Gospođo Đukić-Dejanović, gospođo Kalanović, dame i gospodo, mi smo se potrudili, a koliko razumem situacija je sledeća, da bi trebalo do pet do šest da radimo, a posle toga… . ali dobro, ja ću gledati da ukalkulišem vreme.
Zaista smo se potrudili da dođemo do što većeg broja podataka ne bi li konačno shvatili zašto smo došli u ovu situaciju, da sada razmišljamo o rebalansu budžeta na ovaj način i o tome da li će ovaj zakon i Predlog ovih zakona, koji jesu preko potrebni Srbiji, da budu provedeni u realnim okolnostima. Nas zabrinjava, a pri tome je i nejasna situacija – čini mi se da je država slepa za određene ranjive kategorije društva.Ukoliko sam vas dobro razumela, tokom današnjeg zasedanja vi nemate precizan podatak osoba sa invaliditetom, a recimo, očekivali smo da taj podatak iznesete za određene regione, odnosno za delove, za određene gradove, pa bi nam, uslovno rečeno, slika bila jasnija o stepenu razvoja gradova u Srbiji, pa samim tim i određenih okruga i kakva je tendencija u smislu svega onoga što nas treba da zadesi u narednih godinu, dve, tri do pet godina. Neki ekonomisti kažu da nam sledi pet godina bede. Ajde da ne budemo pesimistični, možda je ovo pesimizam, ali je možda najbolje očekivati najgore, pa se tako pripremati.
Mi mislimo da se ljudi koji su provodili vlast u državi Srbiji ipak nisu pripremili na najbolji mogući način, jer pretpostavljam da je strategija svake vlasti da se priprema upravo za ovakve momente, dakle, za momente za koje može da pretpostavi da mogu da se dese, pogotovo u lomljivom društvu, kakvo je Srbija.
Ono što smo imali prilike da vidimo na osnovu istraživanjima kojima smo se bavili poslednjih dana, izvinjavam se ukoliko podaci ne odgovaraju realnom momentu, ali ni vi nemate precizan podatak, recimo, slika koja bi trebalo da odgovara realnoj situaciji u određenim gradovima, u određenim regionima i onda nam nije jasno na koji način će građani Srbije da prebrode krizu, da ostvare svoja radna prava, kada je trend povećanja stope nezaposlenosti različit po određenim gradskim centrima i po određenim regionima.
Mislimo da će svi navaliti u najveće gradove, jer će tu biti jedina mogućnost da se zaposle, a onda će doći u problematičnu situaciju, kao što je to bio slučaj sa Romima i nečovečnog i nečuvenog ponašanja prvog čoveka Beograda da ih vraća tamo odakle su došli, gde imaju mesto prebivališta i da tamo pokušaju da ostvare sve ono što jesu osnovne egzistencijalne potrebe, a onda se to isto odnosi i na interno raseljena lica koja, takođe, imaju vrlo čudno rešeno prebivalište. Opet se zaboravlja i činjenica da je svako u nekom momentu odnekle došao u Beograd i to će biti sve češća situacija, jer naprosto idete trbuhom za hlebom.
Frapantan je podatak i odnos države prema situaciji koja je bila na jednom mediju odslikana kroz primer studenata medicine u Kragujevcu. Zanimljiv je i vaš odgovor u odnosu na to da ste se vi pozabavili tim problemom, raspitali i da ste shvatili da je konkurs za lekare otvoren za određene pozicije, odnosno za određeni broj mesta.
Međutim, ono što je nas frapiralo jeste pozitivan odnos predsednika države prema tome – vidite, završeni student medicine, prosek iznad devet, pogledajte, ne sedi skrštenih ruku, završava srednju medicinsko tehničku školu i on će sebi tako obezbediti sredstva?! To dete će otići posle završene srednje medicinske škole, dakle, u kontinuitetu deset godina najžešćeg odricanja, negde u neku zemlju zapadnoevropske demokratije da se zaposli.
Dakle, vi možete da kažete da je to lični izbor, ali naprosto, to je konstatovan problem, taj problem postoji u društvu i očigledno da je to dete, kao i njegove kolege, shvatilo da u državi Srbiji on ne može da živi na dobar način kao lekar.
Naprosto, mi izražavamo sumnju da je on imao na pameti da osniva i da formira svoju kliniku i zato je posle završene medicine upisao srednju medicinsku tehničku školu. To može da bude vaš argument, a naš nije, zato što možemo da navedemo bezbroj drugih dokumenata.
Recimo, mi smo se potrudili, pretpostavljam da i vi to radite, pretpostavljam da je to strategija kada se prave zakonski predlozi da prvo svi problemi budi vidljivi, pa se onda naruče određene analize, naprave određeni podaci i vi onda znate na koje ljude i na koje kategorije stanovništva taj zakon treba da se odnosi i na koji način ćete vi, a to je valjda cilj, da rešite egzistencijalne probleme, pa smo mi, takođe, analizirali situaciju po određenim sajtovima. Odmah ću vam dati adresu sajta – "Infostat.com.". Između ostalog, tu ćete imati bezbrojne primere da vidite sa čim se ljudi suočavaju ukoliko žele da se zaposle.
Ovo su frapantni primeri o kojima čak i ne želim da pričam posle užasno frapantnih podataka koje mi iznosimo danima.
Na kraju, nismo bili u mogućnosti da sve ove primere proverimo, pa ne bih želela da dođemo u situaciju da mi kažete – ubirate jeftine političke poene u situaciji krize, to ne želim, ali da bih shvatila kakva je zaista situacija kada je reč o zapošljavanju i mogućnosti da ogroman broj ljudi ostane bez posla zbog efekata finansijske krize pokušavala sam da sebi stvorim sliku, zato što država nema uređen podatak. Ono što je mene interesovalo, jeste kakva je situacija sa mladim ljudima kada završe srednju školu, u kom procentu se oni zapošljavaju. Vi ste izneli podatak, ukoliko sam dobro, mislim da sam i zapisala, da 9% ljudi sa visokom stručnom spremom je bez posla.
A ono što me je isto interesovalo jeste kako prolaze samohrane majke, pošto znamo da je tendencija porasta samohranih roditelja, što majke, što očevi. Interesovalo me je i kako prolaze konkretno invalidi kada treba da apliciraju za određeni posao. Gospođo Kalanović, to se nalazi na ovom sajtu. Sve sam ovo pripremila, ne želim o ovom da pričam, ovo su brutalne činjenice, posle ću vam dati da to vidite ili da konačno posetite taj sajt. Ona iskustva o kojima ljudi pričaju, koja su naša realnost, trebalo bi da nam govori na koji način će ovaj zakon biti proveden u praksi. A onda, opet moram da vas pitam da li će ovaj zakon biti proveden na delu teritorije KiM? Šta je sa interno raseljenim licima sa teritorije Kosova i Metohije?
Da se vratim na konkretne podatke, dakle, radi se o projektu Grupe 484. Projekat je objavljen marta 2007. godine, možemo da govorimo da podaci nisu ažurirani kako treba, ali meni su konkretno bili dostupni samo ovi podaci, za koje smatram da su ipak stvorili određenu sliku na osnovu koje je trebalo doneti zaključak, pa se na osnovu ovoga vidi da tendencija otpuštanja raste iz godine u godinu, a obuhvata period od 2003. do 2006. godine. Nije nas finansijska kriza svetskih razmera zatekla u ovoj situaciji. Dakle, otpuštanja, smanjenje populacije radno sposobnih ljudi, migracije u okviru države Srbije traju kao kurs već godinama, a kada se skenirala celokupna ova slika, preporuka ove organizacije, za koju možete da govorite i ovo i ono, ali vrlo ozbiljne projekte ipak negde potpisuje, jeste ono o čemu mi pričamo 2009. godine.
Onda se postavlja pitanje zašto se to nije uradilo ranije, kada su bila neka bolja vremena, zato što ovi problemi o kojima mi pričamo, a jesu mere aktivnog zapošljavanja, ne samo pasivnog, to je upravo preporuka Grupe 484 godine 2006, posle skeniranja situacije.
Evo kako to izgleda, projekat se radio u pet opština u Srbiji: Kikinda, Užice, Kragujevac, Niš i Beograd. Kada je reč o gradu Beogradu, radi se o opštini Palilula i evo do kojih su podataka došli. Neću čitati sve podatke, ali mislim da će i ovi podaci o kojima ću ovde govoriti biti dovoljna slika onoga što se zakasnilo da uradi.
To je suština ovog prezentovanja, a samim tim, pretpostavljam da ću dobiti odgovor šta mislite, ako se sve ovo vreme nije ništa uradilo po tom pitanju, i šta je vizija za ovaj zakon o kojem mi danas govorimo. Da nas ne biste pogrešno razumeli, koji je prekopotreban i za koji smo se mi potrudili da amandmanima ispravimo određena predložena rešenja.
Dakle, kada je reč o opštini Kikinda, ono što ovi stručnjaci konstatuju u periodu između 2003. do 2006. godine broj stanovnika u opštini Kikinda se kontinuirano i znatno smanjivao i to je smanjenje iznosilo oko 4.000 osoba, iako je broj korisnika materijalnog obezbeđenja svake godine bio sve veći.
Ova sredstva su se dobijala iz budžeta Republike Srbije, iz budžeta opštine i usmeravala ka Centru za socijalni rad za jednokratnu novčanu pomoć, školarinu, troškove, sahrane, lekarske usluge, prihvatilišta i internate.
Dalje, na 11. strani ovog projekta kažu – u odnosu na 2004. godinu, ova sredstva su u 2006. godini bila uvećana za preko 40%. Razlog za ovakvo povećanje pre svega je povećan broj lica koja ostaju bez posla, to je 2006. godina, u odnosu na 2004. godinu 40% uvećana sredstva koja bi trebalo da budu jednokratna pomoć. Takođe, prvi podatak kada je reč o opštini Kikinda, jedan broj mladih osoba sa invaliditetom ne ostvaruje pravo na neophodna pomagala. Preporuka je bila da bi u narednom periodu trebalo napraviti uvid u konkretne potrebe svakog od njih. Da li su napravljene, mi nemamo taj podatak?
Prema evidencijama udruženja 11 osoba sa invaliditetom je na evidenciji nezaposlenih. Međutim, na osnovu podataka iz Nacionalne službe za zapošljavanje taj broj je realno veći. Jedan broj ovih osoba nisu članovi pomenutih udruženja. Problem je što pomenuta služba nema izdvojene podatke za broj nezaposlenih osoba u kategoriji invalidnosti, koji imaju od 18 do 29 godina.
Kada je reč o broju korisnika socijalnih transfera uočen je porast broja mladih samohranih roditelja, koji se obraćaju nadležnim institucijama za novčanu pomoć, pa bi onda institucije da zaista rade svoj posao trebalo da imaju bar sliku koji su to ljudi, koje su to kategorije.
Dakle, poređenje nije bilo moguće, kako se navodi u ovom projektu, jer prikupljeni podaci nisu potpuni, ne pokrivaju celu godinu i nisu identični.
U delu stopa nezaposlenosti, broj lica sa invaliditetom na evidenciji nezaposlenih Nacionalne službe zapošljavanja i realizacije programa zapošljavanja, pa ciljna grupa je bila mladi od 18 do 30 godina u kategoriji osoba sa invaliditetom sa teritorije, recimo, opština Kikinda, uzorak je bila 51 osoba sa invaliditetom u kategoriji mladih od 18 do 30 godina.
Između ostalog, do kakvih podataka su tada došli? U kategoriji osoba sa invaliditetom od 18 do 30 godina starosti, od ukupno 51, koliko ih je anketirano na teritoriji opština Kikinda, članovi su nekog udruženja osoba sa hendikepom. Dakle, ove osobe se vode kao nezaposlene i njihova polna struktura je pet muškaraca šest žena. Po obrazovanju, ove osobe su osobe sa petim stepenom stručne spreme. Njihov obrazovni profil je sledeći: mašinbravar, krojačica, daktilograf, kvalifikovani kotlar, ekonomski tehničar, hemijski tehničar i vaspitač. Podaci su dobijeni iz udruženja, odnose se samo na članove tih udruženja.
Na osnovu podataka iz Nacionalne službe zapošljavanja može se zapaziti da podaci nisu potpuni. Evidentno je da neke osobe sa invaliditetom nisu članovi pomenutih udruženja, stoga je možda interesantno predstaviti podatke koji su dobijeni iz filijale Kikinda. Iz njih se može videti da broj nezaposlenih osoba sa invaliditetom znatno premašuje broj dobijen iz udruženja.
S obzirom na to da se bliži pet do šest minuta, pokušaću da privedem kraju ovu misao.
Ono što zapanjuje, a nastaviću dalje sa prezentovanjem slike koju je dobila Grupa 484 tako što je uradila projekat koji obuhvata tri godine trajanja, finansiran od strane EU, pa ćemo onda pokušati da dobijemo odgovor na koji način su ljudi iz Ministarstva pravili zakonske predloge, ukoliko su konkretno bili slepi za situaciju od grada do grada ili situaciju na teritoriji celokupne Republike Srbije, a za sada privodim kraju svoje izlaganje, s obzirom na to da je nekih sedam minuta do 18.00 časova.

Gospođo Čomić, dame i gospodo, ono što SRS zanima jeste sledeće: da li je moguće da kada je reč o, uslovno rečeno, snižavanju budžetskih pozicija za određena resorna ministarstva nije bilo dogovora u Vladi Republike Srbije? Nas su već zatekle izjave nekoliko resornih ministara. Dakle, konkretno, pitanja za prvog ministra Vlade Republike Srbije gospodina Cvetkovića i ministra unutrašnjih poslova gospodina Ivicu Dačića. Ono što je nama frapantno jeste određenje prioriteta Vlade Republike Srbije u smislu borbe protiv organizovanog kriminala i korupcije, što mi takođe smatramo vrhom prioriteta na lestvici prioriteta Vlade, jer bez toga ne možemo dalje. Nas interesuje kako je Vlada zamislila da sa budžetom koji je umanjen za 26% može da se uspešno sprovodi borba protiv organizovanog kriminala ili obračun sa korupcijom?

Evo šta ministar Dačić kaže... I, ono što je neverovatno, njega niko nije konsultovao za ovako značajno umanjenje sredstava, a trebalo bi da sprovede ono što jesu prioriteti, čak i u smislu pridruživanja EU. Između ostalog, on kaže da ukidanje 26% sredstava u situaciji kada nema para za osnovne stvari... Dakle, on kaže da nemaju novac za funkcionisanje kriminalističke službe, nemaju para za prah kojim se otkrivaju otisci, za DNK laboratoriju, uniforme, hranu, gorivo. „Imamo problem oko brzine izdavanja pasoša, ali kako da ga rešim kad ne mogu da zaposlim nove ljude“. Kako ćemo da radimo na projektima za viznu liberalizaciju, granične sisteme, kontrole granice i puteva, kada nemamo osnovni materijal za nacionalnu kriminalističku laboratoriju? Da ne govorimo o tome da Ministarstvo unutrašnjih poslova nema dovoljan broj ljudi. Skoro smo bili svedoci brutalnog događaja kada je ubijen policajac dok je vršio svoju policijsku dužnost.

Bojimo se, s obzirom na ovakav trend, da ono što jeste zadato kao prioritet neće biti ispunjeno, ali moramo da dobijemo konkretan odgovor od Vlade Srbije, dakle od premijera gospodina Cvetkovića, i od ministra unutrašnjih poslova kako misli da radi sa ovakvim umanjenim sredstvima, a posebno da li ga je bilo ko konsultovao kada je reč o ovako značajnom umanjenju sredstava.

Jedan od intervjua koji nas je susreo na pres klipingu jeste intervju gospodina Mrkonjića, ministra za infrastrukturu, koji takođe kaže da neće moći da ispuni ono što je odabrano kao prioritet, posebno kada je reč o Koridoru 10, upravo zbog značajnog umanjenja od 26%.

Pri tom, gospodin Mrkonjić navodi da nisu obezbeđene pare za eksproprijaciju zemljišta duž Koridora 10, koje su svojevremeno pokupovali tajkuni, poput Buhe, Lazarevića i još nekih. To je nekih 85.000.000 evra, ukoliko se ne varam.

Dakle, ono što takođe očekujemo od gospodina Mrkonjića i od gospodina Cvetkovića jeste da nam kažu kako misle da na osnovu umanjenja budžetskih pozicija za ova resorna ministarstva ta ministarstva ispune ono što im je dato u nadležnost kao prioritet.

Da vam ne govorim o tome koliko je važna izgradnja saobraćajnica, posebno Koridora 10, jer znači upošljavanje većeg broja ljudi, znači utrošak kredita koji su tu, ne troše se, idu kamate, a ne pokrećemo nikakvu inicijativu. Izražavamo sumnju da neće ni biti pokrenuta nikakva aktivnost, vezano za Koridor 10.

Za Ministarstvo poljoprivrede, još jedan primer – gospodin Dragin, ministar poljoprivrede, takođe upozorava srpsku javnost, jer njega niko nije konsultovao oko umanjenja budžetskih sredstava, da će poljoprivreda doći na vrlo niske grane, da će ova oblast biti pod velikim udarom jer neće moći da sprovede sve ono što jeste plan aktivnosti za ovako važnu, ako ne i najznačajniju, oblast u državi Srbiji. Hvala vam.

Dame i gospodo, gospođo Kalanović, dame i gospodo iz Ministarstva, drago mi je da se vidimo i danas. U poslednjem danu prošle nedelje u raspravi u načelu pokušala sam da konkretnim ekonomskim podacima prikažem ekonomsku sliku, konačno i socijalnu sliku, u okviru koje mi treba da usvojimo paket, set zakona koji bi trebalo da na neki način amortizuje efekte svetske finansijske krize.
Izražavamo sumnju da će ovaj set ekonomskih zakona biti u mogućnosti da prevaziđe efekte, sve veće i teže efekte za državljane Srbije, kada je reč o svetskoj finansijskoj krizi. Pokušaćemo da to nadalje potkrepimo konkretnim finansijskim i ekonomskim pokazateljima, trudeći se da se pridržavamo zvaničnih izvora i određenih statističkih podataka koje ipak potpisuje država Srbija.
Ne bih se ponavljala i samim tim trošila strpljenje i vreme svih nas, posebno građana Srbije, koji su, dozvolićete, ipak najvažniji u ovom poslu, jer tiče se njihovog svakodnevnog života. Dakle, iznela sam podatak koji su nama kao poslaničkoj grupi dostavili Ministarstvo za ekonomiju i regionalni razvoj, Ministarstvo rada, jer pitanja su pred kraj prošle godine bila takva da je nas zaista interesovalo da li su podaci o stopi nezaposlenosti i projekcije o broju ljudi koji će ostati bez svojih prihoda tačne, odnosno da li odgovaraju realnosti, a pojavljivali su se u sredstvima javnog informisanja. Onda su gospoda Ljajić i Dinkić nama uputili zvanični podatak po kom osnovu će određena preduzeća otpuštati radnike. Ta cifra je na kraju 2008. godine, sa projekcijom za prvi kvartal 2009. godine, bila oko 67.000 ljudi.
Ono što možemo da kažemo, političke korektnosti radi, jeste da projekciju efekata finansijske krize niko ne može da pretpostavi. To je novonastala situacija, koja nije nastala ponašanjem predstavnika Vlade Srbije (to je takođe činjenica), ali ono što je izostalo, to je naše političko uverenje, jeste odgovor Vlade Srbije i sada je već solidna kriza, iz koje mislim da ćemo teško svi izaći.
Ono što smo takođe, preciznosti radi, a opet na osnovu zvaničnog podatka, uputili resornom ministru (očekivali smo da će biti tu, pa da eventualno da možemo da postavimo još neko dodatno pitanje ili da tražimo dodatno objašnjenje) jeste i sledeće – na koji način se planira plan aktivnosti zapošljavanja u 2009. godini i šta je to što građani Srbije mogu da očekuju od menadžerskog tima Vlade, na koji način će uspeti da prevaziđu efekte finansijske krize i kako će se to odraziti na ono što ih najviše interesuje, a to je njihova ekonomska i socijalna sigurnost?
Tako smo mi 25. februara 2009. godine... Nažalost, prilika je bila takva da nikada nismo mogli da adekvatno odgovorimo na ovu temu, a sada, sticajem okolnosti, imamo dovoljno prostora i vremena da se pozabavimo ovim najozbiljnijim problemom za državu Srbiju.
Od Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja smo u zvaničnom odgovoru na poslaničko pitanje, od Sektora za zapošljavanje, dobili Predlog programa aktivne politike zapošljavanja u Republici Srbiji za 2009. godinu, koji predstavlja nacionalni akcioni plan zapošljavanja kojim se definišu prioriteti, ciljevi, zadaci, sredstva i nadležnosti za ostvarivanje politike zapošljavanja u 2009. godini.
Nama je ovo bilo potrebno da bismo videli na koji način Vlada razmišlja o strategiji prevazilaženja finansijske krize, da li je ta strategija, kao i planovi aktivnosti, zaista sprovodljiva, ili su ipak to pokušaji širenja državnog optimizma, na koji Vlada ima pravo, političke korektnosti radi, u ovakvim trenucima krize, ali mislimo da je mnogo bolje otvoreno reći da li sve ovo od prioriteta koje ću navesti, a što je državni, zvanični odgovor, može da se sprovede u delo.
Tada nam je rečeno da su prioriteti politike zapošljavanja u 2009. godini zadržavanje nivoa zaposlenosti iz 2008. godine, što mislimo da je potpuno nerealno. Vi ćete nas demantovati, naravno, ukoliko postoji neki svežiji podatak, u smislu da zaista postoji neka finansijska injekcija koja će zadržati nivo zaposlenosti iz 2008. godine. Vidimo da su čak i određena ministarstva, u stvari sva ministarstva Vlade Srbije, prinuđena da smanje broj zaposlenih, a da ne pričamo o ostalom delu javnog sektora. Sa ovim merama koje je Vlada iznela, čini mi se da će broj nezaposlenih biti mnogo veći. Takođe, rešavanje radno-pravnog statusa viška zaposlenih. Nije nam jasno, a volela bih da čujemo tokom ovog prepodnevnog dela, da li zaista postoji finansijska konstrukcija za rešavanje ovog problema, jer mislimo da će to takođe biti jedan od značajnijih problema. Svakog ko spada u taj red viška zaposlenih pomnožite sa tri ili četiri, koliko broji njegova porodica; taj problem će se, po sistemu spojenih sudova, umnožiti tri ili četiri puta, zato što najčešće u Srbiji prosečna porodica broji troje ili četvoro, koji su takođe u problemu, jer će verovatno spadati u red viška zaposlenih ili ljudi koji su ostali bez posla.
Da ne bude nikakve dileme, zaista mislimo da je državna administracija preopterećena. Broj ljudi koji su preuzeti od 2000. godine i koji se umnožio tokom ovih devet godina nedopustivo je veliki. Ali, sa druge strane, to bi bila populistička priča. U periodu finansijske krize, ono što nas može jedino da interesuje jeste šta ćete sa ljudima koji će morati da ostanu bez posla. Na koji način ćete vi napraviti mogućnost, a to jeste priča koja se odnosi na prvom mestu na Fond za razvoj, da ti ljudi ostvare, uslovno rečeno, svoju mesečnu egzistenciju?
Dakle, jedan je problem prekobrojna državna administracija i broj zaposlenih u javnim preduzećima. To je ogroman problem iz perspektive svih finansijskih institucija koje ulaze u pregovore sa nama. Ogromno preopterećenje za ovako malu, nerazvijenu državu, koja, uslovno rečeno, čak i nema privredu. Međutim, sada se pred sve nas, zaista ljudski i humano, postavlja i najvažnije pitanje – šta sa ljudima koji će ostati bez svog hleba? Čujemo da je Ministarstvo poljoprivrede već 25 ili 29 ljudi, izvinjavam se zbog broja, moralo da otpusti. To će biti trend za sva ostala ministarstva. To će biti trend za mnoga javna preduzeća, za mnoge firme u Srbiji.
Šta sa ljudima koji ostaju bez posla? Na koji način ćete obezbediti radna mesta? Mi moramo da razmišljamo o dugoročnim rešenjima. Nemojte nam samo reći da su predviđena sredstva za doškolovanje, jer dok traju seminari, dok traju obuke u okviru Nacionalne službe za zapošljavanje ili bilo kojih drugih institucija, ti ljudi treba da žive od nečega, treba da hrane svoje porodice, deca treba da se školuju, stariji članovi domaćinstva treba da se leče. To su sve problemi koji su svakodnevni i tu nema odlaganja.
Naprosto, mi bismo zaista voleli i nadam se da će nadalje svi predstavnici Vlade ovde ipak da dolaze sa setom analiza stanja u resoru nudeći konkretna rešenja, pa ćemo moći adekvatno da se pripremimo i da uđemo u interaktivnu komunikaciju, jer, priznaćete, ovo je jedini način, jedino mesto gde se opozicija i vlast susreću, konačno, jedni drugi kontrolišemo sa jednim jedinim ciljem u ovom trenutku, u ovom zaista važnom istorijsko-političkom trenutku, a to je prevazilaženje finansijske krize, što je prioritet svih nas. Nije vreme za ubiranje jeftinih političkih poena, niti za posezanje za određenim represivnim merama kako se nezgodna pitanja ne bi postavljala.
Dakle, želja nam je da ozbiljnom kritikom stanja u kojem smo zatečeni pronađemo najbolji mogući put, koji će obezbediti ma kakvu finansijsku ili socijalnu sigurnost ljudi koji su sada sve više i više uplašeni.
Ono što jeste činjenica, u Srbiji se ljudi više boje ostanka bez posla, nego smrti, to je činjenica. Ako to nije značajan podatak za Vladu Srbije, onda ne znam šta bi trebalo da bude značajnije.
Očekujem konkretne podatke na koji način mislite, sa određenom finansijskom konstrukcijom koju imate, da nadomestite sve ovo što će vam definitivno biti problem u narednih nekoliko meseci.
Sledeću stavku koju je Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja iznelo tada, u tadašnjem odgovoru, to je februar 2009. godine, jeste najava povećanja formalne zaposlenosti u privatnom sektoru i smanjivanje regionalnih razlika. Zaista jeste lepo formulisano ovde, ali mislimo da potpuno odstupa od realnosti zato što se smanjivanje regionalnih razlika nije desilo u mnogo boljim periodima, uslovno rečeno od 2000. pa naovamo, da ne idem dalje, zbog najrazličitijih mogućih okolnosti. Čini nam se da su te regionalne razlike od regiona do regiona rasle.
Onda imate pojavu internih, uslovno rečeno, migracija, zato što samo veliki gradski centri nude mogućnost ljudima koji ostaju bez posla, koji pokušavaju na sve moguće načine da prehrane svoju porodicu. Oni dolaze u Beograd, Novi Sad i još u poneki centar koji može da im odgovori na pitanje u smislu zapošljavanja. Onda imate situaciju da ih prvi ljudi tih centara vraćaju u ona mesta odakle su došli.
Zašto ovo napominjem kod svake stavke? Hoću da vidim da li postoji strategija konkretnog razmišljanja u smislu – ovo je prioritet, hajde da tu usmerimo najveće snage, dajte da tu mobilišemo najbolja moguća sredstva. Mislim da je linearno kresanje budžeta svih ministarstava potpuno pogrešan pristup, to je naše političko uverenje. Negde mora da se odredi prioritet i ovu krizu zaista ne moraju svi na podjednak način da podnose, ali moraju svi da doprinesu rešavanju.
Treća stavka koju je nama takođe ponudilo Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja je usklađivanje ponude i potražnje na tržištu rada realizacijom mera aktivne politike zapošljavanja.
Četvrto je unapređivanje socijalnog dijaloga, povećanje efikasnosti Nacionalne službe zapošljavanja. Mislimo da sve ovo može da se uradi samo ako ima para, to je naše uverenje, a pokušavamo da vidimo gde će te pare da se nađu, za ove zaista užasne probleme.
Zakonom o budžetu Republike Srbije za 2009. godinu, opredeljen je iznos od tri milijarde dinara za mere aktivne politike zapošljavanja koju realizuje Nacionalna služba za zapošljavanje, iznos od 7.210.000.000 dinara za rešavanje viška zaposlenih kod tranzicionih fondova. Kurs evra u odnosu na dinar je tada, priznaćete, bio potpuno drugačiji od kursa evra sada, tako da je nominalna vrednost pala i ova sredstva apsolutno nisu dovoljna za ono što sada jeste već vrlo, vrlo ozbiljan problem.
Između ostalog, resorno ministarstvo je ovde navelo – uzimajući u obzir stanje na tržištu rada, prioritete politike zapošljavanja, opredeljena sredstva za 2009. godinu, na koji način, kojim subvencijama.
Međutim, ono što je nama bilo posebno važno jeste – u okviru projekata koji se sprovode u Republici Srbiji obezbeđena su dodatna sredstva za mere aktivne politike zapošljavanja, kao i jačanje institucionalnih kapaciteta Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja, odnosno sektora za zapošljavanje i Nacionalne službe za zapošljavanje.
Onda imamo nabrajanje nekoliko projekata i određenu finansijsku konstrukciju, pa tako projekat UNDP-a "Otpremninom do posla"... On nam se čini, pošto mi projekat nemamo... Rok trajanja bi trebalo da bude 2007 - 2009. godina, finansijska sredstva predviđena za ostvarivanje ovog projekta su dva miliona evra. Bilo bi lepo da imamo ovaj projekat ili da makar dobijemo od resornog ministarstva, pa da vidimo na koji način ovaj projekat utiče na ovo što Ministarstvo kaže da jeste prioritet rešavanja ovim projektima.
Onda projekat TR-a, Podrška nezaposlenima i razvoju ljudskih resursa, "Radimo zajedno do posla", takođe dva i po miliona evra, dakle, vreme trajanja je 2007 - 2009. godina. Mi bismo voleli da vidimo koji su rezultati u prvoj godini realizacije projekta; bilo bi mnogo lakše da vidimo da bar postoji trend, ne može odjednom da bude jako dobro, ali da postoji trend da će biti bolje.
Treće, to je projekat promocije zapošljavanja mladih u Srbiji, a mi ćemo kod jedne od tačaka dnevnog reda koja nam svakako dolazi da govorimo baš o zapošljavanju mladih u Srbiji.
Imali smo jedan frapantan primer, recimo, sinoć na jednoj od beogradskih televizija, koji je, moram da vam kažem, izazvao zgražavanje mlade populacije na prvom mestu, primer momka koji je završio medicinski fakultet sa prosekom ocena iznad devet, koji je morao da upiše srednju medicinsko-tehničku školu, ali ne zato da bi našao posao u Srbiji, nego da bi posao našao negde u zemljama zapadnoevropskih demokratija.
Na to je predsednik Srbije gospodin Tadić rekao: "Evo, to je pozitivan primer, pogledajte kako ne sedi skrštenih ruku, rešava svoj problem". Veći autogol nisam videla. Vi imate situaciju da deca koja ostvaruju izvanredan prosek... Hajde da ne pričam o proseku, momak je završio medicinski fakultet, koji definitivno jeste fakultet koji znači da se odričete svega, ne možete da radite uz to apsolutno ništa. Došao je u situaciju da završi srednju medicinsko-tehničku školu, ne bi li otišao iz zemlje i negde trbuhom za hlebom pokušao da nađe posao i zaradi za svoje preživljavanje.
Zašto ovo pričam? Nije to situacija od juče ili prekjuče, to je klima u okviru koje smo mi dočekali krizu u Srbiji.
Četvrti projekat, "Podrška razvoju nacionalne politike zapošljavanja", takođe, vreme trajanja je 2007 - 2009. godina. Milion i po evra je finansijska konstrukcija ovog projekta. Konačno, peti projekat UNDP-a, UNICEF-a – "Podrška nacionalnim naporima za promovisanje zapošljavanja mladih i upravljanje migracijama". Ovo je meni vrlo interesantan projekat. On bi trebalo da traje od 2009. do 2012. godine. Finansijska konstrukcija je 6.143.148 američkih dolara.
Dakle, ono što očekujemo u nekom narednom periodu jeste da vidimo konačno efekte ovih projekata, da li je ipak reč samo o seminarima, obukama, jačanju institucionalnih kapaciteta ili je to konkretna podrška otvaranju radnih mesta, razvoju malih i srednjih preduzeća, a sve to u kontekstu ove teme, a to jeste Fond za razvoj.
Meni su moje kolege, bez kojih svakako ne bih mogla da učestvujem u ovoj načelnoj raspravi i u raspravi uopšte, kolega Buha, Dragan Stevanović i mr Dejan Mirović, koji je trebalo da iznesu ovu raspravu, pripremili značajan materijal, u smislu konkretnih podataka i argumenata o kojima možemo konačno i da pričamo, a da ne bi zvučalo kao jedna užasna politička fraza, jer niko nema ni moralnog kapaciteta za to, niti ima želju da na taj način razgovara o ovom predlogu zakona.
Gospodin Buha je, uslovno rečeno, u razmišljanju o Predlogu zakona o Fondu za razvoj Republike Srbije postavio nekoliko dilema koje ću sada predstaviti i javnosti i vama, a to su određeni, konkretni podaci. Čini mi se da sam to pitanje postavila i u četvrtak, kada smo započeli raspravu na ovu temu, a pitanje je: šta je bilo sa Fondom za razvoj do danas, šta je Fond za razvoj konkretno ostvario do današnjeg dana, u smislu lepeze svih onih nadležnosti koje Fond za razvoj ima?
Voleli bismo da čujemo konkretnu analizu ili makar konkretne podatke, jer, kao što gospodin Buha kaže, stiče se utisak da je Fond za razvoj bio marginalizovan. Na osnovu čega on tvrdi da je Fond za razvoj bio marginalizovan? Upravo na osnovu onoga što jesu finansijska sredstva. Dakle, odnos institucija ili države prema određenoj oblasti ili određenom problemu na prvom mestu možete videti na osnovu toga kolika sredstva opredeljuje za rešenje ovog ili onog problema.
Tako je gospodin Buha ovde naveo, između ostalog, zbog javnosti, da su se sredstva Fonda obezbeđivala iz vlastitih sredstava, budžetskih sredstava, donacija i sl. Koliko je stvarno obezbeđena finansijska konstrukcija, on je dao jednu tabelu, to su određeni podaci za period 2007 - 2009. godina. Godina 2007 – sopstvena sredstva Fonda bila su 14.000.000.000 dinara, budžetska sredstva dve milijarde dinara, sredstva koja su ukupno realizovana bila su 16.000.000.000 dinara, a zakonom je bilo predviđeno jedan i po posto od bruto domaćeg proizvoda. Dakle, sredstva koja su bila predviđena, a nisu otišla Fondu za razvoj, bila su 35.430.000.000 dinara za 2007. godinu.
Mi smo u ovu situaciju užasnih problema, u situaciju svetske finansijske krize došli zato što nije sprovođen reformski kurs koji ste obećali 2000. godine. Iz kojih razloga? Mi ćemo se truditi da tokom ovog redovnog zasedanja to bude vrlo transparentno srpskoj javnosti, i to nema apsolutno nikakve veze sa opozicijom; pokazaće se da su sredstva nenamenski trošena, da ono što zakon predviđa nije urađeno, da su se izbori raspisivali zbog svađa u koaliciji a ne zbog problema sa opozicijom, a da sve to sada jeste ogroman problem za državu Srbiju i za njene građane.
Dalje, 2008. godine sopstvena sredstva Fonda su bila 7.000.000.000 dinara, budžetska sredstva 2.780.000.000 dinara, ukupno je realizovano 9.780.000.000, a sredstva predviđena zakonom, opet je jedan i po posto bruto društvenog proizvoda trebalo da ide za Fond za razvoj, za 2008. godinu bila su 41.100.000.000 dinara.
Za 2009. godinu sopstvena sredstva Fonda 11.000.000.000, budžetska sredstva 3.100.000.000, ukupno realizovana u momentu do kada je gospodin Buha pisao ovo su 14.100.000.000, a sredstva predviđena zakonom, opet jedan i po posto bruto domaćeg proizvoda, jesu skoro 45.000.000.000 dinara.
Dakle, ovi podaci jasno pokazuju da je u Fond za razvoj ulagano nekoliko puta manje nego što je to predviđeno odredbama zakona, pa bismo voleli da čujemo zašto je to bilo tako, s obzirom na to da je Fond za razvoj imao i imaće vrlo značajnu ulogu u razvoju malih i srednjih preduzeća, pa samim tim u politici zapošljavanja i u privrednom razvoju, u konačnom zbiru.
Dalje, članom 61. Zakona o privatizaciji predviđeno je da će se 50% sredstava od prodaje kapitala preduzeća izdvojiti za finansiranje, restrukturiranje i podsticanje privrednog razvoja. Nacionalnom strategijom privrednog razvoja od 2006. do 2012. godine planirana su ogromna sredstva za ubrzan privredni razvoj, povećanje bruto društvenog proizvoda sa velikim učešćem realne privrede. Sredstva za ubrzani privredni razvoj biće obezbeđena iz sledećih izvora: budžeta, sredstava Fonda za razvoj, privatizacionih prihoda, bankarskih sredstava, ino-kredita, kreditnih sredstava međunarodnih finansijskih ustanova, donacija i drugih izvora.
Tada je rast privrede, u navedenom periodu, planiran u rasponu od 6,5 do 12%, što predstavlja stope koje spadaju u sam vrh u svetskoj privredi. Iz navedenih podataka, kako konstatuje gospodin Buha, jasno se vidi odstupanje od zakonskih odredaba. Postupajući po instrukcijama, očigledno, nekih stranih centara moći, ljudi koji potpisuju monetarnu i kreditnu, odnosno finansijsku vlast u državi Srbiji ipak su svesno kršili zakonske odredbe.
Sredstva koja su morali da plasiraju u Fond za razvoj, usmeravana su u budžet, fondove PIO i zdravstvenog osiguranja, dakle u javnu potrošnju.
Ovim merama čuvan je socijalni mir i to je ono sa čime se slažu i o čemu su već govorili mnogi ekonomski stručnjaci, da im ne navodim ovde prezimena, ali jedan od onih koji konvergira, uslovno rečeno, ljudima okrenutim zapadnom ekonomskom načinu mišljenja jeste profesor Zec. Ono što jeste njegova konstatacija, sa kojom moramo da se složimo, bez obzira na to za koju školu bio opredeljen profesor Filozofskog fakulteta, jeste sledeće – da se, zapravo, nijednog momenta država Srbija nije pozabavila sistemskim promenama; da je javna potrošnja iz godine u godinu rasla; da privreda nije stala na noge, niti se vidi trend da će privreda u Srbiji oživeti; da, što se tiče malih i srednjih preduzeća, nema u Srbiji osobe koja ne zna kakva je sudbina preduzetništva u Srbiji i da je, zapravo, jedini trend kupovina glasova uoči izbora, ostvarivanje jeftinih političkih poena. I, naravno, imate glomazni državni aparat, zato što u Srbiji jedino što funkcioniše, jedino što redovno ostvaruje prihode, u smislu da vi redovno ostvarujete svoje mesečne zarade, jesu država i paradržava.
Ukoliko bismo i dalje slikali, samo poređenja radi, industrijska proizvodnja beleži kontinuirani pad, a razlozi su brojni: od privatizacije, drastičnog pada produktivnosti rada, pada konkurentnosti, investicija u proizvodnju, nedostatka strukturnih reformi, slabe prilagodljivosti privrednog sektora.
Primera radi, industrijska proizvodnja u 2007. godini jeste 50% industrijske proizvodnje, na primer, 1990. godine. Industrijska proizvodnja u 2008. godini po obimu odgovara proizvodnji iz 1968. godine. U prvom kvartalu 2009. godine industrijska proizvodnja smanjena je za 25% u odnosu na prosek 2008. godine. Ako bi ostao ovaj obim proizvodnje iz prvog kvartala 2009. do kraja, taj bruto produkt industrijske proizvodnje odgovarao bi onom obimu industrijske proizvodnje iz 1962. godine. Zatim, sve procene stručnjaka iz ove oblasti govore o nastavku pada industrijske proizvodnje, a taj obim nas vraća na onaj iz pedesetih godina prošlog veka!
Želim da vas podsetim na izjavu guvernera NBS gospodina Jelašića, odnosno na njegov autorski članak (naslov je "Ne može se više živeti od kredita"), napisan 1. februara 2009. godine i objavljen u jednom dnevnom listu. On je tada napisao: "Da bi se finansirao tekući platni deficit od planiranih 16,1 % bruto domaćeg proizvoda, Srbiji je u 2009. godini potrebno stranih direktnih investicija u visini od 1,7 milijardi evra, zatim dodatno neto zaduženje od 3,9 milijardi evra. Pošto Srbiji u 2009. dospeva 3,6 milijardi evra duga, da bi se finansirala naša preterana potrošnja potrebni su krediti od ukupno 7,5 milijardi evra". Iza ovoga stoji guverner NBS.
Ono što smo pokušavali da dobijemo redovnim putem, kao zvanični podatak, bilo bi zanimljivo, pokušavala sam da istražujem lutajući sajtom NBS, s obzirom na to da znam da sve ino-uplate moraju da idu preko računa NBS, koje su donacije, kojim institucijama, po kojim projektima, recimo, išle od 2000. godine naovamo. To je frapantna analiza i imaću dovoljno slobode da vam je predstavim u raspravi u pojedinostima. Samim tim, govori o tome kakva je priroda projekata, kako se realizuju određeni projekti i šta u konačnom zbiru oni donose instituciji ili delu društva, a to su značajna sredstva koja su posle 2000. došla kao podrška demokratskim vlastima od strane najrazvijenijih zemalja sveta.
Isto bi tako bilo značajno da nam je, recimo, guverner NBS uputio analizu šta je konačno država uradila da ta ogromna sredstva iskoristi na najbolji mogući način u smislu ostvarivanja privrednog rasta, otvaranja malih i srednjih preduzeća. Trudim se da govorim najprihvatljivijim rečnikom i izbegavam stručne izraze zbog javnosti u Srbiji. Recimo, da je poradio na uvećanju broja radnih mesta i na stvaranju klime, u smislu da konačno oni koji se visoko edukuju ili na bilo koji način edukuju mogu u državi Srbiji da pronađu adekvatno radno mesto, da se ne dešava da dete sa prosekom od 9,6 na medicinskom fakultetu mora da završi srednju medicinsko-tehničku školu da bi pobeglo glavom bez obzira iz ove zemlje.
Dakle, pred tim primerom bi trebalo svi da pognemo glavu, a na prvom mestu oni koji su vlasni da ovakve stvari rešavaju. Taj primer pobija svaki mogući argument. Radi se o mladim ljudima koji su dali sve od sebe i nemaju više šta. Uglavnom potiču iz porodica koje ipak krpe kraj sa krajem. Dali su sve od sebe i na kraju nemaju za uzvrat ništa od države Srbije, pa čak ni nadu.
Ono što je ovde značajan podatak, gospodin Buha se potrudio da do tog podatka dođe, podaci o privatizacionim prihodima najbolje govore o razmeri propale privatizacije. U postupku privatizacije prodato je, putem Agencije za privatizaciju, 1900 preduzeća. Ostvarena su sledeća privatizaciona sredstva: dva i po miliona evra vrednosti kapitala, milion i po evra kroz investicioni program, 320.000.000 evra za socijalni program.
Ono što jeste zaključak, a jeste i pitanje – gde su otišla sva ova sredstava i da li se uopšte zna gde su otišla sredstva iz privatizacionih fondova i da li su sva ta novčana sredstva otišla tamo gde je zakon predviđao? To je jako važno. Ako smo društvo koje se trudi da prati zakonske regulative, da poštuje proceduru, onda je ovo najznačajnije pitanje.
Stiče se utisak, na osnovu svega ovog, da umesto da bude okosnica privrednog razvoja, ne okosnica nego vrlo važan faktor, Fond za razvoj je bio skrajnut u stranu. To je odnos države prema privrednom razvoju Srbije. To je naš utisak, to je naše uverenje. Pretpostavljam da imate druge podatke koji nas mogu da uvere u suprotno. Mi ćemo prihvatiti svaki podatak koji je utemeljen.
Takođe, nastaviću, značajno je, i navešću makar veći deo, ako ne i sve, koji slika ekonomsku i socijalnu klimu, a opet u skladu sa ovim što guverner NBS govori da se ne može više živeti samo od kredita. To su najnoviji podaci vezani za dogovor sa Međunarodnim monetarnim fondom, koji je za Vladu Srbije 26. marta 2009. godine, posle deset dana tajnih pregovora, a mi smo uglavnom o tome bili obaveštavani na osnovu medija... Dakle, zaključili su sporazum o uzimanju kredita od oko tri milijarde evra. Prema izjavi guvernera NBS, sporazum traje do aprila 2011. godine. U prve dve godine Srbija će dobiti oko 2,2 milijarde evra.
Ono što je zanimljivo, prvi deo ove sume će biti odobren oko 15. maja ove godine, pod uslovom da bord direktora MMF-a odobri mere koje će Vlada Srbije sprovesti na osnovu zahteva MMF-a. Drugi deo će biti odobren u 2010. godini. Guverner je izjavio da će kamate na ovaj kredit biti u rasponu od 1,47 do 3,47%.
Dakle, pre zaključivanja ovog sporazuma sa Međunarodnim monetarnim fondom... A, magistar Mirović, koji se bavi ovom problematikom, čini mi se da će mu to biti oblast za doktorsku disertaciju, ovde predstavlja određene podatke koji su značajna slika ekonomske situacije u Srbiji. U januru 2009. godine Vlada Srbije je zaključila još jedan sporazum sa MMF-om. Samo da vas podsetim, tada se Srbija preventivno zadužila za oko 400.000.000 evra. Ta suma nije bila iskorišćena do marta ove godine i završetka novih pregovora sa MMF-om, iako je Srbija plaćala kamatu i na ovaj kredit.
Ukoliko se uzmu u obzir sve ove činjenice, dolazimo do zaključka da se Srbija u martu mesecu ove godine zadužila za oko dodatnih tri milijarde evra, iako nije iskoristila ni evro od prethodnih kredita od 400.000.000 evra.
Neshvatljivo je što Vlada Srbije sprovodi ovako, naše je uverenje, besmislenu ekonomsku politiku u trenutku kada je zemlja na ivici ekonomskog sloma. Na primer, samo u 2009. godini treba otplatiti 4,5 milijardi evra duga za kredite koje su od inostranih banaka uzela preduzeća i banke u Srbiji. To je cifra koja prevazilazi 50% ukupnih rashoda u budžetu Srbije za 2009. godinu. Znamo da ide rebalans, ali prema Zakonu o budžetu to je tako.
Prema zvaničnim podacima NBS koji su dostavljeni Narodnoj skupštini, ukupan broj privrednih subjekata čiji su računi u blokadi na dan 24. februara iznosio je oko 57.000. Broj evidentiranih zaposlenih kod njih iznosi oko 152.000, a ukupan iznos blokade skoro 215.000.000.000 dinara, što će reći 2,3 milijarde evra prema zvaničnom kursu NBS na dan 7. aprila 2009. godine.
Međutim, ono što je zanimljivije za javnost Srbije jeste šta konkretno MMF traži od Srbije u ovako teškoj ekonomskoj situaciji. On zahteva da srpski budžetski deficit bude manji od dve milijarde evra, traži da srpski budžetski deficit bude oko 967.000.000 evra ili ispod 3% bruto domaćeg proizvoda Srbije, ispravićete nas ukoliko ovaj podatak nije relevantan.
Dakle, oko 967.000.000 evra dozvoljenog srpskog deficita će se očigledno nadoknaditi iz sredstava dobijenih prodajom velikih srpskih preduzeća, pretpostavljamo, kredita MMF-a ili ostalih zapadnih kreditora povezanih sa ovom prestižnom međunarodnom finansijskom institucijom.
U tom kontekstu, predstavnik MMF-a Albert Jeger izjavio je za „Glas Amerike“, da vas podsetim, da će kredit MMF-a biti iskorišćen i za otplatu stranog duga sa kojim će se Srbija suočiti u 2009. i 2010. godini.
Srpski ministar finansija gospođa Dragutinović je izjavila da će se deficit od 3% finansirati od nepotrošenih prihoda od privatizacije, od oko 550.000.000 evra očekivanog kredita Svetske banke, od oko 300.000.000 dolara IPA fondova, sa oko 100.000.000 evra, a ostalo će se obezbediti komercijalnim zaduživanjem u zemlji i inostranstvu. Ostatak od preko milijardu evra, koliko nedostaje srpskom budžetu za 2009. godinu na osnovu ove vrlo jasne računice, prema zahtevima MMF-a mora se prikupiti od građana Srbije.
U tom kontekstu se postavlja pitanje zašto MMF nije Srbiji u 2009. godini dao kredit koji bi u potpunosti pokrio deficit od oko dve milijarde evra, ili zašto MMF tako uporno traži od Srbije da deficit bude ispod 3% bruto domaćeg proizvoda, kada je to nemoguć uslov čak i za mnogo razvijenije zemlje u situaciji finansijske krize?
Mi moramo da razumemo kako će ovaj set ekonomskih zakona da ublaži efekte svetske finansijske krize. Dakle, ova pitanja su posebno interesantna, ukoliko se uzme u obzir da MMF za Srbiju primenjuje potpuno drukčije uslove, recimo, od onih koji se primenjuju u SAD. Prema najavama iz Amerike, planirani budžetski deficit za 2009. godinu biće najveći u istoriji i iznosiće oko 13% bruto domaćeg proizvoda, a od nas se traži 3%.
Slično tome, dvostruki standardi MMF-a su očigledni kada se uporedi Srbija sa bogatim zemljama iz EU. Tako, na primer, budžetski deficit od preko 3% bruto domaćeg proizvoda imaju Francuska, Španija, Irska i Velika Britanija. Međutim, ovim zemljama je Evropska komisija ostavila rok do 2012. i 2013. godine za dovođenje deficita do granice ispod 3%. Znači, njima tolerišu zbog finansijske krize mnogo veći procenat deficita, a nama ne. Zaista bismo voleli da dobijemo odgovor na pitanje zašto je to tako. Pretpostavljam da ipak znate detalje pregovora sa MMF-om i da imate neku drugu informaciju, jer ovo je naprosto dilema koju mi ne možemo da razrešimo, a vrlo je značajna.
Dakle, ono što MMF, ne znam da li sam baš najjasnija, traži od Srbije jeste da za nekoliko nedelja svede svoj budžetski deficit na nivo ispod 3% bruto domaćeg proizvoda, što znači radikalne rezove i što znači zaista veliki problem. Mi bismo zaista voleli da znamo na koji način se ušlo u te pregovore i šta je bio kontraargument. Vi treba da otpustite ogroman broj ljudi, između ostalog. To je tek dodatni problem.
Mi na osnovu ovoga možemo da smatramo da MMF i oni koji ulivaju pare u ovu finansijsku instituciju, a definitivno tako i utiču na mnoge zemlje, zaista imaju želju da na neki način stvore užasnu socijalnu i ekonomsku krizu u Srbiji. Čekamo argument koji će nas razuveriti, ali na osnovu svega ovoga i na osnovu podataka koji su nama bili dostupni možemo da zaključimo samo ovo.
Dakle, da za Srbiju MMF primenjuje nerealne kriterijume posebno priznaje srpski ministar finansija. Dakle, ona kaže – treba pogledati kolike deficite generišu druge zemlje, od minimalnih 3%, najčešće 6 - 7%, do skoro 15%. To je skoro realno za sve zemlje o kojima je ovde reč, uporedne prakse radi, zato što je ova kriza nezapamćena posle velike krize iz 1929. godine.
Zašto MMF (mi i dalje možemo, naravno, da obrazlažemo) ovo radi može se razumeti samo kada se analiziraju mere Vlade Srbije donete upravo na zahtev MMF-a. Prvo, zamrzavanje plata i penzija u praksi će dovesti do njihovog pada zbog stope inflacije. I nominalna vrednost svih naših primanja je pala, bez obzira na to što se trudi da se targetira kurs evra, samim tim i inflacija, na način koji vidimo da je teško kontrolisan – jedan dan nema učešća na internom bankarskom sektoru i vi vidite divljanje evra, na primer.
Drugo, smanjenje davanja opštinama u Srbiji u vrednosti od oko 160.000.000 evra će dovesti do još većih socijalnih problema u najsiromašnijim opštinama u Srbiji. Toliko o ravnomernom regionalnom razvoju ili smanjenju tih razlika u regionalnom razvoju koje zavisi od budžeta Srbije.
Imali smo priliku da medijski pratimo zaista opravdan protest svih prvih ljudi tih opština čiji su transferi bili značajno umanjeni, zato što se oni suočavaju sa problemima koje neće moći da reše, a da pri tom nemaju užasne ekonomske i socijalne probleme. Dakle, ono što se tada videlo jeste i konkretno, najlogičnije moguće, pitanje – da, mi ćemo da smanjimo broj zaposlenih, samo nam recite na koji način finansijski možemo da ispratimo sve sudske sporove koje će oni dobiti protiv lokalnih uprava?
To je zaista jedan od vrlo značajnih problema. Lako je reći – smanji, a kada se to konkretno odnosi… Ne znam da li ste ikada u životu osetili šta znači biti na birou rada (ja jesam) ili ostati bez posla političkom odlukom. Pretpostavljam da većina jeste. To je najužasniji mogući osećaj na ovom svetu, pogotovo kada ste u situaciji da ne možete da ostvarite, da se prvo ne ostvarujete kao osoba koja je sposobna da svojim radom prihoduje, pa nadalje. Govorim vam sad o situaciji gde će u porodici čak nekoliko njih da ostane bez prihoda. To takođe može da bude jedna od projekcija.
Dakle, ono što bi takođe trebalo da bude još jedna od elaboracija ovoga šta zapravo MMF traži od Srbije i kakav je odnos Fonda prema Srbiji…
(Predsedavajuća: Narodna poslanice, vreme koje je na raspolaganju vašoj poslaničkoj grupi je iskorišćeno, i kao ovlašćena predstavnica i za raspravu u načelu.)
Ukoliko dozvolite, samo bih još jednu rečenicu, da bi dobilo na smislu ovo prethodno izlaganje.
(Predsedavajuća: Ali, jednu rečenicu, molim vas.)
Samo jednu rečenicu. Hvala vam. Svi ovi podaci, a ima ih, verujte, zaista toliko, trebalo bi nama da odgovore da li postoji strategija, da li postoji dijalog o tome na koji način treba da se prevaziđe kriza i, na prvom mestu, finansijska konstrukcija koja treba da zadovolji ekonomsku i socijalnu sigurnost, a u kontekstu zakona koji su na dnevnom redu, ukoliko to mogu samo da svedem na ovu jednu rečenicu. Mi bismo bili zaista zahvalni da dobijemo konkretne podatke na tu temu. Hvala.

Dame i gospodo, predstavnici Ministarstva, gospođo Kalanović, očekivala sam da na vašem mestu bude gospodin Dinkić, koji je bio tu tokom prepodnevnog zasedanja, jer opet imam problem, čini mi se da niste baš prava adresa za gomilu pitanja koja imam da postavim, posebno gospodinu Dinkiću. Nešto sam se ponadala da ću dobiti određene odgovore od autora "Ekonomija destrukcije", pogotovo vezano za stanje srpske privrede. Dobro, šta je tu je. Uverena sam da ćete preneti one dileme za koje smatrate da bi javnost u Srbiji trebalo da dobije odgovor.
Poslanička grupa SRS, koju tokom ovog zasedanja predstavljam, potrudiće se da u današnjoj raspravi o ovoj tački dnevnog reda obrazloži određene nedoumice u smislu sprovođenja predloženog seta zakona. Kao što smo pitali za sve ostale zakone, ono što nas posebno interesuje jeste da li će Predlog zakona o turizmu, pošto se usvoji, da se primenjuje na teritoriji Kosova i Metohije?
Ono što je od posebnog značaja za SRS jeste sprovodljivost seta zakona u praksi, na koji način ćete unaprediti konkretno turizam ili spoljnotrgovinsko poslovanje i šta će to konkretno značiti za život običnih ljudi koji pokušavaju da prežive u Srbiji, kao i odgovor na pitanje kakva smo mi to država, da li će bilo koji od ovih zakona da se sprovodi na delu teritorije Kosova i Metohije.
U tom smislu možemo da pričamo o verskom turizmu koji je potpuno, možda je pregruba reč potpuno, ali u većoj meri zapostavljen na teritoriji Srbije, posebno na teritoriji Kosova i Metohije. Tamo se nalaze dokazi naše viševekovne duhovnosti, tradicije i religije. Nama naše svetinje nisu dostupne. Mi moramo da se prijavljujemo onima koji su stavili Srbiju pod protektorat da bismo o verskim praznicima mogli da odamo počast i poklonimo se moštima svete nemanjićke loze.
Samim tim bismo voleli da čujemo šta u tom kontekstu resorno ministarstvo ima u planu i na koji način misli da unapredi određene delove koji su pod zaštitom UN, kao spomenici duhovnosti i kulture. To će nama biti odgovor na pitanje i mnoge dileme da li država sprovodi svoje prerogative integralno na celovitosti svoje teritorije i kakva budućnost čeka ovu državu.
S obzirom na to da svi mi ne živimo u nekoj drugoj državi, ovo nam je, bar većini od nas, jedina država u kojoj možemo da živimo i stasavamo kao punopravna kreativna lica, ono što bi trebalo da nam odgovorite jeste – šta se čekalo sa ulaganjem u turizam i sa strategijom vezanom za razvoj turizma na teritoriji Srbije? Zašto država nije dala prednost domaćem turizmu, zašto su svi ti objekti u okviru banja, sela, planina zapostavljeni i devastirani na taj način da su sada preko potrebna ogromna finansijska sredstva da bi se to dovelo u nekakvu namenu?Nadam se da ćemo dobiti odgovor koliko će to sve nas da košta i na koji način država misli da sprovede predložena zakonska rešenja u kontekstu Predloga zakona o turizmu.
Ono što nas posebno interesuje, o čemu ćemo posebno da govorimo, to vam najavljujem, to je onaj deo koji se odnosi na pravo preče kupovine. Mislimo da tu može da dođe do izvesne monopolizacije u odnosu na javno dobro Srbije, koje je preko potrebno zaštiti od bilo kakve vrste devastiranja i sticanja ogromnog kapitala u korist štete građana. To će biti posebna tema koju ću samo da najavim sada, a kojom ćemo se kroz konkretne primere pozabaviti tokom rasprave u pojedinostima.
Onda bi trebalo da poverujemo da zaista postoje mehanizmi nadzora od strane države, koja očigledno, sledeći primer svih zemalja koje su upale u užasnu finansijsku krizu, sprovodi tako dobro poznati proces etatizacije, dakle centrališe i sprovodi svoju moć u svim oblastima, zato što trenutak to nalaže. Tu nije ništa sporno, međutim, ono sa čime mi imamo problem jesu neregularnosti.
Samim tim, sa puno razloga izražavamo sumnju, odnosno želimo da postavimo baš upravo ovu dilemu, za koju se nadamo da ćete vi argumentovano da je razbijete, a to je sledeće: sprega države sa određenim finansijskim centrima moći i zloupotrebe pri sprovođenju projekata. Tu treba da nam odgovorite šta konkretno radite kada naiđete, na primer, na ukrupnjavanje kapitala i monopol, a tiče se i Predloga zakona o turizmu.
Mi ćemo vam postaviti konkretno pitanje: ko vlada Srbijom, koje porodice vladaju Srbijom i ko stoji iza određenog kapitala, a samim tim i kreira politički život u Srbiji i utiče direktno na političku scenu u Srbiji? Pošto već imate prilike da učestvuje u ovoj raspravi, znate da volim da govorim u konkretnim okvirima, sa konkretnim primerima. Preda mnom se nalazi izveštaj Saveta za borbu protiv korupcije Vlade Republike Srbije o koncentraciji vlasništva, primera radi, u preduzeću "Luka Beograd". Ovo je izveštaj koji dokazuje monopol od strane dve moćne, uslovno rečeno, filijale. Mislimo da su centri moći izvan ove države i da stoje iza njih. Radi se o gospodinu Miškoviću i gospodinu Beku.
Mi ćemo srpskoj javnosti, koja apsolutno nije svesna postojanja ovog izveštaja Saveta za borbu protiv korupcije, predstaviti ovo kao primer sprege države sa kapitalom i određenih uticaja finansijskih centara moći na donošenje političkih odluka u državi Srbiji. Onda ćemo, takođe, od vas da tražimo odgovor na koji način će država da odgovori na ovo. Hitan odgovor je preko potreban, jer ovaj primer izveštaja o koncentraciji vlasništva u preduzeću "Luka Beograd" nama šalje samo jednu poruku: da Srbija postaje vrlo nestabilno mesto, gde se u korist određenih porodica i određenih monopola zapravo bogate konstantno samo jedni, na uštrb dobrobiti građana države Srbije.
S obzirom na to da ovde predstavljamo upravo interese građana države Srbije, mi ćemo tokom ovog popodneva da vrlo jasno i glasno navedemo svako ime za koje smatramo da je povezano za određenim političkim krugovima koji sprovode vlast u državi Srbiji i koji rade "u korist štete" državljana Srbije. Takođe, to će biti tek jedan aspekt koji bi trebalo da posvedoči i do kraja dokaže ekonomiju destrukcije koja je sprovođena od 2000. godine naovamo uz pomoć značajnih finansijskih centara moći koji se nalaze u okviru međunarodne zajednice. Mi ćemo, takođe, na kraju ove rasprave da vas pitamo čije interese sprovodi režim u Srbiji. Uspećemo, mislim, da dokažemo da interese srpskog naroda ne sprovodi. Ono što možda jeste vaša dobra namera koju vi predlažete ovim paketom zakonskih rešenja demantuju vas u praksi: sve je manji broj radnih mesta, privreda ne funkcioniše, ne postoje domaće razvojne banke, Srbija je ušla u recesiju, sve je veći broj nezaposlenih građana, koji su sve više opterećeni porezima, da bi se nadomestila rupa u budžetu od milijardu evra. To je stanje na današnji dan.
Nadam se da ćemo upravo kroz dijalog, jer je ovo je jedini način da mi pokušamo, uslovno rečeno, da predstavimo građanima sliku za koga su glasali i čemu treba da se nadaju, doći do konkretnih odgovora i otkloniti sve dileme ili potvrditi upravo sve ono o čemu SRS već izvestan broj meseci govori.
Konkretno, u ovom vremenu predviđenom za Poslaničku grupu SRS obratićemo pažnju na određena zakonska rešenja koja ste vi ponudili, a mi smatramo da bi trebalo da budu unapređena određenim amandmanima. Nadamo se da ćemo do kraja dana i eventualno tokom sutrašnjeg prepodneva makar pokrenuti određene teme i svi zajedno gledati u onom pravcu koji bi trebalo da ide u korist svih nas. Hvala.

Gospođo Čomić, dame i gospodo, mi smo najavili... Meni je naprosto teško da pričam u množini, ali predstavljam poslaničku grupu koja je udaljena, nažalost, sa ovog redovnog zasedanja i ne mogu da ne kažem da je današnji dan opet pokazao različitosti u tumačenju pravila Poslovnika. Videli smo da poslanici ipak imaju mogućnost replike na izlaganje ministara, da mogu normalno da dobace iz skupštinske klupe. Da je to radikal učinio, mogu da zamislim da bi vrlo verovatno bio opomenut, ali dobro, šta je tu je.
Po ovoj tački dnevnog reda trebalo je da izlažu gospođica Nataša Jovanović, gospođa Lidija Dimitrijević, Mirko Munjić i Nikola Savić. U ime poslaničke grupe, ja ću se truditi da ih najdostojniji način predstavim.
Ono što smo napomenuli danas u vremenu predviđenom za ovlašćenog predstavnika jeste i klima u okviru koje donosimo set, pretpostavljam da će se dame i gospoda iz resornog ministarstva složiti, ipak nespojivih predloga zakona u okviru jedne tačke, pa samim tim ostale poslaničke grupe zaista jesu uskraćene za jednu kvalitetnu i kvalifikovanu raspravu o ovako važnim zakonima. Iskreno, ne vidim vezu između turizma i tehničkih zahteva za proizvode i ocenjivanje usaglašenosti itd. Šta je tu je, tako je napravljeno i mi možemo samo da se složimo sa tim, u smislu da ćemo govoriti o određenim temama.
Dok mi raspravljamo o ovom setu ekonomskih zakona, ono što je bilo izlaganje gospodina Dinkića... Zaista izražavam hendikep zato što gospodin Dinkić nije tu, pripremili smo mu gomilu pitanja. Nije to trebalo da predstavlja nikakvu vrstu, uslovno rečeno, kako bi on to nazvao, intelektualne sačekuše, već pokušaj dolaženja do adekvatnih podataka, činjenica koje bi trebalo da nas razuvere da na delu nije scenario urušavanja srpske ekonomije, odnosno srpske privrede, pa samim tim i dobrog života u Srbiji.
Ono što me je iznenadilo tokom njegovog prepodnevnog izlaganja jeste izražavanje sumnje u vezi s tim šta će biti sa velikom zajednicom zvanom EU, u svetlu velike finansijske svetske krize, i da bi trebalo da se okrećemo tržištima (dok ne dođemo na red da uđemo u EU) kao što su su rusko, belorusko itd.
Pretpostavljam da je belorusko tržište za gospodina Dinkića izuzetno značajno zbog toga što "Fijat" želi da izvozi svoje automobile na tržište Belorusije. O tome ćemo malo kasnije. Skoro nisam mogla da poverujem da ja to slušam gospodina Dinkića, koji se toliko zalaže za približavanje EU.
Moram samo da podsetim da SRS u početku pojavljivanja Unije jeste bila za saradnju i inače je za saradnju sa svim integracijama koje Srbiju doživljavaju kao ravnopravnog partnera, a ne kao protektorat pred kojim će se pojavljivati gomila uslova, uglavnom političke prirode, koji će Srbiju baciti pod noge. To je realna slika danas.
Dok govorimo o ovome, slike radi, moram da vas upoznam sa određenim istraživanjima objavljenim 13. aprila 2009. godine, što bi trebalo da znate. Svake godine u Srbiji se ubije oko 90 tinejdžera. Procenjuje se da čak 100-150 puta više njih ima samoubilačke tendencije, odnosno između 9.000 i 13.500 mladih osoba spada u potencijalne samoubice. To je objavljeno na osnovu istraživanja novosadskog centra "Srce", volonterske nevladine organizacije koja se bavi prevencijom samoubistava i pružanjem emotivne podrške osobama u krizi.
Zašto ovo govorim? Zato što će poseban efekat na loše mentalno zdravlje u ovako mladoj populaciji da ima efekat svetske finansijske krize u koju je upala i država Srbija.
Između ostalog, dalje se navodi, trećina srednjoškolske populacije pokazuje znake psihičkog trpljenja, mentalnih problema. Slični podaci dobijeni su istraživanjima studentske populacije. Imali smo, koliko sinoć, na jednoj televiziji užasan primer – to sam tokom prepodnevnog zasedanja govorila i redovno ću to da pominjem, jer mislim da je to najdrastičnija slika u Srbiji – primer studenta koji je završio fakultet medicine sa velikim prosekom i mora da završava srednju medicinsku školu da bi napustio zemlju i našao posao u zemljama zapadnoevropskih demokratija. Kao što sam rekla u prepodnevnom delu zasedanja, a mislim da ćete se svi složiti sa tim, tu svi drugi argumenti padaju u vodu.
Da nastavimo sa ovim istraživanjem, koje je vrlo značajno. Javnost treba da zna, i svi treba to da imamo na pameti, dakle, pretprošle godine stopa samoubistava u Srbiji bila je 18 ljudi na 100.000 stanovnika, po čemu smo iznad svetskog i evropskog proseka. Vojvodina prednjači po broju samoubistava u poslednjih 20 godina, sa 28 samoubica na 100.000 stanovnika. Naravno, konsultovani su i stručnjaci, između ostalog, njihove prognoze su vrlo tamne i vrlo pesimistične kada je reč o efektima finansijske krize.
Ova stopa, koja je vrlo dramatična za Srbiju, dakle, da na dan 13. aprila 2009. godine o samoubistvu razmišlja 10.000 mladih ljudi, trebalo bi da bude opasan pokazatelj u kakvom društvu mi živimo.
Pretpostavljam da se sve to ima na pameti kada se kreira politika u Srbiji.
Gospodine Dinkiću, dobrodošli. Konačno sam dočekala da vas vidim i eventualno postavim solidan broj pitanja, vezano za sve ono što jeste kreiranje ekonomske politike u Srbiji, a samim tim i uticaj na ekonomsku i socijalnu bezbednost svakog građanina u državi Srbiji.
Ono što bi me posebno interesovalo jeste zašto određeni zakoni nisu prošli, a o tome svedoče čak i ljudi iz vladajuće koalicije, javnu raspravu? Dakle, nije otvorena šira rasprava kako bi se došlo do što boljeg nacrta ili predloga zakona. Primera radi, Predlog zakona o komorama, u okviru koga se predviđa da se menja komorski sistem koji tradicionalno traje više od 150 godina.
Ono što dolazi iz komora jeste da je tu reč o preuzimanju značajne imovine koju komore imaju u državi Srbiji. S druge strane, takođe je činjenica, to se na Odboru čulo, da ovaj predlog zakona o turizmu takođe nije prošao javnu raspravu.
Iskreno, u svetlu najavljenih užasnih razmera svetske finansijske krize nije jasno zašto se toliko žuri sa onim zakonima, na primer, Predlog zakona o komori treba da stupi na snagu 2013. godine, a mi raspravljamo po hitnom postupku danas, umesto da danas slušamo o merama Vlade.
Postoji izvesna nedoumica, a tiče se prioriteta Vlade Republike Srbije. Između ostalih, jedan od prioriteta je i obračun sa korupcijom i organizovanim kriminalom. Ovo je pretpostavka svake diskusije o ovih 49 tačaka dnevnog reda ovog redovnog zasedanja, jer je vrlo velika nedoumica kako će set predloženih zakona da se sprovodi u društvu koje je toliko ogrezlo u korupciju i kriminal.
Volela bih da mi odgovorite, prvo, da li ste se konsultovali sa ministrima kada ste određivali 26% umanjenja po budžetskim pozicijama za određena resorna ministarstva. Pokušavamo da shvatimo način funkcionisanja Vlade i vidimo totalno oprečne stavove predstavnika Vlade Srbije.
Između ostalog, ministar unutrašnjih poslova gospodin Ivica Dačić i prvi potpredsednik Vlade Srbije, ukoliko se ne varam, upozorava da sve ono što jeste pred njega izneto kao prioritet on neće moći da sprovede. On već sada ima zavidan broj problema. Jedan od tih tiče se ljudskih resursa. On ima preko deset hiljada ljudi manje za obavljanje svakodnevnih aktivnosti.
Pitanje je kako će obračun sa organizovanim kriminalom da se sprovede ukoliko i ta pozicija bude umanjena.
Takođe imamo izjavu ministra za infrastrukturu. Daleko od toga da je SRS dosadašnjim rezultatima zadovoljna, ali i ovo što se nudi govori samo o vašem funkcionisanju unutar vladajuće većine.
Ministar za infrastrukturu je na mere Vlade, u smislu smanjenja budžetske pozicije, reagovao i rekao da će podneti ostavku jer neće moći da sprovede aktivnosti koje se, recimo, tiču vrlo važnog posla, a to je Koridor 10, za koji mi još uvek ne možemo da utvrdimo zašto taj posao nije krenuo, a tri kredita čekaju realizaciju, kamate se redovno otplaćuju.
Ono što nas je u medijima zateklo jeste i reakcija ministra poljoprivrede, koji takođe kaže da je određeni broj ljudi morao da otpusti, da će poljoprivreda biti u jako teškoj situaciji; sa sadašnjim sredstvima, bez ovog kresanja budžeta za ovaj resor, nije mogao da sprovede plan aktivnosti, a sa ovim se sve dovodi u pitanje.
Takođe, ono što nije jasno, a vraća nas u početnu situaciju, i tiče se u nekoj meri i Predloga zakona o turizmu, kojim ću se pozabaviti za koji minut, jeste kako mislite da se sprovede, pogotovo onaj deo koji se odnosi na preču kupovinu. Mi izražavamo sumnju da će tu doći do mnogih zloupotreba, da država Srbija nema volju da se obračuna sa monopolistima, a onda vam konkretno i postavljamo pitanje: ko, zapravo, upravlja Srbijom i ko ima pretenziju da upravlja javnim dobrima u Srbiji? U vremenu predviđenom za ovlašćene predstavnike najavila sam da ću predstaviti srpskoj javnosti, mislim da srpska javnost ima pravo to da zna, atmosferu i političku klimu u Srbiji u okviru koje mi donosimo po ovakvim postupcima ovoliki broj zakona za koje ćete, verujem, da nas ubedite da će doneti bolji život građanima Srbije i da ćemo mi, koliko sledeće godine, ući u EU, živeti srećno, imati svoje poslove i unaprediti svoj standard.
Dakle, o čemu se radi? Jedan plastičan primer, o kojem je bilo malo reči, ali puno nedoumica u srpskoj javnosti, to je izveštaj o koncentraciji vlasništva u preduzeću "Luka Beograd". Radi se o izveštaju Saveta za borbu protiv korupcije Vlade Republike Srbije. Taj izveštaj slika odnos države i spremnost države da se uhvati u koštac sa korupcijom i, vrlo je moguće, organizovanim kriminalom, jer su se stvorili uslovi i politička klima da određeni monopolisti, u sprezi sa određenim krugovima iz vlasti, vladaju i ovladaju srpskim tržištem.
Evo o čemu se radi. Da se samo osvrnem na konkretne podatke ovog izveštaja, ne zato što SRS kaže, već zato što to kaže Savet za borbu protiv korupcije Vlade Republike Srbije. Dakle, jedan od drastičnih primera, koji je doživeo svetlost dana u februaru ove godine, o kojem javnost vrlo malo zna, tek samo nagađa, jeste koncentracija vlasništva koja je obavljena u AD "Luka Beograd" krajem 2005. godine. Ovaj primer, zato sada obraćam punu pažnju na ovo, kod nas stvara nevericu, zapravo podozrenje i izražavamo bojazan da će se tako nešto desiti i u oblasti turizma u državi Srbiji i da se taj zakon pravi u korist određenih krugova moći.
Evo o čemu se radi. Reč je o karakterističnoj sekundarnoj privatizaciji. Da javnosti u Srbiji bude potpuno jasno kakav je to proces, dakle proces u kome dolazi do prenošenja akcija od zaposlenih na najbogatije ljude u zemlji, koji definitivno imaju dobar kontakt sa političarima i državnim organima jer drugačije ne bi mogli to da urade – u procesu sekundarne privatizacije koriste se fantomske firme iz inostranstva (to su uglavnom preduzeća bez kapitala i poslovnih prihoda) kako bi se u javnosti stvorio utisak da se radi o inostranim investicijama, a u suštini to nije tako.
Kupovina akcija se, uz brojne malverzacije, obavlja sredstvima nepoznatog porekla. Kako je to moguće, pitam vas sada? Kasnije se obično ispostavlja da tragovi novca vode do Kipra i sredstava koja su izneta iz zemlje devedesetih godina prošlog veka.
Ovo je 2009. godina, zaista postoje svi mehanizmi, kada ste na vlasti, da se utvrdi tok novca, sprega politike, tajkuna i dođe do određenih odgovora. Zašto država Srbija nije to uradila, pretpostavljam da ćete kao potpredsednik Vlade moći da kažete.
Javnost u Srbiji treba da zna da ukoliko se realizuju planovi o izgradnji poslovnog i stambenog prostora na području sadašnje beogradske luke na okolnom zemljištu, koje se ubrzano zaposeda, profit novog vlasnika će se meriti u milijardama evra.
U tom smislu je ovaj slučaj jedinstven i trebalo bi da pobudi interesovanje na prvom mestu Vlade Srbije i da čujemo kakav konkretan odgovor sprema u odnosu na Savet za borbu protiv korupcije, koji je formirala Vlada, da vidimo da li zaista hoćete da se borite protiv korupcije ili su to samo predizborna obećanja dok sa druge strane pravite fantastičnu klimu za određene oligarhe koji bi trebalo da pokupuju u Srbiji sve ono što je preostalo.
Dakle, koncentracija vlasništva se kod nas odigrava u vrlo specifičnim uslovima gde pravila nisu sasvim izgrađena, postojeća zakonska rešenja u praksi nisu dosledno poštovana. Čini se da ovde posebno dolaze do izražaja dva elementa, a to su: presudan uticaj političkog faktora na ekonomska zbivanja i činjenica da kapital iznet iz zemlje igra dominantnu ulogu na tržištu kapitala.
Naime, krupan kapital je zainteresovan da ostvari dominantno učešće u onim preduzećima koja već imaju ili lako mogu da ostvare dominantan položaj na tržištu, a najlakši put za ostvarenje tog cilja jeste da se putem političkih uticaja obezbedi prvo koncentracija vlasništva preduzeća, zatim dominantan položaj na tržištu. Ovo je iz zvaničnog izveštaja Saveta za borbu protiv korupcije Vlade Srbije o situaciji koja se desila 2005. godine; mi smo u 2009. godini, nijednu reakciju na ovu temu nismo čuli.
Samo da objasnim o čemu se tu radi. Luka Beograd raspolaže sa oko 220 ha zemljišta u centralnoj gradskoj zoni između Francuske ulice i Pančevačkog mosta. Generalni plan Beograda do 2021. godine (izmenio se nije, makar mi ne znamo, proverali smo, pa smo videli da se nije izmenio) u tački 449 predviđa da Luka Beograd ostane privredna zona, čak se planira njeno proširenje. Svega tri godine nakon usvajanja Generalnog plana Beograda, kojim je propisana namena korišćenja zemljišta do 2021. godine, Direkcija za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda je 27. decembra 2006. godine objavila javni poziv za izradu prethodne studije opravdanosti sa generalnim projektom za novo mehanizovano teretno pristanište u Beogradu.
Ovo je vrlo značajno zato što je ovde vrlo plastično opisan način očigledne korupcije i zloupotrebe vlasti. Javni poziv je usledio posle preuzimanja akcija Luke Beograd septembra 2005. godine. Očigledno je da je prethodno dogovorena promena namene zemljišta. Nije nam jasno kako i volela bih da čujemo to. Izmeštanje luke, a Direkcija naručenom studijom treba da opravda i sprovede postignut dogovor.
Dakle, iako urbanistički plan nije izmenjen, niti je doneta odluka o promeni namene zemljišta i izmeštanju luke, novembra 2007. predstavljen je projekat nove luke i tada je rečeno da je Generalnim urbanističkim planom do 2021. i master planom plovnih puteva Srbije do 2025. godine predviđena izgradnja nove teretne luke na Dunavu.
Dana 9. septembra 2005. godine Komisija za hartije od vrednosti je odobrila ponudu društva "Worldfin" iz Luksemburga za preuzimanje Luke Beograd. Ponuda je sačinjena preko Brokersko-dilerskog društva "M&V Investments" iz Novog Sada, a da vas podsetim, to je isto društvo koje je učestvovalo u otkupu akcija "Ce marketa". Tekst ponude je objavljen u dnevnim novinama narednog dana. Bila je otvorena do 30. septembra; prema njoj, otkupna cena jedne akcije je 800 dinara.
Upravni odbor preduzeća se 21. septembra obratio akcionarima putem oglasa. Navedeno je da je u toku procena vrednosti kapitala Luke Beograd. Pošto je fer vrednost veća od knjigovodstvene, Upravni odbor je posavetovao akcionare da sačekaju do 23. septembra, te da po isteku tog roka, zavisno od toga da li ima ili nema drugih konkurentskih ponuda, odluče o deponovanju radi prodaje ili nedeponovanju svojih akcija.
Pokušaću da navedem samo određene momente za koje mislim da će biti jasno ljudima kako se zapravo ovde sprovodi privatizacija i kako se koncentriše ogroman kapital u rukama nekolicine ljudi u državi Srbiji, pa ću preskakati određene hronološke detalje.
Do 23. septembra nije se pojavila konkurentska ponuda (tako to inače biva), akcionari su deponovali svoje akcije; institut je dostavio svoje nalaze 27. na osnovu kojih sledi da je vrednost jedne akcije 1.774 dinara. Istog dana je Agencija za privatizaciju donela odluku da se prihvati ponuda za preuzimanje i izdala nalog Akcijskom fondu da proda akcije koje su u njenom posedu, a to je 41% akcija. Ponuda za preuzimanje je uspela i " Worldfin" je došao u posed 93% akcija Luke Beograd. Cena po akciji koja je bila isplaćena bila je 800 dinara.
Kupac akcija, preduzeće "Worldfin" iz Luksemburga, registrovan je na adresi Rue d'Arlon, kao i preduzeće "Novafin", koje je par dana kasnije došlo u posed akcija "Ce marketa". U svojoj ponudi za preuzimanje "Worldfin" navodi da je novoformirano preduzeće i da stoga ne postoje bilansi, niti drugi finansijski izveštaji. Još frapantnija činjenica: prema rešenju za upis u sudski registar, vrednost osnovnog kapitala ovog preduzeća je 31.000 evra. Dakle, preduzeće nema učešća u osnovnom kapitalu drugih pravnih lica.
Prvo pitanje koje se ovde postavlja jeste kako je moguće da preduzeće koje ima osnovni kapital od 31.000 evra, nije povezano za drugim pravnim licima, može da isplati skoro 40.000.000 evra za akcije.
Gotovo u istom periodu, krajem 2005. godine, otkupljene su akcije malih akcionara "Ce marketa" na isti način, skoro identičan. Akcije je otkupilo društvo koje nema nikakav promet niti imovinu, osim minimalnog osnivačkog kapitala, a isplatilo je iznos od 44.000.000 evra! U oba slučaja očigledno je da su akcije kupljene za račun nekog drugog kupca koji je ostao u senci.
Postavlja se pitanje kako je Komisija za hartije od vrednosti previdela ove činjenice i da li ih je zaista previdela, odnosno zašto nije reagovala Uprava za sprečavanje pranja novca? Zašto je Komisija odobrila ponudu za preuzimanje, iako se u njoj nailazi na kontradiktorne stavove? S jedne strane, ponuđač ističe da ne poseduje informacije o tome da li je vršena procena imovine ili kapitala i da ne postoje drugi bitni podaci o akcionarskom društvu koji su poznati ponudiocu. S druge strane, ponuđač navodi kako je bio u kontaktu s upravom preduzeća. Nerealna je pretpostavka da su ljudi iz uprave u kontaktima sa potencijalnim kupcem prećutali da je knjigovodstvena vrednost preniska i da je u toku postupak revalorizacije.
Drugi podatak koji pada u oči jeste da je društvo "Worldfin" registrovano na istoj adresi kao i preduzeće "Novafin" koje je došlo u posed trgovinskog lanca "Ce market".
Da se ne radi o pukoj slučajnosti jasno je na osnovu svedočenja gospodina Milana Beka u procesu protiv Slobodana Radulovića u posebnom odeljenju Okružnog suda u Beogradu.
Svedok je tada objavio kako je kompanija "Novafin" napravljena za tu namenu, te da se u tom poslu prave firme za posebnu namenu i onda niste bliski sa njihovim imenima, ona se izvade iz fioke, prema rečima gospodina Beka. Tom prilikom je svedok još izjavio da upravlja većim brojem takvih kompanija, nazivao ih je "školjkama", koje nemaju nikakav promet već služe za obavljanje konkretnog posla. Preduzeću "Novafin" konkretan posao je bio otkup akcija "Ce marketa", a za "Worldfin" je, prema svemu sudeći, jedini posao bio otkup akcija Luke Beograd.
Dakle, ovde je suštinsko pitanje kako nijedan državni organ ne reaguje na javno korišćenje fantomskih firmi. Ne mogu da verujem da o ovom govorim na ovakav način; ovo je bilo 2005. godine, a mi pričamo o tome 2009. godine, na osnovu izveštaja Saveta za borbu protiv korupcije Vlade Srbije.
Govorimo o setu ekonomskih zakona koji bi trebalo da unaprede privredu u državi Srbiji i da ublaže efekte finansijske krize, a imamo evidentnu spregu između tajkuna i određenih krugova moći u Vladi Srbije koji direktno utiču na kreiranje političke scene i politike u Srbiji. Ovo je konkretan dokaz. Mi nemamo nijednu reakciju onih koji su vlasni da reaguju po ovom pitanju. Toliko o odnosu Vlade prema organizovanom kriminalu i korupciji.
I u jednom i u drugom slučaju akcionarima je isplaćena znatno niža cena akcija od fer vrednosti. Više od toga zabrinjava činjenica da je to učinjeno za račun i u interesu vlasnika koji su ostali nedeklarisani. U slučaju "Ce marketa" Komisija za zaštitu konkurencije ustanovila je da su akcije otkupljene u korist kompanije "Hemslejd trejding" sa Kipra, koja je vlasnik holdinga "Delta", čime je ostvaren dominantan položaj, tj. monopol tog preduzeća u trgovini na malo prehrambenim proizvodima.
U slučaju Luke Beograd krajnji vlasnik još nije zvanično utvrđen. Svakako, imajući u vidu gorke činjenice, uverljiva je pretpostavka da se radi o istom vlasniku. U prvom slučaju većinski vlasnik je monopolista u trgovini na malo, a u drugom slučaju radi se o najvećem delu slobodnog gradskog građevinskog zemljišta u centru Beograda. Ovo je vrlo važno zbog srpske javnosti. Znam da gospodin Dinkić o svemu ovome jako dobro zna.
Postavlja se logično pitanje zašto nijedan državni organ, odnosno nijedan zvaničnik na republičkom ili lokalnom nivou nije konstatovao stvaranje monopola koji prerasta okvire pojedinih privrednih grana. Dakle, kako objasniti sinhronizovanu aktivnost državnih organa, kupaca akcija i uprave preduzeća prilikom otkupa akcija, odnosno koncentracije vlasništva u Luci Beograd?
Ono što je vrlo značajno jeste i sledeće – mi zapravo imamo gospodina Beka i gospodina Miškovića kao potencijalne vlasnike Srbije, a sa druge strane, što je takođe vrlo značajno, nemamo nijedan odgovor od strane Vlade Srbije na ovo o čemu priča savet za borbu protiv korupcije. Dakle, ono što je više nego sada već i otvoreno nalazi se na devetoj i desetoj strani izveštaja koji sam morala da predstavim javnosti u Srbiji, jeste da Vlada mora postati svesna makroekonomskih posledica svog delovanja, i zato je ovaj izveštaj bio predstavljen, odnosno ne delovanja.
U konkretnoj stvari ona mora imati u vidu da se koncentracijom vlasništva, kao što je to bio slučaj u preduzećima Luka Beograd, "Ce market", "Knjaz Miloš" i mnogim drugim, stvaraju uslovi za trajnu umrtvljenost tržišta kapitala. S druge strane, način na koji su obavljene ove koncentracije, uz brojne prevare, uz delovanje državnih organa u interesu krupnog kapitala, te izigravanje zakona putem previđanja nesporne činjenice ili propisa doprinosi zapravo rastu nestabilnosti vlasničkih prava.
Dakle, bez sigurnosti vlasničkih prava nema razvoja ni tržišne privrede, a konačno ni demokratskog političkog sistema, imate samo razvoj korupcije i organizovanog kriminala. Dakle, obe koncentracije vlasništva su obavljene putem firmi koje su registrovane u inostranstvu s namerom da učestvuju u procesu privatizacije. Kapital koji koriste je nepoznatog porekla, mada je u jednom slučaju utvrđeno da potiče sa Kipra. Tim kapitalom upravljaju ljudi koji su zauzimali visoka mesta u nekadašnjim hijerarhijama, Miroslav Mišković i Milan Beko. Ovu činjenicu valjda ne bi trebalo niko da potceni.
Stoga je zadatak Vlade da u saradnji sa vlastima Kipra, uz pomoć specijalizovanih međunarodnih institucija, pozivajući se na odredbe Konvencije Ujedinjenih nacija protiv korupcije, članovi 46. i 48, ispita koliko je kapitala odliveno iz zemlje devedesetih, koji su tokovi njegovog sadašnjeg kretanja i da se identifikuju slučajevi u kojima je on legalizovan putem učešća u procesu privatizacije. Ovo je ne samo preka potreba, već i obaveza Vlade.
Dakle, to je tek jedan primer koji bi trebalo da odslika društvo u Srbiji posle promena oktobra 2000. godine. Ukoliko se ne varam, vi ste autor "Ekonomije destrukcije". Mi sada, devet godina posle tzv. demokratskih promena, nemamo reformu sistema, a definitivno imamo devastiranu privredu u Srbiji. Da je definitivno devastirana pokazala je finansijska kriza. Možda mi to i ne bismo znali, ali naprosto, ova finansijska kriza je iznela na površinu sve ono što je trebalo da bude, od deklarativnog, sprovedeno u praksi, a jeste reforma sistema.
Vi ste davali izjave da ste preuzeli državni aparat sa određenim brojem činovnika koji se toliko uvećavao da sada predstavlja teret za sve nas, a sada ste u još većem problemu jer nećete moći da rešite problem ljudi iz državne administracije i javnih preduzeća koji će morati da dobiju otkaze.
S druge strane, ono što je takođe nedopustivo i što mi nismo znali, ali kriza je izvukla i to na površinu, vodi se medijska kampanja protiv svih onih poslanika koji postavljaju ovako nezgodna pitanja i traže konkretne odgovore, u smislu njihovih primanja. Primanja direktora agencija iznose 356.000 dinara samo za februar mesec ove godine, bez bonusa. Takođe, imate primanja direktora javnih preduzeća i bonuse koje ja čak ne mogu ni da izgovorim, niti matematički da izrazim.
Dakle, imali ste primere nekoliko parlamenata najrazvijenih zemalja zapadnoevropske demokratije koji su zbog toga što je finansijska kriza počela da uzima određeni danak i da poprima užasne razmere, koje više niko ne može da kontroliše niti da daje projekcije, imali sednice parlamenta gde je vlada dala konkretne najave programa. Mi to nismo imali. Imali ste ceo menadžerski tim, što privatnika, velikih privatnika koji su zaista veliki privatnici u pravom smislu te reči, koji su govorili – mi se odričemo svojih bonusa, solidarišemo se iz socijalnih razloga sa svojim građanima. Ja se ne sećam da je neko iz srpske vlade, iz Vlade Srbije, iz režima koji preovlađuje u Srbiji tražio, recimo, od gospodina Miškovića, koga ste stvorili, da se solidariše sa sve većim brojem osiromašenih ljudi u državi Srbiji. Nešto se ne sećam da je gospodin Mišković uradio bilo šta što bi moglo da bude doprinos državljanima zemlje koja polako ali sigurno tone u sve veće siromaštvo.
Još jedan od pokazatelja, o kojem ću malo kasnije da govorim, jeste naravno i taj kolosek ka EU, koji je legitiman s vaše tačke gledišta. Odabrali ste to, narod je glasao za približavanje EU. Mi smo zaista poverovali da će EU Srbiju sagledavati kao ravnopravnog partnera, a ne kao još jednu koloniju. Međutim, mi ćemo, nadam se, tokom ove rasprave pokazati da EU vrlo svesno i polako ali sigurno siromaši i ono što je ostalo od srpske privrede postavljanjem određenih standarda i uslova koje Srbija ne može da isprati.
Dobijaju se zajmovi i krediti, o tome smo ovih dana naveliko pričali, ne bih da ponavljam ovaj put, koje mogu da isprate samo strane firme. Recimo, izgradnja mosta kod Beške ili Ade. Dakle, stvara se jedna klima koja bi očigledno trebalo da potvrdi to o čemu pričamo, a to je da je Srbija zaista postala kolonija jakog finansijskog kapitala koji se preliva preko Vlade u Srbiji i zato mi imamo tako divergentne stavove u javnosti.
Poznati ste, ipak, kao čovek koji je urušio dve vlade, verovatno ćete i ovu, pa se onda i ja pitam ko zapravo stoji iza vas, ali verovatno ćete nam to reći tokom ove rasprave.
Kada pominjemo činjenicu da je primena prelaznog sporazuma oštetila Srbiju za 267.000.000 evra... To nije naš podatak, to je ministar finansija rekla 6. decembra, dakle, da Srbija zbog jednostrane primene sporazuma sa EU gubi oko 23.000.000.000 dinara. Po kursu Narodne banke iz tog perioda to je 267.000.000 evra.
Pošto vi niste bili tu, mi smo tada nekako sračunali šta tih 267.000.000 evra može da znači za budžet koji je u užasnoj krizi. To bi, dakle, moglo da se usmeri ka Ministarstvu spoljnih poslova koje bi tako sa četvorostruko većim sredstvima zastupalo interese ove zemlje u svetu, pogotovo u konktekstu rešavanja problema Kosova i Metohije i sve većeg pritiska sve većeg broja zemalja da se prizna nezavisnost Kosova i Metohije, na primer. Ili, da se utrostruče sredstva za naše pravosuđe, da se sudijama omoguće bolji uslovi rada, veće plate; ili da se tih 260.000.000 evra usmeri ka našim poljoprivrednicima ili za izgradnju infrastrukture.
Takođe, sračunali smo da može da se izgradi 60 obdaništa, 50 dnevnih boravaka za decu, sa obezbeđenim prevozom, nov nameštaj za 150 škola, 50 fiskulturnih sala. Za te novce bi mogle da se dograde 22 škole, da se sanira 90 škola, da se izgradi 15 novih ili da se naprave tri mosta u Beogradu. Dakle, može da se gleda i na taj način.
Ono što smo takođe pokušali tokom prepodnevnog dela da objasnimo jeste i ovaj najnoviji sporazum sa MMF-om koji bi trebalo da nas spasi, da bude slamka spasa za Srbiju, bar se tako predstavlja u srpskoj javnosti. Verujte da ne možemo da nađemo logično opravdanje za uslove MMF-a koji važe za Srbiju u ovako teškoj ekonomskoj situaciji, a to je opet slika celokupnog seta ovih ekonomskih zakona koji su pred nama, a tiču se njihove sprovodivosti. U kom smislu?
Ono što mi znamo iz medija jeste da se zahteva da budžetski deficit bude manji od oko dve milijarde evra. Dakle, to bi trebalo da bude 967.000.000 evra ili ispod 3% BDP Srbije. Takođe, oko 967.000.000 evra godišnje dozvoljenog srpskog deficita će se očigledno nadoknaditi iz sredstava dobijenih prodajom velikih srpskih preduzeća, kredita MMF-a ili zapadnoevropskih kreditora povezanih sa MMF-om.
Dakle, ono što je takođe vrlo značajno (a SRS se trudi da ne koristi samo svoje izvore, već se poziva na izvore koji su ipak bliži vama), predstavnik MMF-a Albert Jeger je izjavio za "Glas Amerike" da će kredit MMF-a biti iskorišćen za otplatu starog duga, sa kojim će se Srbija suočiti u 2009. i 2010. godini.
Srpski ministar finansija je izjavila da će se deficit od 3% finansirati od nepotrošenih prihoda od privatizacije od oko 550.000.000 evra, očekivanog kredita Svetske banke od 300.000.000 dolara IPA fondova sa oko sto miliona evra. Ostalo će se obezbediti komercijalnim zaduživanjem u zemlji i inostranstvu. Ostatak od preko jedne milijarde evra koliko nedostaje srpskom budžetu za 2009. godinu, prema zahtevima MMF-a, mora se prikupiti od građana Srbije. U tom kontekstu se zaista postavlja pitanje zašto, recimo, MMF Srbiji u 2009. godini nije dao kredit koji će sve ovo da pokrije, deficit od oko dve milijarde evra?
Ono što je takođe vrlo interesantno jeste izjava ministra finansija gospođe Dragutinović, koja je rekla – potpuno je nepoznato zašto se pred Srbijom našao zahtev da u nekoliko nedelja dovede deficit na 3%, a za ostale zemlje je rok ipak do 2012. ili 2013. godine, pa je tako navela da je što se tiče SAD deficit najveći u istoriji, oni su najviše pogođeni krizom i iznosi 13% BDP, a za ostale zemlje, za koje je takođe uslov 3%, dat je rok do 2012. i 2013. godine, osim za Srbiju. To direktno znači da su za Srbiju predviđene radikalne mere i ne možemo da tumačimo da je to u interesu građana Srbije, naprotiv.
Dakle, ono što bi to trebalo da podrazumeva jeste zamrzavanje plata i penzija, smanjenje davanja opštinama u vrednosti od oko 160.000.000 evra, smanjenje troškova za 40% budžetskih korisnika sa sopstvenim prihodima u vrednosti od oko 120.000.000 evra.
Ono što je takođe značajno, a još jedan primer ekonomskih mera Vlade... Reč je, samo da se ispravim, o 129.000.000 evra. Ta cifra će direktno pogoditi važne oblasti, kao što je obrazovanje, pa je rektor Beogradskog univerziteta izjavio, citiram: "Izgubićemo sve projekte. Preživljavamo zahvaljujući svojim prihodima od kojih plaćamo materijalne troškove. U takvoj situaciji ne možemo da zadržimo dobre profesore jer nemamo novca da ih platimo". Ukoliko se, gospodine Dinkiću, bude desilo da se zbog toga uvećavaju školarine studentima, imaćete problem i u parlamentu, a naravno i među akademskom populacijom.
Zatim, akcize na gorivo, kao specijalni porez, dovešće do poskupljenja goriva i novog udara na standard građana. Naviknuti smo da akcize na gorivo znače linearno poskupljenje brojnih proizvoda.
Oduzimanje oko 43.000.000 evra od Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje će značiti da iz budžeta neće biti izdvojena sredstva za, recimo, ugroženo stanovništvo ili one koji imaju primanja ispod minimalnih, izbeglice, nezaposlene, jer po zakonu njihovo zdravstveno osiguranje plaća država.
Dakle, direktor Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje Svetlana Vukajlović rekla je, citiram: "Imaćemo tešku godinu i racionalizaciju potrošnje gde god je to moguće". Opet vas pitam, kako će se to reflektovati na građane države Srbije?
Na osnovu svega ovoga što smo imali priliku da čujemo i tokom prepodnevnog zasedanja, to se konkretno odnosi na mere koje zahteva MMF, naše je političko uverenje, a vi imate prostor da nas ubedite u suprotno, da će to dovesti do urušavanja srpske ekonomije, ali i društva u celini. Zato se logika MMF-a može svesti na sledeće: što dugoročno bude slabija srpska ekonomija i država, njoj će više u narednim godinama trebati stranih kredita; u suprotnom, ako se Srbija odmah oporavi, njoj više neće biti potrebni, recimo, krediti MMF-a.
Nije do kraja objašnjeno zašto u ovakvim okolnostima, sa ovako užasno teškim merama koje međunarodne finansijske institucije, uglavnom za rešavanje spoljnog duga, sprovode nad nama, kurs Vlade takođe ne ide u pravcu okretanja tržištima? Mi smo tek danas čuli od vas da treba razmišljati na taj način, da treba da se okrećemo tržištima koja su bliže nego EU. Zašto se to nije uradilo do sada?
Ono što naši privrednici, a i svi mi možemo da potvrdimo jeste sledeće: da je naše tržište uvek bilo kompatibilno sa istočnoevropskim i sa zemljama koje su van EU, ali zapravo nije jasno zašto se čekalo osam ili devet godina da se razmišlja i na taj način, osim ukoliko to nije bio zahtev određenih lobista iz EU.
Dakle, možemo da budemo članica EU sledeće godine, možemo da budemo i za deset godina, a možda ne budemo nikad, jer može da se desi da u svetlu finansijske krize EU jednostavno više ne postoji. Ono što je tendencija i ono što vidimo na osnovu ponašanja predstavnika nemačke ekonomije jeste da će se visokorazvijene zemlje zapadnoevropske demokratije zatvarati unutar svojih ekonomija, bez pretenzija da bilo kome sa strane pomognu.
Da se vratimo konkretnim podacima koji takođe slikaju stanje u srpskom društvu i ekonomiji. To je izjava guvernera Jelašića da se ne može živeti samo od kredita; da bi se finansirao tekući platni deficit od planiranih 16,1% BDP, Srbiji je u 2009. godini potrebno stranih direktnih investicija u visini od 1,7 milijardi evra, dodatno neto zaduženje od 3,9 milijardi evra. Pošto Srbiji u 2009. godini dospeva oko 3,6 milijardi evra duga, da bi se finansirala naša preterana potrošnja potrebni su krediti od ukupno 7,5 milijardi evra.
Kada je reč o paketu zakona koji se nalazi pred nama, a sve je ovo priča koja boji pozadinu, klimu, stanje ekonomije, privrede u srpskom društvu, nama nikako nije jasno kako će se oni sprovoditi, koja je finansijska konstrukcija predviđena za njihovo sprovođenje, kako ćete, recimo, unaprediti turizam u Srbiji, koji je toliko devastiran.
Prvo i osnovno pitanje, gospodine Dinkiću – na kom delu teritorije će se sprovoditi ovi zakoni? Da li će svi ovi predloženi paketi zakonskih mera biti sprovodivi na teritoriji Kosova i Metohije? Ako neće, onda je potpuno izlišna svaka dalja rasprava na ovu temu, zaista je izlišno čak i postojanje ovog parlamenta. Nama je derogirano 15% teritorije. Na tom delu srpske teritorije nalazi se neka strana država, na tom delu teritorije se nalazi Bondstil. Ono što možemo da kažemo, politička teorija to prepoznaje, evo, srpska praksa je to potvrdila, Srbija je pod protektoratom. Onda se zaista postavlja pitanje da li zaista mislite da narod živi otuđen od realnosti, da je nepismen, poluobrazovan i glup?
Jedino što narod interesuje, čak ne moram da budem ni kvalifikovana za ovu raspravu, samo mogu da vam postavim pitanje – na koji način će život građana Srbije da izgleda bolje? Šta će ovi zakoni konkretno da donesu građanima Srbije, hoće li produktivnost da raste? Hoće li biti otvoren veći broj radnih mesta? Hoće li biti uvećan broj malih i srednjih preduzeća? Da li će građani Srbije moći da izdrže ovu godinu i narednih pet, jer ekonomski stručnjaci koji su vama bliski najavljuju da će Srbija u narednih pet godina živeti u bedi?
Razmere finansijske krize ne mogu da se pogode sa stoprocentnom tačnošću, ali ono što je već izvesno jeste da je ovo najveća ekonomska kriza posle 1929. godine. Bez obzira na to što ste govorili, smirujući najave iz parlamenta, da Srbija neće ući u recesiju, Srbija je ušla u recesiju. Sada se suočavamo sa situacijom da ćete oporezovati sve nas na način da nećemo da izdržimo ni prvu polovinu meseca. Ukoliko živite životom običnih ljudi, postavlja se pitanje ko će da vam plaća poreze? Ko će uopšte moći da kupuje prehrambene proizvode? Statistika kaže da je 80.000 mesečno potrebno za prosečnu potrošačku korpu. Ko će moći to da isprati u Srbiji? Možda direktori određenih agencija, javnih preduzeća. Neće moći 90% Srba.
Prvi smo govorili – izvinite, ne znamo kako izgledaju vaši pregovori sa međunarodnim finansijskim institucijama, na koji način njima objašnjavate je u Srbiji jedino izvestan posao za državu i paradržavu i da državni i paradržavni aparat broji birokratiju za tri zemlje. Sada smo u prilici da vas pitamo na koji način mislite da tim ljudima, koje ćete definitivno morati da ostavite bez hleba, obezbedite hleb?
Ništa ne moramo da znamo od ovih pokazatelja, da je Srbija prezadužena, da je spoljni dug došao do trideset milijardi dolara, da smo skoro sa bankom SE potpisali ugovor o zajmu (pričali smo o tome baš ovde u parlamentu) od oko 20 miliona evra, ništa od toga ne moramo da znamo, samo hoćemo odgovor hoće li se u Srbiji živeti bolje.
Da li to pridruživanje EU i ovolika navala sa ovolikim paketom zakona znači da će konačno život u Srbiji da se vrati u normalu 2009. godine?
Nemojte samo da odgovarate – Milošević je kriv za to. Njega nema. Vladate koliko i on. Vi ste devet godina, na ovaj ili onaj način, što u bankarstvu, što u celom ... potpisujete ekonomske tokove ove zemlje. Gde su domaće razvojne banke?
Ono što javnost u Srbiji sa razlogom očekuje jeste konkretno rešenje sve većih i većih problema. Našli smo se u situaciji da će sve ovo što smo uradili do sada značiti da ljudi u Srbiji neće moći ni da preživljavaju. Imaćete problem. Penzioneri neće moći da izvuku ni deset dana.
Ono što nas je takođe frapiralo jeste pokušaj oporezivanja prihoda koji su preko 12.000. To je katastrofa! Da li vi uopšte znate koliko je prosečnoj porodici u Srbiji potrebno?
Ono što bi javnost u Srbiji trebalo da zna jeste na koji način Vlada funkcioniše. Vi, dakle, sednete, dogovorite se, imate određene analize, izveštaje, vidite valjda na koga će sve da utiču ti zakonski predlozi. Na koji način vi funkcionišete? Za koga važe ovi zakoni? Za Srbiju 2012. ili 2020. ili za Srbiju 2009. godine?
Samo nemojte da nam na ove dileme odgovarate (a to smo u prepodnevnom zasedanju govorili i neću da ponavljam) da će tu biti određenih projekata koji će ići u korist institucionalnog jačanja, određenih seminara i pripremanja naroda da rade sve poslove koji se pred njima nalaze. Kažem vam da to neće ići.
Dok te obuke traju narod mora da živi od nečega, mora da se hrani, mora da održava higijenu, da se leči i možda nekada da razmišlja, da ima projekciju, virtuelnu realnost o tome da bi bilo dobro možda poneki put i da se odmori negde, a neće imati, bez obzira na subvencije koje ste najavili, neće moći da ode bilo gde zato što neće moći da isprati sve ono što je svakodnevni život u Srbiji.
Srbija 2009. nije isto što i Srbija 2000. godine. U Srbiji 2009. godine je većina preduzeća koja su mogla da znače finansijsku injekciju privredi rasprodata ili prodata. Rasprodate su sa svim tim stvarima nade svih građana.
Samo da se prisetimo sramote koja se dešavala tokom pregovora sa Rusima oko NIS-a. Ni dan-danas ne znamo šta je sa imovinom NIS-a. Ne znamo ko je prevario ruskog partnera u priči šta to NIS sve ima i sa kojom imovinom je NIS raspolagao na dan kada je predviđeno međudržavnim sporazumom i zašto je ta imovina prepisana na Republičku direkciju za imovinu.
Srbija se 2009. godine našla u situaciji da neće moći da nađe resurs iz kojeg će moći da se vadi, osim kredita, osim zaduživanja i ponekog preduzeća koje može da znači finansijsku injekciju, koja suštinski neće značiti ništa, jer videli smo kako prolaze takvi primeri iz prakse, iz perspektive Miškovića i Beka. U kontekstu toga, predloženi set ekonomskih zakona treba očigledno da podmiri potrebe pojedinih centara moći, a ne da ublaži efekte svetske finansijske krize.
Svi smo tu pred očima srpske javnosti, Srpska radikalna stranka vam je iznela ove argumente. Iznosimo sumnju da sve ovo što ste predložili kao paket ekonomskih zakona apsolutno neće moći da se sprovede. Ostaće mrtvo slovo na papiru.
Vi ste ispunili zahtev Evropske unije. Šta je sa zahtevom građana Srbije? Koji ste to problem korupcije rešili? Koji ste odgovor dali na monopolizaciju i ukrupnjavanje kapitala?
Konačno, opet vas podsećam na pitanje kojim sam počela ovo izlaganje – ko vlada Srbijom? Čije interese režim u Srbiji sprovodi? Srpske? Ne. Da je tako, 2009. godine ne bismo bili u ovoj situaciji da ne znamo gde udaramo; budžetski deficit je toliki da smo svi počeli prerano da sedimo i nemamo konkretan odgovor za sve one koji su nas stavili u ove poslaničke klupe. Kada nas građani na ulicama sretnu i pitaju šta je ovo, ne znamo, nemamo odgovor na to. Šta će biti dalje? Ne znamo.
To je slika srpskog društva 2009. godine, a mi željno očekujemo već nekoliko meseci, od vas konkretno ... Jer, kada se misli na ekonomiju Srbije i finansije u Srbiji misli se na vas, gospodine Dinkiću, na prvom mestu, zato što ste autor "Ekonomije destrukcije". Volela bih da znam kako ekonomiju Srbije sada nazivate i da vidim kako ćete sada srpskoj javnosti da odgovorite na sve ovo, a to su tek neki od primera kako se u Srbiji sve dovodi u korist određenih monopolista i kako se u Srbiji sprovode interesi određenih centara moći iz te velike i široke lepeze zvane EU.

Gospodine Dinkiću, očekivala sam vašu reakciju, prateći vaše istupanje po medijima, da ćete vi sve ovo nazvati ubiranjem jeftinih političkih poena u periodu krize i baš zbog toga sam danima, skoro mesecima u ovom parlamentu navodila konkretne podatke koji dolaze iz državnih izvora ili iz izvora bliskih državi, znači, uglavnom od ekonomskih stručnjaka koji su vlasni da procenjuju.
Dakle, nisam ja rekla ono što ste vi rekli – nema recesije za Srbiju. Ovo ste vi rekli, a sad ću da vam kažem tačno kad – 25. februara 2009. godine. Nadam se da će kamera ovo zabeležiti. Ovo je vaš najveći demanti danas. Dakle, vi ste takođe rekli da će Srbija ove godine izbeći recesiju i ostvariti blagi društveni rast – smatra potpredsednik Vlade Srbije, ministar ekonomije i regionalnog razvoja Mlađan Dinkić – nema smanjenja plata i penzija. Još štošta ste vi ovde, gospodine Dinkiću, rekli.
Ukoliko vi ne znate šta govorite u javnosti, daću vam ovaj pres kliping. Takođe, nisam ja rekla da je Srbija svih ovih devet godina privatizacione fondove trošila na javnu potrošnju, zaduživala se da bi kupovala politički mir, da bi davala prazna politička obećanja svaki put na izborima. To je rekao gospodin Radovan Jelašić 1. februara 2009. godine, naslov tog njegovog autorskog člana je "Ne može se više živeti samo od kredita", gospodine Dinkiću.
Takođe, danas i ovih dana predstavila sam vaš zvanični odgovor na poslaničko pitanje koji ste vi i vaše resorno ministarstvo uputili meni kao poslaniku. Dakle, ja vas tučem vašim argumentima, vašim podacima.
Ne kažem da ste vi odgovorni za svetsku finansijsku krizu. Kako možete da budete? Ne kažem da bilo ko može da projektuje šta će biti danas, sutra ili za pet godina. To je ono što ja ovde redovno pričam. Tu nije vaša direktna odgovornost, ali ste odgovorni za zatečeno stanje u državi Srbiji, jer ste vi ubedili građane da ste potpisnik svih najjačih ekonomskih rešenja za državu Srbiju, vi kao autor "Ekonomije destrukcije", dobro ste analizirali destrukciju onda i ponudili konkretna rešenja. Šta ste radili? Odakle tolika javna potrošnja? To je suština.
Dakle, nisam upotrebila nijedan izvor Srpske radikalne stranke, nego vaše izvore, vaše izjave i na osnovu analitike saopštila srpskoj javnosti ono što sam saopštila. Ja sam politikolog, nisam čak ni vlasna da ekonomski razmišljam, ali sam ovde vlasna da nadzirem šta vaše ministarstvo radi i šta vi radite sa državom Srbijom i to je moje ustavno pravo.

Nažalost, ode ministar Dinkić. Nadam se da će se vratiti. Ako se ne vrati, znam da će mu državni sekretar preneti ovo što sada imam da kažem.
Radi se o onome što je gospodin Dinkić rekao da niko nije mogao da prognozira, da je u avgustu tek trebalo da se nazre da može tako nešto da se desi. Međutim, 25. februara, vreme predviđeno za repliku mi nije dozvoljavalo da to do detalja prenesem srpskoj javnosti, ipak je ovde ona najpozvanija da sazna svaki detalj, gospodin Dinkić je rekao, između ostalog, da se plate i penzije neće smanjivati, niti će biti povećanja PDV-a. To je bilo prilikom završetka javne rasprave o Zakonu o regionalnom razvoju u gradu Nišu. Takođe je gospodin Dinkić rekao: "Srbija neće povećavati porez, jer nema od koga da ga naplati. Imaće manje budžetskih prihoda od očekivanih, a rešenje za deficit u budžetu je u zaduživanju na inostranom i domaćem tržištu kapitala."
Prema rečima gospodina Dinkića, na tržištu kapitala smanjene su kamatne stope, ukupna zaduženost Srbije iznosi 25% bruto društvenog proizvoda, što ostavlja mogućnost za finansiranje ovogodišnjeg budžetskog deficita zaduživanjem pod povoljnim uslovima (to je sve 25. februar 2009. godine). Između ostalog, gospodin Dinkić je tada rekao: "Pored postojećih mera koje smo doneli, planiramo i dodatne mere čiji je cilj ublažavanje negativnih efekata krize, a to su mere za preduzeća koja su sada u problemima, ali su ranije uspešno poslovala, kao i za preduzeća koja imaju dugove iz prošlosti, a sada redovno servisiraju svoje obaveze."
Toliko o tome na koji način ministar Dinkić i režim prilaze finansijskoj krizi koja je definitivno potresla, a i potresaće sve više Srbiju.
Takođe, jedna činjenica o kojoj bi takođe valjalo odgovoriti gospodinu Dinkiću tiče se primene Prelaznog sporazuma. Gospođa Diana Dragutinović, ministar finansija, 5. oktobra 2008. godine je rekla, citiram: "Primena Prelaznog sporazuma treba da sačeka njegovo usvajanje od strane EU."
Ako se ekonomska situacija u našoj zemlji pogoršavala, što je Vlada priznala kada je smanjila svoju prognozu rasta bruto domaćeg proizvoda na oko 3%, mada je i to verovatno optimistička prognoza, ako se uzme u obzir procena najveće bonitetne firme na svetu "Dan i Bredstrit", koja je u svom januarskom izveštaju procenila smanjenje ekonomskog rasta u Srbiji 2009. godine na 2,5% i deficit veći od predviđenih 1,5% bruto domaćeg proizvoda... Odlučeno je, uprkos pogoršanju ekonomske situacije, da se jednostrano primenjuje Prelazni sporazum sa EU. Makar je jedna pozicija zvaničnika iz srpske vlade bila potpuno suprotna.
Ono na šta takođe nismo dobili odgovor, primećeno je od prethodnog kolege, jeste šta režim nije smeo da pita gospodina Miškovića, a mi ćemo ga svakako u nekoj prilici, makar na nekom anketnom odboru, pitati – iza kojih političkih stranaka stoji, na koji način on sklapa poslove u Srbiji i na koji način je on postao pravi monopolista u državi Srbiji, ali o tom potom.
Ono što jeste ovde tema, verujem da će gospodin Dinkić moći da da odgovor kad se vrati, jednostrana primena Prelaznog sporazuma i pratećih zakona, recimo o carinama, u potpunosti odgovara gospodinu Miškoviću. Na primer, 11. januara 2009. godine generalni direktor "Delta maksi grupe" izjavio je da će trgovina u Srbiji imati koristi od jednostrane primene Trgovinskog sporazuma sa EU.
Ovome takođe treba dodati ocenu Dijane Marković-Bajalović, predsednika Komisije za zaštitu konkurencije, da postoje monopoli ili nedovoljna konkurencija u oblasti maloprodaje prehrambenih proizvoda. Prema ostvarenom prometu, broju prodajnih objekata, kvadraturi na beogradskom tržištu, "Delta" je monopolista sa 70%.
Upravo će kompanija "Delta" kao monopolista u sektoru trgovine imati koristi od jednostrane primene Prelaznog sporazuma. Istovremeno, primena tog sporazuma će u suštini 267.000.000 evra prebaciti na leđa najsiromašnijih građana Srbije, preko naplate akciza i eventualnog, kao što smo čuli od zvaničnika iz Vlade Srbije, povećanja poreza na dodatu vrednost.
Takođe, još jedan od primera koje bi gospodin Dinkić trebalo da prokomentariše i da čuje jeste i pitanje koje mu je njegov kolega iz Vlade uputio, a tiče se Koridora 10.
Javno je čovek postavio pitanje, radi se o gospodinu Mrkonjiću – da li za dva meseca može da da 40.000.000 evra u dinarima za eksproprijaciju zemljišta, vezano za Koridor 10, da bi mogao da koristi 115.000.000 evra međunarodnih kredita.
Ono što jeste značajno i što smo pokušali da uradimo danas jeste da oslikamo situaciju koja je nastala posle 2000. godine. Ne kažem da je ovo pre toga bilo dobro, kvalitetno, nikada viđeno, ali to su neuporedive kategorije, s obzirom na to da je tada država bila u izolaciji, pod sankcijama i opterećena građanskim ratovima, a vi ste imali celokupnu podršku međunarodne zajednice.
Sada imate monopoliste, pa ako pogledate "Deltin" sajt, videćete da je prihod od prodaje 1.720.000.000 evra samo u 2007. godini, u 2008. godini planirani prihod kompanije bio je još veći i iznosio skoro neverovatnih 2.880.000.000 evra. Tu se može videti da se bavi uvozom automobila, rezervnih delova, prodajom kozmetike, distribucijom hrane, mineralnih đubriva, da poseduje ogroman lanac supermarketa.
Ali, mi ne možemo da vidimo ni na jednom zvaničnom sajtu Vlade Republike Srbije šta je gospodin Mišković uradio za državu u ovom kriznom periodu, po ugledu na sve značajne ekonomije zapadnoevropskih demokratija, na koji način je donirao ili pomogao određenim ranjivim grupama stanovništva.
Ono što je osnovno, ne vidim nijedan odgovor na konkretne primere, kao što je privatizacija "Ce marketa", pa Luke Beograd, o tome govori Savet za borbu protiv korupcije Vlade Republike Srbije.
Dakle, država je stvarala uslove za postojanje monopolista i mi smo o tome danas pričali. Na osnovu svih tih konkretnih primera smo izneli nevericu da ovaj set predloženih ekonomskih zakona treba bilo šta da unapredi. Ovi zakoni ne znače sprovođenje interesa građana Srbije, već interesa EU i određenih centara. To smo potkrepili određenim dokazima do kojih smo došli.
Javnost će da prosudi ko je u pravu, istorija će da zabeleži sve, kako su se odvijali politički događaji na političkoj sceni Srbije krajem 2008. i 2009. godine, ko je prekrojio izbornu volju i ko zapravo vlada Srbijom.
U preostalom vremenu, to je još nekih pet i po minuta, samo ću da obratim pažnju na ono što ćemo u pojedinostima ozbiljno da pokušamo da elaboriramo, eventualno amandmanima unapredimo, a to su predlozi zakona o spoljnotrgovinskom poslovanju, standardizaciji, tehničkim zahtevima za proizvode i ocenjivanju usaglašenosti, Predlog zakona o turizmu.
Da ponovimo, nije nam jasno kako su ove tačke dnevnog reda spojene, s obzirom na tematiku i ozbiljnost predloženog seta zakona, ali ono što je gospođa Lidija Dimitrijević, moja koleginica koja se bavila ovom problematikom, pokušala ovde da iznese kao problem jeste spoljnotrgovinska razmena u prethodnoj godini, koja je inače bila najveća sa članicama EU, više od polovine ukupne razmene. Suficit u razmeni je ostvaren sa bivšim republikama SFRJ, BiH, Crnom Gorom i Makedonijom. S obzirom na to da imam vrlo malo vremena, samo ću da najavim temu o kojoj ćemo pričati u raspravi u pojedinostima. Najveći deficit se ipak javlja u trgovini sa Ruskom Federacijom zbog uvoza energenata, pre svega nafte i gasa. Glavni je problem u tome što se, to nam nije jasno, nedovoljno koristi bilateralni sporazum o slobodnoj trgovini od strane naših izvoznika. Pretpostavljamo da će se ići u tom smeru, s obzirom na to da je članstvo u EU zaista na dugačkom štapu.
Ovde se, naravno, postavlja opravdano pitanje zbog čega Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza ne podstiče mogućnost naših izvoznika za izvoz u Rusiju, iz više razloga, na prvom mestu to je kompatibilnost proizvoda i tržišta; takođe, pored ovog sporazuma, još jednu pogodnost predstavlja to što su potrebe Ruske Federacije za poljoprivrednim proizvodima tolike da apsolutno sve količine koje se proizvedu u Srbiji mogu da se izvezu za potrebe Rusije.
Gospođa Dimitrijević ovde s pravom postavlja pitanje, baveći se ovim predlogom zakona, u čemu je ovde suštinski problem, zašto Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza u proteklih nekoliko godina nije uradila ništa da do ove saradnje dođe i da se time ostvari značajan izvoz naših poljoprivrednih proizvoda i ovu dilemu skoro i da ne treba objašnjavati. Dakle, svakome u Srbiji je potpuno jasno da bi to i te kako doprinelo lakšem podnošenju uticaja svetske finansijske krize. Između ostalog, došlo bi do smanjenja spoljnotrgovinskog deficita, koji Srbija već konstatuje kao činjenicu. Mi i ovako imamo situaciju da je zbog svetske finansijske krize došlo do pada industrijske proizvodnje. U Srbiji u decembru 2008. godine zabeležen je pad od 8,9% u odnosu na isti mesec 2007. godine, pad od 9,7% zabeležen je takođe u proizvodnji i distribuciji električne energije, gasa i vode, dok je prerađivačka industrija zabeležila pad od 9,4%.
Takođe, još jedan od dodatnih primera: u decembru prošle godine proizvodnja sirovina i repromaterijala bila je za 16,7% manja nego 2007. godine, dok je proizvodnja kapitalnih proizvoda pala za 13,7%, energije za 9,7%, a netrajnih proizvoda za široku potrošnju za 3,4%. Obim industrijske proizvodnje u decembru 2008. godine bio je manji nego u istom mesecu 2007. godine u nekih 20 oblasti koje u strukturi industrijskih proizvoda čine 86%, dok je rast zabeležen kod svega devet oblasti. To su nepobitne činjenice.
Najveći uticaj na pad industrijske proizvodnje u decembru 2008. godine imala je proizvodnja osnovnih metala, struje, hemijskih proizvoda. Početkom 2009. godine nastavljen je trend pada izvoza i uvoza zbog finansijske svetske krize koja je dovela do pada privredne aktivnosti u svetu.
Ono što je takođe evidentno jeste da predstavnici Vlade po svaku cenu žele ulazak u EU, međutim, vrata EU su ipak zatvorena za Srbiju, jer Srbija sada ni po čemu nije pripremila svoju proizvodnu strukturu, ni po standardima, a ni po nivou koji može da korespondira sa visokorazvijenim tržištem EU. Jedan od primera jeste, naravno, i "Fijat" u Kragujevcu, koji ne može da uvozi od domaćih proizvođača rezervne delove zato što je tehnologija zastarela i negde na nivou od pre 20 godina.
To je ono što ćemo mi pokušati da dobijemo kao odgovor od predstavnika Vlade. Svakako je to nešto što smo, nadam se, približili srpskoj javnosti na najbolji mogući način i to je ono što ćemo pokušavati da ponudimo, uslovno rečeno, kao moguće rešenje za novonastale probleme, a tiče se usvajanja zakona koji bi trebalo da približe Srbiju Evropskoj uniji.
(Predsedavajuća: Narodna poslanice, vreme koje je na raspolaganju vašoj poslaničkoj grupi je upravo iskorišćeno.)
Upravo završavam. Hvala.

Dakle, mi smo juče imali vrlo zanimljivu raspravu povodom Predloga zakona o političkim strankama i SRS je nedvosmisleno rekla da će dati ogroman doprinos poboljšanju političke klime u državi Srbiji, a na prvom mestu poštovanju svih demokratskih načela i principa.

Naravno, pod jednim uslovom, da budemo demantovani u tome da se provodi kampanja medijske satanizacije SRS-a, rasturanja SRS-a. Takođe, da budemo demantovani u kontekstu svega onoga čemu su poslanici SRS izloženi.

Jedan od poslednjih događaja je zapravo bio povod za brutalnu medijsku kampanju režimskih medija kada je reč o poslanicima SRS-a. Ovo, naravno, u kontekstu i direktno se obraćam gospođo Đukić-Dejanović vama, zato što zahtevam u ime Poslaničke grupe SRS, a mogu sebi da dam slobodu i u ime cele opozicije, žalosno je da ja počinjem da ličim na poverenika za zaštitu prava opozicije, samim tim na zaštitu onog osnovnog ustavnog načela da svako ima slobodu izražavanja svog političkog ubeđenja.

Zašto ja ovo govorim?

Gospođo Đukić-Dejanović, evo kako nas režim Borisa Tadića demantuje svaki dan. Ovako izgledaju lica sa poternice. Ovako se čuva, očigledno, dostojanstvo Narodne skupštine. Ovome su izvrgnuti poslanici ovog prestižnog doma. Dakle, priču o našim platama, o našim dnevnicama, kao i pisanje određenih režimskih medija pod kontrolom Borisa Tadića, direktno, mi možemo da shvatimo samo kao jedno, a to jeste satanizacija srpske opozicije.

Kada se obraćam predstavnicima Vlade s namerom ih podsećam da su oni predstavnici Vlade Republike Srbije, pa bi i te kako režim u Srbiji trebalo da zna da štiti srpski nacionalni interes i naravno institucije srpske države i srpskog sistema. Ovome ste, takođe, podložni i vi, piše se i o vašim putovanjima, takođe, se piše i o putovanjima svih onih koji moraju da putuju. Dakle, stiče se utisak da neko u ovoj državi Srbiji ima nameru da uruši sve nas.

Mi zbog toga zahtevamo hitnu akciju i hitan odgovor od vas kao predsednika Narodne Skupštine Republike Srbije. Ja ne mogu da prihvatim odgovor koji vi često dajete – da ste vi dužni da poštujete dostojanstvo tokom zasedanja Parlamenta. Vi ste, gospođo Đukić.-Dejanović, institucija. Gde god da se pojavite vi predstavljate Parlament, a tako i svih 250 poslanika.

Mi sada od vas tražimo redovnu konferenciju za novinaru, gde ćete se odupreti ovoj satanizaciji i derogiranju dostojanstva svih poslanika, posebno poslanika opozicije. Vi na to imate pravo. Vi na to imate obavezu. Skretanje pažnje strukovnim profesionalnim organizacijama koje bi trebalo da iznesu i da osude ovakva pisanja, jer ovo nekome u krizi u Srbiji može da bude dovoljan razlog da napadne nekoga od nas ili da se desi mnogo gori incident.

Dakle, mi zahtevamo direktno od vas zaštitu integriteta poslanika. To će nama biti signal da počinje da se stvara pretpostavka jedne normalne političke klime u Srbiji. Dok se to ne desi, te klime nema. Mi smo izloženi najgnusnijim mogućim napadima i najbrutalnijim mogućim osudama u medijima – što na internetu, što u štampanim medijima, što na televiziji, a da vas podsetim, SRS nema čak ni prostora u medijskom prostoru države Srbije. To je jedna stvar.

Druga stvar je anketa koja je izašla danas, konkretni podaci, a to je pitanje za predsednika Vlade, a jeste – 56% građana Srbije misli da Srbija ide u pogrešnom pravcu. To je sada značajni procenat. Dakle, nalazi su istraživanja međunarodnog republikanskog instituta, to je institucija Republikanske partije Amerike. Sa namerom navodim ovaj izvor. Građani Srbije misle da Vlada najviše mora da se bavi – nezaposlenošću, ekonomijom, životnim standardom i korupcijom. To je sve ono što smo mi insistirali da bude top tema ovog parlamenta i zbog toga smo dobili na prvom mestu restrikciju u Poslovniku. Izgovor su bili radikali i ponašanje radikala, a suština je sledeća.

(Predsednik: Gospođo Raguš, vreme.)

Samo da konkretizujem pitanje i izvinjavam se na prekoračenju, dakle, očekujemo od premijera, predsednika Vlade države Srbije – kada će doći Vlada ovde u Parlament i upravo govoriti na ove teme? Hvala.

Dame i gospodo, gospođo ministar, SRS na prvom mestu bi vrlo interesovalo, recimo, da se kamere uključe u rad Vlade, a posebno da javnost bude upoznata u rad određenih odbora Vlade Republike Srbije, jer čini mi se da bi tada imali kompletnu sliku o tome šta se, zapravo, dešava i kako živi jedan nacrt zakona, kako se promišlja o unapređenju života građana Srbije.
Na početku današnjeg zasedanja sam iznela tek samo neke podatke, a to jeste ekonomska i socijalna klima države Srbije, koje slikaju vrlo frapantnu sliku o Srbiji. Ono što jeste pokazatelj o kojem bi Vlada trebalo da razmišlja, jeste sledeće: da 56% građana Srbije misli da Srbija ide u pogrešnom pravcu, da su teme o kojima mora najviše da se govori nezaposlenost, ekonomija, životni standard i korupcija.
Dakle, ono što su poslanici opozicije, na prvom mestu, u ovom parlamentu pokušali da stave na dnevni red mnogo pre nego što je Vlada zaista priznala da Srbija ide ka recesiji.
– Da vas podsetim, vaš partijski šef je prvi demantovao nas tada i rekao da recesije u Srbiji neće biti. Mi smo za odgovor dobili zaista medijsku satanizaciju.
Zatim, takođe, da vas podsetim, kada se priča o ekonomskoj i socijalnoj situaciji u državi Srbiji, na prvom mestu bi trebalo da se priča o korupciji i organizovanom kriminalu. Onda bi na drugom mestu trebalo da se priča o završnom računu javnih preduzeća. Na trećem mestu bi trebalo da se priča o reviziji svih završnih računa.
Dakle, ono što bi trebalo da bude pretpostavka svih ovih razgovora jeste da se građanima Srbije jasno kaže gde idu njihovi novci i koje interese, koje države, provodi Vlada Republike Srbije, jer srpske ne provodi.
Mi imamo konkretne ekonomske pokazatelje da primat u Srbiji imaju strane banke koje ostvaruju fantastičnu dobit, sa kamatama koje su najviše na teritoriji Evrope; da nemamo razvojne banke koje će se baviti, recimo, investiranjem u srpsku privredu, jer srpska privreda, faktički ne postoji; da su domaća preduzeća skrajnuta u stranu i dovedena do ivice bankrota, čak i kada se udruže, nemaju šanse da konkurišu za određene poslove; da će stopa nezaposlenosti doći do 18% i prevazići tu cifru; da u Srbiji preko pola miliona ljudi živi ispod donje granice siromaštva.
Sasvim slobodno možemo da kažemo da Vlada države Srbije provodi interese Amerike, Britanije, EU, a ne Srbije.
Ono što je, takođe, jedan od značajnih pokazatelja, a to građani kažu, mi smo bili prekinuti u tom procesu da pokušamo da dovedemo predstavnike izvršne vlasti ovde u Parlament i da otvorimo javnu diskusiju. Moramo otvoreno da kažemo da se Vlada Srbije uplašila toga. Šta smo za uzvrat dobili? Restrikciju pričanja o tome kroz Poslovnik o radu Skupštine. O tome se ne piše u srpskim medijima, to su teme koje se ne dodiruju.
Hajde da vidimo koji tajkuni stoje iza ovoga šta se dešava u Srbiji. Dajte da vidimo gde su otišla sredstva od privatizacije. Ova kriza je iznela na površinu sve one crne rupe koje Vlada ne može sada da pokrpi. Hajde da vidimo ko direktno stoji iza gospodina Dinkića, iza gospodina Cvetkovića! Hajde da vidimo da li je ovo šou jednog čoveka zvanog Boris Tadić, da li je Srbija postala okupaciona zona Borisa Tadića, da li to gospodin Tadić od Srbije pravi dvopartijski sistem u kome će da vlada zajedno sa Nikolićem!
(Tomislav Nikolić, sa mesta: Da.)
Evo, imam potvrdu od gospodina Nikolića, koji dobacuje i kaže "da". Mi to znamo, samo srpska javnost ne zna da ste vi projekat Engleske i Amerike.
(Tomislav Nikolić, sa mesta: Da.)

Dame i gospodo, gospođo ministar, to je dodatni razlog, samo da se nadovežem na kraj vašeg izlaganja, da gospodin Dinkić treba da bude prisutan i da obrazlaže set predloga zakona koji je direktno u njegovoj nadležnosti.
Kao što ste sami imali prilike da vidite, ono što jeste bila tema dnevnog reda, jeste set ekonomskih zakona za koje vi kažete da bi trebalo da donesu određene sistemske reforme u ovoj oblasti i da, pri tom, ublaži efekte finansijske krize, ukoliko sam vas ja dobro razumela, pa sad dajem sebi za slobodu da vas parafraziram.
Ono što zaprepašćuje, ali ne iznenađuje, jer nekako kao da je ustaljena praksa Vlade Srbije, da živi u nekoj paralelnoj realnosti u odnosu na Parlament, a samim tim nama i sama funkcija nadzora rada resornih ministarstava neki put može da se čini trivijalnom, iz prostog razloga da, ukoliko se odlučite da, uslovno rečeno, promenite tradiciju koja traje 150 godina, zato mora da postoji valjano dobar i opravdan razlog. Vi nas treba da ubedite da komorni sistem ne funkcioniše dobro 150 godina i da van svake razumne sumnje javnost u Srbiji i poslanici prihvate vašu argumentaciju. Mi je, iskreno, nismo čuli.
Ono što smo imali prilike kao poslanici da dobijemo, kao informaciju, jeste obaveštenje od strane privrednih komora i jeste određeni set informacija za koje smo se potrudili da ih pribavimo, pa između ostalog i pismo koje je gospodin Milosavljević, kao ministar trgovine, uputio gospodinu Dinkiću, predlažući mu da povuče ovaj predlog zakona iz procedure, zato što, takođe, nije uveren da komorni sistem treba na takav način da se menja.
Ono što je, iznad svega, najvažnije za javnost u Srbiji koja ne vidi na koji će način efekti finansijske krize da budu prevaziđeni, bojim se da mi niste odgovorili u prepodnevnom delu, jeste kako to da Fond za razvoj do sada nije radio ono što jeste njegova nadležnost, u meri da predupredi ovo gde se srpska javnost našla.
Meni su konkretni pokazatelji – reper uspešnosti rada Vlade i uspešnost strategije Vlade u smislu da ispuni predizborna obećanja i da unapredi život građana Srbije.
Takođe, nije jasno zašto je proevropski kurs odustao od evropskih primera funkcionisanja i rada komornih sistema u, uslovno rečeno, najrazvijenijim zemljama Evrope. Dakle, možemo ovde da predstavimo uporednu praksu od Nemačke pa nadalje.
Nije jasno, a zaista su se čuli divergentni tonovi, to je ono o čemu opozicija priča sve ovo vreme, da se stiče utisak da postoji nekoliko centara moći unutar Vlade Srbije i zato je ovakav haos, uslovno rečeno, i zato je ovakva situacija i ekonomska i socijalna. Kriza, po pravilu, razotkrije sve.
Kriza napravi lice i naličje onog kursa koji se pokrenuo i koji, priznaćete, traje skoro devet godina. Vaš partijski šef je, čini mi se, autor knjige "Ekonomija destrukcije". Iskreno sam očekivala da se gospodin Dinkić pojavi ovde i odgovori na suštinska pitanja. Dakle, pitanja koja bih postavila gospodinu Dinkiću verujte da nisu, u suštini, pitanja za vas, tako da se nadam da se nećete ljutiti na poslanike koji će vama da postave ona konkretna pitanja jer za to imaju mandat i na to ih obavezuje ono što jeste svakodnevno interaktivna komunikacija sa građanima koji stoje iza svih nas.
Nije jasno kako će Fond za razvoj kakav se projektuje i planira da unapredi stanje privrede i ekonomsko-socijalnu situaciju u Srbiji. Da vas podsetim, volim da govorim u slikama i primerima i mislim da je najlakše da se na takav način shvati realnost i moram da se ogradim, nisam ekspert iz ove oblasti, ali se oslanjam na radove mojih kolega, gospodina Milorada Buhe i gospodina Dragana Stevanovića koji nisu trenutno u situaciji da ovo predstave, kao i mr Dejana Mirovića koji se ovim bavi poduže vreme. Nadam se da ću ih dostojno predstaviti. Pokušaću da izbegnem, uslovno rečeno, stručne termine koji mogu samo da zbune javnost i eventualno da odvedu na neki sasvim drugi put.
Ali, nije jasno kako se planira da se reši situacija i da se provede u delo ono što je projektovano Predlogom zakona o Fondu za razvoj Republike Srbije, ukoliko se zna da bi se samo finansirao tekući platni deficit od planiranih 16,1% bruto domaćeg proizvoda, dakle, stranih direktnih investicija u 2009. godina je potrebno oko 1,7 milijardi evra, dodatno neto zaduženje od 3,9 milijardi evra. Pošto u Srbiju u 2009. godini dospeva i oko 3,6 milijardi duga, da bi se finansirala naša preterana potrošnja, potrebni su krediti od ukupno 7,5 milijardi evra.
Ono što imamo prilike da čujemo i svakog dana nas zapravo pres-kliping zatekne i pisanje medija sa ponekim novim iznenađenjem, ponekim novim pokušajem da se predstojeći dani i meseci prevaziđu bez socijalnih lomova i ekonomskih užasnih turbulencija, samo da vas podsetim, Grčka je eksplodirala zbog toga što je zapala u užasnu krizu. Srbija je u recesiji. Čini se da će kriza biti sve teže podnošljivija.
Ne vidimo na koji će način Fond za razvoj da radi ono što jeste u opisu njegovih poslova, kao što je npr. da bi trebalo da predstavlja finansijsku kreditnu instituciju za podsticanje privrednog razvoja, obezbeđenje likvidnih sredstava za restrukturiranje velikih privrednih sistema, njihovu pripremu za privatizaciju, obezbeđenje sredstava za otvaranje malih i srednjih privrednih društva, podsticanje zapošljavanja, razvoj tržišta kapitala itd.
Idem dalje sa primerima, pa verujem da ćete biti u prilici da date odgovor na to pitanje. Radi se o transferu lokalnim samoupravama. Danas smo saznali da je situacija sledeća, dakle, ukupan budžet gradova i opština u 2009. godini je 40 milijardi dinara. Nakon smanjenja transfera lokalnim samoupravama budžet će iznositi 25 milijardi.
Ono što je zaprepastilo, takođe, jeste jedna od mera ublažavanja efekata finansijske krize, a očigledno je da Vlada nema konkretno pravo rešenje za ovu situaciju u kojoj smo se zadesili jer je naprosto zakasnila sa pravim planom i programom, dakle, donela je odluku da smanji transfer lokalnim samoupravama za 15 milijardi. I većina predsednika i gradonačelnika lokalnih samouprava više puta je javno negodovala zbog najavljenog smanjenja davanja iz republičkog budžeta za 40%.
Primera radi, opština Koceljeva, budžet iznosi 170 miliona dinara, gotovo polovina od toga je 83 miliona dinara. Slična situacija je sa opštinom Majdanpek, čiji je budžet 330 miliona dinara, iz budžeta Republike dolazi 160 miliona dinara. Znatno manje iz republičkog budžeta dobija grad Leskovac, 56 miliona dinara.
Gradovi kao što su, recimo, Čačak i Kruševac koji imaju velike budžete u iznosu od 2,2 milijarde dinara, sa republičkog nivoa dobijaju 540 miliona dinara. Njima će možda biti lakše, ali se postavlja pitanje na koji način će budžeti lokalnih samouprava uspeti da obezbede ekonomsku i socijalnu sigurnost građana koji žive na njihovim teritorijama.
Nisu to samo primeri. Ukupan spoljni dug skoro da dolazi do 30 milijardi dolara. Mi smo pre neki dan pričali o zajmu sa Bankom Saveta Evrope, što bi trebalo da znači oko 20 miliona evra dodatnog duga. Mi imamo primenu Prelaznog sporazuma kojom se, prema našim procenama, gubi oko 267 miliona evra. Zašto o ovome govorim?
Ovo jesu pokazatelji odnosa Vlade, resornih ministarstava, svih paketa zakona, dakle, odnos Vlade prema rešenju određenih problema u državi Srbiji izgleda na ovakav način.
Ono što jeste neumitni jezik brojki jeste da ukoliko bi se desilo da se odustane od jednostrane primene Prelaznog sporazuma vlast bi mogla za nekoliko puta da uveća davanja iz budžeta predviđena za Antikrizni program.
Ako bi vlast odustala od jednostrane primene Prelaznog trgovinskog sporazuma, recimo, sa EU, budžetski deficit od 580 miliona evra bi bio skoro prepolovljen.
Ako bi se sredstva koja se gube primenom Prelaznog trgovinskog sporazuma sa EU usmerila ka privredi subvencije privrede bi mogle biti uvećane za skoro osam puta, a ako bi sredstva bila usmerena ka Republičkom zavodu za zdravstveno osiguranje on bi imao skoro sedam puta veća sredstva.
Suma od 267 miliona evra je veća i od izdataka predviđenih za subvencije poljoprivredi od oko 212 miliona evra, ali i od sume od oko 192 miliona predviđeno za Nacionalnu službu za zapošljavanje. Budžetske cifre su izračunate prema kursu u periodu kada je budžet bio usvajan. Isto tako, suma od 267 miliona evra je samo 17 puta manja od ukupnog budžetskog izdvajanja, recimo, za dečiju zaštitu.
Poređenje budžetskih izdataka i gubitaka koje proizvodi ova odluka o primeni Prelaznog sporazuma pokazuje da je Vlada mogla sa tih 267 miliona evra da finansira rad, recimo, sledećih institucija: Narodne skupštine, uključujući poslanike i stručne službe, na koju odlazi oko 23 miliona evra, Ministarstvo za Kosovo i Metohiju, koje dobija 47 miliona evra, Ministarstvo za spoljne poslove uključujući i diplomatsko konzularna predstavništva, na koje odlazi oko 67 miliona evra, Ministarstvo pravde, uključujući Upravu za izvršenje zavodskih sankcija, Direkciju za upravljanje oduzetom imovinom, kojima pripada oko 74 miliona evra.
Dakle, sve ove institucije ukupno koštaju Srbiju oko 211 miliona evra, što je oko 55 miliona evra manje nego što iznosi gubitak nastao jednostranom primenom Prelaznog trgovinskog sporazuma sa EU.
Sa druge strane, katastrofalna odluka o jednostranoj primeni Prelaznog trgovinskog sporazuma sa EU se retko kritikuje u medijima, s obzirom na to da je izuzetno jak lobi koji ovde pokušava da nas ubedi da Evropa nema alternativu, a sa standardom Srbije, o tome ćemo neki drugi put.
Iz Ministarstva za lokalnu samoupravu najavljuju otpuštanje oko 8.000 lokalnih državnih službenika u naredne četiri godine.
Mislimo da će ovaj broj biti i veći, transfer sredstava iz budžeta koji je prepolovljen govori da će lokalne samouprave morati da naprave situaciju da otpuste, nažalost, sve veći broj administrativaca.
Pitam vas, kako ćete rešiti socijalni i ekonomski problem tih ljudi?
Ono što je bila projekcija Ministarstva za lokalnu samoupravu, jeste da će se tako navodno uštedeti oko 12 miliona evra. Ta cifra je preko 20 puta manja od one koju gubimo jednostranom primenom Prelaznog trgovinskog sporazuma sa EU.
Ogromne pare koje Srbija poklanja bogatoj EU moraju biti usmerene ka našim najsiromašnijim građanima, nezaposlenima, za poboljšanje zdravstvene i dečije zaštite, ka našim poljoprivrednicima i našoj privredi.
Ono što je, takođe, vrlo značajno, a može da posluži kao slika ovih neumitnih brojčanih pokazatelja, jeste da Brisel definitivno otima od naših građana 267 miliona evra, uz svesrdnu pomoć Vlade koja zaista ne zna se čije interese provodi.
Za te pare u ovoj krizi i ovoj recesiji u Srbiji bi moglo da se izgradi 60 obdaništa ili 50 dnevnih boravaka za decu sa obezbeđenim prevozom i mogao bi se nabaviti novi nameštaj za 150 škola, moglo bi se izgraditi 50 fiskulturnih sala, dograditi 22 škole ili sanirati 90 škola, odnosno izgraditi 15 novih. Za ove novce koje nam Brisel otima mogla bi se izgraditi tri nova mosta u Beogradu. Dakle, to je još jedna slika o vrlo velikoj nesposobnosti koju je pokazala Vlada Srbije, odnosno finansijski lobi unutar Vlade Srbije.
Nije jasno kako će Fond za razvoj Srbije da učini da domaća privreda stane na noge, u stvari da se domaća privreda desi u Srbiji, kad, recimo, imamo sledeće primere: u članu 115. Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju EU obećava pomoć Srbiji, koja uključuje zajmove Evropske investicione banke. U ovom smislu zaista nije jasno, kada se definiše ovakva pomoć, kako pomoć može da bude zajam koji je, zapravo, zajam sa kamatom koja treba da se otplaćuje. Ali, kako se te reforme koje se nalažu u tom proevropskom kursu izgledaju u praksi, tiče se i Fonda za razvoj Srbije, pa nije jasno kako će biti provodljive u delo. To izgleda na sledeći način.
Na primer, austrijski ''Por'' koji će najmanje skoro za 119 miliona evra graditi most na donjem špicu Ade Ciganlije nije imao konkurenciju među domaćim građevincima, koji su nekada bili čuveni u svetu, jer ti domaći građevinci nisu ni učestvovali na tenderu. Razlog su bili strogi uslovi Evropske banke za obnovu i razvoj, za koje se unapred znalo da su nepremostivi za domaću operativu. Prvi uslov IBRD je bio da izvođač ima obrt sredstava oko 200 miliona evra u poslednjih pet godina.
Jedna domaća firma koja ispunjava ovaj poslednji uslov je „Mostogradnja“ jer poseduje mehanizaciju za gradnju mosta na plovnim putevima, kao što je slučaj sa mostom kod Ade Ciganlije. Poslednjih godina, međutim, nije gradila kapitalne mostove jer država nije imala ekonomsku snagu za tako nešto.
Takođe, vrlo značajno, jeste još jedan primer, svi veći projekti, kao što su putevi i mostovi, dodeljivani su stranim firmama, iako nema dokaza u praksi da su sposobnije od naših, ali naprosto standardi koji su se postavljali pred naše firme bili su isuviše visoki ili je opet vladalo slobodno sudijsko uverenje i investitora da naprosto naše firme ne mogu da odgovaraju standardima koji se postavljaju pred njih. Slična situacija se ponovila 2006. godine, pa nas tako svi ovi primeri rukovode da ne možemo da verujemo da srpska Vlada ima dobru nameru, ili makar jedan njen ozbiljan deo koji pokriva finansijske tokove, u oporavljanju domaće privrede, naprosto, zato što jedino ispunjavate uslove EU.
Dakle, 2006. godine je bila slična situacija sa izgradnjom novog mosta i rekonstrukcijom starog mosta kod Beške na Dunavu. Predstavnici Sindikata građevinarstva Srbije i Republičkog granskog sindikata "Nezavisnost" su javno izrazili svoje nezadovoljstvo činjenicom da ovaj put srpski konzorcijum koji su činili "Mostogradnja", "Planum", "Goša", MIN, "Ivan Milutinović", "Zavarivač", nije dobio posao na izgradnji novog mosta kod Beške, iako su nezavisne komisije ocenile tu ponudu kao najpovoljniju. Udružena srpska preduzeća su uspela da nadmaše sve inostrane firme po kvalitetu ponude, ali Evropska banka za obnovu i razvoj i Evropska investiciona banka su diskvalifikovale domaći konzorcijum jer, navodno, ne ispunjava kriterijume.
Evropska banka za obnovu i razvoj, ukupan posao na sanaciji i izgradnji mosta kod Beške koji je vredan oko 40 miliona evra, zamislite koliko bi to bilo dobro kao injekcija za domaćeg izvođača radova, koliko bi se ljudi zaposlilo tom prilikom, dakle, čak ni rekonstrukciju mosta kod Beške nije htela da poveri "Mostogradnji", navodno, jer je ova firma 2005. godine imala nedovoljan profit. Dakle, otvoreno je favorizovana drugoplasirana "Alpina", iako je ponuda te firme bila dva miliona skuplja. Inače, most kod Beške je sedamdesetih upravo gradila "Mostogradnja". Epilog je bio da su ugovor za sanaciju postojećeg i izgradnju novog mosta kod Beške dobili "Alpina" i DSD, a jedan od podizvođača će biti "Mostogradnja".
To su konkretni primeri kakav odnos imaju svi oni od kojih mi pokušavamo da zajmimo pare ne bi li pokušali da napravimo nešto na teritoriji Srbije.
Pri tom, vidimo kako se sistematski uništava domaća privreda, tako što se postavljaju zaista izuzetno nedostižni i visoki standardi, a i kada se ti standardi ispune, opet se slobodno sudijsko uverenje evropskih investicionih banaka i finansijskih institucija na kraju svede na to – ne ispunjava standarde.
Još nešto što Srpskoj radikalnoj stranci stvara nedoumicu kako će ovaj predloženi set zakona, kako ste vi rekli, gospođo ministar, da ublaži efekte finansijske krize, jeste i sledeća činjenica: mi smo da se ne bismo rukovodili podacima do kojih mi sami dolazimo, pa da nam se ne bi spočitavalo da to nisu realni pokazatelji, postavili konačno pitanje vašem partijskom šefu, vezano za sistematsko otpuštanje, dakle, ostajanje bez posla i mogućnosti zarade oko 64.000 ljudi.
Dobili smo zvanično odgovor iz Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj, i to sektora razvoja stanovništva sa finansijskog učešća države u rešavanju viška zaposlenih. Pazite šta nam je resorno ministarstvo odgovorilo: ''Analizom raspoloživih podataka u novembru prošle godine, evidentirani su ili najavljeni otkazi ugovora o radu, u većoj meri su posledice, pre svega, utvrđivanje viškova zaposlenih u društvenim preduzećima koja su u procesu pripreme za privatizaciju.''
A ovom prilikom bi volela da čujem podatak gde su otišla sredstva iz privatizacionih fondova, a bila su namenjena oživljavanju privrede. Tada smo saznali da se radi o bivšim velikim gigantima, kao što su: "Viskoza", pa je tu trebalo da dobije otkaz 100 radnika, "Zlatara''- Majdanpek – 80 radnika, "Prahovo-proizvodnja đubriva'' – 160 radnika, "Iris" iz Prijepolja – 450 radnika, "Raška" – 100 radnika. Najavljeno je bilo da će "Zastava automobili" otpustiti 700 radnika, Fabrika šinskih vozila "Goša" – 200 radnika, "Šamot" iz Aranđelovca – 300 radnika, "Elektroporcelan" iz Aranđelovca – 259 radnika, JAT – 850 radnika, po ovom osnovu.
Po drugom osnovu, dakle, utvrđivanja viškova zaposlenih u privatizovanim preduzećima, u cilju oslobađanja novih viškova zaposlenih, kupci su se kupoprodajnim ugovorom obavezali da će u narednim godinama investirati u razvojni program, ali da neće otpuštati zaposlene u nekom određenom periodu. Za veći broj privatizovanih preduzeća u toku je nova faza u sagledavanju optimalnog broja zaposlenih, dakle, desila se kriza.
I, onda je informacija izgledala na sledeći način: "Zdravlje" Leskovac – 194 radnika, "Rubin" Kruševac – 63 radnika, "Plima" Pek –200 radnika, "Krajina vino" – 270 radnika, uljara "Sunce" – 700 radnika.
Po trećem osnovu – upućivanje zaposlenih na prinudni odmor, uglavnom u privatnim preduzećima i onim preduzećima gde nema mogućnosti da se radnici proglase viškom, to su: "Zender" Vranje – 720 radnika.
Tu je država preko "Siepe" dala bespovratna sredstva za grindfild investicije i Nacionalna služba za zapošljavanje je dala bespovratna sredstva za obučavanje zaposlenih.
Ali, moram da vas podsetim, dok traje preobuka i obučavanje zaposlenih, ti zaposleni moraju da prehranjuju svoje porodice. Dakle, od kursa i preobuke oni to ne mogu.
Po četvrtom osnovu prestanka rada po osnovu otkaza ugovora o radu na određeno vreme i rada preko omladinske zadruge, učinili su "Belir" iz Kikinde sa 130 radnika, "Svislion" iz Vršca – 100 radnika "Vital" Vrbas – 230 radnika, ''Ju-es stil'' iz Smedereva – 400 radnika, "Dunavka" iz Velikog Gradišta za 125 radnika.
Utvrđivanje viška zaposlenih u namenskoj industriji i prestanak rada dohodovnih institucija u okviru Vojske i po tom osnovu utvrđivanje viška zaposlenih i isplata otpremnina u skladu sa Zakonom o Vojsci, po ovom osnovu prestao je rad u preduzeću "Milan Blagojević" iz Lučana za 170, u "Remontnom zavodu" iz Čačka za 360 radnika, u preduzeću "Cer" iz Čačka za 150 radnika.
Prema podacima Nacionalne službe za zapošljavanje, u mesecu oktobru prošle godine najveći broj zaposlenih je dobio otkaz po osnovu isteka ugovora o radu na određeno vreme – 32.018 radnika. Evidentiran je znatan broj prestanka radnog odnosa po osnovu sporazuma između zaposlenog i poslodavca, na inicijativu zaposlenog, oko 16.000.
– Prestanak radnog odnosa po osnovu tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena kod poslodavaca – 1.760 radnika.
– Prestanak radnog odnosa zbog neostvarivanja rezultata rada za 603 radnika.
– Istovremeno, prema podacima Nacionalne službe za zapošljavanje u mesecu oktobru 2008. godine, oko 64.033 radnika je ostalo bez posla po ovim raznim osnovama.
Do današnjeg dana, a pokušavali smo više puta da dobijemo plan i program na koji način Vlada Srbije misli da izađe u susret ovim ljudima. Mi to nismo dobili, niti smo imali prilike da saznamo koje su to finansijske institucije, kako će menadžerski tim Vlade da nađe dodatna sredstva ne bi li se ublažio ovakav udar, uslovno rečeno, finansijske krize, na državu Srbiju.
Dakle, ono što smo, najkraće rečeno, očekivali da čujemo danas, jeste realna informacija i realno skeniranje slike u Srbiji. U Srbiji preko pola miliona ljudi živi ispod donje granice siromaštva. Ne samo što su to ljudi koji su uglavnom naši članovi, pa imamo obavezu za preko milion i 220 hiljada ljudi, izražavamo zabrinutost za celokupnu Srbiju. U Srbiji, ono što je prema svim ovim podacima sada već realna projekcija, neće biti porodice koju ova nesreća neće dotaći.
A iskreno da vam kažem, posle svih ovih pokazatelja zaista treba imati hrabrosti i braniti nešto što je trebalo da uradi gospodin Dinkić, a predstavlja Fond za razvoj Srbije.
Kada smo već kod nečega što, takođe, slika potpunu otuđenost Vlade Srbije i od života, a posebno od Parlamenta, jeste upravo informacija koju gledam ispred sebe, Ministarstva trgovine i usluga, upućena vašem partijskom šefu, gospodinu Dinkiću.
Mi smo čak bili svesni sukoba između gospodina Milosavljevića i Dinkića povodom Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o komorama. Ali ono što javnost u Srbiji treba da zna jeste, kako kaže gospodin Milosavljević, prema odredbama članova 2, 5. i 7. kao i u smislu članova 8, 10. i 11, tada, Nacrta zakona, provodi se u suštini jedinstvena zakonska intervencija i to promena postojećeg pravnog režima organizacije, jedinstvenog komorskog sistema koji je na snazi u skladu sa važećim propisima.
Kao što kaže gospodin Milosavljević, reč je o Predlogu zakonskog rešenja kojim se potpuno menja postojeći model komorskog sistema, s obzirom na to da se predviđa pluralitet komora, odnosno komorskih organizacija putem ukidanja obaveznog članstva privrednih subjekata u Privrednoj komori Srbije, dakle, koncept jedinstvenog komorskog sistema je definisan kako u članu 1. važećeg Zakona o privrednim komorama iz 2001. godine, kojim se uređuje pojam privrednih komora kao samostalnih i poslovno stručnih organizacija, dakle, kao deo jedinstvenog povezivanja privrednih subjekata.
Kako ovo ne bih u detalje čitala, podsećajući na tradiciju od 150 godina, ono što je bio predlog dr Slobodana Milosavljevića, jeste da se tada Nacrt ovog zakona povuče iz procedure, zato što naprosto tada nije ni postojala analiza efekata zakona, koja je prema Poslovniku Vlade bila obavezna da se dostavi, na osnovu član 40. stav 2.
Mi možemo ovde samo da utvrdimo grešku u proceduri, ali je vrlo je diskutabilno zašto se menja tradicija nečega što postoji 150 godina bez javne rasprave. Mi ne krijemo, namera SRS jeste da upravo provedemo javnu diskusiju o svim nacrtima zakona, koje Vlada očigledno izbegava da uradi, sa stručnim i kvalifikovanim ljudima, pred očima srpske javnosti ovde i sada. Mi bismo voleli da čujemo na koji način vi mislite da će Fond za razvoj učiniti ono što jeste njegova osnovna delatnost sa svim pokazateljima koja sam iznela pred vas. Mislim da je to obaveza za celokupnu Vladu koja treba da izađe pred građane i kaže da konkretno nema rešenja za krizu koja će najjači udar da doživi između maja i oktobra ove godine.
Mi svi ovde preostali, a i ovo je slika Parlamenta i zainteresovanosti za situaciju u Srbiji, drago mi je što se sada na ekranu vidi od 250 poslanika koji su to ljudi koji zaista vode računa o dobrobiti građana, koji su to ljudi kojima su predizborna obećanja bila toliko silna i jaka i na kraju su pokušali da ubede da Evropa nema alternativu i da će ta Evropa doneti bolji život u Srbiji. Upravo smo dokazali da ta unija na jedan prepoznatljiv načini i za sve ostale zemlje, Srbija nije izuzetak, usisava ono što jeste nacionalni dohodak i bruto domaći proizvod jedne države, sa svim ostalim prerogativima jedne države.
Videli smo da ta unija nema nameru da reši krizu nijedne zemlje. Pre neki dan smo pominjali primer gospođe Merkel i njenog odnosa npr. prema ''Opelu''. Ono što mi možemo da projektujemo, takođe, da će sudbina EU biti vrlo neizvesna, iz prostog razloga, zato što je pao neoliberalni sistem, kao što ste videli, gospođo ministar. Pao je neodgovornim ponašanjem najjačih finansijskih centara moći. To, očigledno, još samo u Srbiji nije jasno.
Sledeća faza u načinu rešavanja prevazilaženja finansijske krize jeste zatvaranje u domaće ekonomije i u domaće zakonodavstvo najjačih zemalja Evrope. I tu je budućnost EU. U situaciji smo da pripremimo i žurimo sa zakonima bez javne rasprave, sa tim da se i Vlada unutar cepa po određenim predlozima zakona. Stvara se potpuni haos što u Parlamentu, što u javnosti. Pri tom nijedan od tih zakona čak i ne koincidira sa stvarnošću u Srbiji, ne nudi nijedno konkretno rešenje u Srbiji koja je pod protektoratom, nijedan od predloženih zakona se neće primenjivati na teritoriji KiM. Mi ovde glumimo očigledno nekakvu virtuelnu realnost. A što je najgore nijedan od tih zakona neće unaprediti život u Srbiji. Nijedan od tih predloženih zakonskih rešenja nije provodiv, naprosto, ne postoje materijalno-tehničke prednosti za to.
Ono što je pokazao određeni deo Vlade, na prvom mestu onaj koji kontroliše finansijske tokove, jeste da je njima bitnija EU nego život ljudi u Srbiji. Tu ste vi demantovani, gospođo ministar. To što ste rekli da je vama drago što se danas u Parlamentu govori o običnom životu ljudi U Srbiji, to apsolutno ne stoji. Da vam je drago, mi danas ne bismo pričali na ovakav način o ovakvom setu ekonomskih zakona. Mi ne bismo menjali 150 godina dugu tradiciju zbog unutrašnjih sukoba u nekim lobijima. I to jeste jedina istina.
– Da je vama drago, vi bi već imali nekoliko sednica Vlade i naši menadžeri u određenim javnim preduzećima ne bi imali višemilionske iznose, i da je vama zaista stalo do ovih građana, izašli biste pred nas koji ovde pokušavamo da ih predstavimo i rekli biste, Srbija je u teškoj krizi, rešenje se nalazi u tome i tom i tome. Vi nemate rešenje za to.
Ukoliko vi vidite rešenje u novim izborima, onda bolje to recite odmah, pa da građani Srbije znaju da se tu radi samo o političkim foteljama i političkim ambicijama i ni o čemu drugom. To je ona poruka koja sa zasedanja dolazi svakodnevno, bez obzira koliko se režim i režimski mediji trudili da to zamagle, od ministara koji ovde dolaze i koji predstavljaju zakone koji neće moći da se sprovedu u Srbiji, a iznad svega nas uvodite u to živo blato.
Nijedan od tih zakona neće pomoći ljudima da prežive ovu i naredne tri godine. I mi, onda, treba da izađemo pred te ljude i da kažemo, šta? Izvinite, nismo uspeli! Nismo uspeli, gospođo ministar, zato što se mediji zatvaraju i da se o ovome ne bi pričalo i zato što se opozicija satanizuje da se o ovome ne bi pričalo. I to je jedina istina.

Gospodine Novakoviću, hvala. Zbog režimske kampanje koja se vodi protiv poslanika ovog prestižnog doma moram da kažem, izvinjavam se što sedim, ali naprosto, tehničke mogućnosti su takve da se glas najbolje čuje dok poslanik sedi i govori sa mesta.
Da, to jeste istina. Pričala sam sa tehničkom službom, gospodine Novakoviću, imam tehničkog iskustva, osmogodišnje, nije zanemarljivo. Radijus mikrofona je prepoznatljiv, zato su mikrofoni za govornicom, kao što vidite, mnogo veći nego ovi za mesto, a i Poslovnikom nije predviđeno da li se stoji ili sedi dok se izlaže. Dok se to ne definiše, pretpostavljam da će parlament i javnost u Srbiji uvažiti ove argumente.
Takođe, postoji i druga mogućnost – da se priča za govornicom. Recimo, ja kolege poslanike koji govore iz nižih redova ne čujem ili čujem svaku drugu ili treću reč. Da to jeste tačno potvrdio je čovek koji je odgovoran za tehniku, koji je sedeo iza mene. Nadam se da će se taj problem uskoro rešiti. Znam da ljudi iz tehnike svakoga dana rade predano posle 18 časova do nekih kasnih večernjih i noćnih sati, ali to jeste ogroman problem, gospodine Novakoviću, i, vama za informaciju, jedina tačna i precizna informacija kada je tehnika u Skupštini u pitanju.
Ono što mi je takođe drago, to moram da kažem sada, jeste da je definitivno javnosti u Srbiji potpuno jasno da režim Borisa Tadića kreira političku scenu sa dve partije, Demokratskom strankom i partijom tzv. naprednjaka.
Gospodine ministre, moram da vam kažem da je vaše ponašanje potpuno neprihvatljivo i neprimereno. Imala sam utisak kao da se nalazim na beogradskim ulicama, u određenim beogradskim krajevima, a ne u skupštinskom domu. Dakle, način na koji se obraćate poslanicima je zaista neprimeren. Mislim da vi niste tu da ulazite u polemiku sa poslanicima, već da odgovarate na pitanja, ma kakva ona bila, što ne opravdava nikoga od nas da prekoračuje granice domaćeg vaspitanja.
Gospodine ministre, vi nas niste ni juče, niti danas, niti ćete nas uveriti da ćete uvesti rad u državu Srbiju. Čak i domaće vaspitanje nalaže da makar pogledate govornika koji vam se obraća, ja se vama lično obraćam. Taj stepen ignorisanja je dovoljan dokaz za srpsku javnost kakav je odnos srpske vlasti prema SRS.
Vi ste juče zapravo sebi lično oduzeli pravo da dalje pričate o ovom zakonu zato što ste prekrojili izbornu volju građana, niste mi odgovorili na pitanje na kojim parlamentarnim izborima je učestvovala SNS. Kada sam o tome govorila vi ste se, kao i sada, smejali i podsmešljivo odnosili prema tome. Dakle, zaista mi je drago što se srpska javnost svakodnevno uverava u državni projekat koji se trudi da SRS izbriše, faktički, iz postojanja političkih stranaka u državi Srbiji. Dakle, o tome više skoro da i ne treba da pričam.
Takođe mi je drago da vidim tolerantan način vođenja sednice Narodne skupštine – dozvoljavate poslanicima da dobacuju govornicima, lupaju o klupe.
Zbog "živahnog stila" o kojem je govorila gospođa Čomić pre izvesnog vremena poslanici SRS su bili izbačeni iz ovog parlamenta. Mi ćemo uspeti da dokažemo proceduralno koje su greške napravljene pri izricanju najtežih kazni. Ovo što kamere sada beleže u delu gde bi trebalo da sede poslanici SRS je definitivno slika i prilika demokratije i stepena demokratičnosti u srpskom društvu.
Volela bih, gospodine ministre, da mi odgovorite na pitanje koje postavljam u ime nekih 1.200.000 glasova i 78 mandata koje je SRS osvojila na majskim parlamentarnim izborima (a mi smo u srpskom parlamentu a ne u nekom lokalnom) – kada je SNS, na kojim parlamentarnim izborima učestvovala? Kako to da vi sami prozivate poslanice SNS i time prekrajate volju građana izraženu maja 2008. godine?
Znam da ovo verovatno izaziva alergijsku reakciju kod vas, ali tu ste, morate da istrpite svako moje pitanje i da na civilizovan način pružite što kvalifikovaniji odgovor. Moram priznati da ste dobrim delom derogirali svoje znanje juče.
Ono što me takođe interesuje jeste – šta je nadležno ministarstvo do sada radilo kada je u pitanju reč o proveri spiskova osnivača?
Govorili ste, ukoliko sam dobro zabeležila, da se spisak osnivača u elektronskoj formi treba naći na internetu, ne bi li se tako smanjile zloupotrebe u smislu da čovek i ne znajući može da bude na spisku osnivača više političkih stranaka. Mene interesuje šta je resorno ministarstvo uradilo do sada i da li elektronska forma na internetu jedino to omogućava, zato što mi se čini da je takođe deo nadzora upravo da do takvih zloupotreba ne dođe.
Ono što je takođe meni bilo vrlo prepoznatljivo jeste upravo to što ste, uslovno rečeno, govorili o izlaznosti na izborima, o potrebi da se uvede red u politički život u državi Srbiji. Pokušaću u toku današnjeg dana, a posebno u toku rasprave o pojedinostima, da vam kažem da vi niste u stanju to da uradite, zato što se u režimu gospodina Tadića dešava ono što se nije desilo u Miloševićevo vreme, a to je da se definitivno prekrojila izborna volja građana.
Pokušavate da donosite zakone koji bi trebalo da urede politički život i da se poštuje slobodno i demokratski izražena volja građana na izborima, a vi ste dali sve argumente i razloge da SRS i srpska javnost ne veruju u to. To vam je i odgovor na onaj vaš poluargument zašto je izlaznost građana u Srbiji mala, zašto pobeđuje grupa građana. Građani ne veruju vama, izvršnoj vlasti, Demokratskoj stranci, zato što se ono što građani izraze na izborima prekraja kasnije političkim odlukama u parlamentu.
Konačno ste pogledali i ovu stranu. Hvala vam. Naravno, nadam se da ću dobiti odgovore na sva ova pitanja, koja sam vam postavila i juče, ali pretpostavljam da zbog završetka zasedanja niste bili u situaciji da odgovorite. Hvala još jednom.

Ovo je još jedna slika toga da bi tehnički sistem trebalo da se unapredi i radujem se unapred tome.
Dakle, naravno da gospodin ministar ne mora da se javlja posle svakog govornika i da odgovara na dileme i eventualna pitanja koja se pred njega iznose, demokratične procedure i interaktivnog odnosa radi, ali očekujem da ćete mi konačno odgovoriti na dva pitanja koja vam redovno postavljam. Očigledno da se, to je moj osnov za repliku, vi i ja ne razumemo.
Vi ste i te kako vlasni, ne da govorite o mandatima, naravno da to nije vaša nadležnost, koji su ovde sporni od kraja 2008. godine, ali ste i te kako vlasni da govorite o političkim strankama, političkoj atmosferi i situaciji u ovom parlamentu, samim tim što ste i te kako prekršili nešto što jeste izborna volja građana i time uvredili skoro 1.200.000 građana koji su glasali za SRS - dr Vojislav Šešelj na majskim izborima 2008. godine.
Detaljnim obrazlaganjem kasnije, u smislu legitimiteta koji se ostvaruje jedino na izborima, gospodine ministre, vi ste celokupnoj srpskoj javnosti i meni delimično, premda ne toliko precizno i jasno, jer vrlo verovatno to i nećete moći, dali odgovor.
Ono što me takođe interesuje, u skladu sa svim ovim što ste pričali malopre, a promaklo mi je da to postavim kao pitanje, očekujem da ćete mi odgovoriti na ovo pitanje, jeste – koja komisija, ko će to da određuje da li stranka zastupa politiku koja divergira u odnosu na predloženi program koji je usvojen kada je formirana politička stranka? Da li mi to polako ali sigurno ulazimo u period ideoloških komisija?
Ono što mi možemo da izrazimo kao sumnju, jer jeste iskustvo SRS svih ovih godina, posebno sa kraja 2008. i ove 2009. godine, ali nimalo različito u odnosu na, recimo, 2000. ili 2003. godinu, jeste da će biti zloupotreba pri interpretaciji da li politička stranka propagira, uslovno rečeno, politiku koja može moralno da vređa nekog od nosilaca vlasti, tako da bih volela da mi odgovorite na pitanje – ko su ljudi koji će odlučivati i vršiti nadzor na ovakav način?

Gospodine Novakoviću, osnov za moje javljanje je član 100. Nadam se da neće ući u moje vreme i da ćete mi računati ovih desetak sekundi. Dakle, kaže se – narodni poslanik ima pravo da ukaže na povredu u postupanju predsednika ili predsedavajućeg, ukoliko smatra da ono nije u skladu sa odredbama ovog poslovnika, a učinjeno je na sednici Narodne skupštine koja je u toku, i to neposredno po učinjenoj povredi.
Tokom prepodnevnog dela zasedanja... Inače, mi se redovno dovodimo u zabludu slobodnim sudijskim uverenjima, odnosno vrlo šarolikim i širokim tumačenjima odredaba ovog poslovnika. Mi smo od predsednika Skupštine imali prilike ovih dana da čujemo da poslanici ne mogu replikom da odgovaraju na izlaganja ministara koji su prisutni. Dalje, od gospođe Čomić smo tokom prepodneva čuli tumačenje da poslanici i te kako imaju prava da replikom odgovaraju i uđu u interaktivni odnos sa ministrom. Sada od vas čujemo da poslanici i te kako nemaju pravo na repliku.
Naprosto, mislim da su svi poslanici zbunjeni tumačenjima Poslovnika. Želeli bismo da to konačno razjasnite. Mislim da je dragoceno da u takav interaktivni odnos uđemo, jer je to na korist građana koji prate ovo redovno zasedanje, a da pri tome ne trošimo vreme koje je na raspolaganju poslaničkoj grupi. Hvala.

Nemam drugog načina da vam se obratim, osim ukoliko mi ne date reč.

Meni zaista nije jasno koji onda stav mi ovde treba da sledimo. Želela bih onda da apsolutno prihvatljivo bude objašnjenje i potpuno jasno da mi kažete – po kojim pravilima se predstavnici Vlade ponašaju u toku redovnog zasedanja Narodne skupštine? Hvala.