Zahvaljujem, predsedavajuća.

Ja ću koristiti vreme koje imam kao ovlašćena predstavnica poslaničkog kluba Stranke moderne Srbije.

Danas smo gotovo ceo dan u stvari raspravljali o onome što je ključni amandman koji je nakon jučerašnjeg razgovora u Vladi Republike Srbije u stvari dogovoreno da bude implementirano u Predlog zakona o kojem smo mi raspravljali ovih dana.

Ovaj zakon, odnosno ovi amandmani se, nažalost, donose u foto-finišu, praktično pred samo usvajanje zakona i meni je žao što do razgovora između reprezentativnog udruženja ili reprezentativnih udruženja roditelja nestalih beba, nije došlo ranije već je moralo ovako da se dogodi. Dakle, bolje ikad nego nikad.

Meni je drago što je juče na razgovoru koji je obavljen postignut konsenzus upravo oko ovih amandmana koji su danas usvojeni na Odboru za pravosuđe i upućeni vama, narodnim poslanicima i meni naravno, da o njima diskutujemo.

Takođe, još jednom, dakle ja naglašavam, samo sam se jednom u toku ove potpuno ne primerene rasprave javila za reč, apelujem na narodne poslanike da ne zloupotrebljavaju ni u javnosti, ni ovde u skupštinskoj sali ovu raspravu za političke obračune sa neistomišljenicima. To jeste legitimno ali nije moralno i nije dobro. Na ovaj način zloupotrebljavajući ovu raspravu vi podgrevate i ovako već ogromne sumnje roditelja koji oni već prirodno imaju zbog problema sa kojim su suočeni nekoliko decenija.

Dakle, nadam se da ćemo sa mojom raspravom, bez obzira da li će se neko javiti dalje, neće niko zloupotrebiti raspravu i pokazati da postoji dobra volja, politička volja pre svega u parlamentu i da postoji široki konsenzus među narodnim poslanicima da se ovi amandmani prihvate.

Zašto ovo na ovaj način naglašavam? Zato što nisam čula nijedan argument od kolega koji su danas gotovo držali u kontinuitetu političke govore protiv onoga što je dogovoreno juče na sastanku između roditelja, relevantnih nevladinih organizacija. Kad kažem relevantnih, ja moram da vas podsetim da su to naši najugledniji pravnici koji se bave pitanjem ljudskih prava, da takođe nije bila gospođa Kandić prisutna na tom sastanku, iako se to uporno ceo dan spočitava, da ne znam zbog čega je mene predsednica Vlade pozvala, takođe ne stoji moj potpis na tim amandmanima.

Zaista, gospodo draga, drage moje kolege, smatrajte da su današnji amandmani proizvod našeg zajedničkog rada i da ja nemam nikakvu nameru da ono što se juče dogodilo i ono što je proizveo dijalog koji je vođen između predstavnika vlasti, Udruženja roditelja, relevantnih nevladinih organizacija i u ovoj krajnjoj nuždi i mene kao narodne poslanice bude naš zajednički doprinos kvalitetu zakona koji će, nadam se, na kraju biti usvojen.

S tim u vezi, da nije bilo reakcije kakve je bilo roditelja na jučerašnjem sastanku, moja odluka da povučem sve amandmane koji su bili "briše se" u vezi sa ovim zakonom, naravno, ne bi bili povučeni. Ja bih isključivo samo nastavila dalje da štitim ono što su me roditelji i zamolili. Mi ovde, prevashodno, jesmo predstavnici građana i mi treba u skladu sa tim da se ponašamo.

Ovaj amandman konkretno reguliše jedno ogromno pitanje. Dakle, ovaj zakon je bio u mnogim odredbama, u potpunosti nedorečen. Ovaj amandman koji kaže da će se formirati komisija koja će omogućiti apsolutnu većinu udruženjima roditelja u toj komisiji, dakle čak devet članova od 15 članova ove komisije čini će predstavnici roditelja. Šta god da pokuša izvršna vlast da učini, bilo koja izvršna vlast, roditelji imaju apsolutnu većinu da reaguju i da donesu odluku u skladu sa svojim razmišljanjima.

Koristim ovu priliku danas pošto zaista, svi oni koji su bili zainteresovani za ovu temu uložili mnogo napora da roditelji koji traže svoju nestalu decu dođu do svih narodnih poslanika ili makar do predstavnika njihovih poslaničkih grupa da se u ime roditelja sa kojima sam ja imala komunikaciju zahvalim i iskoristiću to pravo da se zahvalim pojedinačno svim onim narodnim poslanicima koji su u ime svojih poslaničkih klubova prihvatili sastanak sa roditeljima ili su pokazali dobru volju da se sastanu, a da u međuvremenu se ovo dogodilo, pa da nije bilo prilike.

Dakle, ja se najtoplije zahvaljujem profesoru Mijatoviću i gospođi Svetlani Živković, koji su primili Udruženje roditelja „Beogradska grupa roditelja nestalih beba“. Razgovarali su onog dana kada je tek počela rasprava o ovoj temi.

Zahvaljujem se i predstavnicima poslaničkog kluba Partije ujedinjenih penzionera. Gospodin Moma Čolaković i još dva narodna poslanika iz njegove poslaničke grupe su, takođe, tog dana primili roditelje.

Iz objektivnih i opravdanih razloga gospodin Nemanja Šarović iskazao je želju da ih sretne, ali nije bilo prilike da se tog dana sretnu, pa je to, nažalost, izostalo.

Takođe, gospodin Aleksandar Martinović je juče odvojio vreme za to, ali usled ovih okolnosti nije bilo potrebe da se nalazimo, jer je bilo preče da odemo na sastanak u Vladu.

Nemojte mi zameriti, molim vas, kolege, ako sam nekoga potpuno nepravedno izostavila. Ja samo želim da pošaljem poruku odavde da će ovaj zakon, za koji se nadam da će danas biti usvojen, biti proizvod našeg zajedničkog rada, naše zajedničke volje da se pomogne roditeljima koji traže nestalu decu.

Ono što ću još jednom da vas zamolim, s obzirom da će u radu ove Komisije koja se formira biti uključen toliki broj roditelja i da imaju pravo sva udruženja roditelja da se aktivno uključe u rad ove Komisije, apelovaću na vas da ne podgrevamo razdor između udruženja koja postoje, da im pomognemo da se u nameri da dođu do istine šta se dogodilo sa njihovom decom ujedine, da oni zajednički mogu da deluju i da štite interes jedini koji njih zanima, a to je da se sprovodi kvalitetna istraga koja će ih dovesti do istine o njihovoj nestaloj deci.

Takođe, ne mogu da zanemarim veliki doprinos narodnih poslanica koje su odlučile da ne učestvuju u radu parlamenta. Pre svega mislim na Maju Videnović koja je ranije učestvovala u radu Odbora. Zatim mislim na gospođu Aleksandru Jerkov, takođe, koja je izuzetan značaj dala podizanju vidljivosti ove teme. Na kraju krajeva, moram da se zahvalim i ljudima koji nisu direktno uključeni u rad parlamenta, ali su imali u određenim trenucima možda i presudan značaj za udruženja roditelja. Pre svega mislim na Zaštitnika građana Sašu Jankovića, koji je 2010. godine poslao detaljan izveštaj o tome šta je potrebno da Skupština i nadležna ministarstva učine kako bi ovi roditelji mogli da dođu do istine koja njih zanima.

Dakle, samo ću sada ponoviti reči mog dragog kolege Vladimira Đurića, koji je rekao – mi smo apsolutno svesni da ovaj zakon je samo prvi korak u nizu od verovatno hiljadu koraka koji tek čekaju da naprave ovi roditelji i mi moramo učiniti sve što je u našoj moći da im na tom putu pomognemo i nikako ne odmažemo i nikako ovu temu u narednom periodu ne zloupotrebljavamo.

Takođe, važna stvar sa jučerašnjeg sastanka, pokazana je politička volja da do izmena i dopuna ovog zakona, ukoliko za to bude potrebe i dođe, ovaj zakon će po prirodi stvari kontrolisati narodni poslanici zato što to jeste naša nadležnost. S druge strane, kontrolisaće ovi roditelji koji će biti uključeni u rad Komisije. S treće strane, ne možemo to da zanemarimo, kontrolisaće to i jedna međunarodna institucija, a to je Savet Evrope, koja se vrlo zainteresovala za ovo pitanje.

I, na kraju, ovim ću da zaključim, s obzirom da ovo nije pitanje koje samo tišti Republiku Srbiju, ovo je pitanje koje tišti verovatno sve države bivše Jugoslavije, meni se čini da će ovaj zakon, koji će nadam se uskoro stupiti na snagu, biti prvi zakon koji će rešavati pitanje nestale dece sa nekadašnje teritorije SFRJ.

Dakle, ovaj zakon, ukoliko mi učinimo naše napore i budući rad parlamenta učini svoj napore da bude još bolji, može poslužiti kao model za roditelje koji svoju decu traže, a danas ne žive u Srbiji. Hvala.

Ja bih samo da iskoristim priliku, pošto očigledno nije bilo dovoljno jasno, možda smo trebali samo da čujemo nešto više o promociji neke knjige, ali ja bih ipak da se obraćamo i dalje roditeljima i da se fokusiramo na ovaj zakon.

Dakle, razlika između komisije koja treba da se formira usvajanjem ovog zakona i komisije koja sada postoji je upravo u broju roditelja koji učestvuju u njenom radu.

U sadašnjem radu aktuelne komisije, kojoj je mandat ističe za koji dan, učestvuje samo jedan roditelj i on je u manjini. U komisiji koja tek treba da se formira, a biće uređeno pitanje ovim zakonom koji mi treba da usvojimo, u radu će učestvovati devet roditelja, koji će imati jako velika ovlašćenja i nadležnosti, gotovo u skladu sa nekim nezavisnim institucijama koje postoje u našoj zemlji. Jedino šta neće imati mogućnost jesu one nadležnosti i mogućnosti i ovlašćenja koja ima Poverenik za zaštitu informacija od javnog značaja.

Mi smo upravo o tome diskutovali juče na sastanku u Vladi Republike Srbije i diskutovalo se ozbiljno o tome da li bilo ko može da priđe tim informacijama. I ovo pitanje je rešeno upravo ovim amandmanom, tako da će roditelji i tu prepreku koja postoji danas moći da reše upravo preko Poverenika, kao nezavisne institucije i to po hitnom postupku u roku od pet dana.

Dakle, porediti komisiju koja tek treba da se formira i koja će raditi u interesima roditelja, u skladu sa zakonom koji tek treba da se donese, sa komisijom koja danas postoji, ne podnosi izveštaje i pitanje je šta uopšte radi, gde su roditelji u manjini, je potpuno neprimereno.

Dakle, apsolutna saglasnost je da roditelji moraju biti involvirani u proces istrage. Jedini način na koji je to moglo da se uradi je upravo jednom suštinskom izmenom, kako su kolege upravo iz ove poslaničke grupe koja se ceo dan žali na kvalitet ovog zakona, upravo su to koristile kao izraz, da su ovo suštinske izmene. Ovo jesu suštinske izmene, formiraće se komisija u kojoj će većina biti roditelji, koji će moći da preglase sve koji eventualno pretenduju na to da ugroze neko njihovo pravo. Hvala.

Hvala predsedavajuća.

Mislim da je nužno da u sledećem sazivu pristupite vi ili neki vaš naslednik izmeni Poslovnika o radu Narodne skupštine i da vreme koje imaju narodni poslanici, a koje je ograničeno na tri minuta, se ili produži ili da se ograniči predstavnicima Vlade njihovo vreme za odgovor, jer ovako dolazimo u situaciju da samo tek nekoliko narodnih poslanika dođe u priliku da postavi pitanje.

Zahvaljujem se svim članovima Vlade koji su danas sa nama. Posebno se zahvaljujem ministru Đorđeviću i ministarki Slavici Đukić Dejanović. Konačno se pružila prilika da odgovorite konkretno na pitanje – tada će doći na izmenu Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom? Dosta dobru uvertiru je napravila predsednica Vlade.

Sinoć sam pokušala sa članicama inicijative koju sam pokrenula, „Mame su zakon“, da uđem u trag broju obećanja koje su se u toku poslednjih 20 meseci, koliko je ovaj zakon na snazi, da uđem u trag koliko je to puta obećano da će ovaj zakon da se izmeni, svaki put pod pritiskom ili saopštenja koja su upućivale porodilje koje su se porodile od jula 2018. godine ili pod pritiskom protesta koji su se organizovali na ulicama upravo iz nezadovoljstva što veliki broj žena u Srbiji prima zaista mizerne nadoknade tokom porodiljskog odsustva, koje neretko ne prelaze više od 1.000 dinara.

Dakle, da bi građani Srbije razumeli kakav je ovo problem, kada je zakon stupio na snagu, a to je bilo pre 20 meseci, neke bebe koje su tada rođene danas su uveliko prohodale, progovorile, verovatno su i krenule u vrtić i u susret ovoj kampanji koju ste najavili, koja kaže da ćete se boriti za našu decu, ja danas zastupam one građane koji se nisu prepoznali u toj kampanji i pitam vas - šta ćemo učiniti, odnosno šta ćete vi učiniti i da li postoji neka mogućnost da se za ovaj kratak period koliko imamo do raspisivanja izbora, ipak predlog izmene i dopune Zakona o finansijskoj podršci uputi u skupštinsku proceduru?

Dakle, mi smo negde prebrojali otprilike oko pet najava u prethodnom periodu. Svaka je bila vezana za naredni saziv parlamenta, odnosno za naredno zasedanje, pa smo imali menjanje od prolećnog, jesenjeg, prolećnog, jesenjeg i tako u nedogled. Evo, došli smo na kraj četvorogodišnjeg mandata i 20 meseci od stupanja na snagu ovog zakona ali izmena i dopuna zakona, osim onih koje su uputili narodni poslanici u Narodnoj skupštini Republike Srbije, do danas nema. Dakle to bi bilo moje pitanje.

Hvala.

Hvala predsedavajući.

Dakle, ja ću se složiti sa vama da je potrebno konkretizovati kada kažem da se radi o velikom broju porodilja ministre Đorđeviću. Mogla bih i da stavim na papir. Pokušala sam sada da izračunam o kojem broju porodilja je reč, koje su oštećene primenom ovog zakona.

Dakle, ako pretpostavimo da se godišnje u Srbiji porodi između 60 do 65 hiljada žena, ako pretpostavimo, odnosno znamo da se ovaj zakon primenjuje već dve godine, dakle, danas govorimo o broju od 100 do 120 hiljada žena koje su se porodice u prethodnih 20 meseci, od kada je ovaj zakon stupio na snagu, ako prema saznanjima koja imamo upravo iz izveštaja o radu vašeg ministarstva, pretpostavimo da jedna trećina prima nadoknade koje su manje od zarade koju su primale dok su radile, onda mi govorimo o broju od 40 do 50 hiljada žena koje su samo za ovih 20 meseci oštećene lošom primenom ovog zakona.

Dakle, kada se osvrćemo na to, to su vaši izveštaji ministre, nisam ništa izmislila od tih podataka, a mogu i da vam dostavim dokumentaciju koja je stigla do narodnih poslanika.

Dakle, ja ne sumnjam u dobronamernost svih predstavnika Vlade Republike Srbije, ne sumnjam u to da ste imali najbolju nameru kada ste donosili ovaj zakon. Jeste istina da ste vi u ovom zakonu prepoznali određene kategorije žena koje nisu do sada bile prepoznate. Problem je način na koji su one bile prepoznate i problem je to što niste čuli apele nevladinih organizacija koje su relevantne, narodnih poslanika koji su tada učestvovali u raspravi koji su vam sugerisali da je konkretno, recimo, mera od povećanja broja meseci sa 12 meseci na 18 meseci može značajno da utiče na visinu nadoknade.

Niste nas čuli kada smo vam govorili da nadoknada koja dolazi po osnovu zarade ne može da eliminiše nadoknadu koja dolazi po osnovu invaliditeta deteta u porodicama koje su dobile dete sa invaliditetom. Niste nas čuli kada smo vam govorili da ne možemo da kažnjavamo žene koje su najuspešnije među nama, a kojima smo ograničili primanje nadoknade tokom porodiljskog odsustva na tri mesečne zarade. Dakle, ne radi se o milionima žena, radi se o 2.200 žena koje danas u Srbiji imaju tu sreću da primaju više od tri prosečne zarade. To su po podacima NALED-a podaci koje ja sada sa vama delim, dakle među tih 2.200 žena nema mnogo onih žena koje žele da se ostvare kao majke ili koje nisu već završile sa tim procesom.

Moja kritika na to nije na vaš rad konkretno, nije da vi niste dobronamerni nego da jednostavno niste čuli drugu stranu, da nismo nikada seli za sto niti sa nama narodnim poslanicima niti sa predstavnicima nevladinih organizacija, koje su sigurno vrlo dobronamerno vama prilazili i tražili od vas, praktično, da razumete u čemu je problem i da probamo zajednički da ga rešimo. Dakle, ja vas još jednom konkretno pitam, da li vi znate danas nakon 20 meseci od primene ovog zakona kada će ovaj zakon stupiti na snagu, jer ministarstvo ne staje sa radom, onda kada se raspusti Vlada, kada prestane vaš mandat. Hvala.

Hvala, predsedavajući.
Prihvatam vaše obećanje predsednice Vlade. Dakle, ljudi se drže za reč i ja bih ovim završila pitanja vezano za Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom.
Ali, iskoristila bih ovo vreme i nije potrebno da mi niko od predstavnika Vlade Republike Srbije sada odgovori. Ja ću vas podsetiti da mi trenutno raspravljamo o zakonu koji se kolokvijalno naziva Zakon o nestalim bebama. Ja ću još jednom iskoristiti svoje pravo kao narodna poslanica, da vam ukažem na to da ovaj zakon, iako ga smatram sa vaše strane vrlo dobronamernim, znam da rešavate problem koji niko drugi nije prihvatio da rešava, međutim ja vam skrećem pažnju i apelujem u ime svih udruženja roditelja koji kažu da ovaj zakon ne može suštinski da reši njihov problem i da ih može dovesti u dodatnu problematiku u odnosu na ono stanje u kojem se oni danas nalaze.
Apelujem na vas da do kraja ovog zasedanja povučete zakon iz skupštinske procedure. Razumem da to može da bude politički nezahvalan potez za vas u ovom trenutku, ali ću isto tako iskoristiti ovaj trenutak rasprave i apelovati na kolege koji se nalaze na opozicionoj strani da ne zloupotrebljavaju taj momenat, jer postoji nešto što se naziva višim interesom i nacionalnim interesom. Mislim da oko ovog pitanja ne smemo da budemo razjedinjeni i da koristimo raspravu za jeftine političke poene.
Dakle, zaista postoji ozbiljan problem i postojaće ozbiljan problem sa primenom ovog zakona. Još jednom vas molim da razmislite i kao što ste već sami najavili, da treba da postoji bolja komunikacija sa nevladinim organizacijama, ja vas pozivam da primite udruženja građana, da čujete kakve sudbine vi treba da rešavate i da razumete problem sa kojim se suočavaju.
U tom smislu bih onda apelovala i na javnost da možda, na one međunarodne organizacije koje u ovom trenutku pritiskaju državu Srbiju da donese taj zakon, ipak budemo fleksibilniji, da oni u stvari budu fleksibilniji nego što jesu i da se taj pritisak na Republiku Srbiju po ovom pitanju smanji, jer još jednom ponavljam da ovo nije političko pitanje, ovo je nacionalno pitanje i mi zajedno moramo da štitimo interese roditelja koji traže svoju nestalu decu. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovane kolege, poštovana ministarka, poštovani članovi različitih ministarstava, dobrodošli u dom Narodne Skupštine. Verujem da današnji dan je svima vrlo emotivan i vrlo težak, kad je u pitanju rasprava o zakonu koji kolokvijalno nazivamo zakon o nestaloj deci, posebno ako uzmemo u obzir činjenicu da ovaj zakon neće rešiti problem nestalih beba u Srbiji. Te nestale bebe više nisu bebe, uglavnom danas govorimo o ljudima koji su odrasli, punoletni ljudi koji su, verovatno, u međuvremenu došli do takvih okolnosti da imaju i svoje porodice, a ljudi koji ih traže, odnosno njihovi roditelji možda su danas u prilici da možda traže, ne samo svoju decu, već traže i svoje unučiće.

S tim u vezi, pošto je tema ovako emotivna i retko ko da može da ostane sabran kada govori o ovoj temi, posebno svi mi koji smo imali intenzivne kontakte sa različitim udruženjima roditelja nestalih beba, postavlja se pitanje – koliko se sme uopšte ovakav jedan zakon u skupštinskoj raspravi, gde sa jedne strane sede predstavnici vladajuće većine i različitih političkih organizacija, a sa druge strane predstavnici opozicije i, takođe, predstavnici različitih političkih organizacija, smemo sebi da stavimo na teret i da dozvolimo da ovu skupštinsku raspravu zloupotrebimo i da je politizujemo i skandalizujemo na način na koji je to apsolutno neprimereno?

S tim vezi, ja se sad u ovom trenutku obraćam i kolegama koji sede prekoputa, jer znam da su ovih dana bili meta napada različitih političara sa ove moje strane, opozicione. Ne želim da niko stavlja i pravi spiskove narodnih poslanika koji će, u najboljoj nameri možda, pritisnuti taster da izglasaju ovaj zakon, a ja ću učiniti sve što je u mojoj moći da kao narodna poslanica njih ubedim da to ne učine. To je, dakle, jedna poruka koju upućujem.

Takođe, ne želim da proklinjem članove Vlade, posebno žene koje danas sede u Vladi, i da ih osuđujem zbog toga što su kao Vlada uputili ovaj Predlog zakona u skupštinsku proceduru, a ja ću učiniti sve što je u mojoj moći sa ove strane da ubedim vas da povučete ovaj zakon iz skupštinske procedure i da napišemo novi predlog, onako kako je to u interesu one grupe građana koji očekuju donošenje ili nedonošenje ovog zakona i koji su jedini relevantni da nam kažu da li je ovaj zakon u redu ili nije.

Dakle, ja ću još jednom da vas podsetim da ovaj zakon ne rešava problem roditelja u svim slučajevima koji potražuju svoju decu.

Danas sam na društvenim mrežama, pošto zaista danima ne spavam, verujem ni vi, bilo ko, dakle, ja nisam i ne bih volela da građani mogu da zamisle u kakvoj se mi poziciji danas nalazimo, dakle, ja sam danas na društvenim mrežama objavila jednu potencijalnu situaciju, kroz kakvu agoniju prolaze oni roditelji koji su možda dobili svoje dete, recimo, 1980. godine. Dala sam primer te godine, jer ja sam rođena 1981. godine.

Zamislite svakodnevicu tih ljudi koji svako jutro ustanu i pitaju se – gde je danas moje dete? Da li je ono živo, da li je ono preminulo? Ako je preminulo, gde je sahranjeno? Ako je živo, da li je ono danas srećno, da li ima svoju porodicu? Kako živi? Da li ja imam unučiće? Da li smo se slučajno sreli? Da li je nekad to moje dete stajalo pored mene u autobusu?

Zamislite 40 godina odnosa tih roditelja sa svojom neposrednom okolinom u kojoj ih je sigurno neko nazvao ludim, jer misle da su paranoični i da ne razumeju i da ne mogu da se pomire sa činjenicom da im je dete možda u porodilištu preminulo i da ne mogu nikako da prihvate tu istinu.

Zamislite koliko su oni podložni manipulaciji, ko im se sve za tih 40 godina obratio nudeći kojekakve usluge i pomoć i na koji su sve način bili oštećeni ili izmanipulisani. Zamislite kakav je njihov odnos sa državom.

Oni su danas visokospecijalizovani detektivi, to odgovorno tvrdim. Ja znam kroz kakve su procedure oni prolazili i šta su sve učinili tragajući za istinom šta se u stvari dogodilo sa njihovom decom.

Zamislite na koliko su vrata oni pokucali, zamislite koliko su puta bili odbijeni, zamislite koliko su se puta obratili Povereniku za zaštitu informacija od javnog značaja, ne bi li došli do dokumenata koji su im potrebni da bi utvrdili šta se dogodilo sa decom za koju sumnjaju da su ukradena.

Današnji zakon koji se nalazi na dnevnom redu ne može da reši sva ova njihova pitanja. U konačnici, kada se ovaj zakon primeni, navešću i detalje ovog zakona, oni posle toga 40 godina i, recimo, za koji mesec kada ovaj zakon stupi na snagu i na njihov se slučaj primeni, dobiće odgovor za ovih 14.600 neprospavanih dana i noći kada sam se pitao kakvu boju očiju ima moje dete. Dobiću nadoknadu od 8.462 evra za pretrpljeni bol. To će biti konačnica nakon primene ovog zakona.

Sada ću da se vratim na odredbe samog zakona i da malo, neću da se ponavljam, jer su sve kolege vrlo detaljno opisale kakve su sve procedure vođene u poslednjih 19, 20 godina kroz parlament, i podsetiću vas da negde prvi kontakt i ozbiljniji kontakt i prve ozbiljnije informacije u vezi sa problemom nestalih beba u Srbiji dobili smo u Izveštaju 2010. godine, u Izveštaju Zaštitnika građana koji je tada upućen. On konkretno ne donosi nikakva rešenja, niti ima neka konkretna saznanja, ali ono što se nakon sprovedene istrage, koju je on u okviru nadležnosti koje je mogao da ima sproveo, dovodi do zaključka da je to u stvari bila jedna nehumana procedura i jedna apsolutna zloupotreba birokratije.

Nakon svega toga, kada roditelji koji su dobili to, eto, da kažem, kao prvo saznanje u obliku nekog izveštaja, potpuno je racionalno da oni danas nemaju nikakvo poverenje u državu.

Ovaj se zakon konkretno nalazi drugi put u skupštinskoj proceduri za vreme ovog saziva. On je došao prvi put 2016. godine i ja sam isto tada trebala da se bavim ovim zakonom. S tim u vezi sam potpuno sigurna da ovaj predlog zakona i tadašnji predlog zakona i ovaj predlog zakona koji danas imamo nije suštinski izmenjen, iako je tada pod pritiskom javnosti, udruženja roditelja, nevladinih organizacija relevantnih koje se bave ovim pitanjima i narodnih poslanika. Dakle, on jeste bio povučen iz procedure da bi se poboljšao kvalitet ovog predloga. Međutim, suštinski on nije promenjen. Usvojeni su neki amandmani koji suštinski ne rešavaju ozbiljne probleme koji će nastati primenom ovog zakona.

U međuvremenu je, u martu mesecu 2018. godine, verovatno u želji da se štite najbolji interesi, da se zalažu za najbolje interese, osnovana i Vladina komisija koja bi trebala da ispita, imala je određene zadatke i trebala je da pomogne u pisanju konkretno ovog zakona.

Međutim, ja sam juče postavila to pitanje u Narodnoj skupštini predstavnicima Ministarstva pravde i Vladi Republike Srbije. Znate, za te dve godine njihovog mandata koji treba da istekne za koji dan, oni nisu uputili ni jedan jedini izveštaj, ili on bar javnosti nije bio dostupan, o tome šta je tačno učinila komisija i do kakvih se zaključaka došlo, da bi se ti zaključci mogli uneti u predlog zakona o kojem mi danas raspravljamo.

Podsetiću vas i da smo imali javno slušanje. Dakle, ovaj zakon nije prošao zvaničnu proceduru koja je bila neophodna da se prođe, a to je javna rasprava. Ovaj zakon je zbrzan u jednoj od mogućih procedura koja se zove javno slušanje, održano je krajem prošle godine. Na tom javnom slušanju bio je i predstavnik Ministarstva Čedomir Backović. On danas nije ovde sa nama. Bio je predstavnik Saveta Evrope. Takođe, bili su predsednici svih odbora koji su organizovali ovo javno slušanje, kao i narodni poslanici koji ovde danas sede, ali su bila i sva udruženja roditelja koja se bave pitanjem nestalih beba.

Nažalost, sad ne mogu da se složim u potpunosti sa gospođom Živković, koja je govorila malopre i vrlo emotivno. Dakle, na tom javnom slušanju apsolutno sva udruženja roditelja su se usaglasila sa tim da oni ne prihvataju predlog zakona koji se danas nalazi na dnevnom redu Skupštine.

Još jednom ću da vas podsetim, jedini interes koji mi kao narodni poslanici danas treba da zaštitimo jeste interes tih roditelja koji traže svoju decu. Ako apsolutno oni nisu saglasni, uprkos možda što pojedinci jesu, jer misle da će im ovo rešiti njihove probleme, ja kažem, predmet su ozbiljnih manipulacija, pa me i ne čudi kada od pojedinih roditelja možda i dobijete poruku da će se ovim zakonom nešto rešiti. U biti, sva udruženja na javnom slušanju su stala iza toga da ne prihvataju ovakav predlog zakona.

Ovaj zakon je u suštini nepopravljiv. Dakle, lično sam pokušala i 2016. i sada, 2018. godine, razgovarajući sa raznim udruženjima, da pokušamo da amandmanima unapredimo ovej zakona, jer razumem, bez obzira što sam na strani opozicije, a vi na strani vladajuće većine, da će zdrav razum učiniti sve da se ovaj zakonski predlog poboljša. Međutim, toliki broj amandmana čini ovaj zakon praktično neprimenljivim i predstavlja problem.

Sada ću se osvrnuti na tekst ovog zakona. Dakle, kao što jeste navedeno u nekoliko izlaganja koja smo ovde imali prilike da čujemo, nekoliko od par stotina do par hiljada ljudi danas traži svoju nestalu decu. Nećemo da razgovaramo o tome da li su ta deca preminula ili su živa. Oni opravdano sumnjaju u to da su im deca živa i žele da se uvere u to. Dakle, ovaj zakon je pisan pod pritiskom Saveta Evrope, nakon donete presude u Evropskom sudu za ljudska prava u slučaju Zorice Jovanović protiv Republike Srbije.

Prve dve odredbe govore o tome šta ovaj zakon treba da uredi. U 2. članu ovog zakona se to i opisuje, što znači da je ovaj zakon eksplicitno vezan za jedan slučaj u donetoj presudi Zorice Jovanović protiv Republike Srbije i to stoji u ovom zakonu. Niko nije podneo amandman kojim će ovo drugačije biti uređeno.

Dakle, ovaj zakon, kada stupi na snagu, ma šta god mi pričali ovde, neki pravnik koji bude trebao da ga pročita, da ga proanalizira, on će reći – cilj ovog zakona je Zorica Jovanović, presuda pred Evropskim sudom za ljudska prava i ni jedan drugi slučaj.

Ovde postoji neka korelacija koja je napravljena da bi mogli da se reše neki drugi slučajevi. Međutim, to ne mora ničim biti garantovano.

U 21. članu koji je najsporniji i najčešće je govoreno o njemu… Neću da govorim o detaljima vezano za zakon, to ćemo kada bude bila amandmanska rasprava. Dakle 21. član kaže u svom 3. stavu – ako ne mogu da se utvrde činjenice koje objašnjavaju šta se sa nestalim novorođenim detetom dogodilo, da prevedem, ako država Srbija ne može da utvrdi okolnosti pod kojim se dogodio nestanak nečijeg deteta, onda sud rešenjem konstatuje da ne može da se utvrdi status nestalog novorođenog deteta. To je kraj priče, nema dalje od ovoga.

Ako država naša i svi državni organi i institucije utvrde da nema dalje, onda dolazimo do člana 23. o kojem se najčešće ovih dana govorilo u javnosti, a to je pravična novčana nadoknada koja ne može da se dosudi u iznosu većem od 10.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, po zvaničnom srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan donošenja.

Neću da licitiram da li je iznos od – do 10.000 evra malo ili mnogo. Mnoge kolege su ovde govorile o tome. Uporedile su subvencionisanje u privredi i razne neke druge stvari sa kojima možemo porediti da li postoji uopšte cena deteta.

Isto tako, u obrazloženju ovog zakona se kaže da su se pozvali na slučaj Zorice Jovanović kojoj je presuđen u Evropskom sudu za ljudska prava. To nije obavezalo Republiku Srbiju da kaže – da, mi moramo da damo do 10.000 evra. Mi smo mogli kao država da nađemo rešenje i da shvatimo koja je to količina bola, kroz šta su prošli ti ljudi, koliko su u stvari novca oni potrošili tragajući za istinom o svojoj deci i da kažemo – u redu je, preporuka Evropskog suda za ljudska prava je da to bude 10.000 evra, da se vezujemo za presudu koja je vođena u slučaju gospođe Zorice Jovanović protiv države Srbije, ali mi možemo da taj iznos i promenimo. Ne moramo da se vezujemo za njega.

Dakle, tu se vidi jedna puka formalnost ispunjavanja očekivanja, odnosno zaključaka i uputstava koje je država Srbija dobila od Saveta Evrope.

Imali smo sednicu Odbora za pravosuđe pre neki dan i raspravljali smo o amandmanima. Jedan od kolega koji sedi tu pored vas bio je na toj sednici. Dakle, nisu se javljale druge kolege da analiziramo kakvi su to amandmani.

Osnovna zamerka roditelja, dakle ja štitim interese roditelja, pa zato i kažem, jeste jedan amandman koji se tiče DNK analize, koji kaže da ako roditelji ne pristanu na to da daju svoj uzorak na DNK analizu, onda se taj postupak prekida. Zašto je ovo sporno? Setimo se žene s početka mog izlaganja. Ta žena 40 godina kuca na vrata različitih institucija, 40 godina ona nailazi na ta ista zatvorena vrata. U međuvremenu su neki od njih i došli do onih čuvenih kalupa o kojima se takođe u javnosti mnogo govori, pa su došli do strašnih saznanja u vezi sa tim šta se u stvari nalazi u tim kalupima.

Da li mislite da ti ljudi imaju poverenja u državu, opravdano, ne u vas konkretno, jer taj problem je star zaista dugo? Da li zaista mislite da ti ljudi imaju bilo kakvog poverenja da će ova država sprovesti pravu analizu, kvalitetnu istragu i omogućiti im da se na kraju suoče sa tim da li im je dete živo ili ne? Oni opravdano nemaju poverenja, žele da se zaštite kroz zakon koji će biti relevantan i na snazi u Republici Srbiji, da mogu da sprovedu paralelno svoje istrage koje su do tada vodili. Te analize mogu da urade u inostranstvu, na neki način.

Dakle, i amandmani o kojima se u javnosti, s obzirom da nismo imali javnu raspravu, raspravljalo i pomoćnik ministra Backovića je o tome govorio na Javnom servisu RTS da će se uputiti neki amandmani. Mi smo njih imali prilike da vidimo tek kada je počela sednica Odbora za pravosuđe pre dva dana. Dakle, opravdano se produbljuje sumnja roditelja u nameru države da reši njihov problem.

Pošto ja nisam zagovornica populizma i ježim na populizam kojim smo svi izloženi, posebno na zloupotrebe ovakvih tema u političke svrhe, ne bih mogla da iskritikujem ovoliko zakon a da vam ne ponudim rešenje. Postoji rešenje i postoji mogućnost da mi ove probleme rešimo i da izađemo u susret jedinoj interesnoj grupi u ovom slučaju, a to su roditelji nestalih beba.

Prvo što može da uradi Vlada Republike Srbije jeste da dobro razmisli još jednom, ne stavljajući bilo kome na teret da li je ta odluka, kada ste uputili zakon, bila dobra ili ne i da povuče ovaj zakon, da pozove roditelje, nevladine organizacije, zainteresovanu javnost i da se ponovo napiše predlog zakona.

Drugo što možemo da učinimo, odnosno šta može ova institucija ovde da uradi, da moje kolege koje čine danas vladajuću većinu za nekoliko dana, kada dođe trenutak usvajanja zakona, ne pritisnu taster „za“, da se zakon koji će biti neprimenjiv u praksi ili će donositi loše rezultate nakon primene ne izglasa.

Treća stvar koja može da se učini, a to je da pošaljemo poruku danas sa Trga Nikole Pašića na Andrićev venac i da kažemo da u slučaju da moje kolege zbog političke odluke koja je doneta na nivou njihovih političkih stranaka budu u prilici da moraju moralno da donesu odluku i da kažu – da, pritisnuću taster i izglasaću ovaj zakon, predsednik države može da taj zakon ne prihvati i da ga vrati u skupštinsku proceduru.

To su tri procedure koje mi možemo iz tri različite institucije da učinimo da bismo izašli u susret zahtevima roditelja koji traže svoju decu, a koji suštinski samo nemaju poverenja u državu. Da im vratimo poverenje u državu, to je cilj.

Šta možemo da uradimo mi kao narodni poslanici? Ja znam šta ćemo mi da uradimo. Ukoliko se ovaj zakon izglasa i predsednik države ga prihvati kao takvog, moja poslanička grupa će sigurno predati predlog zakona o prestanku važenja ovog zakona koji će Skupština usvojiti i obratićemo se Ustavnom sudu. Sigurna sam da će se i roditelji dalje obraćati Sudu u Strazburu.

Dakle, hajde da budemo svi vrlo dobronamerni. Ne mislim da bilo ko sedi danas ovde u ovoj sali nije dobronameran. Hajde da razumemo šta roditelji, koji traže svoju nestalu decu, očekuju od nas. Hajde da ne izglasamo ovaj zakon. Hajde da pošaljemo poruku Savetu Evrope i sednici koja se očekuje početkom marta iz koje postoji mogućnost da Srbija trpi posledice zbog toga što nije odreagovala na presudu koja je donet. Hajde da svi narodni poslanici napišu zahtev Savetu Evrope i zamolimo ih da se, recimo, ne usvoji rezolucija koja bi osudila državu Srbiju. Hajde da pokažemo da postoji nešto što zovemo nacionalni interes, ali stvarno, da se ujedimo svi, bez obzira da li smo trenutno na strani vlasti ili smo na strani opozicije.

Ovo pitanje nije vezano ni za jednu stranu. Ovo jeste nacionalni interes. Kroz ovo pitanje ćemo građanima Republike Srbije povratiti poverenje u državu koje su oni u međuvremenu izgubili.

Dakle, još jednom ću da ponovim šta možemo da uradimo - da vi povučete zakon iz skupštinske procedure, da narodni poslanici ne pritisnu taster u danu za glasanje i da izglasaju ovaj zakon, da predsednik države to ne učini, u koliko se zakon odavde proglasi usvojenim. Ja vas molim da sprečimo sve loše posledice primene zakona, za koji već danas znamo da nije primenljiv. Hvala.

Zahvaljujem predsedavajući.

Razumem poziciju u kojoj se vi danas nalazite, s obzirom da vi u stvari danas ne predstavljate Ministarstvo pravde već Ministarstvo bez portfelja koje se bavi nekim drugim pitanjima.

Ono što možda vi ne znate zato što nije u domenu vaših nadležnosti jeste da ovaj zakona 2016. godine i te kako su narodni poslanici pokušali da poprave amandmanima. Međutim, i tada smo iako jesmo bili vrlo dobronamerni poslali te amandmane, oni se mogu naći u skupštinskoj arhivi, a mogu vam ih i ja predati u nekoj pauzi, shvatili smo da je zakon sam bio nepopravljiv kao i sva udruženja roditelja, kao i nevladine organizacije koje su se bavile ovim pitanjima.

Takođe, moram da vas demantujem, postojao je Predlog zakona koji su napisali uz pomoć vrsnih pravnika, među kojima je i Vesna Rakić Vodinelić na primer, udruženja roditelja i uputili na raspravu, odnosno upoznali su sa tim Ministarstvo pravde i Vladu Republike Srbije. Međutim, nikada se nismo ni mi kao javnost, kao narodni poslanici, niti ti roditelji, niti nevladine organizacije, niti vi kao predstavnici Vlade, nismo se okupili oko tog Predloga zakona, da o njemu raspravljamo i da probamo kroz javnu raspravu taj Predlog zakona da unapredimo.

U suštini postavlja se pitanje, ovaj Predlog zakona koji je danas na dnevnom redu Skupštine, odakle on s obzirom da u međuvremenu nije održana javna rasprava, nisu uvaženi napori roditelja da se ovaj zakonski predlog unapredi i sa druge strane, postoji opravdana sumnja da je Ministarstvo pravde uporno insistiralo na tome da se sva relevantna udruženja roditelja sklone iz pisanja ovog zakona.

Do samog početka javnog slušanja koje je održano ovde krajem prošle godine, nije se znalo ko će uopšte biti pozvan na javno slušanje. Mnoge relevantne nevladine organizacije nisu dobile priliku uopšte da se obrate na tom javnom slušanju. Dakle, razumem vaš napor da danas ispred Vlade branite ovaj zakon, ali ja kao neko ko je od 2016. godine kroz ovaj Saziv upoznata sa ovim Predlogom zakona vam kažem da grešite kada kažete da narodni poslanici nisu imali svoje predloge, da javnost nije imala svoje predloge ili da se sama isključila.

Isključilo je Ministarstvo pravde, roditelje, nevladine organizacije, pa i narodne poslanike na neki način, diskreditovanjem ove teme u javnosti sa pričom, znate pa to nisu ni prethodne vlade učinile pre.

Mi znamo ko to sve nije učinio. Dakle, 40 godina ovaj problem lebdi u vazduhu. Ja još jednom ponavljam, ovo je Pandorina kutija koja se danas otvara u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Ja razumem i vaš položaj i položaj ministarke pravde koja danas nije ovde i predsednice Vlade koja danas nije ovde. Ja razumem sve vas i razumem vašu najbolju nameru.

Međutim, ovaj zakon, ovako kako je napisan, uz ozbiljno isključivanje javnosti, roditelja i nevladinih organizacija, neće biti dobro primenljiv, neće štititi interes roditelja koji traže svoju nestalu decu.

Ja još jednom moram da kažem, nije suština da danas jedna drugu ubedimo koji je zakon bio gori. Suština je da mora ponovo da se napiše. To je suština.

Dakle, Ministarstvo pravde mora da pokaže dobru volju da želi da vrati poverenje građana u državu, u našu Republiku Srbiju, da ovo pitanje se stavi kao pitanje od nacionalnog interesa, da razumemo da ovaj zakon, jednako kao što možda taj predlog je bio u suprotnosti sa Ustavom, da će i ovaj zakon koji će stupiti na snagu, ako ga usvojimo za koji dan, biti takođe u suprotnosti sa Ustavom i da ćemo opet opteretiti Ustavni sud Srbije da razrešava još jedan u nizu zakona, za koji će se ispostaviti da je protiv Ustava.

Dakle, ja želim da to sprečimo, da učinimo sve što je u našoj moći. Vi kao predstavnici Vlade da probate da povučete Predlog zakona, mi kao narodni poslanici, da ne izglasamo taj zakon. Ako se sve to dogodi, da kažemo predsedniku republike da on ne potpiše taj zakon, zato što zakon ima ozbiljne probleme.

Mi ćemo pre ili kasnije doći u situaciju da ovaj zakon povučemo. Pre ili kasnije ćemo doći u tu situaciju, u ono što možemo danas da predvidimo. Ne želim ovu raspravu da zloupotrebim, da vam kažem na koliko zakona smo upozoravali samo u ovom Sazivu na lošu primenu nakon usvajanja.

Dakle, jednostavno, već danas se mogu predvideti okolnosti da ovaj zakon neće zaštiti interese roditelja, da će dovesti samo do materijalnog obeštećenja njihove patnje za dugi niz godina, koliko potražuju svoju decu, ali da suštinski neće rešiti pitanje toga gde su njihova deca, ako su preminula, gde su sahranjena i šta se sa njima dogodilo, ako su živa, gde su? Ko je odgovoran? Zašto su institucije svih ovih godina unazad štitile pojedince koji su to radili?

Dakle, jednostavno ovaj zakon njima apsolutno ne garantuje da će njihovi interesi biti zaštićeni.

Zahvaljujem predsedavajuća.

Moje pitanje danas upućujem predsednici Vlade i ministarki pravde.

Naime, ovih dana, tačnije 19. marta treba da istekne mandat jednoj komisiji koja je formirana pre dve godine. Radi se o komisiji koja treba da ispita postupanje državnih organa u rasvetljavanju prijavljenih slučajeva nestale dece u Republici Srbiji.

Mi, kao što nam je svima poznato, na dnevnom redu ovog zasedanja imamo i Predlog zakona koji bi trebao donekle da reši pitanje nestale dece u Srbiji i ovo nije prvi zakonski akt i prva obaveza koju je Vlada Republike Srbije preuzela na sebe.

Ono što mene danas interesuje jeste upravo rad ove komisije koja je pre dve godine formirana. Ova komisija ima zadatke, između ostalog, ona treba da utvrdi plan i dinamiku prikupljanja činjenica i utvrđivanja drugih okolnosti koje su u vezi sa istragama o prijavljenim slučajevima nestale dece u Republici Srbiji i da u tu svrhu ostvari saradnju sa organima nadležnim za vođenje istraga, da na osnovu dobijenih informacija i sagledanih okolnosti u vezi sa vođenim istragama sačini pregled dosadašnjeg toga vođenja istraga, da pripremi mišljenje o delotvornom načinu na koji bi se vođenje istrage moglo unaprediti i da u tu svrhu predloži konkretne mere koje bi trebalo preduzeti.

Dakle, ja vas podsećam da je izostala javna rasprava u vezi sa Predlogom zakona koji se nalazi na dnevnom redu i da je ista ova Komisija imala obavezu da na svakih 60 dana u toku svog mandata podnosi izveštaj o svom radu Vladi Republike Srbije i nadležnim odborima. Kao članica nekoliko nadležnih odbora koji bi trebalo da se bave ovom temom ja još ni jednom za vreme ovog mandata, a on je četiri godine, dakle, za vreme dvogodišnjeg mandata ove Komisije nisam imala prilike da se sretnem ni sa jednim jedinim izveštajem koji je ova Komisija podnela Narodnoj skupštini Republike Srbije.

S tim u vezi, dakle, moje pitanje glasi – kada će Komisija, i bilo bi dobro da to uradi, s obzirom da se Predlog zakona nalazi na dnevnom redu ovog zasedanja, da se to učini što je moguće pre, podnese izveštaj Narodnoj skupštini i Vladi Republike Srbije do kakvih je zaključaka došla, kako bismo mi mogli na pravi način u danima koji dolaze da raspravljamo o Predlogu zakona koji je na dnevnom redu. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Ja ću se nadovezati na govore koje su imali moje kolege LJupka Mihajlovska i Vladimir Đurić.

Kao što vam je svima poznato, SMS u parlamentu Narodne skupštine Republike Srbije neretko pozdravlja sve dobre i kvalitetne predloge, bez obzira sa čije strane su oni upućeni. Tako smo i danas odlučili da podržimo dobar predlog, predlog za koji mislimo da je, pre svega, dobronameran, naše koleginice a potpredsednice Skupštine, gospođe Gordane Čomić.

Tu smo odluku doneli gotovo odmah kada je 27. januara ovaj predlog upućen u skupštinsku proceduru, s tim što smo pokušali kao i mnoge druge kolege, da amandmanom ovaj predlog učinimo boljim. To i jeste praksa SMS da ne kritikujemo nužno ako nešto dolazi od naših političkih neistomišljenika samo zbog toga što dolazi od naših političkih neistomišljenika, a da ako možemo neki zakonski predlog učinimo boljim, da to učinimo tako što ćemo predložiti amandmane, koji će raditi i koji će govoriti u interesu naših građana, koje u stvari mi ovde predstavljamo u domu Narodne skupštine.

Zato smo i predložili da ovaj zakonski predlog učinimo boljim tako što će se umesto predloga koji je uputila gospođa Čomić, da se među prvih deset nađu četiri osobe ili četiri kandidata manje zastupljenog pola, to u stvari uradi tako što će u prvih pet, odnosno na svakih pet biti dve osobe manje zastupljenog pola.

Moram da kažem da i ako jesam članica Ženske parlamentarne mreže i razumem potrebu da se kvotom određuje broj žena, lično nisam zagovornica kvota sistema i ovo doživljavam samo kao prelazni period ka nekim društvima koja će ličiti na zapadne moderne države, kao što su, ovde smo već nekoliko puta čuli i kao što smo upoređeni sa parlamentima u Švedskoj, Finskoj itd.

Dakle, nadam se da ćemo u nekom trenutku sazreti kao društvo i razumeti da je sasvim normalno da se u parlamentu nađe 50% žena, onoliko koliko i ima nas u populaciji.

To je, nažalost, nemoguće i zato smo primorani da kvota sistemom ovo pitanje rešavamo. Nemoguće je, između ostalog, zato što su donosioci odluka ko će sedeti u parlamentu uglavnom muškarci na čelu političkih organizacija.

Ja ću vas podsetiti da možda kao šefove poslaničkih grupa, odnosno šefice poslaničkih grupa, mi danas imamo jako malo, da na liderskim pozicijama u političkim organizacijama danas imamo jako malo. Čini mi se da dana, neću pogrešiti, u sadašnjem sazivu parlamenta, ja sam jedina liderka političke organizacije i to one političke organizacije koja nema predsednika, već ima predsedništvo, tako da sam ja jedna trećina liderke.

Iz ovih razloga smatramo da je neophodno da dobijemo i zastupnike one grupacije koje je danas najšire prisutna u našem društvu. Koleginica LJupka je rekla da je to negde između 10% i 15% prema izveštaju koji je Svetska zdravstvena organizacija uputila. Prema poslednjem popisu, radi se o nešto više od 550.000 ljudi koji žive trenutno u Srbiji.

Pitanje je kako će ova statistika izgledati, uzimajući u obzir da nam stanovništvo stari i da će se neminovno broj osoba sa invaliditetom i povećati. Prosto je nerazumno da mi danas razgovaramo o tome u parlamentu, da imamo osobu sa invaliditetom koja jasno i nedvosmisleno zagovara i bori se za interese osoba sa invaliditetom, a da mi nismo kadri da čujemo i da razumemo da jeste potreba da se ova široka populacija na neki način nađe zastupljena.

Dakle, dok ne postanemo uređeno društvo u kojem će postati normalno da u svakom parlamentu, pa i u srpskom parlamentu sedi određeni broj osoba sa invaliditetom, da ne kažem da svaka lista sigurno ima najmanje jednu osobu sa invaliditetom koja će predstavljati tu listu. Mi, nažalost, ovo pitanje i dalje moramo da uređujemo kvota sistemom.

Nadam se da ćete ipak usvojiti naš amandman, iako je on načelno odbijen, da ćete u danu za glasanje pritisnuti taster, bez obzira da li ćete dobiti uputstvo putem zvona ili ne, a iskreno se nadam da će to postati samo prelazni period kada više kvota sistemom nećemo upoređivati sastav budućeg parlamenta. Hvala vam.

Zahvaljujem.

Moje prvo pitanje danas upućujem Ministarstvu zdravlja i direktorki RFZO, u pitanju su, odnosno ponovo postavljam pitanje, dakle, u vezi pacijenata obolelih od multipla skleroze kako je najavljeno i kako smo imali prilike da vidimo kada smo usvajali budžet za ovu kalendarsku godinu. Odvojena su značajna sredstva za kupovinu dodatnih lekova visoke efikasnosti kojim će se otprilike pokriti dodatnih 1300 pacijenata obolelih od multipla skleroze.

Međutim, postavlja se pitanje – šta ćemo učiniti za one pacijente koji neće biti obuhvaćeni ovim novim terapijama? Ukupno ima obolelih od multipleskleroze, negde oko devet hiljada i ja iskreno izražavam zabrinutost, šta će se dogoditi sa ostatkom, dakle otprilike, negde oko sedam hiljada pacijenata će u ovom slučaju ostati bez leka.

Podsećam ministra zdravlja, direktorku Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje da postoje neke države u kojima se lečenje obolelih od multipleskleroze rešava kupovinom i omogućavanjem pacijentima da dođu do tzv. of-lejbl lekova. Među njima je jedan od najefikasnijih, lek koji se naziva „Rituksimad“, i on se prema onome što ja imam kao informaciju prepisuje pacijentima u Švedskoj, pošto je ovaj lek daleko povoljniji, čini mi se da bi izdvajanje iz budžet koje je usmereno za lečenje obolelih od multipleskleroze, bilo mnogo bolje da smo se pozabavili, možda pitanjima kako su neke druge zemlje rešile ovo pitanje.

Drugo pitanje upućujem Ministarstvu pravde, ponavljam ga praktično, dakle, pitanje upućujem ministarki Kuburović, pitam je – šta se događa sa zakonom koji treba da se bavi pitanjem nestalih beba?

Ponovo se u javnosti šuška da se piše novi predlog izmene i dopune zakona i u ovo pisanje nisu uključena udruženja roditelja koji traže svoju nestalu decu i nisu uključene relevantne nevladine organizacije koje se više godina bave ovim pitanjem. Ponavljam da li je istina da je predlog zakona, maltene pred ulaskom u skupštinsku proceduru i pitanje je takođe, zašto nisu uključena relevantna udruženja roditelja, kao i relevantne nevladine organizacije?

Treće pitanje danas upućujem Ministarstvu za rad, ministru Đorđeviću, dakle, pitanje je u vezi Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom, skoro 19, 20 meseci kako je ovaj zakon stupio na snagu, kako određeni broj majki, odnosno porodilja dobija nadoknadu u visini od tek nekoliko stotina dinara. U desetak puta smo imali prilike da slušamo od nadležnog ministra Đorđevića, kao i od ministarke Slavice Đukić Dejanović, da će se Predlog izmene i dopune zakona naći u Skupštinskoj proceduri, međutim do danas on nije došao.

S obzirom da nam se bliži kraj ovog saziva pitanje je ministru Đorđeviću i molim da blagovremeno pošalje odgovor, pošto odgovorno izbegava, kada će se u skupštinskoj proceduri pronaći Predlog izmene i dopune Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Potrudiću se da budem kratka i da kolegama ne oduzimam suviše vremena, jer mislim da smo postigli široki konsenzus što se tiče predloga koji su danas na dnevnom redu Skupštine, što jeste posledica dijaloga koji je poslednjih meseci vođen u parlamentu i van parlamenta između predstavnika vladajuće većine i jednog dela opozicije.

Na kratko ću se osvrnuti samo na predlog izmene zakona, koju predlažu kolege iz poslaničkog kluba SNS, da se cenzus smanji sa 5% na 3% i još jednom naglasiti da one stranke koje su za izlazak na izbore su za izlazak na izbore bez obzira da li je cenzus 5% ili 3% i da se većina političkih organizacije, koje se zalažu za borbu na izborima, odlučila da izađe na izbore pre nego što je uopšte u javnosti započeta diskusija o tome da li je potrebno smanjiti cenzus.

Ovo će u mnogome učiniti budući sastav parlamenta boljim iz razloga što nećemo morati da pristajemo na neke koalicije koje su možda teret onim partnerima u okviru koalicionog sporazuma. Mi već danas imamo nekoliko političkih organizacija uokvirenih u raznim savezništvima koji već sada, možemo da vidimo, predstavljaju teret jedni drugima, što zbog programske razlike, što zbog ideološke razlike, što zbog stava o tome da li je potrebno učestvovati na narednim izborima ili ne.

S tim u vezi Stranaka moderne Srbije i naša poslanička grupa podržava predlog da se cenzus smanji sa 5% na 3%.

Što se tiče predloga koji je Narodnoj skupština uputila naša koleginica Gordana Čomić iz Demokratske stranke, ja kao predstavnica ženskog dela parlamenta mogu samo da pozdravim ovakav predlog, s tim što mislim da on se može još dodatno unaprediti i da će možda i kolege iz poslaničkih klubova razmisliti o tome da obezbedimo što je moguće veće prisustvo manje zastupljenog pola na svim izbornim listama.

Dakle, jedan od predloga, koji će uputiti naša poslanička grupa, je takav da u svakih pet kandidata budu dva manje zastupljenog pola. Nadam se da će i druge kolege podržati ovaj predlog ne samo naše poslaničke grupe, već da će i ostale poslaničke grupe imati isti ili sličan predlog i da ćemo takođe postići jedan konsenzus.

Ono što je, čini mi se, za javnost možda najvažnije jeste da budu upućeni u to da postoji jedna neformalna poslanička grupa koja funkcioniše u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Radi se o ženskoj parlamentarnoj grupi i moram da kažem da ova grupa u poslednje vreme zaista jako lepo sarađuje i da predlog gospođe Čomić, koja je uputila ovaj predlog izmene i dopune zakona u skupštinsku proceduru, naišao je na široku podršku unutar naše neformalne poslaničke grupe, odnosno ženske parlamentarne mreže i ja ću da se u to ime zahvalim svim koleginicama koje su lobirale unutar svojih poslaničkih klubova i možda onim kolegama koji nisu saglasni sa ovim predlogom uložile su dodatne napore da ih ubede da je važno da se u narednom sazivu Narodne skupštine Republike Srbije nađe što je moguće veći broj žena.

Mislim da smo našim učešćem u parlamentu uspeli u mnogo situacija da dokažemo da smo sposobne da upristojimo rad parlamenta i da uložimo dodatne napore kako bi smo imali poštovanje ove institucije u svakom mogućem obliku bilo da zastupamo interese Narodne skupštine van parlamenta u različitim aktivnostima koje kao narodne poslanice imamo, bilo u svojim nastupima u plenumu ili na odborima.

S tim u vezi, poslanička grupa Stranke moderne Srbije podržaće i predlog koleginice Gordane Čomić da se u narednom sazivu i u narednim sazivima nađe najmanje 40% manje zastupljenog pola, odnosno žena. Hvala.

Hvala predsedavajuća.

Moje pitanje danas ide Ministarstvu pravde. U skupštinskoj proceduri od marta meseca prošle godine, nalazi se Predlog zakona o utvrđivanju činjenica o nestalim bebama iz porodilišta u Srbiji. Ovaj zakon se po drugi put nalazi u skupštinskoj proceduri od 2016. godine do danas. U oba navrata imamo problem sa tim što nisu održane adekvatne i javne rasprave kada je ovaj Predlog zakona bio u formi Nacrta zakona. Danas imamo neka saznanja da postoji interesovanje predstavnika Ministarstva pravde da se napiše novi nacrt ovog zakona i s tim u vezi bismo voleli da saznamo da li je ova informacija tačna i ukoliko jeste, voleli bismo da Ministarstvo pravde uputi javni poziv kako bi se zainteresovana udruženja roditelja nestale dece mogla uključiti u ovaj proces pisanja novog predloga zakona. Isto tako da mogu da se uključe različita udruženja i predstavnici civilnog društva kao i jedna velika grupa narodnih poslanika koji su i tokom poslednjeg javnog slušanja, koje je održano u Skupštini Srbije iskazali veliko interesovanje povodom ove teme.

Dakle, moje pitanje konkretno ide ministarki Kuburović. Da li je u toku priprema nacrta zakona o nestalim bebama praktično i ukoliko jeste, molimo da se organizuje kvalitetna javna rasprava po treći put. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovani ministre, poštovani gosti, dobrodošli u dom Narodne skupštine. Za nas je ispred Stranke moderne Srbije ovo jedna od možda najvažnijih sednica i sa pažnjom smo pratili ono sve što se dešavalo uoči ove sednice koja je zakazana.

Kao što znate i vi ministre Ružiću, a i ostale kolege, moj kolega Vladimir Đurić i ja vrlo aktivno smo učestvovali u dijalogu koji se odvijao ne samo na Fakultetu političkih nauka na početku uz posredstvo nevladinih organizacija, već i kasnije kada je taj dijalog nastavljen u Skupštini Srbije, nažalost uz posredstvo predstavnika Evropskog parlamenta.

Još je, čini mi se, jedna stvar važna i mislim da jeste važno za građane Srbije da znaju, dakle, u međuvremenu pored toga što se odvija dijalog, odvijale su se i javne rasprave o nekoliko važnih zakona koji treba da dođu ili su već dolazili na dnevni red Skupštine i na kojima osim učešća Stranke moderne Srbije nismo mogli da vidimo ostale kolege.

Dakle, nas iskreno brine nezainteresovanost poslanika Narodne skupštine, ali i nezainteresovanost mnogih drugih političkih organizacija koje, nažalost, u ovom trenutku nisu parlamentarne za mnoge važne zakone koje je neophodno da Skupština usvoji i da ih unapredi kako bismo unapredili sam izborni proces, a o tome u javnosti imamo najviše prilike da slušamo.

Što se tiče dijaloga koji se odvija na fakultetu, odnosno u Skupštini Srbije, dakle, završene su dve rudne pregovora. S obzirom da se između te druge i treće runde pregovora, odnosno onoga što je najavljeno da bi trebalo da bude na dnevnom redu sada u petak kada se budemo videli sa predstavnicima Evropskog parlamenta, upravo nalaze zakoni koji jesu predmet zaključaka sa prve runde pregovora i pet novih zaključaka koje smo dobili iz druge runde pregovora. Dakle, mi sad već možemo da kažemo da je ono što se nalazi u tim zaključcima delimično ili u potpunosti ispunjeno i da će biti do kraja treće runde pregovora ili neposredno posle završetka te runde, u zavisnosti od toga kada će se ova sednica završiti i mnoge druge koje očekujemo, da će biti ispunjeno.

Međutim, sa žaljenjem konstatujemo da ovo nije dovoljno i u tom smislu apelujemo na, bez obzira na to kakav će biti sastav Narodne skupštine u sledećem sazivu, da se na ovim temama ne zaustavimo ovim usvajanjima zakona.

Dakle, podelu možemo da izvršimo na, iz ovih zaključaka, na zakone koji se tiču izbornog procesa, a to su ovi zakoni koji su danas na dnevnom redu i to je u stvari bio kapacitet koji su mogli da ponude ljudi koji sede za stolom u Skupštini, dakle, bez obzira da li su oni deo parlamentarne opozicije, vanparlamentarne opozicije, predstavnika vladajuće većine ili nevladinih organizacija.

Ja vas najlepše molim predsedavajući da umirite kolege, jer ja ne čujem svoje misli. Izvinite, molim vas.

(Milorad Mirčić: Šta je, obavezno je da se sluša?)

Ne morate da slušate, ali ne morate da govorite paralelno sa mnom jednakim tonom.

Dakle, ja vas najlepše molim, zaista ne čujem svoje misli. Nemam ništa protiv da razgovarate, izađite u hodnik ili pričajte tiše. Bez obzira šta mislite o tome, to vas ne opravdava da govorite paralelno sa mnom.

Dakle, danas na dnevnom redu Skupštine imamo set izbornih zakona koji bi trebali da unaprede u određenoj meri izborni ciklus. Oni neće dovoljno unaprediti ovaj proces samim tim što kada čitamo predloge izmena i dopuna ovih zakona možemo da konstatujemo da se neke zdravorazumske stvari nalaze u predlogu ovih zakona.
Ja ću vam dati samo jedan od zakona koji je na dnevnom redu kao primer, to je Zakon o javnim preduzećima, gde se naročito naglašava da direktor javnog preduzeća neće moći da koristi resurse javnih preduzeća za promociju itd. Dakle, nešto što se podrazumeva mi smo morali da stavimo na kraju u zakon da bi na kraju obavezali ljude koji se nalaze na tako odgovornim pozicijama da to ne rade.
Ja sam sticajem čudnih okolnosti sasvim slučajno bila neposredni svedok kako se zloupotrebljavaju resursi u opštini Zemun, došla sam i videla da se usred radnog vremena koriste resursi jedne gradske opštine beogradske u smislu da se prostorije i ljudi koji tamo rade koriste za održavanje nekakvog kol-centra. To je bilo 2016. godine.
Dakle, ne može nas niko ubediti u to da se ovo ne dešava. Ovo se dešava i sa ovom praksom bi moralo da se prestane.
Dakle, nama je trebao da dođe, posle 20 godina uspostavljanja demokratskih promena, neko iz Evropskog parlamenta da nas natera da stavimo na papir nešto što se podrazumeva. Ovo jeste prvi korak i mi ga pozdravljamo, ali na ovom prvom koraku nikako ne može da se stane.
Bilo je jako teško napisati amandmane za predloge zakona zato što je bilo jako teško definisati šta je to uopšte funkcionerska kampanja i kako on široko može da se tumači i na koji način može da se to tumačenje zloupotrebi. Mi razumemo i poziciju ministarstva u kojoj se našlo i u kojoj je trebalo da stavi na papir i da obrazloži šta je to funkcionerska kampanja, s obzirom da imamo prilike da se uverimo i da predstavnici koji nam dolaze iz EU i koji sa nama razgovaraju o tome, takođe imaju problem i u svojim matičnim zemljama da ovo pitanje preciznije definišu.
Dakle, pozdravljamo ovo kao prvi korak, ali ovo svakako nije dovoljno i ne sme na ovome da se stane, kao što su mnoge kolege pre mene o tome govorile, posebno oni koji su predstavnici opozicije. Dakle, posebno mora da se nastavi sa ovim definisanjem da ne bi smo dolazili u situaciju da čitav javni sektor u periodu izborne kampanje bude podređen onima koji su prethodno bili na vlasti.
Što se tiče izbora članova REM, oni se danas ne nalaze kao predlozi. Dakle, oni će biti, ja se iskreno nadam, u toku sledeće nedelje, s obzirom da je u toku proces biranja i kandidovanja članova za Nadzorni odbor Skupštine i za tri nedostajuća člana REM.
U tom smislu se nadam da će predstavnici vladajuće većine pokazati da imaju kapacitet, demokratski kapacitet i da naprave ustupke prema onim poslaničkim grupama koje su danas opozicija. Dakle, to jeste način kako bi trebalo, da se pokaže kako bi trebalo da izgleda jedna Narodna skupština, da se uvaži da se uvažavaju predlozi koji dolaze od strane opozicije i to ne samo kada se vrši pritisak, kao što je slučaj sa ovim zakonima, već da prosto naglasimo da je to moguće učiniti i kada se takve vrste pritisaka ne čine.
Dakle, još jednom, napominjemo da smo mi zadovoljni što je započeo proces unapređivanja izbornih okolnosti u Srbiji, ali da je ovo pitanje nešto na čemu treba još dugo da se radi i da nas sigurno ove male promene neće u celosti zadovoljiti. Hvala.