Gospođo Čomić, dame i gospodo, baš je povoljna prilika da odmorite svoje glasne žice. Da su moje kolege tu, one bi imale priliku da obrazlože sve ove amandmane, a pri tom, da je predviđeno vreme za obrzalaganje svakog amandmana duže, možda bi broj amandmana bio manji. Možda bismo svi onda imali prostora da u nekom optimalnom vremenu pokušamo da unapredimo određene predloge zakona koji se nalaze pred nama.
Cilj ovog amandmana u tački 7), za koju smo predložili da se briše, upravo je jačanje člana 97. Ustava Republike Srbije, u kome se predviđa da država Srbija uređuje celokupnu oblast životne sredine, stara se o njoj, samim tim i što predviđa ovaj zakon.
Ono što se nameće kao osnovno pitanje, jeste, s obzirom na to da je gospođa pomoćnik ministra za nadzor, inspekcijski nadzor, koliko se sećam, prisutna, koje su materijalno-tehničke pretpostavke, kao i ljudski resursi za sprovođenje ovog zakona i na koji način mislite da preduzimate, recimo, monitoring, nadzor nad sprovođenjem ovog zakona na delu teritorije Kosova i Metohije?
Znam da to izaziva, otprilike, sličnu reakciju svaki put, ali na koji način se do sada određivalo prema tom delu teritorije, ukoliko se dobro sećam iz analize kontaminiranih rejona, tj. Prištine, Uroševca, Đakovice, Prizrena, Peći, Dečana? Da li je ikada napravljen nadzor…
(Predsedavajuća: Dva minuta.)
Koristiću malo vremena koje je preostalo Poslaničkoj grupi. Izvinjavam se, nisam rekla malopre.
Da li je ikada napravljen pravi nadzor korišćenja oružja, hemijskog oružja? To bi trebalo da imamo kao informaciju od 1990, odnosno od 2000, pa naovamo. Pretpostavljam da to vaš resor poseduje kao određenu informaciju. Ukoliko ne, pretpostavljam da ste sarađivali s Ministarstvom odbrane na tu temu, jer je obaveza resora da vrši nadzor sprovođenja nečega što je i ustavna obaveza, tako da bi ta informacija zaista bila dragocena, da je konačno čujemo, makar tokom ove rasprave u pojedinostima. Hvala vam.

Gospođo Čomić, dame i gospodo, ovaj predlog zakona je, zaista, izvanredna prilika da se govori o nečemu što bi trebalo da bude zabrinutost svih nas koji smo bili izloženi dejstvima osiromašenog uranijuma 238, koji će definitivno da utiče na nuklearnu sigurnost mnogih generacija, uslovno rečeno, posle nas,        imajući u vidu samo period poluraspada osiromašenog uranijuma 238, kojim je Srbija u najvećoj meri bila izložena tokom 78 dana agresije na ovom delu teritorije.
Međutim, ovim amandmanom, u obrazloženju ste videli, SRS je imala samo jedan cilj – da ojača član 97. Ustava Republike Srbije. Ovo govorim zbog javnosti, za koju pretpostavljam da se sada uključuje u televizijski prenos ovog plenarnog zasedanja, odnosno zato što je tim članom predviđena velika odgovornost za državu Srbiju, da uređuje celokupnu oblast životne sredine.
Biće prilike, tokom ove rasprave u pojedinostima o ovom predlogu zakona, da se mnogo detaljnije govori, a to je, naravno, nuklearna sigurnost i saniranje posledica NATO agresije; skladištenje nuklearnog otpada nastalog pri raznim procesima; naravno, pričaćemo i o stanju u okviru Instituta Vinča.
Sve su to teme koje ćemo mi, odnosno, sticajem okolnosti, ja da obrazložim, ispred Poslaničke grupe SRS-a, u vremenu preostalom za Poslaničku grupu SRS-a, a o Predlogu zakona o zaštiti od jonizujućeg zračenja i o nuklearnoj sigurnosti. Ja ću koristiti samo još preostali minut vremena za moju grupu. Takođe ćemo postaviti konkretna pitanja i tražiti konkretne odgovore od predstavnika Ministarstava.
(Predsedavajuća: Dva minuta).
Da, znam, ali sam najavila da ću koristiti vreme, ako dozvolite, predviđeno za grupu SRS-a .
Da su tu moje kolege, koje su se zaista pripremale za ovu raspravu u pojedinostima, sasvim sigurno je da bi srpska javnost, a i predstavnici resornog ministarstva imali kvalifikovanu i argumentovanu raspravu na temu ovog predloga zakona i da bi oni to mnogo detaljnije obrazlagali tokom rasprave u pojedinostima. Ja se nadam da ću uspeti da u predviđenom i preostalom vremenu pokrenem određena pitanja i pokušam da problematizujem određene stvari koje, upravo, nalaže ovaj zakon, naravno i da podstaknem na razmišljanje – da određenu odgovornost za nuklearnu katastrofu koja se desila na teritoriji Srbije, na prvom mestu, moraju da snose potpisnici akcije "Milosrdni anđeo".
To će biti okosnica daljeg izlaganja. O ovom amandmanu, eto, toliko, ali biće prilike dalje da se priča o tome. Hvala vam.

Samo bih vas molila, gospođo Čomić, da mi kažete koliko je još vremena ostalo za Poslaničku grupu?

Dakle, obrazloženje amandmana na član 26, u kojem SRS traži da se stav 7. ovog člana briše, u smislu je jačanja člana 97. Ustava države Srbije. U ovom kontekstu, bilo bi nam značajno i mi smo tražili pre izvesnog vremena da imamo uvid u podnesak koji je država Srbija podnela Međunarodnom sudu pravde, a tiče se nelegalnog proglašenja nezavisnosti Kosova i Metohije, jer smo tu očekivali određeni deo koji će se baviti baš humanitarnom katastrofom nastalom korišćenjem oružja zabranjenog svim postojećim konvencijama, na prvom mestu, biološkog, hemijskog i radioaktivnog. Nažalost, nemamo uvid u podnesak koji je država Srbija podnela Međunarodnom sudu pravde, ali imamo uvid u to šta je Ruska akademija vojnih nauka radila po tom pitanju.
Ono što bi trebalo srpska javnost da zna o razmerama dejstava, uslovno rečeno, o nuklearnoj sigurnosti, a jeste tema i jonizujućeg zračenja, jeste jedan frapantan primer. Poređenja radi, kako kaže prof. Mališev, tokom eksplozije atomske bombe u Hirošimi, 1945. godine, na zemlju je palo svega 740 grama radioaktivnog otpada, što je bilo dovoljno za onesposobljavanje tri pokoljenja. Ljudi su preživeli atomsku tragediju. Prilikom černobilske havarije, izbačeno je 63 kilograma radioaktivnog otpada. Prilikom eksplozije svakog projektila sa jurišnog aviona A10 i svake rakete "tomahavk", izbacuje se radioaktivni otpad s većom radioaktivnošću nego prilikom eksplozije atomske bombe u Hirošimi.
Na teritoriju SRJ, dame i gospodo, bačena je oko 1,5 tona osiromašenog uranijuma 238, a mi do današnjeg dana nemamo zvaničan stav u odnosu na humanitarnu katastrofu koja je nastala tom prilikom i koju će osetiti nekoliko generacija koje dolaze posle nas.
Zaista bi bilo neophodno za srpsku javnost da čujemo pravo stanje životne sredine i zdravlja ljudi. Ne znam da li ste imali prilike da se, nažalost, susretnete, neki od nas jesu, s obolelima od najtežih oboljenja, koja sada već dosežu epidemijske razmere. U ime svih tih ljudi, koji, čak, nemaju uslove za adekvatan medicinski tretman, trebalo bi da konačno pokrenemo upravo ova pitanja koja se pokreću ovakvim setom ekoloških zakona, zato što mi ne možemo čak ni da saniramo posledice takvih dejstava, a ne da održimo adekvatan nivo zaštite životne sredine.
S druge strane, imamo podatak da posle 2000. godine, negde oko 4.000 diplomiranih studenata godišnje napusti zemlju; između 2003. i 2004. godine, u Ameriku je otišlo oko 3.000 naših svršenih studenata, 2005. godine – još 800. Dakle, država gubi po jednom stručnjaku negde između 30.000 i 40.000 evra. Dobar deo naših domaćih stručnjaka je iz oblasti koja bi trebalo i vas, gospodo, da zanimaju.
Mene interesuje kakvo je stanje ljudskih resursa, u smislu nadzora, a predviđenog ovim zakonom, takođe i materijalno-tehničkih pretpostavki za saniranje svega onoga što su posledice NATO agresije u periodu od marta 1999. godine? Hvala.

Ono što je cilj SRS-a u svim predloženim amandmanima, jeste podsećanje i utvrđivanje člana 97. tačke 9. Ustava Republike Srbije o nadležnostima Republike Srbije. Ne bih da trošim vreme na obrazloženje, koje imate ispred sebe. Zapravo, ono što je okosnica mog današnjeg izlaganja, jeste da je većina naših amandmana odbijena zbog nesaglasnosti, ukoliko sam dobro razumela, s postojećim konvencijama. S tim u vezi, trebalo bi razmisliti u kakvoj saglasnosti je, recimo, bilo korišćenje nedozvoljenih sredstava, u kojoj saglasnosti s bilo kojom konvencijom tokom marta 1999. godine.
Međutim, ono o čemu bih sada želela da govorim, koristiću dalje vreme predviđeno za Poslaničku grupu, to su, opet, interesantni podaci o kojima bi trebalo, makar eksperti iz Ministarstva, da porazmisle, a tiču se posledica NATO agresije.
U periodu od 27. oktobra do 5. novembra, eksperti programa UN-a za zaštitu životne sredine i jugoslovenski eksperti obavili su misiju za procenu ugroženosti životne sredine na lokalitetima na jugu Srbije i delom u Crnoj Gori. U ovoj misiji, korišćena je oprema za uzorkovanje vazduha i ono što je tada bila zapanjujuća činjenica jeste da su i nakon dve i po godine detektovane radioaktivne čestice u vazduhu. To znači da se one i dalje prenose na velike daljine, putem vazduha, ugrožavajući pri tom i životnu sredinu i zdravlje stanovništva.
Ono što nas interesuje u ovom delu, a bila je preporuka posle određenih utvrđenih rezultata, povodom izbacivanja jedne i po tone osiromašenog uranijuma na teritoriju Srbije, uglavnom, jeste da se prati zdravstveno stanje svih onih koji su bili izloženi dejstvima zabranjenog oružja na tim lokacijama.
Da li imate takve podatke i da li ste ikada radili, u saradnji, recimo, s Ministarstvom zdravlja, bilo kakvu projekciju i šta činiti po tom pitanju?
Ono na šta bi, takođe, trebalo da se skrene posebna pažnja javnosti, a i svih vas koji ste kvalifikovani i odgovorni da se bavite time, jeste stanje u nekada prestižnom Institutu za nuklearne nauke ''Vinča'', za koje smatramo da je više nego neprihvatljivo, samim tim što je njegova oblast delovanja i te kako važna za život svih nas. Činjenica je da jedino u ovom institutu, vi ćete me ispraviti ukoliko grešim, postoje stručnjaci koji mogu da se bave problemima koji nastaju u slučaju opasnosti vezanih za rad s nuklearnim materijalom.
Upravo zbog toga što je ovaj institut od izuzetnog značaja, srpska javnost bi trebalo da bude upoznata s projektom „Vind“, koji je više nego značajan za sve nas. Nas je o tome obavestio dr Filip Vukajlović, saradnik Instituta u Vinči, dakle, uputio je zvaničan dopis. Mi smo o tome pričali u raspravi u načelu.
Takođe, koristimo priliku da skrenemo pažnju i u raspravi u pojedinostima, jer se Institut u celokupnom setu zakona koji tretiraju i jonizujuće i nejonizujuće zračenje, hemijsko oružje, pojavljuje kao institut kvalifikovan da se bavi ovim problemom.
Ono za šta mislimo da je neprihvatljivo, a čini se da je na insistiranje gospodina Đelića, pogotovo u svetlu finansijske krize s kojom se suočava Srbija, jeste insistiranje da Institut „Vinča“ podigne kredit od 25 miliona dolara za završavanje upravo ovog projekta „Vind“.
O čemu se, zapravo, ovde radi? Ono što se pokušava sakriti od javnosti, a mislimo da je vrlo značajno i s ekonomske, i s finansijske, i zdravstvene tačke gledišta, jeste da je reč o uklanjanju istrošenog reaktorskog goriva i dekomisija, odnosno rasturanje reaktora. To je tema o kojoj se pričalo godinama.
Ne bismo se bavili puno tom temom, ali da javnosti bude jasno, cela procedura, dakle, ono što je Vlada isplanirala u ovom slučaju, jeste da rasturi, odnosno da iseče reaktor, koji predstavlja jedinstvenu mašinu. Njegova vrednost je, prema procenama stručnjaka, negde oko 100 miliona dolara. Tako se dobija dodatni nuklearni otpad, ali o tome malo kasnije.
Samo da podsetim javnost i sve vas, za ovaj reaktor kupljena je sva oprema, a i stručnjaci ističu da on može da se revitalizuje i pusti u pogon, što bi bilo i ekonomski isplativo. Međutim, trenutno nema mogućnosti, zbog ekonomski loše situacije. Samim tim, moram nekoliko puta da ponovim pitanje – na koji način mislite da su ekonomski sprovodivi svi ovi zakoni koje predlažete?
Dakle, rasturanje reaktora, koji pravi dodatni nuklearni otpad, logički stvara još jedan problem, a to je skladištenje nuklearnog otpada.
U raspravi u načelu sam vrlo zabrinula ministra kada sam, samo metafore radi, pokazala mapu, na osnovu izjave gospodina Perića, koji je savetnik u Privrednoj komori Srbije, da postoji nekakvih 13 lokacija na kojima treba da se skladišti nuklearni otpad, a niko ne zna gde, znamo samo da je izuzeta Vojvodina.
Onda smo se pitali o kakvom otpadu je zaista reč, kad je žitnica Srbije izuzeta iz tog skladištenja?
To su, naravno, samo informacije koje mi čujemo na osnovu pisanja medija. Zvanični odgovor ipak nemamo, ali je situacija očigledno, na osnovu, makar, pisanja eksperata koji su saradnici i rade u okviru Instituta „Vinča“, zaprepašćujuća.
Vi bi trebalo da nas ubedite da će ovi zakoni, njihova sprovodivost, ići u korist državljana Srbije, da će biti sprovodivi i ekonomski isplativi i da nema potrebe da brinemo.
Sada pokušavamo, nekoliko dana, vodeći koliko-toliko argumentovanu raspravu, da vidimo da li je to zaista moguće i da li treba da vam verujemo na reč. Primer je Institut „Vinča“.
Dakle, ono što je na, prvom mestu, ekonomski neisplativo, mislimo da nam na dalje staze, u široj budućnosti, ukoliko se zagledamo, ako je to uopšte u Srbiji moguće, zaista preti opasnost da se, na osnovu pokušaja nuklearnog lobija, zatvori rad ovakvog prestižnog instituta.
Tu smo svi, pred očima srpske javnosti, i nadam se da imate spreman odgovor vezan, recimo, za projekat „Vind“, za skladištenje nuklearnog otpada, za izgradnju najvećih hangara na teritoriji Srbije.
Takođe ste ovim zakonskim projektom predvideli i izgradnju prostora za skladištenje nuklearnog otpada za 10 godina. Mi ne znamo gde će to da bude. Vrlo verovatno, nećemo u skorije vreme ni saznati.
S obzirom na to da mi vreme neumitno teče, a pokušavam da što više podataka predstavim srpskoj javnosti, zadržaću se ovaj put, pošto imam još dva amandmana na ovaj predlog zakona, samo na toj činjenicu da se traži da se uništi nešto što je potpuno ekonomski neisplativo i potpuno bespotrebno u ovom momentu, da se za to uništenje reaktora traži kredit od 25 miliona, a da je pri tom već 10 miliona evra potrošeno na projektnu dokumentaciju.
Složićete se da je to ekonomski, da budem pristojna, potpuni promašaj onih koji su vlasni u Vladi Srbije da razmišljaju o Institutu „Vinča“, koji je, verujem da se svi slažemo, jedna od vrlo važnih, ako ne i najznačajnijih institucija kada govorimo o setu ekoloških zakona.
Možda je ovo subjektivno viđenje jednog stručnjaka, ali hajde da vidimo koja su druga viđenja na ovu temu i hajde da vidimo da li zaista postoji realan okvir da se ovi zakoni sprovedu na celoj teritoriji države Srbije i da oni, dalekosežno, znače uvođenje reda, da će onaj ko utiče na rušenje svih normi i standarda vezanih za životnu sredinu platiti odštetu, zato što je prouzrokovao užasne i katastrofalne posledice po zdravlje i život stanovnika. Na prvom mestu, tu mislimo na članice NATO alijanse. Ukoliko nas ubedite da ćete da potegnete pitanje odgovornosti za „Milosrdnog anđela“ i za upotrebu oružja koje je zabranjeno svim konvencijama, onda ćemo svi mi da poverujemo da je ovo u interesu građana države Srbije. Hvala.

Samo bih vas molila da mi kažete koliko je još vremena preostalo Poslaničkoj grupi?
(Predsednik: Još šest minuta.)
Još šest minuta. Trudiću se da u nekom racionalnom vremenu predstavim amandman čije obrazloženje imate, ali ću ostaviti još nekoliko minuta, pretpostavljam da će ministar imati par stvari da nam kaže, a volela bih da sebi obezbedim mogućnost da odgovorim, uslovno rečeno, na ono što ćemo čuti, jer repliku, vrlo verovatno, neću imati, s obzirom na tumačenje gospođe Đukić-Dejanović.
Ono što je za nas značajan problem, a tiče se Instituta "Vinča", jeste proces koji je započeo pre izvesnog vremena, još 2002. godine; govorimo o saniranju nuklearnog problema u "Vinči", obogaćenom neistrošenom reaktorskom gorivu koje je potpuno bezopasno i 2002. godine je vraćeno u Rusiju. Da vas podsetim, to gorivo je osamdesetih godina kupljeno od Rusa i, prema međunarodnim ugovorima, vraća se tamo od koga je kupljeno. S tim gorivom, reaktor u "Vinči" je mogao da radi i služi nauci narednih 20 godina, a vrednost ovog goriva je preko 100 miliona dolara. Svi ovi podaci govore o tome da se na neprimeren način odnosimo prema ovako važnom institutu. Naš utisak je da se ovaj institut dovodi u vrlo nezavidnu situaciju, pogotovo kada se insistira na uzimanju kredita od 25 miliona dolara, koji Institut za neku godinu ne bi mogao ni da plati.
Još jedan skandalozan podatak jeste da se radioaktivni otpad koji je NATO, tokom agresije, bacio širom Srbije u vidu osiromašenog uranijuma redovno doprema i skladišti u Beogradu. Već 10 godina se sa lokacija na jugu Srbije kontaminirana zemlja s osiromašenim uranijumom skladišti u metropoli. Sve vas iz resornog ministarstva pitam – šta u slučaju havarije? Da li možete da zamislite kakav akcident, s kakvim tragičnim posledicama, može da nastane u gradu i da se pri tom reflektuje na sve ostale okolne zemlje?
Ono što je, takođe, vrlo značajno da srpska javnost zna, jeste da je radioaktivni otpad koji potiče od čišćenja lokacija uskladišten u Hangaru 2, uključujući kontaminiranu zemlju sakupljenu sa tri lokacije s juga Srbije, koja je upakovana u 50 metalnih buradi po 200 kilograma, otpadnu municiju s osiromašenim uranijumom, upakovanu u metalne kutije. To su zvanični podaci iz Instituta "Vinča". To je kao da imate 10 tona zagađene zemlje nasred Terazija.
Volela bih da me ubedite u suprotno, da mesta zabrinutosti nema. Ono što je naša redovna slika je i to da su nesreće vrlo česte pod ovim podnebljem i možemo da projektujemo da nešto slično može da se desi i na ovom mestu. Šta onda? Šta posle toga?
Zakonom o zaštiti od jonizujućeg zračenja je predviđeno da se za desetak godina izgradi mesto za trajno odlaganje nuklearnog otpada. Voleli bismo da znamo da li imate lokaciju na pameti i o kojim lokacijama je reč?
Pre izvesnog vremena sam, u raspravi u načelu, predstavila mapu, na osnovu izjave zvaničnika, koja je preplašila ministra i unela vrlo dinamičan ton u raspravu, ali je to bio naš način da skrenemo pažnju javnosti i da dobijemo konkretan odgovor od predstavnika vlasti – gde se to planira, pošto se kooptira podatkom od 13 do 16 lokacija u perspektivi. Ono što bi konkretno trebalo da znamo, jeste kakva će, za tih 10 godina, biti slika Srbije, u kontekstu ovog zakona? Hvala vam.

Gospođo Đukić-Dejanović, dame i gospodo, pre nego što konkretizujem svoje pitanje, zaista mi je drago, a vezano je za izlaganje gospodina Aligrudića, što u srpskoj javnosti i na srpskoj političkoj sceni nema više nikakvih dilema zašto je ovaj deo prazan, zašto su poslanici opozicije van Parlamenta. Jedina prava činjenica – 78 mandata je SRS osvojila maja 2008. godine.

(Predsednik: Gospodo poslanici, molim da omogućimo gospođi Raguš da se čuje.)

Takođe, ono što je isto tako vrlo značajno, vreme će pokazati, svi događaji će ići na tu stranu, jeste da je na delu scenario gospodina Tadića, koji sprovodi projekat Vašingtona i Brisela o uvođenju dvopartijskog sistema u Srbiju, u kojem će da vladaju Boris Tadić i Tomislav Nikolić. Sve ostalo ide u tom cilju, od medijske kampanje, proterivanja SRS-a iz Parlamenta i svega onoga čega smo svi svedoci, ali je važno to da se jedan poslanik SRS-a trudi da argumentovano dokaže da je Srbija pod protektoratom.

Pričaćemo i o tome kako se desio izvestan sastanak u hotelu „Ric“ u Parizu, kako se lice s poternice, jedan od poznatih srpskih tajkuna, u društvu s jednim od predsednika susednih balkanskih država, u društvu s dvojicom profesionalnih plaćenih patriota, dogovorilo da utiče na srpsku političku scenu. To sve kada dođe vreme za to.

SRS, takođe, pozdravlja i unapred se raduje istrazi od strane UBPOK-a, s obzirom na to da imamo informaciju od strane ministra gospodina Dačića da je dokumentaciju vezanu za PC „Ušće“ predao UBPOK-u. Unapred se radujemo rezultatima te istrage i to je ono što je naš doprinos u smislu obračuna s korupcijom i organizovanim kriminalom, što je vrlo značajno. Onda ćemo dobiti odgovore na pitanje ko zapravo utiče na donošenje političkih odluka u Srbiji, da li, zaista, u Srbiji postoji parlamentarna demokratija i šta stoji iza političkih stranaka.

Moje pitanje sada jeste sledeće. S obzirom na to da smo u situaciji užasne finansijske krize koja se prelila u Srbiju, opozicija je na to upućivala na vreme, bili smo prognani iz medija zbog toga, a na osnovu člana 99. Ustava države Srbije, u delu izbornih prava Narodne skupštine, tiče se guvernera NBS-a, dakle, u četvrtoj stavci, gde se, između ostalog, kaže da Skupština nadzire njegov rad, Poslanički klub SRS-a zahteva da nam gospodin Jelašić uputi, pojedinačno, po pozicijama i sveukupno, u zbiru, od 2000. godine do 2009. godine, koliko je donacija na ime kojih institucija ušlo u državu Srbiju.

Zašto ovo govorim? Ovo je neophodno za dalji nastavak rada, pogotovo kada je reč o rebalansu budžeta, jer SRS, njegov analitički deo, poseduje određena saznanja. Želimo to da uporedimo sa zvaničnim podacima države Srbije. Stoga vas molim, gospođo Đukić-Dejanović, da to bude u najkraćem mogućem roku, kako bismo mogli da učestvujemo kvalifikovano u raspravi o rebalansu budžeta. Hvala.

Gospođo Đukić-Dejanović, gospođo Kalanović, trudila sam se da pažljivo slušam izlaganje kolega iz vladajuće koalicije. Očigledno je da raspolažemo različitim podacima, ali pretpostavljam da ćemo svi biti svesni kompletne slike, zato što smo svesni činjenice da postoji mala laž, velika laž i statistika.
Ono što je izvesno, statistički podaci dovoljno ne otkrivaju pravo stanje, kada je, recimo, reč o stopi zaposlenosti i nezaposlenosti i o ranjivim grupama u društvu Srbije. Ono što SRS pokušava već izvesno vreme da uradi, jeste da koristi izvore koji su bliski vladajućoj koaliciji, takođe, da koristi izvore koji su državni. Trudimo se da svoje podatke za ove rasprave ipak ostavimo negde po strani, iz jednog prostog razloga, da bismo oduzeli vama argument da tučete vaše podatke.
Ono što pokušavamo da uradimo, uradili ste vi kao opozicija i to je pravo svih političkih partija, a skupljamo građu o destrukciji srpske privrede. To vam vrlo transparentno, otvoreno kažemo i trudimo se da to radimo na što bolji način, koristeći pri tom samo zvanične podatke, ili podatke grupe stručnjaka koji su nekad učestvovali u vlasti, od 5. oktobra naovamo.
Trudili smo se, kada je postojala poslovnička mogućnost, da postavljamo konkretna pitanja, da pravovremeno uputimo zahtev za pojašnjenje, ili postavimo pitanje resornom ministarstvu, i tako dobijemo zvaničan odgovor, pa ću vas, tako, podsetiti na par odgovora koje smo dobili od Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj. Tiče se stope nezaposlenosti, na dan 31. decembra 2008. godine, ako se ne varam, ali konsultovaću odgovor koji ste zvanično uputili, konkretno, meni, jer sam se ja bavila time krajem prošle godine, iskreno uplašena kakva nas situacija čeka tokom 2009. godine.
Da budemo potpuno jasni, ni ja, a ni Poslanička grupa SRS-a ne možemo da se radujemo ovakvoj situaciji koja je zadesila Srbiju, niti bih volela da ovo shvatite kao slavodobitno ponašanje SRS-a. Naprotiv, ono što jeste osnovni motiv svega ovoga jeste da je moglo puno toga da se uradi, a nije se uradilo, pa mi hoćemo da saznamo ko je direktno odgovoran za to.
Ne mislim da ste vi lično, gospođo Kalanović, odgovorni. Odgovornih ljudi, kao što vidimo, u poslednje vreme ima u svim redovima, i našim, ali ono što radi SRS, to je da one koji su odgovorni za, uslovno rečeno, izigravanje srpskih nacionalnih interesa vrlo transparentno, javno, bez ikakvog ostatka ili rezerve, prikaže srpskoj javnosti. Mi mislimo, političke korektnosti radi, da najveći broj ljudi koji čine ovu političku scenu misli da radi najbolje, ali da postoje neki ''mangupi u našim redovima'' koji treba da odgovaraju za ono što mi cenimo da je suprotno interesima srpske nacije, tako da se nadam da ćete ovu raspravu da doživite kao izlaganje, kao konceptualno izlaganje s pozicije SRS-a.
Juče sam počela da predstavljam podatke koji nisu, naravno, današnji, 2009. godine. Pokušali smo da dobijemo sveže podatke kada je reč o stopi nezaposlenosti u određenim centrima u Srbiji, posebno određenih ranjivih kategorija društva, kao što su lica s invaliditetom. Konsultovali smo Projekat, sada ću vam reći i njegov naziv, to sam vam juče pomenula – Praćenje smanjenja siromaštva ugroženih grupa mladih. To su rezultati istraživanja i preporuke u Nišu, Kragujevcu, Kikindi, Užicu i Beogradu. Potpisala ga je Grupa 484. Projekat je finansiran od strane EU, a realizovan od strane Evropske agencije za rekonstrukciju. Dakle, nema nikakve veze sa SRS-om.
Pretpostavljam da ste i vi imali prilike da imate uvid u ovaj projekat, koji je meni dao malo jasniju sliku kako, zapravo, Srbija izgleda i kakvo je stanje srpskih institucija na terenu, na osnovu onoga što je ova grupa stručnjaka, a mnogi od njih su činili vlast svojevremeno u Srbiji posle 5. oktobra, uradila.
Da se ne bih ponavljala, iznela sam juče neke podatke za Kikindu. Ono što sam ostala dužna, jeste da u kategoriji osoba s invaliditetom od 18 do 30 godina starosti, od ukupno 51, koliko ih je anketirano na teritoriji opštine Kikinda, članovi su nekog udruženja osoba sa hendikepom koje su učestvovale u radu ove koalicije, 11 je na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje, filijala u Kikindi. Ove osobe se vode kao nezaposlene. Njihova polna struktura je pet muškaraca i šest žena.
Vi, kao metodolog, pretpostavljam da možete da pravite projekciju vezanu za 2009. godinu, pogotovu u svetlu finansijske krize, koja i te kako počinje da se reflektuje na srpsku ekonomiju, pa tako možemo da mislimo i na koji način može da se sprovede zakon, odnosno Predlog zakona koji ovde branite.
Podatak koji je ovde iznet jeste da je ukupan broj lica s invaliditetom, po stepenima stručne spreme, 724. Neću čitati sve, zato što Projekat ima oko 80 strana, a nemam toliko vremena na raspolaganju, ali moram izneti pojedine podatke da bismo mogli da stvorimo sliku i da pričamo o sadašnjem stanju, jer, koliko sam vas razumela, vi nemate precizan podatak vezan za osobe s invaliditetom. Istini za volju, nismo ga ni mi dobili, a nemamo ni preciznu sliku kakva je struktura ljudi koji su nezaposleni i koji spadaju u ranjive kategorije društva i koji su posebno ugroženi, a mi pretpostavljamo da će biti još ugroženiji, u svetlu krize koja će, definitivno, da se reflektuje narednih pet godina, a reč je o srpskoj privredi.
Ono što je mene posebno interesovalo, pošto sam samohrani roditelj, to je ono što indikuje, na osnovu svih ovih rezultata istraživanja, da procenat samohranih roditelja, što očeva, što majki, raste u srpskom društvu. Tu su, naravno, i starija lica, sve ono što potpada pod žrtve tranzicije.
Da se vratimo konačno na ovaj projekat koji je meni poslužio za pojašnjenje mnogih dilema.

I ja pozdravljam goste koji se nalaze na galeriji, nadam se da će im ova rasprava biti korisna.
Majica koju nosim, verovatno, odudara od ostalih kolega poslanika, na sebi ima lik predsednika moje stranke koji se nalazi šest godina u Hagu i znak je izvesnog protesta protiv neoliberalne okupacije, iza koje je potpisnik robije moga predsednika.
Da se vratim rezultatima ove analize, imala sam potrebu da mladim ljudima pojasnim zašto izgledam na način na koji izgledam.
Ono što je preporuka Grupe 484, izvinjavam se zbog ovog malog odstupanja od teme, vraćam se, jeste da treba zagovarati aktivne, ne pasivne mere prema licima sa posebnim potrebama, kada je reč o njihovom zapošljavanju i ukupnoj nezaposlenosti.
Ovo je, gospođo Kalanović, projekat koji je pokrivao rok od 2003. do 2006. godine. Tada je to već bilo preporučeno. Mi aktivnim merama zapošljavanja, ukoliko sam vas dobro razumela u izlaganju, pričamo o 2009. godini. Interesuje me kome su ove preporuke upućene i zašto se one nisu ispratile na način koji je bio adekvatan, a tada smo bolje stajali, mogli smo, bar kada je reč o privredi, to bolje da ispratimo.
Takođe, jedna od preporuka je bila – treba se zalagati za sačinjenje jasne evidencije mladih nezaposlenih lica s posebnim potrebama, prvenstveno u Nacionalnoj službi za zapošljavanje, jer se time stvara osnova za uspešnu i sveobuhvatnu afirmativnu akciju. Fantastična preporuka, ne znam da li je ostvarena, a volela bih da znam. Dakle, na nacionalnom nivou i na nivou filijale, šta se po tom pitanju uradilo? Ovaj zakon zadire i u Nacionalnu službu za zapošljavanje i predviđa formiranje agencije.
Idemo dalje. Očigledno je da Nacionalna služba za zapošljavanje mora imati jasan, proaktivan pristup prema ovoj populaciji, a posebno prema mladima u ovoj kategoriji. Između ostalog, šta se preporučuje? Obaveštenja putem Interneta, zvanja telefonom, podsticanje na učešće u projektima i programima koja lica sa posebnim potrebama čine subjektom, a ne objektom procesa. Ovaj deo je, naravno, za društvo, koje treba da uključi sve ljude sa posebnim potrebama, posebno invalidna lica, u sve društvene procese, a ne da budu odbačeni ili na margiranama. Dakle, da se potrudi da svi kapaciteti koji su u njima, bez obzira na bilo kakvu invalidnost, dođu do maksimuma, jer to je jako važno u kontekstu poštovanja ljudskim prava i ličnog dostojanstva svih ljudi.
Ono što mene interesuje je da li je Nacionalna služba za zapošljavanje ikada radila ovakve stvari? Sećam se, kada sam ja bila, političkom odlukom, lustrirana i kada sam bila na Birou za nezaposlene, a bila sam zamenik saveznog ministra, dakle, među prvima sam bila lustrirana, da me niko nije zvao sa Biroa rada. Za mene nisu postojala obaveštenja o slobodnim radnim mestima. Naprotiv, postojalo je obaveštenje da sam prekvalifikovana za trenutnu ponudu poslova. Dakle, pričam iz ličnog primera. Pretpostavljam da ću čuti da Nacionalna služba za zapošljavanje radi u ovom kontekstu, ali, evo, i Grupa 484 je konstatovala da to nije slučaj.
Mene interesuje na koji način mislite da uključite lica sa posebnim potrebama, posebne, ranjive kategorije društva, u sveobuhvatne društvene procese, naravno, da ih uključite u ono što se zove produktivna radna snaga?
Takođe, jedna od preporuka je bila – lokalni socijalno- ekonomski saveti treba da budu i medijatori između predstavnika poslodavaca i invalidnih lica. Preporuka je načinjena 2006. godine, po okončanju Projekta, koji je obuhvatao tri godine, od 2003. do 2006. godine. Da li je ovo urađeno? Ukoliko nije, zašto?
Ono što je tada, takođe, bila preporuka, na osnovu skeniranja situacije, samo za Kikindu govorim, trebalo je zalagati se za formiranje socioekonomskog saveta na nivou opštine, a zatim za uključivanje Udruženja invalida u socioekonomske savete. Složićete se, ovo je preko potrebno. Ipak, i invalidi treba da učestvuju u tom procesu jer najbolje znaju, na osnovu ličnog primera, šta je to što treba uraditi. Samim tim, ta javna rasprava i javni dijalog je preko potreban da bi država mogla da vidi situaciju i da da konkretne mere.
Ovo zaista govorim u interesu svih ljudi koji će osetiti krizu na svojim leđima, takođe, u interesu svih onih koji, nažalost, nisu u prilici da ostvare zaposlenje, makar na vreme duže od mesec dana, pa je jako vredno da čujemo na koji način mislite da ih sve uključite u ono što predviđa ovaj zakon.
Kragujevac mi je bio, takođe, vrlo zanimljiv. Ono što se ovde pokazalo kao analiza, istraživanje je vrlo značajno za Kragujevac, pa da vidimo kakva je slika danas i kakva projekcija na osnovu ove metodologije može da se napravi. Ono što treba reći, a vezano je za Kragujevac, to su, ipak, neki opšti podaci, koji su značajni. Na osnovu toga možemo da vidimo, a i celokupna srpska javnost, kakva su kretanja.
Grad Kragujevac, koji se nalazi u centralnom delu Šumadije, prostire se na površini od oko 835 kvadratnih kilometara. Teritoriju grada čini 57 naseljenih mesta, 77 mesnih zajednica, 32 u gradu i 45 u selu. Ovo s namerom pričam, da se vidi šta je od celokupnih resursa Kragujevca, koji je vrlo važan za celu Šumadiju, iskorišćeno.
Na poslednjem popisu stanovnika, koji je obuhvaćen ovim projektom, 2002. godine, Kragujevac je imao skoro 181 hiljadu stanovnika, od kojih se 5070 tada nalazilo u inostranstvu. Od ukupno 175.802 stanovnika, u gradu je živelo blizu 147.000, a u selima, pazite, negde blizu 30.000 stanovnika. Dakle, ukupan broj stanovnika za posmatranih 11 godina povećan je samo za 788. U gradu živi, jako značajan podatak, i oko 2.257 izbeglih, 13.600 interno raseljenih lica, tako da je ukupan broj stanovnika blizu 200.000.
Prema poslednjem popisu, Kragujevac ima negde oko 60.000 domaćinstava, dominiraju četvoročlana domaćinstva, prosečna porodica ima oko tri člana. U pogledu polne strukture stanovnika grada, 49% su muškarci, 51% su žene. Duži niz godina, Kragujevac je karakterisao negativan prirodan priraštaj, od 1996. do 2004. godine, kada je broj rođenih bio veći od broja umrlih lica, a u poslednjih 10 godina, ovo je značajno metodološki za projekciju stanja, danas, desile su se sledeće promene: smanjenje broja dece i omladine starosti do 19 godina za 6%, povećanje broja lica u srednjoj starosnoj dobi za 11%, povećanje broja starih za 30%.
Ono što je navedeno kao uzrok promene u starosnoj i polnoj strukturi stanovništva jesu, između ostalog, velike ratne katastrofe, izražena smrtnost, pad nataliteta, migracije stanovništva, prelazak iz poljoprivrednog u nepoljoprivredno stanovništvo. U ukupnoj populaciji, lica od 15 do 29 godina učestvuju sa 21%.
U poslednjih 10 godina ispoljena je tendencija opadanja broja aktivnog stanovništva za 4%, broja izdržavanih lica za 2%. Od ukupnog broja radno sposobnih lica, 46% su žene. Broj zaposlenog aktivnog stanovništva se od 2002. godine konstantno smanjivao.
Dakle, do ovo je podatak do kojeg je došla Grupa 484, na osnovu uvida u statističke podatke grada Kragujevca, poređenjem s Nacionalnom službom za zapošljavanje, u ovom projektu iza kojeg stoji EU, sa svojim finansijama. Od 83.626 aktivnog stanovništva, skoro 62.000 je radno angažovano. U 2003. godini bilo je zaposleno 45,2% aktivnog stanovništva, u 2004. godini 51.676 lica.
Dakle, u odnosu na 2003. godinu, osetan je pad. Godine 2003. je bilo uposleno skoro 54.000 lica.
Kragujevačka privreda je u procesu restrukturiranja. Iskreno, nije najjasnije, kada se ovo definiše, šta znači restrukturiranje u kontekstu celokupne privrede, ali da se baziramo na konkretne podatke. U privredi grada posluje 1.180 preduzeća, među njima 20 velikih, to je bilo 2006. godine. U Kragujevcu postoji 4.805 privatnih radnji, u 2006. godini. Dominira trgovina, sa 1.645, zanatstvo, sa 1.495 i ugostiteljstvo, sa 428 radnji.
Broj radnika zaposlenih u privredi je gotovo prepolovljen. Znatan broj radnika je ostao bez posla, zbog čega je siva ekonomija postala realnost grada. U tom kontekstu smo mi mislili da će i gospodin Ljajić da učestvuje u ovoj raspravi, zato što nekako vezujemo ovu priču sa njegovim resornim ministarstvom, pa da bi slika bila malo kompletnija, možda bismo mogli i njega da konsultujemo vezano za sivu ekonomiju, odnosno za povredu radnih prava.
Dobro, šta je - tu je, idemo dalje. Ovaj set zakona je na dnevnom redu. Pokušavam da odslikam, na osnovu rezultata istraživanja ovog projekta.
Kaže, na programu Zavoda za zapošljavanje u 2003. godini bilo je 6.487 radnika, u 2006. oko 4.600 lica. Većina nezaposlenih, ovo je značajan podatak, gospođo Kalanović, u Kragujevcu je obezbeđivala egzistenciju na gradskim buvljacima.
U obrazovnoj strukturi, najveće je učešće stanovništva sa srednjom stručnom spremom – 38,2% u 2003. godini, odnosno 47,4% u 2005. godini. Sa višim i visokim obrazovanjem bilo je 9,4% stanovništva u 2003. godini, dok je u 2005. njihov procenat povećan na 12,3%. Broj nepismenih lica je smanjen, to je dobar podatak, u odnosu na 2003. godinu i iznosi 2%, ali je potpuno deprimirajući podatak da je većina nezaposlenih ljudi u Kragujevcu svoju egzistenciju rešavala na buvljacima. Čini se da je slična situacija i u Beogradu.
Vraćamo se dalje na ove podatke. U 2006. godini, zaključno sa novembrom, evidentirano je 24.216 nezaposlenih lica u Kragujevcu, među njima je 59% žena. U odnosu na 2003. godinu, broj lica koja su prijavljena Nacionalnoj službi za zapošljavanje veći je za 9%. Između ostalog, to je, takođe, važan podatak, najzastupljenije ugrožene grupe u ukupnoj populaciji grada, sa približno 13% u 2003. godini, odnosno 14% u 2006. godini, jesu deca i omladina sa posebnim potrebama, Romi, deca bez roditeljskog staranja, deca i omladina iz porodica raseljenih lica, mladi korisnici materijalnog obezbeđenja, mladi nezaposleni. Imajući u vidu kriterijume za ostvarivanje prava na dečiji dodatak, u ugrožene grupe mogla bi da se svrstaju i ova lica.
Kada je reč o Romima, popisom je utvrđeno da u gradu živi 1.154 Roma, 573 muškarca, 581 žena. Romi u gradu žive u devet naselja. To su najveće skupine, ali Roma ima u svim naseljima. Procene su da je 66,8% Roma siromašno, 12% je ekstremno siromašno. Stopa nezaposlenosti je dva i više puta veća nego u ukupnoj populaciji.
Kada je reč o izbeglim i raseljenim licima, prema podacima Komesarijata za izbegla lica, u 2003. godini bilo je 2.257 izbeglih, 13.300 raseljenih lica. Po poslednjem popisu iz 2005. godine, evidentirano je 865 izbeglih, dok se broj raseljenih nije bitnije promenio. To bitno utiče, a o njima uopšte nismo govorili, na ukupnu sliku zaposlenosti, a pri tom otvara i pitanje – na koji način mislite da ove ljude uključite, u kontekstu aktivne politike zapošljavanja, u radno-produktivne i sposobne stanovnike?
Kada je reč o nezaposlenim licima, mladi do 29 godina se, takođe, mogu svrstati u rizične grupe. Ovo je poražavajući podatak za Kragujevac i celu Srbiju.
Po evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje, broj ovih lica u 2005. godini bio je 5.151, a u 2006. godini 8.690. Pri tom, ono što je jako važno, u toj brojci možemo da vidimo o kakvoj strukturi je reč, pa je 4.871 lice od 19 do 25 godina, 3.819 lica – od 26 do 30 godina. Ova lica čine 35,8% ukupnog broja nezaposlenih lica, od kojih su 57% osobe ženskog pola. Dakle, kada govorimo o milenijumskim ciljevima koje je postavio UN, o onome što je uvek bio ''kišobran'' srpskog društva, i to ne može niko da opovrgne, to da se srpsko društvo uvek zalagalo za društvo bez diskriminacije, mi vidimo na konkretnim podacima da je, zapravo, srpsko društvo bilo potpuno neposvećeno, možda je to pregrubo, ali u većoj meri neposvećeno rešenju svih ovih problema, s obzirom na to da su oni konstatovani na ovakav način.
Pri tom, ono što je vrlo jak utisak, jeste da je država najčešće slepa za precizan broj, premda, istina za volju, precizan broj je teško utvrditi, ali, bar u najvećem mogućem broju ovih problema, ili, ako ih vidi, nema adekvatan način za rešavanje užasnih egzistencijalnih problema.Koje su preporuke kada je ovaj indikator u pitanju, dakle stopa nezaposlenosti mladih do 29 godina na teritoriji Kragujevca? Govorimo o decembru 2006. godine. Poslednji presek stanja ovog projekta je bio 30. novembar 2006. godine. Dakle, kao što se na osnovu svega moglo videti, ukupan broj nezaposlenih na kraju 2005. iznosio je 22.106 osoba. Od toga je negde oko 43% bilo ispod 30 godina.
To je 2006. godina. Dakle, nema svetske finansijske krize, radi se o tome da se u društvu sprovedu određene reforme, imate celokupno međunarodno okruženje koje je raspoloženo da utemelji demokratsku vlast koja je srušila Miloševića, imate podršku najrazvijenijih zapadnoevropskih demokratija, i onih prekookeanskih, na prvom mestu, mislim na Vašington i vašingtonsku administraciju, i imate ovakvu situaciju 2006. godine, šest godina posle oktobarskih promena.Ono što, takođe, treba da se kaže, korektnosti radi, trend povećanja ukupne nezaposlenosti, mada ne i među mladima, kako kaže Grupa 484, nastavio se u toku 2006. godine. O tome govore cifre da je na kraju 2006. godine bilo 24.216 nezaposlenih, a među njima 8.942 mladih do 30 godina. U procentima, to je 36,9%.
Iako je u ukupnom broju nezaposlenosti procenat mlade populacije do 30 godina opao za 6%, ovaj pad, zapravo, nema baš takve razmere. Naime, ukupna nezaposlenost za period od godinu dana u Kragujevcu se povećala za 8,7%, dok je nazaposlenost mladih smanjena za 6,1%. Zato, metodološki, ovo možemo da koristimo kao krivulje koje mogu da daju projekciju, uslovno rečeno, za dve do pet godina, a onda, pretpostavljam da ste sve to imali u vidu kada ste pravili ove pakete zakona i analizu efekata njihove sprovodljivosti.
Značajno je, a može da se nadoveže na primer koji smo imali prilike da i vi i ja gledamo pre neki dan, i zaista mi je drago da vas je to inspirisalo, opet i kao ženu, da se raspitate i da vidite koliko konkursa za lekare ima, da li je problem nedostatak tih mesta, zašto to dete planira da ode iz zemlje i završava srednju medicinsko-tehničku školu. Onda se postavlja drugo pitanje – koliko lekara zaista može, ukoliko živi samo od lekarske plate, da preživi u državi Srbiji? Ono što bi trebalo da sledi tu profesiju jeste obezbeđenje takve klime da svako sa svojom stručnom spremom može da živi životom dostojnim čoveka, a tu je stepen odgovornosti, priznaćete, najveći, jer nema puno prostora u državi Srbiji. to je činjenica i to svi znamo.
Dakle, ono što je Grupa ovde našla jeste prosečna zastupljenost mladih, u obe godine ukupna nezaposlenost je iznosila 40%, što je visok procenat. Sve ovo govorim s razlogom da obojimo podatak da je nezaposlenost i nebriga o ranjivim grupama kontinuiran proces, samo je finansijska kriza to iznela na površinu. Naravno, ne smatram da ste vi odgovorni za ovu situaciju, ali ste preuzeli odgovornost da probleme koje ste zatekli rešite. Mi pokušavamo da shvatimo na koji način će sve ono što je zatečeno moći da se reši u narednih pet godina. Niko ne govori da ovaj zakon može da se u potpunosti sprovede u godinu ili dve dana, ili šta je strategija za 10 godina.
Ono što su zabeležili jeste da je među mladima prisutna rodna diskriminacija prilikom zapošljavanja, pa je skoro 60% svih nezaposlenih ženski deo populacije. Preporuke koje su na osnovu svega date tiču se vrlo zanimljivog indikatora, to je nivo budžeta za finansiranje i zapošljavanje osoba s invaliditetom, na primer, do 30 godina u gradu Kragujevcu.
Poslednji presek stanja je bio decembar 2006. godine, planirano je zapošljavanje 18 lica, 90.000 dinara po licu, a ukupan planirani budžet je bio milion i 620.000 dinara. Propisani su uslovi za poreska oslobođenja, oslobođenje od plaćanja doprinosa za zapošljavanje novih lica s invaliditetom, dakle, ništa novo u odnosu na predložena zakonska rešenja. Zapošljavanjem pet ili više lica, bez obzira na godine života, poslodavac dobija subvenciju od 90.000 dinara po licu i zapošljava ih na neodređeno vreme, minimum na dve godine.
Dolazimo do onoga šta beleži praksa. Nije poznat broj lica do 30 godina u ovoj kategoriji koja su se zaposlila na taj način. Priznaćete, gospođo Kalanović, da ovo jeste činjenica, ne može da se vezuje za sve, ali jeste činjenica. Interesuje me na koji način država misli da utiče na promenu ove prakse, bez obzira na to što se vide potezi države u smislu subvencija ili poreskih oslobođenja? De fakto u praksi to nije ostvarivo, makar ne na osnovu ovog istraživanja i ne u gradu Kragujevcu.
Prema evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje, ima 1.515 evidentiranih osoba s invaliditetom, a od toga je 261 lice korisnik Centra za socijalni rad, s tendencijom povećanja.
Ono što beleže rezultati istraživanja za Užice, opet vas neću opterećivati gomilom podataka, samo da imamo uvid u nešto što je proces koji nas sada zatiče u nerešivoj situaciji, na poslednjem popisu iz 2002. godine, opština Užice je imala 82.303 stanovnika, od čega je 69, odnosno blizu 70% radno sposobnog. Odnos muškog i ženskog stanovništva je 48,4 prema 51,7, a udeo mladih od 15 do 29 godina u ukupnoj populaciji je 21%. Prema popisu iz 2002, Užice ima 27.000 domaćinstava i dominiraju četvoročlana domaćinstva, a u periodu od 2002. do 2006. godine primećuje se trend opadanja broja stanovnika, po stopi od 0,7% godišnje.
U kategoriji – nezaposlena lica od 18 do 24 godine na području opštine Užice, na dan 31. januara 2005. godine, na osnovu evidencije Nacionalne službe za zapošljavanje, filijala Užice, bilo je prijavljeno 1.271 nezaposleno lice starosti o kojoj je reč. Navedeni podaci ukazuju na to da je broj nezaposlenih mladih u stalnom porastu, a kao osnovni uzrok ovakvog trenda navode se tranziciona kretanja u privredi regiona i Republike.
Ovo je vrlo značajno. Drugi, istina, manji uzrok, jeste nepostojanje adekvatnih obrazovnih institucija za srednje školsko obrazovanje i tu mi vidimo nedostatak prave akcije od strane, recimo, Nacionalne službe za zapošljavanje, da se konačno sondira koji su to obrazovni profili koji su potrebni društvu u Srbiji i na koji način mogu mladi radno-sposobni ljudi da se zaposle. Između ostalog, ono što nije bilo u dovoljnoj meri izraženo, a bilo je potrebe za tim, to su škole koje bi edukovale tesare, armirače, zidare itd.
Kada je reč o invalidima, u Užicu je socijalnom zaštitom bilo obuhvaćeno 49 od ukupno 78 osoba, u starosnoj grupi od 18 do 30 godina, s različitim invaliditetom, bez obzira na to da li je reč o motoričkom ili senzornom. Osobe su organizovane u četiri udruženja. Videlo se da se među dobijenim podacima ne nalazi obrazovna struktura i to je bila manjkavost filijale za Užice.
Ta neujednačenost i nesređenost podataka, koja traje duži niz godina, opet je nešto što nas, kao ljude koji pokušavaju da steknu jasnu sliku o stanju radno-sposobnog stanovništva i nivou zaposlenosti, odnosno nezaposlenosti, zaprepašćuje. Što se tiče polne strukture, situacija je sledeća, od 49 korisnika koji su obuhvaćeni socijalnom zaštitom, 29 su muškog, a 20 ženskog pola.
Kada je reč o gradu Nišu, ono što bi trebalo ovde pomenuti jeste da Niš, sa oko 250.000 stanovnika, drugi po veličini grad u Srbiji, nekada industrijski i privredni centar regiona, deli sudbinu većine gradova sa sličnom strukturom privrede i stanovništva u Srbiji, na zapadnom Balkanu. Kakva je to struktura? Predimenzionirana preduzeća po kapacitetima i po broju zaposlenih radnika iz oblasti mašinske, elektronske, tekstilne industrije, ne mogu da prate savremena kretanja na tržištu.
Dakle, sve ovo se dešava pre svetske finansijske krize i onoga što je sada svakodnevnica u Srbiji. Nizak stepen restrukturiranja i privatizacije i kašnjenje ozbiljnih reformi u privredi doveli su do osiromašenja većeg broja stanovnika, jačanja sive ekonomije, povećanja socijalnih tenzija. S druge strane, Niš poseduje uslove da, korišćenjem postojećih resursa, u perspektivi ostvari stabilan razvoj, ali na novim osnovama i, kako kaže Grupa 484, po evropskim standardima.
Mi je sada pitamo – kada? Samo nam recite koje godine, da li će to biti za pet, 10, 15 godina i šta će biti sa svim ljudima koji treba da prežive taj vremenski interval, pošto reforme, očigledno, nisu sprovedene?
Pri tom, neophodno je izvršiti, kao što kaže Grupa 484, mnoge reforme i utvrditi nove pravce razvoja, revitalizovati i restrukturirati postojeće perspektivne sisteme, a da bi sve to moglo da se ostvari, nužno je projektovati strategiju održivog razvoja.
Volela bih da znam šta jedan razvoj čini održivim. Čini se, na prvom mestu, finansije i stabilna privredna delatnost, ali, eto, možda grešim.
Ono što je bilo značajno za sliku Niša, to su raspoloživi resursi grada koji nisu iskorišćeni, između ostalog, povoljan geografski položaj, sa povoljnom hidrološkom situacijom, prostor na više na 597 kvadratnih kilometara, geotermalne vode u nalazištima Niška Banja, Kravlje, Miljkovac, Ostrovica, mineralne vode u području Jelašnice, karsne vode za proizvodnju vode za piće u području Suve planine, plodno poljoprivredno zemljište pogodno za ratarstvo, voćarstvo, vinogradarstvo, lekovito bilje, duvan, autohtone vrste.
To je pitanje za Ministarstvo za ekonomiju i regionalni razvoj – zašto ovi resursi nisu na najbolji mogući način iskorišćeni? To bi značilo iskorišćavanje celog regiona, na primer. Prirodne vrednosti planinskog masiva Suve planine, Jelašničke i Sićevačke klisure, endemične i reliktne biljne vrste, obnovljivi izvori energije, vrlo značajna stavka koja je iskoristljiva za premošćavanje efekata svetske ekonomske krize, kao što su voda, vetar, sunce, biomasa i zadovoljavajući uslovi za razvoj lovstva.
Pošto to nije iskorišćeno, da vidimo kako je rasla stopa nezaposlenosti u Nišu. Godine 2005, ona je iznosila skoro 30%, da budem precizna, 29,91%, a 2006. godine – 30,86%.
Koje su bile preporuke tada? Osmisliti mnogo fleksibilnije programe namenjene nezaposlenima, u koje bi bio uključen širi krug društvenih aktera, i to na osnovu prethodno mapiranih potencijala. Mogućnost planiranja potencijala, takođe, spada u mnogo detaljnije baze podataka, koje nedostaju. Pitam vas, da li ste u međuvremenu napravili baze podataka koje mogu da znače mapiranje potencijala, jer to bi bio značajan podatak koji učestvuje u rešavanju problema nezaposlenih?
Kada je reč o Beogradu, iz nekog razloga, Grupa je odabrala opštinu Palilula i tu su, takođe, pokazatelji koji umnogome ne odstupaju od svih navedenih centara, ali ono što je značajno, jeste da se u Beogradu, ipak, mnogo lakše živi nego u ostalim gradovima Srbije, da većina ljudi koji u Srbiji ne mogu da ostvare sve ono što spada u radni potencijal, da ostvare, na prvom mestu, pravo na egzistenciju, dolaze u Beograd, a onda se dešava da na najbrutalniji način budu vraćeni iz Beograda u mesto prebivališta.
Nadam se da država ima to u vidu i da shvata da će doći do tranzicione migracije u većem broju. Sve veći broj ljudi kaže da, zapravo, samo u Beogradu još može da zaradi. Interesuje nas šta predviđate u tom smislu? Ono što bi bili opšti zaključci Grupe 484, da konačno privedem kraju predstavljanje, na prvom mestu, srpskoj javnosti, rezultata ovog projekta, jeste da se u svih pet analiziranih gradova nezaposlenost kontinuirano povećavala od 2003. do 2006. godine. Udeo mladih do 30 godina, u ukupnom broju nezaposlenih lica, kreće se do 30%, recimo, na Paliluli u Beogradu, do, čak, 73,4% u Kragujevcu, na kraju 2005. S druge strane, u svim gradovima, mladi do 30 godina čine maksimalno 21% ukupne populacije. Ovo je simptomatično, iz nekoliko razloga. Prvo, postoji disproporcija između udela mlade populacije u ukupnom stanovništvu Srbije i stope nezaposlenosti među mladom populacijom. Naime, iako su mladi manjinska populacija u ukupnom stanovništvu, stopa nezaposlenosti među tom populacijom je znatno veća nego među starijim radno aktivnim stanovništvom.
Dakle, ako se kao jedan od osnovnih indikatora za praćenje siromaštva, što je bila tema ovog projekta, uzme nezaposlenost, onda moramo konstatovati da u ovoj oblasti ne samo što nije bilo napretka, već se nezaposlenost od 2003. godine konstantno povećavala. Aktivne mere i programi zapošljavanja, za koje se sredstva izdvajaju iz budžeta lokalnih samouprava, a koja su bila predviđena tadašnjim zakonom o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti, to je tema i današnjeg dnevnog reda, nisu uočeni prilikom ovog istraživanja. Takve mere trebalo bi da obuhvate obuke, prekvalifikacije, dokvalifikacije i drugo.
Pored redovnih aktivnosti Nacionalne službe za zapošljavanje, alternativni načini rešavanja ovih problema, kroz programe i finansiranje lokalnih samouprava, nisu uočeni, osim u Kragujevcu. Zapravo, tu se radilo o sistemu javnih radova, došlo je do upošljavanja posebno ugroženih kategorija. Čini mi se da ste vi i naveli kao jednu od stavki za rešenje problema zapošljavanja ugroženih kategorija, upravo, javne radove. Mislim da mi je taj podatak promakao. Izvinjavam se ukoliko ste to rekli, a ja nisam pribeležila.
Voleli bismo da znamo u kojoj razmeri se planira izvođenje javnih radova, pa da vidimo na koji deo populacije će to uticati i da li imate sliku po određenim gradovima u Srbiji koji su značajni za život ljudi, recimo, u Nišu, Leskovcu, Pirotu, u svim onim drastično nerazvijenim delovima Srbije, opet u kontekstu regionalnog razvoja?
Šta je, takođe, primećeno na nivou lokalnih samouprava i gradova koji su obuhvaćeni ovim projektom? Ne postoje jasni planovi za rešenje problema mladih. To pokazuje činjenica da skoro nigde nije postojao akcioni plan za mlade, kao ni strategija za mlade. Donošenje ovih dokumenata preporučuje se i u Strategiji za smanjenje siromaštva. Dakle, u takvoj situaciji, sasvim je razumljivo što ne postoji usmereni strateški pristup rešavanju problema mladih, samim tim, i ranjivih grupa mladih.
Podaci o različitim kategorijama ranjivih grupa mladih postoje, prvenstveno, u centrima za socijalni rad. Šta je tu uočeno kao negativan trend? Podaci koje imaju centri za socijalni rad vrlo često su nesređeni i nepregledni, kartoteke, nepostojanje elektronskih baza podataka itd. Drugo, komunikacija, što je, isto tako, vrlo značajan podatak, čini mi se da se to nije promenilo, centara za socijalni rad s organima lokalne samouprave i ostalim institucijama, prvenstveno, s Nacionalnom službom za zapošljavanje, na potpuno je nezadovoljavajućem nivou. Stiče se utisak da sve te institucije, ukoliko može to da se nazove institucionalnim kapacitetom, funkcionišu u nekakvim zatvorenim prostorijama, kao da su otuđene jedne od drugih, s obzirom na to da ovi problemi i dan-danas postoje. Moje lično iskustvo govori da je to tako, ali ne mora da bude pravilo; možda sam ja prošla na takav način, ali ne mora da bude, statistički gledano, pravilo. Dozvoljavam, što će reći, da grešim. Dakle, osim strateških dokumenata koji bi se bavili posebnim kategorijama mladih, nisu primećeni pomaci ni u ostalim oblastima. U svim ispitivanim gradovima, uključujući i Beograd, primetan je ogroman nedostatak infrastrukture namenjene mladima. Tu se, na prvom mestu, radi o omladinskim centrima, klubovima, svim onim institucijama koje bi ih na određeni način uključile u društvo i, uslovno rečeno, zaposlile ovu kategoriju ljudi, odnosno novi broj stanovnika, koji je sada dospeo u kategoriju mladih, posle ovog istraživanja.
U svim ovim gradovima primećen je trend relativnog smanjenja socijalnih davanja. Čini mi se da će taj trend biti i dalje izražen. Dakle, iako su se socijalna davanja nominalno povećavala od 2003. godine do danas, ova povećanja nisu pratila trend porasta budžeta, inflatorna kretanja, niti trend porasta stope nezaposlenosti. Realno, može se reći da su socijalna davanja, na dan završetka projekta, manja nego što su, recimo, bila 2003. godine, i to je očigledno bio trend.
Kao vrlo čest problem u svim opštinama potrebno je pomenuti nedostatak podataka, ili veoma loše stanje u kojima se podaci nalaze. Baze podataka u većini državnih službi su, u smislu softverskih rešenja, veoma zaostale. U nekim slučajevima, npr. u Užicu, centar za socijalni rad nema čak ni elektronsku bazu podataka, svi podaci se čuvaju u obliku kartoteke. Dodatne poteškoće nastaju kada je potrebno uporediti podatke različitih institucija, npr. kod centra za socijalni rad i opštinske službe za socijalnu politiku. Usled nekompatibilnosti baze podataka različitih institucija, kooperacija je ponekad veoma otežana, što, naravno, utiče na analizu i planiranje. Pretpostavljam da vi, takođe, imate problem slične prirode.
Imajući u vidu da se nezaposlenost konstantno povećava, na osnovu ovog istraživanja, da se socijalna davanja smanjuju, da se socijalna i omladinska infrastruktura ne razvija, da u većini slučajeva ne postoje jasni planovi i tela koja bi se bavila ranjivim kategorijama mladih i da većina zvaničnih institucija nije upoznata, možemo da zaključimo samo da nije bilo većeg pomaka u realizaciji ove strategije od momenta kada je ona donesena. Preporuke koje su na kraju date Vladi Srbije su uglavnom preporuke koje sam pomenula i koje bi trebalo da uđu u neki referentan okvir rešavanja stope nezaposlenosti, baš kada je reč o efektima finansijske krize.
S druge strane, opet imamo činjenicu koja je nepobitna i opet zvanična. Pri tom, moram da konstatujem da su mediji na prvom mestu, odnosno ranije od poslanika, upoznati s rebalansom budžeta, a mi nismo. Između ostalog, odmah da se ogradim, ovo je iz medija, konkretno je reč o „Politici“, kako oni saznaju – rebalans budžeta, koji je rezultat dogovora sa MMF-om, trebalo bi da znači stezanje kaiša administracije, uštedu, uglavnom, na tzv. diskrecionim rashodima za koje ne postoji zakonska obaveza. To su projekti, usluge, kupovina opreme i investicioni radovi za potrebe državnih organa itd. Mi vidimo da je određeni broj, tj. sva ministarstva su dobila nalog da za 26% smanje broj zaposlenih.
To su sve podaci koji bi trebalo da učestvuju u onome što jeste deo odgovora – na koji način mislite da sprovedete ono što ste meni dali, čak zvanično, kao odgovor.
Pre neki dan sam pomenula, neću se ponavljati, da je na dan 31. decembra 2008. godine, to je vaše resorno ministarstvo dalo, negde oko 64. 033 ljudi trebalo da ostane bez posla po raznim osnovama. Tu sam vrlo precizno nabrojala o kojim preduzećima je reč, koliko radnika, sve zahvaljujući, to moram da priznam, vrlo opsežnoj analizi Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj, ali i Ministarstva za rad i socijalnu politiku, pošto ste zajedno dali odgovor.
Moja pitanja, po pravilu, obuhvataju više oblasti koje su kompatibilne i pokušavam da dobijem precizan podatak, pa ste nam tako, zajedno s Ministarstvom za rad i socijalnu politiku, odgovorili na ono što jeste bilo pitanje, pa se tu uključilo i Ministarstvo trgovine i usluga, jer nam nije bilo jasno na koji način planirate mere štednje, na koji način će moći građani koji ostanu bez posla da nađu neki novi, da izdrže ono što jeste užasno veliko opterećenje.
Da budem jasnija, nominalno su sva primanja svih nas pala. Cene roba i usluga su skočile. To je bilo i pre ove finansijske krize. Dakle, mislim da se direktan uticaj krize na porast cena tek očekuje, pa nije bilo jasno na koji će način, ukoliko se ide na smanjenje ili zamrzavanje primanja, narod moći da preživi.
Tu smo dobili najrazličitije odgovore. Da se sada ne bi ponavljalo, ono što je meni bilo značajno, a jeste zvaničan državni odgovor, to je ono što mi je Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja, sektor za zapošljavanje, 25. februara 2009. godine, poslalo, jer je mene interesovalo gde se stalo s izradom nacionalnog akcionog plana za zapošljavanje za 2009. godinu. Tražila sam tu specifikaciju sredstava i projekata za zapošljavanje lica koja su ostala bez posla.
Dobila sam zvaničan odgovor od vas. Ovde bi verovatno prava osoba za ovu vrstu pitanja trebalo da bude gospodin Dinkić, ali vi ste tu i verujem da ćete mi odgovoriti na sve ove dileme koje sam iznela pred vas. Nisam se bavila konkretno određenim zakonskim rešenjima, ostavljam to za raspravu u pojedinostima, a za ovu raspravu su bili predviđeni i dr Gordana Paunović, Milan Avramović, Dragan Živkov, nadam se da ih na dostojan način predstavljam. Sasvim sam sigurna da biste mnogo više detalja čuli od njih.
Recimo, ono što mi je bilo značajno i jedna tema koju ću sad samo dotaknuti, Dragan Živkov je ipak ekspert za tu oblast, tiče se, recimo, dopinga u sportu i lica koja su ostala invalidi zbog toga što su bili prinuđeni, ostvarivanjem jako velikih i visokih sportskih rezultata, na korišćenje amfetamina. Tako su postali invalidna lica. Vrlo bi zanimljivo bilo kako će država da se odnosi prema tim ljudima.
Takođe, postoji izvestan broj ljudi kojima invalidnost nije priznata u odnosu na izloženost osiromašenom uranijumu. Naravno, reč je o ratnim vojnim invalidima, kao i o učesnicima ratnih dejstava tokom NATO agresije. Država iz nekog razloga opet želi da bude slepa u odnosu na taj problem. Naše političko uverenje je da ne želi da se dovede u vezu osiromašeni uranijum s evidentnim uticajem na zdravlje radno sposobnog stanovništva. Tu nisu samo vojna lica, već i civilno stanovništvo.
To su sve pitanja kojima ćemo se pozabaviti u raspravi u pojedinostima. Da su moje kolege tu, oni bi, svakako, na mnogo kvalifikovaniji način pred vas izneli mnogo detaljnije podatke, pa mislim da bi rasprava bila korisna, u tom smislu da vidimo šta bi trebalo da bude plan aktivnosti za ovu i, uslovno rečeno, za neke naredne godine.
Ono što bih, takođe, želela da saopštim javnosti, a da se ipak stvori slika da pokušavamo da dođemo do odgovora kako prevazići krizu, jeste da se trudimo da se obraćamo zvaničnim organima. Ono što jeste političko delovanje SRS-a, to je da nikada nismo delovali na marginama institucija i društva, nego u okviru institucija i državom garantovanog sistema, pokušavajući da, argumentovanom kritikom onoga što mislimo da vlast ne vidi, ili gde, jednostavno, greši, dođemo do onoga što je, pretpostavljam, zajednički cilj svih nas, a to je bolji život, odnosno život dostojan čoveka u Srbiji, što je, očigledno, samo ideja.

Koristiću i onih pet minuta što mi je preostalo.
Ono što ste mi dali kao zvaničan odgovor, jeste da su prioriteti politike zapošljavanja u 2009. godini zadržavanje nivoa zaposlenosti iz 2008. godine, rešavanje radnopravnog statusa viška zaposlenih. Situacija je bitno izmenjena, ovo je odgovor od 25. februara 2005. godine. Volela bih da znam na koji način ćete ovaj prioritet da ostvarite, koja je finansijska konstrukcija potrebna za ostvarivanje ovog prioriteta. Kao drugi prioritet ste naveli povećanje formalne zaposlenosti u privatnom sektoru i smanjivanje regionalnih razlika.
Zaista sam se potrudila da se pripremim za ovu raspravu, da podacima oslikam kakvo je stanje regionalnog razvoja. eto, na osnovu jednog jedinog projekta koji sam imala prilike da vidim, Grupe 484, pa me interesuje kakav je plan aktivnosti u smislu formalne zaposlenosti u privrednom sektoru i smanjivanja regionalnih razlika, onda za smanjivanje ponude i potražnje na tržištu rada, realizacijom mera aktivne politike zapošljavanja? O tome ste govorili, ne bih vas primoravala da se ponavljate. Takođe ste naveli, kao jedan od prioriteta, unapređenje socijalnog dijaloga i povećanje efikasnosti Nacionalne službe za zapošljavanje.
Pošto znamo da je trend rešavanja političkog i socijalnog mira, uglavnom, pred izbore, bio da privatizacioni fondovi odlaze na kupovinu socijalnog mira, da je u državi Srbiji najprofitabilnije raditi za državu i paradržavu, sada imamo problem. Podatak je izneo gospodin Dinkić, da je preuzeo državni aparat sa osam hiljada, a sada ih je 28 hiljada.
Mi smo prvi koji smo se na vreme zalagali za racionalizaciju, a sada smo imamo problem da razmišljamo na sledeći način – šta ćete da uradite sa ljudima koji će neminovno ostati bez posla? Na koji način ćete rešiti probleme ljudi koji više neće moći da prehranjuju, bar na neko vreme, svoju porodicu?
Takođe, ovde ste naveli nekoliko projekata i zaista bih volela da vidim, recimo, kako izgleda, ko su učesnici projekata, šta su ciljevi projekta. Recimo – Otpremninom do posla; dva miliona evra je predviđeno za ovaj projekat. Mi samo imamo naziv i finansijska sredstva.
Takođe ste naveli projekat podrške nezaposlenima i razvoj ljudskih resursa – Radimo zajedno do posla. Volela bih da vidim kako izgleda taj projekat. Tu je predviđeno dva miliona evra. Promocija zapošljavanja mladih u Srbiji, milion i 200 američkih dolara. Podrška razvoju nacionalne politike zapošljavanja, ovo me posebno interesuje, ne znam kako izgleda ovaj projekat, ali je predviđeno milion i po evra. Podrška nacionalnim naporima za promovisanje zapošljavanja mladih i upravljanje migracijama. To je projekat koji bi trebalo da traje između 2009. i 2012. godine. Finansijska konstrukcija, preciznosti radi, 6.143.138 dolara. Volela bih da vidim kako izgleda ovaj projekat, zbog nekih budućih rasprava.
Bližim se kraju, ostavila bih možda minut-dva, pretpostavljam da ćete odgovoriti na neka od pitanja, pa da mogu da iskoristim priliku da vodimo dijalog. Nadam se da ste ovo shvatili kao argumentovani prikaz stanja, pretpostavljam da ćete ponuditi neki okvir koji bi trebalo da da nadu ljudima koji će ostati bez posla.
Ovde bih završili, jer bih želela da ostavim i taj minut, koji mi je dragocen, pošto ću čuti, pretpostavljam, odgovor na naše dileme, a posebno da li će ovi zakoni moći da se sprovedu na teritoriji KiM-a. Hvala.

Gospođo Đukić, hvala.
Gospođo Kalanović, ovo je, naravno, bio samo prilog raspravi i dijalogu za koji mislim da je neophodan na ovom jedinom mestu gde se susreću vlast i opozicija. Sasvim sigurno ćemo da pratimo kretanja u svim ovim gradovima, jer se tu nalaze ljudi koji su, na prvom mestu, naši članovi, pa smo obavezni prema njima, koji su nam dali poverenje za ovakvu vrstu političke akcije.
Mene samo interesuje koja je stopa nezaposlenosti, recimo, u Nišu i Kragujevcu na današnji dan, da li imate taj podatak? Niko ne kaže da nije ništa učinjeno i da nije bilo pomaka ili pokušaja, ali, naprosto, želimo da sagledamo kompletnu situaciju i da vidimo kakva su predviđanja. Imam utisak da ste pričali o svemu onome što je do sada urađeno. Međutim, čini mi se da će efekti krize to pomeriti u smislu negativnih trendova. Zaista me interesuje aktuelni podatak procene nezaposlenosti Niša, Kragujevca, jer o njima je bilo reči.
Celokupna ova priča je bila u kontekstu pojašnjavanja da trend nezaposlenosti postoji od 2000. naovamo, da i dalje postoje ljudi koji izlaze iz zemlje i idu trbuhom za hlebom, zato što je klima takva. U kontekstu rebalansa budžeta, spoljnih dugova, situacija koja dolazi…
(Predsednik: Vreme, gospođo Raguš.)
… završavam, pred sve nas, čini mi se da će dovesti do toga da razmišljamo o nekim drugim postupcima, ali ovi konkretni podaci su nama preko potrebni, da bismo mogli da razmišljamo na konkretniji način.
Za vašu informaciju, neću čitati sve poruke koje su stigle na telefon, ovo je praćeno, ovaj dijalog je dobar. Kažu da u Kragujevcu nije takva situacija…
(Predsednik: Zahvaljujem.)
… da je situacija mnogo gora. Završavam. Hvala.

Gospodine predsedavajući, hvala.
Dali ste mi odličan šlagvort za ono što sam htela da pitam. Prvo, kome se mi ovde obraćamo? Gde su predstavnici Vlade? Gde su predstavnici resornog ministarstva? Ovo je vrlo značajna tema da bismo se mi jedni drugima obraćali, a s obzirom da ih nema ovde, to dovoljno govori o odnosu potpuno otuđene vlasti od Parlamenta.
Dakle, narod u Srbiji treba da zna kakvo je stanje u sudstvu, na koji način se donose sudske odluke. Trebalo bi, takođe, da zna da ono što mi možemo da konstatujemo, kao što je prethodna koleginica rekla, jeste da, u najvećoj meri, zaista postoji pritisak od strane izvršne vlasti na sudske odluke, da mi i sada raspravljamo o nečemu o čemu nemamo ni predstavu zbog čega određeni ljudi odlaze s određenih sudijskih ili tužilačkih dužnosti.
Mi nemamo propratni materijal koji bi nas upoznao s tim koji to razlozi čoveka nateraju da napusti određenu dužnost, a pri tom znamo, s obzirom na to da redovno razgovaramo sa sudovima, da oni obavljaju tako važan i odgovoran posao, koji, složićete se svi, utiče na svakodnevni život i sudbinu svih ljudi koji su imali prilike, a skoro da su svi imali prilike, da se suoče sa sudovima u Srbiji. Ono što može da se zaključi na osnovu konstatacije zaista časnih ljudi koji pripadaju ovoj oblasti jeste da ne mogu da izdrže pritisak i presiju, najčešće od strane određenih ljudi koji su vlasni da intervenišu na sam proces donošenja sudskih odluka, ali, opet ću da apostrofiram, ovde nema predstavnika resornog ministarstva koji bi nam odgovorili na konkretna pitanja.
Mi ćemo se dalje baviti konkretnim primerima, koji će biti dokaz direktnog uticaja izvršne vlasti na proces donošenja sudskih odluka. Mi ćemo, takođe, da predstavimo primer jednog potpukovnika u penziji, o kojem smo govorili pre nekoliko meseci, gde postoji čak odluka Vrhovnog suda Srbije, koju izvršna vlast apsolutno ignoriše. To je stanje u državi Srbiji u kojoj ne može da se vidi jasna podela između tri grane vlasti. Onda bi, takođe, narod u Srbiji trebalo da zna da samo ukoliko ima dobre veze s predstavnicima režima, na prvom mestu, s gospodinom Tadićem, moći će da sudske odluke idu u korist njima.
Ovde ne govorim o onim časnim izuzecima koji su istrajavali u obavljanju svoje sudijske ili tužilačke delatnosti, ali je pitanje da li će oni ostati na svojim mestima, s obzirom na to da ih očekuje prava lustracija. Ono što obećavamo srpskoj javnosti, svim tim časnim ljudima, to je da pomno pratimo proces imenovanja koji se najavljuje, ne bismo li tako utvrdili da li je tako važna grana vlasti udaljena od politike. Mi kažemo da nije, imamo konkretne dokaze za to, i to ćemo da predstavimo.
Nečuveno je da mi nikakav propratni materijal za ovu tačku dnevnog reda nismo dobili. Toliko o odnosu prema ovako ozbiljnoj temi vladajuće koalicije. Javnost u Srbiji to treba da zna.
Ono što je i te kako značajno, mislimo da se time u dobroj meri pozabavimo, jeste da li je uopšte država Srbija vlasna da o bilo čemu nezavisno odlučuje, odnosno da nezavisno odlučuje u sudskoj oblasti.
Mi ćemo opet dokazati da nije, recimo, u kontekstu saradnje s Haškim tribunalom, u kontekstu sprovođenja istražnih radnji na teritoriji Republike Srbije. Onda, gde je sudstvo Srbije prisutno, recimo, na teritoriji Kosova i Metohije?
Dakle, mi smo očekivali da nam gospođa Malović prenese detalje razgovora sa De Kermabonom, šefom misije Euleks. Takođe smo očekivali da nam da odgovore na temu ko je nju ovlastio da pregovara s misijom Euleks i o čemu je, zapravo, bilo reči? Da li mi to prihvatamo potpuno nezakonitu i nelegitimnu misiju Euleks na suverenom delu teritorije, kao što je KiM?
Evo, mi smo bili spremni da saslušamo argumente gospođe Malović, a ne samo da se oslanjamo na pisanja u štampi i na saopštenja koja Vlada donosi i objavljuje na svom sajtu. Možda neki od nas ne žele da konstatuju sajt Vlade. Žele da vide predstavnike Vlade tu, zbog javnosti u Srbiji, koja samo u 30% slučajeva može da koristi usluge Interneta.
Nažalost, srpska javnost treba da zna – ovako izgleda slika Parlamenta kada pričamo o sudijskim i tužilačkim dužnostima, a samim tim i o stanju u pravosuđu, jer nema predstavnika Vlade.
Ja bih samo iskoristila ovoliko minuta, a onda ću posle koristiti preostalo vreme.

Samo bih volela da mi ponovite koliko ukupno imam vremena.
(Predsedavajući: 68 plus 14.)
Dakle, ono što ću izneti na početku ovog dela predviđenog za Poslaničku grupu SRS-a ovde je trebalo da govore gospodin Krasić i gospođa Vjerica Radeta. Nadam se da ću na doličan i dostojan način predstaviti moje dvoje kolega. Da ih zamenim, nemam iluziju da mogu, jer je reč o kolegama s izuzetnim pravničkim i poslaničkim iskustvom, tako da bi to u mom slučaju bilo skoro ''nemoguća misija'', ali javnost u Srbiji ne sme da bude uskraćena za sve ono što je aktuelno stanje u pravosuđu u Srbiji.
Jeste da je danas Veliki četvrtak za sve pravoslavne hrišćane i naravno da pravoslavni hrišćani iščekuju dolazak jednog od najznačajnijih praznika, stoga im zaista želimo mir, pomirenje i radost ovom prilikom.
Nadam se da nećemo uneti dodatni nemir, ali istina bi trebalo da bude i krajnje hrišćanska vrlina i mi se trudimo, kao predstavnici opozicije, da utvrdimo šta je, zapravo, diferencijalna dijagnoza stanja u Srbiji, ukoliko bih sebi dala slobodu da se izražavam medicinskim rečnikom.
Ono što definitivno govori o tome da država Srbija ne upražnjava svoje prerogative državnosti, dakle, da ne postoji na delu KiM-a, jeste nelegalna i nelegitimna misija Euleks, uspostavljena van svih pravnih okvira na suverenom delu teritorije Kosova i Metohije, na kojoj Srbija ne postoji. To je činjenica.
Javnost u Srbiji zna da Poslanička grupa SRS-a, svaki put kada je na dnevnom redu predlog određenih zakonskih rešenja, predstavnike Vlade ima običaj da pita da li će taj zakon biti primenljiv na teritoriji KiM-a. Do sada nismo dobili nijedan odgovor.
Mi bismo i ovaj put predstavnika Vlade pitali, ali, nažalost, gospođa Malović, ministar pravde, nije prisutna. Koliko smo čuli gospodina Ristića, nije uspeo da obezbedi njeno prisustvo. U normalnim okolnostima, rasprava na temu ove tačke dnevnog reda bi trebalo da se odloži za onaj momenat kada su obezbeđeni uslovi, ali s obzirom na to da je takva situacija, možda i nije loše da se vidi odnos vlasti prema Parlamentu.
Ono što smo želeli da postavimo i problematizujemo, s pravom, jeste i razgovor koji je objavljen u medijima, o kojem mi, kao poslanici, ništa ne znamo, nemamo ni priliku da saznamo, razgovor srpskog ministra pravde sa šefom Euleks misije. Ili bi možda trebalo da krenemo od izjave predsednika Srbije gospodina Tadića, kojom on demantuje sve marketinške poteze u smislu očuvanja integriteta Srbije i suverenosti, samo jednom rečenicom objavljenom u „Politici“, na dan 7. aprila 2009. godine, u tekstu pod nazivom „Euleks u punoj snazi“.
''Iz Euleksa poručuju da imaju dobru saradnju, kako sa kosovskim institucijama, tako i sa zvaničnim Beogradom. Predsednik Srbije Boris Tadić još u decembru je poslao pismo kojim je pozdravio razmeštanje Euleksa na čitavoj teritoriji Kosova. Nedavno je delegacija Misije boravila u Beogradu, gde se razgovaralo o bitnim stvarima u vezi sa regionalnom saradnjom, pogotovo u oblasti borbe protiv organizovanog kriminala.''
Nije jasno na koji način gospodin Tadić, kao predsednik Srbije, zaista misli da objasni narodu, recimo, još jedan od marketinških poteza njegovog tima, kako će da uspe da se približi EU i da sačuva integritet KiM-a.
Na teritoriji KiM-a imamo potpuno bespravno postavljenu misiju vladavine prava, Euleks, s kojom gospodin Tadić komunicira i ima prepisku, a da mi to ne znamo.
Očekivali smo da saznamo i da dođemo do konkretnog odgovora na pitanje ko laže u državi Srbiji. Taj odgovor, očigledno je, nećemo dobiti. Vrlo je verovatno da je tektonski poremećaj na političkoj sceni Srbije nastao upravo zbog ovoga, zbog protektorata pod kojim je država Srbija. O tome svedoči činjenična situacija na teritoriji KiM-a.
Da vas podsetim, majski izbori bili su raspisani upravo zbog razilaženje na temu KiM-a. Činjenično stanje je tada bilo da bi SSP trebalo da bude, praktično, priznanje nezavisnosti KiM-a od strane države Srbije, jer je marketinški procenjeno kao vrlo loš potez i vrlo loša postavka da Srbija, odnosno režim u Srbiji to javno uradi. Sledeći potez je bila implementacija misije Euleks, van Saveta bezbednosti, van okvira Rezolucije 1244, pa mi to razumemo kao protivpravno, nelegalno i nelegitimno. Sledeća faza završetka kosovskog pitanja, dakle, nezavisnosti KiM-a, za koji Vašington i Brisel kažu da je bespovratan proces, je ono što smo imali prilike da čujemo na sednici Saveta bezbednosti, održane 23. marta, da je Kosovo nezavisno, kažu Britanci i Amerikanci, i to je činjenica koja je bespovratna. Dakle, o statusu se više ne raspravlja. Mi to, takođe, čujemo, ali tako što Euleks piše o tome da gospodin Tadić pozdravlja razmeštanje upravo te misije Euleks na teritoriji KiM-a.
Nažalost, nećemo moći da s gospođom Malović pričamo o detaljima razgovora, recimo, sa šefom Misije, De Kermabonom, a iskrena nam je želja bila da saznamo detalje razgovora, zato što smo naišli na zahtev Skupštine zajednice opština KiM-a kojim traže smenu Snežane Malović zbog pritiska na srpske sudije u Kosovskoj Mitrovici da uđu u sud samoproglašene republike Kosovo.
Znamo da je Vlada, nakon saopštenja Zajednice opština na KiM-u, vrlo oštro reagovala, tako što je čak i ljude koji predstavljaju Skupštinu zajednice nazvala profesionalnim patriotama, za šta mislimo da je potpuno politički nekorektno i neprimereno. Samim tim što predsednik Srbije, zapravo, demantuje suštinu poteza Vlade Republike Srbije u smislu očuvanja teritorijalnog suvereniteta i integriteta, to je samo marketinški trik da se Srbi ne bi dosetili da Vlada prihvata, de fakto, nezavisnost KiM-a, jer su mentori režima Borisa Tadić, dakle, američka i briselska administracija, tako odlučili.
Međutim, nećemo moći da razrešimo tu dilemu. Saznajemo iz medija da je bilo pregovora na tu temu i da je De Kermabon, šef misije vladavine prava Euleks, pričao upravo o ovoj vrsti saradnji, ali se unapred radujemo momentu kada ćemo moći, recimo, da čujemo odgovore na pitanja kako je to Sud Euleksa, recimo, u drugostepenom postupku, oslobodio Fljorima Ejupija, koga je prethodno Sud UNMIK-a osudio na 40 godina zatvora zbog napada na autobus "Niš ekspresa", kada je poginulo 12 Srba, a više njih ranjeno.
Voleli bismo da čujemo od gospođe Malović, unapred se radujem momentu kada će se ona pojaviti, na koji način je država Srbija odreagovala na ovakav presedan, pogotovo na još brutalniji odgovor da je na osnovu postavljenih dokaza mogla da se donese samo takva odluka. Vrlo je verovatno da bi trebalo da vas podsetimo šta je napad na autobus "Niš ekspresa" značio za, uslovno rečeno, porodice tih poginulih ljudi.
Euleks je nama ovom odlukom poslao vrlo jasnu poruku, vrlo jasan signal šta, zapravo, misle o nama, na koji način žele da se ponašaju i da nameravaju tu da ostanu. Dakle, sve ono što režim Borisa Tadića pokušava da spinuje medijskim kampanjama, demantovano je u javnosti konkretnim primerima, koje ćemo mi ovde izneti, jer jeste situacija da se priča o stanju u pravosuđu i o tome šta svi mi možemo da očekujemo od pravosudnog sistema Srbije.
Ono što nas je, takođe, zaprepastilo, volim da govorim o konkretnim primerima, jeste, između ostalog, jedna nesvakidašnja odluka za koju javnost mora da zna. Recimo, Gradsko veće Niša je donelo odluku da kandidati za javne funkcije, načelnike gradskih uprava, mogu biti kandidati koji su pod istragom.
Ono što zaprepašćuje, jeste potpuna derogacija onoga što je pretpostavka obavljanja odgovornih funkcija u državi, ali zamenjuju se teme, pa su poslanici na listi najnegativnijih osoba, koje očigledno otvaraju teme koje se ne sviđaju onima koji upravljaju medijima, tj. režimu Borisa Tadića.
Takođe, imamo situaciju gde nevladine organizacije, konkretno, tu mislim na gospođu Natašu Kandić, direktno utiču na rad pravosudnih organa svojim prisustvom, izjavama u medijima, pa su tako izazvali užasne proteste u Leskovcu, povodom hapšenja nekih od pripadnika 37. odreda posebnih jedinica policije. To je direktna posledica, možemo sa sigurnošću da tvrdimo, to ćemo i dokazati u ostalom delu predviđenom za Poslaničku grupu SRS-a, izricanja presuda najvišem srpskom državnom, policijskom i vojnom vrhu u Hagu, koje će, sistemom spojenih sudova, pokušati da dokažu opravdanost potpuno nelegitimne misije Euleks na teritoriji KiM-a.
To je suština. Suština je, upravo, da se kolektivno osudi jedan narod i da se opravda postojanje okupacije dela teritorije od strane vašingtonske i briselske administracije.
Čini mi se da javnost u Srbiji, to pokazuju skorašnje ankete, skoro da nema dilemu da je upravo to ono o čemu se radi. Nisu Srbi ovde problem, problem je Rusija, približavanje Rusiji, geostrateška tačka koja mora da se kontroliše od strane druge po jačini baze, američke baze, u svetu, kao što je baza Bondstil.
Očekivali smo da dobijemo izveštaj od gospođe Malović vezan za Bondstil, s obzirom na to da je, na osnovu izveštaja Saveta Evrope, komesara za ljudska prava, uočeno da je u jednom momentu u Bondstilu bila postavljena naprava koja je identična napravama u čuvenom zatvoru CIA-e u Gvantanama beju, da su u Bondstil odvođeni ljudi koji su na protivpravan način bili, u stvari, oteti i kidnapovani, da su tu vršena određena ispitivanja i da su se tu, tokom Misije Saveta Evrope, videli određeni Srbi i određeni Albanci. Očekivali smo da dobijemo izveštaj na tu temu, ali, nažalost, nećemo ga dobiti.
Ono što će SRS zahtevati od gospođe Malović, jesu svi ti zvanični izveštaji. Posebno bih želela da skrenem pažnju da ćemo zahtevati javnost suđenja, recimo, pripadnicima 37. odreda posebnih jedinica policije, iz jednog prostog razloga, zato što srpsko pravosuđe uvodi institut koji je nama, kao članovima tima za odbranu dr Vojislava Šešelja, jako poznat iz haške prakse, a to su insajderi. Bilo bi vrlo zanimljivo da čujemo na koji način se prilazi insajderima, ko su ti ljudi koji treba da osude one koji su radili samo ono što je njihova dužnost nalagala, u jednom momentu konkretne agresije i konkretnog delovanja šiptarskih terorista na nedužno srpsko i nesrpsko stanovništvo na teritoriji KiM-a. Zašto o tome govorimo? Kao tim smo se susretali s metodologijom rada Haškog tribunala, koji je vrlo zanimljiv u kontekstu nezavisnog sudstva na teritoriji države Srbije.
S obzirom na to da volim da govorim o konkretnim izvorima, pri tom, izvorima bliskim vladajućem režimu, ili makar izvorima koji su slovili za obaveštajce DOS-a, takođe ću da upoznam javnost s izjavom koju je gospodin Zoran Mijatović, mislim da je ovo čak ekskluzivno, dao timu za odbranu dr Vojislava Šešelja. Reč je o zameniku Gorana Petrovića, načelnika Resora DB-a, čoveku koji je važio za čoveka bliskog DOS-u, samim tim što je bio zamenik načelnika Resora, 2003. godine. Mislim da je tada ministar unutrašnjih poslova bio Dušan Petrović.
Zoran Mijatović, koji se sudio sa dr Vojslavom Šešeljem godinama, nekoliko godina kasnije je dao izjavu timu za odbranu dr Vojislava Šešelja i mislim da ne bi bilo loše da vidimo kako Hag, odnosno Haški tribunal deluje na teritoriji države Srbije. Izjava je data 12. aprila 2007. godine, overena u Trećem opštinskom sudu u Beogradu, overa je broj 2858/2007. Ovo s namerom govorim, zato što želim da sve bude transparentno i proverljivo. Odslikava stanje institucija, u kakvoj mi to državi živimo i konstatuje činjenicu da državom Srbijom mogu da defiluju svi koji to hoće, koji predstavljaju najrazvijenije obaveštajne strukture zapadnoevropskih demokratija. Ovde ćemo da vidimo da je britanska obaveštajna služba i te kako upletena u događaje koji slikaju svakodnevicu na teritoriji države Srbije, ali i iz izjave nekoga ko je vlasan da o tome govori, evo na koji način.
Zoran Mijatović u svojoj izjavi kaže – vrlo brzo smo uvideli da Haški tribunal vodi svoju politiku, da ne želi da s državnim organima ima jedan normalan partnerski odnos.
I to smo hteli da pitamo gospođu Malović, u čemu se sastoji dvosmerna saradnja s Haškim tribunalom?
Takođe, gospodin Mijatović kaže – videli smo koje je interesovanje Haške kancelarije. Bilo je usmereno u ljude iz BiH, Republike Srpske Krajine, s akcentom na Martića. Oni su tada imali neke podatke da je Martić u Srbiji i da kreću ka njemu. Druga karakteristika je da se preko nevladinog sektora Haška kancelarija predstavi kao da postoji i radi, te da smo mi ti koji treba njima da pomognemo. Ubrzo smo videli da se u Haškoj kancelariji pojavljuju ljudi koji dolaze i nude usluge. Saznajemo da se mnogi ljudi bogate od tog momenta.
''Toliko o insajderima. Mnogi ljudi su u to doba donosili u Hašku kancelariju razne dokumente. Ne znam koliko je to koštalo, ali znam da postoje podaci ko su ti ljudi. Nismo znali da li je to fotografija, kaseta, ili neki fonozapis. Nismo znali šta je tačno bilo u pitanju, ali smo znali šta se radi.''
Tim za odbranu dr Vojislava Šešelja zna o čemu je reč i o tome ćemo da pričamo kada za to zaista dođe vreme. Nadamo se, biće dovoljno jakih tema da srpsku javnost upoznamo s tim na koji način se upoznaje narod u Srbiji i na koji način će se sprovoditi određeni postupci pred Specijalnim sudom za ratne zločine.
Gospodin Mijatović kaže – ja ću negde do 1998. da budem upućen u to šta to Hag radi. ''Oni to rade ispod žita. Oni imaju neke svoje načine rada. Oni državne organe blefiraju. Zašto? Neću to znati 1996, ali krajem 1997. nama je jasno''.
To su, inače, godine najvećeg sukoba između gospodina Mijatovića i dr Vojislava Šešelja. Između ostalog, tema je bila Hag i ono što je tada trebalo da bude zloslutna budućnost Srbije, a nažalost, postala sadašnjost, a dr Vojislav Šešelj je to tvrdio.
Dakle, oni ne žele da kontaktiraju s državnim organima, kaže gospodin Mijatović, jer smatraju da smo mi deo tog aparata, jer kako on sa mnom da kontaktira kada mene taj Hag, verovatno, očekuje danas-sutra na nekoj stolici. ''Tako se, između ostalog, Sreten Lukić našao u Hagu, gospodin Pavković našao u Hagu, tako je u Hagu završio gospodin Perišić, tako će u Hagu, nekom Hagu, kao političkom instrumentu arhitekata nekog novog poretka sveta, da se nađe, možda, neko iz vladajuće, trenutne, koalicije. Pokazaće 2002. godina da to što kažem nije bilo daleko od istine. Tek, 1997. godine to vidimo. Vidimo da se institucije države Srbije preskaču.''
Zaista nam je bilo neophodno da gospođa Malović bude tu, jer očekujemo zvaničnu reakciju Ministarstva pravde. Ova izjava bi trebalo da bude početak određenih akcija. Da je država Srbija normalna država koja drži do sebe, a ne protektorat, ona bi morala da reaguje posle izjave nekoga ko je obavljao funkciju zamenika načelnika Resora DB-a.
Dalje, ''smatramo i insistiramo, Goran Petrović, načelnik Resora DB-a Republike Srbije i ja, da ne može tako niko da se ponaša i rekli smo ministru Mihajloviću da špijuni rade ovde kao žuti mravi.''
Meni je zaista drago što je gospodin Mijatović skupio hrabrosti da ovo napiše. Dobar deo onoga što se nalazi u izjavi i što je ušlo u spis dr Vojislava Šešelja pred Haškim tribunalom nalazi se u knjizi "Opelo za državnu tajnu". Onaj najznačajniji deo, koji želim svima da predstavim, a posebno srpskoj javnosti, tiče se britanske obaveštajne službe.
Gospodin Mijatović, u izjavi datoj timu za odbranu, kaže – britanska obaveštajna služba je ključna služba, koja, praktično, treba da priprema ljude za Haški tribunal. ''Godine 2002, britanska obaveštajna služba je, upravo, kako bih vam rekao, logistika Haškog tribunala, kao logistika ljudi, ali vrlo opasna logistika. Ono što sam uspeo da saznam tih godina, pa i onih zadnjih godina, svi ti ljudi koji su u Haškoj kancelariji, tanki su što se tiče istražnih radnji, policijskih radnji. Britanci su kombinovali, pa se koristi neka dvojna agentura. Brojne igre koje smo imali, na primer, sa britanskom službom, praktično će da otvori određeni Ratomir Tanić, vrlo verovatno svima vama poznat. Preko Tanića, engleska služba tipuje buduće insajdere za Hag. Dovode ih do Beča, gde se završava posao. I na mene su bacili oko.
Znači, u 2002. godini, preko engleske obaveštajne službe se, preko tih naših saradnika, tipuju ljudi i na razne načine dovlače do Beča. To su ti pravi mogući insajderi. Jedan deo tih ljudi će se kontaktirati ovde, pre svega, oficiri Vojske Jugoslavije, što je mene zaprepastilo, za neke nije, jer znam kakvi su ljudi. Određeno je ovde u Beogradu, s oficirima je, uglavnom, kontakt bio u Budimpešti.
Zašto – to ne znam. Znam ko je išao. Išli su policijski oficiri. S nekima su se dogovorili i ovde. Neki su se dodvoravali, neki su se plašili, ali danas-sutra svi ćete vi doći na red.''
Ovo su reči gospodina Zorana Mijatovića, i sada treba da pričamo o pravosuđu i institucijama u državi Srbiji.
''Ta 2002. godina'', citiram dalje gospodina Mijatovića, ''je godina kada se ljudi s najvišeg ranga u policiji pripremaju da daju intervjue Haškoj kancelariji. Tanić je bio naš saradnik. Mihajlović se 2001. godine našao s njim u Parizu.''
Pariz je, inače, vrlo značajno mesto za mnoge sa političke scene Srbije, posebno restoran Hotela "Ric" u Parizu. Tu mogu da se nađu tajkuni, predsednici nekih susednih zemalja, ali o tome ćemo nekom drugom prilikom, pa ćemo videti do kraja na koji način se formira politička scena i donose političke odluke u državi Srbiji.
Nego, da nastavim gde je Zoran Mijatović stao: ''Služba je bila obaveštena o svim ovim susretima, zbog vrlo široke mreže svojih operativaca. Država Srbija ima podataka o ovome. Ovo je 2002. godina. Haški istražitelji, dok nisam napisao knjigu, nisu znali da sam snimio sve detalje razgovora. Džefri Najs, takođe. Sve je snimljeno.''
Sada govori o samom postupku uzimanja izjave. Sve se to dešava u državi Srbiji. To je čovek koga su dve vlade oslobodile čuvanja državne tajne. Gospodin Mijatović kaže: “Dolaze tri, znači, dolaze dva istražitelja i prevodilac. Ovaj se zove Majkl Stepanović, drugi je Fulton. Fultona znam od kada sam imao zvaničnu saradnju sa Hagom. Dolazi u pratnji nekoga. To je jedan Irac. To je čovek koji se ubacio u te naše“ – ovo je značajno za današnju temu – „pravosudne intelektualne krugove, išao je po splavovima sa tužiocima, on je plaćao. Sve sam ja to znao još 2001. godine i znao sam s kim imam posla. Znači, njega su doveli da tu bude kod mene, i taj Australijanac“.
Izjava broji više desetina strana. Ja ću čitati samo određene delove, da konačno, vrlo jasno, bez ikakve rezerve, oslikamo državu Srbiju i odnos vlasti prema svemu ovome.
U ta tri dana uzimanja izjave od gospodina Mijatovića, prava borba je bila za zapisnik, svi koji su došli, tu je bio čak i Džefri Najs da od njega uzme izjavu, baratali su insinuacijama, u zapisnik su se unosile potpuno pogrešne stvari, ali nijednog momenta nisu bili svesni da prevejani operativac sve to snima.
Na osnovu celokupnog toka uzimanja izjave od gospodina Mijatovića, nastala je knjiga „Opelo za državnu tajnu“. „Opelo za državnu tajnu“ je možda i uvod za opelo za samu državu Srbiju koja ovako nešto dopušta. Gospodin Mijatović i gospodin Petrović su Dušana Mihajlovića upozoravali da pripadnici stranih obaveštajnih službi vršljaju po Srbiji. Nijedne reakcije na tu temu nije bilo.
Da vas podsetim, slična situacija je bila kada je bačena bomba na kancelarije, na prostorije misije Euleks na teritoriji KiM-a. Tada su uhapšena dvojica pripadnika nemačke savezne obaveštajne službe, koji nisu bili našem MUP-u prijavljeni kao pripadnici obaveštajne službe. Oni su bili prijavljeni kao radnici jedne firme. Njihovo hapšenje naručila je druga obaveštajna služba, jer trenutno besni rat u pogledu krijumčarenja droge na teritoriji KiM-a, a to je izborna privredna delatnost u toj šiptarskoj tvorevini, baziranoj na srpskoj krvi.
Idemo dalje. On tu opisuje okolnosti pod kojima se izjava uzimala. Kaže: „U petnaest do deset, zove me Mihov, to je, inače, šef Haške kancelarije ovde, i kaže – gospodine Mijatoviću, slučajno je Džefri Najs ovde u Beogradu. Ja sam znao da to nije slučajno, ja sam bio žandarm, pa uvek znam kada on dođe ovde. Ne sad ovo, kao, pišu novine, znam ja i kada ne pišu, kao, slučajno je došao i, kao, Džefri je pročitao zapisnik od prethodnog dana i strašno bi želeo da me upozna.“
Ovo se sve dešava u njegovom stanu. „Džefri Najs“, kaže Mijatović, „u mom stanu je 20. jula 2002. godine, u 10.20, ili kasnije, i kaže meni – ne znam da li vi znate koja su vaša pravila. Kažem – ja apsolutno dobro znam, nemate razloga. Ne, ne, da će on mene da nauči, kaže – znate, kada mi to sve procenimo, a vi ste takvi i takvi, vi ovo i ono, mi to kad procenimo, vi možete, kao, da se odlučite da dođete sami, da budete svedok. Ali, kada procenimo, dakle, na silu vas dovučemo“.
Ono što je vrlo značajan deo, a tiče se, prvo, odlaska dr Vojislava Šešelja u Hag, u knjizi „Sačekuša za Srbiju“, takođe, piše gospodin Mijatović, a slučajno znam da se priprema da napiše i treću knjigu. U delu koji se bavi fenomenom Šešelj, kaže da se Šešeljem bavila Klintonova administracija, ali ponajviše čelnici DOS-a, i vrlo vredno se o tome starao gospodin Dušan Mihajlovi. Karla del Ponte u svojoj knjizi kaže da je gospodin Đinđić preporučio da vode Šešelja i da ga ne vraćaju. Godine 2003, diže se potpuno fingirana optužnica protiv predsednika SRS-a, jer je išao na prebacivanje preko milion glasova na izborima. Naravno, logična posledica svega toga je, kada je dr Vojislav Šešelj bio potpuno svestan da se diže optužnica, da on, jednostavno, ne želi da opterećuje svoj narod daljim pritiscima od strane najmoćnijih sila sveta. On je dobrovoljno otišao u Hag, u kome se nalazi šest godina, na osnovu lažne optužnice koju su pripremili politički protivnici i na osnovu insajdera, a sada ćete čuti kako su se insajderi pripremali za slučaj Šešelj.
Prevashodno treba da znate da su se svi obrađivali za predmet – Tužilaštvo protiv Slobodana Miloševića i da se to koristilo u svim ostalim predmetima. Između ostalog, Zoran Mijatović kaže: „… da sam Šešelja vezao za ubistva, naloge, podstrekivanje, pod njegovim uticajem, samo jedna reč je falila, jedna reč u mojoj priči'', na čemu su insistirali oni koji su pokušavali da izvuku izjavu od njega, i da obezbedi, kako kaže gospodin Mijatović, „zaštitu, novac …“. Ovde on u svojoj izjavi koju je dao timu za odbranu dr Vojislava Šešelja kaže: „Neko možda hoće, ja neću. Izbor zemlje za mene i porodicu bio je samo stvar dogovora, gde ću, šta ću i kako ću. Znači, oni obezbeđuju zaštitu i meni i porodici u zemlji koju izaberemo.“
Tako prolaze insajderi. Zato će SRS da traži javnost u postupcima pred Specijalnim sudom za ratne zločine u Beogradu, koji će vrlo verovatno da se vode protiv ostalih pripadnika vojske i policije, onih preostalih patriotskih snaga.
Između ostalog, gospodin Mijatović u svojoj izjavi kaže: „Moja knjiga „Opelo za državnu tajnu“, između ostalog, predstavlja revolt zbog postupanja istražitelja Tužilaštva Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju prema meni, jer su hteli da pritiscima i raznim ucenama ostvare svoj cilj, pridobijanje svedoka za lažno svedočenje, da me pridobiju kao svedoka po bilo koju cenu; samo je bilo pitanje na šta ću ja pristati. Samo da kažete – milion, dva ili ne znam šta, više ili manje, nema veze, da odaberem zemlju u kojoj bih želeo da živim sa svojom familijom. Njihove namere o tome da li ću da budem svedok protiv Miloševića, Šešelja, nisam znao. Ja ću na kraju, iz kompletnog razgovora, da shvatim koji su glavni elementi, kada je u pitanju svedočenje“. Da ponovim, ovu izjavu je dao timu za odbranu Zoran Mijatović, u Beogradu, 12. aprila 2007. godine, overa broj 2858/2007, a to je zbog svih onih koji će, vrlo verovatno, zbog službene dužnosti, da proprate ovaj deo izlaganja. Namera SRS-a, kao što vidite, sada da otkrijem do kraja, jeste projekcija kako Boris Tadić zamišlja opoziciju u Parlamentu. Evo, jedan jedini poslanik je ostao i taj jedan jedini poslanik, u perspektivi prekrajanja dalje političke scene Srbije, bez rezerve i bez ostatka, vrlo jasno će da izgovara svako ime za koje ima dovoljno dokaza, van razumne sumnje za koju se utvrdi da radi na štetu nacionalnih interesa Srbije.
Ono što očekujemo, jeste konkretan odgovor države Srbije i voleli bismo da je gospođa Malović tu, pa da je pitamo – šta će konkretno država Srbija da uradi povodom izjave koju je dao bivši zamenik načelnika Resora Državne bezbednosti, u periodu DOS-ove vlade?
Ova izjava govori o tome da nemamo nezavisno sudstvo, da nemamo nezavisnu nijednu instituciju, da nama ovde pripadnici obaveštajnih službi odvode ljude koji će lažno svedočiti protiv određenih ljudi osumnjičenih za najteža moguća dela pred Haškim ili bilo kojim tribunalom i da se ta praksa sada vraća u državu Srbiju i vrlo verovatno će se odigravati pred Specijalnim sudom za ratne zločine. To je ono što mi očekujemo u najkraćem mogućem vremenu da čujemo kao zvaničan odgovor. Takođe, s obzirom na to da se protiv dr Vojislava Šešelja vodi još jedan postupak – za nepoštovanje Suda, u potpunoj racionalnoj blokadi smo kako da shvatimo reakciju gospodina Ljajića i tu dvosmernu saradnju s Haškim tribunalom, koji je rekao da nijednog momenta Haški tribunal nije uputio zahtev za obezbeđenje sigurnosti potencijalnih svedoka Tužilaštva. S druge strane, Haški tribunal tvrdi da je bilo zastrašivanja.
Očekujemo, u ime celokupne srpske javnosti, koja je sve vreme živela na ovim prostorima i stradala na ovaj ili onaj način, u ime svih onih porodica policajaca, vojnika, dobrovoljaca, da se da zvaničan odgovor na ovakvo potpuno uništenje svega onoga što su pravni principi i što bi trebalo da bude pravna država.
Dakle, o ovome ne govori samo SRS, ja se ovde direktno pozivam na izvore koji su najbliži bili Demokratskoj opoziciji Srbije, odnosno nekima iz DOS-a.
Još jedan primer, kojim smo počeli jedan vid kampanje zaštite osnovnih prava svih građana države Srbije, jer ne mogu to da urade pred institucijama, takođe je, skoro i da nemam pravu terminologiju, a trudim se da budem pristojna, dakle, potpuno nepoštovanje sudskih odluka od strane izvršne vlasti. Reč je o potpukovniku Zlatanu Mančiću. Vrhovni sud Srbije je ukinuo dve odluke vojnih sudova u Nišu i vratio postupak na početak. Na osnovu presuda tih vojnih sudova, koje su ukinute odlukom Vrhovnog suda Srbije, tom čoveku je oduzet čin i to je automatski značilo prestanak obavljanja profesionalne delatnosti.
Ministarstvo odbrane, dakle, Uprava za ljudske resurse, jednostavno je dala potpuno nelegitimno i nelegalno tumačenje presude Vrhovnog suda Srbije. Kada smo mi postavili pitanje, oni su nam uputili nekakav zaključak koji govori – ne, mi to ne vidimo tako, mi ćemo i dalje da zadržimo ovo stanje, pa ćemo videti kako će to dalje da ide. Što je najslađe u celoj situaciji, mi smo dobili čak i informaciju da je Zlatan Mančić potpukovnik u penziji a da taj čovek nikada nije dobio rešenje o penzionisanju. Taj čovek već godinama ne može da prehrani svoju porodicu. Taj čovek je čovek vrlo lošeg mentalnog stanja.
To su sve slike postojanja i rada institucija u Srbiji, a posebno odnosa između vlasti.
Da to nije samo situacija sa nama, svedoči i sledeći primer. Kao što vidite, imamo razgranatu mrežu, a i saradnju s mnogim ljudima i institucijama širom sveta, pokušavamo da dođemo do konkretnih dokaza o uvođenju i sprovođenju protektorata, odnosno onome što se zove prekrajanje granica i sveta u interesu sprovođenja nacionalnih interesa vašingtonske i briselske administracije.
Ovo ovde je, zapravo, dosije jednog hrvatskog generala, a reč je o generalu Gotovini, koga apsolutno nemamo razloga da branimo, niti pominjemo, osim u kontekstu nečega što je vrlo značajno za nas. Dakle, u momentu kada je bio uhapšen u jednoj zemlji, Gotovina je shvatio da je sadašnja hrvatska vlast, ubirući poene od briselske administracije, pokrenula postupak koji je bio suprotan dogovoru između Gotovine i aktuelne vlasti u Hrvatskoj. Mi se ne bismo mešali u to, naravno.
Šta je ovde značajno? Od tog momenta, njegova mreža je pustila sve one podatke koji su nama bili od značaja, koji govore, recimo, o tome da je Haški tribunal, odnosno da su oni koji stoje iza Haškog tribunala vrlo decidni u sprovođenju okupacije celoga sveta, pa tako i njih. Između ostalog, tu se nalazi jedan dokument koji se zove "Britanci na poslu". Priča je – kada je došao gospodin Džefri Lengli, on je tada bio šef britanske MI-6 ispostave u Hrvatskoj, on je dao određene sugestije za poboljšanje obaveštajne saradnje, a to se ticalo, zapravo, privođenja pravdi onih ljudi koje je Hag tražio, odnosno za koje su velike sile procenile da treba da se nađu pred Haškim tribunalom. To je dokument u devet tačaka, s kojim se mreža gospodina Gotovine potrudila da izađe u javnost.
Zašto ovo govorim? Zato što ćete videti kako je skoro neverovatna sličnost sa situacijom u Beogradu i u Srbiji.
Dakle, tog momenta je počelo da se govori, kao vezano za operaciju ''Mraz 29'', o antihaškom lobiju, tog momenta su ljudi počeli da se ucenjuju, a to je bila sugestija, onda da se javno diskredituju i unište, i kada se sa njima završi na taj način, da od njih postanu dobri insajderi.
Mi ćemo imati prilike da o ovome pričamo naširoko i nadugačko. Ovo je dosije koji broji nekoliko stotina strana. SRS, naravno, ima dosijea i dosijea. Dugo godina smo radili, skupljajući određene podatke, ali nam je posebno interesantan ovaj period posle 2000. godine i, kada za to dođe vreme, mi ćemo se potruditi da to predstavimo srpskoj javnosti. Srpska javnost mora da zna zašto je naša politička akcija u određenim momentima izgledala tako kako je izgledala. Takođe, mora nedvosmisleno da zna da ono što je govorio SRS i zbog čega se dr Vojislav Šešelj nalazi u Hagu jeste direktan otpor neoliberalnoj okupaciji sveta. Srpska javnost treba da zna da se ovde sprovode američki i briselski interesi, a ne interesi srpskog naroda. Mi se svakog dana trudimo da to dokažemo.
To što gospođa Malović nije danas tu, takođe, svedoči – lepa je slika, u stvari, vrlo je ružna, ali, opet, dobar dokaz svega onoga što mi pokušavamo da dokažemo svih ovih dana. Mislili smo da ćemo ući u dijalog makar s predstavnikom Vlade o ovoj značajnoj temi. Pretpostavljam, u stvari, više sam sigurna nego što pretpostavljam, da su gospođa Radeta i gospodin Krasić tu, ovo bi prezentovanje bilo mnogo detaljnije i vrlo kvalifikovanije. I dalje ću se truditi da ih na dostojan način predstavim.
Ono što jeste tema, a mi smo je oslikali kroz nekoliko primera, nadam se da je to sada potpuno jasno srpskoj javnosti, to je da institucije u Srbiji neće moći da profunkcionišu. Jer, kada su institucije funkcionisale u jednom protektoratu?
Čini mi se da ova situacija danas u Srbiji podseća na formiranje specijalnog odeljenja Specijalne policije Beograda, koja je svojevremeno punila koncentracione logore na teritoriji Beograda, da li Staro sajmište, Banjicu, itd. Svirepo poređenje, ali, dozvolićete, stilska figura može da bude primerena duhu vremena u kom se nalazimo.
Gospođa Radeta je i pretpostavila da se niko neće pojaviti ovde od predstavnika vlasti, a na kraju je, skoro definicijski, dala sliku o kojoj bi trebalo da se raspravlja. Evo šta ona kaže: ''Kada su ovakve tačke na dnevnom redu, u Parlamentu se uglavnom ne vodi rasprava i mi se ne vezujemo za lična imena i prezimena, ali je uvek bilo nekako uputno da makar znamo razloge zašto određeni ljudi prestaju da obavljaju određenu tako važnu i tako odgovornu dužnost.''
S obzirom na loše iskustvo Odbora za pravosuđe i upravu, članovi Odbora iz SRS-a, dakle, gospođa Radeta i gospodin Krasić, još u prošlom skupštinskom sazivu su insistirali da se uvek uz ovakve predloge poslanicima dostavlja i odgovarajuća dokumentacija. Očigledno je da ovaj put nismo dobili odgovarajuću dokumentaciju, čuli smo od gospodina Ristića šta su razlozi za to. Nadamo se da će se to vrlo brzo ispraviti i da ćemo zaista povesti otvoren dijalog o svemu što su poslanici opozicije ovde postavili kao konkretan primer, a tiče se klime u pravosuđu i rada institucija u državi Srbiji i ko, zapravo, upravlja Srbijom.
Ono što bi trebalo, takođe, da se kaže, svedoci smo i da se podsetimo ne tako davne prošlosti, o tome je pisala i štampa, neke sudije su morale da podnesu zahtev za razrešenje sudijske funkcije zato što nisu prihvatile da sude u skladu sa voljom vladajuće većine, bez obzira na zakon i slobodno sudijsko uverenje. Bilo je i slučajeva da sudije podnose zahtev za razrešenje zato što je na odlukama veća, recimo, falsifikovan njihov potpis. Mi ne znamo sada šta su razlozi. Ovo su bili primeri, pa zato i izražavamo sumnju.
Dakle, nemam nameru da sada ponovo aktuelizujem konkretne slučajeve, s obzirom na to da su moje kolege, gospođa Radeta i gospodin Krasić, govorili o tome, da je to zapisano i proverljivo. Upravo na osnovu takvih iskustava, pitanje za gospođu Malović, kao ministra pravde i člana VSS-a, jeste – da li je takva situacija i danas sa svim ovim predlozima o kojima treba da diskutujemo?
Poznato je da neke sudije, koje su časni profesionalci, takođe, ne žele da rade u sudovima zbog uticaja i intervencija izvršne vlati. Naravno, sve se ovo odnosi i na javne tužioce. Onda bismo hteli da pitamo gospođu Malović, koja, nažalost, nije tu – na koji način će da zaštiti sve one koji će samo pokušavati da sprovedu slovo zakona, u kontekstu obračuna s korupcijom i organizovanim kriminalom?
Mi za sada imamo dva primera, jedno ubistvo sudije, jedan pokušaj ubistva sudije, a stradala je njegova supruga. Dakle, to su primeri na koje bi trebalo zvanično da se daju odgovori – na koji način će uspeti da zaštite te ljude i kakva se poruka poručuje sudijama i tužiocima?
S druge strane, ovde se postavlja pitanje – na koji način će postojati kapaciteti, ukoliko je budžet za MUP smanjen za 26%, takođe i budžeti svih resornih ministarstava? Da li je to onda konkretna poruka režimu Borisa Tadića – kako misli i da li je zaista ozbiljan kada kaže da Srbija treba da se obračuna s organizovanim kriminalom?
Dakle, mi možemo da konstatujemo da se od 2000. godine, najblaže rečeno, dešavaju vrlo čudne stvari u oblasti pravosuđa. Odlazak, recimo, nekih sudija u penzije bio je povezan s određenim nezakonitim radnjama, a kazna za to je bio odlazak u penziju.
Da vas podsetim, sećate se slučaja jedne sudije iz Niša, koja je postavljena na predlog gospodina Ristića. On više nije prisutan, verujem da će ući, pa će to moći da potvrdi, kao predsednik Odbora za pravosuđe, a samim tim i član VSS-a. Ona je postavljena na sudijsku funkciju godinu dana pre odlaska u penziju.
Kako kaže gospođa Radeta, u prošlom skupštinskom sazivu smo raspravljali o velikom broju sudskih predloga sličnih ovim današnjim i tada smo ustanovili da su neke sudije stekle uslove za penziju godinu ili dve pre nego što su predlozi odluka došli u Parlament.
Mi do dana današnjeg nismo dobili odgovor da li su sudije u tom međuvremenu sudile, da li su primale platu? Ko je odgovoran što su oni, ni krivi ni dužni, dovedeni u takvu situaciju?
Sunovrat srpskog pravosuđa, utisak je mojih kolega, započeo je 2001. godine. Iz tog vremena su široj javnosti poznati slučajevi, a i tada je predsednik Odbora za pravosuđe bio Boško Ristić, kada su za predsednike sudova birani sekretari zemljoradničkih zadruga, bez ijednog dana rada u pravosuđu, ili su na istoj sednici birani za sudije i odmah za predsednike suda.
Uticaj izvršne vlasti na pravosudnu oblast se ogleda kroz godinama obećavan pravosudni budžet, koji ni do dana današnjeg nije realizovan i koji sudije i tužioce dovodi u direktnu zavisnost od ministra i Vlade Republike Srbije.
Poseban problem u srpskom pravosuđu je tribunalizacija pravosuđa, koja je posebno naglašena u tzv. specijalnim sudovima za organizovani kriminal za ratne zločine. Na temu insajdera, dr Vojislav Šešelj je objavio knjigu, o načinu kako se prave insajderi, kako bi trebalo da svedoče, tako da je i javnost upoznata s tim. Imali ste prilike da pratite postupak izvođenja dokaza tužilaštva. Mislim da je svaka dalja reč suvišna.
Dakle, institut svedoka saradnika, po ugledu na Haški tribunal, postalo je, nažalost, najunosnije zanimanje u Srbiji. Time je omogućeno kriminalcima i ljudima sumnjivog morala, najblaže rečeno, da, svedočeći po nalogu vlasti, budu oslobođeni svih krivica za krivična dela koja su izvršili. Svedoci saradnici su postali ključni dokazi u većima za ratne zločine u Odeljenju za organizovani kriminal Okružnog suda u Beogradu.
Mi ćemo insistirati, kao poslanička grupa, na javnosti tokom svih tih svedočenja, tokom svih tih postupaka, a pretpostavljam, s obzirom na u načelu iznetu potrebu za transparentnošću, da vladajuća koalicija neće imati ništa protiv. Ukoliko bude imala protiv, i to će biti dokaz odnosa prema svemu.
Još jedan dokaz iskrene želje da se režim Borisa Tadića obračuna s kriminalom i korupcijom, jeste i to što opozicija podnosi predloge za formiranje anketnih odbora koji će utvrditi nezakonite radnje u slučaju monopola, kao što je reč o Luci "Beograd" i o Poslovnom centru "Ušće". Međutim, srpska javnost treba da zna i sledeće. Opozicija može samo da postavi problem na ovaj način, u okviru institucija, ali nema izvršnu vlast, nema moć da to dalje razreši. Radujemo se što je gospodin ministar Dačić celu dokumentaciju koju smo mi predali predao UBOPOK-uaHH i pomno ćemo pratiti kakvi će rezultati istrage da budu.
Žalosna je činjenica da to radi opozicija, u mandatu vlasti koja je dobila mandat da se obračuna s ovakvim štetnim pojavama, da zapravo radi njen posao.
Vratiću se na izlaganje koje je pripremila gospođa Radeta. Dakle, sve ove anomalije o kojima su poslanici SRS-a govorili, kada je god bilo prilike, jer smo smatrali da je to naša obaveza i da je to mandat koji smo dobili, doveli su u sumnju rad svih sudija i tužilaca, odnosno njihovih zamenika u Srbiji. To je jako loša stvar, zato što među njima zaista ima čestitih i časnih ljudi. Svaka generalizacija je loša. Ja želim ovom prilikom to da izbegnem.
Dakle, mi smo uvek tvrdili, tvrdimo i danas, da su većina sudija, javnih tužilaca, odnosno zamenika, ljudi od karijere, čestiti i časni i da rade u skladu sa zakonom, po poodavno prihvaćenom principu – da je zakon jednak za sve i da su svi isti pred zakonom. Nažalost, ove sudije, iako su znatno brojnije, ne mogu da dođu do izražaja od onih koji grade karijeru tako što će bespogovorno izvršavati naloge vlasti. Pri tome je skoro javna tajna da takvi ljudi vedre i oblače u srpskom pravosuđu. Takođe je javna tajna da postoje jaki centri moći u srpskom pravosuđu, ali o tome ćemo nekom drugom prilikom, kada tu bude prisutan predstavnik vlasti.
Takvo je stanje u pravosuđu, koje je odavno u v.d. stanju, sa puno nezadovoljstva od strane zaposlenih u pravosuđu i sudskoj upravi. Nekoliko puta su se najavljivale reforme. Videćemo kako će ove reforme, koje se najavljuju i o kojima se priča, recimo, u Strazburu, a ne u Beogradu, rešiti sve ove probleme koje sam u nekoliko primera pokušala da iznesem, ne bih li tako približila pravu sliku srpskog pravosuđa, ali se bojim da će doneti samo lustraciju – oni koji nisu po volji režima, biće sklonjeni, a ostaće oni koji će sprovoditi naloge.
Mi devet godina slušamo predstavnike Vlade Republike Srbije o tome kako će sudske takse biti, recimo, upotrebljene za plate zaposlenih u pravosuđu. Do dana današnjeg, to se nije desilo. Ovo je digresija, kada o tome bude bilo reči na dnevnom redu, detaljnije ćemo govoriti, ali javnost treba da zna da je u skupštinskoj proceduri Predlog zakona o izmenama Zakona o sudskim taksama, gde se predviđa značajno povećanje sudskih taksa, naravno, opet radi punjenja budžeta i opet po džepu građana, a Vlada nam danima priča kako njihove tzv. mere za izlazak iz ekonomske krize neće pogoditi građane Srbije. Mi kažemo da hoće. Uostalom, i vas i nas demantovaće praksa, demantovaće svakodnevni život.
Takođe, za građane Srbije bi bilo više retoričko pitanje – koliko ih ima a da nikada nisu imali kontakt sa sudom? Mi mislimo da je mali broj onih koji nisu imali obavezu da podnesu neku tužbu u predlogu vanparničnog postupka ili krivičnu tužbu. Sve to će biti mnogo skuplje kada se usvoji Predlog zakona koji je u skupštinskoj proceduri. Opet je naš utisak da će to biti, verovatno, samo radi uspešnijeg punjenja budžeta.
Kada je pomenuto v.d. stanje u pravosuđu, tu smo mislili, prvenstveno, da treba da podsetimo građane Srbije na vršioca dužnosti javnog tužioca, gospodina Radovanovića, koji je u v.d. stanju više od dve godine, što je, priznaćete, slučaj nezapamćen u svetu. Znamo da predlog za njegovo postavljenje ne smete da stavite na dnevni red, zato što će građani, kada to bude na dnevnom redu, čuti koje su njegove zasluge da bude na ovako visokoj funkciji. To obećavamo, kao što radimo za svaku tačku dnevnog reda. Verovatno nećete imati ni većinu u vladajućoj koaliciji za njegov izbor, pa ga držite u neverovatno nedopustivom vremenu u v.d. stanju, jer, konačno, šta bi bio razlog i opravdanje za dugogodišnje v.d. stanje vršioca dužnosti javnog tužioca?
Takođe ste sada Vrhovni sud stavili u takvo stanje i pitanje je kada ćete izvršiti izbor predsednika Vrhovnog suda. Bilo bi zaista dobro da je gospođa Malović tu.
Bez ikakve najave u javnosti, u medijima je osvanula vest da je gospođa Vida Petrović-Škero zamenjena v.d. predsednika Vrhovnog suda, gospođom Mesarovićem. To je ista gospođa koja će u analima pravosuđa ostati zapamćena po nesvesnom priznanju da je sudske odluke donosila samo tako što ih je potpisivala, a neko drugi radio.
Da vas podsetim, gospođa Mesarević je izricala presude za ubistvo srpskog premijera Zorana Đinđića; umesto – doneli smo odluku, izgovorila je – dobili smo odluku, a to su tada svi čuli i ja samo podsećam. Odmah nakon toga je ustoličena na funkciju koja bi trebalo da bude najvažnija u Srbiji. Videli smo da je čak i javno počela da daje političke izjave, što je potpuno neprihvatljivo. Pre nekoliko dana, u medijima je rekla: ''Proces napretka naše zemlje može se ubrzati jedino čvrstim opredeljenjem i velikim zalaganjem za ostvarivanje evropskih ciljeva, kao što su poštovanje ljudskih prava, uspostavljanje vladavine prava i razvoj demokratije''.
Ja sam kroz nekoliko konkretnih primera, ne na osnovu izbora SRS-a, pokazala da je ovo u Srbiji samo ideal, ideja, floskula, marketinška kampanja i da je nedostižno. Srbija je država pod protektoratom, u kojoj se sprovodi interes Vašingtona i Brisela.
Da li to dalje znači da vršilac dužnosti predsednika Vrhovnog suda veruje da se u Srbiji ne poštuju ljudska prava, da Srbija nije demokratska zemlja i da nema vladavine prava, ili možda misli da svet počinje upravo njenom izjavom? To će vrlo brzo da se pokaže.
Takođe, uočeno je da se i ministar pravde, nažalost, gospođa Malović nije tu i ne možemo s njom da uđemo u dijalog, često pojavljuje u javnosti s izjavama koje ponekad nisu u okviru njene nadležnosti. Stoga, čudi kako nije reagovala, recimo, na ovu izjavu predsednika Vrhovnog suda Srbije, kako nije reagovala na sve inicijative od strane SRS-a, a tiču se svega onoga o čemu sam govorila. Ne bih želela da se ponavljam. Bitno je da javnost zna. Ne možemo ni da znamo koji su bili detalji razgovora između nje i gospodina De Kermabona, šefa misije Euleks, na koji način to srpski ministar pravde pregovara s misijom koja je nelegalna i nelegitimna i protiv koje bi trebalo da izrazi, konačno, zvanični, institucionalni stav. To čujemo samo na osnovu pisanja medija, i to ne srpskih. Najčešće se izveštavamo na osnovu pisanja medija koji se objavljuju u susednim republikama.
Takođe, ono na šta bismo podsetili gospođu Malović da je tu, a tiče se interesa javnosti Srbije, jeste da će njeno ime ostati zapisano na crnim stranama srpske istorije pravosuđa, a tiče se potpisivanja i izručenja gospodina Radovana Karadžića Haškom tribunalu. Do dana današnjeg se nije saznalo ko je, zapravo, kidnapovao dr Radovana Karadžića i na koji način je izvršeno hapšenje. Onda bi nas insititucija, verovatno, uverila da je reč o dvosmernoj saradnji, a ne o ispunjavanju naloga Haškog tribunala.
Ovde bismo verovatno ušli u dijalog o tome šta znači prezumpcija nevinosti i šta su onda i na koji način država Srbija štiti osnovni korups osnovnih prava.
Voleli bismo da znamo na koji način se štiti, recimo, jedno od osnovnih ljudskih prava – pravo na pravično suđenje.
Samo da vas podsetim, dr Vojislav Šešelj je to pravo izborio tako što je štrajkovao glađu. Ne sećamo se da je država Srbija reagovala pravovremeno i pravi način kada je jedan pritvorenik, osumnjičen za ratne zločine, svoje pravo branio tako što je ugrozio svoj život, jer nije imao drugi. Sećamo se da je tu peticiju potpisao, recimo, jedan od najistaknutijih intelektualaca današnjice, gospodin Noam Čomski, da je to podržao Majkl Mandel, da je tu peticiju, takođe, potpisao Edvard Herman i mnogi drugi zapadni istaknuti intelektualci.
Govoriću o još jednom slučaju, ne navodeći imena, gde je ministar pravde stavila do znanja sudijama u Srbiji da, kada dobiju neki predmet, ne treba da gledaju spisak predmeta, jer to može biti veoma opasno, već samo da pogledaju ime i prezime okrivljenog i da dobro procene ili da se informišu da li je to ime i prezime bitno ili ne za DS kojoj pripada i za gospodina Tadića. Tako se pokazalo da, zapravo, ne znate te propise koje ovde predstavljate i, reagujući u skladu sa stavovima DS-a, mimo zakona ste suspendovali, recimo, neke ljude u Zabeli. Da je gospođa Malović tu, čuli bismo detalje svega toga, nadam se.
Kada je gospođi Malović objašnjeno da oni, zapravo, ne mogu biti odgovorni za neku odluku, i sudsko veće, brže-bolje je zatražena smena sudija koji su doneli tu odluku. Takođe, gospođa Malović nije propustila da ode u Zabelu i da se tamo slika s gospodinom Ristićem, predsednikom Odbora za pravosuđe i upravu, a da nikome nije jasno o čemu je tu reč.
Da je gospođa Malović tu, još jednom bih joj postavila pitanje kao članu Visokog saveta sudstva. Ona nije reagovala na predloge za razrešenje, koje je podneo SRS, sudija koje su učestvovale u izbornoj krađi u korist SNS-a, na štetu SRS-a. Zvaničan odgovor nismo dobili.
Moram da podsetim građane Srbije da je ministar pravde prošle godine dovela skoro do stanja kolapsa u Javnom tužilaštvu, jer smo o izmenama ZKP-a glasali tek poslednjeg radnog dana u 2008. godini. Tada su poslanici SRS-a glasali za ove izmene, koje su se sastojale samo u tome da se produži rok za primenu ZKP-a, jer da to nije urađeno, ne bi bilo moguće voditi krivičan postupak.
Mi smo i tada, kao i uvek, pokazali da radimo isključivo u interesu građana. Pošto gospođa Malović nije tu, pristojnosti radi, ostaviću ovu vrstu dijaloga za momenat kada se ministar pravde bude pojavila.
Krajem prošle godine, da podsetim, raspravljali smo o tzv. setu zakona o pravosuđu, gospođa Malović je bila ovlašćeni predstavnik Vlade.
Trudili smo se da budemo više nego korektni u obraćanju gospođi Malović, s obzirom na stanje u kom se nalazila i na celokupnu atmosferu. Najgore od svega je to, bez obzira na to što se radilo o pogubnim predlozima koje je skupštinska većina usvojila, što, vrlo verovatno, niste ni svesni posledica koje svi ti predlozi mogu da donesu kada je reč o određenim konkretnim rešenjima. Najgore je, zapravo, to što je, da podsetim, jednim od tih zakona predviđeno ukidanje velikog broja sudova u Srbiji, zbog čega su sudije, tužioci, veštaci, advokati i svi građani iz tih mesta još uvek u panici.
Ono na šta bi ministar pravde trebalo da nam odgovori, jeste na koji način misli da će pravosuđe u Srbiji da funkcioniše posle svega što je ovde izneto, a mislim da se i moje vreme bliži kraju. Pretpostavljam da će mi gospođa Đukić-Dejanović reći koliko još imam na raspolaganju.
(Predsednik: Imate još 18.30 minuta.)
Pretpostavljam da ima još nekih kolega koji će govoriti o ovoj tački dnevnog reda, ukoliko ne, ono što bi trebalo da se uputi ministru pravde, a tiče se funkcionisanja pravosuđa, moje su se kolege pripremile za ovu tačku dnevnog reda, tiče se upravo seta zakona koji bi trebalo da znači reformu pravosudnog sistema.
Ono što je srećna okolnost, to je da se ovi zakoni neće primenjivati tokom ove godine, a, s obzirom na način rada ove vlade, verujem da neće biti ni uslova za njihovu primenu, jer će to definitivno značiti haos u pravosuđu Srbije. To je naše političko uverenje i mi imamo pravo da ga iznesemo pred javnost. Uostalom, ono što smo imali prilike da vidimo na terenu, baš kada je reč o ukidanju sudova, zapravo, slika ono što će doći s primenom ovih zakona. Videćemo kakva politička klima će biti tada, kakve će biti političke okolnosti, da li će biti zrelosti i hrabrosti da se pozabavimo pravim funkcionisanjem institucija u Srbiji. Tada nismo čuli nijedan argument koji bi imao težinu, u smislu potrebe ukidanja tolikog broja sudova, recimo, u malim mestima, koji svim tim ljudima mnogo znače. U nekom daljem kontekstu, kada ukinete sud ili ukinete školu, vi kao da prekidate trajanje života u jednom mestu. U svetlu finansijske krize, koja se reflektuje na stanje u Srbiji, postavlja se pitanje da li će ljudi moći da dođu do određenih sudskih odluka i sudskih rešenja za probleme s kojima se svakodnevno suočavaju, pogotovo u svetlu povećanja sudskih taksa?
Dakle, ono što bi trebalo da se objasni tim građanima, zbog činjenice da žive u najsiromašnijim opštinama, dovoljno siromašnim da teško ostvaruju svoja prava pred pravosudnim organima i sada kada je sedište tih organa u njihovim mestima, odnosno opštinama, jeste kako će to izgledati kada budu morali da prelaze desetine kilometara do sudova u sedištima okruga.
Pretpostavljam da to samo ti građani znaju. Uostalom, građani će svoj odgovor na pokušaj reformi, odnosno sprovođenja haosa u pravosudnom sistemu u državi Srbiji dati na izborima, to ne sumnjamo.
Trebalo bi podsetiti kolege poslanike i građane Srbije da je na taj zakon bio podnet veliki broj amandmana i iz redova vladajuće koalicije, od poslanika koji su pokazali koliko, zapravo, ne poštuju svoje birače i koliko su nedosledni u njihovom zastupanju. Da nije tako, oni ne bi glasali za zakonska rešenja ako njihovi amandmani nisu prihvaćeni, jer to jeste suština podnošenja amandmana, a ono što je bio saldo glasanja – to je da ste usvojili predloženi paket zakona bez obzira na to što vaši amandmani nisu usvojeni.
Ono što će, svakako, biti ispit za sve nas, jeste koliko ispunjavamo ono za šta je dat mandat na raspolaganje od strane svih ljudi koji izlaze, još uvek, u određenom broju i glasaju za nas.
Da bismo se prisetili, na prvom mestu je bitno da se srpska javnost priseti o čemu je ovde reč, primera radi, kolega Vlatko Ratković, inače predsednik Zakonodavnog odbora Skupštine, nažalost, nije tu, ali nadam se da će biti u prilici da sluša, amandmanom je tražio da u Rumi, odakle dolazi, ostane sedište i suda i javnog tužilaštva. Međutim, posledica svega toga jeste da njegov amandman, koliko se nama čini, nije prihvaćen, ali da je gospodin Ratković glasao za ovaj zakon.
Dakle, to su te nedoslednosti koje nama zvuče kao vrlo jasna poruka da su najčešće potezi vladajuće koalicije potpuno nelogični. Ali, na stranu to što svi očigledno robujemo određenim političkim voljama i, većina nas, određenim nalozima, odnosno vas, nije jasno kako ćete izaći pred građane koji su vas poslali u ovaj dom i kako ćete danas-sutra izaći na onaj pravi ispit donošenja svih tih političkih odluka, u smislu potpunog urušavanja osnovnih egzistencijalnih potreba građana Srbije. Ali, to ćemo ostaviti za izbore.
Ono što je, takođe, bitno za ovu tačku dnevnog reda, to je da smo očekivali da će predstavnik resornog ministarstva biti tu, pa da ćemo moći, kroz dijalog, da govorimo o svemu ovom i da pokrenemo konkretna i značajna pitanja iz oblasti pravosuđa. Mi, nažalost, raspravljamo o ovoj tački dnevnog reda a da prethodno nemamo informaciju zašto ovoliki broj ljudi prestaje da obavlja svoju dužnost.
Takođe, koristimo priliku da pokrenemo određena pitanja. Potpuno smo sigurni da će gospođa Malović da bude u nekom momentu obaveštena o svemu ovome i da će, kada se pojavi pred predstavnicima naroda, dati konkretne odgovore na veliki broj inicijativa koje su došle od strane SRS-a.
Podsećanja radi, o zakonima o kojima smo tada raspravljali nismo glasali, ali ste ih vi usvojili. Vezali ste sve sudije i javne tužioce i njihove zamenike, naš je utisak, za volju vlasti.
Svi u pravosuđu, tada su se pobunila strukovna udruženja sudija, znaju da ste doneli zakon koji predviđa reizbor svih sudija i javnih tužilaštava, što je pogubno za srpsko pravosuđe, jer na ovaj način tereti sudije koje su časni profesionalci i kojih je, opet ponavljam, najviše u Srbiji, da moraju da vode računa o interesima vladajuće koalicije, ili da namerno odugovlače postupke, da otkazuju ročišta, da se u međuvremenu ne bi zamerili nekom od vas. To je ono sa čime se susrećemo svakodnevno i jedna od javnih tajni. Ovo je nepodeljeno mišljenje među sudijama i tužiocima.
Takođe, verujem da predstavnici vladajuće koalicije znaju, da sve ove zakone svi doživljavaju kao kamen o vratu, a mi bismo voleli da nas ubedite u to da je sudstvo potpuno rasterećeno uticaja od strane vlasti. Onda bismo, vrlo verovatno, dijalog vodili u nekom drugom parlamentu neke druge države Srbije, u kojoj bi se svi zakoni primenjivali, recimo, na teritoriji KiM-a, u kojoj bi funkcionisale sve institucije sistema, u kojoj bi bila poštovana cela garnitura ljudskih prava koju garantuje najviši državni akt jedne države, kao što je Ustav Republike Srbije, u kojoj bi svi imali potpuno i podjednako pravo da ravnomerno učestvuju u donošenju odluka, u kojoj bi poslanici zaista bili uvažavana lica, a Parlament institucija od respekta, dok bi mediji sprovodili ono što je osnovno načelo izveštavanja, novinarstva, tj. slobodu, dakle, potpuno nezavisno od uticaja tajkuna i određenih centara moći. To je ideal ka kojem će, verovatno, neka druga garnitura na vlasti, oslobođena od uticaja Vašingtona i Brisela, da ide. Trenutna situacija je takva da Srbija izgleda baš ovako kako izgleda.
Dakle, mi smo ovde pokušali, zahvaljujući, na prvom mestu, prilogu gospođe Radete i gospodina Krasića, da govorimo o konkretnim slučajevima, predlozima odluka koje su danas na dnevnom redu. Ilustracije radi, možete da vidite u materijalu koji smo dobili za ovu skupštinu da i ovde imamo slučajeve da se tek danas predlaže, recimo, prestanak sudijske dužnosti zbog navršenja radnog veka nekim sudijama koje su ispunile uslove za penziju još u julu, avgustu ili novembru prošle godine.
Naravno, nije za vas tema ovo što bi trebalo da interesuje narodne poslanike i građane Srbije. Tema u Srbiji je, očigledno, skretanje pažnje na neke sasvim druge teme, da se ne bi videlo da država Srbija, kao što sam citirala izjavu gospodina Tadića, de fakto, priznaje, odnosno režim Borisa Tadića, nezavisnost KiM-a, da se reforme sprovode u interesu samo Vašingtona i Brisela i da u državi Srbiji niko nadalje ne može biti siguran da će živeti životom dostojnim čoveka.
Ono na čemu će SRS istrajati, to je da se izbori za činjenicu da je na majskim izborima Izborna lista – SRS - dr Vojislav Šešelj osvojila 78 mandata, da se izbori za činjenicu da ovako izgleda Parlament Srbije u 2009. godini, da se, takođe, izbori za činjenicu da je ovo slika parlamentarne demokratije u Srbiji pod režimom gospodina Borisa Tadića, koji pozdravlja, kao što smo videli na osnovu pisanja jednog dnevnog lista, uspostavljanje misije Euleks na celoj teritoriji KiM-a.
Država Srbija je, zapravo, doživela sliku o kojoj govori gospodin Mijatović u svojoj knjizi "Sačekuša za Srbiju". Srbiju su definitivno sačekali Vašington i Brisel, uništili privredu, osiromašili, ponizili, a sve to zato što je neko na vlasti odlučio da sudbina građana Srbije bude ovakva.
Ono na šta bi, takođe, trebalo da podsetimo, jeste da su građani želeli samo jedno, da žive bolje, životom dostojnim čoveka.
Na sledećim izborima će svako od nas biti u prilici da pogleda te ljude u oči i da kaže – ne, ovo nije ''sačekuša'' za Srbiju, živimo u Srbiji koja je ekonomski oporavljena, reformisana, gde svi imamo ravnopravno pravo učešća, a ne samo oni koji su po volji vlasti, gde se zakoni sprovode i gde je svako zaštićen od strane institucije sistema, gde institucije sistema služe kao servis interesa građana, a ne rade direktno o glavi građana Srbije. Dakle, ti izbori će dati odgovor na to koliko je ko bio u pravu, da li je mandat za približavanje EU, koja nas direktno potkrada za 267 miliona evra, koliko iznosi gubitak od jednostrane primene Sporazuma, bio mandat za život dostojan čoveka.
Da li će set zakon koji ovih dana usvajamo po hitnim postupcima doneti bolji život građanima Srbije i hoće li oni, koliko već sledeće nedelje, biti u EU i živeti u razvijenoj i oporavljenoj srpskoj privredi? Neće.
Ono što će građani Srbije definitivno da spoznaju, jeste da je jedini put Srbije onaj tradicionalni put ka prijateljskim zemljama, koje ne uslovljavaju politički, koji ne derogiraju ono što se zove dostojanstvo i ne uništavaju ono što bi trebalo da bude život dostojan čoveka.
Svako od nas će odgovarati politički na izborima. Poslanički klub SRS-a će se, vidite po inicijativama za osnivanje anketnih odbora, potruditi da utvrdi, da jasno i glasno izgovori ime svakog ko je zloupotrebio vlast u korist svojih ličnih interesa. Takođe ćemo se potruditi da definitivno i vrlo jasno ukažemo na to ko stoji iza kojih ljudi u režimu Borisa Tadića, ko je odlučio da 2008. i 2009. godina prekroji izbornu volju građana i samim tim ih na duže vreme otera od slobodno izražene volje na izborima, jer im je posao poruku da će, bez obzira na to šta su glasali, Amerika i Britanija odrediti ko će vladati Srbijom.
Ono što bi, za kraj, trebalo da bude dilema za sve nas, to je kako ćemo, kada se završi ovo zasedanje, u ovakvoj slici da izađemo pred građane i kažemo da je Srbija parlamentarna demokratija. Dakle, zaista ćemo se potruditi, ono što kao opoziciona stranka možemo da uradimo jeste da konstatujemo problem, da rešenje sačekamo u nekim drugim političkim okolnostima, ali budite uvereni da će, makar i u ovoj projekciji Borisa Tadića da Srbijom upravljaju samo dve stranke, uvek postojati neko ko će vrlo glasno i jasno da izgovori imena svih onih koji rade direktno suprotno interesu srpskog naroda. Hvala.

Dame i gospodo, ono što SRS u najvećoj meri najčešće interesuje, a nikako da dobije odgovor, jeste da li će ovaj predlog zakona koji je danas na dnevnom redu rasprave u načelu, biti primenjivan na teritoriji Kosova i Metohije. To je prvo pitanje. Nadam se da ćemo dobiti konačno odgovor.
Drugo pitanje jeste, koje su materijalno-tehničke pretpostavke, finansijske i ljudske, obezbeđene za provodivost ovih zakona. Ono što je manir SRS jeste da konkretnim podacima bojimo trenutno ekonomsku situaciju u državi Srbiji, koja je rezultat neplanskog i nereformskog kursa tokom ovih devet godina. Čini mi se da smo dovoljno rekli i dovoljno dokazali koristeći pri tom zvanične izvore države Srbije. Između ostalog, najnoviji podaci govore, na dan 15. aprila 2009. godine, na osnovu upozorenja guvernera NBS gospodina Jelašića, da se iz dana u dan povećava broj preduzeća sa blokiranim računima, da njih trenutno ima oko 60 hiljada. Iznos koji srpska preduzeća duguju dostigao je 234 milijarde dinara zbog čega su im računi blokirani, kako tvrdi gospodin Jelašić, a što je u odnosu na kraj 2008. godine povećanje za 13,6%.
A ono što je najavio gospodina Jelašića jeste bolja likvidnost koja Srbiju očekuje posle 11. maja, kada bi Odbor direktora MMF trebalo da odlučuje o odobravanju kredita Srbiji u iznosu od 13 milijardi evra. Ovo je značajan podatak da naprosto vidimo kako može da funkcioniše i kako funkcioniše srpska privreda.
Takođe, nešto što nas je zateklo kao informacija jeste da su dana 15. aprila 2009. godine, u pitanju je zvaničan izvor, sva ministarstva dobila nalog da u najkraćem roku dostave generalnom sekretarijatu Vlade Srbije koliko imaju viška zaposlenih. Na osnovu tih podataka Vlada će sačiniti detaljan plan o smanjenju celokupnog državnog aparata za 8.000 ljudi, u narednih devet meseci.
U okviru ministarstava se planira da će bez posla ostati oko 4.000 ljudi i još toliko će biti otpušteno u lokalnim samoupravama. U taj broj ulaze i svi oni koji će u međuvremenu ispuniti uslove za penziju, a njih je 1.000 od 8.000.
Takođe, još jedna informacija koju mi saznajemo iz medija, kao predstavnici naroda, dakle, poslanici najvišeg doma države Srbije, jeste da je Vlada države Srbije izradila Nacrt rebalansa budžeta kojim je predviđeno povećanje deficita od 49,9 na 70 milijardi dinara. Budžetski deficit će se pokriti preostalim prihodima, kako saznajemo iz medija – od privatizacije, od kredita Svetske banke od oko 300 miliona dolara, sredstvima od oko 100 miliona dolara iz IPA fondova, izdavanjem državnih obveznica i manjim komercijalnim zaduživanjima.
Iznose u milijardama dinara država će ove godine, umesto skoro 699 milijardi dinara prihodovati oko 650. Moći će da potroši 720 umesto skoro 749 i to su informacije, koje mi, nažalost, dobijamo na osnovu pisanja medija, koji su evo dokazali da su bolje informisani nego poslanici ovog parlamenta. Zašto sve ovo govorim?
Naprosto, zato što nama nije jasno kako će zaista reforme unutar ovih oblasti da budu održive i provodive? Ko će da snosi troškove reorganizacije, recimo, u oblasti turizma?
Ono što nas je, na poslednjem mestu zaprepastilo, a zaista moram da pohvalim ovaj predlog zakona o turizmu samo u jednom delu, zato što ipak na osnovu ove informacija u smislu obrazloženja i analize efekata ovog zakona ipak se dobija potpunija slika, odnosno može da se vodi kvalifikovanija rasprava.
Ali ono što nama nije jasno, verujem da ćete nam objasniti ili sada ili u raspravi o pojedinostima, to je ovaj prilog Predloga zakona, gde se između ostalog kaže, a to javnost treba da zna, kako reforma celokupne ove oblasti turizma treba da izgleda. Pri tom, konstatacije radi, SRS je uvek bila za uvođenje reda u svaku oblast života i za određeni nadzor, pogotovo u društvu koje je ogrezlo u korupciji, a čini se koje u narednom periodu neće moći da se izbori sa onim što jeste možda moj subjektivni utisak, ali na kraju i činjenice pokazuju to je izvanredan, nažalost brutalan podatak o stepenu korupcije u Srbiji.
Prilog Predloga zakona govori o tome da:
– ministar bliže propisuje sadržinu i način izrade planskih dokumenata i studije opravdanosti za proglašenje, recimo, turističkog prostora.
– Vlada donosi Strategiju na predlog Ministarstva, a to se direktno odnosi na član 7. stav 1. (Sada ne znam koliko će to srpskoj javnosti biti zanimljivo, tako da ću izbegavati članove, trudeći se da bude jasnije.) Zapravo, kako će to izgledati, zašto se koncentriše tolika količina moći, protiv toga jesmo, u rukama ipak jednog čoveka? Ono što slika srpsko društvo stvara kod nas nevericu da može doći do zloupotreba i onda se pitamo sledeće:
Šta je sa decentralizacijom? Šta bi, recimo, sa esnafskim udruženjima i kvalifikovanim stručnjacima da utiču, određuju i propisuju sve ono što je trebalo i što je dato jednom čoveku da radi?
Da budem preciznija:
– Vlada, na predlog Ministarstva, donosi program razvoja turističkog proizvoda;
– Vlada, na predlog Ministarstva, proglašava turistički prostor;
– ministar propisuje bliže uslove za određivanje kategorije turističkog mesta, način određivanje i promene kategorije, kao i vrstu podataka o turističkim mestima koja se evidentiraju u Registar turizma;
– Vlada bliže propisuje uslove i način dodele i korišćenja sredstava za podsticaj razvoja turizma.
Ovo poslednje nam je jako daleko zbog toga što nam naša iskustva kao političke stranke govore da zaista postoje uslovi koji mogu da se nazovu diskriminatorskim, u smislu dodele sredstava određenim mestima ili određenim lokalnim samoupravama.
– ministar propisuje sadržinu i način isticanja turističke signalizacije;
– ministar propisuje oblik, sadržinu i način vođenja evidencije ugovora i evidencije prodatih turističkih putovanja;
– ministar propisuje bliže uslove u pogledu prostora i opreme koje mora da ispunjava turistička agencija koja neposredno pruža usluge putniku;
– ministar propisuje bliže uslove i način izdavanja svečane forma licence;
– ministar uz saglasnost ministra nadležnog za unutrašnje poslove propisuje oblik, sadržinu i način vođenja evidencije gostiju u ugostiteljskom objektu za smeštaj;
– ministar uz saglasnost sa ministra zdravlja propisuje način pružanja ugostiteljskih usluga u pokretnom objektu, kao i minimalne tehničke, sanitarno-higijenske i zdravstvene uslove koje moraju ispunjavati svi objekti;
– ministar uz saglasnost sa ministra nadležnim za poslove zdravlja propisuje minimalne tehničke, sanitarno-higijenske i zdravstvene uslove za uređenje i opremanje ugostiteljskog objekta, u zavisnosti od načina usluživanja i vrste usluga;
– ministar propisuje standarde za kategorizaciju ugostiteljskih objekata;
– ministar uz saglasnosti ministra nadležnog za unutrašnje poslove propisuje oblik, sadržinu i način vođenja evidencije gostiju u domaćoj radinosti;
– ministar uz saglasnosti ministra nadležnog za unutrašnje poslove propisuje sve to u seoskom turističkom domaćinstvu, i tako sve do 34 stavke.
Zaista je ogromna moć skoncentrisana u rukama jednog čoveka. Da se pogrešno ne razumemo, meni je ostao još samo minut, SRS jeste za uvođenje reda, pogotovo u oblasti koja je toliko zapostavljena. Mi samo izražavamo nedoumicu, odnosno strepnju da to neće moći da radi jedan čovek, a da određeni stepen zloupotrebe ne postoji makar u teoriji i praksa je pokazala da postoji.
S druge strane, nije nam jasno na koji način mislite da će svi ovi koji su dodirnuti efektima ovog zakona moći da isprate standarde koji se postavljaju pred njih, od turističkih agencija do ugostiteljskih objekata, pa se nadamo da ćemo imati prilike to da čujemo. Hvala.

Gospođo Đukić-Dejanović, predstavnice ministarstva, gospođo Kalanović, dame i gospodo, pre nego što obratim pažnju na izuzetno značajan predlog zakona, čijem se provođenju zaista svi možemo samo da radujemo, jer bi to značilo da se jedna vrlo osetljiva i loše regulisana oblast dovodi u red. Moram da upozorim samo na par tehničkih stvari.
Verovatno da niste još svesni, tehnički pokušavamo da se osposobimo svi, ali poslanici kada govore nisu potpisani, tako da u prenosu vi de fakto i ne znate koji se poslanici obraćaju, pa se onda dovodi u pitanje i ovaj smart čip, koji je na kartici i koji bi trebalo na displeju da očitava podatke sa smart čipa. Pretpostavljam da je softverski problem, to se ne dešava.
Nadam se da će se to otkloniti, jer od početka zasedanja u ovoj zgradi parlamenta to nije rešeno. Znam da služba zaista danonoćno radi na otklanjanju svih sličnih problem, ali od izuzetne je važnosti, nas ljudi zovu primećujući to kao veliki nedostatak.
Takođe, moram još nešto da kažem, s obzirom na to da nisam imala pravo na repliku u pre podnevnom zasedanju, a negde sam se, gospođo Kalanović, pronašla prozvanom kada ste govorili o tome da, na osnovu kritike upućene s moje strane, oni koji su predstavnici nekadašnjeg režima do 2000. godine nemaju prava da pričaju o određenim prilikama nastalim posle ili nemaju prava da postavljaju određena pitanja zašto smo mi u ovakvoj situaciji. Ispravićete me ukoliko sam vas pogrešno razumela. Razumem vaš stav, to je vaše političko ubeđenje, vaša partijska platforma i to bi bilo razumljivo da vi ovde niste kao predstavnik Vlade, u funkciji ministra, a da ja nisam poslanik.
Ono što SRS radi proističe iz člana 99. Ustava države Srbije, a jeste izvedena funkcija nadzora rada Vlade, i te kako ćemo vam postavljati pitanja i trudićemo se da srpskoj javnosti ukažemo na sve ono što ste na kraju krajeva i vi radili kao opozicija do 2000. godine, pa između ostalog, vaš partijski šef je napisao ''ekonomiju destrukcije'', a mi planiramo da pišemo nešto slično od 2000. pa naovamo i to je naše pravo. Mi smo opozicija, pripadamo toj ideološkoj skupini, analiziramo, pokušavamo da skrenemo pažnju da bi život građana u Srbiji trebalo da izgleda mnogo bolji, mnogo lepši, mnogo plodotvorniji i dostojan čoveka, a on to nije.
S druge strane, nadam se da sve što mi upućujemo, a jeste kritika, nećete doživeti lično, jer nema razloga da to tako doživite, mi se ne poznajemo. Ovo bi trebalo da bude argumentovana kritika. Izaći ćete sa svojim podacima, pa da vidimo šta je najbolje činiti za državu Srbiju. Čini mi se da je vaš partijski šef juče u par navrata reagovao kao da je lično doživeo celokupnu kritiku i raspravu koja se juče vodila u Parlamentu, a zaista smo se svi složili da je bila ipak jako dobra, sve u svemu i u krajnjem zbiru.
Naravno da tu ima političkih uverenja i političkih boja, zaboga, mi smo svi predstavnici političkih partija i iznosimo ovde svoja politička uverenja, a građani to prosuđuju na izborima i to, pretpostavljam, da nije ništa sporno. Takođe, ono što bi srpska javnost isto trebalo da zna je da stav SRS nije svakako iracionalan pa da vas osuđuje za efekte svetske finansijske krize. Niko živi mnogo glasniji, mnogo moćniji u smislu kvalifikovanosti nije mogao da pretpostavi da će se tako nešto desiti u ovoj razmeri. Niko nije mogao ni da pretpostavi, niti može da projektuje kakvi efekti krize se očekuju u državi Srbiji.
Međutim, ono što jeste predmet kritike, jeste stanje ekonomije i stanje u državi Srbiji na današnji dan u svetlu finansijske krize. To je ono što mi pokušavamo da učinimo vrlo transparentnim, vrlo očitim i da vidimo gde se grešilo da se ne bi grešilo i dalje.
Izbori će biti, daće Bog, Srbija je toliko izbora imala da pretpostavljam da se vrlo izveštila i naučila, uslovno rečeno, i političkim žargonom i lažnim obećanjima i političkim trikovima, tako da narod u Srbiji, čini mi se da već može da prepozna kompletnu političku sliku i političku scenu u državi Srbiji.
Takođe, ono što jeste jedna od polaznih osnova moje stranke, pretpostavljam da ćete se vi složiti sa tim, jeste da u ovako osiromašenom društvu bitna stavka jeste obračun sa korupcijom, ali radikalan obračun sa korupcijom gde neće biti nedodirljivih, gde će se za svako ime i prezime za koje se utvrdi, van osnovane sumnje, da učestvuje u korupciji, da potkrada narod države Srbije, morati javno da se govori o tome.
Juče smo izneli primer ukrupnjavanja vlasništva ''Luke Beograd'' i pomenuli smo dve porodice, sada već, koje skoro da vladaju Srbijom. Jedan je gospodin Mišković, drugi je gospodin Beko. Tražili smo konkretne odgovore i to je nama signal da je Vlada rešila, pogotovo resorno ministarstvo, da se jasno odredi prema takvim novonastalim situacijama. Nama nije bilo jasno i mi smo to pred celokupnom srpskom javnošću izneli, kako to da neko ko ima of šor kompaniju sa 30.000 evra uloga može da plati akcije u vrednosti od 40 miliona evra, kako to da se stvaraju takvi monopoli da Srbijom vladaju dve porodice, pa smo naveli primer ''C marketa'', naveli smo primer ''Luke Beograd'', premer "Knjaza Miloša".
A ono što bi javnost u Srbiji sada trebalo da zna, SRS je na današnji dan uputila i zvanični predlog da se obrazuje anketni odbor u vezi kupoprodaje Poslovnog centra ''Ušće'' i izgradnje multifunkcionalnog centra ''Ušće''. I to je ono što mi kao opozicija možemo da uradimo. Dakle, na današnji dan zvanično je Skupština Srbije dobila ovaj predlog.
Ono što SRS obećava, jeste da će se pred očima javnosti konačno transparentno, vrlo plastično utvrditi – kako je moguće da se nekoliko puta menjaju urbanistički planovi, kako je moguće da se zemljište ili kvadratura od 30.000 kvadrata transformiše u kvadraturu od 180.000 kvadrata i da sadašnja vrednost znači 720 miliona evra. Imena koja se tu pojavljuju su, takođe, vrlo značajna za srpsku javnost i mi ćemo tu da damo svoj doprinos, jer mislimo da obračun sa korupcijom i organizovanim kriminalom pod okriljem države daje nama odgovore na sve.
Dakle, daje nam odgovore ko je to ko utiče na političku scenu u državi Srbiji, ko prekraja izbornu volju, na koji način se ovde donose političke odluke i tu će svi argumenti, želimo svi bolje narodu Srbije, da padnu.
Mi smo ovaj predlog da se obrazuje anketni odbor potkrepili konkretnim činjenicama, tražeći da Skupština izađe u susret, i drago mi je što je gospođa Đukić-Dejanović tu, da se obezbedi da se rad ovog anketnog odbora, za koji mislimo da će biti od izuzetnog značaja za državu Srbiju, proprati u direktnim prenosima, da kamere budu prisutne svakoga dana kada mi završimo zasedanje, posle 18.00 časova, iz prostog razloga što je to najgledaniji termin i javnost u Srbiji mora da zna šta se zapravo dešava u državi Srbiji, na koji način se zaista funkcioniše u ovoj državi.
Postoji gomila javnih tajni, ali vlast u Srbiji, režim u Srbiji ne želi da priča o tome. Zašto? E, došlo je vreme da mi saznamo ko je ''MK Kostić'', ko je gospodin Petar Matić, na koji način su se menjali urbanistički planovi, na koji način se sada planira još jedna zgrada pored poznatog Poslovnog centra ''Ušće'', kako je došlo do promene namene, kako je izigravan zakon, a mi treba da verujemo da će se zakoni u državi Srbiji provoditi.
SRS ima 3.000 strana dokaznog materijala. Tokom rada tog anketnog odbora, pred lice srpske javnosti izaći će svi. Mi obećavamo da ćemo ovoga puta isterati stvar do kraja i na čistac. Ovaj predlog je Srpska radikalna stranka, devet godina posle demokratskih promena i obećanja da će se ući u direktan obračun sa organizovanim kriminalom, monopolistima i korupcijom u državi Srbiji, pazite, opoziciona stranka, takođe, uputila gospodinu Ivicu Dačiću, predato je 2. februara 2009. godine, a 26. marta 2009. godine je obavljen razgovor sa zamenikom šefa kabineta gospodina Dačića na ovu temu. Zatim, predato je gospodinu Oliveru Duliću 9. februara 2009. godine, a 9. marta 2009. godine sa ovim je bio upoznat i predsednik Republike Srbije, gospodin Boris Tadić, Ministarstvu pravde, gospođi Snežana Malović, predato je 9. marta 2009. godine. Prvi čovek grada Beograda, gospodin Đilas, dobio je 31. marta 2009. godine.
Dakle, ono što smo očekivali jeste konkretna reakcija koja je izostala. Svi ovi ljudi će morati da odgovore baš pred ovim anketnim odborom zašto je izostala konkretna reakcija i konkretan odgovor svih ovih koji su bili upoznati sa, a pokazaće se, istorijskom pljačkom u državi Srbiji. Ovo će biti samo početak. Imamo 3.000 stranica dokaznog materijala za Poslovni centar "Ušće", imamo i dokazne materijale za Miškovića i Beka. Ono što jeste naš doprinos i što će biti naš doprinos, a mislim da ćemo time pomoći i vama na vlasti, ali ćemo očekivati odgovor zašto se to do sada nije uradilo.
Juče ste čuli za ''Luku Beograd'', to je stara priča. Imate Izveštaj Saveta za borbu protiv korupcije, od februara 2008. godine, nečuveno je da se nije reagovalo u tom smislu, pa da vidimo zašto se konačno vlast nije uhvatila u koštac sa organizovanim kriminalom koji seže do najviših vrhova države, pa ćemo videti zašto se ljudi otimaju za vlast u Beogradu, šta vlast u Beogradu konkretno znači i ko stoji iza određenih političkih, uslovno rečeno, varijanti u okviru režima gospodina Tadića, koji to centri moći upravljaju životom u Srbiji.
Mislim da će to biti vrlo transparentno, od odnosa Skupštine prema tom anketnom odboru, da li će postojati kamere, da li će biti direktnog prenosa, to će biti definitivan odgovor srpskoj javnosti da li država Srbija namerava da se obračuna sa korupcijom i organizovanim kriminalom ili ne. To će, nadalje, svima nama biti odgovor na ono osnovno pitanje – da li uopšte treba da imamo parlament, da li treba da donosimo zakone kada zakoni važe samo za određenu kategoriju, u sve većem procentu osiromašene populacije u Srbiji, kada ćemo dokazati konkretno. Prema tome, 3.000 stranica dokaznog materijala postoji da se na svakom koraku uzurpira ono što je zakonska obaveza.
To je samo tek jedan aspekt i u prvom delu izlaganja ću da koristim samo ovo vreme kako bih nagovestila da pretpostavka za priču o svim ovim zakonima jeste pretpostavka da živimo u društvu koje ima funkcionalnu privredu, koje nema dug od 30 milijardi dolara, koje ne trpi štete od jednostrane primene Prelaznog trgovinskog sporazuma sa EU u iznosu od 267 miliona evra. Pretpostavka je, da smo na vreme obratili pažnju, da je moglo da se desi da država Srbija uđe u recesiju, međutim, zakasnilo se sa određenim merama, to je naše političko uverenje.
Vrlo brzo ćemo biti ili potvrđeni ili demantovani, ali ono na šta ćemo skrenuti pažnju u mom sledećem izlaganju jesu konkretni podaci do kojih smo došli uporednom analizom podataka do koje smo mogli da dođemo tako što smo tragali po određenim sajtovima određenih grupa koje su se bavile, recimo, procentom invalida po gradovima u Srbiji.
Ono što nas zaprepašćuje jeste da baza podataka ipak nije ažurirana na način na koji smo očekivali da jeste, pa da slika bude mnogo prihvatljivija i jasnija kada već govorimo o ovako važnom setu zakona. A ono što je značajno u celoj ovoj priči jeste da nam odgovorite – da li će ovi zakoni biti primenjivani na teritoriji Kosova i Metohije?!
To je pitanje koje će SRS da ponavlja svaki put kada se na dnevnom redu nađe predlog bilo kog zakona. Zašto? Zato što će odgovor na to pitanje nama dati odgovor da li je država Srbija pod protektoratom ili nije, da li država Srbija upražnjava sve one atribute državnosti ili ne. U odnosu na to, imamo odgovore na sva buduća pitanja.
Dakle, kakva nas budućnost čeka? Hvala vam.