac i to što su se oni nagodili, ako su se nagodili, ne oslobađa Dragana Đilasa krivice za porodično nasilje.

Postavljam i pitanje da li nadležni organi istražuju otkud Đilasu računi na egzotičnim destinacijama, da li je plaćao poreze i da li će mu ispitivati poreklo enormno stečene imovine? Mi iz JS smatramo da Đilasa nasilnika i tajkuna treba uhapsiti, da ne utiče na svedoke, da ne bi ponovio krivično delo nasilja u porodici i treba mu oduzeti pasoš da ne bi otišao u države sa kojima nemamo sporazum o ekstradiciji a na kojima je pohranio svoje skrivene milione. Hvala.

Slažem sa vama predsednice Vlade i sa vama gospođo Popović.

Granice nema i to nas uveravaju svakog dana svojim bezobrazlukom, drskošću i svojim gnusnim lažima, aferama koje plasira Marinika Tepić, ali koje osmišljava Dragan Đilas i koji to radi stalno i neprestano iz jednog prostog razloga što njemu i njemu sličnima ne odgovara snažna i stabilna Srbija, jer oni u toj Srbiji nemaju šta da traže u politici, u toj i takvoj Srbiji.

Njima odgovara Srbija koja je slaba, Srbija koja je na kolenima i oni čine sve da svojim lažima podrivaju institucije sistema, da podrivaju državu Srbiju, da narušavaju njen ugled u svetu, ne vodeći računa, da nanose štetu javnim preduzećima protiv otvoreno rade, a zarad zaštite svog kapitala, biznisa i profita. Znamo o čemu pričamo.

Ti ljudi ne prezaju od toga da čak stavljaju metu na čelo deci predsednika države, da idu na lično, da gađaju porodice odgovornih ljudi u Srbiji, funkcionera. I to je ono što je najgore. To je crvena linija koja je pređena, koju su oni prešli. Duboko se slažem sa vama i sa vašim pitanjima gde je tu kraj, kako će to završiti i jel treba, ono što ste rekli, da neko izgubi glavu zbog nečijih laži?

Šta je kraj i da li je cilj, dovoljno jak i dovoljno dobar da bismo tako završili, naravno da nije i naravno da postoje stvari koje se u politici ne rade, a oni ih uporno i stalno rade.

U ovom maniru političkog i štetočinskog delovanja, jednom za svagda se mora stati na put. Oni podrivaju ugled Srbije u svetu, koji Srbija mukotrpno gradi i stvara godinama unazad, jednom intenzivnom i jakom diplomatskom aktivnošću, na svim nivoima.

Postavlja se ono pitanje koje ste vi predsednice Vlade postavili, a to je zašto naše institucije tolerišu ovakvo njihovo ponašanje i da li je razlog to, da nam EU možda ne bi zamerila, da im diramo pulene, da nam ne bi zalepili etiketu vlasti, koji manjka demokratičnosti. Da li bi ovakvo ponašanje, pitam i postavljam i sebi i vama i svima pitanje, ovakvo ponašanje i ovakve laži prošle u Nemačkoj ili Francuskoj ili bilo gde drugde nekažnjeno?

Svakako ne bi. Oni juče prete medijima, novinarima, svim jadnim radnicima i svim glasačima stranaka na vlasti, prete im lustracijom.

Gospodo, Dragane Đilas i ljudi oko Dragana Đilasa, jedini koji može da vrši lustraciju jeste narod na izborima i niko više. Zato vas pitam predsednice Vlade i vas gospođo Popović, kao ministra pravde, zašto smo dekriminalizovali klevetu u našem krivičnom pravu, i dokle ćemo trpeti ovako destruktivno i štetočinsko ponašanje, kojim se podriva ugled države Srbije? Hvala.

Samo kratko.
Nećemo se plašiti, slažem se sa vama i ne plašimo se svakako tih, da citiram njih, opskurnih likova. Mi svi zajedno, pa i te famozne institucije države moramo shvatiti da to što radi Dragan Đilas sa svojom klikom nije opoziciono političko delovanje, već jedno otvoreno destruktivno delovanje, protiv interesa države Srbije, a zarad zaštite ličnog kapitala i profita.
To država Srbija ne sme tolerisati, ne sme biti taoc njihovog kapitala i profita i moraju te famozne institucije raditi svoj posao, jer je u pitanju interes države Srbije.
Jedinstvena Srbija će poslati pismo Evropskom parlamentu i dokumentovano objasniti ko su Dragan Đilas i Vuk Jeremić, odnosno ko su ljudi za čiju političku sudbinu su toliko zabrinuti i čije laži stavljaju kao činjenicu u svojim izveštajima u Srbiji.
To mora učiniti i država Srbija onako kako uspešno brani interese Srbije prema spolja, tako mora uspešno zaštiti interese Srbije od ovih štetočina koji svoje lične interese stavljaju ispred državnih i interesa građana Srbije.
Doveli su Srbiju do bankrota dok su bili na vlasti. Dok je Srbija slabila oni su se bogatili. Njima ne odgovara jaka i stabilna Srbija, jer njoj nemaju šta da traže.
Hvala.