Zahvaljujem. Poštovani potpredsedniče, predsedništvo, gospođo ministarko, saradnici, dame i gospodo narodni poslanici, kao što smo čuli u izlaganju uvažene ministarke, razlog za donošenje posebnog zakona o zaštiti prava pacijenata je zapravo jedna osnovna potreba da se prava pacijenata, njihov način ostvarivanja i zaštita ovih istih prava urede sada na potpuniji i precizniji način.
Budimo realni, nažalost u praksi nije retka situacija da dođe do uskraćivanja ili otežanog ostvarivanja prava građana iz oblasti zdravstvenog osiguranja i zdravstvene zaštite, kao i da kvalitet pruženih zdravstvenih usluga bude nižeg nivoa. Uprkos ogromnim problemima u ostvarivanju zdravstvene zaštite, moram da naglasim da tokom vrlo kratkog mandata novog Ministarstva zdravlja mogu da se uoče napreci u rešavanju razno raznih problema, kao i unapređivanje načina rada raznih zdravstvenih ustanova kao i samog Ministarstva zdravlja i Fonda.
Međutim, to ne menja činjenicu da ogroman broj građana još uvek se svakodnevno suočava sa problemima u ostvarivanju prava na zdravstvenu zaštitu i zdravstveno osiguranje. Veličina i broj spomenutih problema u zdravstvu ne ostavlja veliki prostor za zadovoljstvo.
Smatramo da bi bilo normalno da za cenu koja plaća Fond, za razne vrste usluga, da bi pacijenti trebali da imaju najbolju medicinsku uslugu i nadalje da sami pacijenti ne treba ili ne moraju da znaju da li je sektor ili organ u sastavu istog ministarstva nadležan za postupanje po njihovim raznim prigovorima, prijavama i da sami pacijenti ne bi trebali da trpe posledice međusobnog prebacivanja nadležnosti. Nedopustivo je međusobno prebacivanje nadležnosti za sprovođenje inspekcijskog nadzora u zdravstvenim ustanovama.
Da se vratim na konkretan zakonski predlog. Najpre bih želela da pričam o Predlogu zakona o pravima pacijenata, pa ukoliko mi vreme dozvoli kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SVM i o drugom predlogu, o pravima osoba sa mentalnim smetnjama.
Prevencija je neophodna i ona predstavlja prvi korak za uspešno lečenje pojedinih bolesti. Stoga je vrlo značajno što se ovde konkretno spominje pravo na prevenciju i što zdravstvena ustanova ima obavezu sprovođenja preventivnih mera, podizanja svesti ljudi i obezbeđivanje zdravstvenih usluga u odgovarajućim vremenskim intervalima.
Ovde najpre kao žena, moram pohvaliti činjenicu da je Republički fond za zdravstveno osiguranje od ove godine ponovo utvrdio pravo na preventivni pregled za rano otkrivanje karcinoma dojke i grlića materice ženama između 25 i 69 godina života, jednog godišnje, a ne jednom u tri godine.
Ovim zakonom je prvi put utvrđeno pravo pacijenta da na sopstvenu odgovornost napusti zdravstvenu ustanovu, kao i pravo deteta u stacionarnim zdravstvenim ustanovama i ono što je možda za sve nas zanimljivo, pravo na drugo stručno mišljenje, kao pravo pacijenta da kako od doktora medicine, tako i od samog stomatologa zatraži drugo stručno mišljenje o stanju svog zdravlja.
Pacijentu se garantuje jednako pravo na kvalitetnu zdravstvenu zaštitu u skladu sa njegovim zdravstvenim stanjem, što zvuči dobro, ali drugi deo - sve u granicama materijalnih mogućnosti sistema zdravstvene zaštite, koje nažalost kao što svi znamo i svi smo svesni toga, da trenutno nisu nešto velike. Dakle, pacijent ima pravo na odgovarajuće zdravstvene usluge radi očuvanja i unapređenja svog zdravlja, sprečavanja, suzbijanja i ranog otkrivanja bolesti.
Sledeće pravo koje se utvrđuje je pravo na poštovanje pacijentovog vremena, koje podrazumeva da u slučaju da ne postoje uslovi da se medicinska usluga pruži odmah, pacijent ima pravo na zakazivanje pregleda, dijagnostičkih pregleda i sličnih procedura i da je zdravstvena ustanova dužna da poštuje pacijentovo vreme i da ga blagovremeno obavesti u slučaju da se promeni termin pružanja zakazane zdravstvene usluge. Smatramo da je ovo jedan od najvećih manjkavosti našeg sistema, jedan od najvećih problema. Svi znamo da se određeni pregledi zakazuju pa i nekoliko meseci, da ne kažem čak i više od godinu dana unapred i da su strašne liste čekanja. Lično sam za jednog starijeg pacijenta pokušala da se raspitam i nekada vam kažu – idite privatno jer niste tako hitan slučaj da ikada dođete na red za magnetnu rezonancu ili bilo šta drugo. Zbog toga smatramo da bi trebalo posvetiti posebnu pažnju načinu i funkcionisanju zakazivanja pružanja određenih specijalističkih i dijagnostičkih pregleda.
Ono što je jedna od većih novina koju uvodi ovaj predlog je da ukoliko pacijent smatra da mu je uskraćeno pravo na zdravstvenu zaštitu ili da mu je postupkom zdravstvenog radnika ili saradnika uskraćeno neko pravo iz oblasti zdravstvene zaštite, ima pravo da podnese prigovor. To je mogao i ranije u prethodnih nekoliko godina, ali ovim rešenjem se sada izmešta ovo pravo pacijenta iz same zdravstvene ustanove u jedinicu lokalne samouprave u skladu sa decentralizacijom zdravstva, što podržavamo, u skladu sa prenošenjem osnivačkih prava domova zdravlja na jedinice lokalne samouprave.
Dakle, zaštita prava pacijenata na ovaj način rešava se na jedan potpuno novi način i na jedinicama lokalne samouprave će biti da one odrede lice, tog diplomiranog pravnika koji je ovde spominjan danas više puta, koji će biti savetnik za zaštitu prava pacijenata. Data je mogućnost da savetnik za zaštitu prava pacijenata obavlja ovaj posao za više jedinica lokalne samouprave. Naravno, ovde se verovatno misli na manje jedinice lokalne samouprave.
Ove poslove su, kao što smo to čuli, i u prethodnom periodu obavljali diplomirani pravnici, ali oni su fizički sedeli, odnosno pripadali samoj zdravstvenoj organizaciji i ove poslove su uglavnom obavljali kao dodatne, jer vrlo je zanimljivo kada pogledamo kako izveštaj samog Zaštitnika građana, kako i razne službene podatke, spremajući se za ovu raspravu, malo sam se zanimala za podatke, broj prigovora raznih pacijenata je bio vrlo nizak, mali i to verovatno ne zbog toga što oni nemaju problema, prigovore, nego verovatno malo njih zna za ovo svoje pravo.
Oni su svoje poslove uglavnom obavljali kao dodatne i stoga, pošto se sad predlaže da ovaj posao u budućnosti organizuju same lokalne samouprave, da će biti dovoljan broj već postojećih diplomiranih pravnika koji rade u okviru lokalnih samouprava i da će oni moći da obavljaju zadatke. Videćemo kada zaživi ovaj zakon. U svakom slučaju, SVM smatra da je neophodno obezbediti dovoljan broj stručnjaka koji zaista mogu ozbiljno da se bave prigovorima građana, odnosno pacijenata i zaštitom njihovih prava.
Ovde smo nedavno u Narodnoj skupštini Republike Srbije raspravljali o Zakonu koji se tiče osoba sa invaliditetom. Tada smo konkretno pričali o zapošljavanju i profesionalnoj rehabilitaciji osoba sa invaliditetom. Moram naglasiti da, što se samog normativnog okvira tiče, mi smo u proteklih nekoliko godina doneli dosta dobre propise, a i Vlada, za postavljanje kakvog-takvog normativnog osnova za ostvarivanje i zaštitu prava i osoba sa invaliditetom. Ali, svedoci smo toga, moramo to reći, da pripadnici ove posebno osetljive društvene grupe osoba sa invaliditetom imaju dosta teškoća i da se svakodnevno suočavaju sa složenim problemima, koji ih onemogućavaju da svoja prava ostvare i da postignu željeni nivo društvene uključenosti.
Osobe sa invaliditetom se u našoj zemlji suočavaju sa problemima ostvarivanja prava kako na socijalno, tako i na zdravstvenu zaštitu. Uzroci neostvarivanja ovih prava su uglavnom postojeće predrasude prema tim ljudima, diskriminacija i "nedostupnost" prava svih. Da postoji potreba za rešenje kako normativnog, tako i faktičkog ili realnog stanja prava osoba sa invaliditetom dokazuje i to da je samo Ministarstvo zdravlja predložilo i ovaj drugi predlog, da se donese posebno zakon o pravima osobama sa mentalnim smetnjama.
Kao što smo čuli, osnovni razlog za donošenje tog zakona o pravima osoba sa mentalnim smetnjama je upravo da se uspostavi viši nivo kvaliteta zaštite mentalnog zdravlja u skladu sa savremenim dostignućima u ovoj oblasti. Mi iz SVM pozdravljamo činjenicu da ukoliko uspemo da adekvatno primenimo ovaj dobar zakon, da bi to trebalo da obezbedi zaštitu ljudskih prava i socijalno uključivanje osoba sa mentalnim smetnjama.
Nažalost, prema tome što smo mogli da čitamo kako u ovom obrazloženju, a i iz drugih izvora, nije mali broj onih ljudi koji pate od raznih mentalnih smetnji. Među najčešće i najviše onesposobljavajuće treba dodati smetnje usled zloupotrebe psihoaktivnih supstanci koje su sve veće i veće – epilepsije itd. Ova lica su upravo najosetljivija na kršenje njihovih osnovnih ljudskih prava, a ostali građani, ako mogu tako da kažem, su vrlo skloni da ih posmatraju kao drugačije, kao možda i opasne, što vrlo često dovodi do izolacije ovih ljudi.
Zbog toga je izuzetno značajno što ovaj propis zabranjuje diskriminaciju na osnovu mentalnih smetnji i svako zlostavljanje, zanemarivanje, eksploataciju, zloupotrebu ili ponižavajuće ponašanje prema ovim osobama.
Opštoj javnosti skoro da je nepoznata uloga socijalne mreže porodice i same zajednice u oporavku i održavanju kvalitetnog života lica sa mentalnim smetnjama, kao i da je za njih izuzetno važno uključenje u porodičnu sredinu, radnu i društvenu sredinu, uz uvažavanje njihovog ličnog izbora, ukoliko je to moguće, izmeštanje kad god je to moguće lica smeštenih u psihijatrijske bolnice i ustanove socijalne zaštite u primarnu društvenu sredinu trebalo bi da obezbedi njihovo socijalno uključivanje i zaštitu osnovnih ljudskih prava.
Naime, brojne su negativne posledice dugoročnog zadržavanja osoba sa mentalnim smetnjama u dislociranim psihijatrijskim bolnicama, što još uvek postoji na terenu. U mnogim slučajevima ovi pacijenti se ne otpuštaju iz psihijatrijskih bolnica kada prestane potreba za njihovim bolničkim lečenjem, a upravo zbog toga što u njihovoj zajednici nije uspostavljen adekvatan sistem koji bi omogućio pružanje adekvatne zdravstvene zaštite i socijalne podrške za njih.
Takvi pacijenti, od kojih su mnogi zatvoreni ne više meseci, već i više godina, su potpuno izopšteni iz redovnog socijalnog okruženja. Vremenom postaju sve manje podobni, ponekad i potpuno nesposobni za kasnije socijalno uključivanje.
Propisano je ovim drugim predlogom i da lice sa mentalnim smetnjama ima pravo na zaštitu i unapređenje mentalnog zdravlja kroz prevenciju, negu, lečenje i psihosocijalnu rehabilitaciju u odgovarajućim zdravstvenim i drugim ustanovama. Propisano je, takođe, da lica sa mentalnim smetnjama imaju pravo na jednake uslove lečenja, koji su primereni njihovim zdravstvenim potrebama, pod istim uslovima kao bilo koji drugi korisnici zdravstvenih usluga.
Međutim, nekako je realno, vidi se da za sada ovi pacijenti nisu bili dovoljno ohrabreni da učestvuju u donošenju odluka značajnih za njihov boravak i lečenje. Kao što sam već spomenula kod prethodnog zakona, uzevši u obzir službene podatke koji ukazuju na vrlo mali, a mogu da kažem i minimalan broj pritužbi upućenih zaštitnicima pacijentovih prava, u ovom slučaju konkretno ne znamo na zadržavanje osoba sa mentalnim smetnjama ili njihov tretman u bolnicama, može se zaključiti da osobe sa mentalnim smetnjama, koje su sada trenutno ili u prošlosti bile smeštene u psihijatrijskim bolnicama, nisu adekvatno poučene o svojim pravima i o zaštitnim mehanizmima.
Utvrđeno je da se lečenje lica sa mentalnim smetnjama obavlja u psihijatrijskim ustanovama i u domovima zdravlja. Tačnije, predviđeno je da će se u ovim zdravstvenim ustanovama, da će se prema ovome obrazovati organizacione jedinice koje će obavljati poslove zaštite mentalnog zdravlja. Propisano je da se lečenje i zaštita mentalnih smetnji prilagođava svakom licu sa mentalnim smetnjama posebno i da se lečenje tih osoba vrši po njima prilagođenom tzv. individualnom planu.
Ono o čemu je uvažena gospođa ministar zdravlja u uvodnom delu i pričala je da kada stručnjak, doktor medicine ili psihijatar proceni da usled mentalnih smetnji određena osoba je opasna kako za svoju bezbednost, za svoje zdravlje ili za zdravlje i bezbednost drugih lica, mogu se smestiti u psihijatrijske ustanove i bez svog pristanka, odnosno prisilom, ali isključivo u slučaju da na raspolaganju nisu manje restriktivni načini za pružanje zdravstvene zaštite.
Savez vojvođanskih Mađara svakako pozdravlja da se takvo lečenje, tako i resocijalizacija zaštite interesa i prava osoba sa mentalnim smetnjama sprovode u najmanjem restriktivnom okruženju, a sve u skladu sa potrebama ovih lica, tako podržavamo i napore Ministarstva zdravlja u donošenju ova dva nova zakona i iskreno se nadamo da ćete imati u budućnosti još energičnije mere da pratite i sprovođenje ovih zakona i da će se oni sprovoditi u potpunosti. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Poštovani predsedniče, predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, kao što smo obavešteni iz medija, nezapamćena oluja, vrlo jako nevreme, neki čak i nazivaju tornadom, je pogodilo naseljeno mesto Torda u opštini Žitište, u blizini Zrenjanina, za vikend…
(Predsednik: Izvinite samo sekund.
Molim narodne poslanike za malo pažnje.)
Tačnije, u nedelju popodne za Uskrs, nevreme je bilo tako jako da je čupalo drveće, rušilo krovove. Prema za sada nezvaničnim informacijama, u naseljenom mestu Torda je oštećeno više od stotinak kuća i pomoćnih objekata.
Kao što sam rekla, počupano je drveće, iz krovova su odleteli crepovi, čak i delovi nekih kapija, i ono što je još strašnije i čega smo svi svesni u takvim mestima ima dosta i starijih trošnih kuća i kod nekih od njih su čak i zidovi potpuno urušeni, pali su. Kažu meštani da je zaista prava sreća što u tom nevremenu nijedno fizičko lice nije stradalo.
Iz preventivnih razloga, u nedelju popodne je isključena čak i ulična rasveta u Tordi da ne bi došlo do daljih komplikacija, odnosno eventualne nesreće sa strujom. Moram da naglasim da su stanovnici, meštani tog sela sa baterijskim lampama bili na krovovima i pokušali da saniraju to što je bilo moguće da vrate crepove. Svakako, na ovom mestu moramo da pohvalimo zajedništvo tih ljudi, samih meštana, koji su, svako od njih ko je iole sposoban za rad je bio na krovu da pomogne komšiji, prijatelju ili poznaniku.
Ovo, doduše, nije prvi put da ovo naseljeno mesto pogodi ovakvo nevreme, ali nikad nije imalo ovolikih srazmera i zaista, materijalna šteta koja je načinjena nikad nije bila ovako velika. Zbog toga je u nedelju popodne, predveče proglašeno i vanredno stanje u opštini Žitište, koje je nažalost jedna od najnerazvijenijih opština u Republici Srbiji, pa je zaista tim ljudima pomoć sa svih strana više nego neophodna.
Za sada je iz opštine Žitište, kao i iz opštinskih javnih preduzeća, stigla pomoć u Tordu u vidu materijalne pomoći, materijala, crepa i neophodne radne snage. Zaposleni u javnim preduzećima su tu već dva dana i pomažu ljudima, čak je i "Potisje" Kanjiža poslala neophodan crep. Čelnici ove opštine apeluju na sve koji imaju mogućnosti da im pomognu.
Ovom prilikom bih, u ime poslaničke grupe SVM i svih nas, želela da im pomognemo, ovim apelom, da učestvujem u njemu, da im se pridružim. Oni očekuju i pomoć od susednih opština, ukoliko je to moguće.
Da iskoristim institut postavljanja pitanja, postavila bih pitanje Ministarstvu trgovine, odnosno Vlade Republike Srbije – da li je moguće u što kraćem roku iz robnih rezervi obezbediti neophodnu pomoć naseljenom mestu Torda u opštini Žitište, blizu Zrenjanina, zato što kažu da im je crep i dalje više nego neophodan? Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Poštovani predsedniče, predsedništvo, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, svi smo svesni da je problem visoke nezaposlenosti jedan od osnovnih gorućih problema u Republici Srbiji. Kada pričamo konkretno o nezaposlenosti osoba sa invaliditetom, svi znamo da je slika još gora, da ne kažem tužnija. Stoga smo mi iz Saveza vojvođanskih Mađara i sredinom 2009. godine, kada je ovaj cenjeni dom, Narodna skupština raspravljala, pa i usvajala, tada potpuno novi, Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom, naglasili kako je neophodno regulisanje ove oblasti, kako smo na ovom polju imali pravnu prazninu, da bi konačno uticali na realno poboljšanje situacije na ovom polju.
Kao što znamo, osnovni cilj ovog zakona o čijim izmenama i dopunama danas raspravljamo je zapravo povećanje zaposlenosti, da dođemo do što većeg stepena zaposlenosti osoba sa raznim vrstama invaliditeta.
Savez vojvođanskih Mađara, naravno, podržava sve vrste pozitivnih, afirmativnih akcija usmerenih ka teže zapošljivim grupama lica. Svi smo svesni da, kada pričamo o tim licima koja spadaju u teže zapošljivu kategoriju, to su najčešće, u najvećem broju slučajeva, upravo osobe koje zbog svog zdravstvenog stanja, raznih vrsta invaliditeta, izuzetno teško danas nalaze zaposlenje.
Suština ovog zakona je da mere koje se preduzimaju, u skladu sa Zakonom o profesionalnoj rehabilitaciji zapošljavanja osoba sa invaliditetom, ciljaju upravo tu grupu ljudi koja se najteže zapošljava i čiji je položaj, samim tim, kako ekonomski položaj, a tako i njihov svakodnevni život, izuzetno težak.
Mi iz poslaničke grupe Saveza vojvođanskih Mađara smatramo da je pitanje socijalnog uključivanja osoba sa invaliditetom i društvena uključenost tih ljudi, jedno od osnovnih pitanja i ono bi trebalo za sve nas da znači poštovanje osnovnih ljudskih prava. Treba svi da se prisetimo na ovom mestu da je pravo na rad zagarantovano svima, stoga bi i osobe sa invaliditetom trebalo da imaju potpuno ista prava i iste mogućnosti za ostvarivanje ovih prava kao i svi ostali građani naše zemlje.
Dakle, složićemo se ovde da je sredinom 2009. godine, između ostalog, donošenjem ovog zakona, a i kasnije donošenjem ostalih zakona, kao što su ovde spomenut Zakon o socijalnoj zaštiti itd, da je koliko-toliko obezbeđen pravi normativni okvir za ostvarivanje i zaštitu prava osoba sa invaliditetom, međutim, kada pitamo ove ljude i kada pogledamo kakva je situacija na terenu, onda nam je jasno da još uvek postoje ogromni problemi i da se pripadnici ove posebno osetljive društvene grupe suočavaju svakodnevno sa veoma složenim pitanjima, problemima u životu. Jednostavno, to ih onemogućuje, ne dozvoljava im da uživaju u svojim pravima i da ih ostvaruju i da zaista dostignu taj željeni nivo socijalne i društvene uključenosti.
Predlog zakona koji je danas na dnevnom redu, o kojem raspravljamo, su zapravo izmene i dopune spomenutog Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom. Kao što sam rekla, cilj tog osnovnog zakona, koji sada određenim delovima menjamo i dopunjujemo je da zaista na pravi način podstakne zapošljavanje i obezbeđivanje radnih mesta za osobe sa raznim vrstama invaliditeta.
Zašto su, međutim, problemi na terenu i u realnom životu opstali, bez obzira što postoji zakon, recimo, adekvatan normativni okvir? On, a to dokazuju i sada predložene izmene i dopune, jednostavno kao da nije dovršen, znači, nije idealan. Mi smo tada, u aprilu 2009. godine, doneli nešto potpuno novo u našem pravnom sistemu, ali posle nekoliko godina njegove primene je viđeno da kao da nije dovršen i da pojedina normativna rešenja koja su predložena u ovom zakonu jednostavno kao da u realnom, stvarnom životu ne doprinose delotvornom sistemskom i trajnom rešavanju ovih problema.
Položaj osoba sa invaliditetom i njihovo trajno društveno uključivanje zapravo zavisi, jednostavno, od podrške koju oni dobijaju iz svog neposrednog okruženja, kako kroz sisteme socijalne i zdravstvene zaštite, tako, naravno, i kroz sistem obrazovanja, pa i onog o čemu raspravljamo i što je najznačajnije, zapošljavanja.
Trajni cilj Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom je radno angažovanje tih ljudi, a samim tim i poboljšanje svih aspekata života osoba sa invaliditetom.
Ono što je značajno, to su bile najveće novine koje smo uveli pre tačno četiri godine u naš pravni sistem, je propisivanje obaveze obezbeđivanja kako prostora, tako i odgovarajuće tehničke i druge opreme za radno osposobljavanje i rad osoba sa invaliditetom, a sve to u skladu sa njihovim kako psihičkim, tako i fizičkim mogućnostima, potrebama, sposobnostima, ali, naravno, i njihovim željama, ukoliko je moguće da se one usklade.
Kao što smo to čuli od nekoliko prethodnih govornika, iz ovih zakona, zapravo, proističe obaveza zapošljavanja osoba sa invaliditetom, a on se odnosi na sva privredna društva, organe državne uprave, pa spomenute lokalne samouprave, javne službe, banke, finansijske organizacije i mnoga druga pravna i fizička lica koja, prema zakonu, imaju taj minimum, odnosno najmanje 20 zaposlenih.
Planirano je da se, primenom ovih odgovarajućih odredbi zakona, omogući socijalna uključenost za mnogo veći broj osoba sa invaliditetom, pošto je, naravno, pored spomenutog razvijanja efikasnih sistema i servisa podrške i zaštite, izuzetno važno, kad god je to moguće, odgovarajućim mogućim, neophodnim merama obezbediti što veću samostalnost, rehabilitaciju i zapošljavanje ovih osoba.
Nažalost, nekoliko godina posle primene ovog zakona, ali moram ponovo naglasiti, i nekoliko godina posle primene novog Zakona o socijalnoj zaštiti, postoje saznanja da se Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom, a i svi ostali koji se tiču ove teme, ne primenjuju dosledno, da probam to fino da formulišem. Naime, na terenu se dešava da mnogi poslodavci imaju problem sa ovom svojom obavezom, da nisu srećni što postoji ta obaveza, da nerado zapošljavaju osobe sa invaliditetom. Realnost je da mnogi poslodavci, da bi takoreći kako-tako formalno ispunili ovu svoju obavezu, oni zapravo svoje radnike šalju na razne komisije da bi oni dobili papir o tome da imaju možda i neku sitnu vrstu invaliditeta. Šalju ih na utvrđivanje stepena invalidnosti, da bi oni, recimo, formalno ispoštovali ovu obavezu, što je zapravo izigravanje ovog zakona.
Nažalost, ono o čemu je takođe prethodna koleginica govorila, bez obzira na obavezu, u mnogim delovima Republike Srbije, čak i u većim gradovima, a da ne pričam o manjim opštinama i naseljenim mestima, jednostavno, nisu ukinute te prepreke povećanog zapošljavanja osoba sa invaliditetom.
Postoji mnogo, mnogo prepreka. Spomenuću samo neke od njih. Jedna je da, jednostavno, ne postoje adekvatni sistemi podrške zaposlenih osoba sa invaliditetom. Svi znamo i za ostale fizičke ili tehničke prepreke nepristupačnosti samih radnih mesta raznih preduzeća, pa i ustanova, javni prevoz je neadekvatan. Ono o čemu se malo govori, a što je isto realnost, je da velika većina osoba sa invaliditetom nije dovoljno kvalifikovana, odnosno nemaju adekvatnu stručnu spremu.
Naime, kao što sam spomenula zakonom čije izmene i dopune se danas spominju kojim raspravljamo, jeste, zaista, ustanovljen normativni okvir za otklanjanje pomenutih sistemskih prepreka za normalniji i lakši život osoba sa invaliditetom. Međutim, zbog problema tokom sprovođenje ili primene ovog zakona, realna tužna slika je da se ne poboljšava samostalni život osoba sa invaliditetom i društvena uključenost. Znači, njihova uključenost još uvek nije u adekvatnoj meri na željeni način rešena.
Mi iz poslaničkog kluba SVM smo zaista ubeđeni da kada bi se recimo Nacionalna služba za zapošljavanje više angažovala na ovom problemu, kada bi više radila, Nacionalna služba na usklađivanju ponude i tražnje na tržištu rada, kao i recimo kada bi se još više radilo na organizovanju odgovarajućih programa prekvalifikacije, dokvalifikacije ili osposobljavanjem nezaposlenih osoba koje zaista traže posao, da bi to na terenu, u praksi zaista doprinelo većoj zaposlenosti tih ljudi.
Najznačajnije izmene i dopune koje su zapravo pred nama i o kojima raspravljamo se odnose, jedna od njih je, jeste na obavezu poslodavca da ukoliko ne zaposli osobu sa invaliditetom mora da uplati iznos od 50% prosečne zarade po zaposlenom u Republici Srbiji za svaku osobu sa invaliditetom koju ne zaposle, a ima tu obavezu. Potrebno je naglasiti da sredstva koja će se na ovakav način prikupiti, znači, novac koji se prikupi se uglavnom koristi za podsticaje zapošljavanja, profesionalnu rehabilitaciju, finansiranje zarada osoba sa invaliditetom zaposlenih u preduzećima za profesionalnu rehabilitaciju ili zapošljavanje osoba sa invaliditetom koja rade recimo, u socijalnim preduzećima, organizacijama. Znači, ova sredstva i ovaj iznos svakako pozitivno utiču na podizanje nivoa zapošljavanja osoba sa invaliditetom što svakako podržavamo.
Sledeća značajna novina ili izmena ovog zakona je zapravo usklađivanje sa pravilima o dodeli državne pomoći što znači da se vrši usklađivanje iznosa sredstava koji se obezbeđuje za odgovarajuće namene, podsticaja zapošljavanja osoba sa invaliditetom, ali i održavanja njihovog zaposlenja, zaposlenja ovih osoba u preduzećima za profesionalnu rehabilitaciju. Istovremeno se ovim obezbeđuje pravo na subvencije.
Naime, preduzećima za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom se na osnovu ovoga dodeljuje subvencija zarada zaposlenih osoba sa invaliditetom u tim preduzećima i to u visini do 75% ukupnih troškova zarade sa pripadajućim doprinosima za obavezno socijalno osiguranje, ali sa naznakom da to ne bude više od 50% prosečne zarade po zaposlenom u Republici Srbiji. Uvode se na ovaj način stroga pravila u vezi državne pomoći koja bi trebalo, nadamo se, znači, to je plan zakonodavca, odnosno predlagača i nadamo se da će se to tako i dešavati na terenu, da će ovo omogućiti potpunu punu kontrolu dodele sredstava, a tako i utroška ovih sredstava državne pomoći.
U obrazloženju ovog predloga zakona, odnosno predloženih izmena i dopuna, možemo da pročitamo da su troškovi poslodavca nastali kao rezultat obaveze zapošljavanja osoba sa invaliditetom. Povećavaju se ovim izmenama za oko sedam hiljada dinara na mesečnom nivou. Ukoliko se poslodavac ipak odluči na alternativni način ili ti da svoju obavezu izvrši svojim učešćem u finansiranju zarada osoba sa invaliditetom zaposlenih u preduzećima za profesionalnu rehabilitaciju ili socijalnom preduzeću ili organizaciji kao što sam spomenula.
Ovakvo rešenje svakako je prihvatljivije od trenutno postojećeg koje je bilo za sedam hiljada manje. Pošto je osnovna svrha donošenja ovog propisa najpre obezbeđivanje odgovarajućih egzistencijalnih uslova za same zaposlene osobe sa invaliditetom.
Suština na koju zaista moramo da pazimo je da poslodavci izvršavaju svoje obaveze koje proističu iz ovog zakona prvenstveno zapošljavanjem osoba sa invaliditetom. Tačnije, bitno je da dođe do ravnoteže između stvarnog zapošljavanja i alternativnih načina izvršavanja njihovih obaveza i to u korist zasnivanja radnog odnosa sa osobama sa invaliditetom što bi prema ovom predlogu poslodavcima bilo najpovoljnija, najisplativija varijanta. Jer, ukoliko bi se na neki način narušila ova ravnoteža ili ti poslodavci više odlučivali za alternativne načine, a ne za stvarno zapošljavanje osoba sa invaliditetom onda bi se jednostavno izgubio smisao celog zakona. Cilj donošenja i tog prvog i ovih izmena i dopuna je da što više osoba sa invaliditetom zaista uđe u svet rada, da budu zaposleni i da se integrišu u društvene tokove. Naravno, SVM će u Danu za glasanje podržati ovaj predlog. Zahvaljujem.

Poštovana predsedavajuća, predsedništvo, gospodine predsedniče, predlagaču, dozvolite da u ime poslaničke grupe SVM iznesem naše mišljenje o predloženim izmenama i dopuna Zakona o radu.
Kao što smo to naglasili u našem izbornom programu SVM zaista želi da aktivno doprinese izgradnji jedne normalne države, kako smo to formulisali. Mi iskreno želimo da živimo u jednoj zemlji koja svojim stanovnicima obezbeđuje životni standard koji je dosledan evropskom građaninu.
Zalažemo se za izgradnju zdravstvenog i socijalnog sistema koji su najpre zasnovani na demografskim parametrima. Očekujemo da se u skorijem periodu odradi celokupna i sveobuhvatna reforma u oblasti socijalnog osiguranja. Smatramo da je prilikom izrade zakonskih propisa o socijalnom osiguranju neophodno da svi mi i predlagači zakona u prvi plan stave motivisanje rađanja.
Kao što smo to čuli i u uvodnom izlaganju gospodina predsednika, predlagača ovog zakona, jedan od najvećih problema svih nas je da se broj građana Republike Srbije a između ostalog nažalost i vojvođanskih Mađara konstantno smanjuje. Osnovni razlog za iskazani pad broj stanovnika i za starenje populacije je veoma nizak nivo nataliteta.
Smatramo da je zbog toga neophodna izrada jedne potpune sveobuhvatne strategije za podsticanje rađanja i zaustavljanje depopulacije, ne samo da razgovaramo o raznim dokumentima i strategijama, već da se sedne i izradi jedan primenjivi dokument koji za svoj cilj treba da ima efikasnu pomoć kako porodicama tako i majkama sa decom.
Svi smo svesni da je praksa takozvanog porodičnog dodatka takva da su to uglavnom improvizovana ad hok rešenja, kako kad. Nekad kada se rodi beba, pričam o prvom detetu, Republika dala određeni iznos. Ranije su ovi koji žive na teritoriji AP Vojvodina primali od AP Vojvodine. Od ove godine oni ne primaju. Prošle godine je došlo do problema, bebe koje su rođene do septembra, ti roditelji su primili dodatak i oni koji su rođeni posle septembra nisu, očekuju da će to naknadno dobiti. Znači, smatramo da ova improvizovana ad hok rešenja nisu dobra, već da ako se izgradi zaista jedna dobra strategija, treba da se zameni dugoročnim, predvidivim sistemom podrške porodicama, da jednostavno mladi roditelji znaju šta mogu da očekuju, kakvu vrstu pomoći od države.
Porodica je osnovna ćelija društva i samo uravnotežene porodice su sposobne za izgradnju zdravog društva. Kao što sam to već spomenula, realna, tužna slika je da je, nažalost, dece u Republici Srbiji sve manje, da je broj abortusa ogroman, naročito broj abortusa među mlađim ženama. Mi smo kao žene imale priliku da slušamo predavanje na nekim seminarima i zaista je poražavajuće da smo imali samo zvanične podatke o namernim prekidima trudnoće koji su iz zvaničnih državnih klinika, a verovatno ih ima mnogo više u privatnim klinikama i da je ne tako davno, pre par godina, zvaničan broj namernih prekida trudnoće, abortusa i živo rođenih beba u toj godini bio skoro identičan.
Realna situacija u našoj zemlji je da se žene, naročito one visoko kvalifikovane, obrazovane, sve kasnije odlučuju za rađanje. Mnoge imaju veoma ozbiljne teškoće pri usklađivanju svojih porodičnih obaveza sa poslovnim. Neke od njih su, jednostavno, čak i primorane da biraju između majčinskih obaveza i svoje karijere.
Uzimajući upravo u obzir okolnosti ovih zaposlenih žena i potrebu da se obezbedi zaštita trudnoće kao zajedničku obavezu svih nas, kako državne tako i samog društva, potrebno je adekvatnije regulisanje nekoliko oblasti, kao što su na primer, spomenuto pravo na novčanu naknadu tokom porodiljskog odsustva i odsustva sa rada radi nege deteta i posebne nege deteta. Ove nakande, najpre bi trebale da se isplaćuju redovno, a iznos bi trebalo da bude takav da zaista obezbeđuje održavanje dobrog zdravlja majke, odnosno žene i deteta, uz odgovarajući životni standard.
Drugi veliki problem o kome cenjeni predlagač nije pričao, pošto se ne tiče konkretno ovih izmena, ali tiče se situacije upravo trudnica je da nisu sve trudnice u tom položaju da imaju zdravu i laku trudnoću i mnoge od njih moraju da budu na takozvanom održavanju trudnoće ili na bolovanju.
Mi smo u ovom cenjenom domu već pričali o ovom problemu koji država još uvek nije uspela da reši. Planira se, ali nema adekvatnih sredstava i one koje su na bolovanju, odnosno održavanju trudnoće, uglavnom primaju 65% plate. Zaista nije u redu da u Srbiji danas još uvek nije svejedno da li je trudnica iz Beograda, Jagodine, ili živi u nekoj drugoj opštini.
Smatramo da je neophodno unaprediti ravnopravnost žena u radnoj snazi, kao i zdravlje i bezbednost majke i deteta i razvoj zaštite materinstva u našem domaćem pravu i praksi i ove predložene izmene i dopune, koje ćemo mi svakako podržati, su upravo jedan korak ka tome.
Pravo majki na porodiljsko odsustvo je nešto osnovno. To osnovno sredstvo da se zaštiti zdravlje majke i njenog deteta, odnosno ono o čemu, možda manje pričamo, pravo na porodiljsko odsustvo može da ima ne samo majka, već roditelj, znači bilo majka ili otac. Pravo roditelja na to porodiljsko odsustvo je sredstvo zaštite porodice.
Mene izuzetno raduje što se konačno u Narodnoj skupštini priča o pravu na dojenje, jer mislim da nismo imali prilike da razgovaramo o tome ovde. Pravo na dojenje generalno je izuzetno značajno, a naročito dojenje nakon povratka na posao, naročito u slučajevima povratka na posao pre isteka od godinu dana na porodiljsko odsustvo, jer dojenje je veoma bitan deo zaštite materinstva. Dojenje je izuzetno značajno za zdravlje, najpre za zdravlje deteta, pa i same majke.
Svetska zdravstvena organizacija preporučuje, ukoliko je to moguće, da se beba doji do šest meseci i sa odgovarajućom komplementarnom hranom čak i do dve godine svog života. Zbog toga je zaista potrebno obezbediti ove pauze. U idealnom slučaju, bilo bi dobro da se radi o, ako se priča o tom vremenskom periodu, radnom vremenu dužem od šest sati, recimo, od osam sati, idealno bi bilo da se obezbede dve pauze, kako bi žena zaista mogla da podoji svoje dete.
Stoga, kao što sam rekla, poslanička grupa SVM svakako podržava ovaj predlog, mada je možda bilo bolje, kao što je sam predlagač rekao, da se možda konkretnije definiše, pošto u predlogu stoji jedna ili više pauza, znači, da li mislimo na jednu ili više pauza? Ukupno trajanje je ovde predloženo od 90 minuta. Mi smo predložili, pošto u razgovoru sa tim majkama, kada se priča o dve pauze, onda bi idealno bilo kada bi za to imali 120 minuta ili dva sata. Predlagač je dao objašnjenje da kada saberemo 90 minuta i 30 koji već postoje, onda dolazimo do te cifre od 120 ili od dva sata, ali smatram da i žene dojilje treba da ručaju, jer tih pola sata imaju da bi se hranile.
Mi smo predložili amandman. O njemu ćemo detaljnije pričati kada budemo pričali o ovom zakonu u pojedinostima. Smatramo da ove pauze treba da se računaju kao redovno radno vreme i da se plaćaju u skladu sa tim. Moram da naglasim da su novinari danas već pitali da li je to primenljivo u Srbiji, da li su poslodavci spremni da primene ove odredbe zakona. Mi smo tu da kažemo da je to pitanje za poslodavce i da se nadamo da će zakon zaista da zaživi u praksi.
Kao što ste vi rekli, gospodine Stefanoviću, iz predloženih izmena i dopuna neke stvari nisu baš potpuno jasne, odnosno nedvosmislene. Odnosno ne vidi se da li se predlaže dnevna pauza ili dnevne pauze, da li dojilja tu pauzu ili te pauze dobija ili ostvaruje na sopstveni zahtev, znači, da li je to obavezno ili ona mora da se izbori za to, da li ona sama na osnovu ovog predloga ima prava, to nije jasno, da traži jednu pauzu ili dve pauze, znači, da ona sama odluči. Da li ona sama odlučuje da li možda umesto ove jedne ili više pauza, kako vi to predlažete, jednostavno želi skraćenje radnog vremena, pošto je i to u samom predlogu? Pretpostavljam da ste vi mislili na ovo da dojilja sama to odlučuje, ali bih volela da to malo razjasnite.
Ono o čemu nismo razgovarali i čega nema u predlogu je, a pretpostavljam da neće biti tako, pošto toga nema, da li će poslodavci biti obavezni da obezbede prostorije za ličnu higijenu, znači, prostorije gde bi se dojile bebe ili se najverovatnije, a pretpostavljam da je drugi slučaj, misli na to da će majke iskoristiti ove pauze, ovo vreme, da odu kući, da tamo podoje dete i da se vrate. Možda smo i zbog toga trebali da razmislimo o dve malo duže pauze. Odavde se ne vidi gde će se to dojenje vršiti i da li će neko doneti bebu na radno mesto, da li će tu biti adekvatnih uslova, prostorija. Ima tu dosta nejasnoća.
Zanimljivo je i mišljenje Poverenice za zaštitu ravnopravnosti, gospođe Nevene Petrušić, koja je stigla u Narodnu skupštinu čini mi se juče ili prekjuče. Upravo ovim predloženim izmenama i dopunama Zakona o radu, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti predlaže i neke specifičnosti. Ona kaže da bi trebalo predložiti posebna pravila npr. za zaposlene majke čije je radno vreme kraće od šest sati, jer mi smo se ovde bazirali samo na one koje rade duže od šest sati ili, što je vrlo zanimljivo, zaista nismo razgovarali o tome, nije se razmišljalo o tome, ali nije kasno do usvajanja zakona.
Trebalo je razmišljati o dužim pauzama za majke koje su rodile npr. blizance, ili čak više od dvoje dece, kao i za one koje su prevremeno rodile svoje dete i ono što nedostaje su i usvojitelji koji, takođe, treba da hrane malu decu koju su usvojili.
Značajno je, pored zabrane, otkaz ugovora o radu. Nismo razgovarali, a vrlo je značajno pitanje, da kada roditelj, uglavnom majka, iskoristi porodiljsko odsustvo i kada se vrati sa tog porodiljskog odsustva, izuzetno je značajno da se ona vrati na isto radno mesto, ili bar na radno mesto sa istim uslovima i, naravno, sa istom platom i to odmah po povratku sa odsustva. Trebalo je i to nekako regulisati, da žena ili muškarac, ja volim da kažem i muškarac, mada po statistikama znamo da bez obzira što postoji ova mogućnost, u Republici Srbiji je izuzetno nizak procenat onih muškaraca koji koriste svoje pravo na porodiljsko odsustvo, da se oni vrate na odgovarajuće radno mesto, sa istom platom.
Nažalost, praksa je najčešće takva da se roditelj, uglavnom majka, zaposlena žena koja se vrati sa porodiljskog odsustva, bilo ranije, bilo po isteku 12 meseci, ona uglavnom bude raspoređena na neko drugo radno mesto, na manje plaćeno radno mesto ili na neodgovarajući posao, tako da apelujem da je možda trebalo razmišljati o tome da se zakonom izričito prizna pravo zaposlenog roditelja da, kada se vrati sa porodiljskog odsustva, poslodavac jednostavno mora da obezbedi da ta osoba radi iste poslove koje je radila i pre odlaska na porodiljsko odsustvo. Naravno, postoji mogućnost, i verovatno bi se na ovo pozivali i poslodavci, da npr. u međuvremenu prestane potreba za obavljanjem tih poslova, ali i tada bi trebalo naći rešenje da se ponude poslovi čiji uslovi nikako ne mogu biti nepovoljniji od uslova onih prethodnih poslova koje su radile pre odlaska na porodiljsko odsustvo.
Odsustvo sa posla zbog trudnoći ili roditeljstva, takođe ne bi trebalo nikog da sputava, kao što ste to naglasili, u razvoju karijere, odnosno da bude smetnja, recimo, za izbor u više zvanje, napredovanje uz stručno usavršavanje, kao ni osnov za raspoređivanje na neodgovarajuće poslove i otkaz ugovora o radu.
Ovde bih naglasila i ono o čemu se isto u našoj javnosti malo raspravlja, a što predlažu same majke iz iskustva sa bebama, da bi se posle par meseci one vrlo rado vratile na posao, možda za početak sa nepunim radnim vremenom, tzv. "part tajm džob" i ta mogućnost postoji u našem Zakonu o radu. Nažalost, praksa koja živi je potpuno drugačija, zato što su u tim situacijama poslodavci obavezni da plaćaju pune poreze i doprinose kao da je puno radno vreme. Naravno, ovo se čini potpuno besmislenim za njih i obeshrabrujuće, zbog neisplativosti.
Garancija za trudne žene i žene nakon porođaja da neće izgubiti posao, osnovna je komponenta zaštite materinstva. Za trudnice i majke je izuzetno značajno da znaju da će im biti sačuvan posao. Želela bih da podvučem i zaista da naglasim da materinstvo nikako ne sme biti osnov diskriminacije u zapošljavanju, uključujući i mogućnost zapošljavanja.
Prvobitni cilj ovih predloženih izmena i dopuna je da se upravo tim trudnicama, koje su zasnovale radni odnos na određeno vreme, obezbedi opšta zaštita od otkaza ugovora o radu, i to kako za vreme trudnoće tako i za vreme porodiljskog odsustva. Ova izmena, kao što smo čuli, dobro je što neće nikako oštetiti poslodavce, pošto će isplate zarade ići na teret budžeta.
Kao neko ko aktivno učestvuje u radu Parlamentarne skupštine Saveta Evrope, želela bih samo da podsetim da je Republika Srbija članica Saveta Evrope i da od 47 zemalja članica, neke jesu neke nisu članice EU, i neke jesu neke nisu uvele zajedničko porodiljsko odsustvo. Možda bi u bliskoj budućnosti trebalo razmišljati i o tome da uvedemo podeljeno porodiljsko odsustvo za roditelje, da uvedemo nekoliko meseci koje bi morali da iskoriste očevi.
Postoji značajna razlika, upravo zbog ovoga, u zemljama članicama Saveta Evrope, između plata muškaraca i žena, pa kasnije i penzija, baš zbog toga što se žene, verujte i u drugim evropskim zemljama, suočavaju sa teškoćama prilikom povratka na tržište rada. Naravno, ovo je uglavnom posle perioda posle porođaja, porodiljskog odsustva. Njima je teže da nađu posao i vraćaju se na manje plaćene poslove. Zbog toga imaju te manje ispade u svojim karijerama, manje plate, a samim tim i niže penzije. Sve ovo naglašavam upravo zbog toga što su žene potpuno diskriminisane na tržištu rada.
Da zaokružim, LSV će podržati ove izmene i dopune. Drago nam je što zajedno sa svima, pretpostavljam, možemo da učestvujemo u izmeni, pa i u poboljšanju zakonskih rešenja i u unapređenju zaštite i položaja zaposlenih trudnica, majki i roditelja. Iskreno se nadam da u praksi neće doći do problema u sprovođenju ovog zakona. Naravno, zajedno ćemo raditi na praćenju sprovođenja, ali smo svesni da neće svi poslodavci oberučke prihvatiti ove predloge i verovatno da ćemo onda čuti i neke kritike.
Nadamo se da će ova rešenja u budućnosti zaista obezbediti bolju zaštitu materinstva, veću sigurnost radnih mesta za trudnice i roditelje, da će smanjiti razlike u radnom angažovanju žena sa i bez dece i da će se jednostavno sprečiti diskriminacija na poslu na osnovu pola. Zahvaljujem.

Zahvaljujem. Vrlo kratko.
Gospodine predsedniče, potpuno se slažem sa vama, ali smatram da je jedna od osnovnih stvari da moramo ekonomski da osnažimo žene i ukoliko one budu ekonomski samostalne i jače, onda će se verovatno lakše, brže i na vreme odlučivati i za to da imaju jedno, dvoje, troje, pa možda i više dece.
Drugi problem je, znam da vi to ne možete da rešite, o tome sam govorila kada je tu bila i poštovana ministarka zdravlja, da je danas veliki broj lekova koji je potreban upravo trudnicama koje održavaju trudnoću skinut sa liste lekova. One to moraju da plaćaju. Znači, treba da ih koriste u raznim količinama i to nekima dosta znači. Znači, uzmu kutiju lekova koja traje dva, tri dana, a to treba da koriste ili u prvom trimestru ili do kraja i to uopšte nije mali novac.
Drugi problem o kojem sam pričala je, pošto sam poreklom iz Mihajlova, odnosno živim u Zrenjaninu, da treba da se reši organizacija zdravstvenih ustanova u Zrenjaninu. Jedno jedino savetovalište za žene opslužuje sve žene Srednjebanatskog okruga i trudnice koje imaju mogućnosti idu kod privatnika. Strašno je! Znači, žene godinama plaćaju zdravstveno osiguranje, onda idu kod privatnika zato što doktorke, sestrice koje rade u tom savetovalištu su takve, da one, naročito trudne, ne mogu satima da čekaju i da trpe sve do čega dolaze. Znači, problema ima mnogo, ali hajde da probamo da krenemo zajedno od sitnih koraka, pa da radimo na tome.
Što se tiče vrtića, u potpunosti podržavam i nadam se da ćemo u nekoj formi naći rešenje, jer to bi zaista bio idealan primer. Čak ni žene mislim da ne pričaju o tome, nama nije potreban ovde frizerski salon, zaista nam je potreban vrtić.

Zahvaljujem.
Poštovana predsedavajuća, predsedništvo, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, trenutno imamo zajedničku načelnu raspravu o pet predloga zakona, kao što smo čuli, što nije idealno rešenje i mi nismo podržali spajanje svih ovih tačaka, pošto je nemoguće o svemu tome pričati za ovoliko vremena. U svom izlaganju ću se najviše bazirati na takozvani Marijin zakon.
Nažalost, gospodin ministar trenutno ne može da me prati, ali samo da naglasim da je danas, pored svega ovog što smo čuli u prethodnom izlaganju, Narodna skupština imala prilike, možda tehnički još i nismo imali prilike, ali jedna vaša poslanica, gospođa iz najveće vladajuće poslaničke grupe je prošle nedelje novinarima izjavila da će Narodna skupština ove nedelje raspravljati o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika. Ne znam da li se ona zbunila, ona je samo rekla da ćemo raspravljati i o ukidanju zastarevanja seksualnih delikata, a to se sada ne dešava. To je trebao da bude predlog ženske parlamentarne mreže. Odbor za prava deteta je raspravljao o tome. Nije nam jasno zašto sada taj predlog nije tu? Mnogo bi bilo logičnije da su se spojile, recimo, te dve tačke, takozvani Marijini zakon i te izmene i dopune Krivičnog zakonika zato što je zapravo ukidanje zastarevanja jedan od način kojim bi mogli da pomognemo deci, maloletnim žrtvama seksualnog nasilja.
Svi ćemo se mi ovde danas najverovatnije složiti da ne postoji ni jedan teži zločin od silovanja maloletnika ili od silovanja deteta. Nažalost, kazne su trenutno još uvek relativno ili veoma blage i mnogo je povratnika. Znamo da oni koji su jednom počinili ovakvo krivično delo često se ne libe toga da to učine više puta.
Zbog toga je izuzetno značajno što se konačno na dnevnom redu ovog cenjenog doma nalazi Predlog zakona o posebnim merama za sprečavanje vršenja krivičnih dela protiv polne slobode prema maloletnim licima, koji kao što smo čuli u izlaganju cenjenog ministra, najpre predviđa policijski nadzor za silovatelje i pedofile posle izdržane zatvorske kazne i kao što sam više puta spomenula u uvodu javnost i novinari ovaj zakon najčešće spominju tzv. "Marijin zakon" upravo zbog tužne priče devojčice koja je pre tri godine, zaista zverski silovana i ubijena, imala je samo osam godina.
Savez vojvođanskih Mađara će svakako u danu za glasanje podržati ovaj predlog zakona kao nadam se i svi ostali poslanici i smatramo da je ovaj zakon zaista neophodan da bi se na adekvatan način kontrolisali svi počinioci ovakvih zločina, jer slažemo se da je prevencija ovakvih gnusnih zločina jedan od najboljih načina izbegavanja istih.
Pitanje koje bih postavila - da li zapravo strože kazne i posebna evidencija lica osuđenih za ova krivična dela, odnosno kao što se to predlaže u ovom predlogu, javni registar pedofila i silovatelja, zaista mogu efektivno da pomognu u sprečavanju zločina? U većini stranih zemalja i evropskih zemalja je poznato ko su pedofili i silovatelji, ko su ti seksualni napasnici, i po izlasku iz zatvora ti ljudi se zaista prate, znači, prati se njihovo kretanje i ono što je logično da je njima u svetu zabranjen pristup kako školama, školskim igralištima, vrtićima, ostalim mestima gde se okupljaju deca.
Posle usvajanja ovog predloga, znači, stupanjem na snagu ovog zakona će se i građanima Republike Srbije stvoriti mogućnost da budu obavešteni ukoliko se recimo, negde blizu njih u komšiluku preseli neko ko je ranije bio osuđen za ovu vrstu zločina, pošto ovaj zakon kao što smo to čuli, nalaže da po izlasku iz zatvora kad god se ta osoba preseli, dakle, promeni prebivalište ili radno mesto, odnosno čak i kada planira, recimo, putovanje u inostranstvo, mora da se javi policiji koja vodi njegov dosije.
Ono što je značajno, što je konačno ovim zakonom o pedofilu zabranjen pristup upravo tim mestima koje sam sada spomenula. Znači, školama, školskim igralištima, vrtićima, dvorištima, mestima gde su deca, gde ima puno dece. Značajno je da je ovim predlogom propisano da se podaci o ovom spomenutom javnom registru ili posebne evidencije moraju čuvati trajno i da je zabranjeno brisanje podataka iz ove evidencije.
Savez vojvođanskih Mađara se nada da će se usvajanjem ovog predloga zaista obezbediti puna zaštita dece i da će svi kako nadležni organi, tako i sami građani znati da u budućnosti, ukoliko je to moguće, prepoznaju potencijalnu opasnost za svoje dete, kako bi dakle, tzv. "Marijin zakon" regulisao, kontrolu silovatelja i pedofila.
Posle usvajanja ovog zakona posle izdržane zatvorske kazne silovatelji i pedovili bi se javljali svakog meseca do sredine meseca u stanicu policije ili u Upravu za izvršenje krivičnih sankcija i za njih bi bili zaduženi posebni službenici, koji bi zaista vodili računa o tome gde oni žive, kuda se kreću, da li su promenili mesto boravka itd. Očekuje se da ove mere zaista odbiju silovatelje, da budu preventivne, da onemoguće da oni ponove ova dela, da nijedno dete ne bi stradalo na ovako brutalan način.
U Republici Srbiji nažalost do sada nije postajala nikakva zaštita. Ispada da je bilo potpuno omogućeno kretanje pedofila i silovatelja, kako oko vrtića i igrališta, tako i na drugim mestima. Nažalost, mnoge su negativne posledice ovog ogromnog problema, i mnogi su osetili na svojoj koži kroz patnju svog maloletnog deteta i tragediju, ukoliko je bilo smrtnog ishoda.
Trenutno kazne u Republici Srbiji su takve da ukoliko usled silovanja dođe do smrti žrtve, ona se prepisuje nehatu počinioca, pa je za najteži oblik silovanja predviđena kazna do 18 godina. Ukoliko je počinilac sa umišljajem ubio žrtvu, koju je prethodno silovao, onda će biti osuđen za teško ubistvo i za silovanje. Propisana kazna u ovom slučaju je od 30 do 40 godina. Ukoliko žrtva silovanja preživi maksimalna kazna za silovatelje iznosi 12 godina zatvora. Dijapazon kazne za silovanje je tri, pet do osamnaest godina, a za ubistvo od 10 do 40 godina.
Značajna mera koja je predviđena u ovom zakonu je član 5. koji zabranjuje ublažavanje kazne i uslovnog otpusta počinioca ovih krivičnih dela na koji se ovaj predloženi zakon primenjuje. Bitno je da država pomoću javnog registra i kontrole ili nadzora uspe da kontroliše sve osuđenike koji izađu iz zatvora. Ovo su izuzetno teška, najteža krivična dela, jeziva i vrlo zastrašujuća i svi mi građani i sami roditelji bi sigurno u ovim slučajevima poželeli najstrožiju kaznu za počinioce ovih dela. Mnogi bi za počinioce takvih dela verovatno poželeli smrtnu kaznu, ali ona je nemoguća u Republici Srbiji, kao ni doživotni zatvor, koji bi možda bio još adekvatniji što se tiče patnje i godina koje prolaze, ali mi nemamo ni tu vrstu kazne.
Ovde je spomenuta i hemijska kastracija. Verovatno mnogi od nas imaju neko lično mišljenje da bi se sa time složili, ali ono što sam pročitala je da u ovim slučajevima, nažalost, ni hemijska kastracija nije adekvatno rešenje pošto u ovakvim slučajevima često nije reč o klasičnoj formi obljube deteta, već o drugim vrstama seksualnog zlostavljanja dece, koje može da izvrši i već kastrirani počinioc.
Zbog toga je najvažnije napraviti mehanizam koji bi maksimalizovao prevenciju. Najvažnija preventivna mera je uvođenje ovog javnog registra pedofila, svih onih koji su kako procesuirani, tako i osuđeni. Taj registar bi u budućnosti trebao da predstavlja pretnju svim pedofilima koji će na taj način biti obeleženi ili strigmatizovani.
Sledeće pitanje koje se postavlja je da li je naš sistem dovoljno razvijen i zreo da ima mogućnost da prati te osuđenike kada izađu iz zatvora. Prema nekim statistikama, ako mogu tako da kažem, na svu sreću, ove vrste zločina nema previše u Republici Srbiji. To bi značilo da će država biti u mogućnosti da lakše kontroliše te osobe posle izdržavanja njihovih kazni. Zbog toga je pored donošenja, izglasavanja, kasnije primene ovog zakona, veoma važno da policija ima što bolji kontakt sa građanima, da obezbeđuje informacije građanima, a da i dobija iste informacije i od samih građana.
Dobro je što je ovim predlogom propisano ono što smo čuli u uvodnom izlaganju gospodina ministra, da danom pravosnažnosti osude za spomenuta krivična dela, nastupaju pravne posledice osude u formi prestanka vršenja javne funkcije, radnog odnosa, odnosno vršenja poziva ili zanimanja koje se odnosi na rad sa maloletnim licima, kao i zabrana sticanja tih istih javnih funkcija ili zasnivanja radnog odnosa, odnosno obavljanja poziva ili zanimanja koje se odnosi na rad sa maloletnicima.
Predlaže se da ove pravne posledice traju 20 godina nakon izdržane kazne zatvora, što je duplo ili dvostruko više nego što je do sada bilo propisano Krivičnim zakonikom.
Kao što smo čuli, Republika Srbija je potvrdila i Konvenciju Saveta Evrope o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja, tzv. Lancarot konvenciju među prvima. Ovim se naša zemlja obavezala da radi sprečavanja i gonjenja krivičnih dela ustanovljenih u skladu sa ovim tzv. Lancarot konvencijom preduzme sve neophodne zakonodavne ili ostale mere za prikupljanje podataka koji se odnose na sam identitet ili genetski profil DNK ovih osuđenih lica, za krivična dela ustanovljena u skladu sa konvencijom.
Vođenje podataka o DNK profilu osuđenih lica predstavlja jednu veliku novinu u našem krivično-pravnom zakonodavstvu, koju svakako SVM podržava. Kao što sam rekla, mi ćemo podržati ovaj zakon koji će, nadamo se, zaista doprineti bezbednosti i sigurnosti dece.
Pošto mi vreme još malo dozvoljava, dozvolite mi, kao što sam u samom uvodu svog obraćanja naglasila, smatramo i zalagaćemo se da je značajno da pored donošenja ovog zakona što pre na dnevnom redu Narodne skupštine imamo i inicirane predložene izmene i dopune Krivičnog zakonika, koje se upravo odnose na ukidanje zastarevanja seksualnih delikata nad decom, jer prema trenutno važećem zakonu u Republici Srbiji, seksualno nasilje učinjeno prema detetu trenutno, sada, još uvek zastareva šest godina nakon poslednjeg incidenta seksualnog zlostavljanja.
Prema nekim istraživanjima nevladinih organizacija, koje se bave ovim pitanjem, dobili smo razne podatke. Jedan od njih je da uzrast prvog incidenta seksualnog nasilja je u proseku oko osam godina i nekoliko meseci deteta, a trajanje seksualnog zlostavljanja najčešće je višegodišnje, u proseku čak i iznad pet godina. Ukoliko zaista efikasno želimo da pomognemo i zaštitimo maloletna lica, kao i da uspostavimo kakav-takav funkcionalan mehanizam prevencije zaštite žrtava, potrebno je, neophodno je da se u Krivični zakonik unesu odgovarajuće izmene.
Spomenuta tzv. Lancarot konvencija, Konvencija Saveta Evrope o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i zlostavljanja, kao i Konvencija o pravima deteta, obavezuje države potpisnice da svoja zakonodavstva prilagode, između ostalog, u pravcu da obezbede da zastarevanje krivičnog gonjenja ne nastupi tokom dovoljno dugog perioda nakon punoletstva žrtve.
Po nekim procenama, žrtvama je u proseku potrebno više od devet godina da prijave zlostavljanje koje je trajalo više godina. Samim tim, jasno je da su postojeći rokovi zastarevanja veoma kratki i neefikasni su za gonjenje počinilaca krivičnih dela protiv polne slobode učinjene prema maloletnim licima, što znači da trenutno još uvek postojeće zastarevanje ovih seksualnih delikata nad decom u Krivičnom zakoniku dovodi često, u mnogim slučajevima i do onemogućavanja prijavljivanja i procesuiranja izvršioca navedenih krivičnih dela, a posledice seksualnog nasilja nad maloletnim licima su ozbiljne i uglavnom se reflektuju kroz ceo život, pa bi ukidanje zastarevanja bio jedan od najefikasnijih vidova sprečavanja navedenih krivičnih dela. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, dana 20. februara tekuće godine pismeno sam postavila pitanje i na to pitanje sam dobila odgovor 6. marta ove godine. Ali, nekim predstavnicima lokalnih samouprava taj odgovor na moje pismeno postavljeno poslaničko pitanje nije bio dovoljno zvaničan dokument, pa se prethodni gradonačelnik grada Subotice početkom juna, tačnije 4. juna ove godine obratio, tada, Ministarstvu životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja, sa zahtevom za davanjem mišljenja o primeni određenih odredaba Zakona o komunalnim delatnostima, koji je prethodni saziv Narodne skupštine doneo krajem novembra, tačnije 22. novembra prošle godine.
Pošto odgovor na ovo pitanje nije stigao ni do dana današnjeg, a očekuju ga, primorana sam da se posle nekoliko bezuspešnih telefonskih razgovora na ovaj način obratim i iskoristim ovaj mehanizam, da postavim poslaničko pitanje, sada Ministarstvu građevine i urbanizma, pošto delokrug komunalnih delatnosti prema novom Zakonu o ministarstvima, koji smo usvojili sredinom ove godine, pripada Ministarstvu građevinarstva i urbanizma.
Tražim da rastumače kako se primenjuju određene odredbe Zakona o komunalnim delatnostima za zahtevom za mišljenje o sledećem: Prvo, šta obuhvata pojam pogrebnih usluga, s obzirom da prema članu 2. stav 1. tačka 6. ovog zakona o komunalnim delatnostima, osim upravljanja grobljima i pogrebne usluge su komunalna delatnost? Međutim, članom 3. stav 1. tačka 6. ovog zakona data je samo definicija upravljanja grobljima, a ne i definicija pogrebnih usluga, pa je ovo ostalo nedorečeno.
Šta obuhvata pojam sahranjivanja, s obzirom da Zakonom o komunalnim delatnostima nije data definicija sahranjivanja, dok je prema važećem Zakonu o sahranjivanju i grobljima član 3. stav 2. data kao pokopavanje posmrtnih ostataka umrlo, odnosno spaljivanja posmrtnih ostataka i ostavljanja pepela na određena mesta i druge radnje koje se u tom cilju preduzimaju.
Nejasno je šta obuhvata ovaj pojam "druge radnje", koje se u tom cilju preduzimaju. Ovo pitanje je od izuzetne važnosti zbog toga da bi se moglo tačno odrediti koje poslove, vezano za sahranjivanje, može u skladu sa članom 5. stav 2. spomenutog Zakona o komunalnim delatnostima da vrši isključivo javno komunalno preduzeće i privredno društvo u kojima je većinski vlasnik od najmanje 51% Republika Srbija ili grad, a koje mogu da obavljaju ostala privredna društva, preduzetnici i drugi privredni subjekti.
Dalje, šta obuhvata pojam "poslovi uređivanja i održavanja grobalja" u smislu Zakona o komunalnim delatnostima, naročito imajući u vidu član 5. stav 3. tog pomenutog Zakona? Da li se ova odredba odnosi samo na ona groblja koja su u vlasništvu gradova ili na groblja koja su u vlasništvu crkve ili verske zajednice? Ako se odnosi na groblja koja su u vlasništvu crkve ili verske zajednice, na koji način se poveravaju ovi poslovi? Koji su to poslovi uređivanja i održavanja groblja, konkretno, koji se mogu poveriti crkvi ili verskoj zajednici? Da li na grobljima koja su u vlasništvu crkava i verskih zajednica sahranjivanje može da vrši isključivo pomenuto javno-komunalno preduzeće ili privredno društvo u kojima je većinski vlasnik od najmanje 51% Republika Srbija ili grad ili grad ili sahranjivanje mogu da vrše i ostala privredna društva, preduzetnici i drugi privredni subjekti? Ovo je izuzetno važno, da dobijemo odgovor što pre, da bi se ove nedoumice razrešile.
Tokom ovih delimično bezuspešnih telefonskih razgovora sam dobila informaciju da još uvek nisu doneta podzakonska akta neophodna za primenu zakona, koji je donet krajem novembra prošle godine. Moje pitanje je upućeno ministarstvu u čijem delokrugu su komunalne delatnosti, znači, građevinarstva i urbanizma, kada možemo da očekujemo donošenje neophodnih podzakonskih akata. Hvala.

Gospodine predsedavajući, koristiću vreme ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe SVM.
Radi javnosti, radi ljudi koji prate ovu sednicu, želela bih sve da podsetim da trenutno raspravljamo o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenom osiguranju, da raspravljamo o amandmanu. Rasprava bi trebala da se vodi oko toga da je jedan od osnovnih ciljeva ovog predloga zakona proširenje korisnika osiguranika.
Jedan od osnovnih problema koji sam spomenula u raspravi u načelu je da kada mi kao narodni poslanici dobijemo predlog zakona, onda u obrazloženju Vlade imamo i procenu finansijskih sredstava potrebnih za sprovođenje zakona. Nažalost, ovde piše da za sprovođenje ovog zakona nije potrebno obezbediti dodatna sredstva u budžetu Republike Srbije za 2012. godinu. Smatram da je to jedan od osnovnih problema.
S druge strane, ovde se otvorilo pitanje osiguranja dece, zdravstvenog osiguranja dece, trudnica itd. Želela bih da podsetim narodne poslanike, koji možda nisu sa tolikom pažnjom ispratili raspravu o budžetu, da neke poslaničke grupe koje su se ovde zalagale za finansiranje Vojvodine, tu sam se ja prepoznala, ali nisam htela da koristim pravo na repliku, pa sam čekala minimum pola sata da stignem na red, su isto tako pričale ovde i o punoj plati za trudnice koje nisu te sreće da imaju zdravu trudnoću pa moraju da održavaju trudnoću. Skoro sve poslaničke grupe su se uključile u ovu raspravu. Tada smo rekli da nije dobro što se ovo pitanje koristi za politikanstvo. Jedna poslanička grupa je podnela amandman, nebitno koja, ostale su se uključile, a onda u danu za glasanje samo je opozicija glasala za taj amandman i poslanici iz poslaničke grupe koja je taj amandman dala. Onda smo dobili isti odgovor od gospodina ministra kao i sada od poštovane gospođe ministarke, da će to biti situacija od početka 2014. godine i svesni smo toga.
Molim vas da se zaista vratimo na dnevni red. Uživala sam i u, koliko je već moguće, raspravi u načelu i u raspravi u pojedinostima, jer zaista su se uglavnom javljali stručnjaci i pričali smo o konkretnim problemima zdravstva, da ne koristim ovo za politikanstvo. Ne želim zaista da koristim povredu Poslovnika, ali moram da kažem nekoliko stvari…

Poštovani predsedavajući, samo želim da vam kažem da vi selektivno primenjujete Poslovnik i određenim poslanicima dozvoljavate da pričaju o tome koliko je prethodna Vlada dovela do bankrotstva ovu državu, ignorišući činjenicu da su bili deo prethodne Vlade, ignorišući činjenicu da je čak ministar zdravlja bio iz njihove stranke.
S druge strane, ono o čemu smo pre neki dan pričali, to vas kao žena molim da mi dozvolite još da kažem, povreda je dostojanstva Skupštine ako se poslanicama obraćate sa: "gospođice". To je lično svojstvo poslanice. Niko se ovde ne bavi da li su narodni poslanici muškarci oženjeni, razvedeni ili šta god, ali kod mlađih narodnih poslanica se uvek postavlja pitanje da li su one gospođice ili gospođe. Zaista vas molim da uvedemo solomonsko rešenje da koleginice nazivamo - koleginice narodne poslanice ili kako želite, ali da se ne bavimo njihovim ličnim životom. Hvala.

Uvažena gospođo ministre zdravlja, šta reći, vaša trenutna pozicija, gospođo Slavice Đukić Dejanović, uopšte nije zahvalna i verovatno je vrlo teško i dozvolite mi da u narednih nekoliko minuta iznesem stav SVM, a vezano za ova tri predloga.
Uglavnom ću govoriti o predloženim izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenom osiguranju, malo o javnom dugu i u okviru svog vremena ću govoriti o konkretnim problemima zdravstvenih ustanova iz tri opštine.
Čuli smo u vašem uvodnom izlaganju i to je jedan od osnovnih ciljeva ovih predloga da se ugroženim kategorijama građana obezbedi zdravstvena zaštita, da se proširi krug lica koja imaju ovo pravo i to verovatno svi podržavamo pa i SVM.
Želela bih da naglasim pozitivne izmene da su samohrani roditelji koji imaju decu do sedam godina starosti, čiji su mesečni prihodi ispod prihoda utvrđenih u skladu sa zakonom, da će od sada ostvarivati zdravstvenu zaštitu iz javnih prihoda.
Naravno da je logično pored ovih osnovnih ciljeva, a cilj je da se nekako stvori ili uspostavi, ako je to moguće, zdravstveni sistem koji je finansijski održiv što nije lako.
Ono o čemu bih želela da govorim, što je svakako pozitivno, je da Savez vojvođanskih Mađara podržava decentralizaciju, pa i decentralizaciju na polju zdravstvene zaštite, i vi o tome niste govorili u svom uvodnom izlaganju, ali mogli smo da čitamo u obrazloženju, što možda za neke nije jasno da se zapravo ovim predlogom predlaže, odnosno daje ovlašćenje autonomnoj pokrajini, opštini, odnosno gradu, da mogu da obezbede uslove za bolju kadrovsku obezbeđenost zdravstvenih ustanova, čiji su osnivači, do normativa, odnosno standarda koji su propisani zakonom i za koje jednostavno, zbog trenutnog nedostatka finansijskih sredstava u sistemu obaveznog zdravstvenog osiguranja, ne postoje sredstva.
Pored ovog, do normativa i do standarda, daju se ovlašćenja autonomnoj pokrajini, opštini, odnosno gradu, da može da obezbedi sredstva za zapošljavanje većeg broja zaposlenih u zdravstvenoj ustanovi, čiji je osnivač, od onog broja koji je utvrđen kao minimum standardima propisanim Zakonom o zdravstvenoj zaštiti, kao i da obezbedi sredstva za prostor, opremu, lekove, medicinska sredstva, koja su veća od propisanih standarda.
Ovde se postavlja pitanje, da li će za navedene namene u budžetima autonomne pokrajine, gradova, odnosno opština, moći da se obezbede sredstva? Pitanje je da li će biti dovoljno novca, jer ovo sa stanovišta decentralizacije, davanje nadležnosti je super, samo je pitanje da li će oni imati para za ovo? Ova ovlašćenja imaju smisla jedino ako, znači, kako gradovi, opštine, tako i AP Vojvodina, može da obezbedi sredstva u svom budžetu.
Nadam se da će to biti moguće, ali ja sam pokušala da se konsultujem sa pokrajinskim sekretarijatom za zdravstvo, ljudima koji tamo rade finansije. Njima nije jasno šta će sve biti njihov zadatak. Ukoliko se uvedu centralizovane javne nabavke, da li će se osloboditi iznos sredstava koji su oni ulagali u nešto veće i da li će iz toga imati dovoljan iznos novca da plaćaju sve ove nove nadležnosti i kako će to moći i lokalne samouprave da izvedu? Ostaje da vidimo.
Negativne stvari, koje moram da kažem, ne toliko negativne, znam da to nema veze sa vama lično i ono što ste i vi rekli u svom uvodnom izlaganju je da, izdavanje za zdravstvo iz bruto nacionalnog dohotka u RS je jedno od najnižih izdvajanja u Evropi, što je strašno.
Ono što ne razumem, je da, ovo sada kažem radi javnosti ne radi narodnih poslanika, svi mi to znamo, kada mi dobijemo predlog zakona, u obrazloženju imamo i deo – procene finansijskih sredstava potrebne za sprovođenje Zakona o zdravstvenoj zaštiti. Ovde se procenjuje da je neophodan iznos sredstava, nebitno kolika su to sredstva, samo taj koji je potreban za upravu za centralizovane javne nabavke, odnosno sredstva za potrebe rada zaposlenih, drugih materijalnih troškova za obavljanje ove uprave. Znači, ja mislim da se trebalo razmišljati o većem novcu za lokalne samouprave, za autonomnu pokrajinu, itd, jer ne znam kako će oni uspeti da izvršavaju ove svoje nadležnosti.
Naravno da se Savez vojvođanskih Mađara slaže da zdravstvena zaštita, koja je garantovana kao pravo, Zakonom o zdravstvenom osiguranju ne može da se ostvari, jednostavno je nemoguće ostvariti zdravstvenu zaštitu bez obezbeđivanja lekova i medicinskih sredstava. Kao što smo čuli, zdravstvene ustanove nemaju dovoljne izvore finansiranja, kojima bi izmirile ogromne dugove prema dobavljačima lekovima, veledrogerija. Naravno, nekako nam je jasan i ovaj treći predlog zakona, koji predviđa način i dinamiku izmirivanja ovih obaveza, samo je, kako da kažem, 13 milijardi zaista ogroman iznos.
Kao što sam spomenula, dozvolite mi da u okviru ove teme iskoristim prisustvo ministra zdravlja da izložim neke od osnovnih problema na polju zdravstva opštine Senta, Kanjiža i Bačka Topola. Krenuću od opštinske bolnice Senta, koja je osnovana kao međuopštinska bolnica na teritoriji severno-banatskog okruga, ona zapravo pokriva stanovništvo opštine Senta, Ada Čoka i Novi Kneževac, ali i u njoj se delimično leče i građani Kanjiže, Bečeja i Bačke Topole. Ovo je izuzetno značajno zato što ka opštinskoj bolnici Senta gravitiraju pacijenti, čak oko 100.000, znači region od oko 100.000 stanovnika.
U ovoj opštoj bolnici, vi ste čini mi se spomenuli pravilnik o bližim uslovima za obavljanje zdravstvene delatnosti u zdravstvenim ustanovama i drugim oblicima zdravstvene službe. U ovoj opštoj bolnici, prema ovom pravilniku je broj operacija po lekaru značajno iznad republičkog proseka, što znači da lekari u Senti rade mnogo više nego što je propisano u normativima, jednostavno zato što ih je malo i ovde postoje, nažalost, što je verovatno problem svuda, jedan hroničan nedostatak kadrova i taj problem se samo iz godine u godinu pogoršavao.
Naime, ova institucija, opšta bolnica Senta, ima najmanji broj ugovorenih zaposlenih po jednoj postaji, na celoj teritoriji AP Vojvodine. U pojedinim službama je nedostatak kadrova toliki, da jednostavno utiče na izvršenje planiranog broja usluga. Ne može da se organizuje kontinuirani rad, čekanje usluga, naravno, uvek izaziva ogromno nezadovoljstvo onima kojima su usluge najpotrebnije, pacijenata.
Ljudima iz lokalne samouprave u Senti nije jasno da li će oni dobiti odobrenje da prime nove lekare umesto onih koji su otišli u penziju i to im zaista predstavlja ogroman problem. Dakle, da pojednostavim, smatramo da je neophodno sagledati kadrovsku situaciju u opštoj bolnici Senta i dozvoliti prijem neophodnih, kako lekara, tako i farmaceute za bolničku apoteku, medicinskih sestara i tehničara, a po mogućstvu i neophodnih nemedicinskih radnika.
Naravno, ima ovde i drugih problema sa kojima se svi suočavaju, kao što je neophodno, npr. u Senti obnavljanje opreme za RTG dijagnostiku. Oni tvrde da njihov najnoviji aparat je nabavljen pre više od 20 godina. Opšta bolnica je jedna od onih u Srbiji, koja još uvek nema aparat za kompjuterizovanu tomografiju, skener. U Senti se žale da je neophodno izgraditi adekvatan prostor za onkološku dnevnu bolnicu, u koju se iz godine u godinu leči sve veći broj pacijenata sa teritorije celog ovog severno-banatskog okruga. Naime, trenutno onkološka dnevna bolnica je smeštena u zgradi Doma zdravlja Senta, a pacijentima se terapijske usluge obezbeđuju u dve smene.
Sa druge strane, moram da naglasim izuzetnu kooperativnost vaših saradnika, pošto su primarijus dr Zoran Kovačević, zamenik ministra zdravlja i dr Simo Vuković, državni sekretar, posetili Sentu i na njihov predlog se Dom zdravlja Senta obratio Ministarstvu zdravlja, radi dobijanja saglasnosti za proširenje normativa kadrova i kadrovskog plana Doma zdravlja Senta, zbog spomenutog drastičnog smanjenja kadrova ili drastičnog nedostatka kadrova. Oni su se trenutno našli u situaciji da niko od njih ne može da ode ni na bolovanje ni na godišnji odmor, uveli su čak i prekovremeni rad, što dodatno otežava i ovako tešku materijalnu situaciju.
Ono što je zanimljivo u ovakvim i sličnim lokalnim samoupravama je da npr. normativ ne predviđa doktora za kućnu negu i lečenje, ali zbog starosne strukture stanovništva, jednostavno se zahteva da doktor aktivno prati ove pacijente, što izabrani lekar, složićete se, ne može sam da pokrije.
Službi za stomatološku zaštitu u Senti, takođe je neophodna još radnica, pošto oni imaju zubne ambulante, kako u Senti, tako i u okolnim selima, gde je stanovništvo uglavnom starije i imaju neredovne veze u saobraćaju.
Drugi problemi o kojima smo obavešteni dolaze iz Bačke Topole. U Bačkoj Topoli ima 23 naseljenih mesta, a Dom zdravlja Bačke Topole ima ambulante u 18. Jedan od njihovih najvećih problema je, ne želim pogrešno da se izrazim, ali blizina Koridora 10, i problem ima služba medicinske pomoći na koju se dom zdravlja priključuje na ovaj Koridor 10.
Služba hitne medicinske pomoći je sačinjena samo od jedne jedine ekipe. Zaposleni rade sa skraćenim radnim vremenom, 35 sati nedeljno, u turnusima od po 12 sati tokom 24 sata obezbeđuje hitnu medicinsku pomoć u kompletnoj opštini, kao što sam spomenula, sa 23 naseljena mesta i Koridor, zbog čega smatraju da je neophodan prijem jednog medicinskog tehničara. Oni su još prošle godine za vreme prethodne Vlade, kada vi niste bili ministar zdravlja, uputili dopis u kome je zatraženo mišljenje i pomoć u vezi rešavanja funkcionisanja službe hitne medicinske pomoći puštanjem u funkciju Koridora 10.
Ovaj dopis je upućen početkom novembra 2011. godine, posle razgovora u kabinetu prethodnog gospodina ministra zdravlja. Nažalost, na dopis nije stigao pismeni odgovor. Prethodni ministar zdravlja je izneo da bi zbog Koridora trebalo uvesti permanenciju, pripravnost jedne ekipe službe hitne medicinske pomoći, međutim problem je što Republički fond za zdravstveno osiguranje, radi pravdanja finansijskih sredstava, zahteva pismeno mišljenje Ministarstva zdravlja, pa bi njima zaista značilo da im što pre stigne taj odgovor, da bi mogli da komuniciraju sa Republičkim fondom za zdravstveno osiguranje.
Ne želim da vas opterećujem sa silnim problemima. Verovatno ste i vi upoznati sa mnogim. Oni su slali nekoliko dopisa, koji su poslati kako ministarstvu, tako u komunikaciji sa Republičkim fondom. Verovatno ste svesni toga da na terenu, kako u Bačkoj Topoli, tako i na drugim mestima, postoje situacije kada na primer ginekološka služba radi na selima, pa nema dovoljno doktora.
Postoje ogromni problemi, što kao žena moram da naglasim, u službama za zdravstvenu zaštitu žena. U Bačkoj Topoli konkretno zbog izlaska ginekologa u pet naseljenih mesta van Bačke Topole, ali i u velikim gradovima, kao što je Zrenjanin, iz koga ja dolazim. Žene imaju mogućnost da posećuju jednu jedinu instituciju, sve žene iz Banatskog okruga, gde su ogromne gužve, gde ima pet lekara. Komunikacija je neadekvatna između higijenskog, komunikacija između raznih aktera je takva da pacijenti sami moraju da čekaju najpre da dobiju termin i posle da dođu do doktora, pa sami peške šetaju svoje brisove i svoje nalaze. To jednostavno nije rešeno i smatram da je to danas u 21. veku strašno, jer to verovatno nije ni do novca, jer u Zrenjaninu je, na primer, Higijenski zavod preko puta savetovališta za žene. Smatram da bi medicinski tehničari ili sestre mogle to da odrade umesto pacijenata, umesto da pacijentkinja šeta svoj bris u torbi, da ide po uput u Higijenski zavod, da se vraća, da čeka red, da uđe kod doktorke i da posle šeta svoj uput. Da ne pričam o tome da jednostavno pacijentima kažu da se određene usluge ne rade u Higijenskom zavodu, da za to morate da platite, da isti taj bris šetate do neke privatne ustanove ili laboratorije.
Dozvoli će te mi da preostalo vreme iskoristim da malo spomenem probleme u Kanjiži i da postavim pitanje na koje ne morate sada da odgovorite, ali to sam pitala pre dve nedelje ovde u Skupštini Srbije, pa nisam još dobila pismeni odgovor.
Što se tiče Kanjiže, i u Domu zdravlja Kanjiža postoje mnogi problemi, ali jedan od najvećih je, s jedne strane je to pozitivna stvar, blizina granice sa Mađarskom i Horgoš. Upravo zbog graničnog prelaza prema Mađarskoj, kod Horgoša u letnjem periodu ovde prelazi i oko tri miliona ljudi, pa se u velikoj meri povećava obim posla i potrošnja sanitetskog materijala. Sve je učestalije da dijagnostičke, laboratorijske, specijalističke, na primer ginekološke usluge stanovnici okružnih opština primaju u Domu zdravlja Kanjiža, što povećava i rashod materijala. Kanjiža ima osnovni finansijskih poteškoća upravo zbog ovog kašnjenja naplate duga od Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, pa apoteka ne ostvaruje maržu, a svi znamo da se troškovi poslovanja, plate, putni trošak itd. moraju izmiriti.
Dom zdravlja Kanjiža ima godinama nepovoljan okvir iznos kod ugovorenih namenskih sredstava za sanitetski i medicinski materijal. Već izvesno vreme su u nemogućnosti da nabavljaju sanitetski i medicinski materijal.
Oni takođe tvrde da imaju problem sa službom za hitnu službu i sanitetski prevoz. Jednostavno im nedostaju vozači. Imaju manjak lekara. Ovde je slična situacija kao u Bačkoj Topoli, pošto je velika teritorija opštine. Dom zdravlja pokriva 11 naselja u ovoj opštini sa udaljenostima i do 35 kilometara od Kanjiže, pa organizovanje posla njima uopšte nije jednostavan i predstavlja veliki problem.
Već više od 35 godina Dom zdravlja Kanjiža nije nabavio rendgen aparat. Da ne pričam o tome da je stomatološka oprema vrlo amortizovana i da u opštini Kanjiža postoje tereni, mnogobrojni salaši bez puteva. Ovde je u hitnim slučajevima vrlo otežan izlazak na teren.
Ono što je najsvežije i što se desilo pre dan, dva u Kanjiži je da je ogromno nezadovoljstvo građana u Horgošu, gde se ukida noćno dežurstvo.
Pokušaću uskoro i da zaključim. Najpre bih želela da se zahvalim i da kažem da su izuzetno kooperativni vaši saradnici. Nadamo se da ćemo bar neke od ovih predloženih problema zajednički rešiti u bliskoj budućnosti.
Pitanje koje sam ovde postavila se tiče vantelesne oplodnje i ogromnog problema 500-600 parova, kako to piše u novinama, na koju neki čekaju od maja meseca, a neki od leta ove godine. Ne želim da komentarišem izjave direktora Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, pošto je on, kako smo obavešteni iz medija, dao ostavku, ali mora se obratiti pažnja na to da ne može neko da da olake izjave, da tim ljudima važe papiri, kada ne važe, kada im hormoni važe šest meseci, a brisovi tri meseca. Znači, da se razmisli da je tim parovima jedina mogućnost da dobiju potomstvo.
Zaista je zahvalno što su u ovoj državi od 2006. godine besplatni pokušaji vantelesne oplodnje, ali mnoge stvari još nisu rešene.
Ne dokazujemo da se zaista zalažemo za ravnomerni regionalni razvoj ako nije svejedno da li parovi koji idu na vantelesnu oplodnju žive u Beogradu, Jagodini, Pančevu ili negde drugde ili da li trudnice, koje nisu te sreće da iznesu zdravu trudnoću, kod njih nije svejedno da li žive u Beogradu, pa primaju punu platu ili negde drugde. Zahvaljujem se još jednom na pažnji i zaista se nadam da ćemo uspeti da rešimo bar neke od ovih problema.

Zahvaljujem.
Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, bez obzira na to što ste juče nekoliko puta u toku svog izlaganja rekli – jao, koliko vremena narodni poslanika, zemlje Srbije itd. koristimo na ovu Vojvodinu, mi ćemo nastaviti danas.
Nekoliko poslanika uglavnom iz opozicije je juče uporno ponavljalo da samo tražimo da se poštuje Ustav Republike Srbije. Vi ste zapamtili jednu jedinu diskusiju predstavnika vladajuće većine, na koju su se svi vaši poslanici iz vladajuće većine smejali. To je žalosno. Zbog toga ćemo, ako moramo, ponovo sve ponoviti, a za razliku od vas, koji ste ne znam kako mogli, na osnovu kog poslovnika, da vodite taj dijalog, da kažemo da je sada na dnevnom redu i trenutno raspravljamo o trećem amandmanu Skupštine AP Vojvodine. Mi razlikujemo prihode od rashoda, a vi ste pričali samo o akcizama. U ovom amandmanu se ne pominju akcize. Akcize su se pominjale u drugom amandmanu.
Naravno da bi idealno bilo kada bi sva tri amandmana u paketu, jer jedino je to smisleno, prihvatili, ali ste odbili sva tri, pa sada bar obrazložite ovaj treći.
Ovde se spominje, odnosno predlaže smanjenje izdataka za 32 milijarde. Jednostavno, ovaj amandman je tehnički. Nismo hteli o njemu da pričamo, ali je neophodan zbog prvog i drugog amandmana. U prvom amandmanu se spominje smanjenje i prihoda i rashoda, a u drugom se spominju ti prihodi, odnosno drugi amandman je osnovni. On zapravo koristi za poštovanje Ustava, da bi se nekako obezbedilo tih ustavom zagarantovanih 7% republičkog budžeta, da to bude obim pokrajinskog budžeta.
S druge strane, probajte da nam argumentovano odgovorite i da nas saslušate i da nas zaista shvatite ozbiljno, a ne da se pozivate na diskusiju na koju su se svi smejali. Mislim da niko sem vas to nije shvatio kao stručno objašnjenje. Hvala.

Za razliku od vas, gospodine ministre, pridržavam se ovog Poslovnika. Njegov član 106. stav 2. kaže da govornik treba da priča o temi dnevnog reda. Vi nas optužujete dva dana da se bavimo politikanstvom, a ne ciframa. Pričala sam isključivo o ciframa, ali pošto sam shvatila u proteklih nekoliko nedelja da se vaša matematika i naša matematika razlikuju. Konstantno spominjete 15 milijardi, po nama je neka matematika 57. Vi spominjete 70,5. Pokušala sam sinoć da nađem razliku između naših brojki i shvatila sam da ste vi zapravo uračunali i oko 15 milijardi fiktivnih para za auto-put. Neverovatno je da će sledeće godine doći do njegove realizacije.
Zaista ne želim da odgovaram na to da bivši SVM. SVM je jedna od retkih stranaka koja zaista ima kontinuitet u svom radu.
Što se tiče Fonda za kapitalna ulaganja, on ima ogromna dugovanja zahvaljujući prethodnoj Vladi u kojoj ste vi, gospodine Dinkiću, učestvovali. Bez obzira što sada pričate kao da nemate nikakvih dodirnih tačaka sa tom nekom bivšom vlašću, bivšim režimom, kako vi to volite da kažete, ali vi ste učestvovali. Ta centralna vlast najbolje znate koliko duguje Fondu za kapitalna ulaganja i zašto taj fond zapravo ima dugove. Zato što jednostavno nije dobijao sredstva koja su nekada na papiru bila obezbeđena.
Zaista vas molim da stavimo sa strane to ko je iz koje stranke. Nisam vam spominjala juče da, možete da pogledate stenografske beleške, ja lično i SVM vama, nikome nije pretio žalbama. To su možda spominjali neki drugi poslanici. Molim vas, nemojte nas da mešate.
Zaista vas poštujem, jer ste tu sa nama i učestvujete u raspravi, ali nemojte se vi baviti politikanstvom.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici govoriću o amandmanu i koristiću preostalo vreme ovlašćenog predstavnika.
Savez vojvođanskih Mađara podržava ovaj amandman, gospođa Petrović kao i velika većina ili sve parlamentarne stranke. Ono što nije dobro je što pitanje trudnica politizujemo, odnosno svako želi da ubira jefitne političke poene. Novine nedeljama bruje o tome. Jedan dnevni list je počeo da priča o tome, ispitao predstavnike skoro svih stranaka, nas tada nisu pitali. Svi su se hvalili kako je to divan amandman, kako je to jako dobar amandman i onda smo ovde videli da neće biti adekvatne podrške, da on verovatno neće biti izglasan. Iskreno se nadam da će predstavnici poslaničke grupe iz koje dolazi gospođa Petrović koja je predložila amandman, svi glasati za taj amandman i da će svi ostali koji će biti prisutni sutra ujutru u danu za glasanje podržati to.
Zaista je istina da sada prvi put imamo 30% u ovom parlamentu, što znači da ima osamdesetak žena. Kada bi se samo one glasale za ovaj amandman, on bi imao velike šanse, naravno i uz podršku nekih opozicionih stranaka.
Ako mi dozvolite, želela bih u okviru ove diskusije da citiram ekspoze gospodina Ivice Dačića, premijera – u Srbiji se svake godine rodi 40 hiljada beba manje nego što je broj umrlih. Ako se ovakav trend nastavi, za dva do tri veka najdalje Srbija će ostati prazna. Sami neumoljivo idemo ka samouništenju. Poslednji je čas da se ovaj trend zaustavi. Zato će Vlada hitno izaći, ne sa strategijom, nego sa konkretnim merama za zaustavljanje biološkog nestanka. Pitam sada koje su te konkretne mere, kada pred nama danas imamo predlog koji ne može da se prihvati. Kada imamo, da ne kažem obećanje ludom radovanje da će od 2014. godine nešto drastično da se promeni.
Nažalost nisu sve žene te sreće da imaju zdravu trudnoću, koju mogu da iznesu do kraja, već moraju da budu na bolovanju zbog održavanja trudnoće i nažalost nisu svi parovi u Srbiji da mogu prirodno da planiraju porodicu, već svaki sedmi ili osmi par u Srbiji ima problema sa sterilitetom. O tome je juče govorila i koleginica iz DSS, ja prošle nedelje, a mi znamo kakvi su problemi sa procesom vantelesne oplodnje u našoj zemlji. Mnogi parovi čekaju i nekoliko meseci. Bez obzira što svi pričamo o ravnomernom regionalnom razvoju, nije svejedno da li ta trudnica, da li mladi bračni par živi u Jagodini, Beogradu ili u nekom drugom gradu. Nejasno mi je zašto ne možemo svi kada se toliko deklarativno zalažemo za podršku trudnica, da podržimo ovaj amandman? Hvala.

Zahvaljujem.
Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, SVM je u raspravi u načelu o budžeta rekao da ćemo podržati ovakav predlog budžeta jedino ukoliko se usvoje amandmani koji nam stižu iz Skupštine AP Vojvodine.
Nama je stiglo i mišljenje Vlade. Iznenađujuće ili ne, Vlada odbija sva tri predložena amandmana.
Zaista ne želim da ulazim u ponovnu diskusiju o tome o 7% čega, jer o tome smo pričali kada je predsednik Skupštine AP Vojvodine ovde obrazlagao pre tačno nedelju dana predložene izmene i dopune Zakona o budžetskom sistemu, ali moram da naglasim da se jednostavno Ustav mora poštovati. Ako u Ustavu piše u članu 174. da 7% budžeta pripada AP Vojvodini i, ono o čemu se možda manje priča, da tri sedmine budžeta AP Vojvodine idu na kapitalna ulaganja, onda ste jednostavno ove amandmane, gospodine ministre, trebali da prihvatite.
Ovde imamo tri amandmana. Ovaj o kome trenutno raspravljamo se odnosi na član 1. i možda je on onako komplikovan i glomazan, jer su tu tabele, ali suštinu smo čuli od predlagača. Osnovno je da Skupština AP Vojvodine ne želi ovim da poveća budžet, da se nešto drastično menja, samo želimo da se ispoštuje Ustav i 7% i tri sedmine za kapitalna ulaganja, a to je jedino moguće predloženim izmenama koje su da se smanje ukupni prihodi i primanja u iznosu 32 milijarde, isto tako ukupni rashodi i izdaci.
Znači, predloženo je da se zapravo smanje ukupni prihodi zbog predloženih 43% akciza, tzv. unutrašnjih akciza, koje bi pripadale Pokrajini, da se ovde smanje 15 milijardi akciza na naftne derivate, 15 milijardi akciza na duvanske prerađevine i dve milijarde ostale akcize. Isto tako je predlog da se smanji za 28 milijardi tekući rashodi, a za četiri kapitalni izdaci. Zašto? Zato što je u ovom predlogu naglašeno da u prihode budžeta Pokrajine se računaju i transferi iz Republičkog budžeta, koji su najvećim delom namenjeni za finansiranje nadležnosti Republike na teritoriji AP Vojvodine i kao namenske transfere za finansiranje rashoda uglavnom za zaposlene u obrazovanju na teritoriji AP Vojvodine, ali i nenamenske transfere jedinica lokalne samouprave, što je zaista nejasno zašto se sve to sabira i onda se naša i vaša matematika, gospodine ministre, malo razlikuje. Kada bi sve ovo sabrali, onda bi značilo da samo transferi čine preko 66% ukupnih sredstava projektovanih u budžetu, čime se jednostavno onemogućuje ispoštovanje ustavne garancije da tri sedmine ide za kapitalna ulaganja.
Znači, predlog Skupštine AP Vojvodine je da se umesto transfernih sredstava ustanovama obrazovanja, osim visokog, namenskih i nenamenskih transfera jedinicama lokalne samouprave, prema kojima Pokrajina nema zakonskih obaveza i nejasno je zašto sve to sabiramo u iznosu od 32 milijarde dinara, Pokrajini ustupi 43% prihoda od akciza.
U nastavku rasprave kod ostalih amandmana ću da uzmem aktivno učešće.
Savez vojvođanskih Mađara će u danu za glasanje podržati ove amandmane.
Zanimljivo je da smo pričali o tome da bi uglavnom kolege koji dolaze sa teritorije AP Vojvodine trebalo da podrže ovo, a nije jasno zašto. Trebalo bi svi, jer to je Ustav i ovo je najviši zakonodavni dom i svi bi trebali da poštujemo Ustav. Hvala.

Zahvaljujem na odgovoru, gospodine ministre.
Vrlo je pohvalno što ste vi jedan od vrlo aktivnih ministara koji učestvuje u raspravi. Ali, imali ste u svom izlaganju, nadam se, jedan lapsus. Nemojmo mešati žabe i babe. Ne možete pričati o finansiranju svih regiona. Znam da ste jedan od najvećih regionalista. Ali, u Ustavu, važećem Ustavu Republike Srbije, garantovano je finansiranju AP Vojvodine, samo toga, ne ostalih regiona.
Mi tražimo da se ispoštuje ne samo 7%. Hajde da pričamo malo o strukturi tih 7%, tri sedmine. Ne ulazim u to da li postoji osam ili… Hajde da pričamo malo o strukturi.
Sa druge strane, lapsus, spominjali ste Zakon o finansiranju regiona. Znači, ovde se spominje radna grupa. I dalje ne znamo kako ona izgleda, kada će se formirati, kad će početi ozbiljno da radi, ali u finansiranju AP Vojvodine, i sami smo svesni da to nedostaje.
Zaista je istina da od 2003. godine, još od Vlade gospodina Đinđića, se računaju i transferi za plate u školama. Međutim, tada je predloženo da će i osnivačka prava osnovnih škola biti preuzeta, ali osnivač tih osnovnih škola je i dalje republička Vlada, što je problem, što je nezaboravljeno. Ali, niko ne piše da transferi jedinicama lokalne samouprave treba takođe da se saberu. To je odrađeno za vreme prethodne Vlade gospodina Mirka Cvetkovića. Vaša stranka je to podržavala. Naša stranka je bila protiv toga. Neki su regionalisti, neki brane interese AP Vojvodine uvek, neki ponekad, neki samo u kampanji. Nemojmo dozvoliti da Vojvodina bude protočni bojler.
Kada pričamo o strukturi, poreski prihodi su 18,8 milijardi. Od toga je minimum…