Dame i gospodo, poštovani predsedavajući, reklamiram član 103. i odmah da kažem da ništa uvredljivo nisam rekao u vezi sa 104. Ništa nisam, samo sam rekao da potvrđujem izlaganje, deo izlaganja gospodina Petrovića vezano za naknadu za odvodnjavanje.
Dakle ništa nisam rekao uvredljivo zato se slažem sa predsedavajućem da to nije bio predmet replike i da krivica bude na meni. Na određen način sam želeo da gospodinu Petroviću omogućim dodatno vreme da, s obzirom na kvalitet diskusije, iskoristi još neko dodatno vreme, tako da je krivica do mene. Hvala.

Dame i gospodo, narodni poslanici, gospodine ministre, poštovani predsedavajući, Zakon o radu ili bolje reći zakon o jadu, čemeru, bedi, siromaštvu, Zakon o penzijama kojih nema, zakon o zatečenim stanjima koja smo zatekli 2012. godine.
Moje srce je uvek na strani radnika, ali ne na strani ububreženih vođa sindikata, već radnika, jadnika i gladnika.
Bio sam radnik u IMT-u pet, šest godina, putovao preko 50 km, menjao tri prevoza do posla i nazad, ali to su bila sretna vremena kada ste mogli ponosno da kažete da ste radnik, da ste građevinac, da ste metalac, da ste tekstilac.
Svi smo krajem tih devedesetih godina želeli demokratiju i išli po ulicama za nekima ovde sa desne strane i kada su se dokopali vlasti narod je ostao na ulici, a umesto obećane demokratije dobili smo …

Gospodine predsedavajući, to ste trebali reći prethodnim govornicima koji nisu bili u dnevnom redu ni ovoliko koliko sam. Dozvolite imam pravo na svoj uvod.
Radi se o Zakonu o radu, radi se o penzionom osiguranju, radi se o seljacima i radnicima. Radnici seljaci su braća po muci, braća po znoju, braća po žuljevima, danas u istom čabru.
Nekada su radnici živeli malo bolje od seljaka, seljaci ne znaju šta je penzija, većina seljaka ne zna šta je penzija, a na dnevnom redu je Zakon o penzionom osiguranju. Seljaci ne znaju šta je zimovanje, letovanje, bolovanje, 99% seljaka nije videlo more, a onaj 1% što je videlo more je služilo mornaricu.
Seljaci su bez penzija u većini slučajeva, oni dirinče od svoje devete, desete godine sve do smrti. Pita li neko za prava tih seljaka, tih radnika, tih jadnika, tih gladnika, bez ikakvih prava, bez prava na dostojanstvenu starost, bez prava na penziju?
Da li razgovaramo samo o jednim radnicima koji su radili u fabrici, a ne razgovaramo o drugim radnicima koji su živeli i radili na selu, koji su ostali bez ikakvih prava, bez prava na dostojanstvenu starost, bez prava na solidnu penziju, bez ikakvih prava da u svom životu vide letovanje, da budu na bolovanju, nisu mogli da ugase kravu, nisu mogli da ugase njivu. Od 365 dana oni su 365 dana bili na poslu. Niko im nije platio prekovremene sate.
Dakle, pričamo li malo o njima ili pričamo samo o onima koje predstavljaju ububrežene vođe sindikata koji su skupo plaćeni za svoj nerad?
Dučić je rekao – najveća nesreća je istovremeno biti star, bolestan i siromašan. To je danas srpsko selo, siromašni starci sa radnim vekom od 60, 70, 80 godina, koji ne čekaju penziju, penziju nemaju, a videćete da je i ovaj zakon veoma drastičan po njih, već da makar još jednom vide oči i lica svojih najmilijih rasutih po gradovima koji tumaraju bez posla koji su izgubili po starom Zakonu o radu, po starom zakonu o jadu, bedi, siromaštvu, o zakonu o otpuštanju. Pitanje je imaju li oni svoja prava, prava na dostojanstvenu starost posle tako dugog radnog veka koji traje 50, 60,70, 80 godina? Oni retki koji su ostvarili pravo na penziju imaju je u visini džeparca za osnovnu školu, 10.000 dinara, manje od socijalne pomoći.
Šta je poruka, šta je bila poruka, šta je ostala poruka? Bolje biti socijalni slučaj nego seljak. Još uvek je bolje patiti za selom nego patiti na selu. U prvima je selo umrlo, drugi su za selo umrli. Sa sela vode dva jednosmerna pravca, ni jedan ne vodi do penzije, do privilegija. Jedan vodi pravac u sveti, a drugi vodi na onaj svet, bez penzije. Kada bez penzije umre poslednja baba sa maramom na glavi i kutlačom u ruci, kada bez penzije umre poslednji deda sa motikom na selu, umreće Srbija. Gotovo, ende, prazne se teritorije. Prosečna starost je 59 godina na selu, svi smo zreli za penziju. Ima sela u kojima ne da nema penzija već nema ni psa da zalaje, nema ni poštara na koga bi zalajao ili nema stanovnika ili nemaju čime da ga hrane.
U ispražnjenim srpskim selima umesto poštara špartaju lisice, vukovi i divlje zveri. To više nije pitanje Zakona o radu, Zakona o penzijama, to je pitanje suvereniteta, integriteta, bezbednosti, opstanka Srbije. Zar se nismo opametili, zar nismo već videli kako naše ispražnjene teritorije drugi kolevkama osvajaju? Ima sela bez i jedne penzije, pusta sela i opela.
Ne treba meni niko drugi da kaže o pravu radnika, ja sam to bio. Ovde nema njihovih predstavnika, bar onih koji su radili u proizvodnji, i ako ih ima oni su u minimalnom broju. Kao i kod seljaka, krivica nije do profesora, doktora, pravnika na koje su preneli svoj suverenitet, krivica je do njih samih, kao i kod seljaka, nisu im krivi ni advokati ni profesori ni doktori. Vidim da ih ovde pored mene nema, želeo bih da ih bude da se lakše izborimo i za naša, seljačka, i za njihova prava.
Vidim ja, ne treba to da mi kažu velemajstori tranzicije, instalateri divljeg predatorskog kapitalizma, vidim ja da ostatak nekada ponosne radničke klase, vidim ih kako u mraku tumaraju do posla, kako se u mraku uveče vraćaju sa posla, praznih džepova i stomaka svakoga dana, kako uveče odvode decu ranije na spavanje da ne bi večerala, kako ih, ako večeraju, ujutru kasnije bude da ne bi doručkovala. Sa bednim platama, dnevnicama, pravima, da bi njihove gazde imali što više, da lete svojim avionima, čarterima, plove jahtama i grickaju jastoga na Maldivima, penju se po Himalajima. Još nisam video seljaka ne da ima jahtu i da se penje na Himalaje, nisam video seljaka i radnika koji imaju čamac na Dunavu i penju se na Frušku Goru da se odmore.
Sa njima ne retko, sa tajkunima, letuju i njihovi prijatelji, vlasnici partija koji su im omogućili ovakvu preraspodelu društvenog bogatstva u privatizaciji, bolje reći grabizaciji. Sve što je bilo naše postalo je njihovo. Dok su radnike ostavili bez prava, bez posla, bez imovine, dok su ugasili 400.000 radnih mesta prebacujući radnike sa prihodovane na rashodovanu stranu, izbacuju ih iz privatnog lanca, na njih tako jadne i otpuštene podizali su kredite prolongirajući nevolje za budućnost. Danas je ono što je bilo sutra i sada su one godine koje su 2012. bile buduće, sada su one godine u kojima smo zatečeni u kući golih zidova, razgrađenog dvorišta, a došli računi na naplatu, došlo vreme – vratite koko što si pozobala.
Da znate, reforme će biti bolne. Merdevinom uspeha ne možete se popeti sa rukama u džepovima, merdevine uspeha su bivše vlade doživljavale kao lift. Gospodo seljaci i radnici, mučenici, moje srce i um su sa vama, ali vidim vaše vođe kako zajedno sa krivcima se udružuju. Udružio se krivac i žrtva. Ne verujete valjda da će vas do boljeg sutra odvesti oni koji su vas opljačkali juče.
Moj kolega kome ću samo odgovoriti je najbolji dokaz za to – ko ti date vinograde Živorade. Hvala.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, o ovome sam govorio još kada je bilo u načelu. Podržaću ovaj amandman s obzirom da je neprihvatljivo da se poreski akti koji zbog načina dostavljanja običnom poštom mogu biti ne dostavljeni, oni koji žive u unutrašnjosti znaju kako to poštari dostavljaju, mogu biti nedostavljeni, a u međuvremenu postati pravosnažni i izazvati određene posledice po poreskom obveznika.
Ovde polazimo da su poreski obveznici samo velika pravna lica, preduzetnici, itd. Međutim, svaki građanin je poreski obveznik i ukoliko se poreski akt bude dostavljao na način na koji je to predviđeno, a između tih načina je i dostavljanje običnom poštom i da se smatra dostavljenim u roku od 15 dana od kada se pošiljka otpremi, a da o tome niko nikakav dokaz ne može da ima, u tom smislu šteta po poreskom obveznika može nastati, jer će morati, osim ako mu se eventualno odredi neki porez, osim glavnice da plaća i kamate, s obzirom da eventualno pošiljku nije mogao ni dobiti. Poštar čak nije ni u obavezi takvu pošiljku da dostavi niti je njegova kontrola moguća.
Znači, sanduče može neko da otvori i ta pošiljka može da nestane. Svi ste videli u zgradama u kakvom su neredu ti sandučići. Neko iz neke zle namere ili iz obesti može takvu vrstu pošiljke i da otkloni iz sandučeta, a šteta po poreskog obveznika će nastati.
Voleo bih da nam ministar objasni da će svojim uputstvom ili nekim pravilnikom isključiti kao mogućnost ovo što u zakonu piše, da će se dostavljanje poreskog akta vršiti na sve druge načine, sem na način da se to čini običnom poštom i da se smatra dostavljenim u roku od 15 dana. Taj rok od 15 dana, slažem se da i kada ste na godišnjem odmoru i kada ste na bolovanju da vam poreske obaveze teku, ali taj rok od 15 dana, posebno u nekim krajevima i pasivnim delovima, po pitanju običnog građanina, odnosno fizičkog lica koje je poreski obveznik, taj deo može da bude problematičan.
Znam poljoprivrednike koji su više puta zbog neurednog dostavljanja ili nekog sličnog razloga, a ne zbog želje da izbegnu neke poreske obaveze, platili pozamašne kamate na poreske obaveze koje su nastale iz čistog njihovog neznanja, jer ne mogu svi da znaju ovaj zakon, ne mogu sve da prate, ne mogu da idu na internet. Dakle, svako ko ima dva ara, 10 ari zemlje itd. je poreski obveznik i on nije u prilici da prati internet, odnosno da gleda da li će mu poreski akt biti dostavljen običnom poštom, da se uveri u to i da nešto preduzme u smislu da zaštiti neka svoja prava.
Ukoliko ovo stane, postoji opasnost, čak i zloupotreba same poreske uprave, jer i tu ima razno-raznih ljudi, pa mogu da postoje i neki ljudi koji mogu iz nekih političkih ili nekih drugih razloga da budu veoma zlonamerni prema određenoj vrsti poreskih obveznika i da izaberu način na koji će to da dostave, pa kažu – znate šta, ovome ćemo da kažemo da smo mu dostavili običnom poštom, a nikakav dokaz da je to učinio ne mora da postoji u poreskoj upravi. Znači, vrlo je opasno ostaviti odredbu da se poreski akt, koji može da bude obavezujući i pravosnažan, dostavlja na ovaj način. Stoga ću ja glasati za ovaj amandman. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, poštovani građani, treba da znamo da od kada postoje države, postoji i potreba da se one finansiraju. Ne može svako sebi da napravi put, ne može svako sebe da obezbeđuje, ne može svako sebe da leči, ne može svako sebe da školuje, pa otuda u svrhu održavanja države i zajedničkih potreba, svako srazmerno svojoj ekonomskoj snazi izdvaja određena sredstva. Barem bi tako trebalo da bude, da svako izdvaja srazmerno svojoj ekonomskoj snazi određena sredstva za zajedničke potrebe.
Tako su nastali porezi. Oni se svrstavaju u više grupa, ali bi država trebala srazmerno ubiranju tih poreza da organizuje svoju administraciju javne službe, uključujući i one koje propisuju i kontrolišu naplatu, ali i potrošnju. Za taj javni posao zaposleni u javnim službama dobijaju platu.
Država bi trebala da troši koliko prikupi, ali to nije tako. Država koju smo zatekli zaposlila je u javnim službama preko 750 hiljada ljudi. To je daleko više od neophodnog broja, a trošila je koliko je htela, odnosno trošila je daleko više nego što je prikupljala.
Sami državni službenici su svoj položaj, svoja javna ovlašćenja doživeli kao sigurnu kuću iz koje kreću na pohod i lov na plave koverte za sebe, za svoje partije. Pored državnog poreza, često ubiraju i svoj lični porez koji mnogi od nas nazivaju – mito. Izaberete i zaposlite da budu narodne sluge, a oni od naroda naprave sluge i postanu njihovi gospodari.
Javni sektor je do 2012. godine živeo kako hoće, a realni i privatni je živeo kako mora. Kad nije mogla da skupi koliko potroši država je počela da se zadužuje. Privreda je radila na malo, a zaduživali smo se na veliko. Više se nije živelo od zarađenog i prikupljenog već od zaduženog. Kada se država zadužuje narod piše menicu, i tako poodavno nemamo državu koju možemo kao građani finansirati, a došlo je vreme kad moramo i državu finansirati, a i dugove koji su nastali od finansiranja kad se nije živelo od zarađenog, a i te dugove treba vraćati.
U državi u kojoj se proizvodila mašta iluzije, predizborna obećanja glavni gotovo isključivi proizvod države je bio dug. Iluzije su postale naša realnost, ne proizvodimo ništa poodavno u tri smene. Emitovali smo socijalna prava do 2012. godine koje nema ko da plati. To iziskuje povećanje poreza i poresku disciplinu i to od ostatka naše privrede, a i to ostatak ostataka naše privrede ne može podneti. U suštini narod, potrošači i sirotinja su glavni poreski obveznici. Kada dođu na kasu i plate račun građani u stvari plate sav porez, kad se bogataši kite time koliko su poreza platili svi treba da znamo da taj porez, PDV, porez na dobit, sve je uključeno u cenu proizvoda, dakle, sirotinja kupujući robu plaća u stvari najveći deo prihoda.
Podržao sam više ovih zakona o porezima, akcizama i doprinosima, podržaću naravno i ovaj. Kada je Dinkić povećavao akcize na cigarete upozoravao sam ga da ne diže akcize na sirotinjske cigarete. Nije poslušao. Broj kutija cigareta u prodaji je pao sa milijardu i 200 miliona kutija na 800 miliona kutija, tako da smo u sive tokove to gurnuli. Bilo bi dobro da je narod počeo manje da konzumira cigarete, da smo smanjili potrošnju cigareta međutim nismo, samo smo 400 miliona kutija gurnuli na sivo tržište, na pijacu, na rezani duvan.
Ne sviđaju mi se neka rešenja iz ovog zakona, iako ću za njega glasati. Ne sviđa mi se povraćaj naplate kamate pa glavnice zato što to za mene otprilike izgleda kao osobina neke zelenaške naplate. Takođe, nije mi jasna dostava putem pošte u roku od 15 dana. Ukoliko ste u bolnici ili na odmoru tridesetak dana, dovoljno je da poreska služba pošalje kovertom poreski akt, smatra se pravosnažnim za 15 dana iako niste bili kući i niste ga primili, a poreski obveznik je gotovo svaki građanin i posle morate da jurite određene sajtove i da gledate da li vam je nešto u međuvremenu pristiglo, a za to morate imati računar i da tražite u elektronskoj formi.
Takođe mi nije jasna dostava kod pravnog lica. Ukoliko nije dostupan da se poreski akt može dostaviti zaposlenom, možete zamisliti ako neko ima 1.000 ljudi zaposlenih neki poreski inspektor dođe u unutrašnjost i uruči umesto vlasniku ili licu koje zastupa, uruči nekome strugaru, nekom radniku po zakonu kako je predloženo to može da bude i čistačica i ukoliko uručiti taj poreski akt može se smatrati punovažno dostavljenim i kasnije može biti obavezujući, pravosnažan, a da onaj koji je bio poreski obveznik o tome ne bude obavešten na pravi način. Da budemo jasni, mnogi od tih zaposlenih mogu namerno ili slučajno da zature takvu vrstu dostave. Mislim da tu nešto treba ispraviti i cenim napore da se uredi naplata poreza, da se oporezuju svi iz sive ekonomije, ali pitam se da li ovaj zakon ide uz postojeću poresku službu uz postojeće poreske inspektore, jer mi koji živimo u unutrašnjosti vrlo dobro znamo sa kakvim inspektorima se srećemo i kakvi sve mogu da budu. S tim u vezi mi smo ih ovlastili poodavno da imaju pravo da kontrolišu i poreske obveznike koji nisu registrovani, odnosno koji nisu upisani u Agenciju za privredne registre. Nisam naišao na slučaj kontrole sive ekonomije da poreski inspektori izgaraju na terenu, da uhvate što više poreskih obveznika iz sive ekonomije, a često su i oni sami sadržani u tom delu sivog posla.
Takođe postoje neke kaznene odredbe, posebno su loše za male firme gde imate kazne od 400–500 hiljada dinara za preduzetnike i za sva pravna lica. Imate daleko veće kazne, a i ta od 400-500 hiljada dinara može da bude takva drakonska da neko malo preduzeće prestane da radi. S toga, voleo bih da se u nekom narednom periodu to na neki način stepenuje po prometu jer je 500 hiljada za neka mala preduzeća koja se bore na tržištu i koja su tek nastala prevelika suma. Smatram da poreski obveznik treba da se oporezuje sa pažnjom, da se neguje, a ne da se u startu zbog eventualnog prekršaja odmah razori.
Gospodinu Dinkiću, kada je bio ministar finansija sam savetovao, a savetujem i vama da je dobar ministar onaj ministar koji sa guske očupa što više perja uz što manje gakanja. To je otprilike pravilo koje su poštovali stari poreski inspektori u neka srećnija vremena kada je ova država živela od poreskih prihoda i kada je trošila onoliko koliko je mogla da prikupi.
Naši seljaci imaju običaj da kažu da se ovca može ošišati više puta, a odrati samo jednom. Dakle, osobina dobrog pastira je da zna da čuva i da striže svoje ovce, a ne treba da ih guli.
Zatečeno stanje u državi 2012. godine je katastrofalno, posebno po pitanju ovih navodno velikih poreskih obveznika čiji se porez obično prelije na sirotinju koja u samoposluzi plati sve te prethodne poreze koje koriste kao odbitne stavke pa čak i porez na dobit je uračunat u cenu svakog proizvoda.
Mislim da konačno treba da uradimo jedan dobar zakon po kome bi upoređivali imovinu tih najvećih tajkuna, kako narod kaže, tih najvećih preduzetnika, koji po meni nisu šansa za razvoj. Moramo da napravimo neku poljoprivedu prerađivačku industriju, energetiku baziranu na što većem broju preduzetnika, malih pravnih lica, uz velike sisteme koje bi oni servisirali, da preko poljoprivrede energetike i prerađivačke industrije napravimo dovoljno robe i iz tog društvenog proizvoda servisiramo svoje obaveze prema državi, da se ona izdržava iz prikupljenih sredstava, da se ne živi od zaduženog i da imamo dovoljno novca da neki ofanzivnim izvozom i dodatnom vrednošću probamo da servisiramo one dugove i ono što nam je ostalo od 2012. godine. Dakle, da možemo da izdržavamo i egzistenciju građana i da servisiramo svoje obaveze, jer mislim da je poslednji trenutak.
Mislim da treba napraviti zakon za bogate koji su grabizacijom i privatizacijom u maestralnoj tranziciji uzeli gotovo sve, a narodu ostavili ništa, da njihovu imovinu treba uporediti sa oporezovanim prihodima, jer je nedopustivo da u ovako bogatoj i plodnoj zemlji žive siromašni i gladni ljudi. Lako bi mi zbrinuli siromašne, lako bi nahranili gladne, ali bojim se da ne možemo da nahranimo bogate i alave, jer njima nikada nije dosta. S toga, voleo bih da napravimo jedan zakon koji će sankcionisati to njihovo bogatstvo koje ne mogu da opravdaju oporezovanim prihodima. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, vrlo rado bih sa radošću podržao ovaj amandman koji kaže – tajni nadzor i snimanje komunikacije na javnim mestima i mestima kojima je pristup ograničen ili u prostorijama, osim u stanu. Ovo – osim u stanu, mi vrlo odgovara.
U obrazloženju odbijanja amandmana piše da Ustav već to garantuje, a zakon ne može biti stariji od Ustava. To je jedan od razloga zašto bi se dvoumio da prihvatim ovaj amandman.
Ali bih ga i dalje prihvatio da na kraju te rečenice stoji – osim u stanu i pašnjacima. Da to stoji, sigurno bi to podržao. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, u mom prethodnom kratkom izlaganju nisam želeo da budem ni humorističan, ni da mi se neko zbog primedbe i zbog eventualne pošalice, ako je to doživeo kao pošalicu, smeje. Ne smatram čak da je to i smešno.
Mislim, pripadam farmerima i obično mi na pašnjacima napasamo stoku. Moja primedba se odnosila na stanove zato što postoje stanovi koji su izgrađeni na pašnjacima, recimo, na Vračaru. To nisam uradio ja, to su uradili neki bivši ministri, sazidali su stanove…

Govorim o amandmanu, molim vas samo sačekajte. Amandman kaže – u prostorijama, osim u stanu. Govorim o stanovima koji su izgrađeni na pašnjacima i zato se moja primedba odnosila na to. Dakle, nisam želeo da se bavim nikakvim humorom, za mene je to žalosno, a koliki je taj prostor u tom stanu, mislim, da bi mi trebali jedno dva kamiona opreme da prisluškuju tako veliki stan. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, pažljivo sam slušao predlagače amandmana i zaključio sam da se polazi od pretpostavke da će lice na merama biti običan građanin. Pretpostavljam da su ta vremena daleko iza nas, barem se toplo nadam. Ukoliko su neke bivše vlade tu meru primenjivale prema običnim građanima, onda je to tada bio problem, i to svi znamo.
Hoću da verujem da obični građani neće biti na tim merama, ali postavljam pitanje – šta ako je na tim merama vođa terorističke organizacije? Za očekivati je da on promeni neposredno pred ugrožavanje određene države, pred izvršavanje terorističkog nedela svoj mobilni telefon, jer dovoljno poznaje tehnike obaveštavanja i prisluškivanja, da promeni svoj mejl, laptop, da promeni svoju IP adresu. U takvim situacijama, ovim dopunama Zakona je predviđeno, direktor BIA može odmah da nastavi dodatnu meru da prisluškuje taj drugi uređaj sa kojeg vođa terorističke organizacije vrši komunikaciju sa svojim članovima, koji neposredno mogu da izvrše krivično delo pre roka od 48 sati. Dakle, u tim situacijama moramo da imamo meru koju BIA može da primeni prema vođi terorističke organizacije, a ne prema građaninu, kako se ovde u ovom predlogu amandmana polazi.
Ukoliko je vođa terorističke organizacije bio predmet mera, za očekivati je da on kontaktira sa svojom mrežom, koja i te kako može da bude zanimljiva za naše bezbednosne organe. U tim situacijama, na određeni način, ta lica su došla pod tu meru.
Ukoliko lica otkriju raznim kanalima da su, na određeni način, provaljena, oni mogu da se razbeže. Te mere mogu da traju do godinu dana. Oni mogu da se ne vrate u zemlju za godinu dana. Šta će se desiti ako imamo sudiju koji ne odobri proširenje tih mera iz raznoraznih razloga? Znamo kakvo smo sudstvo zatekli. Šta se onda dešava ukoliko se oni razbeže? Teroristički akt nije uspeo, a mi moramo da pozovemo ta lica koja su se razbežala, koja su želela da ugroze državu, državnike, važne državne institucije, pripadnike te mreže, te organizacije da dođu kod sudije i da prisustvuju uništavanju dokaza, odnosno da na vrlo jasan način shvate da su bili provaljeni, da su naše službe saznale da su oni mreža te organizacije i pozivanjem na uništavanje dokaze, mi ih pozivamo da budu upoznati da ih je BIA otkrila, a time da je otkrila moguće ciljeve i buduće namere te organizacije.
Još nešto – kako ćemo pozvati te ljude, ukoliko su prilikom bežanja pobegli na neki nosač aviona, Gvantanamo, na Kubu, ukoliko su pobegli u Siriju, Iran, Irak... (Isključen mikrofon.)

Nisam želeo da prekinem, nego je neko isključio ton.

O amandmanu pričam svo vreme. Ukoliko takva lica pozovemo na uništavanje dokaza, u tom slučaju smo ih pozvali da im priznamo da su oni na merama, da znamo da su oni teroristička organizacija, da su pripadnici te terorističke organizacije. Postoji teškoća prilikom pozivanja – šta ako su oni otišli na Kubu, Gvantanamu, na neki nosač aviona, ako su otišli u Irak, Iran, Libiju? Tih situacija ima. Dakle, kako i na koji način mi ta lica obaveštavamo?
Verujem da je predlagač amandmana bio dobronameran i podržavam da se takve mere ne preduzimaju prema građanima, ali, u ovakvim situacijama oni bi morali da budu pozivani. Ja verujem da su takva vremena, kad su građani bili predmet rada bezbednosnih agencija iza nas i da će ubuduće to biti teroristi. Stoga ja ne mogu da podržim ovaj amandman. Ima jedna rečenica – da nema te stvari, i život može da se da na kocku za otadžbinu, ali nema tog razloga iz kojeg bi se otadžbina stavila na kocku. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, za mene je amandman neprihvatljiv iz dva razloga. Jedan je zato što bitno skraćuje rokove u kojima direktor BIA treba da zatraži od suda proširenje mere. Ovde se predlaže da umesto 48 časova bude 12 časova. Po meni, za 12 časova se ponekad taj sudija ne može ni pronaći, odnosno tih 48 časova su dragoceni za BIA i taj rok ne treba skraćivati.
Drugi razlog zbog čega neću da glasam za ovaj amandman je dvostruko ponašanje kada je neko vlast i kada je neko opozicija. Samo da podsetim da u bivšim zakonima do 2009. godine ovaj rok u kome je direktor ili šef BIA mogao da primenjuje dodatne mere bez dozvole suda je bio 72 časa. Od 2009. godine su ovi isti koji sada predlažu 12 časova taj rok smanjili svega ne 48 sati. Stoga se normalno postavlja pitanje – kad su hteli tih 12 časova da uvedu kao rok u kome direktor BIA treba da obavesti sud da su neke mere proširene, da zatraži odobrenje za proširenje mera, zašto taj rok nisu primenjivali kada su oni bili na vlasti, a sad su se odjednom setili da bi taj rok mogao biti kraći?
Iz tih razloga za mene ovaj amandman nije prihvatljiv i zato neću glasati za ovaj amandman. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas je sveta nedelja, juče je bio Vidovdan, mi zemljoradnici bez obzira što su praznici smo morali da radimo i kao poslanici i kao zemljoradnici.
Dakle, ovde je izrečena jedna neistina u prethodnom izlaganju, a ona glasi da je trebalo dve godine da se…

Naravno, govorimo o amandmanu.
Gospođo predsedavajuća, govorim samo ono što je već govoreno, radi se o datumima. Ovde se radi…

Ne znam da li ste vi čitali amandman. U amandmanu se kaže da ovaj zakon…