Zahvaljujem.

Poštovana predsednice, potpredsednici, dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SVM - Partije za demokratske delovanje govoriću o izmenama i dopunama Zakona o ministarstvima i držaću se strogo dnevnog reda. Znači, o samoj Vladi i o našim očekivanjima buduće Vlade će sledeće nedelje govoriti šef poslaničke grupe, a u nastavku rasprave će naš uvaženi kolega Fatmir Hasani izneti svoje viđenje.

Dakle, kao što smo čuli, kao što je poznato Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o ministarstvima, same izmene se odnose na delokrug ministarstava privrede, pravde i spoljnih poslova, a dopune i ono što je najznačajnije se odnose zapravo na predlog da se formiraju dva nova posebna ministarstva - ministarstvo za evropske integracije i ministarstvo zaštite životne sredine.

Naša poslanička grupa ovaj predlog vidi kao politiku kontinuiteta i kao poštovanje političkih stavova, koje je iz uvodne izjave Republike Srbije sa međuvladine konferencije o pristupanju EU još iz januara 2014. godine… Mi svakako pozdravljamo ovaj predlog da se formiraju dva nova ministarstva, jer to vidimo kao jasnu političku poruku i dokaz da će prioritet nove buduće Vlade Republike Srbije predstavljati intenzivan rad na približavanju, priključivanju, pristupanju Srbije EU, kao i drugi, ono što je još značajnije, sa stanovišta samih građana Republike Srbije, posvećenost unapređenju kvaliteta života građana.

Dakle, zbog čega je važno obrazovanje dva nova posebna ministarstva - ministarstvo za evropske integracije i zaštite životne sredine? Imamo nekoliko argumenata zbog kojih ćemo podržati ovo. Najpre, smatramo da će se na ovaj način efikasnije organizovati proces usklađivanja našeg domaćeg zakonodavstva sa evropskim nasleđem tzv. „Akijem“, s jedne strane. Sa druge strane, zato što će se posao, ne samo po određenim oblastima kao što su zaštita životne sredine, klimatske promene itd. efikasnije organizovati, već smatramo da će se na ovaj način unaprediti i poboljšati horizontalna i vertikalna komunikacija, kao i međuinstitucionalna koordinacija određenih institucija, kako na centralnom, tako i na lokalnom nivou.

Smatramo da je formiranje dva nova posebna ministarstva nužno i znači jačanje procesa decentralizacije, jer kao što svi mi znamo i kao što smo toga svesni nema efikasnih evropskih integracija, nema dobrih politika evropskih integracija, ni zaštite životne sredine bez uključivanja što više subjekata aktivnog i odgovornog učešća subjekata kako na centralnom tako i na lokalnom nivou. Smatramo da temelj javnih politika čine lokalne politike.

Obrazovanje ova dva nova posebna ministarstva će doprineti jačanju administrativnih kapaciteta, jer smatramo da je dobro ustrojena i obrazovana administracija na nacionalnom i lokalnom nivou uslov, imperativ za dobru realizaciju javnih politika i, konačno, nema pravne države i vladavine prava bez kvalitetne, efikasne i obrazovane javne uprave.

Uz navedene argumente, poslanička grupa SVM - Partija za demokratsko delovanje smatra da obrazovanje posebnog ministarstva za evropske integracije je garancija za nastavak politike nove Vlade.

To predstavlja kontinuitet u jačanju, u unapređivanju, u zaštiti, u promovisanju prava pripadnika nacionalnih manjina. Ovo vidimo posebno kroz realizaciju prioritetnih zadataka, programa i aktivnosti utvrđenih u pregovaračkom Poglavlju 23 i posebno u realizaciji svih oblasti navedenih u tzv. manjinskom akcionom planu, znači, u posebnom akcionom planu vezano za zaštitu prava pripadnika nacionalnih manjina.

Obrazovanje posebnog ministarstva za evropske integracije će pomoći bržem ispunjavanju kriterijuma, nadamo se pristupanja, pridruživanja EU, ali i ono što je za sve nas, koji podržavamo evropske integracije, značajno promociji tema, efikasnijoj promociji tema koje moraju postati sastavni deo kompletnog pravnog okvira, a to su efikasnost, svrsishodnost, jednake mogućnosti, socijalna inkluzija, antidiskriminacija, pa i rodna ravnopravnost i, naravno, ekološka održivost, održivi razvoj.

Sve vreme prateći kontinuitet politika, značaj obrazovanja drugog ministarstva, ministarstva zaštite životne sredine, cenimo kroz stavove utvrđene u uvodnoj izjavi Republike Srbije na međuvladinoj konferenciji o pristupanju EU iz januara 2014. godine gde je zaštita životne sredine prepoznata kao jedna od najzahtevnijih i najsloženijih oblasti, kako po pitanju usklađivanja pravila našeg zakonodavstva sa zakonodavstvom EU, tako i po pitanju investicija i tehničkih rešenja, a sve u vezi sa dostizanjem evropskih standarda u ovoj oblasti.

Imajući u vidu složenost, kompleksnost ove oblasti, konkretno, pravno nasleđe EU sadrži više od 200 važnih, znači 200 važnih dokumenata koje obuhvataju horizontalno zakonodavstvo koje je regulisano, kao što znamo, kroz pregovaračko Poglavlje 27 - zaštita životne sredine i klimatske promene. Jasno je svima nama da pred budućim ministarstvom zaštite životne sredine stoje izuzetno važni i teški zadaci, ozbiljni, ali bih podsetila sada i na prethodne korake da svi mi zajedno moramo da radimo na podizanju svesti o značaju životne sredine i klimatskim promenama, da se sve ove teme integrišu u sve druge sektore, zapravo u sve oblasti života koliko je moguće.

Podsetila bih i da je u Izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije u pristupanju EU, poslednji je objavljen u novembru 2016. godine, ocenjeno da je Srbija postigla izvestan nivo usklađenosti u ovoj oblasti, znači, ako pričamo o zaštiti životne sredine, da je, konkretno, formiran Nacionalni savet za klimatske promene, da je od početka ove godine, od prvog januara 2017, počeo da funkcioniše Zeleni fond koji je osnovan kao budžetski fond. Ima još dosta toga da se uradi. U narednom periodu, na primer, treba izraditi Strategiju za klimatske promene koja će biti u skladu sa okvirom EU za period do 2030. godine za klimatsku i energetsku politiku i dobro integrisana u sve relevantne sektore.

Veliki problem Srbije, nažalost, naravno, predstavlja nedostatak odgovarajućih projekata iz ove oblasti koji bi omogućili da se što efikasnije iskoriste sredstva EU.

Shodno ocenama Evropske komisije, Srbija je zaista transponovala više od 98% direktiva EU u domaće zakonodavstvo, ali je izuzetno veliki problem njihova primena u praksi, primena ove regulative, znači, implementacija najteža na lokalnom nivou, u lokalnim zajednicama. . Takva je situacija, možemo da kažemo i poražavajuće, trenutno smo u mogućnosti, znači, za životnu sredinu, troši se tek 0,9% bruto društvenog proizvoda, a planirano je da do 2021. godine ulaganja u ovu oblast dostignu i tri posto bruto društvenog proizvoda.

Za dostizanje ovih ulaganja za zaštitu životne sredine do 3% bruto društvenog proizvoda Republike Srbije, potrebno je da do 2019. godine za prevođenje industrije na održivu proizvodnju, izgradnju infrastrukture, kao i za rešavanje otpada i otpadnih voda da se obezbedi blizu 11 milijardi evra.

Kao što sam naglasila, nisam nameravala da se u svom izlaganju bavim radom Vlade ili očekivanjima od buduće Vlade, to će naša poslanička grupa, odnosno šef poslaničke grupe učiniti sledeće nedelje, a predložene izmene i dopune zakona podržavamo i u danu za glasanje glasaćemo za. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Poštovana predsedavajuća, predsedništvo, gospodo ministri sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SVM-PDD, govoriću o dva dokumenta koja se nalaze na dnevnom redu, najpre o Predlogu odluke o Nacionalnom programu javne železničke infrastrukture za period od 2017. do 2021. godine.

Donošenje ovog Nacionalnog programa javne železničke infrastrukture je izuzetno i sa njim se ne vrši zapravo usklađivanje sa propisima EU, već konkretno usklađivanje sa direktivom Evropskog parlamenta i Saveta o uspostavljanju jedinstvenog evropskog železničkog prostora.

Zbog čega smatramo da je donošenje Nacionalnog programa javne železničke infrastrukture za period od 2017. do 2021. godine izuzetno značajno? Zato što je ovaj dokument osnovni. NJime se prvi put detaljno utvrđuju prioriteti razvoja, planiranja, izgradnje, rekonstrukcije i održavanja funkcionalne železničke infrastrukture, kao i konkretna visina i izvori, odnosno potencijalni izvori neophodnih potrebnih finansijskih sredstava.

Ovaj dokument predstavlja temeljan pregled trenutnog stanja, detektovanih problema, ali i predloga kako odgovoriti na konkretan problem, a sve u cilju unapređenja železničkog transporta.

Ovaj osnovni dokument, Nacionalni program, daje smernice za donošenje odluka kako državnim organima, tako i organima lokalne samouprave, odluka koje se tiču unapređenja saobraćajne privredne infrastrukture.

Ono što je takođe značajno, ovo je prvi dokument koji Vlada Republike Srbije predlaže Narodnoj skupštini na usvajanje za poslednjih 25 godina koji daje zaista izuzetno dobar pregled raznih projekata koji su u različitim fazama planiranja i izgradnje.

Za našu poslaničku grupu SVM-PDD izuzetno je značajno da je deo nacionalnog programa, koji pored pregleda projekata koji su zaista u fazi izvođenja radova ili u fazi pripreme za izvođenje radova i za koje postoje potencijalni izvori finansiranja, kao što je na primer deonica Novi Sad-Subotica-granica Mađarske, za koju su u toku aktivnosti vezane za analizu mogućnosti predprojektovanja tehničke dokumentacije finansirane iz IPA 2011. godine, za nas je od izuzetnog značaja i deo koji se odnosi na projekte kojima se planiraju aktivnosti, tek se planiraju aktivnosti na pripremi izrade tehničke dokumentacije i koji projekti u prethodnom periodu, nažalost, nisu bili u vrhu prioriteta i za koje još nije obezbeđen tačan izvor finansiranja.

To su pruge kojima se kompletiraju magistralne pruge, prvenstveno deonica Koridora 10, i koje su od izuzetnog značaja za povezivanja kako upravnih okruga, odnosno tako i geografskih regiona u Srbiji. Spomenuću samo nekoliko. Na primer, projekat rekonstrukcije pruge Pančevo glavna-Zrenjanin-Banatsko Miloševo-Senta-Subotica, pruga izuzetno značajna upravo zbog toga što povezuje privredne centre Pančevo, Zrenjanin, Kikinda i Senta sa evropskim okruženjem preko Koridora 10 i, naravno, stanicama čvorova Beograd i Subotica. Ova pruga je geografski-funkcionalno zapravo paralelna sa Koridorom 10, kroz Srbiju, Beograd-Novi Sad-Subotica-Budimpešta i samim tim predstavlja rezervni pravac u slučaju eventualne rekonstrukcije ili udesa na prugama na Koridoru 10.

Drugi projekat je projekat rekonstrukcije pruge Segedin-granica Mađarske-Horgoš, Subotica-fabrika „Čikerija“-granica Mađarske, znači Baja. Subotica-Horgoš-Segedin kao regionalna pruga povezuje vojvođanske gradove sa južnim delovima, sa gradovima u južnoj Mađarskoj. Ova pruga je trenutno jednokolosečna dužine 27 kilometara na području Republike Srbije i planirano je da se izvrši ova rekonstrukcija na inicijativu Mađarske strane i AP Vojvodine. Ovo nikako nije samo jedan mađarsko-mađarski projekat, već je od izuzetnog značaja za razvoj celog regiona i svih onih sredina i mestašca koja se nalaze na ovoj putanji, a i šire.

Za spomenutu deonicu, odnosno za deo, deonicu pruge Segedin-granica Mađarske-Horgoš-Subotica izrađena je tehnička dokumentacija iz sredstava IPA fondova, sa kofinansiranjem iz budžeta AP Vojvodine i procenjena vrednost investicije za ovu deonicu je oko 46 miliona evra. Plan je da vozovi na ovoj deonici u budućnosti saobraćaju sa 120 kilometara na čas, a za deonicu pruge Subotica-fabrika „Čikerija“-granica Mađarske-Baja data je podrška da se sa Mađarskoj aplicira za kompletiranje tehničke dokumentacije za ovu deonicu pruge dužine 12 kilometara iz sredstava IPA fondova, odnosno programa prekogranične saradnje.

Smatramo da je izuzetno značajan razvoj, to razvijanje regionalne pruge, jer verovatno ćemo se svi složiti da ona doprinosi privrednom, društvenom i regionalnom razvoju, kroz unapređenje pristupačnosti područja kroz koje prolaze ove pruge i radi jednostavnijeg, lakšeg, pouzdanog prevoza između spomenutih regionalnih centara za sve zainteresovane korisnike.

Razvijanje mreže regionalnih pruga je izuzetno značajno i zato što se time doprinosi i samoj bezbednosti saobraćaja, odnosno povećanju kvaliteta železničke infrastrukture, primeni evropskih standarda, izuzetno značajnoj pristupačnosti železničke infrastrukture za sve, zaštiti životne sredine itd.

Na početku svog izlaganja sam spomenula transevropske mreže. Uspostavljanje i razvijanje transevropskih predviđeno je Ugovorom o Evropskoj zajednici. Kroz pregovaračko Poglavlje 21 se preuzimaju pravne tekovine EU i nova infrastrukturna politika EU zapravo definisana Uredbom Evropskog parlamenta i Savet o smernicama za razvoj transevropske saobraćajne mreže, koji je objavljen još u decembru 2013. godine.

Zanimljivo je da novom politikom EU se po prvi put utvrđuje osnovna saobraćajna mreža utemeljena na devet koridora. Opšti cilj EU je da se postupno, postepeno do 2050. godine većina građana i preduzeća tako poveže na te sveobuhvatne mreže da niko ne bude udaljeniji, znači, na dužini koja bi bila veća od 30 minuta. U skladu sa tim ciljem, izuzetno je značajno spomenuti da će se jako uveličati, zapravo utrostručiti fondovi EU, sredstva EU za saobraćajnu infrastrukturu u ovom budžetskom periodu od 2014. do 2020. godine i oni će iznositi 26 milijardi evra u okviru kohezionih instrumenata.

Za našu poslaničku grupu je izuzetno značajna i činjenica da se u nacrtu odluke Nacionalnom programu javne železničke infrastrukture, da je o njemu vođena izuzetno kvalitetna javna rasprava i da su određeni predlozi prihvaćeni, znači, predlozi koji su se pojavili tokom javne rasprave. Spomenula bih samo dva najznačajnija. Jedan je predlog da lokalne samouprave i upravljači putne infrastrukture budu uključeni u aktivnosti unapređenja bezbednosti saobraćaja.

Konkretno pojavio se predlog da lokalne samouprave, na primer Direkcija za izgradnju grada Subotice, budu uključene u nadzor sprovođenja i održavanja putnih pravaca, jer s obzirom da održavanje sufinansiraju lokalne samouprave. Izuzetno značajno, odeljak, znači, spomenula sam da postoje planirani projekti koji još nisu u fazi izrade dokumentacije za koju je nepoznat izvor finansiranja, da su uneti podaci iz međunarodnog IPA projekta za prugu Subotica-Horgoš, tj. unet je projekat Subotica-Čikerija.

Želela bih još vrlo kratko da govorim o planiranim projektima međudržavne bilateralne saradnje u regionu jugoistočne Evrope. Zemlje jugoistočne Evrope su identifikovale potrebu za saradnjom na razvoju železničkog saobraćaja. Jedan od rezultata saradnje je projekat modernizacije pruge Beograd-Budimpešta ili detaljnije Beograd – Novi Sad – Subotica – granica Mađarske – Budimpešta. Predmet projekta je izuzetno značajna modernizacija postojeće, nažalost, jednokolosečne i dotrajale železničke pruge Beograd – Subotica – državna granica – Kelebija, u okviru celovite pruge Beograd-Budimpešta, Koridor 10B, u izuzetno savremenu dvokolosečnu interoperabilnu prugu za mešoviti, kako putnički, tako i teretni saobraćaj i planirana brzina vozova na ovoj deonici bi trebala da dostigne 200 kilometara na čas.

Rekonstrukcija i modernizacija deonice Stara Pazova-Novi Sad, to takođe moramo da naglasimo ovde, je predmet realizacije kredita Vlade Ruske Federacije. Ova navedena deonica je po svim karakteristikama izuzetno najteža, najsloženija po topografskim, geotehničkim, hirotehničkim, prostornim, urbanističkim i ostalim karakteristikama, najteža i najsloženija, ali se očekuje vrlo skoro.

Međunarodni značaj pruge Beograd-Budimpešta, koja predstavlja deo tradicionalnog železničkog tranzitnog koridora za vezu zapadne i centralne Evrope sa Grčkom, Turskom, Bliskim Istokom, je potvrđen panevropskim prioritetnim koridorima i sporazumima. Ovim panevropskim prioritetnim sporazumima i koridorima se definišu planovi i standardi razvoja Trans-evropske železničke mreže, a koje je u vidu zakona Republika Srbija ratifikovala.

Dozvolite mi da u nastavku svog izlaganja se osvrnem na još jedan konkretan sporazum ili statut. Takođe bi ovo izlaganje vezala za evropske integracije, izuzetni značaj jačanja regionalne saradnje. Kao što znamo, Srbija posebnu pažnju pridaje neformalnom postavljenom skupu zapadno balkanska šestorka, takozvanom, i kao što znamo tzv. Berlinski proces je zapravo inicirala nemačka kancelarka Angela Merkel. Moramo spomenuti, vi ste verovatno, gospodine ministre, u svom uvodnom izlaganju pričali o tome da je kao deo Berlinskog procesa, znači, na Samitu u Parizu 4. jula 2016. godine, zapravo prvi rezultat tog samita je bila deklaracija, koja se odnosila na nekoliko tema, od migrantske krize preko borbe protiv terorizma, ali izuzetno značajne evropske perspektive celog zapadnog Balkana, ekonomske saradnje u celom regionu, poboljšanja poslovne klime, napredak u povezivanju oblasti transporta i energetike i ono o čemu danas ovde razgovaramo, između ostalog, saradnja mladih i bolja mobilnost, rast zaposlenosti i pomirenje.

Izuzetno je značajno potpisivanje sporazuma o uspostavljanju regionalne kancelarije za saradnju mladih od strane premijera učesnika tzv. zapadno balkanske šestorke, i to je konkretno dostignuće Samita od prošlog jula.

Kao što znamo, agenda povezivanja je jedan od ključnih stubova berlinskog procesa, međusobne saradnje, kako u regionu, kao i saradnje sa EU. Zapravo, suština ovog sporazuma, koji je konačno na dnevnom redu Narodne skupštine, sa njim se želi postići što veća mobilnost, raznolikost, promovisati demokratske vrednosti, aktivno građansko učešće i interkulturalno obrazovanje mladih. Predlog zakona zapravo predlaže osnivanje, odnosno osniva se regionalna kancelarija za saradnju mladih. Znamo da je dogovoreno sedište u Tirani. Izuzetno je značajno da ona podržava regionalnu razmenu koja je izuzetno bitna između mladih ljudi iz celog regiona, njihovu saradnju, ali i institucija koje se bave konkretno pitanjima mladih i obezbeđuje se implementacija zajedničkih programa sa fokusom na mlade.

Kao što ste vi izjavili, gospodine ministre, ovo telo je izuzetno značajno za mlade u regionu, jer ono zapravo predstavlja jednu platformu za njihovu saradnju i kreiranje zajedničkih programa. Koliko smo shvatili, svakako pozdravljamo, da je ona zamišljena kao jedna regionalna kancelarija za razmenu znanja i iskustva mladih, a cilj je da se odgovori kako na njihove potrebe, tako da se i neko njihovo znanje i iskustvo unapređuje, da se oni svakako usavršavaju i napreduju u budućnosti. Verujemo da će kroz direktne susrete oni zaista dovoljno naučiti jedni o drugima i da će doprineti boljem razumevanju i međusobnom razumevanju u regionu.

Iako se mladi u regionu razlikuju među sobom, zapravo se svi oni suočavaju sa vrlo sličnim, ako ne identičnim problemima, naravno, samo ako pričamo o regionu, a tako i u Evropi, jedan od najvećih je nezaposlenost, velika nezaposlenost među mladima, korupcija i odliv mozgova. Upravo zbog toga je ova njihova razmena, među ovim zemljama, izuzetno značajna, i problem mobilnosti, oni se najviše žale na prepreke u mobilnosti, a u vidu nepriznavanja diploma u raznim… Znači, jedna zemlja ne priznaje diplome druge i to otežava mobilnost. Nadamo se da će ovaj sporazum to olakšati.

Ne želim da pričam o detaljima, ali svi smo upoznati o finansiranju, funkcionisanju, zapravo kako je ona zamišljena, ali verujem da je dosadašnja praksa pokazala da mobilnost mladih, njihova saradnja zaista doprinosi boljem razumevanju u regionu i da će etničke i verske predrasude i stereotipi u zemljama regiona, zahvaljujući ovom projektu, nestati.

Za sam kraj, poslanika grupa Savez vojvođanskih Mađara i Partija za demokratsko delovanje će u danu za glasanje podržati sve predloge koji se nalaze na dnevnom redu. Zahvaljuje.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, predsedništvo, gospodine ministre, saradnici, dame i gospodo narodni poslanici, u ime Poslaničke grupe Saveza vojvođanskih Mađara – Partija za demokratsko delovanje, baziraću se najviše na temu vantelesne oplodnje.

Krenula bih od toga čega smo svi svesni, da problem nedovoljnog rađanja dece koji je zapravo ispod neophodne proste reprodukcije je ogroman problem, sa kojim se svi mi suočavamo i u okviru toga je pitanje neplodnosti nešto čime zaista treba svi mi da se bavimo.

Podsetila bih sve nas, uvaženi gospodine ministre, vi ste bili prisutni 26. oktobra, poslednjeg četvrtka u mesecu, kada smo ovde postavljali poslanička pitanja i ja sam postavila konkretno pitanje, vezano za uslove za vantelesnu oplodnju, za Pravilnik Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, koji je tada, odnosno za 2016. godinu, glasio tako da je uslov za učestvovanje u ovoj proceduri što se tiče godina života bio 40 i tada smo kazali na to da ne bi bilo loše da se to produži, možda na 42.

Izuzetno mi je zadovoljstvo što je važeći Pravilnik za ovu godinu Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, znači za 2017. godinu, takav da je uslov za godine života 42 u momentu započinjanja postupka vantelesne oplodnje. Znači, uspeli smo malo to da produžimo i nadam se da ćemo uz zajedničku saradnju uspeti da još mnogo nejasnoća razjasnimo ili ti da pomognemo svim tim parovima koji se suočavaju sa tim problemom.

Nažalost, istraživanja statistike pokazuju da se u Srbiji skoro 400 hiljada parova suočava sa ovim problemom. Sterilitet nije nešto što je urođeno i možda da se desi bilo kome, može da se desi čak i onima koji već imaju jedno dete i to je drugi problem o kojem bi sada u okviru ove rasprave o Predlogu zakona želela da govorim, ali najpre da krenem od toga da je jako bitno što konačno donosimo novi zakon, javna rasprava je završena još početkom prošle godine i što se mnoge nedoumice koje su u trenutno važećem zakonu od 2009. godine sada razjašnjavaju. Jako puno stvari je urađeno.

Želela bih najpre možda da pričam o tome. Kao što znamo od 2006. godine Republički fond za zdravstveno osiguranje finansira program biomedicinski potpomognuta oplodnja. Kao što sam već spomenula, postoje razni uslovi, kao što su godine života i ko zapravo može da učestvuje u tom programu. Osnovni uslov je da su to žene koje imaju neplodnost i pored odgovarajućeg lečenja, žene koje nisu rađale ili nemaju dece.

Dugi niz godina je Republički fond za zdravstvenog osiguranje finansirao dva pokušaja za vantelesnu oplodnju. Jako je dobro što od sredine 2016. godine se finansira i treći pokušaj jer opet statistike pokazuju da je nažalost retko uspešan prvi, da su mnogo uspešniji drugi i treći pokušaj jer ovo je jedna promena koju takođe svakako podržavamo i pozdravljamo.

Opšte je poznato da trenutno dozvolu za obavljanje postupaka biomedicinski potpomognute oplodnje po ovom važećem zakonu ima 18 ovlašćenih zdravstvenih ustanova i to pet državnih i 13 privatnih. Vi ste tada govorili o tome zašto i sada prilikom donošenja novog zakona je važno uključiti privatnu praksu, da bi se što veći broj parova korisnika mogao uključiti u ovaj program.

Ja sam izvukla podatke da je od 2010. godine od kada postoji Uprava za biomedicinu do 2015. godine kada su ove zdravstvene ustanove izvršile 22 hiljade postupaka biomedicinski potpomognute oplodnje državne upola manje 7.300 a privatne 14.600 i da je po statistikama procenat uspešnosti bio od 25 do 30%, što mnogi kažu da nije loša brojka, ali svi mi treba da radimo na tome da taj procenat uspešnosti bude što veći.

Kao što sam već u samom uvodu naglasila, želela bih da pričam i o drugim problemima. Jako je dobro što RFZO finansira tri pokušaja vantelesne oplodnje, što smo došli do toga da one žene koje učestvuju u ovom programu, znači da je broj godina promenjen sa 40 na 42, ne bi bilo loše da se to produži možda i do 45 u narednim godinama i u nekoj bliskoj budućnosti.

Volela bih da otvorim pitanje i muškog steriliteta, o kome se malo razgovara, i o onim parovima gde žena ima sekundarni sterilitet, ima recimo jedno dete, a želela bih još i iz nekih razloga ne može prirodnim putem da dođe do začeća. Dozvolite mi da u ovom slučaju konkretno spomenem razne programe lokalnih samouprava, odnosno AP Vojvodine, ne samo zato što sam inače iz Zrenjanina, ali moram da naglasim da je grad Zrenjanin prvi put još 2014. godine doneo odluku i od 2014. godine za svaku godinu se donosi novi pravilnik o kriterijumima za ostvarivanje prava na finansijsku pomoć za vantelesnu oplodnju u gradu Zrenjaninu. Negde početkom aprila je donet novi pravilnik za 2017. godinu.

Grad Zrenjanin je upravo mislio na ovu kategoriju, ne bi bilo loše, znam da su finansijske mogućnosti raznih lokalnih samouprava različite, ali upravo je jedan od uslova da u ovom programu mogu da učestvuju oni parovi koji ne ispunjavaju uslove koje postavlja RFZO. Ovde se konkretno misli i na muški sterilitet i na sekundarni sterilitet, znači oni parovi koji već imaju recimo jedno dete, najmanje jedno dete. Ono što je izuzetno dobro je što je grad Zrenjanin već tada postavio granicu godinu života na 45.

Naravno, moramo otvoreno razgovarati o tome da i ovde postoje poteškoće, a poteškoće su u tome da se sufinansira, znači da je maksimalan iznos koji mogu da izdvoje 200.000 dinara, ne bi bilo loše da to bude veći iznos i da oni mogu da plaćaju samo jedan pokušaj vantelesne oplodnje, za sada, i ukoliko taj nije uspešan onda ti parovi nemaju kome ponovo da se obrate, jer RFZO ne mogu zato što ne odgovaraju tim uslovima.

Kao što sam spomenula, AP Vojvodina takođe ima svoj program sufinansiranja troškova za biomedicinski potpomognutu oplodnju, AP Vojvodina takođe sufinansiranje oko 200.000 jednokratno. Ovo je regulisano pokrajinskom skupštinskom odlukom o pravu na sufinansiranje troškova za biomedicinski potpomognuto oplođenje i ponovo za drugo, treće i svako naredno dete, što znači da je ovde uslov da kada par ili samo neko, da li žena ili muškarac, ima svoje dete. Meni je nekoliko ljudi koji se suočavaju sa ovim problemom tražilo i reklo da je nejasno, tražila sam pojašnjenje iz pokrajine, čak su nekima rekli da ipak ne mogu da učestvuju u ovome, jer je prvo dete začeto prirodnim putem. Mislim da nekako treba da razjasnimo ove pravilnike, da jednostavno ljudima na terenu bude jasno na šta imaju pravo, a na šta ne. Konačan odgovor koji sam ja dobila i koji sam prosledila, nezavisno od toga da li je prvo dete začeto vantelesnom oplodnjom ili prirodnim putem, oni ipak mogu da učestvuju u ovom programu, što je za svaku pohvalu, da ne bi bilo diskriminacije na više nivoa.

Svi ćemo se složiti oko toga, da se sada vratimo malo na konkretne odredbe Predloga zakona o kojem danas raspravljamo, svi ćemo se složiti da je suština, cilj donošenja ovog zakona zapravo da povećamo broj obavljenih postupaka biomedicinski potpomognute oplodnje i da oni budu što uspešniji, povećanje procenata uspešnosti ovih postupaka. Zbog toga je izuzetno značajno to o čemu ste vi, gospodine ministre, pričali, da nam ovaj novi zakon donosi i novinu u formi banke reproduktivnih ćelija, tkiva i embriona. Znamo da je u važećem zakonu takođe bilo utvrđeno postojanje, odnosno mogućnost postojanja banke reproduktivnih ćelija i tkiva, ali zbog nejasnoće, nedovoljno propisivanja uslova, odnosno koje delatnosti zapravo treba da obavlja to nikada nije zaživelo, odnosno bilo je nemoguće osnovati to, a bilo bi izuzetno značajno da postoji banka jajnih ćelija.

Ponovo se postavlja pitanje, zapravo to košta i to bi bila velika ušteda kada bi se to isto finansiralo iz RFZO, nadam se da će to tako biti, kao što bi se narodski reklo – čuvanje o državom trošku, jer bi naravno olakšalo proceduru za sve. Takođe je značajno, vi ste o tome pričali, ne želim da se ponavljam, verovatno je prethodnih nekoliko govornika pričalo o tome, da kao što je i ranije bilo, znači po trenutno važećem zakonu prema ovom postupku biomedicinski potpomognute oplodnje mogu da učestvuju parovi poslovno sposobni muškarac i žena koji su vanbračni partneri ili supružnici, znači žive u braku, može da učestvuje i žena koja je sama i koja je sposobna da bude majka, da vrši roditeljsku dužnost.

Naglasila bih, mislim da o tome niko nije govorio, da je dobro što je konačno izbrisana ona odredba prema kojoj je u ovaj postupak zabranjeno uključiti ženu koja po godinama života i opštem zdravstvenom stanju nije sposobna da rađa, šta god to značilo, odnosno koja je u starosnoj dobi koja nije primerena za rađanje. Vremena se menjaju, sada ću ponovo spomenuti to o čemu sam govorila. Neka evropska praksa, evropska statistika je takva da bi trebalo razmišljati o brojci 45. Znam da nikada nema dovoljno para, ali je i po određenim lekarima, stručnjacima, ja to nisam, ali sam se zaista raspitivala, do 45 godina, i po zdravlje žene, i po zdravlje deteta trebalo bi ženama dozvoliti da se ostvare kao majke ukoliko to žele.

Svi smo svesni toga da je kod nas, u Srbiji novac najveći problem i upravo zbog toga sam detaljno pričala o mogućnostima RFZO, odnosno o državnom trošku koje su mogućnosti koje nude lokalne samouprave, konkretno sam pričala o Zrenjaninu, ali postoji jako puno primera i tu su uslovi vrlo različiti, čak i iznos novca koji se daje, ali bi bilo dobro da se nekako pomogne tim lokalnim samoupravama u vidu gde mogu još da konkurišu, kako da dođu do novca ukoliko imaju ideja, kako bi mogli da prošire program na što širi sloj parova koji na drugačiji način ne mogu da dođu do potomstva, na radost svih nas, pa i budućih roditelja.

Govorila sam o tome i u oktobru i sada bih želela da naglasim da, kao što je opšte poznato, zemlje sa najvećom stopom prirodnog priraštaja su skandinavske zemlje i postoji niz političkih, socijalnih i ostalih razloga zašto je to tako. Najjednostavnije se to objašnjava time da su to jednostavno društveno odgovorna društva, institucionalizovane solidarnosti gde se ljudska i manjinska prava poštuju, gde ne postoje veće socijalne nejednakosti, gde je socijalna i zdravstvena zaštita pristupačna svima. Nadam se da će u bliskoj budućnosti uz zajedničke napore Ministarstva svi koji imaju bilo kakav problem, koji se suočavaju sa sterilitetom u Srbiji, ukoliko to požele, moći da postanu roditelji, neće morati da dignu kredit da bi se ostvarili kao roditelji, neće morati da odu na neke druge klinike koje jako puno koštaju, već će to moći da urade u Srbiji.

U međuvremenu sam se setila, pošto sam spomenula nekoliko zdravstvenih ustanova, znači 18 ovlašćenih, da je izuzetno značajno, da se ponovo malo vratim na Zrenjanin, da u Zrenjaninu nije uslovljeno da taj par mora u određenoj klinici da radi ovaj postupak, već mogu sami da biraju, što je isto tako i sa RFZO, što je jako značajno, jer to verovatno na neki psihološki način doprinosi uspešnosti postupka.

Dozvolite mi da preostalo vreme ovlašćenog predstavnika poslanike grupe Saveza vojvođanskih Mađara-Partija za demokratsko delovanje, vrlo kratko, govorim o drugom Predlogu zakona koji se nalazi pred nama. Ne bih pošto ste i vi izneli nove predloge novina. Neću dugo, samo bih želela da ukažem na konkretan problem koji se ovde otvorio. Volela bih kada bi vi to razjasnili ili kada bi bar Vlada Republike Srbije, pa možda i na predlog AP, još jednom razmislila o tom problemu.

Znači, po trenutno važećem zakonu organizacija transfuziološke delatnosti je određena tako da postoji kao što znamo Institut za transfuziju krvi Srbije, Zavod za transfuziju krvi Vojvodine i Zavod za transfuziju krvi Niš i 44 službi za transfuziju krvi pri opštim bolnicama, zdravstvenim centrima, kliničko-bolničkim centrima i bolničke banke krvi pri bolnicama, institutima i klinikama, njih 76. Kao što je ovde rečeno važeći zakon uređuje samo jedan deo transfuzijske medicine i to pripremu krvi i komponenata krvi, dok oblast kliničke transfuzije koja podrazumeva delatnost čuvanja i izdavanja krvi, komponenata krvi za terapijsku pripremu nije uopšte bio predmet važećeg zakona. Zbog ove loše organizacione strukture dovelo je do velikog broja zakonom definisanih službi, ne mogu jednostavno da obavljaju delatnost, toga smo u potpunosti jasni, jer nemaju adekvatan prostor ili adekvatnu opremu, itd.

Međutim, ono što je za nas ostalo nejasno i mi smo razmišljali kao poslanička grupa da podnesemo amandman na ovaj Predlog zakona, onda smo shvatili da to nije u ovom konkretnom predlogu deo zakona, je zapravo broj ovlašćenih transfuzijskih ustanova o kojima ovde danas razgovaramo prema ovom zakonu. On se određuje planom mreže zdravstvenih ustanova koji donosi Vlada u cilju osiguranja dostupnosti krvi i komponenata krvi.

Mi bi, verovatno ste upoznati sa problemom, predložili da Opšta bolnica Subotica u okviru koje služba za transfuziju krvi da ipak ukoliko je to moguće, planom mreže ustanova koje će doneti Vlada u roku od godinu dana od primene ovog zakona, pošto je osnivač AP Vojvodina. Znači, može i na predlog osnivača, ipak Opšta bolnica Subotica, sa velikom tradicijom, znači, njihova služba bude određena kao ovlašćena transfuzijska ustanova.

Koliko smo mi videli, znači, ovde nije moglo da se interveniše amandmanom, jer to nije deo ovog predloga, ali kada Vlada bude donosila plan mreže zdravstvenih ustanova, molimo vas da još jednom razmotrite ovu problematiku.

Želela bih da naglasim da je u Subotici velika tradicija davanja krvi još od 1953. godine. Prema statistikama godišnje oko 5000 ljudi su redovni davaoci krvi. Još ako dodamo povremene koji ne daju krv često, ali povremeno, desi se da u Subotici, na teritoriji Subotice godišnje ima nege skoro osam, devet pa i do deset hiljada dobrovoljnih davalaca krvi.

Važno je napomenuti, što se tiče Opšte bolnice u Subotici, tamo su zalihe krvi stabilne i dovoljne. Znam da mora da se razmišlja u globalu, ali sam želela da naglasim i jedan pozitivan primer i da vas zamolim da još jednom razmislite o ovoj problematici. U danu za glasanje poslanici poslaničke grupe SVM Partije za demokratsko delovanje će podržati ove predloge. Hvala.

Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, predsedništvo, gospođo ministre, saradnici, dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite mi da u ime poslaničke grupe SVM-PDD iznesem naše viđenje o nekoliko zakona. Nemamo dovoljno vremena da pričamo o svima, a ja ću se najpre bazirati na izmenama i dopunama Zakona o komunalnim delatnostima.
Ovaj zakon je donet 2011. godine i dobro definiše razne komunalne delatnosti, kao komunalne usluge radi zadovoljenje životnih potreba fizičkih i pravnih lica. Ono što je značajno da jedinica lokalne samouprave ima tu obavezu da obezbedi odgovarajući kvalitet, obim, dostupnost i kontinuitet, kao i nadzor.
Osnovni problem zbog koga smo sada došli do izmene i dopune ovog zakona je neusklađenost sa određenim sektorskim zakonima koji regulišu aspekte obavljanja raznih komunalnih delatnosti. Mi svakako podržavamo napore za poboljšanje efikasnosti kvaliteta obavljanja komunalnih usluga. Ono što je najznačajnije i naš šta ću se najviše bazirati je zapravo konkurencija, uvođenje konkurentnosti vršilaca komunalnih delatnosti, što podrazumeva obavezu jedinice lokalne samouprave da podstiče i održava nadmetanje za pristup vršenju određenih komunalnih delatnosti. Ono što uvek treba da imamo na prvom mestu u vidu, je zaštita prava korisnika komunalnih proizvoda i usluga, odnosno zaštita potrošača.
Naravno, i kod sledećeg zakona kada budemo govorila o stanovanju, ta socijalna kategorija koja se i ovde spominje. Znači, obezbeđenje i zaštita prava na komunalni proizvod i uslugu onima kategorijama stanovništva koje na žalost ne mogu da finansijski prate usklađivanje cena u komunalnom sektoru sa ekonomskim parametrima i uvođenjem subvencija.
Ono što je značajno, što je tokom javne rasprave o ovom predlogu zakona su usvojene određene primedbe. Ono što je najznačajnije da je tačno definisano koje su to komunalne delatnosti od opšteg interesa, od opšteg ekonomskog interesa i bliže su definisane određene komunalne delatnosti, kao što su gradski i prigradski prevoz putnika. Ono o čemu ću ja govoriti zbog problema u Subotici je upravljanje grobljima i sahranjivanje, pogrebna delatnost, upravljanje javnim parkiralištima, upravljanje pijacama, dimnjačarske usluge i tako dalje.
Tačno je definisano, odnosno prihvaćene su primedbe vezano za poveravanje komunalnih delatnosti. Opšte je poznato da je u Subotici bio veliki problem privatnika koji su sakupili ogroman broj potpisa i protestvovali ispred Gradske kuće. Naime, problem je bio što se trenutno važećim zakonom je propisano da komunalnu delatnost upravljanja grobljima mogu obavljati isključivo javna preduzeća i privredna društva kojima je većinski vlasnik od najmanje 51% Republika Srbija ili jedinica lokalne samouprave i na ovaj način na taj način je zapravo dat monopol javnim preduzećima i to je bio ozbiljan problem za ove privatnike, pošto su oni bili jednostavno onemogućeni da kao privredni subjekti posluju u okviru ove oblasti.
Privatni pogrebnici nisu uopšte mogli da se bave komunalnom delatnošću, upravljanje grobljima i pogrebne usluge. Međutim, ono što je dobro, što je sada u ovom predlogu, sada se komunalna delatnost upravljanja grobljima i pogrebne usluge deli na upravljanje grobljima i sahranjivanje i pogrebnu delatnost i na ovaj način, ovim razdvajanjem, pogrebne usluge su potpuno liberalno u određenoj nadležnosti, kako za javni, tako i za privatni sektor, što je izuzetno značajno.
Jedini ključni uslov da neko može da se bavi ovim aktivnostima je tržišni princip, odnosno princip slobodne konkurencije. Znači, ti privatnici i privredna društva treba da ispunjavaju određene zakonom i podzakonskim aktima propisane kriterijume.
Mi svakako pozdravljamo što se na ovaj način prevazilazi jedan veliki problem i rešava. Još jednom ću spomenuti da je najveći problem slučaj Subotice i pozdravljamo ovu odluku i rešenje ovog problema.
Nadalje, kada pričamo o komunalnim delatnostima, o ovom zakonu, tokom inspekcijskog nadzora u 90% jedinica lokalne samouprave je prepoznata neusklađenost odredbi ovog zakona sa onim što se dešava na terenu, odnosno ko može obavljati određene komunalne delatnosti. Skoro sve lokalne samouprave imaju osnovana javna komunalna preduzeća, kojima je povereno obavljanje komunalnih delatnosti, snabdevanje vodom za piće, prečišćavanje i odvođenje atmosferskih i otpadnih voda. Ono što je problem u 90% slučajeva, javna komunalna preduzeća, delatnost snabdevanja vodom za piće, zapravo, obavljaju u užem gradskom jezgru, opštinskom jezgru. Dok u okolnim naseljenim mestima, tamo gde postoji izgrađena vodovodna mreža, vodovodnom mrežom ne upravljaju javna komunalna preduzeća, već mesne zajednice, grupe građana, vodne zadruge itd, što je u suprotnosti sa ovim zakonom.
Pokušala sam da dođem do odgovora, tumačeći odredbe, koliko vremena je zapravo dato mesnim zajednicama, odnosno jedinicama lokalnih samouprava da isprave ovo. Koliko sam ja shvatila, do nekih devet meseci, znači donošenje podzakonskih akata, tri plus šest, otprilike za devet meseci ova neusklađenost, odnosno pošto je ovo protiv zakonito, mora da se reši.
Ono o čemu ste vi gospođo ministar govorili i što svakako pozdravljamo jeste da je ovaj predlog zakona utvrdio obavezu jedinice lokalne samouprave da prilikom određivanja načina obavljanja komunalne delatnosti, kontinuirano, stalno pitaju građane, odnosno traže izjašnjavanje građana, korisnika komunalnih usluga koliko su zadovoljni kvalitetom pružanja usluga od strane vršioca komunalne delatnosti, što je svakako dobro. Ono što zakon predviđa, ukoliko odgovori građana budu negativni, odnosno ako se vidi da je većina nezadovoljna kvalitetom usluga, jedinice lokalne samouprave mogu da pokrenu postupak preispitivanja rada vršioca komunalne delatnosti, da mu naloži da otkloni određene nedostatke i u krajnjem slučaju može se raskinuti ugovor o poveravanju obavljanja delatnosti.
Što se tiče ovog zakona, vrlo kratko, sumirala bih da SVM i partija za demokratsko delovanje svakako podržavaju ovaj predlog, jer podržavamo napore u obezbeđivanju kvalitetnog, trajnog i dostupnog komunalnog servisa za sve građane.
U preostalom vremenu ću se još fokusirati na dva predloga zakona. Najpre na Predlog zakona o stanovanju i održavanju zgrada. Vi ste u svom uvodnom obraćanju rekli da je ovo zapravo neophodno posle, ja bih rekla, dve decenije , 20 godina da konačno pravno regulišemo ovu oblast, zapravo spojimo Zakon o stanovanju, Zakon o održavanju stambenih zgrada i da se fokusiramo da detaljnije opišemo šta je socijalno stanovanje i da rešimo još neka pitanja.
Prethodni govornik, a i vi ste dosta govorili o ovom zakonu, ja ne bih ponavljala te elemente, ali ono što je svakako značajno, ja živim u jednoj zgradi, kao i mnogi od nas i znam da je teško okupiti komšije, ali ono što mislim da je glavna poruka građanima, a ono što se već dešava na terenu, bez obzira što nije postojao ovaj zakon, je da zaista svaka stambena jedinica treba da se registruje, da ima svoj PIB, matični broj, tekući račun, da je to najčistije, najpametnije. Mislim, i do sada su mnogi to uradili, a sada ovaj zakon nalaže da svi to moraju da rade i da budu u registru koji vodi opština na čijoj teritoriji se nalazi stambena zajednica.
Nadam se, nisam se previše bazirala, vi ste sada detaljno odgovorili na profesionalnog upravnika, da će doći do toga da taj koji je ranije bio predsednik kućnog saveta ili Skupštine stanara da će preuzeti obaveze upravnika i da će zaista građani uvideti, bez obzira, ne želim sada da pričam o tome koliko smo neodgovorni, koliko plaćamo sve ostale račune, a nekada nam je teško da platimo 200, 300 dinara mesečno za održavanje zgrada i zajedničkih prostorija, da će građani uvideti koliko je to značajno i da će komšije moći zajedno da se dogovore šta je najbitnije za tu njihovu stambenu zgradu, odnosno za zemljište na kome se nalazi.
Izuzetno je dobro što ovaj predlog zakona unapređuje organizovanje upravljanja zgradama. Kao što sam rekla, našla sam da će vođenje jedinstvene evidencije biti u Republičkom geodetskom zavodu. Znači, značajna je obaveza postavljanja upravnika. Naravno, postoji mogućnost, za one koji ne mogu da se dogovore, postavljanja profesionalnog upravnika, ali posle donošenja podzakonskih akata ćemo videti pod kojim uslovima on treba da odgovara i kako da dođe do licence.
Govorili ste i o socijalnom stanovanju, odnosno o stambenoj podršci koja je izuzetno značajna i jako dobro regulisana u ovom predlogu. Znači, konkretno je opisan pojam stambene podrške, osnovni principi, korisnici stambene podrške, vidovi stambene podrške koji mogu biti, kako zakup stana, kupovina, drugi način sticanja prava svojine nad stanom ili porodičnom kućom, odnosno unapređenje uslova stanovanja, izuzetno značajna pomoć za ozakonjenje stana ili porodične kuće i stambeno zbrinjavanje, postupak dodele stambene podrške i način ostvarivanja.
Ono što svakako moram kao žena da pozdravim jeste da određene odredbe regulišu stambeno zbrinjavanje žrtava porodičnog nasilja, odnosno žrtve nasilja u partnerskim odnosima, što je zapravo rezultat usklađivanja ovog zakona sa Istambulskom konvencijom, što je svakako izuzetno značajno, kao i mogućnost davanja stana u javnoj svojini u zakup, pod uslovima neprofitnog zakupa na najviše pet godina ili subvencionisanja zakupnine stana itd.
Ono o čemu smo malo govorili, a opšte je poznato da ima jako puno amandmana na ovaj predlog zakona, jer ima jako puno primedbi, je taj famozni član 153. o kome ste vi ranije govorili. Predlog zakona o stanovanju i održavanju zgrada propisuje da izabrana, postavljena i zaposlena lica kod korisnika sredstava u državnoj svojini, odnosno funkcioneri imaju pravo na kupovinu stana u javnoj svojini, otkup, koji koriste po osnovu ugovora o zakupu na određeno vreme, koji su dobili na korišćenje na osnovu uredbe o rešavanju stambenih potreba izabranih, postavljenih i zaposlenih lica kod korisnika državne svojine. Dalje je utvrđeno da kupoprodajnu cenu tog stana određuje jedinica lokalne samouprave u visini tržišne vrednosti stana na način kako se utvrđuje vrednost nepokretnosti u postupku utvrđivanja poreza na imovinu nepokretnosti.
Dakle, suština je da Predlog zakona ne omogući nikome, a najmanje funkcionerima, državnim funkcionerima da dođu do stana na bilo koji drugi način, osim po zakonu, ali pošto se u medijima spekulisalo i vi ste davali određene izjave da će postojati amandman Vlade, da li će ovaj član da se briše, da li ostaje u zakonu, ne bi bilo loše da i ovo pitanje sada razjasnite ukoliko je to moguće.
I zaista, preostalih nekoliko minuta, ću se truditi da još malo govorim o Zakonu o javno-privatnom partnerstvu i koncesijama, odnosno predloženim izmenama i dopunama ovog zakona. Kao što ste vi naglasili, ovaj zakon smo doneli pre pet godina, znači 2011. godine, bile su sitne izmene, sada su malo ozbiljnije, neophodno je za unapređenje pojedinih odredaba ovog zakona i za uvođenje bolje kontrole finansijskih uticaja, kao i famozno usklađivanje sa međunarodnim standardima i najboljom međunarodnom praksom. Još uvek ovaj predlog nije u potpunosti usaglašen sa direktivama EU, zbog toga što je rok za potpuno usklađivanje negde kraj sledeće godine.
Naravno, mi smo i tada govorili o ovom zakonu, i pozdravili ga, glasali za njegovo donošenje 2011. godine, i pošto je to zakon koji obezbeđuje pravni osnov za uspostavljanje partnerstva između javnog sektora sa jedne strane i privatnog sa druge, a osnovni cilj je zadovoljenje potreba stanovništva. Zapravo je zahtevan kvalitet i standard usluga i radova u interesu javnosti, korisnika usluga, adekvatno obezbeđenje interesa javnog partnera, i ovaj zakon je, kao što ste vi naglasili, opšte poznato, prvo nastao zbog potrebe za izgradnju nove infrastrukture, ulaganjem dobra u opštoj upotrebi, kao i pružanjem usluga od opšteg interesa. Jedan od osnovnih razloga zašto je bilo potrebno doneti ovaj zakon je porast tražnje za privatnim izvorima finansiranja ovih navedenih projekata.
Tri osnovna cilja su dakle, izgradnja javne infrastrukture i pružanje usluga u javnom interesu, obezbeđivanje kvalitetnih usluga od javnog značaja, kao i privlačenje domaćih i stranih privatnih investitora i banaka za finansiranje, sufinansiranje, i vođenje projekata od opšteg interesa. Međutim, ono što se desilo proteklih pet godina, od donošenja ovog zakona, dosadašnjih izmena, da smo uvideli da dosadašnja praksa u primeni ovog zakona pokazala da institut javno-privatnog partnerstva nije dovoljno iskorišćen, ne koristi se dovoljno, iako ima niz prednosti. Od kada je usvojen, znači za proteklih pet godina, realizovani su projekti u oblasti gradsko, prigradskog prevoza putnika, javne rasvete, sakupljanje komunalnog otpada, proizvodnja toplotne električne energije upotrebom obnovljivih izvora energije i slično. Jednostavno, zaista, dobro je što mi sada donosimo malo veće izmene i dopune, konkretizuju se ciljevi zaštita budžeta, kako republičkog, tako i lokalnog, tako i privlačenje privatnih investicija, jer zaista kroz model javno-privatnog partnerstva se smanjuju troškovi rada, jer privatnih preuzima deo zaposlenih i ukupne troškove za te zaposlene na osnovu dobijenih koncesija, smanjuju se troškovi rada javnog sektora.
Kroz javno-privatno partnerstvo teži da privuče dodatne resurse i da u rasponu od, recimo, 5 do 50 godina ima garantovanu uslugu za građane privatni partner za određenu naknadu pruža mnogo efikasnije i ekonomičnije ovu vrstu usluga. Izmene i dopune omogućavaju da javno-privatno partnerstvo sa elementima koncesije, da u tome mogu da učestvuju javna tela, mislim da je ovo najznačajnija izmena, znači opštine, javna preduzeća, gradovi i drugo.
Ono što takođe moram da naglasim da je zapravo donošenje izmena i dopuna Zakona o javno-privatnom partnerstvu i koncesijama predviđeno, u Akcionom planu za sprovođenje Nacionalne strategije za borbu protiv korupcije, koje je doneta za period od 2013. do 2018. godine, kao i Akcionom planu za poglavlje 23 pregovora sa EU. Jedan od proklamovanih ciljeva Nacionalne strategije za borbu protiv korupcije i Akcionog plana, odnosno prilikom utvrđivanja Akcionog plana za poglavlje 23, poseban deo koji se odnosi na borbu protiv korupcije, jeste otklanjanje rizika korupcije iz propisa koju uređuju upravo ovu oblast, oblast javno-privatnog partnerstva i njihova dosledna primena.
Kao što je poznato Izveštaj Evropske komisije tzv. „progres riportu“ o napretku Srbije u procesima evropskih integracija, Strategija proširenja za 2016. godinu je naglašeno da je korupcija još uvek jedan od najvećih problema rasprostranjena. Ozbiljan problem, široko rasprostranjen, u mnogim razno-raznim oblastima, u oblasti borbe protiv korupcije, još uvek nisu ostvarene ni prošlogodišnje preporuke Evropske komisije. Slabi su napreci, skoro da nema napretka u postupcima i presudama protiv korupcije. Antikorupciona strategija, nažalost, još uvek ne donosi očekivane rezultate.
Napori za suzbijanje korupcije tek treba da daju opipljive rezultate i ovo je jedan korak ka tome. Institucionalni mehanizmi, nažalost još uvek ne deluju. S toga smatramo da je zaista neophodno, neophodne su izmene, ali ono što je još značajnije moramo vratiti pažnju na primenu određenih odredbi ovog zakona na adekvatnu implementaciju. Raduje me što ste konkretno spomenuli registar javnih ugovora, jednu od najznačajnijih stavki, jer zaista svi ugovori, i oni koji mogu da se pregledaju, oni koji su javno-privatno partnerstvo, a i ostali. Značajno je uspostavljanje efikasnog nadzora nad izvršenjem ugovornih obaveza privatnog partnera i primeniti antikorupcijske mehanizme iz Zakona o javno-privatnom partnerstvu, ali izmena pravnog položaja i nadležnosti Komisije za javno-privatno partnerstvo.
Da zaključim. I ovaj zakon predviđa bolju kontrolu projekata javno-privatnog partnerstva i usklađivanjem sa međunarodnim standardima i najboljom praksom, s toga ga podržavamo, kao i ostale predloge koji se nalaze na dnevnom redu.

Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, predsedništvo, gospođo ministarko, saradnici, dame i gospodo narodni poslanici, poštovane kolege, ja bih apelovala na sve nas da se vratimo na temu dnevnog reda i okviru amandmana bih govorila o koordinaciji različitih državnih organa.
Koristiću vreme ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe SVM, Partije za demokratsko delovanje. Ja sam i u obraćanju kada smo pričali u načelu o zakonu govorila o tome da se nažalost nasilje u porodici dešava, da to nije nešto novo i da su upravo prepoznate slabe tačke trenutnog sistema i zakonodavnog okvira i da je ovaj Predlog zakona predlog kako njih treba rešiti.
Jedan od osnovnih problema je nedostatak koordinacije državnih organa i institucija. Najviše smo razgovarali o Centru za socijalni rad, o tužilaštvu, sudstvu i naravno o policiji.
Ovde se sada u okviru ove rasprave postavilo pitanje – da li mi to priznajemo da to ne funkcioniše, a ja bih da se mi zapravo vratimo na osnovni cilj. Osnovni cilj je zaštita žrtve i omogućavanje pristupa pravdi žrtvama, odnosno da krenem nekoliko koraka unazad, osnovni cilj svih nas je da mi osnažimo žene jer nažalost ogroman broj njih se svaki dan suočava sa ovim problemom, da one budu osnažene, da krenu da traže pomoć institucija jer još uvek nemaju dovoljno poverenja u te institucije.
Konkretan odgovor na pitanje kolege, ne bih nikoga da prozivam da ne otvaram prosto za replike, je – postoje dobri modeli. Jedan od dobrih modela je tzv. Zrenjaninski model. Ja sam narodna poslanica koja dolazi iz Zrenjanina. Zrenjanin je poznat po tome da upravo ove institucije koje treba da pomognu žrtvi dobro sarađuju. Sve zahvaljujući dobroj inicijativi pojedinaca danas je potpuno normalno da u Zrenjaninu, čini mi se, ponedeljkom ili jednom nedeljno predstavnici svih tih institucija sednu i pogledaju kakve su slučajeve imali u prethodnih nedelju, dve, prodiskutuju i tačno se prati svaki slučaj i to je i suština ovog zakona od prve prijave pa do samog kraja ishoda.
Nažalost, opet se u okolini Zrenjanina desilo to što se desilo. Ni ovo nije dovoljno.
Ja bih samo podsetila sve vas da zapravo zaista postoje već i opšti i posebni protokoli o postupanju i saradnji institucija sistema pomoći i podrške ženama koje trpe nasilje u porodici i partnerskom odnosu i eto postoje i dobri primeri, ali nažalost u mnogim opštinama, gradovima situacija nije takva.
Mi svi na ovaj način, naravno ne znamo kako će to funkcionisati u praksi, ali smatramo da je ovo dobar predlog. Te institucije moraju da budu povezane i da sarađuju, ali zaista na prvom mestu treba da bude pomoć žrtvi i zaštita žrtve. Osnovna stvar je izbegavanje tzv. višestruke viktimizacije, jer zaista je teško navesti žene da pričaju o tome. NJima je izuzetno teško obratiti se i prijateljicama i porodici, a kamoli institucijama. Možda su nevladine organizacije te koje ih još više ojačavaju, a mi svi treba da sarađujemo sa njima.
Zamislite koliko je teško kada ta žena jedva se osnaži, prepriča svoju bolnu istinu i to što se dešava recimo prvo policiji ili Centru za socijalni rad, a ukoliko oni nisu povezani ona nekoliko puta mora da preživljava taj ceo proces bolan tzv. proces viktimizacije. Zbog toga smatramo da je ovaj predlog dobar.
Jedna od prethodnih govornika je govorila o tome da su nepotrebne obuke, da nije značajno da budu određene tačke ili specijalizovane osobe u okviru određenih institucija.
Smatram da su obuke izuzetno značajne, sada govorim ne samo kao narodna poslanica, već kao neko ko intenzivno sarađuje sa SOS Vojvodine, koji je prošao nekoliko obuka i vidim koliko su one značajne i za predstavnike institucija, jer, bez obzira što ovaj problem postoji, mentalitet je takav kakav je. Nažalost, pre svega nekoliko godina, a moguće i sada, u određenim opštinama, žrtve se suočavaju sa predstavnicima institucija koje im ne pomažu, jer jednostavno nisu senzibilisani za ovaj problem i zbog toga je izuzetno značajno što posle dana za glasanje za usvajanje ovog zakona, ovog predloga se zapravo kreće u izradu podzakonskih akata i neophodnih specijalizovanih obuka, da zaista svi koji učestvuju u ovom procesu budu potpuno senzibilisani za ovaj problem i da se žrtve ne suočavaju sa ovakvim problemima.
Ono na šta bih takođe želela da ukažem vrlo kratko su da pazimo na to, ovo je izuzetno teška tema i jako veliki broj žena se suočava sa ovim kod kuće i njima je to izuzetno bolno. Zbog toga bih molila da svi mi spustimo loptu i da bar ovde, u visokom domu Narodne skupštine Republike Srbije, ne delimo predrasude, jer jedna od najvećih predrasuda je da se ovo dešava samo nižim socijalnim slojevima. Nažalost, nasilje u porodice se dešava svima, i visokoobrazovanim ženama i u dobro stojećim porodicama, samo se bolje prikriva i slabije se priča o tome.
Sledeća predrasuda je da nasilnici možda koriste psihoaktivne supstance, da su pod dejstvom alkohola itd, to je takođe predrasuda. Nažalost, nasilje se dešava i bez alkohola i bez psihoaktivnih supstanci, to je planska akcija. Suština svega je da na ovaj način, zapravo, nasilnik želi da pokaže svoju moć, da kontroliše ženu i porodicu. Zaista bih apelovala na sve kolege da bar mi ne širimo pogrešne predrasude ovde, sada, tokom ove rasprave. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Poštovani potpredseniče, predsedništvo, saradnici iz Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite mi da svoje izlaganje, kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SVM - Partija za demokratsko delovanje, počnem izmenama i dopunama Krivičnog zakonika, i to delom koji se konkretno odnosi na pooštrovanje kaznene politike za krivično delo nedozvoljen prelaz državne granice i krijumčarenje ljudi, budući da verujemo da će upravo ove mere Vlade Republike Srbije, odnosno oštrija kaznena politika, postići ciljeve, kao što je sprečavanje trgovine ljudima i smanjenje broja ilegalnih prelazaka granice, i, naravno, kontrola migrantskih tokova tzv, balkanske rute.
Nedozvoljeni prelaz državne granice i krijumčarenje ljudi spada u grupu krivičnih dela protiv javnog reda i mira, a predložene kazne za ovo krivično delo su kazna zatvora od godinu dana do osam godina. Sada ovim predlogom se povećava kazna od dve do 12 godina, ako je to krivično delo učinjeno od strane grupe zloupotrebom službenog položaja, a ako je učinjeno od strane organizovane kriminalne grupe predlaže se kazna zatvora od tri do pet godina.
Želela bih da podsetim sve nas na činjenicu da je u prošloj godini od 1. januara do 31. decembra 2015. godine kroz Republiku Srbiju prošlo 579.518 osoba, toliko njih je evidentirano. U toku prošle godine podneto je 759 krivičnih prijava protiv više od 1000, 1127 lica zbog pokušaja krijumčarenja više hiljada, konkretno 8.868 lica zbog izvršenog krivičnog dela nezakoniti prelazak državne granice i krijumčarenje ljudi. Ukupno je otkriveno u tom periodu više od 14.404 migranta u pokušaju nezakonitog prelaska državne granice. Protiv njih je sproveden postupak u skladu sa Zakonom o zaštiti državne granice.
Oblast upravljanja migracijama u Republici Srbiji je, naravno, multisektorska oblast, kao što svi to znamo, i mi podržavamo napore u rešavanju ovog problema. Podržavamo da se uključe sve relevantne institucije, nevladine organizacije ili ti civilna društva i međunarodne organizacije. Smatramo da je neophodan čitav spektar različitih mera, pooštravanje kaznene politike je jedna dobra mera koju pozdravljamo.
Moram da spomenem da je raspoređivanje dodatnih snaga uprave granične policije i žandarmerije, zajedničkih snaga policije i Vojske Srbije, kao i zajedničkih međunarodnih policijskih snaga očigledno donelo vidljive rezultate. Želela bih da podsetim da su bile raspoređene dodatne snage radi obezbeđenja državne granice prema Republici Makedoniji i Mađarskoj, da su mađarski i austrijski policijski službenici sa termovizijskim vozilima raspoređeni na obezbeđivanje državne granice između Republike Makedonije i Republike Srbije, da se vrši nadzor terena i radi zajedno sa službenicima uprave granične policije Republike Srbije. Znači, sve ove mere su neophodne da zaista sprečimo to što nam se dešava.
Ove predložene izmene i dopune Krivičnog zakona su svakako i u skladu sa našem putem ka EU i sa usvojenim Akcionim planom za Poglavlje 24. Ukazujemo na važnost aktivnosti predviđenih istim ovim Akcionim planom, kao što je formiranje zajedničkih radnih grupa sa susednim državama radi sprečavanja nelegalnim migracija nekim alternativnim putevima, kao što je Crna Gora, Bosna itd, ali i formiranje radne grupe MUP Republike Srbije sa Francuskom i Nemačkom policijom.
Ima jako puno primera iz prakse i želela bih kod ove teme da zaključim time da se stranka SVM izuzetno raduje što je državna politika krenula, po pitanju migranata, u tom pravcu za koji se mi od samog početka ovog pitanja, sa kojim se suočavamo, zalažemo. Mi ostajemo dosledni u tom pitanju da interesi, prava i imovina naših građana, građana Republike Srbije, treba da budu na prvom mestu.
Zadatak Vlade Republike Srbije je da spreči ilegalne migracije, odlučno se sukobi sa krijumčarenjem ljudi kao vidom organizovanog kriminala. Što se tiče ostalih predloga zakona usaglašavanje, najpre usaglašavanje Krivičnog zakonika u ostalim pitanjima definisanju krivičnih dela protiv privrede sve je to u skladu sa usvojenim Akcionim planom za Poglavlje 23.
Nadalje, izmene i dopune Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela je takođe obaveza iz Akcionog plana 23, čak su ove aktivnosti vezane i za Akcioni plan za Poglavlje 24, konkretno za deo koji se odnosi na borbu protiv korupcije, kao i sledeći Zakon o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, terorizma i korupcije, takođe Poglavlje 23, vezano za aktivnosti Akcionog plana 24, borba protiv korupcije.
Izuzetno je značajno što ćemo ovoga puta završiti to što ranije nismo, a to je zakonski opis krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica koje do sada delimično izmenjen, odnosno nije postupljen u potpunosti u skladu sa preporukama Evropske komisije iz Izveštaja o napretku Republike Srbije. Dobro je što ćemo sada to izmeniti.
Nadalje, izmene i dopune Krivičnog zakonika se odnose i na onaj deo koji se tiče Istambulske konvencije, odnosno usklađivanje našeg domaćeg zakonodavstva sa obavezama iz Istambulske konvencije. Konkretno se o Krivičnom zakoniku definišu, odnosno uvode nova krivična dela na šta je dugo čekano, kao što su proganjanje, polno uznemiravanje, sakaćenje ženskog polnog organa, prinudno zaključenje braka.
Ali, kada sam već otvorila temu, što se tiče sledećeg Predlog zakona o sprečavanju nasilja u porodici, ja bih najpre govorila o tome kakva je situacija na terenu, kakva je normativa i sa kojim problemima se ipak žrtve suočavaju, koja su to uska grla koja se javljaju.
Kao prvo, zaista je zastrašujuća činjenica da prema statistikama svaka žena koja se zatekne u partnerskom odnosu, svaka druga je nekada bila žrtva psihološkog nasilja, svaka treća fizičkog, a svaka četvrta seksualnog. Ono što je sigurno da je nasilje planski smišljena akcija i da počinilac svesno radi to što radi.
Dosadašnji zakonodavni okvir nije bio loš, ali kao što sam spomenula, na terenu i u praksi su vidljiva uska grla, odnosno konkretni problemi. Pored najznačajnijih propisa koji su do sada definisali određene delove ove problematike, znači, Porodični zakon, Krivični zakonik i Zakon o krivičnom postupku, čak su radi bolje saradnje različitih institucija koje su uključene u ovaj proces, doneseni opšti i posebni protokoli o postupanju i saradnji institucija sistema pomoći i podrške žrtvama, ženama koje trpe nasilje u porodici i partnerskim odnosima, da bi se ovim opštim i posebnim protokolima definisalo koji akter ima, kakve nadležnosti ima, odgovornosti da postupa u skladu sa njima. U praksi se upravo dešava to da ljudi kažu da je nedovoljna saradnja, odnosno koordinacija relevantnih državnih organa.
Trenutno nažalost, postoji velika nesrazmera među brojem žrtava koje su evidentirali centri za socijalni rad i brojem mera sudskih postupaka i intervencija koje su centri preduzeli u cilju zaštite žrtava. Podsećanja radi, prema trenutno važećem Porodičnom zakonu, tužbu za izricanje mera zaštite od nasilja u porodici u partnerskim odnosima, pred sudom može podneti sama žrtva, njen zakonski zastupnik, Centar za socijalni rad i javni tužilac. Međutim, u praksi korišćenje službenog ovlašćenja od strane Centra za socijalni rad, da sami pokrenu meru zaštite od nasilja je jako redak izuzetak, a ne pravilo.
Cilj ovog predloga zakona koji se nalazi pred nama je da se zaista uspostavi standard koji mi pozdravljamo, znači nasilnik ne sme da ostane kod kuće ne samo kada je krivično delo učinjeno, već kada postoji bojazan ili ti sumnja, opasnost da ono može biti učinjeno. To je u skladu sa tzv. Principom nulte tolerancije i sa samom Istambulskom konvencijom o potpunoj posvećenosti.
Jako je dobro što predlog zakon konkretno definiše hitne mere i pružanje zaštite i podrške žrtvama, što je nedostajalo u prethodnim predlozima. I do sada je postojala zakonska obaveza da se prijavi nasilje i ukoliko postoji sumnja na nasilje, međutim, svega između 5% i 10% ljudi je spremno da to učini, ako vidi u svojoj okolini ili u komšiluku. Dobro je da sada ovaj predlog zakon predviđa opštu dužnost i institucijama, znači, da policija, javni tužioc prijavi nasilje u porodici ili neposrednu opasnost od tog nasilja, bez odlaganja, državni i drugi organi, organizacije i ustanove su obavezne na neodložne prijave, kako policiji ili javnom tužiocu svako saznanje o nasilju ili neposrednoj opasnosti od njega.
Dobro je definisana cela struktura kako javni tužilac obaveštava policijske službenike, a onda policijski službenici osobu koja će do početka primene ovog zakona proći adekvatne obuke i biti nadležan policijski službenik, koji će tada proceniti rizik ili koja opasnost vreba žrtvi. On će zapravo biti taj koji će moći da odredi hitnu meru prema počiniocu.
I do sada su postojale određene hitne mere, međutim, problem je što se u praksi izuzetno retko dodaje hitna mera iseljenja počinioca ili ti nasilnika iz stana ili kuće, upravo zbog toga što žena vrlo retko poseduje imovinu, već je ona u vlasništvu nasilnika. Sada je ovim zakonom definisano da policijski službenik može da odredi hitne mere koje traju 48 časova od uručenja naređenja počiniocu i dobro je što one mogu da se produže na najviše 30 dana.
Kao što sam spomenula do sada u praksi mere zaštite nasilja u porodici su se vrlo retko izricale i one koje su se izricale su nažalost bile neefikasne i jednostavno nije postojao odgovarajući mehanizam za praćenje izvršenja ovih mera. U praksi su se sudovi izuzetno retko koristili ovom praksom, najčešće su izricali meru zabrane prilaska žrtvi i zabrane njenog daljeg uznemiravanja.
Kada je reč o postupanju javnog tužioca, govorim o trenutnoj situaciji, problem je da javni tužioc vrlo često mora da odbaci prijavu, zato što u najvećem broju slučajeva same žrtve zbog odugovlačenja, duge procedure odustanu, ne pridružuju se krivičnom gonjenu i jako je teško prikupiti dokaze. Do sada je bila praksa da javni tužioci nisu razgovarali sa žrtvom već su taj posao prepustili policiji. Često su žrtve nasilja bile izložene višestrukoj viktimizaciji, znači više puta su morali tu svoju bolnu priču da prepričavaju. Zbog toga je izuzetno značajno da one tokom celog procesa budu zaštićene. Kako one, tako i recimo, svedoci, članovi porodice od uznemiravanja i da zaista za njih ceo ovaj proces ne bude bolan, kada su toliko osnažene da prijave nasilje.
Sledeći problem do sada je bila i kaznena politika, odnosno kaznene odredbe. Sudovi su prema počiniocima, ako mogu tako da kažem, bili blagi, pošto su vrlo često počinioci dobijali samo uslovne kazne. Ranije određeni simbolični iznos koji su uplaćivali u dobrotvorne svrhe. Ove kazne su neefikasne. Smatramo da krivično delo nasilje u porodici mora da bude kažnjivo sankcijama koje su delotvorno srazmere i koje bi u budućnosti odvraćale od daljeg činjenja ovih krivičnih dela.
Kao što sam spomenula Republika Srbija je Zakonom o ratifikaciji Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici tzv. Istambulska konvencija preuzela određene obaveze još 2013. godine ratifikacijom, zapravo konvencija je stupila na snagu 2014. godine. Sve vlade koje su ratifikovale konvenciju pa i Vlada Republike Srbije mora da uskladi svoju normativu, izmeni zakone, preuzme konkretne praktične mere i da upotrebi sva sredstva za efikasnu prevenciju i borbu protiv nasilja.
Spomenula sam da je osnovni princip konvencije tzv. potpuna posvećenost u zaštiti žrtava, procesuiranju i kažnjavanju počinilaca. Obrazac nereagovanja ili sporog, neadekvatnog reagovanja, odloženog reagovanja je u potpunosti u suprotnosti sa zahtevima Istanbulske konvencije, kao i sa standardom potpune posvećenosti, jer zapravo to nalaže da se više bavimo preventivom, čime se nismo bavili u prošlosti da bi se efikasno i pravovremeno sprečio nastavak, odnosno ponavljanje nasilja.
Brojni problemi na koje sam ukazala, najpre u pristupu žrtava pravdi, ali i gonjenju počinilaca nedvosmisleno ukazuju na to je bilo više nego neophodno doneti ovakav zakon, izmeniti Krivični zakon i moramo menjati politiku institucija po pitanju nasilja nad ženama i nasilja u porodici.
Kao što je naglašeno, postojeći normativni okvir pored toga što pruža dvostruku zaštitu i krivično-pravno i građansko-pravnu nije sada davao zadovoljavajuće rezultate. Identifikovani osnovni problemi su izloženost žrtve produženoj opasnosti u periodu od prijave akta nasilja do pokretanja odgovarajućih sudskih postupaka, neblagovremenost i neefikasnost zaštite žrtava nasilja u porodici, pre pokretanja postupka protiv počinioca nasilnika.
Osnovni problem je verovatno nedovoljan preventivni pristup u rešavanju problema, znači da reagujemo na vreme a ne kada je prekasno, i nedovoljna koordinacija državnih organa i ustanova u sprečavanju nasilja u porodici. Nedovoljan broj do sada adekvatno obučenih kadrova u organima nadležnim za ova pitanja i nepostojanje jedinstvene evidencije o prijavljenim slučajevima nasilja i merama koje su preduzete i izrečene.
Predlogom zakona koji se nalazi pred nama se postiže opšti cilj, zapravo se ostvaruju strateški ciljevi koji su u Nacionalnoj strategiji za sprečavanje i suzbijanje nasilja nad ženama i nasilja u porodici, tako što se na ovaj način, nadamo se, posle primene na efikasan način će se postaviti sistem prevencije. Unapređuje se normativni okvir. U svakom slučaju omogućava se mulitiresorna saradnja između raznih institucija koje sam spomenula i dopunjava sistem mera zaštite žrtve nasilja. Na opšti jedinstven način se uređuje organizacija i postupanje državnih organa i ustanova, a žrtvama bi trebalo da se obezbedi brza i blagovremena zaštita.
Uvažena ministarko, saradnici, u preostalom vremenu bih želela da ukažem na još jedan problem koji se tiče Krivičnog zakonika. Želela bih da potegnem pitanje tzv. sitnih krađa. Naime, želela bih da podsetim sve nas da smo izmenama Krivičnog zakonika uspeli da smanjimo definiciju iznosa sitnih krađa sa 15.000 na 5.000 dinara. Međutim, cilj nas iz SVM jeste da se počinioci gone po službenoj dužnosti u okviru prekršajnog postupka i kada vrednost ukradene stvari bude ispod 5.000 dinara. Nažalost, trenutna situacija je takva da ako su izvršena na štetu privatne imovine ova dela gonjenje se i dalje preduzima po privatnoj tužbi, što je realno problem.
Svesni smo da ovo pitanje može da se reši istovremenim izmenama Krivičnog zakonika i dopunama Zakona o javnom redu i miru, zapravo bi trebalo, što trenutno nije slučaj, jer nemamo drugi zakon na dnevnom redu.
Izuzetno je značajno da u bliskoj budućnosti rešimo i ovaj konkretan problem. Znači, konkretno trebalo bi brisati sitne krađe iz Krivičnog zakonika i prepisati ih u Zakon o javnom redu i miru, odnosno uvesti novi prekršaj za dela koja predstavljaju krađu tzv. sitne krađe, krađu u vrednosti ispod 5.000 dinara i uvesti prekršajnu odgovornost. Smatrala sam da je izuzetno značajno da ovo sada naglasim i da obratimo pažnju na ovaj problem u bliskoj budućnosti.
Da zaključim, poslanička grupa SVM, Partija za demokratske delovanje će u danu za glasanje podržati i glasati za predložene predloge zakona. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Poštovana predsednice, predsedništvo, gospodine predsedniče Vlade, članovi Vlade, ja bih iskoristila ovo vreme da postavim pitanje vezano za vantelesnu oplodnju, upravo zbog toga, a i danas smo čuli gospodina ministra zdravlja koji je pričao o problemu populacije, a tu nam je i ministarka zadužena za ova pitanja.

Nažalost, ne rađa se dovoljno dece ni za prostu reprodukciju i ovaj problem, kako zdravstveni, tako i socijalni, ima dalekosežne posledice i upravo zbog toga smatramo da je lečenje neplodnosti izuzetno značajno.

Kao što je poznato, RFZO od 2006. godine finansira program, zvanično se to zove – Biomedicinski potpomognuta oplodnja. Da bi se parovi uključili u ovaj program moraju da ispune nekoliko uslova. Jedan od uslova je da žena ima neplodnost i posle adekvatnog lečenja, da nema svoju decu, da ne može da rađa ili da nema živo dete.

Ono oko čega bi htela da postavim konkretno pitanje je da je trenutno uslov da žene mogu da se uključe u ovaj program do napunjenih 40 godina života. Pravilnik o izmenama i dopunama Pravilnika o sadržaju i obimu prava na zdravstvenu zaštitu iz obaveznog zdravstvenog osiguranja i o participaciji za 2016. godinu, ovu tekuću godinu, je stupio na snagu sredinom ove godine, 25. juna, i njime je omogućeno da RFZO plaća i treći pokušaj vantelesne oplodnje. Mi svakako pozdravljamo proširenje prava, znači, da se ne finansiraju iz RFZO samo prva dva pokušaja, već i treći, što je za svaku pohvalu.

Problem je, međutim, ovaj pravilnik za sledeću godinu treba da se donese do kraja ove godine. Njega treba da donese Upravni odbor RFZO-a, naravno, treba da ga odbori Vlada. Naše pitanje je - da li se planira promena kriterijuma? Naime, mi predlažemo da ovaj uslov da 40 godina bude krajnji rok se produži minimum na 42.

Podsetila bih da jednostavno način života, uslovi života su takvi da se žene sve kasnije odlučuju na rađanje sa 30, 40 godina, da je praksa u Evropi da se ova granica pomerila na 47 godina, npr. u Sloveniji, ako pričamo samo o regionu 43 godine i šest pokušaja. Ovo bi izuzetno značilo za mnoge parove i mogli bi da proširimo delokrug ljudi koji bi bili uključeni. Naravno da nam je jasno, a i struka kaže da do 45 godina mogu žene da učestvuju u vantelesnoj oplodnji i, naravno, svesni smo toga da je novac najveći problem.

Zahvaljujem na odgovoru i zahvaljujem se što se upravo spomenuli i finansijsku podršku jedinica lokalnih samouprava, jer znamo da postoji Zakon o lečenju neplodnosti postupcima Biomedicinski potpomognutog oplođenja i da postoji i nacrt koji je prošao javnu raspravu početkom ove godine. Verovatno će taj zakon da se nađe pred narodnim poslanicima da li krajem ove godine ili sledeće godine. Ali, ovo pitanje godina se reguliše ovim pravilnikom koji sam spomenula, a Zakon o zdravstvenoj zaštiti dozvoljava autonomnoj pokrajini, lokalnim samoupravama, znači, opštinama, gradovima, da ili finansiraju ili sufinansiraju i to se dešava mnogim lokalnim samoupravama. Sada je to bio treći pokušaj, ali verovatno zbog ovih izmena to će biti eventualno četvrti pokušaj.

U potpunosti se slažem da je tu negde granica 40 godina. Ali, želela bih da ukažem na konkretan problem. Ja sam, naravno, bez toga da prođemo sve, nemamo ni vremena, lokalne samouprave, ali sam tražila nekoliko primera kako iz Vojvodine, tako iz Srbije, i našla da npr. žene iz Smederevske Palanke, Prijepolja, Kraljeva mogu da učestvuju do 44 godine. U Kragujevcu i Pančevu je granica 42 godine. U Kruševcu je starosna granica 50 godina, u Zrenjaninu, Sremskoj Mitrovici, Vranju, Aleksincu je 45 godina.

Ovo naglašavam zbog toga što postoji konkretan problem. Znači, zamislite par koji se odlučio, lečio i, hvala Bogu, danas, zahvaljujući medicini, uspešnost može da bude veća. Imamo ogroman problem, po nekim istraživanjima u Srbiji, oko 400.000 parova ima neku vrstu problema sa začećem. Naravno, to može na drugi način da se leči. Ali, ako je ovo jedina mogućnost, znači, dešava se u praksi, šta raditi u tom slučaju da par krene da se leči i da stignu na prvi pokušaj kada žena već ima 38, 39 godina, a recimo živi u Pančevu, gde do 42 godine ima pravo da izađe, po trenutnom pravilniku za ovu godinu do 42 godine?

Ona napuni 40 godina i ne može da izađe na drugi pokušaj, a ima pravo na treći. Znači, to su konkretni problemi, zbog toga je ta neusklađenost. Kako rešavati tako nešto? Od sledeće godine, kažem, ako se promeni ovaj pravilnik, ako oni budu imali šanse, odnosno iz, znači da finansira jedinica lokalne samouprave četvrti pokušaj, opet će biti slično. Zato mislim da nekako treba da se uskladi. Naravno, logično je ako neko prođe sve to, a i sami znate da je uslov da moraju da iskoriste sve pokušaje koje plaća RFZO, a u ovom slučaju baš postoji ta praznina i neusklađenost. Zato smo želeli da ukažemo na ovaj problem.

Zahvaljujem.

Ja sam upravo iznela ovo pitanje danas zato što je ovo interresorno pitanje i sada kada imamo celu Vladu, imali smo mogućnost da čujemo odgovor od više ministara. Možda bi to pismeno bilo teže, ali vas zaista molim, kada Vlada bude odobravala izmene ovog pravilnika, odnosno donošenja novog pravilnika za sledeću godinu, da vodite računa i da razmišljate u ovom pravcu i da vidimo kako mogu da se reše konkretni problemi, da zaista svi uživaju sva prava koja imaju.

Ovo je moj završni komentar. Želela bih da naglasim, da podsetim sve nas da je zemlja za najvećim prirodnim priraštajem u celoj Evropi, zanimljivo, Island i skandinavske zemlje. Nemam vremena da pričam dugo o tome zašto je to tako. Neophodni su ekonomski, socijalni preduslovi, pa i politički. I to je moguće, kao što vi kažete, uvažena ministarko, to će se videti za nekoliko godina, a za sve to društvo mora da bude bez dramatičnih socijalnih nejednakosti, da bude društvo institucionalizovane solidarnosti u kojem se ljudska i manjinska prava svih štite i unapređuju. Sigurna sam da je Srbija jedno inkluzivno društvo, tolerantno i da će biti još otvorenije i bogatije. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Poštovani potpredsedniče, predsedništvo, gospođo ministre, saradnici, dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SVM izneću ukratko naše viđenje o tri predložena zakona.
Krenuću od Predloga zakona o sistemu plata zaposlenih u javnom sektoru. Svakako naša poslanička grupa pozdravlja nameru da se uspostavi sistem plata u javnom sektoru na jedinstven i transparentan način za sve.
Sa druge strane, pozdravljamo i uspostavljanje opšteg kataloga radnih mesta, odnosno zvanja i položaja i funkcija u javnom sektoru u vidu popisa a cilju praćenja radnih mesta i poslova koji se na njima obavljaju. Kao što smo čuli u uvodnom izlaganju uvažene gospođe ministra, definišu se platni razredi ovim zakonima kojima se izražava vrednost radnih mesta, odnosno zvanja i položaja koji pripadaju određenoj platnoj grupi.
Ono što je izuzetno značajno je da su definisani kriterijumi za svrstavanje radnih mesta odnosno zvanja i položaja u platne grupe kao što su složenost tih poslova, kompetentnost radnika, autonomija u samom radu, poslovna komunikacija, a izuzetno i naročito u određenim slučajevima i rizični uslovi rada. Naša poslanička grupa pozdravlja utvrđivanje kriterijuma za vrednovanje poslova koji se obavljaju na odgovarajućem radnom mestu.
Predlog zakona kao što smo čuli i kao što smo imali priliku da vidimo predviđa da se sve zarade obračunavaju na osnovu istih elemenata, iste osnovice, jedinstvene matrice raspona koeficijenata, kako bi se ostvario izuzetno značajan princip jednaka plata za jednak rad za sve. Raspon koeficijenata će se, kako je navedeno, definisati određenim posebnim zakonima čije donošenje nas još očekuje, nakon usvaja ovog, ako možemo tako da ga nazovemo, krovnog zakona.
Ovaj predlog zakona tačno definiše šta obuhvata javni sektor, kao i koja se lica smatraju zaposlenim u javnom sektoru, a sa druge strane on definiše izuzetke, odnosno one na koje se ovaj zakon ne odnosi, kao što su npr. zaposleni u javnim preduzećima, NBS, kao ni za zaposlene u javnim medijskim servisima itd.
Sledeći zakon koji se nalazi pred nama je Predlog zakona o opštem upravnom postupku, koji zaista sa stanovišta građana i privrede je značajan jer se sreće sa upravnim radnjama koje se tiču prava, obaveza i pravnog interesa stranaka kao što su vođenje evidencija, izdavanje različitih uverenja, pružanje informacija, primanje izjava i drugih radnji. Vrlo često, oni se iz dana u dan sa njima susreću, kako sami građani, tako i privreda.
Ono što bih želela da istaknem i što je zapravo najznačajnije za građane je da nakon što usvojimo ovaj zakon, tačnije za 90 dana od njegovog usvajanja izvod iz matične knjige rođeni, uverenje o državljanstvu, i mnoga druga slična dokumenta koja su u posedu države, a koja su građani do sada i sada, morali da pribavljaju radi ostvarivanja određenih svojih prava, ovim zakonom će postepeno, znači u periodu od neka tri meseca otići u istoriju, konačno.
Predlog zakona, naime predviđa da građani više neće morati sami da pribavljaju pomenuta dokumenta, nego će morati da ih obezbede upravo spomenuti državni službenici uvidom u elektronsku bazu podataka. Oni će sve podatke koji se tiču građana a nalaze se u službenim evidencijama morati sami da obezbede. Predlog zakona čak predviđa i rigorozne kazne za nepoštovanje ove odredbe.
Spomenula bih nekoliko načela upravnog postupka sa novom sadržinom koji se nalaze u ovom Predlogu zakona, kao što su npr. načelo predvidivosti, koji dopunjuje načelo zakonitosti, a čija suština je da organ postupajući na osnovu zakona drugih propisa, opštih akata, mora prilikom postupanja u upravnoj stvari voditi računa, zapravo i o ranije prethodnim odlukama donetim u istim ili sličnim upravnim stvarima.
Nadalje, načelo predvidivosti znači da se ne treba oslanjati na jednu odluku, već na ujednačenu pravnu praksu određenog organa po određenom pitanju, što je izuzetno značajno. Kao što sam već spomenula, ono što se zapravo tiče svih nas i građana, ovde je definisano kao načelo delotvornosti, ekonomičnosti, ono zapravo oslobađa stranke dužnosti pribavljanja onih podataka o kojima se vode službene evidencije, znači vode ih organi javnih vlasti. Novina je što je predviđena prekršajna odgovornost ovim Predlogom zakona za ovlašćeno lice u organu koji zahtevaju od stranke da dostave te podatke.
Predlog zakona o opštem upravnom postupku uvodi pravnu osnovu za formalnu i neformalnu elektronsku komunikaciju što je takođe značajno i u skladu sa modernizacijom između organa i stranke uključujući zapravo i novinu kao što je elektronsko dostavljanje. Do elektronske komunikacije dolazi uz saglasnost stranke i kada je to propisom određeno.
I, ono što je uvažena gospođa ministar spomenula u uvodnom izlaganju tzv. jedinstveno upravno mesto je velika novina. Ono bi značilo objedinjene pružanje usluga na jednom mesto. Cilj ovog predloga je zapravo da se omogući samoj stranci da umesto obraćanja većem broju organa ili vođenja više postupaka kod istog organa radi priznavanja određenog prava, može da na jednom mestu na jedinstvenom upravnom mestu dobije sve relevantne formacije ili da podnese jedan zahteve koji je značaja. Zaista je dobar primer koji ste vi izneli tokom rođenja deteta koji je do sada podrazumevao zaista više postupaka kod prijave ličnog imena, državljanstva, prijave prebivališta, zdravstvenog osiguranja i tako dalje, što je zaista u praksi bio veliki problem, jer to nije moglo da se odradi kao što ste vi spomenuli u samom porodilištu već su mladi roditelji zajedno morali da idu kako kod matičara tako sve redom da zajedno potpišu, izaberu ime deteta i prijave ga za knjižicu ili tako dalje.
Sve u svemu novi zakon, odnosno Predlog zakona o opštem upravnom postupku i posle njegove primene koja je odložena, bi zaista trebala da dovede do toga da imamo jednu modernu evropsku upravu i da to zaista bude servis građana i privrede i nadamo se da će to tako u bliskoj budućnosti izgledati u praksi.
Ono što bih želela još ukratko da spomenem da je naša poslanička grupa SVM na ovaj Predlog zakona podnela jedan amandman o kojem smo mi razgovarali i verujemo da je prihvatljiv. On se odnosi na službenu upotrebu jezika i pisma nacionalne manjine. Dakle, na područijima na kojima u službenoj upotrebi i jezik nacionalne manjine postupak se vodi na jeziku i uz upotrebu pisma te nacionalne manjine u skladu sa zakonom. Ovo je zapravo usklađivanje ovog zakona sa važećim Zakonom o službenoj upotrebi jezika i pisma i nadam se da ćemo za dva dana u raspravi u pojedinostima i kada dobijemo i mišljenje Vlade, dobiti pozitivan odgovor da je ovaj amandman prihvaćen.
Vlada je treći Predlog zakona o kojem danas raspravljamo su izmene i dopune Zakona o teritorijalnoj organizaciji kojim se zapravo njegovim usvajanjem bi Kikinda, Vršac i Pirot trebali da postanu gradovi, što je prihvatljivo i što će naša poslanička grupa da podrži. Čuli smo u uvodnom izlaganju uvaženog kolege poslanika, predlagača ovih inicijativa da ona zapravo datira već možda iz 2007. godine kada je donet Zakon o teritorijalnoj organizaciji koja je tada kao gradove definisao 23 teritorijalne jedinice, a grad Beograd kao posebnu. Ovde smo najviše, do sada se najviše pričalo o Kikindi i ja bih spomenula takođe Kikindu i Vršac, naravno i Pirot, pošto su sve to pogranične opštine u samom obrazloženju piše da je ovo neophodno upravo zbog privlačenja investitora. Ali, postoji niz argumenata, na primer zašto bi Kikinda kao najveća severno Banatska opština trebala da postane grad. Od toga da je Kikinda privredni, obrazovni, administrativni, kulturni, sportski centar severno Banatskog regiona preko vrlo bogate kulturne istorijske tradicije ove opštine, nadamo se u budućnosti grada. A i u gradove su ranije uvrštene i sredine sa daleko manjim brojem stanovnika nego od spomenutih, znači, Kikinde, Vršca i Pirota.
Ovo bi svakako trebalo da doprinese ekonomskom razvoju ovih jedinica lokalne samouprave i punom korišćenju njihovih privrednih, kadrovskih i prirodnih kapaciteta. Konkretno za njihove stanovnike bi značilo niz pogodnosti kao što su na primer institucionalna reorganizacija u zdravstvu, policiji, gradskoj upravi, komunalnoj policiji i drugim sferama života, što bi trebalo značajno da olakša i administrativne procedure i lokalnu sredinu, da lokalnu administraciju i sredinu učini efikasnijom.
Za sam kraj svog izlaganja bih želela da pohvalim što je posle toliko godina, znači, ovaj Zakon o teritorijalnoj organizaciji je donet 2007. godine, od tada se nije menjao. Što se on sada menja i to vrlo retkom prilikom da to bude inicijativa narodnog poslanika, a ne predlog koji dolazi iz Vlade. Želela bih da podsetim na inicijativu SVM, odnosno konkretno na naš amandman koji smo podneli 2007. godine kada smo raspravljali o ovom zakonu, a koji se odnosi na novo naseljeno mesto u Zrenjaninu, pod nazivom Mužlja.
Naime, trenutna situacija je, da je naseljeno mesto Mužlja, kao takvo zvanično prema onom zakonu ne postoji. Ona je u formalnom smislu jedno od prigradskih delova Zrenjanina.
Međutim, suštinski Mužlja predstavlja samostalno naseljeno mesto sa trenutno oko 8.000 stanovnika ima konkretne granice, čini jednu geografsku celinu sa jasno utvrđenim granicama početkom i krajem i smatramo da ne postoji nikakva prepreka da nekim budućim izmenama i dopunama Zakon o teritorijalnoj organizaciji se zaista Mužlja utvrdi, kao posebno naseljeno mesto. Trenutno nije bilo tehničkih mogućnosti da podnesemo ovaj amandman, ali se nadam da ćemo u budućnosti uspeti da to usvojimo i odradimo.
U danu za glasanje poslanici i poslaničke grupe SVM će podržati tri predloga zakona koji se nalaze na dnevnom redu. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Poštovana predsednice, predsedništvo, gospodine premijeru, uvaženi članovi Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, ova današnja sednica je primer pozivanja na odgovornosti za javno izrečeno, za šta u ovoj formi nije bilo primera u praksi.
Svi predstavnici vlasti u Republici Srbiji, kao nosioci javnih funkcija, imaju dodatnu obavezu da se bore protiv rodnih stereotipa i da žene tretiraju s poštovanjem, ravnopravno i bez diskriminatorskih stavova. Dobro je što se gospodin ministar vrlo brzo izvinio, a ceo slučaj bi trebao zapravo da bude opomena za sve nosioce javne vlasti da se u govoru i komunikaciji ponašaju sa punim uvažavanjem sagovornika.
Vi ste, gospodine premijeru, odmah posle nemilog događaja, dali obećanje o preispitivanju odgovornosti i obećali smenu ministra. U skladu sa tim, doneli ste odluku o tome kako i na koji način to uraditi. Ispunili ste dato obećanje i to ste uradili u roku što mi iz Poslaničke grupe Saveza vojvođanskih Mađara, svakako cenimo i podržavamo.
Na žalost, u Republici Srbiji još uvek postoje određene grupe stanovništva koje su u velikoj meri ranjive. Jedno od ličnih svojstava, na osnovu kojeg može doći do diskriminacije, je upravo pol ili rod. Opšte je poznato da je Ustavom Republike Srbije zabranjena diskriminacija na osnovu pola i u skladu sa tim, 2009. godine je donet i Zakon o zabrani diskriminacije, kao i Zakon o ravnopravnosti polova. Uskoro ćemo u ovom uvaženom domu, doneti i novi.
Smatramo da, pored obezbeđivanja prevremenog i efikasnog sprovođenja ovih spomenutih anti-diskriminacionih zakona, je neophodno da se preuzmu odgovarajuće adekvatne mere za podizanje svesti i šire javnosti o tim zakonima i konkretno ovim pitanjima, ovim temama. Sa druge strane, razumljivo je da žene više zaziru od diskvalifikacija nego muškarci, jer su žene daleko izloženije napadima i društveno ranjivije.
Naime, način na koji se žene i muškarci mogu diskvalifikovati su različiti. Žene se mnogo češće od muškaraca, na žalost, diskvalifikuju po rodnoj osnovi i njihova diskvalifikacija zapravo može biti i pogubnija po sam njihov društveni ugled. Trenutna pozicija žena je bolja i poboljšana nego što je bila, ali je još uvek daleko od idealne.
Smatramo da politički, javni angažman žena već pomalo menja stereotip o njima, ali nedovoljno. Stoga, u cilju života u ravnopravnom, demokratskom i tolerantnom društvu, stereotip i predrasude prema ženama koje su često u korenu svake diskriminacije, se moraju temeljno i dosledno suzbijati.
Poslanici Poslaničke grupe Saveza vojvođanskih Mađara, smatraju da se moramo svi zajednički boriti protiv svih mogućih oblika diskriminacija u društvu koje postoji i učiniti sve za postizanje pune zaštite za sve kategorije društva. Naš osnovni cilj je naravno, izgradnja takvog društva u kome će svi građani biti jednaki, u kome ćemo omogućiti ravnopravne uslove za sve što je u skladu sa smernicama savremenog evropskog društva za koje se, svi mi, sigurna sam, zalažemo.
Sa druge strane, podsetila bih sve da se Saveza vojvođanskih Mađara zalaže za evro-atlanske integracije i stoga, želela bih još jednom da podsetim i da pozdravim činjenicu da je Republika Srbija, 8. marta prošle godine, sa NATO potpisala individualni partnerski akcioni plan, ili skraćeno, poznatiji IPAR.
IPAR zapravo predstavlja najviši stepen saradnje sa partnerskom državom koja nije opredeljena za članstvo u NATO. Srbija, u skladu sa tim, razvija saradnju, inače razvija saradnju sa alijansom u okviru Partnerstva za mir i time doprinosi dostizanju interoperabilnosti u Vojsci Srbije, izgradnje vojnih kapaciteta za doprinos međunarodnom miru i stabilnosti.
Činjenica je, sa druge strane, da su sve zemlje istočnog bloka bez izuzetka, prvo pristupile NATO a potom EU. Nije pošlo, za sada, za rukom, ni jednoj postkomunističkoj državi da postane član EU, dok nije pristupila NATO. Članstvo u NATO je zapravo sinonim za bezbednost i sigurnost, a bezbednost nema samo vojnu komponentu. Nije teško dokazati da inostrani investitori mnogo lakše i ranije ulažu u jednu državu članicu NATO. Da sumiram, gospodine premijeru, uvaženi članovi Vlade u danu za glasanje podržaćemo razrešenje ministra odbrane i u skladu sa rokovima i propisima u narednih 15 dana čekamo novog kandidata, uz zajedničko uvažavanje, poštovanje i otvorenost od strane Saveza vojvođanskih Mađara imate partnera za zajednički rad ka ciljevima ove Vlade. Zahvaljujem.

Poštovana predsednice, predsedništvo, gospodine ministre, saradnici, dame i gospodo narodni poslanici, na samom početku svog izlaganja mi iz poslaničke grupe Saveza vojvođanskih Mađara želim da pohvalim pozitivan i dobar Predlog zakona, kao i način na koji smo došli do njega, odnosno želela bih da pohvalim široku javnu raspravu koja je održana u proteklim periodu, kao i pozitivnu praksu, da je uvaženi gospodin ministar sa saradnicima ovaj predlog vama predstavio pre nekoliko nedelja u maloj sali Narodne skupštine Republike Srbije.
Najpre bih želela u ime poslaničke grupe Saveza vojvođanskih Mađara da pohvalim i činjenicu da bez obzira što tokom javne rasprave, znači, prvobitni zakonski tekst je bio takav da smo se uplašili da će biti smanjena nadležnost AP Vojvodine, uvažene su primedbe i u konačnom zakonskom tekstu koji se trenutno nalazi pred nama. Sačuvane su sve nadležnosti AP Vojvodine, zadržane su one koje su predviđene Zakonom o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine, a čak određeni članovi ovog Predloga zakona, njima su utvrđene i dodatne nadležnosti o kojima ću malo kasnije detaljnije da govorim.
Nažalost, juče nisam prisustvovala vašem uvodnom izlaganju gospodine ministre, ali sam ispratila u medijima šta ste sve rekli i izvinjavam se ako ponovim neke činjenice, ali činjenica je da je trenutno važeći zakon donet još 2011. godine i da su određene odredbe tog zakona prestale da važe. Neke upravo zbog izmena i dopuna Zakona o Agenciji za privredne registre.
Druga poznata činjenica o kojoj ste verovatno pričali, da je Vlada Republike Srbije donela Strategiju razvoja sporta, sada još na četiri godine, znači od 2014. do 2018. godine i na osnovu Strategije su zapravo definisani opšti ciljevi, a ono o čemu bih najviše želela da govorim upravo zbog decentralizacije kako nadležnosti AP Vojvodine, tako i plan razvoja sporta na nivou lokalnih samouprava, jer ima određenih nedoumica, pitanja ljudi iz lokalnih samouprava.
Svakako pozdravljamo da je jedan od osnovnih ciljeva koji su uvažene kolege već danas govorile, unapređenje školskog i univerzitetskog sporta i možda najznačajnije fizičko vaspitanje dece predškolskog uzrasta, ali naravno i obezbeđenje uslova za povećanje bavljenja sportom u svim segmentima stanovništva, posebno dece, omladine, žena, osoba sa invaliditetom i tako dalje.
Opšti cilj bi trebalo da bude smanjenje procenata deformiteta i borba protiv velikog problema, a to je da sve veći broj građana ima problem sa gojaznošću. Naravno, da bi cilj adekvatne primene ovog zakona koji ćemo usvojiti za nekoliko dana i koji je svakako dobra bi trebalo da bude i obezbeđenje uslova za razvoj vrhunskog i profesionalnog sporta i razvoj sportske infrastrukture.
Opšte je poznata činjenica da bez obzira što je trenutno važeći zakon donet 2011. godine, znači, nije toliko star, bilo je određenih nepreciznosti i neprimenjivosti pojedinih rešenja tog zakona. On nije usklađen sa u međuvremenu donetim drugim pravnim propisima i pojedina rešenja nisu u opšte usklađena sa uporedno pravnim rešenjima. Tako da smo zapravo u praksi došli do nemogućnosti adekvatnog sprovođenja tog zakona.
Ono što je najznačajnije, što ću verovatno nekoliko puta da naglasim, pojavila se potreba da se svim građanima, znači, deci i omladini, ženama i osobama sa invaliditetom omogući permanentno bavljenje sportom uz naravno podršku profesionalnim sportistima koji svakako postižu vrhunske rezultate.
S druge strane, opšte poznata činjenica da i u Predlogu zakona su sadržane pojedine odredbe iz starog zakonskog rešenja, ali to su te odredbe koje su se, ako mogu tako da kažem, dobro pokazale u praksi, odnosno, koje je bilo moguće primenjivati u prošlosti.
Ono što bi svakako želela da naglasim kao značajno, da je zadržan sistem programskog finansiranja sporta, kako iz budžeta Republike Srbije, tako i iz budžeta autonomnih pokrajina, jedinica lokalnih samouprave, a pojedine odredbe su usmerene na unapređenje uspostavljenog sistema finansiranja.
Vi ste, uvaženi gospodine ministre, juče popodne u svom uvodnom izlaganju naglasili da zakon treba da unapredi čitav sistem sporta i da reguliše finansiranje sporta, da je praksa pokazala da finansiranje sporta države funkcioniše dobro, ali da u lokalnim samoupravama nije baš tako.
Pričali ste i o Pravilniku, znači, da zakon predviđa donošenje pravilnika o lokalnim samoupravama, u finansiranju klubova, kako bi svi klubovi imali istu šansu. Određeni predstavnici lokalnih samouprava se ne slažu sa time, kažu da nikad nema dovoljno sredstava da oni ispoštuju sve svoje obaveze, lepo je što imaju nadležnost, ali je pitanje iz čega sve to da se plati, da se ispoštuje svaki klub da za njih 30, 40, 50 hiljada dinara nisu neke velike pare, a pored toga je neophodno isfinansirati održavanje nekih objekata, pa čak i izgradnju novih.
Onaj problem na kojih bih želela da ukažem je da je činjenica da se iz republičkog budžeta vrlo malo finansiraju oni klubovi koji nisu iz Beograda. Ne bih želela da uvredim navijače ni „Zvezde“ ni „Partizana“, ali smatram da postoji život i van „Zvezde“ i „Partizana“, da postoje klubovi koji nisu iz Beograda i koji ne dobijaju dovoljno pažnje, pa ni finansijske podrške iz republičkog budžeta.
Vrlo je osetljivo pitanje, ali verovatno ste i sami svesni toga da kada pričamo o sportovima koji nisu fudbal ili izuzetno popularni sportovi, da su iznosi sve manji i manji.
Kada pričamo o ženskom sportu da je to nešto što ne dobija dovoljno pažnje javnosti, nadam se, da će se to primeniti u budućnosti. Konkretan primer je, na primer, ženski fudbalski klub „Spartak“ iz Subotice koji postižu izuzetno dobre rezultate, ne samo u zemlji, već i na međunarodnim evropskim takmičenjima, a suočavaju se sa ogromnim finansijskim problemima i zamoljeni smo i svako bih želela da ukažem i na značaj kako posvećivanja pažnje, pa naravno i finansijske podrške i onim klubovima koji nisu iz glavnog grada, već iz drugih gradova Republike Srbije.
Ono o čemu se verovatno govorilo i mnogi pitaju šta je sa privatizacijom? Činjenica je da iz ovog Predloga zakona o sportu izostavljen deo koji se odnosi na privatizaciju društvenog i državnog kapitala, odnosno imovine, sadržane u još uvek važećem Zakonu o sportu, prvo zbog toga što se ništa nije desilo 2011. godine i što je to bilo neprimenljivo i dobro je što će se ovo pitanje po naznakama, obećanjima rešiti posebnim zakonom.
Svakako je zanimljivo i pohvalili bi odredbu prema kojoj nadležni Nacionalni granski sportski savez je dužan da pokrene disciplinski postupak i primeni disciplinske mere utvrđene sportskim pravilima protiv svojih članova koji kao organizatori sportske priredbe ne preduzmu propisane mere za organizaciju sportske priredbe i svakako je značajno i da se do sada važeći Nacionalni savet za borbu protiv nasilja, nedoličnog ponašanja gledalaca na sportskim priredbama, zamenjuje, ako tako mogu da kažem, umesto njega se predviđa Nacionalni savet za sprečavanje negativnih pojava u sportu i da se zapravo proširuju njegove nadležnosti.
Pored sprečavanja nasilja na sportskim dešavanjima, priredbama, on je nadležan za borbu protiv dopinga u sportu, nameštanju utakmica i što je izuzetno značajno za Republiku Srbiju, ispunjavanje međunarodnih obaveza u ovim oblastima.
I kao što sam obećala na početku svog izlaganja želela bih malo detaljnije da se bavim izvornim i poverenim nadležnostima AP Vojvodine u oblasti sporta.
Naime, u delu Predloga zakona posvećenog opštem interesu i potrebama interesa građana u oblasti sporta regulisana su dva najvažnija pitanja, šta se smatra opštim interesom u oblasti sporta za Republiku Srbiju, odnosno šta se smatra potrebama građana u oblasti sporta, koje se zadovoljavaju u autonomnim pokrajinama jedinicama lokalnih samouprava i na koji način se zapravo vrši izbor tih programa koji će se finansirati iz javnih prihoda.
Potrebe i interesi građana u oblasti sporta u autonomnoj pokrajini, za čije se ostvarivanje obezbeđuju sredstva u budžetu AP Vojvodine, su između ostalih izgradnja, opremanje, održavanje sportskih objekata od značaja za autonomnu pokrajinu, promocija i podsticanje bavljenja građana sportom, kao što smo to više puta naglasili, posebno ovih osetljivih kategorija, dece, omladine, žena, osoba sa invaliditetom, itd, i delatnost pokrajinskog Zavoda za sport i medicinu sporta, kao i drugih organizacija u oblasti sporta, čiji je osnivač autonomna pokrajina.
Razvoj sportskih grana koje su od posebnog značaja za autonomnu pokrajinu, već spomenuto, sprečavanje negativnih pojava u sportu na nivou autonomne pokrajine i unapređenje zaštite zdravlja sportista i takođe izuzetno značajne dve pozitivne stvari, nagrade i priznanja za postignute sportske rezultate i doprinos razvoju sporta u autonomnoj pokrajini, stipendije za sportsko usavršavanje kategorisanih sportista, posebno perspektivnih sportista.
Znači, izuzetno je značajno što su ove nadležnosti autonomne pokrajine ostale sačuvane, čak i proširene. Naime, autonomna pokrajina preko svojih organa, između ostalog, utvrđuje sportske objekte od značaja za autonomnu pokrajinu, obezbeđuje uslove za rad obavljanja delatnosti pokrajinskog Zavoda za sport i medicinu sporta i drugih organizacija u oblasti sporta, čiji je osnivač autonomna pokrajina. I kao poverene poslove, uređuje bliže uslove za korišćenje javnih sportskih terena na teritoriji autonomne pokrajine i vrši inspekcijski nadzor nad sprovođenjem ovog zakona na svojoj teritoriji, teritoriji autonomne pokrajine.
Kao što sam naglasila, pojedine odredbe Predloga zakona određuju i još neke nadležnosti, definišu i druge nadležnosti kao što je na primer stručni nadzor u oblati sporta. Stručni nadzor u oblasti sporta vrši Zavod za sport i medicinu sporta Republike Srbije, a na teritoriji Autonomne pokrajine Vojvodine, pokrajinski Zavod za sport i medicinu sporta preko stručnih sportskih nadzornika, kao povereni posao.
Dobro je što ustanove u oblasti sporta mogu osnivati kako Republika Srbija, tako i autonomna pokrajina jedinice lokalne samouprave i naravno u budžetu osnivača treba da obezbede, što je uvek teško pitanje, treba da obezbede sredstva za rad ovih ustanova i godišnji program rada prema ovom zakonu navedenih ustanova odobrava sam osnivač.
Značajno je, ostavljena je mogućnost, da autonomna pokrajina jedinice lokalne samouprave, mogu osnivati fond za razvoj sporta, sa ciljem podrške u unapređenju sportske rekreacije, promocije i podsticanja bavljenja sportom zaista svih kategorija građana.
Ono što je izuzetno značajno i što se tiče nekih dugoročnih planova i strategija, opšte je poznato da ovaj Predlog zakona predlaže da nacionalnu strategiju razvoja sporta donosi Vlada. Zanimljivo da je to na deset godina, ranije je to bio kraći period, što je verovatno dobro da bude dugoročno kontinuirano planiranje i godinu dana posle donošenja ove nacionalne strategije, autonomne pokrajine jedinice lokalne samouprave od njenog usvajanja treba da donesu program razvoja sporta na svojoj teritoriji, što je svakako dobro da bi oni planirali.
I da ukratko sumiram i zaključim, Predlog zakona o sportu je svakako jedan pozitivan i dobar propis i još jednom pozdravljam što smo do zakonskog teksta došli na takav način kako bi to trebalo u svim slučajevima i nadam se da smo i pohvaljeni sa tog stanovišta, zaista je bilo transparentno, mnogi su uključeni i trajalo je, postojala je i javna rasprava, samo se nadam da će i novi Zakon o sportu zaista imati uspeha i u njegovoj primeni. Nadam se da ćemo kako Ministarstvo, tako i sami narodni poslanici kontrolisati sprovođenje ovog zakona, da ne ostane mrtvo slovo na papiru.
I iz svega prethodno navedenog, naročito zbog toga što nisu umanjene nadležnosti AP Vojvodine i naravno u nadi da će više pažnje i više finansijske podrške biti posvećeno i onim klubovima koji možda za opštu javnost nisu toliko poznati i nisu iz Beograda, poslanička grupa SVM će u danu za glasanje podržati Predlog zakona o sportu. Hvala.

Zahvaljujem.
Poštovani potpredsedniče, predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, poslednjih nekoliko dana, nedelja, poslaničkoj grupi SVM se obratilo nekoliko, više nezadovoljnih građana sa istim problemom. Konkretno, radi se o izdavanju novih elektronskih zdravstvenih knjižica i o upisu imena i prezimena po pravopisu nacionalnih manjina.
Želela bih da podsetim da Ustav Republike Srbije, konkretno član 79. - pravo na očuvanje posebnosti, između ostalog, garantuje da pripadnici nacionalnih manjina imaju pravo na korišćenje svog jezika i pisma i da na svom jeziku koriste svoje ime i prezime u skladu sa zakonom.
Nadalje, Zakon o matičnim knjigama, član 17. kaže da lično ime deteta, roditelja, supružnika, umrlog se upisuje na srpskom jeziku, ćiriličkim pismom, a pripadnici nacionalne manjine imaju pravo na upis ličnog imena prema jeziku i pravopisu pripadnika nacionalne manjine, što ne isključuje paralelan upis ličnog imena i na srpskom jeziku ćiriličkim pismom.
Nadalje, i Zakon o ličnoj karti, član 9. konkretno stav 3. kaže da u obrazac lične karte, podaci o prezimenu i imenu se upisuju u izvornom obliku onako kako su upisani u izvodu iz matične knjige rođenih. Podaci o prezimenu i imenu pripadnika nacionalnih manjina paralelno se upisuju i po srpskom pravopisu i pismu. I, Zakon o putnim ispravama, član 26. stavovi 2. i 3. kažu – da se obrasci putnih isprava, podaci o prezimenu i imenu, upisuju u izvornom obliku onako kako su upisani u izvodu iz matične knjige rođenih. Organ nadležan za izdavanje putnih isprava je dužan da obezbedi tehničke mogućnosti za upisivanje podataka o prezimenu i imenu pripadnika nacionalnih manjina u izvornom obliku prema jeziku i pravopisu pripadnika nacionalne manjine.
Šta je problem? Imena i prezimena koja su u izvodu iz matične knjige rođenih, pa i u ličnim kartama, u putnim ispravama upisane u originalnom izvornom obliku prema pravopisu nacionalne manjine u novim elektronskim zdravstvenim knjižicama se prevode, konvertuju. Suglasnici sa konkretno konvertuju sa latiničnog na ćirilično, a pošto mađarski jezik ima 40 slova iliti glasova, bogatiji je više od srpskog, ima jako puno samoglasnika, da li su oni dugi ili kraći, oni su neprepoznati u ovom softveru i oni se naravno automatski prepisuju. Drugi problem je da prema mađarskom pravopisu se određeni i suglasnici pišu sa dva slova, kao na primer moje prezime Kovač ili prezime Horvat, itd.
Ovo je izuzetno bizarno, zato što kada se konvertuje ime i prezime, ono ispada kao mađarsko, mađarski jezik pisan zapravo ćiriličnim pismom. Smatramo da je verovatno došlo do tehničke greške i do tehničkih problema. Međutim, ako sistem, softver, tehnika prepisuje latinično samoglasnike, čak i duge samoglasnike u izvornom obliku, verovatno postoje i tehničke mogućnosti za konvertovanje ovih suglasnika da oni ne budu ćirilični, već latinična slova, da li f, g, h itd.
Došlo je do velike nelogičnosti. Građani su sa pravom nezadovoljni. Ovo je bizarnost. Ne može se konkretno prepisati po pravopisu nacionalne manjine ime i prezime ćirilično ili da to bude kombinacija ćirilice i latinice.
Stoga, postavljam pitanje Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje i Ministarstvu zdravlja – zbog čega je došlo do ovog propusta? Da li je moguće da se ovaj problem reši i to brzo, u bliskoj budućnosti? Da li je moguće da građani koji su, nažalost, dobili nove elektronske zdravstvene knjižice sa imenom i prezimenom ispisanim ovako čudnim, lošim, nemogućim pravopisom zamene te zdravstvene knjižice i da li je moguće da se to učini bez ikakvog novog dodatnog troška za same građane, jer mi u poslaničkoj grupi SVM smatramo da je to logično i pravično? Zahvaljujem.

Poštovana predsednice, predsedništvo, gospodine ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, najpre bih u ime poslaničke grupe SVM želela da pohvalim MUP, odnosno temeljni rad na Predlogu zakona o policiji uz uvažavanje mišljenja svih relevantnih aktera, između ostalog, kako Saveta Evrope, tako i OEBS, i same stručne javnosti.
Smatramo da na prvom mestu treba da bude zaštita, obezbeđenje bezbednosti građana na najbolji mogući način.
Predlogom zakona, kao što smo to čuli iz obrazloženja uvaženog ministra, predviđena je reorganizacija unutar MUP, podelom poslova na unutrašnje policijske i uvode se neka nova zvanja i činovi policijskih službenika, što je dobro.
Napravljena je, što je dobro, značajna razlika u ovlašćenjima službenika koji rade na policijskim poslovima i drugih državnih službenika. Naglašena je funkcija upravljanja ljudskim resursima koja sa urađenim delokrugom uspostavlja sistem karijernog napredovanja, što je izuzetno značajno, upravo zbog toga što će se napredovanje bazirati na osnovu rezultata rada, godišnjih ocena i odgovarajuće obuke.
Što se tuče problema nasilja u porodici, značajno je da je došlo do izmene određenog člana koji se odnosi na to da su policijski službenici dužni da u saradnji sa drugim nadležnim organima odmah preduzmu neophodne mere i radnje u skladu sa zakonom, čijim vršenjem bi se sprečilo dalje vršenje nasilja, odnosno opasnost za samu žrtvu.
Kao što smo čuli u obrazloženju uvaženog ministra, u četvrtak kada smo razgovarali o ovom zakonu, naravno da policijski službenici ne mogu da postupaju bez sudskog naloga i da bi u praksi došlo do odgovarajuće primene ovih izmena i ovog člana, značajno je da se u bliskoj budućnosti promeni i Krivični zakonik paralelno sa ovim, odnosno iz Ministarstva pravde čujemo neke naznake da će se možda doneti krovni zakon, ili poseban zakon o nasilju u porodici, koji će zapravo regulisati postupanje više institucija koje su uključene u ovaj problem.
Ono što je takođe značajno je i da, kao što je poznato, policija je i do sada obavljala poslove zaštite bezbednosti na nivou lokalne zajednice, ali sada taj koncept, odnosno vrednost, dobija svoje mesto i u zakonskom tekstu, što je takođe značajno. Dozvolite mi da se u narednih nekoliko minuta baziram na amandmane koje je poslanička grupa SVM podnela na Predlog zakona o policiji.
Prvi amandman se odnosi na posebne uslove za popunjavanje radnih mesta u MUP. Naime, u Predlogu zakona stoji, navedena su radna mesta za koja se predviđaju posebni uslovi, a jedan od posebnih uslova za zasnivanje radnog odnosa u MUP je državljanstvo Republike Srbije, odnosno da kandidat bude državljanin Republike Srbije. Nadalje, ostali posebni uslovi su da ima pribavljeno prebivalište na teritoriji Republike Srbije najmanje pet godina neprekidno, pre dana podnošenja prijave za zasnivanje radnog odnosa, da nema dvojno državljanstvo za ona radna mesta na kojima je propisano isključivo državljanstvo Republike Srbije, da ne postoje bezbednosne smetnje za obavljanje poslova i ostali zdravstveni kriterijumi, psihološki, fizičke sposobnosti kao i kriterijumi kompetentnosti za radno mesto za koje konkuriše.
Želela bih da naglasim da je za nas izuzetno značajno ono što smo postigli 2011. godine, prilikom izmena i dopuna Zakona o policiji. Naime tada smo uspeli da amandmanom izmenimo zakon i da postignemo da zabrana dvojnog državljanstva bude izuzetak, a ne pravilo prilikom zaposlenja u MUP. Zbog toga smatramo da iz ovog Predloga zakona, sigurna sam za nekoliko dana usvojenog novog zakona o policiji, treba jasno ovo da stoji.
Gospodine ministre, moram da naglasim da bez obzira na to što je to postignuto 2011. godine, sami znate da je u praksi prilikom primene ovoga dolazilo do određenih problema upravo zbog nedostatka određenih pravilnika, pa bih apelovala da se posle usvajanja ovog novog zakona o policiji što pre donesu i neophodni pravilnici koji regulišu ovo pitanje.
Dakle, isključivo državljanstvo Republike Srbije kao poseban uslov, treba da bude redak izuzetak, a ne pravilo, kao što je to i regulisano članom 110. važećeg Zakona o policiji, u kojem isključivo državljanstvo Republike Srbije nije propisano kao poseban uslov za zasnivanje radnog odnosa u Ministarstvu, već je navedeno da se za pojedina radna mesta može propisati da lice ima samo državljanstvo Republike Srbije
Naš sledeći amandman, zapravo to je isti amandman, ali drugi deo tog amandmana, se odnosi na preciziranje odredbe, konkretno stava 2. člana 137. Predloga zakona koji glasi: „prilikom zasnivanja radnog odnosa Ministarstvo vodi računa o zastupljenosti nacionalnih manjina.
Želela bih da pohvalim predlagača što ovaj stav stoji u ovom članu. Mi bi želeli da ga preciziramo sledećom odredbom. Prilikom zasnivanja radnog odnosa, Ministarstvo vodi računa o nacionalnom sastavu stanovništva, odgovarajućoj zastupljenosti pripadnika nacionalnih manjina i poznavanju jezika i pisma koji je u službenoj upotrebi na teritoriji jedinice lokalne samouprave, za koje je obrazovana organizaciona jedinica, u kojoj lice zasniva radni odnos radi postizanja pune ravnopravnosti između pripadnika nacionalne manjine i građana koji pripadaju većini.
Podsetila bih sve nas na pravo garantovano članom 77. Ustava Republike Srbije. Pripadnici nacionalnih manjina, naime, imaju pod istim uslovima kao ostali građani pravo da učestvuju u upravljanju javnim poslovima i da stupaju na javne funkcije pri zapošljavanju u državnim organima, javnim službama, organima autonomne pokrajine, jedinice lokalne samouprave, vodi se računa o nacionalnom sastavu stanovništva i odgovarajuće zastupljenosti pripadnika nacionalnih manjina.
Upravo cilj poštovanja načela jednake dostupnosti radnih mesta, jedno od aktivnosti akcionog plana za pregovaranje poglavlja 23. sa EU, konkretno kaže, predviđa, da će se poseban akcioni plan za implementaciju normativnog okvira za zaštitu nacionalnih manjina, posebnu pažnju posvetiti, između ostalog jačanju napora da se garantuje sveobuhvatna primena ustavnog načela odgovarajuće zastupljenosti u širem javnom sektoru, širenjem preferencijalnih kriterijuma za pripadnike manjinskih zajednica, kao što smo ovde spomenuli, uključujući i znanje jezika nacionalne manjine prilikom zapošljavanja i ovaj poseban akcioni plan bi trebalo da bude usvojen na Vladi Republike Srbije ovih dana ili ovih nedelja.
Drugi amandman, pošto su ova dva obrazloženja su se odnosila na jedan amandman, drugi amandman smo podneli na član 9. Predloga zakona, prema kome Vlada propisuje načela za unutrašnje uređenje Ministarstva, kao i vrste organizacionih jedinica, sedišta i područja za koje se obrazuju te organizacione jedinice.
Predlog poslaničke grupe SVM je da se to čini vodeći računa o područjima sudova i javnih tužilaštava. Naime, Zakonom o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava, određena su sedišta i područja osnovnih javnih tužilaštava, a članom 18. Predloga zakona je propisano da policija u predistražnom i istražnom postupku postupa po nalogu i zahtevima upravo javnog tužioca i suda, dok su članom 25. istog Predloga zakona utvrđeni poslovi područne policijske uprave.
Naprosto, smatramo da razlozi efikasnosti i operativnosti nalažu da se prilikom određivanja područja organizacionih jedinica jednostavno vodi računa i o područjima i sedištem, odnosno mreži sudova i javnih tužilaštava, shodno odredbama spomenutog zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava.
Poslanička grupa SVM svakako podržava da policija bude što operativnija i što efikasnija i da ništa ne može da spreči obezbeđenje bezbednosti, sigurnosti građana.
Nadalje, podržaćemo predlog zakona o javnom okupljanju iz nekoliko razloga, a svakako su razlozi prevazilaženje pravnog vakuma, pravne praznine i nakon 24 godine donošenje akta usklađenog sa Ustavom Republike Srbije i novom realnošću najvažnije.
Naime, opšte poznato je da od 23. oktobra prošle 2015. godine u Republici Srbiji ne postoji poseban zakon o javnom okupljanju, odnosno zakon koji uređuje ostvarivanje Ustavom zajamčenog prava slobode okupljanja.
Smatramo da će donošenje zakona koji će regulisati ovu materiju, biti od velikog značaja, posebno imajući u vidu to što sam spomenula da je poslednji zakon donet davne 1992. godine.
U prethodne skoro dve i po decenije, prethodnih 24 godina, mnogo se toga promenilo, naprosto se promenila i realnost. Došlo je do određenih tehničkih dostignuća.
Na primer, opšte je poznato i velika je vest da je prošle 2015. godine u aprilu, na primer u Španiji, u Madridu došlo do, odnosno protestovali su i hologrami. Dakle, mi se suočavamo sada sa činjenicom da na određenom prostoru protestvuju i virtuelne kopije, odnosno dolazi do okupljanja virtuelnih kreacija ljudskih bića, a Republika Srbija već nekoliko meseci nema zakon koji reguliše ovu oblast, odnosno postojala je pravna praznina.
Pozdravljamo svakako što su prihvaćene mnoge primedbe stručne javnosti, iznesene prilikom javne rasprave o ovom predlogu zakona i uvažene su i pretočene u Predlog zakona o javnom okupljanju, posebno imajući u vidu one primedbe koje su u skladu sa aktivnostima koje su planirane i u Akcionom planu za prigovaranje Poglavlja 23 sa EU.
Smatram izuzetno značajnim i što su prihvaćene primedbe stručne javnosti koje se odnose, recimo, na vreme okupljanja, koje je u Predlogu zakona između šest i 24 časova, a u nacrtu je bilo između osam i 22 časova, kao i na rok za prijavljivanje javnog okupljanja, koje je sada najkasnije pet dana pre održavanja javnog okupljanja, a u nacrtu je bilo osam.
Želela bih da naglasim da međunarodni standardi nalažu da rok za prijavu ne sme biti previše dugačak, ali se ne određuje šta se zapravo smatra predugačkim rokom.
Značajno je da je Predlog zakona o javnom okupljanju usklađen sa preporukama Venecijanske komisije i Odeljenja za demokratizaciju i ljudska prava OEBS-a, kao i sa relevantnim konvencijama, Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i Poveljom o osnovnim pravima u EU.
Predlog zakona o javnom okupljanju, kao što sam spomenula, usklađen je sa Ustavom Republike Srbije, kojim je propisan da je mirno okupljanje građana slobodno, kao i da okupljanje u zatvorenom prostoru ne podleže prijavljivanju, ni odobrenju, a sloboda okupljanja se može zakonom ograničiti ako je to neophodno. Znači, Ustav propisuje zaštitu javnog zdravlja, morala, prava drugih ili bezbednosti Republike Srbije.
Predlogom zakona je propisano da se okupljanje može prijaviti i odvijati kao kretanje učesnika okupljanja na određenom prostoru, takozvano okupljanje u pokretu, koje se može odvijati kretanjem i zaustavljanjem kretanja, na određenim mestima između mesta polaska i mesta završetka kretanja.
Preciznije je definisano i spontano mirno okupljanje, što je svakako dobro, bez organizatora. Ovo spontano, mirno okupljanje se odnosi na okupljanja koja nemaju zvaničnog organizatora, koja su zapravo neposredna reakcija na određeni događaj. Nakon tog događaja, koja se odvijaju na otvorenom ili zatvorenom prostoru, i predloženo je da se ovakva okupljanja ne prijavljuju.
Za SVM je izuzetno značajna sadržina člana 2. Predloga zakona, da je mirno okupljanje slobodno i da svako ima pravo da organizuje okupljanje, što znači potvrdu na slobodu mirnog okupljanja, a to pravo za manjinske zajednice ima i simbolički značaj, pošto to znači mogućnost da manjinske zajednice različitim povodima mogu da iskažu poštovanje spram važnih događaja kako iz istorije, proslave, komemoracije itd.
Pravo na slobodu javnog okupljanja predstavlja važan doprinos očuvanju manjinskog identiteta.
Sloboda javnog okupljanja, budimo realni, nažalost, nema još razvijenu tradiciju u Republici Srbiji, za razliku od mnogih drugih evropskih zemalja, gde je ta sloboda duboko ukorenjena u demokratskoj tradiciji. Smatramo da je važno da postoji svest da je pravo na slobodu mirnog okupljanja komplementarno sa drugim pravima, kao što je sloboda udruživanja, kretanja, mišljenja itd.
Svesni toga da ne postoji idealan zakonski predlog koji bi preneo sve složene životne situacije u zakonske odredbe, ali smatramo da je važno da se Predlogom zakona o javnom okupljanju postavlja temelj za pokretanje dijaloga o ovom pitanju u političkoj zajednici. Stoga će poslanička grupa SVM podržati ovaj predlog u danu za glasanje.
Treći predlog zakona – Predlog zakona o javnom redu i miru je na snazi od 31. jula 1992. godine, kao što smo čuli. Od tada se skoro ništa nije menjalo, osim nekih krivično-pravni odredbi nakon stupanja na snagu Krivičnog zakonika i više puta su menjane kaznene odredbe, odnosno visina novčanih kazni.
Uvaženi gospodin ministar je u uvodnom izlaganju izneo šta je suština Predloga zakona. Ono što je značajno je usklađivanje sa kako Zakonom o prekršajima, tako i novinama koje su se desile u proteklim godinama, kao što je komunalna policija, kao što su razne inspekcijske službe itd.
Posebno bih naglasila da radi zaštite javnog reda i mira, dece i maloletnika, ovde se definišu prekršaji protiv javnog reda koji se javljaju u radu ugostiteljskih objekata propisivanjem strožijih sankcija itd.
Želela bih u preostalom vremenu ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe da naglasim još dva pitanja. Jedno su tzv. sitne krađe. Želela bih da podsetim da smo uspeli da izmenama Krivičnog zakonika smanjimo definiciju iznosa sitnih krađa sa 15.000 na 5.000. Međutim, cilj SVM-a je da se počinioci krađa gone po službenoj dužnosti u okviru prekršajnog postupka i kada vrednost ukradene stvari ne prelazi iznos od 5.000 dinara. Za ova dela, ako su izvršena na štetu privatne imovine, gonjenje se i dalje preduzima po privatnoj tužbi, što je problem.
Svesni da ovo može da se reši jedino istovremenim izmenama Krivičnog zakonika i dopunama Zakona o javnom redu i miru, što sada nije slučaj, mi sada na Predlog zakona o javnom redu i miru nismo podneli amandman. Međutim, izuzetno je značajno da u bliskoj budućnosti rešimo i ovaj problem. Konkretno, potrebno je sitne krađe brisati iz Krivičnog zakonika i prepisati ih u Zakon o javnom redu i miru, odnosno uvesti novi prekršaj. Smatrala sam da je značajno da ovo naglasim i da ovo zajedničkim naporima rešimo u bliskoj budućnosti.
Za sam kraj, pošto su praznici nedavno prošli, svi smo imali prilike da se uverimo u korišćenje petardi od strane kako maloletnika, pa tako i starijih. Mislim da je to sada izuzetno aktuelno pitanje. Za razliku od važećeg zakona, Predlog zakona o javnom redu i miru eksplicitno ne spominje petarde. Međutim, citirala bih član 17. stav 1. Predloga zakona o javnom redu i miru – ko paljenjem pirotehničkih proizvoda narušava javni red i mir ili ugrožava sigurnost građana kazniće se novčanom kaznom od 10.000 do 50.000 dinara ili radom u javnom interesu od 40 do 120 časova. Propisane kazne smatramo dovoljnim, adekvatnim. Međutim, ono što je problem u praksi je njihova primena, jer jednostavno policija ne reaguje, a da ne pričam o korišćenju automatskog oružja prilikom kako utakmica, tako i određenih slavlja. Smatram da nadalje treba zaista insistirati na primeni ovih kazni da građani ne bi morali da trpe negativnu reakciju na ovu vrstu slavlja.
Gospodine ministre, saradnici, nadam se da ćete u narednim danima podrobno pogledati naše amandmane, prihvatiti iste i u danu za glasanje, kao što sam naglasila, podržavamo Predlog zakona o javnom redu i miru i o javnim okupljanjima. Zahvaljujem.

Zahvaljujem na odgovorima, gospodine ministre.
U suštini se u mnogim stvarima slažemo, kao što smo čuli iz vašeg odgovora. Još jednom bih naglasila, velika je stvar što u Predlogu zakona stoji da se vodi računa o nacionalnom sastavu stanovništva, ali mi bi želeli da se precizira ova odredba „odgovarajuća zastupljenost i poznavanje jezika“, kao što to stoji u citiranom članu stav 2. – u aktivnostima iz akcionog plana. To je preciziranje ove odredbe.
Što se tiče definisanja posebnih uslova za zapošljavanje u MUP-u, slažem se. Zapravo, mi mislimo na istu stvar. Vi ste to sad tehnički, da ne gubim vreme u opisivanju amandmana, predložili. Mi isto to definišemo, jer bi želeli da to bude preciznije, da dvojno državljanstvo, odnosno ako neko ima državljanstvo još neke države, ne bude prepreka za posao najobičnijeg policijskog službenika. Ako to po trenutno važećem pravnom okviru, u zakonima, guverner NBS, predsednik države, narodni poslanik, premijer, član Vlade može da bude dvojni državljanin, onda najobičniji policijski službenik ne bi trebao da ima problema, odnosno da bira između državljanstva dve zemlje.
Sigurna sam da je cilj SVM, a i naš zajednički cilj, da zaista, kao što ste to naglasili, što više pripadnika nacionalnih manjina radi u MUP-u. Ovim zajedničkim dogovorom bi mi, oko ovih naših amandmana i preciziranja citiranih odredbi, upravo postigli taj cilj.
Izuzetno me raduje što ste spomenuli donošenje podzakonskog akta, odnosno pravilnika. Zahvaljujem.