Ne o povredi Poslovnika, nego jedna kratka replika na vaše izlaganje.

Dame i gospodo narodni poslanici, zaista ne znam o kakvoj praksi je reč kada se obrazlažu predlozi zakoni iz oblasti pravosuđa.
Uz dužno poštovanje, gospođo Malović, prema vama kao dami, ne mogu da razumem da vi svoju funkciju ministra shvatate kao pukog čitača tuđeg teksta.
Svi poslanici u ovoj skupštini umeju da pročitaju obrazloženje svakog predloga zakona koji dođe u proceduru Narodne skupštine. Od vas ne očekujemo da čitate, to umemo i sami, nego da nas ubedite argumentima da to što piše u predlogu zakona zaista predstavlja najbolje moguće rešenje u datoj oblasti. Međutim, vi to ne činite. Zadovoljavate se time, kad god dođete u Narodnu skupštinu, da, gotovo ne dižući pogled, pročitate nešto što je neko drugi napisao.
Mislim da to nije dobra praksa i da odudara od neke dobre parlamentarne tradicije. Da je makar ono što piše u obrazloženju Predlogu zakona o Pravosudnoj akademiji, o kojoj ste najviše govorili, tačno, i ne bi bio toliki problem, ali nije tačno.
Pogledajte, gospođo Malović, prvo, potpuno je pogrešno naveden ustavni osnov za donošenje zakona o Pravosudnoj akademiji. Kaže – ustavni osnov za donošenje zakona o Pravosudnoj akademiji sadržan je u odredbama člana 97. tačke 2. i 17. Ustava Republike Srbije, prema kojima Republika Srbije uređuje i obezbeđuje slobode i prava građana, postupak pred sudovima i drugim državnim organima, kao i druge odnose od interesa za Republiku Srbiju, u skladu sa Ustavom.
Objasnite mi kakve veze ima delatnost Pravosudne akademije s ostvarivanjem i zaštitom prava i sloboda građana, a pogotovo kakve ima veze s postupkom pred sudovima i drugim državnim organima?
Nema nikakve veze. Pravosudna akademija nije sud, Pravosudna akademija nije tužilaštvo, Pravosudna akademija nije ni organ uprave i nema nikakvog osnova pozivati se na član 97. kao razlog za donošenje zakona o Pravosudnoj akademiji.
Dalje, gospođo Malović, pomenuli ste jednu sintagmu koju često koristi vladajuća koalicija, a to je da pravosudne zakone često treba donositi, menjati, usklađivati s evropskim standardima, da bi se obezbedilo pravo na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku.
Gospođo Malović, vi ste ministar pravde za sve građane Republike Srbije, i za one koji podržavaju ovu vladu, i za one koji je ne podržavaju.
Između ostalog, želim da vas podsetim da se upravo u ovom trenutku krši pravo i na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku jednom državljaninu Republike Srbije čiji ste vi ministar pravde, a u pitanju je predsednik SRS-a Vojislav Šešelj, kome se od 2003. godine sudi u Haškom tribunalu, a još uvek se ne zna kada će suđenje biti okončano, iako je već sada kraj oktobra 2009. godine. Bilo bi dobro da vi, kao ministar pravde, ili neki drugi državni organ podignete svoj glas protiv činjenice da se jednom državljaninu Republike Srbije krši to pravo na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku.
Imamo osnovanih razloga da sumnjamo da će pravo na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku biti uskraćeno i dr Radovanu Karadžiću. Bilo bi dobro da se zainteresujete i za taj predmet. Ne vredi da se apstraktno zalažete za pravo na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku a da ne vodite računa o živim ljudima, na čijim primerima se drastično gazi to elementarno pravno načelo.
Gospođo Malović, još jedna primedba. Kažete da treba doneti zakon o Pravosudnoj akademiji zato što je to međunarodni pravni standard.
U obrazloženju Predloga zakona ste naveli neke međunarodne dokumente iz kojih, navodno, proizilazi obaveza da donesemo zakon o Pravosudnoj akademiji.
Pogledajte iz koje godine datiraju ti dokumenti – Osnovni principi koji se tiču nezavisnosti pravosuđa, usvojeni od strane UN 1985. godine, Preporuka Saveta Evrope, da ne čitam sve, Evropska povelja o statusu sudija, Evropska deklaracija br. 1 Konsultativnog saveta evropskih sudija i Deklaracija br. 4 Konsultativnog saveta evropskih sudija o početnoj i stalnoj obuci. Sve su to dokumenti iz 2001. i 2003. godine.
Poslaničku grupu SRS-a zanima kako je moguće da sada odjedanput ovo postaje međunarodni standard, a nije bio standard 2001. godine kada ste pristupili prvoj nazovireformi srpskog pravosuđa? Kako to da nije bio standard 2008. godine, kada ste, takođe, doneli set pravosudnih zakona, nego je odjedanput postao pravosudni standard krajem 2009. godine?
Još nešto, zaista ne možemo da razumemo kako zamišljate pravnu sigurnost u jednoj državi u kojoj se, bukvalno, svake godine nekoliko puta menjaju zakoni kojima se regulišu sudski i drugi pravni postupci, položaj suda, sudija, javnih tužilaca itd. Nema, gospođo Malović nijednog studenta koji studira na bilo kom pravnom fakultetu u Srbiji kome je jasno kako izgleda pravosudni sistem RS.
Zamislite da se Zakon o ministarstvima, koji se, između ostalog, primenjuje i na vaše ministarstvo, donosi nekoliko puta u toku godine. Kako biste se vi osećali kao državni funkcioner? Sigurno vam ne bi bilo prijatno. Zamislite kako se oseća sudija koji strepi kakvu novinu će neki pametnjaković da smisli u nekom novom predlogu zakona.
Uopšte niste dosledni. Kad god predlažete neki zakon iz oblasti pravosuđa, kažete – ovo je sada kompletno, usklađeno s evropskim standardima, nema mana, nema nedostataka, ovo je reformski zakon itd. Ne prođe nekoliko meseci, vi pristupate izmenama i dopunama.
Da li vas obavezuje ono što ste rekli pre šest meseci, da je konačno završeno s reformom pravosuđa, da su zakoni savršeni, efektni, da su se svi saglasili s tim predlozima zakona, i domaći i međunarodni činioci, i da sada samo ostaje da se ti zakoni sprovedu u delo? Sada kada je došlo vreme da se zakoni primene, predlažete nam izmene zakona o uređenju sudova, o sudijama, o javnim tužiocima itd. i unosite kao novinu u naš pravni sistem neku pravosudnu akademiju.
Zaista sam se trudio, gospođo Malović, da shvatim šta ste ovim predlogom zakona hteli da kažete, ali verujte mi, nisam uspeo.
Prvo, neshvatljivo mi je da osnivate jednu instituciju a da uopšte ne navodite šta je njena delatnost. Dakle, u članu 1. navodite predmet zakona, u članu 2 – cilj osnivanja Akademije, u članu 3 – status Akademije itd. Kada osnivate neku instituciju, valjda je primarna stvar da definišete čime se ta institucija bavi. U ovom predlogu zakona toga nema.
Kažete: ''Cilj osnivanja Akademije jeste da obezbedi'', pazite formulaciju, ''profesionalno, nezavisno, nepristrasno i efikasno obavljanje sudijske i tužilačke funkcije i stručno i efikasno obavljanje poslova sudskog i tužilačkog osoblja''. Da li to znači da ako ova skupština ne usvoji Predlog zakona, u Srbiji neće biti profesionalnog, nezavisnog, nepristrasnog i efikasnog obavljanja sudijske i tužilačke funkcije, jer ovde piše da je Pravosudna akademija ta koja treba to da obezbedi? Znači, ako nema Pravosudne akademije nema ničega od ovoga što ste naveli? Kako je to moguće?
Valjda se kvalitetnim zakonima iz oblasti pravosuđa obezbeđuje profesionalnost, nezavisnost, nepristrasnost i efikasnost u obavljanju sudijske i tužilačke funkcije, a ne nekom pravosudnom akademijom. Razumeo bih da ste rekli – Pravosudna akademija doprinosi, ali da ona sama po sebi obezbeđuje, to znači da je naš pravosudni sistem u velikoj krizi.
Budući da još uvek nemamo formiranu Pravosudnu akademiju, nemamo ni profesionalno, ni nezavisno, ni nepristrasno, ni efikasno obavljanje sudijske i tužilačke funkcije, a imaćemo ukoliko usvojite ovaj predlog zakona.
U članu 3. kažete da će se na Pravosudnu akademiju primenjivati odredbe zakona kojima se uređuju javne službe. Iz samog naziva, gospođo Malović, kada se jedna institucija naziva – akademija, valjda je to obrazovna institucija, valjda ona nekoga edukuje, valjda daje doprinos po pitanju nekog znanja, u ovom slučaju, pravničkog znanja. Kako je moguće da se na Pravosudnu akademiju ne primenjuje Zakon, recimo, o viskom obrazovanju, a ovde pominjete mnoge institucije koje postoje u sistemu visokog obrazovanja, ocenjivanje, komisije, mentore, ispite itd.?
Sada imate sve te institute, ali primenjuje se Zakon o javnim službama. Znači, na Pravosudnu akademiju primenjivaće se isti zakoni koji se primenjuju na komunalna preduzeća, na centre za socijalni rad itd. Baš bih voleo da vidim kako će ta pravosudna akademija da funkcioniše.
Dalje, u članu 6. kažete – organi akademije su Upravni odbor, direktor i Programski savet. Pravosudna akademija, gospođo Malović, to ste vi napisali u Predlogu zakonu, pre svega će da posluje sredstvima iz budžeta RS, i to ne malim sredstvima. Postoje ozbiljne indicije da se Pravosudna akademija formira samo zato da bi se neko udomio u njoj, jer, priznaćete, lakše je predavati na Pravosudnoj akademiji nego ispunjavati normu u nekom sudu. Da li je tako?
Nije mi jasno gde vam se denu nadzorni odbor? Ko će da kontroliše kako se to troše budžetska sredstva u Pravosudnoj akademiji? Vi ste predvideli plate za predavače i mentore, predvideli ste da koriste početne obuke, da se primaju u radni odnos u Pravosudnoj akademiji, da ostvaruju zaradu, a ko će to sve da kontroliše? Neće niko i moguće su brojne zloupotrebe.
U članu 8. kažete – predsednik Upravnog odbora, između ostalog, predstavlja Akademiju i podnosi godišnji izveštaj o radu Akademije Visokom savetu sudstva, Državnom veću tužilaca i Vladi.
Prvo, ne razumem kakva je razlika između predstavljanja Akademije, koje treba da obavlja predsednik Upravnog odbora, i zastupanja Akademije, koje treba da ostvaruje direktor. Valjda je u našem pravnom sistemu standard da onaj ko predstavlja istovremeno i zastupa. Ne, kod vas direktor zastupa, a predsednik Upravnog odbora predstavlja. Voleo bih da mi objasnite u čemu je razlika i kako mislite da u praksi razdvojite ove dve funkcije.
Dalje, gde vam se dede Narodna skupština u ovom godišnjem izveštaju?
Narodna skupština, gospođo Malović, osniva Pravosudnu akademiju i Narodna skupština, putem budžeta, obezbeđuje finansiranje Pravosudne akademije, ali se Narodnoj skupštini ne podnosi godišnji izveštaj. Šta ima Narodna skupština da se petlja u to šta se dešava u Pravosudnoj akademiji? Tu je VSS u krnjem sastavu, tu je Državno veće tužilaca u krnjem sastavu i tu je Vlada, i tu se priča završava.
Narodna skupština, mesto gde se javno raspravlja o svim društvenim problemima, i to pred očima cele Srbije, nema šta da se pita o tome kako funkcioniše Pravosudna akademija.
U članu 9, kako se bira direktor Akademije od strane Upravnog odbora, kaže se – Upravni odbor bira i razrešava direktora Akademije.
Pa, čistačicu, gospođo Malović, u opštinu ne možete da primite a da ne raspišete konkurs, a vi ćete direktora Pravosudne akademije da birate bez konkursa. Po kojim kriterijumima, kako je moguće?
Vi ste rekli, kada ste donosili Zakon o državnim službenicima, da nema više politizacije ni državne uprave, ni pravosuđa, nego svi na konkurs, pa ko ispunjava uslove, biće postavljen. Sada će direktor Pravosudne akademije biti postavljen, odnosno imenovan mimo konkursa. Zamislite kakve su sve zloupotrebe moguće u praksi.
Evo kako radi Upravni odbor kako ste ga vi koncipirali. Kaže se – Upravi odbor održava dve sednice godišnje. Pazite, dve sednice godišnje, a pogledajte nadležnosti Upravnog odbora u članu 9, skoro čitava jedna stranica, odnosno obavlja čitav niz važnih poslova. Praktično, po vašoj koncepciji, Upravni odbor je najvažniji organ u Pravosudnoj akademiji. Koliko puta se sastaje? Najmanje dva puta godišnje.
Kako mislite da Upravni odbor odgovori svojim zadacima ako se sastaje najmanje dva puta godišnje?
Direktor Akademije je, po vama, gospođo Malović, izvršni organ Akademije. Kako je moguće da termin „izvršni“ primenjujete na jednog subjekta koji, u stvari, obavlja poslovodne funkcije u jednoj instituciji? Od kada je direktor bilo gde izvršni organ? Valjda je organ poslovođenja, valjda je poslovodni organ. Vlada je izvršni organ. Ne može direktor da bude izvršni organ, jer onda znači – ako imate izvršni organ, morate da imate zakonodavni organ u Pravosudnoj akademiji, i sudski organ, a nemate ga. Dakle, upotrebili ste potpuno neadekvatnu terminologiju.
U članu 14. se kaže da direktor zastupa Akademiju. Sada se ponovo vraćamo na onaj problem – da predsednik Upravnog odbora predstavlja Akademiju, a da je direktor zastupa. Objasnite mi, gospođo Malović, meni i ostalim poslanicima, u čemu je razlika između predstavljanja i zastupanja?
Kako mislite, ako u praksi zaživi ovaj zakon, da razdvojite te dve funkcije? Da li će onda predsednik Upravnog odbora da kaže direktoru – ti samo zastupaš Akademiju, a ja je predstavljam? Direktor će da kaže predsedniku Upravnog odbora – ne, ja zastupam Akademiju, a ti je samo predstavljaš.
Valjda je elementarni princip u našem pravnom sistemu, i u svim pravnim sistemima da onaj ko predstavlja, taj i zastupa, i obrnuto. Koliko ja znam, vi po prvi put razdvajate funkciju predstavljanja od funkcije zastupanja.
Nešto bih rekao, gospođo Malović, o jednom nonsensu. Prvi mentori i predavači na ovoj vašoj pravosudnoj akademiji biće ljudi koji nemaju završenu Pravosudnu akademiju. Sada zamislite da na nekom pravnom fakultetu redovni profesor bude neko ko uopšte nije završio pravni fakultet. Da li je to moguće? Nije moguće, a ovde će biti moguće. Ovde će biti moguće da neko druge podučava, a sam nije završio nikakvu pravosudnu akademiju.
Sada se postavlja još jedno pitanje. Ovo pitam ne toliko zbog narodnih poslanika, već zbog sudija, zamenika javnih tužilaca, zbog javnih tužilaca i, uopšte, zbog svih ljudi koji studiraju na bilo kom pravnom fakultetu u Republici Srbiji. Ako čitate ovaj predlog zakona, ispada da nije dovoljno da ste završili pravni fakultet. Nije čak dovoljno ako ste na pravnom fakultetu magistrirali ili doktorirali. Nije, čak, dovoljno ako ste položili pravosudni ispit. Sad morate da završite i nekakvu pravosudnu akademiju.
Pazite kakav je to nonsens i kakvo degradiranje našeg pravničkog visokog obrazovanja! Sada ćete terati ljude koji su završili pravni fakultet, koji su položili pravosudni ispit i koji, verovatno, imaju određeni broj godina radnog iskustva, da polažu prijemni ispit za Pravosudnu akademiju. Čak kaže da ste predvideli neki test ličnosti.
Šta to znači? To znači da vi sumnjate u elementarnu inteligenciju ljudi koji sutra treba da budu sudije i javni tužioci u Republici Srbiji.
Do koje mere ponižavate sudije i javne tužioce! Čemu onda pravni fakulteti? Čemu onda poslediplomske studije? Čemu Zakon o visokom obrazovanju, čemu pravosudni ispit, ako neko pored svega toga još mora da polaže i prijemni ispit za Pravosudnu akademiju?
Ko će tamo da ga ispituje? Neko ko nije završio Pravosudnu akademiju. To je jedan začaran krug potpunog besmisla.
U članu 23. kažete šta je cilj obuke sudija i tužilaca – obuka sudija i tužilaca je organizovano sticanje, pod brojem jedan je sticanje, pa onda usavršavanje praktičnih i teorijskih znanja.
Ako neko, gospođo Malović, tek na Pravosudnoj akademiji treba da stiče praktična i teorijska znanja, teško nama, teško pravosudnom sistemu Republike Srbije, teško građanima kojima će da sude ove sudije. Valjda se na pravnom fakultetu stiču i praktična i teorijska znanja. Eventualno, na toj pravosudnoj akademiji mogu da se obnavljaju neka znanja.
Recimo, može da se stavlja akcenat na praktičan deo pravničkog znanja, ali da se tek na Akademiji stiču znanja – to znači da mi više nemamo pravne fakultete u Republici Srbiji. To znači da je naš sistem visokog pravničkog obrazovanja u totalnoj krizi.
U članu 28. predvideli ste – da bi neko bio primljen na početnu obuku, morao bi da ima položen pravosudni ispit, da ispunjava opšte uslove za rad u državnim organima i da ima položen prijemni ispit za početnu obuku. Znači, nije dovoljno što ste položili pravosudni ispit.
Vi znate, gospođo Malović, koliko je pravosudni ispit delikatan i složen i koliko tu ima stvarnih pravničkih predmeta. Neko se mučio da završi, dve ili tri godine, pripravničku praksu u sudu, u tužilaštvu ili nekoj drugoj instituciji, da položi pravosudni ispit, i to sada nije dovoljno – sada moraš da polažeš prijemni ispit. To bi značilo kao da neko sada završi bilo koji fakultet, a onda polaže prijemni ispit da ga prime u osnovnu školu. Gde tu logika?
Kako se ocenjuje na prijemnom ispitu? Usmeni i pismeni deo ocenjuju se od jedan do 10.
Gospođo Malović, u obrazovnom sistemu Republike Srbije nemate takav raspon ocena. Gde se ocenjuje od jedan do 10? Da li se ocenjuje u osnovnim školama? Ne.
Da li se ocenjuje u srednjim školama – ne. Da li se ocenjuje na fakultetima? Ne. Gde se ocenjuje i gde je taj raspon od jedan do 10? Zamislite kakve zloupotrebe u praksi mogu da se jave prilikom tolikog raspona u ocenjivanju?

Dame i gospodo narodni poslanici, nisam mislio da se javljam po ovom amandmanu, ali evo, zaintrigiran sam ovom diskusijom gospodina Janka Veselinovića.

Gospodine Veselinoviću, moguće je da ste vi dobronameran čovek, ali očigledno nemate tačne informacije o tome šta se dešavalo na poslednjim lokalnim izborima u Hrvatskoj.

Vi ste pomenuli da postoji preko stotinu izbegličkih udruženja. Kažite nam samo koliko svako od tih udruženja ima članova. Ima jako mali broj članova.

Ne može svako udruženje da bude na podjednak način legitimno pred državnim organima Republike Srbije - udruženje koje ima pet članova sa sve predsednikom i njegovom suprugom i ono udruženje koje broji više hiljada članova.

Drugo, apsolutno je netačno da su Srbi mogli slobodno da glasaju na lokalnim izborima u Hrvatskoj. Nisu. Pre nego što je autobus sa Srbima došao u grad u kojem treba da glasaju, u autobus su ulazili aktivisti političkih stranaka, predstavnici državnih organa Hrvatske, i onako polupreplašenim Srbima izdavali naloge za koga da glasaju.

Sramota je, gospodine Veselinoviću, da je država Srbija pomagala odlazak Srba na lokalne izbore u Hrvatsku, a onda su tamo glasali za kandidate HDZ-a, koja ih je proterala u periodu od 1991. do 1995. godine sa njihovih vekovnih ognjišta. A onda kažete – pa, eto, ti lokalni izbori su omogućili da Srbi u Hrvatskoj zaštite svoja prava. Ko? HDZ da im štiti prava? Ona ista stranka koja ih je proterala.

Dakle, desila se jedna neviđena manipulacija sa Srbima, i umesto da država Srbija i nadležna ministarstva skrenu pažnju Srbima šta ih očekuje u Hrvatskoj, vi organizovano šaljete proterane Srbe, ne samo iz Hrvatske nego i iz Republike Srpske Krajine, da glasaju za kandidate stranke koja je počinila genocid, odnosno nastavila sa genocidnom politikom ustaškog režima iz Drugog svetskog rata.

Ako je to način da se zaštite prava Srba u Hrvatskoj, onda vas molim, nemojte više da ih štitite, jer je HDZ poslednja stranka na ovom svetu koja može da učini nešto za proterane Srbe.

Gospodine Veselinoviću, kako DS pobeđuje na izborima u Vrbasu i na drugim lokalnim izborima, možete da pitate vaše stranačke aktiviste u tim opštinama. Kamioni, buldožeri, paketi, gotov novac - to je način na koji vi pobeđujete na lokalnim izborima. Da vam nema državnog budžeta, da vam nema budžeta AP Vojvodine, da vam na raspolaganju nije taj famozni Fond za kapitalna ulaganja AP Vojvodine, pitanje je da li biste vi igde pobedili.

Nemojte da manipulišete tim narodom. Vi sada delite po Vojvodini građevinski materijal na tako bezočan način da to zaista prevazilazi svaku moguću meru. Izbeglica koja ima dete bolesno od astme ne može da dobije građevinski materijal da započne gradnju, a neko ko ima dve kuće dobija građevinski materijal da ugradi italijansku keramiku. I kažete da je to pošteno.

U svakoj opštini ste našli, pored toliko stotina i hiljada izbeglica, da delite građevinski materijal u toj meri da može da ga dobije svega šestoro ljudi. Onda se stvara zla krv među tim ljudima i onda ljudi koji nemaju ništa jedni druge mrze. Eto kako vi pobeđujete na izborima.

Izbori, gospodine Veselinoviću, u Srbiji više nisu utakmica političke stranke sa političkom strankom. Ovo više nije utakmica programa i ideologije. Ovo je utakmica stranaka koje nisu na vlasti sa državnom, ekonomskom i finansijskom mašinerijom. Ako igde u EU, u civilizovanom i demokratskom svetu nađete da neko tako zloupotrebljava državnu vlast na lokalnim izborima, kažite mi gde to ima, pa da naučim nešto i ja od vas.

A apsolutno je tačno da su Srbi glasali za kandidate HDZ i da su Hrvati ulazili u autobuse sa srpskim izbeglicama i ne delili propagandni materijal, nego izdavali naloge, davali ime i prezime kandidata za koga Srbi ima da glasaju.

Što se tiče srpskih stranaka u Hrvatskoj, gospodine Veselinoviću, ne znam da li znate, u vladi Ante Pavelića su sedela dva Srbina. Komandant glavnog stožera hrvatskog domobranstva bio je general Đorđe Grujić, Srbin. Ako me ubedite da su ti Srbi u Pavelićevoj vladi nešto mnogo dobro učinili za Srbe u okvirima tzv. Nezavisne države Hrvatske, kažite mi pa da naučim i na tom plan nešto od vas. Ali, nisu učinili ništa. Ni oni koji sada ljube skute Stjepanu Mesiću i do juče Ivi Sanaderu ništa nisu uradili za Srbe u Hrvatskoj.

Dame i gospodo narodni poslanici, naravno da je velika neistina da SRS radi na tome da se odvoji Vojvodina od ostatka Srbije. Mislim da to zna svaki prosečni građanin Republike Srbije. Srpska radikalna stranka je prva politička stranka koja je još u jesen prošle godine, pre nego što je Skupština Vojvodine usvojila Predlog statuta Vojvodine, organizovala tribine po svim većim mestima u Vojvodini i iznosila čitav niz kritičkih primedbi na Nacrt statuta AP Vojvodine. Svako ko prati zasedanja Skupštine AP Vojvodine može da vidi za šta se bore poslanici SRS.

Gospodine Nikoliću, kažite nam s kojom partijom ste vi u koaliciji u opštini Prijepolje. Tamo ste glasali da je službeni jezik pored srpskog i nekakav bosanski jezik. Vaši odbornici su glasali da kandidat DS bude predsednik SO Ruma. Da li ste zaboravili miting prošle godine, kada je ubijen Ranko Panić? Tada ste rekli da nećete imati nikakvih kontakata sa Ivicom Dačićem dok se ne pronađe ubica Ranka Panića. Nije prošla ni godina dana kada ste sa SPS, a po odobrenju i blagoslovu DS, zaključili koalicioni sporazum u opštini Zemun.

Je l' moram da vas podsećam da ste davali kvorum ovde DS-u da izglasava razne zakone? Je l' moram da vas podsećam da ste glasovima poslanika iz DS i stranke G17 plus na Administrativnom odboru uspeli da na protivustavan i protivzakonit način zadržite mandate SRS-a? Ko vam je omogućio da sedite u Skupštini - SRS ili ovi koje toliko napadate, DS i G17 plus? Pa, oni su vam omogućili, vi ste njihovo čedo. Da nije bilo njihovih glasova, vi ne biste sedeli u ovoj skupštini. I vi ste poslednji čovek u ovom parlamentu koji može SRS-u da prebacuje zbog nekakvih, naravno potpuno izmišljenih, koalicija.

Idite u bilo koje mesto u Vojvodini i kažite – znate, SRS se zalaže za odvajanje Vojvodine od Srbije. Ljudi će vam se smejati.

 

Dame i gospodo narodni poslanici, naravno da postoji politička stranka koja može da pobedi DS, i to je SRS. Da to nije tako, ja ne bih sedeo ovde gde sedim.

Mislim da je zaista... Pa dobro, gospodine normalni i pristojni Tomislave Nikoliću, ako bih mogao da nastavim. Vi ćete posle mene sigurno dobiti reč, vaš čovek predsedava sednici. Nemojte da budete nervozni. Pokažite na delu kako se stvara normalna i pristojna Srbija. To što vi radite je nenormalno i nepristojno.

Mislim da je prava blasfemija i svetogrđe kada čovek koji je pogazio zakletvu koju je dao u crkvi priča o Bogu, o moralu, o nekome ko je iznad Srbije itd. Kad je Vojislav Šešelj rekao da je iznad Srbije? Da je on iznad Srbije, nagodio bi se sa Haškim tribunalom prvoga dana kada je otišao tamo. Pa, on je svojim ličnim primerom pokazao da mu je Srbija preča od svega.

Lako je vama ovde da pričate o Vojislavu Šešelju. Evo, svi mi poslanici SRS ovde trudimo se, dok on nije tu, da pričamo onako kako mislimo da bi on pričao.

Ali sačekajte, gospodine Nikoliću, da se Vojislav Šešelj vrati. Ma koliko se mi trudili da nadomestimo njegovo odsustvo iz Srbije, sigurno da u tome ne uspevamo do kraja. Vojislav Šešelj je za tri koplja iznad nas. On je to pokazao u Haškom tribunalu. On ga je pobedio i pre dva dana. Pretresno veće Haškog tribunala je odbilo zahtev tužilaštva da se Vojislavu Šešelju nametne advokat i sve je bliži dan kada će Vojislav Šešelj da se vrati u Srbiju.

Hajde, sačekajte malo taj dan. Garantujem vam, gospodine Tomislave Nikoliću, tog dana kad se Vojislav Šešelj vrati u Srbiju, to kažem i vama, to kažem i ovima iz DS-a i to kažem svim protivnicima Vojislava Šešelja, biće vam kao u onoj narodnoj pesmi – kad Srđa Zlopogleđa razbija Turke na buljuke. Nigde vas neće biti.

 

Dame i gospodo poslanici...

 

Rekao sam, gospodine Deliću, replika.

 

Dame i gospodo poslanici, gospodin Tomislav Nikolić izgleda ne zna da zakletva data u crkvi nije konzerva i da nema rok trajanja. Kada se jedanput zakunete na Jevanđelje, na Sveto pismo, kad se zakunete čašću svojih predaka i budućnošću svojih potomaka, onda to traje vekovima. Onda tu nema godina ili dve.  I to samo pokazuje koliko vi ništa ne znate ni o religiji ni o moralu.

S druge strane, gospodine Nikoliću, hajde, kažite mi - kada sam ja to poželeo zlo vama ili vašoj porodici? Kada? Ili bilo ko iz SRS?

U jesen prošle godine lansirali ste neverovatnu laž da Vojislav Šešelj hoće da vas ubije. Preko koga? Kaže - preko nekog Nike Gajića iz Hrtkovaca. Mi proverimo u policijskoj evidenciji postoji li takav čovek, ne u Hrtkovcima, bilo gde u Srbiji. Nema ga.

Pa onda - hoće da me ubije vojvoda Vasilije Lazarević. Svako ko poznaje tog čoveka, zna da ne može da se kreće bez pomoći ortopedskih pomagala. Čovek ne može da ode do toaleta, a da mu neko ne pomogne. I sad, zamislite, takav čovek hoće da ubije Tomislava Nikolića.

Vi se služite najbezočnijim, najpokvarenijim mogućim sredstvima. Ovo što ste sada rekli, vi u stvari radite za Haški tribunal. Hoćete da kažete da je Vojislav Šešelj 18 godina vodio politiku ratova, sukoba, nacionalne, verske netolerancije itd.

Gde ste vi bili za sve to vreme? Ko je ono položio 1993. godine još jednu četničku zakletvu i bio promovisan u četničkog vojvodu? Ja, gospodine Nikoliću, ili vi? Ko je prisustvovao osnivačkoj skupštini SRS 1991. godine u Kragujevcu, kada je na bini visila slika generala Draže Mihailovića? Ja ili vi?

O čemu vi govorite? Vi ste se probudili, izgleda, jedno jutro i shvatili da ste pogrešili. I onda pričate godinu dana kako ste sazreli. Tri godine pred penziju vi ste sazreli. Ja sam čuo da čovek postane zreo u 18. godini. Neko postane zreo u 21, neko u 25. godini, ali, evo, gospodin Tomislav Nikolić je sazreo u 60. Ali, ajde, bolje ikad nego nikad.

 

Gospođo Đukić-Dejanović, vi ste meni izuzetno draga i simpatična dama, ali mislim da ovoga puta niste rekli punu istinu. Jer, koliko sam video, gospodin Delić je samo izvukao svoju karticu i napustio mesto predsedavajućeg, pa sumnjam da vam je za tako kratko vreme mogao reći šta se u stvari dešavalo u sali.

Nisam rekao da lažete, gospođo Đukić-Dejanović. To vam ne bih nikada rekao. Duboko vas cenim i uvažavam, ali mislim da vam gospodin Delić nije dao pravu informaciju. Javio sam se za reč pre nego što je on napustio mesto predsedavajućeg, rekao mi je da nemam pravo na repliku i onda sam ja rekao da se javljam po amandmanu. Međutim, vi ste odmah prešli na sledeći amandman.
Ali, nije bitno. Dakle, zaključiću raspravu sa gospodinom Tomislavom Nikolićem, zato što on nije prisutan u sali. Kad bude prisutan, onda ćemo se pogledati u oči pa ću da mu kažem ono što imam da kažem. Ne želim da pričam bilo kome iza leđa.
Osvrnuću se na amandman koji smo podneli na član 4. stav 2. Predloga zakona. Naime, mi smo predložili da se izmeni formulacija stava 2. u članu 4. Predloga zakona tako da glasi: Republika Srbija može preduzimati mere radi ostvarivanja veza i sa iseljenicima sa teritorije Republike Srbije i njihovim potomcima, koji nisu obuhvaćeni članom 2. ovog zakona, ako postoji zajednička svest o potrebi očuvanja - mi smo predložili da se dodaju reči: "srpskih nacionalnih interesa" - tradicionalnih odnosa i istorijskih veza.
Smatramo da zaista nije bilo nijednog razloga da se ovaj amandman odbije. Međutim, u obrazloženju Vlade zašto se ne prihvata amandman kaže se ovako: ''Amandman se ne prihvata iz razloga što je intencija predlagača zakona da obuhvati što širi krug lica koja žive van matične države, a samim tim i lica koja su državljani Republike Srbije, a nisu pripadnici srpskog naroda i žele da očuvaju tradicionalne, kulturne i jezičke veze sa Republikom Srbijom''.
Ako sam dobro razumeo, gospodine ministre, vaša vlada hoće da kaže da se samo Srbi brinu o srpskim nacionalnim interesima, a da je sve druge državljane Republike Srbije koji nisu po svom etničkom poreklu Srbi baš briga za srpske nacionalne interese. Niste u pravu, gospodine ministre. Evo, pošto dolazite iz stranke koja se hvali negovanjem ravnogorskih tradicija, dozvolite da vas podsetim na nešto što verovatno znate.
U Kanadi, u mestu Vinzor, 1956. godine je objavljeno jedno istorijsko delo, koje se zove "Knjiga o Draži". To je zbirka eseja ljudi koji su pripadali pokretu Draže Mihailovića i koji su iznosili svoje poglede na taj pokret, a dolazili su, inače, iz raznih krajeva Jugoslavije.
U drugom tomu te knjige o Draži imate jedan esej koji se zove ''Doprinos primorskih Hrvata''. Tu su vam navedena imena ljudi koji su etnički pripadali hrvatskoj naciji, a bili veliki borci pokreta Draže Mihailovića. Pominje se, recimo, ime nekog Krešimira Vranića, koji je bio kapetan bojnog broda. Sigurno ste čuli i za Niku Bartulovića, čuvenog književnika koji je bio veliki prijatelj sa Momčilom Đurićem i Ilijom Trifunovićem Birčaninom.
Pa je tu ime još jednog Hrvata Silvija Alfirevića, koji je u okviru Dinarske divizije Momčila Đurića izdavao jedan list koji se zove "Krik iz jame" i u tom listu je opisivao zločine ustaša. Čak kažu da su upravo Silvije Alfirević i njegov list bili motiv za Ivana Gorana Kovačića da napiše onu potresnu poemu "Jama".
I sad vi nama hoćete da kažete da samo onaj ko je formalno Srbin može da brine o srpskim nacionalnim interesima, a svako ko nije Srbin - ne može. Vidite li da niste u pravu? Šta imamo mi koji živimo u ovoj i ovakvoj Srbiji od ljudi koji danas vode Srbiju, koji su Srbi navodno, formalno, a uopšte ne brinu o srpskim nacionalnim interesima? Nemamo baš ništa.
Dakle, velika je neistina da ćete prihvatanjem ovog amandmana navodno da povredite državljane Srbije koji žive u dijaspori, a nisu etnički Srbi.
Nećete da ih povredite. Ali, vi ne prihvatate ovaj amandman iz drugog razloga, koji je više psihološke prirode. Hoćete da ispadnete ''mnogo fini'', pa da nekoga ne uvredite. Verujte mi, ovim amandmanom, da ste ga prihvatili, nikoga ne biste uvredili.
Vaš problem što ova vlada i manje-više sve dosmanlijske vlade od 2000. godine ne znaju ni same kakvu politiku da vode. Vi biste malo da vodite srpsku politiku, malo američku, malo francusku, malo nemačku, a ne treba da vodite sve te politike.
Treba da vodite samo jednu politiku - srpsku politiku, da na svet gledate srpskim očima i da mislite svojom srpskom glavom. Pustite Amerikance neka vode američku politiku, Francuze da vode francusku politiku, Nemci neka vode nemačku politiku, a Englezi neka vode englesku politiku, a vi vodite srpsku politiku.
Prihvatanjem ovog amandmana ne samo da ne biste uvredili državljane Srbije koji nisu Srbi, već biste im još dali na značaju. Pojačali biste slogu i jedinstvo svih državljana Srbije koji žive ma gde u svetu. Ali vi iz ovih trivijalnih dnevnopolitičkih razloga odbijate jedan amandman koji je i te kako dobar, ne zato što sam ga ja podneo, nego zato što on, u stvari, i te kako odgovara intencijama predlagača.
Hajde da se ne lažemo, gospodine ministre. Ovaj zakon ste pisali, pre svega, za Srbe koji žive van Srbije. Naravno, pisali ste ga verovatno i za državljane Srbije koji žive u dijaspori, a koji su po svom etničkom poreklu Mađari, Slovaci, Bugari itd., ali ste ga, pre svega, pisali za Srbe.
Što onda tu koncepciju ne isterate do kraja? Zašto nemate političku hrabrost da tu koncepciju sprovedete od početka do kraja, nego ste stali na pola puta? Zakon se primenjuje za Srbe izvan Srbije, ali kada neko u amandmanu pomene srpske nacionalne interese, onda je to neprihvatljivo. To je neozbiljno, gospodine Srećkoviću.
Dakle, treba da prihvatite ovaj amandman. Dobar je i ne da odudara od intencija vas kao predlagača i vaše vlade, nego naprotiv, on tu intenciju pojačava i naglašava ono što je jako bitno u današnje vreme, da i te kako postoji kohezija između etničkih Srba državljana Srbije i onih državljana Srbije koji nisu etnički Srbi. Nikakvog tu posebnog jaza nema, osim ako ga neko veštački pravi. Daću vam još jedan primer, gospodine Srećkoviću. Početkom 90-ih godina poslanik SRS u ovoj skupštini bila je gospođa Elvira Fekete, Mađarica, rimokatolkinja. Verujte mi, srčanije je branila srpske nacionalne interese nego mnogi, i onda i danas, koji su formalno Srbi, ali koji sa istinskim srpskim nacionalnim interesima zaista nemaju nikakve veze.

Dame i gospodo narodni poslanici, predložili smo amandman tako da se preformuliše član 14. Predloga zakona. Smatramo da pod organizacijama Srba u dijaspori i regionu pre svega treba podrazumevati političke organizacije Srba, a nakon toga i sve druge oblike dobrovoljnog udruživanja.

Vlada je odbila taj amandman. Ona pod organizacijama Srba podrazumeva samo organizacije koje nemaju politički karakter. To, naravno, nije dobro. Mi smatramo da je naš amandman znatno potpuniji i da u daleko većoj meri obuhvata sve organizacije Srba koje postoje u inostranstvu nego što je formulacija iz Predloga zakona.

Inače, želim da istaknem da ste vi, gospodo iz Vlade, pogrešno naveli nazive država u kojima Srbi žive. Posebno želim da se zadržim na pogrešnom nazivu države koja je pre nekoliko dana pokazala da ne poštuje teritorijalni integritet Republike Srbije.

Zvaničan naziv Makedonije nije Republika Makedonija. Ona je primljena u UN kao Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija. Grčka je na taj način htela da dokaže jednu veliku istorijsku istinu, a to je da oni koji se danas nazivaju Makedoncima blage veze nemaju s antičkim Makedoncima, s Makedoncima iz doba Aleksandra Velikog.

Uopšte ne znam zašto ste na taj način ''častili'' tu državu, bivšu jugoslovensku republiku, koja konstantno pokazuje da apsolutno ne vodi računa o teritorijalnom integritetu Srbije. Pogrešili ste i kod naziva nekih drugih država, ali ću to pokušati da vam dokažem kada budemo raspravljali o nekim drugim amandmanima.

Pošto se ovih dana u Skupštini Srbije vodila rasprava koja nije bila samo formalnopravna, nego i pomalo istorijska, dozvolite, gospodine ministre, vezano za Makedoniju, da vam pročitam šta je o tom problemu rekao čuveni istoričar Nikola Vulić.

Dame i gospodo narodni poslanici, pokušaću da istorijskim argumentima dokažem da su amandmani SRS-a apsolutno utemeljeni.

Dakle, rekao sam to kod prošlog amandmana, jedan stari srpski istoričar Nikola Vulić je u ''Srpskom glasu'', organu Srpskog kulturnog kluba koga je pokrenuo Slobodan Jovanović, 1939. godine objavio članak koji se zove „Južna Srbija ili Makedonija“. Pa, evo šta Nikola Vulić kaže na ovu temu:

Često se južna Srbija naziva i Makedonija. To je pogrešno. Oblast koju su Srbi oslobodili 1912. od Turaka može se zvati samo južna Srbija, a nikako Makedonija.

Treba, pre svega, znati da severni deo južne Srbije od Vranja do Velesa ni u antičko doba nije nikada pripadao Makedoniji. Ta se oblast zvala Dardanija, koja je činila državu za sebe. Ostala južna Srbija, sa Prilepom, Bitoljem, Ohridom itd., bila je sastavni deo antičke Makedonije. Može li se na osnovu toga ta oblast i danas tako nazivati? Sigurno ne. Istočna Srbija zvala se u rimsko doba Mezija, Srem i Slavonija - Panonija, Bosna je pripadala Dalmaciji. Kome bi moglo pasti na pamet da danas upotrebi ta stara imena? To nije nikada niko ni učinio.

Makedonija za oblast južno od Velesa je sasvim veštačko ime i novog je datuma. U nemanjićko doba ono ne postoji. Dušan i ostali naši vladaoci te krajeve ne zovu tako. Ne zovu ih posle ni Turci za 500 godina svoje vlade. Jasno je da je Makedonija ime koje je narod u toj oblasti najmanje davao svojoj zemlji. To je uostalom i nepobitno utvrđeno. Za ime Makedonija meštani od Kočana do Struge i od Đevđelije do Šarplanine nisu znali do izvesne propagande. Seoskom življu ono je i sada gotovo nepoznato. Potpuno je smešno kad se stanovnici južne Srbije zovu sami Makedonci ili ih tako zovu drugi. Pošto nema Makedonije, ne može biti ni Makedonaca.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi smo predložili da se u članu 42. u stavu 1. izmeni formulacija, tako da glasi: „Na predlog Saveta za odnose sa Srbima u regionu i Saveta za dijasporu, ministarstvo nadležno za dijasporu dodeljuje nacionalna priznanja za izuzetan doprinos, rezultate i zasluge u oblasti ostvarivanja saradnje i jačanja veza Republike Srbije i Srba u regionu, kao i Republike Srbije i dijaspore“.

Međutim, Vlada je odbila ovaj naš amandman, sa obrazloženjem da je Predlogom zakona predviđeno da uslove i postupak dodeljivanja nacionalnih priznanja u oblasti odnosa matične države i dijaspore, kao i matične države i Srba u regionu, propisuje ministar nadležan za dijasporu.

Ponovo se suočavamo sa problemom da jedna materija, koja treba da bude regulisana zakonom, neće biti regulisana zakonom, nego će biti regulisana podzakonskim aktom ministarstva.

Mi smatramo da takvo rešenje, u nomotehničkom smislu te reči, nije dobro, da to treba da bude regulisano zakonom. Jer, čemu inače zakon?

Ako će ova materija da bude regulisana podzakonskim aktom ministarstva, onda je sve moglo da bude regulisano podzakonskim aktom ministarstva, a ne zakonom.

Ako već pristupamo donošenju tog, kako kaže Vlada - epohalnog zakona o odnosima Srbije sa Srbima u dijaspori, sa Srbima u regionu, onda valjda taj zakon treba da bude celovit, potpun i da sva pitanja koja se tiču odnosa Srbije sa Srbima u dijaspori i sa Srbima u regionu treba da budu regulisana zakonom.

Zašto Savet za odnose sa Srbima u regionu i Savet za dijasporu ne bi mogli da predlažu Ministarstvu za dijasporu da dodeljuje nacionalna priznanja, nego Vlada odbija amandman i kaže – uslove i postupak će propisati Ministarstvo? Onda ste mogli da predložite zakon sa samo jednim članom - sve što se tiče odnosa Srbije sa Srbima u dijaspori i Srbima u regionu, biće regulisano podzakonskim aktom Ministarstva.

Dame i gospodo narodni poslanici, SRS predlaže da se u članu 3. izmeni stav 3. tako da glasi: "Odlikovanja mogu biti dodeljena i stranim državljanima, stranim pravnim licima i međunarodnim organizacijama, po posebnom postupku i u skladu sa Pravilnikom o dodeli odlikovanja stranim državljanima". Radi se o tome da, kada su u pitanju strani državljani, strana pravna lica i međunarodne organizacije, za njih mora da važi drugačiji režim dodele odlikovanja nego kada su u pitanju državljani Republike Srbije.
Mi smo svesni činjenice da je u proteklom periodu bilo dosta zloupotreba od strane pojedinih državnih organa sa određenim zvaničnim dokumentima Republike Srbije.
Mi smo ovde u Skupštini Srbije iznosili primer da je pre nekoliko meseci Vlada Srbije dodelila pasoš Oliju Renu, čoveku koji se otvoreno zalaže i priznaje nezavisnost KiM. Čovek koji ne priznaje teritorijalni integritet Republike Srbije, sada je posednik pasoša Republike Srbije. To je velika sramota za državu Srbiju i brutalno gaženje dostojanstva svih njenih građana.
Takođe smo svesni činjenice da su pojedini državljani Republike Srbije dobijali odlikovanja, recimo od Stjepana Mesića. Vi se, ministre, smejete, ali znate o čemu ja govorim. Dakle, Nataša Kandić, direktor Fonda za humanitarno pravo, dobila je odlikovanje Stjepana Mesića, i to su objavili svi domaći mediji. Problem je u tome što je Stjepan Mesić jedan od ljudi koji su potpalili fitilj rata na prostorima bivše Jugoslavije. On se 1991. godine ni u čemu nije razlikovao od Franje Tuđmana, bio je čak možda i vatreniji protivnik Srba od samog Tuđmana, ali, evo, danas se navodno predstavlja kao demokrata i deli odlikovanja ljudima za koje on smatra da iz zaslužuju.
Dakle, da se ne bi dešavale ovakve stvari u Republici Srbiji, prihvatite ovaj amandman i prihvatite da odlikovanja Republike Srbije, kada su u pitanju strana fizička i pravna lica, mogu da se dodeljuju, ali po jednom posebnom pravnom režimu.