Hvala.
(Marko Đurišić, s mesta: Ja nisam pričao o uređenju sudova. On je to predložio.)
Ja vidim da je Marko Đurišić mnogo nervozan čovek danas, ne znam šta mu je. Za njegovu informaciju, ja sam predložio zakon o izmenama Zakona o uređenju sudova, ali sam istovremeno i predsednik Administrativnog odbora i mogu sa ponosom da kažem da sam predložio i lično potpisao kao predsednik poslaničke grupe da gospođa Danica Marinković bude izabrana za člana Odbora Agencije za borbu protiv korupcije, tako da, gospodine Đurišiću, mogu da govorim i po jednom i po drugom osnovu. Vi budite nervozni koliko hoćete, to je vaša stvar.

Hvala.
Ovde poslanička grupa koju predstavljaju Marko Đurišić i Marinika Tepić izgleda imaju jedan unutrašnji problem. Ja, koliko sam razumeo gospodin Marko Đurišić se zalaže za to da u Srbiji bude što više dece i da Vlada Srbije donosi mere i predlaže Narodnoj skupštini mere kako bi Srbija imala više dece nego što ih sada ima. Ja se sa tim slažem, to je i politika SNS. Ali, s druge strane, ne mogu da razumem i gde je logika da sedite u istoj poslaničkoj grupi sa vašom koleginicom koja kaže da je najveći greh Danice Marinković to što je u svojoj biografiji, koju je dostavila Odboru za administrativno-budžetska i mandatno-imunitetska pitanja, između ostalog, navela da je rođena 2. aprila 1951. godine u Bosanskom Brodu, Republika Srpska, od oca Koste Drakulovskog, da se udala 1972. godine za Stevana Marinkovića, sa kojim je dobila dva sina, obojica su inače visokoobrazovani, Aleksandar Marinković i Miloš Marinković.
To je najveći greh Danice Marinković zato što je, zamislite, dostavila Narodnoj skupštini biografiju u kojoj ima hrabrosti da kaže gde je rođena, u Republici Srpskoj, da se udala te i te godine i da sa tim čovekom ima dva sina. Meni sada nije jasno – da li je sramota imati decu ili nije sramota imati decu? Da li treba da imamo decu u Srbiji ili ne treba da imamo decu u Srbiji?
Meni je jasna logika gospođe Tepić. Gospođa Tepić je neko ko je, dok je bila pokrajinski sekretar za omladinu i sport, izdvojila, sada ću da vam kažem, izdvojila je… Mislim toliko o poštenju, pošto se ovde nama stalno spočitava da smo neki kriminalci, neke bitange, štitimo neke tajkune, pljačkamo nekog, pljačkamo decu, pljačkamo penzionere. Vi sada meni recite - šta je to kada gospođa Marinika, tada se zvala Marinika Čobanu, u međuvremenu je postala Marinika Tepić, nije bitno, valjda se žena udala, ja joj čestitam, kaže za 2015. godinu dodelila je, kao pokrajinski sekretar za omladinu i sport, 2,5 miliona dinara za organizaciju, pazite, svetskog prvenstva u Tomaševcu. Da li znate u kom sportu? Banatske šore.
Dakle, da bi ste u jednom selu, gospođo Gojković organizovali Banatske šore, i to nazovete svetsko prvenstvo, za to date 2,5 miliona dinara… To je samo jedan u nizu primera kako se pljačkala Vojvodina kada su ovi koji nam sada drže lekcije o poštenju, o moralu, o borbi protiv tajkuna, o tome da imamo više dece bili na vlasti u Srbiji, odnosno bili na vlasti na teritoriji AP Vojvodine.
Reći ću vam još jedan razlog zašto koleginica smatra da je najveći greh Danice Marinković to što je udata i to što ima decu. Dakle, njen najveći greh je zbog toga što je gospođa Marinika, dok je bila pokrajinski sekretar za omladinu i sport, zajedno sa Bojanom Pajtićem, 2013. i 2014. godine na teritoriji AP Vojvodine, kao pilot projekat, uvela predmet zdravstveno vaspitanje o reproduktivnom zdravlju. Sada ću vam reći i u kojim školama na teritoriji AP Vojvodine, da ne bi bilo nikakvih nedoumica, i odatle možete da vidite, poštovane kolege narodni poslanici i poštovani građani Srbije, zašto takva mržnja prema porodici i zašto takva mržnja prema ženi koja ima muža i koja ima decu.
Kada vam pročitam onda se vi zapitajte koga treba da bude sramota. Dakle, taj predmet je uveden u gimnazijama u Zrenjaninu, Sremskim Karlovcima, Novom Sadu, Pančevu, Staroj Pazovi i projektom su obuhvaćeni srednjoškolski centar „Nikola Tesla“ u Vršcu, ekonomsko-trgovačka škola u Kikindi, Bečeju i Alibunaru, kao i srednja stručna škola „Borislav Mihajlović Mihiz“ iz Iriga.
Sada ću da vam kažem šta je pisalo u tom udžbeniku, pa ćete da vidite…
(Ana Stevanović, s mesta: Tema.)
Sve je ovo tema. Kada se proziva Danica Marinković koja je istražila Račak i Klečku, a evo možete da pročitate u novinama da šiptari na Kosovu i Metohiji hoće da podignu spomenik Vokeru koji je inscenirao Račak, a danas se u Narodnoj skupštini na stub srama stavlja žena, sudija, visoko obrazovana sudija koja je imala hrabrosti 1998. i 1999. Godine na Kosovu i Metohiji istražuje zločine tzv. OVK samo zato što je, gospođo Gojković, u svojoj biografiji navela gde je rođena, u Republici Srpskoj, da se udala i da ima dva sina. Najveći greh je Danice Marinković to što u njenoj biografiji to stoji. Naravno, njen najveći greh je i to što nije rekla – u pravu je Voker, u pravu je Helena Ranta, zlikovci iz Vojske Jugoslavije i MUP-a Srbije ubili su nevine albanske civile. Ne, ona je imala hrabrosti da kaže – nisu ubijeni nikakvi civili, to su teroristi OVK koje su preobukli u civilna odela. Ovo govorim zbog naroda i zbog građana Srbije, da znaju da smo mi iz SNS ponosni. Ja sam ponosan, lično sam ponosan i moje kolege iz SNS su ponosne što sam stavio potpis da takva žena bude izabrana u Agenciju za borbu protiv korupcije.
Da se malo vratimo na to zašto nekome smeta kada neko u biografiji navede da je udat ili oženjen i da ima decu. U ovom famoznom udžbeniku koji su promovisali gospođa Marinika i gospodin Pajtić. Sada ću da vam pročitam.
(Ana Stevanović, s mesta: Ovo nije tema.)
Samo vi vičite, polako, imamo mi vremena.
Na strani 107. ovog udžbenika kaže se: „Planiranje porodice u užem smislu - pravo ljudi da imaju željeni broj dece, u zagradi, ne više od četiri“. Znači, nemojte da imate više od četvoro dece. To piše na strani 107.
Nadam se da su tu ljudi iz resornog ministarstva, pa mogu da provere da li je ovo istina.
(Ana Stevanović, s mesta: Ovo nije tema.)
Kaže ovako: „Dugotrajnim istraživanjima i proučavanjima došlo se do zaključka da je homoseksualnost normalna i pozitivna varijacija ljudske seksualnosti“, strana 105. „Nema dokaza da roditelji utiču na seksualnu orijentaciju dece, jer ima primera i homo i heteroseksualne dece iz homo i heteroseksualnih brakova“, strana 105.
(Ana Stevanović, s mesta: Ovo je govor mržnje.)
Na pitanje – od kada nastaje homoseksualnost…

Samo da završim, gospođo Gojković.

Imam obavezu.
(Poslanici opozicije negoduju.

Imam obavezu. Samo neka viču. Ja imam obavezu da uzmem u zaštitu ženu kojoj je najveći greh to što je…
(Dušan Pavlović dobacuje.)

… istraživala zločin u Klečkoj, zločin u Račku, i to što je imala hrabrosti da u svojoj biografiji navede da je udata i da ima dva sina. Sada mi dozvolite da obrazložim motivaciju ljudi koji misle da je ovo najveći greh Danice Marinković.

Molim vas. Citiranje je dozvoljeno. Čega se stidite…

Završavam.
Samo da podsetim ovu gospodu koji su nervozni, koji mi dobacuju, koji vrište i vama i meni. Predsednik Pokrajinske vlade Bojan Pajtić i tadašnja pokrajinska sekretarka Marinika Čobanu Tepić su promovisali ovaj udžbenik. Znači, nemojte da imate više od četvoro dece, sve je normalno, sve je dozvoljeno, a najveći greh Danice Marinković je što je došla na odbor i rekla – udata sam i imam dva sina. Vas treba da bude sramota, a vama hvala, gospođo Gojković.

Nemam nikakav strah ni od koga. Sve što sam rekao bila je istina, vi ste to potvrdili. Vanja Udovičić vam nije rekao da za promociju Banatski šora u Tomaševcu date 2,5 miliona dinara.
(Marinika Tepić, s mesta: Da, i te kako.)
Nije rekao. Ako je rekao, pokažite mi dopis ministarstva da ga ja vidim, i da ga vidi cela Srbija.
Samo nešto da kažem u vezi ovog vašeg famoznog udžbenika, na koji ste toliko ponosni.
(Ana Stevanović, s mesta: Tema.)
To je tema.

Tema je kada Danica Marinković napiše u biografiji suprotstavljala sam se šiptarskim teroristima, a znate i udata sam i imam dva sina. To je tema. Za vas je to tema.
(Vladimir Đurić, s mesta: Za tebe jeste, za nas nije.)
Ako je to tema za vas, onda je to tema i za nas. Pročitaću vam samo jednu rečenicu iz ovog famoznog rečnika, udžbenika, leksikona, šta li je, koji je promovisala gospođa Tepić. Da li znate kako se nazivaju prostitutke u tom njihovom rečniku? Seksualne radnice. Sada vas pitam koga treba da bude sramota što je ovako nešto pisao, učio decu u Vojvodini, i promovisao kao zvaničnu politiku nataliteta, reproduktivnog zdravlja, itd. U kojoj to evropskoj državi? U kom tom mondijalističkom sistemu se neko ko je prostitutka naziva seksualnom radnicom? To piše u tom njihovom leksikonu.
To su promovisali Bojan Pajtić, DS, Nenad Čanak, LSV i sada kažu nas treba da bude sramota. NJih treba da bude sramota. Znate li koliko je ovo plaćeno? Ovo je plaćeno stotinama miliona evra, da pojedini izopačeni umovi stave na papir nešto što se ne uči ni u jednoj evropskoj zemlji.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada čujete ovakvu bujicu neistina, laži i gluposti, onda je jako teško dati neki smisleni odgovor.
Voleo bih da nam gospodin Boško Obradović evo sada pred svim građanima Srbije kaže kada je i gde on polagao ustavno pravo, pošto ga to očigledno kvalifikuje da on ocenjuje stručnost ljudi koji su kandidovani za sudije Ustavnog suda.
Gospodine Arsiću, ja bih prestao, samo da nam gospodin Boško Obradović kaže gde i kod kog profesora je polagao ustavno pravo i koju je ocenu dobio, pa kad dobijem odgovor ja ću dalje nastaviti svoje izlaganje, pošto moje izlaganje u velikoj meri zavisi od odgovora na ovo krucijalno pitanje kada biramo sudije Ustavnog suda.

Ma, dobacujte gospodine Obradoviću, ko vam brani.
Dakle, čuli smo da je gospodin Boško Obradović ustavno pravo položio sa čistom desetkom na Pravnom fakultetu, veliki odmor u Čačku, i to ga apsolutno kvalifikuje da priča o sudijama Ustavnog suda.
Pošto je ovde danas izrečeno, i ovde u sali Narodne skupštine, a i u holu sijaset neistina, sijaset laži, sijaset uvreda o kandidatima za sudije Ustavnog suda, o predsedniku Republiku, o predsedniku Narodne skupštine, o predsedniku Vlade, naravno, o SNS, ja moram da iznesem nekoliko činjenica da bi građani Republike Srbije znali o čemu se ovde radi.
Svi narodni poslanici su dobili dva dokumenta, jedan dokument je stigao od predsednika Republike koji je predložio osam kandidata za sudije Ustavnog suda. Evo, to je, kao što mogu da vide svi građani koji posmatraju ovaj prenos, to je čitava jedna mala knjiga, dakle, mala knjiga u kojoj se nalaze ne samo imena kandidata za sudije Ustavnog suda nego i njihove biografije. Iz tih biografija svi narodni poslanici, svi građani Republike Srbije, svi novinari u Srbiji, sva politička, stručna i opšta javnost može da se upozna da li su u pitanju kandidati koji ispunjavaju Ustavom propisane uslove da budu sudije ustavnog suda ili ne? Evo, ja te molim Igore. Evo, dakle, dokument koji nam je poslao predsednik Republike se nalazi na ukupno 80 stranica.
(Zoran Krasić, s mesta: Vreme.)

Drugi dokument je stigao od gospođe Maje Gojković, predsednice Narodne skupštine koji se nalazi na ukupno 55 stranica. Isto jedna mala knjižica, i nije tako mala, gde se nalaze imena svih kandidata za sudije Ustavnog suda, njihove biografije i svaki građanin Republike Srbije može da se upozna ko su kandidati za sudije Ustavnog suda. Tako radimo mi koji danas imamo odgovornost za vođenje ove države.
E, sad ću da vam kažem gospodine Obradoviću kako su radili vaši koalicioni partneri, vaši politički saveznici, ti isti koji su isporučivali Srbe u Haški tribunal 2007. godine.
Dakle, ovde imate dve knjige sa imenima kandidata za sudije Ustavnog suda, jedna je na 80 stranica, a druga je na 56 stranica. A da li znate kako je bilo u vreme kada su ovi vaši politički prijatelji bili na vlasti?
Evo, bilo je ovako. Pogledajte narodni poslanici, pogledajte građani Republike Srbije, jedan jedini list hartije. Sedmi novembar 2007. godine predsednik Narodne skupštine Oliver Dulić, nit biografije, ni ko je šta završio, ni gde je radio. Ništa, sem pukih imena. Neću da čitam ta imena, nisu ti ljudi ni za šta odgovorni. Dakle, samo imena kandidata i radna mesta ili funkcije na kojima se trenutno nalaze.
Bukvalno jedan list papira je otišao iz Narodne skupštine ka predsedniku Republike. To je bilo 2007. godine, gospodine Obradoviću. Ko je tada bio predsednik Narodne skupštine? Oliver Dulić iz DS. Ko je bio predsednik Republike? Boris Tadić. Ko je bio predsednik Vlade? Vojislav Koštunica. Dakle, sve vaši politički prijatelji, sve vaši politički saveznici, sa ovog jednog lista papira. Evo, bukvalno jedan list hartije, ništa drugo. Ništa, ni biografija, ni saglasnost kandidata, nema ničega. Ovaj list hartije je 7. novembra 2007. godine otišao ka predsedniku Republike Borisu Tadiću da sa ovog spiska od 10 imena izabere pet sudija.
Mi danas predlažemo kandidate za sudije Ustavnog suda tako što smo vam dostavili dve knjige sa biografijama iz kojih se vidi gde su ljudi završili fakultet, sa kojim ocenama, na kojim radnim mestima rade, koje naučne i stručne radove su objavili, koje su im reference koje ih preporučuju da budu sudija Ustavnog suda.
I, evo, građani Republike Srbije, ne morate da verujete ni meni, ne morate da verujete ni kolegi Bošku Obradoviću, ali verujte svojim očima. Ovo vam je 2007. godina, dakle, jedan list hartije sa sudijama Ustavnog suda koji je otišao ka predsedniku Republike, Borisu Tadiću. I, ovo su vam kandidati za sudije Ustavnog suda iza kojih stojim mi koji danas vodimo Republiku Srbiju. Dakle, dve knjige, ovde imam dve knjige, a ovde imam jedan list papira. Ako mi kažete, da je u skladu sa Ustavom, da je u skladu sa demokratijom, da je u skladu sa procedurom, da je u skladu sa pravom građana da znaju ko su kandidati za sudije Ustavnog suda, ove dve knjige, ili ovaj list papira iz 2007. godine i ako mi kažete da je ovo bolje, odlično. Odlična je politika. Ali, građani Srbije su rekli da to nije dobra politika. Građani Srbije hoće da znaju ko su kandidati za sudije Ustavnog suda. A kandidati su dobri.
I, vi gospodine Obradoviću, ne biste trebali ružno da pričate o ljudima koji uživaju izuzetan ugled, pre svega u svetu pravne nauke. Kažete, ne znam samo kako vas nije sramota da kažete, niste predložili nijednog profesora sa Pravnog fakulteta?
(Zoran Krasić, s mesta: Ustavno pravo.)
Dobro, ja znam, gospodine Krasiću, vi ste kao i Boško Obradović, vi ste stručnjak opšte prakse, vi se u sve razumete. Ja se ne razumem baš u sve, ne kažem ni da se baš i u ovo mnogo razumem, ali trudim se da razumem.
Dakle, u predlogu koji nam je dostavio gospodin Tomislav Nikolić, imate ime Milana Škulića. Za Milana Škulića znaju apsolutno svi pravnici u Srbiji. Svi pravnici u Srbiji, zato što je jedan od najboljih profesora Pravnog fakulteta u Beogradu i uopšte jedan od najboljih profesora prava u Srbiji, predložen za sudiju Ustavnog suda. A vi kažete niste predložili nijednog? Predsednica Narodne skupštine, predložila je za sudije Ustavnog suda dve gospođe koje su profesori na Kriminalističko-policijskoj akademiji. Ako mi kažete da to nisu državni fakulteti, da nisu u sastavu Beogradskog univerziteta, ustanite i kažite.
Dakle, nije tačno ovo što priča Boško Obradović, predloženi su dobri kandidati. Kandidati koji ispunjavaju sve propisane uslove i nijedan od ovih kandidata nije član SNS. Ako mi kažete da Tatajan Babić, direktor Agencije za borbu protiv korupcije koju je poslanička grupa SNS predložila za sudiju Ustavnog suda ima veze sa SNS. Super, ja vam kažem da nema i to zna cela Srbija.
(Radoslav Milojičić, s mesta: Babićeva žena.)
Tajana Babić, kako vas nije sramota, Milojičiću, čiju Babićevu ženu. Zorana Babića? Kako vas nije sramota? Kako vas nije sramota? Rekao sam Tatjana Babić. Nije u pitanju žena Zorana Babića. Ako ste mislili da ispadnete smešni i da budete mnogo pametni. Niste, jer vi sve što kažete, kažete malo ali glupo, kao i pre neki dan što ste rekli, mada vam je to bilo tačno, pre neki dan ste rekli da 27 godina DS podržava sve što je loše u Srbiji. To vam jedino što je tačno što ste rekli.
Dakle, niko od ovih ljudi niti je član SNS, niti ima bilo kakve veze sa SNS. Ovo su kandidati čija imena možete da pročitate, ono što je mnogo važnije, čije biografije možete da pročitate, da se upoznate sa svim detaljima iz njihovog profesionalnog života i gde su završili pravni fakultet i sa kojom prosečnom ocenom i koje naučne i stručne radove su objavili. Mi nemamo šta da krijemo.
Vi ste krili 2007. godine kada ste na jednom listu hartije birali sudije Ustavnog suda od strane predsednika Republike. Jedan list hartije je otišao na Andrićev Venac, izvoli, gospodine Tadiću, sa ovog lista hartije izaberi od 10 sudija, ti izaberi pet koji će da budu sudije Ustavnog suda. Onda vi iz DS, iz DSS, iz Dveri, iz svih mogućih vaših stranaka koalicije kažete kako mi u SNS nešto krijemo, mi nećemo da se nešto zna. Sve se zna.
Mi smo ponosni, uopšte nije bitno da li će ti kandidati da prođu ili neće da prođu. U Danu za glasanje će videti ko je izabran. Lično sam ponosan što je predložen za sudiju Ustavnog suda profesor Milan Škulić. Ponosan sam što je predložen za sudiju Ustavnog suda dr Jovan Ćirić, direktor Instituta za uporedno pravo. To je jedna od najboljih pravničkih institucija u Republici Srbiji, čovek koji nikakve veze nema sa SNS, čovek koji je bio direktor Instituta mnogo pre nego što je SNS i osnovana. Ponosan sam na sve ove ljude koji su predloženi za sudije Ustavnog suda, dobri ljudi, odlični pravnici. Ubeđen sam da će kvalitetno da rade svoj posao.
Što se tiče kvalifikacija koje smo čuli danas, to su kvalifikacije koje se čuju svaki dan. Svako je u ovoj Srbiji eksponent SNS. Još samo treba da kažete da je i Saša Janković eksponent SNS i da je Rodoljub Šabić eksponent SNS i da je Vuk Jeremić eksponent SNS i onda smo zaokružili priču. Onda niko ništa u ovoj Srbiji ne radi, nego svi radimo u SNS i za SNS, a koliko rade za SNS i za državu Srbiju, to svi građani Srbije vide.
Ovde je bilo reči i ovde želim da se osvrnem, mislim da je važna tema u pitanju, o dve odluke Ustavnog suda koje su pojedini poslanici iz opozicije ili pogrešno protumačili ili su namerno iskrivili njihov smisao i sadržinu. Prva odluka tiče se Odluke o ustavnosti Zakona o privremenom načinu uređivanja plata i penzija, pa ste onda namerno obmanjivali građane Srbije kako je penzija stečeno pravo, penzija kao pravo je stečeno. Iznos penzije nije stečeno pravo. Da je iznos penzije stečeno pravo, onda iz budžeta Srbije se i dan danas ne bi dve petine penzija isplaćivalo iz budžeta, nego bi se isplaćivalo iz Fonda PIO.
Ali, budući da ste vi sa vašim koalicionim partnerima prethodno opljačkali te budžetske fondove, odnosno te fondove penzijskog osiguranja, država Srbija i danas od pet penzija dve isplaćuje iz budžeta. Dakle, iznos penzije nije stečeno pravo. Iznos penzije je varijabilna kategorija koja zavisi od toga kakvo je ekonomsko stanje naših javnih finansija i država Srbija je bila prinuđena da privremeno smanji iznos određenog dela penzija, nekih kategorija penzionera, zato što smo bili pred bankrotom, ali nismo mi bili pred bankrotom zbog Veroljuba Arsića, Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića, nego zbog onih koji su do 2012. godine vodili Srbiju.
Dalje, bilo je reči o tome kako je Ustavni sud valjda po nalogu SNS i Aleksandra Vučića oglasio se nenadležnim za ocenu tzv. prvih briselskih sporazuma koji su potpisani, odnosno prvog briselskog sporazuma, koji su potpisani u aprilu 2013. godine. Šta je tu protivustavno? Šta je tu protivzakonito? Je li to međunarodni ugovor? Nije. Je li zaključen po proceduri po kojoj se zaključuju međunarodni ugovori? Nije. Zašto bi onda Ustavni sud se bavio ocenom ustavnosti i zakonitosti jednog političkog akta? Zašto kada to nije međunarodni ugovor? Dakle, ništa Ustavni sud nije pogrešio. Ovo govorim zbog građana Srbije, da bi znali da oni koji sem što umeju da pročitaju ono što im je neko drugi napisao i sem što umeju da u jednoj minuti deset puta izgovore Aleksandar Vučić i SNS, sve drugo, odnosno o svemu drugom ili ne znaju ništa, ili znaju jako malo ili namerno i sistematski obmanjuju građane Srbije.
Ali, vi ste se, gospodo, grdno prevarili ako mislite da će ovi ljudi koji ovde sede mirno da slušaju sve vaše laži, uvrede, klevete, koje svakoga dana upućujete na račun SNS ili bilo koga ko je predložen za bilo koju odgovornu državnu funkciju. Nećemo, zato što nemamo čega da se stidimo. Da se stidimo profesora univerziteta, direktora Instituta za uporedno pravo, ljudi koji školuju naše buduće visokoobrazovane policajce? Pa, mi smo na te ljude ponosni. Pa, to su najbolji mogući kandidati.
A vi, gospodine Obradoviću, pa vama i da je data prilika da kandidujete sudije Ustavnog suda, hajde, kažite mi jedno ime koje bi stalo iza vašeg potpisa? Koji profesor univerziteta bi hteo da bude vaš kandidat za sudije Ustavnog suda, koji direktor instituta, ko ko se ozbiljno bavi bilo kojim poslom da stane iza vas koji ste navodno profesor srpskog jezika i književnosti, a ne umete da se izražavate na tom istom književnom jeziku? Takvi ljudi ne postoje.
Zato vi niste ni u prilici da predlažete ni sudije Ustavnog suda, niti bilo kog drugog za najodgovornije državne funkcije, a pogotovo to nećete biti u narednom periodu.

Dame i gospodo narodni poslanici, sada vidite, čim dobije reč neko iz SNS svi se javljaju, i iz partije Borisa Tadića, iz DS, iz Dveri. Svi su na gomili samo kada treba nešto da se kaže protiv SNS. Čega sam ja predlagač? Recimo, predložio sam u ime poslaničke grupe SNS sudije Ustavnog suda.
(Marko Đurišić, s mesta: Koje?)
Koje? Dobili ste sve na papiru.
(Marko Đurišić, s mesta: Svih deset.)
Ja sada pitam vas, velike pametnjakoviće, genijalce koji uživate veliki ugled, koji ste zagovornici građanske i evropske Srbije, koji mnogo bolje od nas …

Dakle, obraćam se vama, gospodine Arsiću. Vi koji ste društvena elita, kako to da vi niste predložili ni jednog profesora sa bilo kog pravnog fakulteta, nego smo to uradili mi koji smo za vas ona druga Srbija bez zuba, primitivna, glupa, šugava, ovakva, onakva? Kako to da vi pripadnici elite niste predložili nikoga za sudiju Ustavnog suda, nego smo to uradili mi koji smo najgori na svetu?
Vi ste, gospodine Obradoviću, sem toga što ste sa odličnim uspehom položili ustavno pravo i profesor srpskog jezika i književnosti, trebali biste da znate da se ne kaže „sa nikim“, nego „ni sa kim“. Osim ako u međuvremenu niste izmislili neki novi jezik, ali koliko znam, kada sam bio mali, kada sam išao u školu, govorilo se „ni sa kim“, a ne „sa nikim“, ali dobro. Pošto ste vi profesor srpskog jezika, a ja nisam, možda ste vi u pravu, a ja nisam.
(Marko Đurišić, s mesta: Dokle on ima pravo? Čega je on predlagač? Šta je ovo?)
Nešto mnogo važnije od ovoga, velika je nervoza, gospodine Arsiću, kao što vidite, kod ove gospode koja samo što nije pobedila na predsedničkim izborima.
Gospodin Obradović je rekao kako smo mi predložili neke koji su isporučivali Srbe u Hag, koji su izdajnici, koji su ovakvi, koji su onakvi. Sada ću opet, zbog narodnih poslanika, ali i zbog građana Srbije, da pročitam samo neke naučne radove profesora Milana Škulića, profesora Pravnog fakulteta u Beogradu koji je kandidat za sudiju Ustavnog suda, pa mi vi na osnovu naslova ovih radova kažite da li je reč o anti Srbinu, čoveku koji je isporučivao Srbe Hagu itd.
Samo neki od radova: „Zločin i kazna u Hagu“ 19. jun 2007. godine, „Ne bi si nidem - Hrvatska i Tribunal“, „Godišnjica slučaja Račak“, „Kosovo je Srbija“, „Hrvatske tajne poternice“, „Doktor Karadžić i mister Dabić u Hagu“, „Bombardovanje Palate pravde“, „Nova haška rašomonijada“, „Hrvatske optužnice i srpska saslušanja“ itd, itd.
Evo, dragi građani Srbije, kud ćete većeg zlotvora za srpski narod, kud ćete većeg dušmanina za srpski narod, kud ćete većeg izdajnika, koji je imao hrabrosti da napiše ovoliko naučnih radova na temu Haškog tribunala, na temu Hrvatske, na temu NATO bombardovanja Srbije. A sad mi kažite vi, gospodine Obradoviću, koji naučni rad ste vi objavili?