Dame i gospodo narodni poslanici, ovoga puta je povređen član 104. Poslovnika Narodne skupštine.
Gospođo Čomić, imena članova upravnih i nadzornih odbora javnih preduzeća, čiji je osnivač grad Beograd, nisu nikakva tajna. Ta imena se objavljuju, koliko znam, u službenom listu grada Beograda i po zakonu, po slovu zakona, članovi upravnih i nadzornih odbora javnih preduzeća Republike Srbije, AP Vojvodine i jedinica lokalne samouprave, uključujući tu, dakle, javna preduzeća grada Beograda, dakle, članovi tih upravnih i nadzornih odbora, u smislu ovog zakona, jesu javni funkcioneri i o njima može da se govori.
Da li su članovi upravnih i nadzornih odbora javnih preduzeća grada Beograda, ne znam, svete krave čije ime ne sme da se izgovori ili su to građani Republike Srbije koji valjda snose neku odgovornost za svoj rad u tim upravnim i nadzornim odborima? To što su oni rodbinski povezani sa pojedinim odbornicima u Skupštini grada Beograda, koji su izdali SRS i koji sada rade za račun gradonačelnika grada Beograda, i oni moraju da se pomenu zato što je to opet u skladu sa zakonom koji sadrži pojam povezanih lica.

Da li mogu da nastavim?

Gospođo Čomić, zaista vas najdobronamernije upućujem da pročitate ono što nam je Vlada svima dostavila, a to je izmenjeni član 2. Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije, gde se navodi šta se podrazumeva pod povezanim licima.

Mogu li da nastavim?

Dame i gospodo narodni poslanici, ono što na početku treba da se kaže jeste da se ova rasprava o izboru jednog sudije Ustavnog suda Republike Srbije odvija suprotno Poslovniku Narodne skupštine, zato što u Narodnoj skupštini nije prisutan državni organ koji je predložio Narodnoj skupštini ova dva kandidata, a to je predsednik Republike Boris Tadić. I, da se u Narodnoj skupštini poštuje Poslovnik Narodne skupštine, ova rasprava ne bi ni mogla da se vodi bez prisustva onoga ko je ovu dvojicu kandidata predložio, a to je predsednik Republike.
Predsednik Republike je morao da dođe u Narodnu skupštinu, da pogleda narodne poslanike u oči i da kaže – ovo su razlozi zbog kojih ovu dvojicu građana Republike Srbije predlažem za najznačajniju instituciju u Republici Srbiji, koja treba da brani ustavnost, zakonitost i demokratiju. Umesto toga, on je poslao jedan smešno kratak dopis u kome postoji jedna jedina rečenica o tome zašto predlaže ovu dvojicu građana Republike Srbije za sudije Ustavnog suda, koja glasi: ''Smatram da predloženi kandidati poseduju stručne i lične kvalitete na osnovu kojih mogu obavljati funkciju na koju sam ih predložio''.
Pokušajte, gospodine Odaloviću, da zaposlite spremačicu u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Mislim da će vaši razlozi biti sveobuhvatniji i detaljniji nego što je razlog predsednika Republike zašto neko treba da bude sudija Ustavnog suda.
Šta možemo da vidimo iz ovih biografija? Gospođa Čomić nam je skrenula pažnju na to da bi bilo dobro da kažemo nešto o temi dnevnog reda, o kandidatima. Izvinite, šta da kažem o čoveku koji je svoju stručnu i radnu biografiju napisao u tri-četiri rečenice? Je l' to čovek koji treba da bude sudija Ustavnog suda? Je l' to neko ko treba da bude poslednji bastion odbrane ustavnosti i zakonitosti u ovoj državi, u kojoj, inače, od ustavnosti i zakonitosti već 10 godina nema ni traga ni glasa?
Morao je da dođe danas predsednik Republike Boris Tadić da ga, između ostalog, pitamo i kakva je ovo država u kojoj je moguće da jedan dnevni list napiše da je Vojislav Šešelj iz Haškog tribunala naručio ubistvo Tomislava Nikolića. Svako ko je bio u Haškom tribunalu zna da ni Vojislav Šešelj niti bilo koji drugi haški optuženik ne može u toalet da ode a da to tamo ne registruju kamere.
Kako je moguće da jedan dnevni list tako nešto objavi i pozove se na izvor iz MUP i BIA i mi, srpski radikali, danas postavljamo pitanje – ko je došao do tih podataka, ko je taj majčin sin koji je upozorio MUP i BIA da je Vojislav Šešelj naredio da se ubije Tomislav Nikolić i to, zamislite, gle čuda, preko jednog pripadnika zemunskog klana - Miloša Simovića?
Dakle, da je Boris Tadić ovde, mi bismo ga i to pitali. Pošto nije, evo, pitamo vas, vas dvoje iz poslaničke grupe SPS-JS, PUPS, nemam koga da pitam iz G17 plus, ima jedno petnaest poslanika ZES – šta je to što ove ljude preporučuje da budu sudija Ustavnog suda? Šta na osnovu ova četiri lista papira možemo da zaključimo o tome ko su ovi ljudi?
Mogu da izvučem samo jedan zaključak, ali vas molim da me ne shvatite pogrešno. Mogu da shvatim da su ovi ljudi diplomirani pravnici i mogu da shvatim da su muslimanske veroispovesti ili, rečeno ovim političkim novogovorom, da su Bošnjaci. Sad, kada bih hteo da budem maliciozan, mogao bih da pitam da li su to muftijini Bošnjaci, Rasimovi Bošnjaci ili Suljini Bošnjaci?
Po kojem ključu su ovi ljudi kandidovani da budu sudije Ustavnog suda? Neki ključ mora da postoji. Ne možete da nas ubedite da od dva kandidata baš obojica treba da budu iz jedne oblasti u Republici Srbiji koja se zove Raška oblast i da baš obojica kandidata treba budu muslimanske veroispovesti. Neki ključ postoji. Koji je ključ, da li je partijski, da li je verski, ko zna kakva kalkulacija je u pitanju, ali neki ključ mora da postoji.
Šta onda građani Republike Srbije mogu da očekuju od Ustavnog suda koji će biti biran na ovaj način, gde nema predsednika Republike da nam kaže ko su ti ljudi, gde niko iz vladajuće koalicije nema tri čiste da kaže – niste u pravu, vi iz SRS, oni su dobri pravnici i zaslužuju da budu sudija Ustavnog suda.
Kakav je to Ustavni sud? To je Ustavni sud koji može da kaže da odbornik u lokalnoj skupštini ima više prava nego poslanik. Poslaniku može da prestane mandat na osnovu blanko ostavke, odborniku ne može. U kojoj to državi na svetu postoji? Doduše, ne može ni u Narodnoj skupštini baš svima. Ako SRS podnese blanko ostavku, onda ne može. Vidimo sada da ne može ni kada DSS podnese ostavku, ali kada DS podnese blanko ostavku, kada ovi, što ih nema nijednog, iz G17 plus podnesu blanko ostavku, blanko ostavka se uvažava za minut.
Juče je trebalo da se održi sednica Administrativnog odbora na kojoj je trebalo da se raspravlja o blanko ostavci gospodina Dragana Šormaza. Kaže – ne može. Zašto ne može? Pa, kaže - članovi Administrativnog odbora nisu dovoljno pripremljeni da diskutuju o tako važnom pitanju, koje može da ima, zamislite, dalekosežne posledice po politički život u Srbiji. Kako to da nam samo kad SRS i DSS podnesu blanko ostavke treba godinu dana da se spremimo za diskusiju, a kada stigne blanko ostavka nekog iz DS, G17 plus ili iz SPS, za minut se stvar rešava, nema rasprave, hajde da glasamo?
Šta možemo da očekujemo? Kakav će biti politički život u Srbiji kada onaj ko treba da štiti demokratiju i prava građana donese odluku po kojoj ne važe članovi Zakona o lokalnim izborima, a pri tome je odluka doneta zato što je Demokratska stranka procenila da baš takva odluka Ustavnog suda njoj naviše odgovara i da će najviše štete od toga pretrpeti Srpska radikalna stranka?
Da je to tako, izvolite, gospodo, izvršite analizu kako se primenjuje odluka Ustavnog suda o tome da su članovi 43. i 47. Zakona o lokalnim izborima neustavni. Primenjuju se selektivno. U opštinama gde Demokratskoj stranci, odnosno njihovim političkim satelitima, odgovara da se vrate mandati koji su oduzeti na osnovu blanko ostavki, ti mandati se vraćaju. Tamo gde im ne odgovara, ti mandati se ne vraćaju. Ustavni sud ćuti. Mi ga pitamo zašto ćuti. Da li se odluka Ustavnog suda primenjuje na celoj teritoriji Republike Srbije ili se ne primenjuje? Ako se ne primenjuje, kažite nam u kojim delovima Republike Srbije se primenjuje, a u kojim delovima Republike Srbije se ne primenjuje.
Šta možemo da očekujemo od Ustavnog suda koji izgleda bukvalno kao Haški tribunal, na najbukvalniji mogući način, od načina odevanja sudija, od toga da su svi u sudu dužni da ustanu kada predsednik sudskog veća ulazi, pa do donošenja odluka. Kao što u Statutu Haškog tribunala, kao što u Pravilniku o postupku i dokazima Haškog tribunala ne postoji konstrukcija ''udruženi zločinački poduhvat'', ali postoji u nekim presudama, tako u Ustavu Srbije, dame i gospodo, nigde ne piše da odbornik ne može da potpiše blanko ostavku, ali zato postoji odluka Ustavnog suda koja kaže da je tako nešto neustavno.
Izvinite, u kom članu Ustava Republike Srbije piše da ja kao odbornik ili kao poslanik ne mogu da potpišem blanko ostavku? Valjda je Srbija demokratska država. Valjda uvažava neke evropske civilizacijske, pravne i političke tekovine. Valjda je u Republici Srbiji dozvoljeno sve ono što Ustavom nije zabranjeno. Da li postoji neki član Ustava koji zabranjuje da popišem blanko ostavku zato što time hoću, recimo, da potvrdim svoju lojalnost SRS-u i predsedniku SRS-a? Postoji li neka odredba? Ne, ali je Ustavni sud našao da je odluka neustavna.
Da ironija bude veća, odluku Ustavnog suda danas brane isti oni, uključujući i ministra za državnu upravu i lokalnu samoupravu koji se 2007. godine iz petnih žila trudio da ubedi narodne poslanike kako je Zakon o lokalnim izborima ne samo ustavan, to se valjda podrazumevalo, nego je evropski, demokratski, sjajan zakon. Sada, nije prošlo tri godine od donošenja Zakona o lokalnim izborima - ne valja, neustavan je. Zašto je neustavan? Zato što je neko iz izvršne vlasti procenio, a taj neko se zove Boris Tadić, koji je trebalo da danas bude u Narodnoj skupštini i da nam kaže šta je to što ove ljude preporučuje za sudiju Ustavnog suda, zato što je ta prva glava izvršne vlasti u Srbiji smatrala da će time biti naneta politička šteta SRS-u. Zato je doneta odluka Ustavnog suda.
Pri tome je trebalo da prođe skoro mesec dana pa da odluka Ustavnog suda bude objavljena u "Službenom glasniku Republike Srbije". Sakrivali ste je kao zmija noge. Te je doneta, te nije doneta. Na internetu smo mogli na veb prezentaciji Ustavnog suda da pročitamo kratko saopštenje Ustavnog suda da je doneta neka odluka. Onda se mesec dana čekalo da se odluka objavi. I, kada je objavljena, selektivno se primenjuje. Sad od ćefa lokalnih lidera DS-a i vladajuće koalicije zavisi da li će odluka Ustavnog suda biti primenjena ili neće biti primenjena.
Izvršite analizu poslednjih mesec dana i videćete - čista selektivna primena odluke Ustavnog suda. A, kao, u Ustavu Republike Srbije piše da su odluke Ustavnog suda opšteobavezujuće. Jesu, ali samo ako to odgovara vladajućoj koaliciji. Ako im ne odgovara, ništa nije obavezujuće. Ako nam ne odgovara, šta nas briga šta kaže Zaštitnik građana. Ko je on? Ako nam ne odgovara, šta nas briga šta kaže Agencija za borbu protiv korupcije. Ako nam ne odgovara, šta nas briga šta kaže Ustavni sud. Tako se vi poigravate sa državnim institucijama i štitite njihov autoritet. Borite se za njih, ali samo do onog momenta kada vam to politički odgovara.
Čim taj Zaštitnik građana, čim taj Poverenik za zaštitu informacija od javnog značaja, čim taj Ustavni sud, čim bilo koja druga državna institucija kaže nešto ili donese neku odluku koja vama ne odgovara, od tog momenta ta institucija nema više bilo kakav autoritet i njene odluke ne moraju da se poštuju. Eto, takav Ustavni sud imamo. A kakav Ustavni sud imamo, tako teče i postupak kandidovanja za sudije Ustavnog suda.
Sve ovo me podseća na jednu situaciju od pre Drugog svetskog rata. Bio je jedan ministar u jednoj vladi između dva svetska rata koji je završio osnovnu školu. Kako da napiše biografiju za ministra neko ko ima osnovnu školu, pa se genijalac dosetio da napiše kako se bavio političkim i ekonomskim pitanjima od najranijeg detinjstva.
Evo, to su vam kandidati koje vi danas ili sutra treba da birate za sudije Ustavnog suda. Šta da napiše čovek? Bio je referent u nekoj omladinskoj zadruzi, radio u SIZ-u od 1979. do 1990. godine. Šta da napiše čovek? Nema šta da napiše, nego stane biografija u četiri rečenice. I sad se mi ovde pravimo da je to pravi Ustavni sud koji treba da štiti ustavnost i zakonitost Republike Srbije. Teško nama ako nam takvi ljudi budu štitili Ustav, ako budu štitili prava građana. Kako ih štite, to vidimo već mesecima kako se sve odvija u Republici Srbiji.
A šta predsednik Republike misli o svojim kandidatima, to je pokazao time što se nije udostojio da dođe i makar pročita ovu jednu bednu rečenicu o tome šta je to što ove ljude kandiduje da budu sudija Ustavnog suda.

Dame i gospodo narodni poslanici, prvo, kao zamenik šefa poslaničke grupe SRS, moram da uputim jedan prekor vama, gospođo Čomić, zato što ste maločas rekli da jedan deo izlaganja gospodina Zorana Krasića nije po tački dnevnog reda, da nije u temi i postavili ste mu pitanje kakve veze ima EU sa donošenjem ovog zakona.
Odgovor na vaše pitanje leži u obrazloženju Predloga zakona, gde se kaže da je jedan od ciljeva donošenja ovog zakona njegovo dalje približavanje odredbama Ugovora o EU i Ugovora o funkcionisanju EU, a naročito s odredbama Statuta evropskog sistema centralnih banaka i Evropske centralne banke, imajući u vidu strateško opredeljenje Republike Srbije da pristupi EU, posebno izraženo u tome što je Narodna skupština 9. septembra 2008. godine ratifikovala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju i Prelazni trgovinski sporazum.
Dakle, priča o EU i te kako ima veze sa Zakonom o Narodnoj banci Srbije, ne zato što to kaže gospodin Zoran Krasić ili bilo koji drugi poslanik SRS, nego prosto zato što to jeste tema ove rasprave, a to je priznao i sam guverner, odnosno sama Narodna banka, koja je u obrazloženju Predloga zakona istakla da postoji jasna veza između ovog zakona i tih navodnih evropskih opredeljenja Republike Srbije.
Još jedna zamerka vama, gospođo Čomić. Ako izlaganje gospodina Zorana Krasića nije bilo vezano za tačku dnevnog reda, odnosno ako jedan deo njegovog izlaganja nije bio vezan za tačku dnevnog reda, kako ste onda mogli da omogućite gospodinu Radovanu Jelašiću da komentariše taj deo izlaganja koji nije po temi dnevnog reda? Ali, to je sada manje bitno.
Ono što je mnogo važnije, jeste da Narodna banka Srbije nije prihvatila amandman koji smo podneli na član 1, koji je vrlo jednostavan, precizan i koji u stvari garantuje samostalnog Narodne banke Srbije, a koji glasi – NBS samostalno utvrđuje svoje prihode i rashode. Formulacija nije mogla da bude jednostavnija, nije mogla da bude preciznija, a istovremeno nije mogla više da garantuje samostalnost NBS.
Vi ovaj amandman niste prihvatili uz obrazloženje da je prihvaćen amandman gospođe Branke Ljiljak, kojim se stav 5. briše. Drugim rečima, briše se odredba da NBS samostalno utvrđuje svoje prihode i rashode. Mi smo ovde potrošili više od sat vremena da nas gospodin Radovan Jelašić uveri kako će NBS biti ne samo samostalna, nego i nezavisna. Sad se postavlja pitanje kako, ako ona sama ne utvrđuje svoje prihode i rashode, već to čini neko drugi u njeno ime.
Ne treba biti nikakav ekonomski stručnjak, ne treba biti uopšte ni pravnik da bi se znalo da je osnovni uslov nečije samostalnosti to da je on finansijski nezavisan od nekih drugih institucija. Ako će neki drugi državni organ, Vlada ili Narodna skupština, da utvrđuje prihode i rashode NBS, onda je besmisleno da se guverner u ostavci upinje da nam objasni kako je Narodna banka samostalna, i ne samo kako je samostalna, nego kako će biti i nezavisna. Od te samostalnosti i nezavisnosti neće biti ništa.
Uopšte, ceo koncept ovog predloga zakona je pomalo nejasan. U članu 1. piše da je Narodna banka Srbije centralna banka Republike Srbije. Kažite mi kakva je to definicija. Narodna banka je banka. To znamo i bez ovog zakona. Da li je ona deo državnog aparata Republike Srbije? Jeste. Zašto to niste istakli u članu 1. Zakona, nego kažete da je Narodna banka centralna banka? Šta to znači? Da je to banka koja ima sedište u centru države, u Beogradu? Za to vam nije bio potreban novi zakon, odnosno izmene i dopune Zakona o Narodnoj banci.
Gospodin Zoran Krasić je potpuno u pravu. Morali ste da naglasite da je Narodna banka deo državnog aparata Republike Srbije, zato što i monetarnu politiku vodi i sve aktivnosti koje sprovodi radi u interesu Republike Srbije, u interesu ekonomije Republike Srbije i u interesu građana Republike Srbije. Vi ste izbegli to jasno da kažete, pa ste se onda poslužili ovom, logički krajnje lošom definicijom, da je Narodna banka banka.
Jeste banka, sad se samo postavlja pitanje da li je samostalna banka. Nije, zato što ne utvrđuje sama svoje prihode i rashode, već to čini neko drugi. Uopšte nije bitno ko, da li Vlada ili Narodna skupština. U svakom slučaju, od te finansijske samostalnost neće biti ništa. Drugim rečima, Narodna banka će posle donošenja ovog zakona biti puka sluškinja vlade, i to loše vlade, nedomaćinske vlade, vlade koja je od 2008. godine beležila sve same loše rezultate na ekonomskom i socijalnom planu.
Ako Narodna banka treba da bude puki izvršilac naloga loše i nedomaćinske vlade, onda nam ovakva Narodna banka i ne treba. Onda hajde da zaključimo ugovor s nekom centralnom bankom koja je uspešna u nekoj drugoj državi, pa nek ona radi posao u Republici Srbiji.
Ovako, sve ovo što piše u Predlogu zakona, sve ovo što piše u obrazloženju, sve ovo što nam je rekao gospodin Radovan Jelašić, da je Narodna banka samostalna, nezavisna, da će da vodi monetarnu politiku onako kako ona smatra da treba, a da se neće obazirati na naloge izvršne vlasti, sve to pada u vodu pred činjenicom da Narodna banka nije prihvatila elementarni amandman koji štiti samostalnost Narodne banke, a to je da ona samostalno utvrđuje svoje prihode i rashode.

Dame i gospodo narodni poslanici, pozivam se na član 27. Poslovnika Narodne skupštine. Jutros smo konstatovali, gospođo Čomić, da niste bili u pravu kada ste upozorili Zorana Krasića da EU nema veze sa Zakonom o Narodnoj banci. Sada ste napravili istu grešku, kada je u pitanju narodni poslanik Petar Jojić.
Moram da vas podsetim da u Zakonu o Narodnoj banci, između ostalog, piše da Narodna banka vrši kontrolu nad radom poslovnih banaka. Gospodin Petar Jojić je imao nameru da govori upravo o tome i da sadržinu svog amandmana dovede u vezu s nečim što u zakonu zaista piše.
Ako poslanik nema pravo da za dve minute obrazloži amandman koji jeste u kontekstu Zakona o Narodnoj banci na način kako smatra da je to najbolje, onda se zaista postavlja pitanje šta narodni poslanik uopšte sme da radi u Narodnoj skupštini za te dve minute, koliko po Poslovniku ima pravo za obrazlaganje svog amandmana.
Kao što jutros, gospođo Čomić, niste bili u pravu, i to smo vam dokazali, tako niste u pravu ni sada. Materija koju je gospodin Petar Jojić hteo ovde da izloži i te kako jeste zanimljiva za ovde prisutnog guvernera gospodina Jelašića. Gospodin Petar Jojić je zaista pokušao na argumentovan način da iznese jedan problem koji i te kako jeste u vezi sa Zakonom o Narodnoj banci i to je radio na krajnje učtiv način. Ton vašeg obraćanja gospodinu Petru Jojiću apsolutno nije priličan, ni sadržini njegovog izlaganja, a bogami ni njegovim godinama.
Gospođo Čomić, zamolio bih vas da imate tu činjenicu u vidu, da se malo upoznate sa sadržinom zakona koji se menja, pa da tek nakon toga donosite zaključak da li je poslanik u temi ili je van teme.

Dame i gospodo narodni poslanici, Srpska radikalna stranka izražava legitimnu i osnovanu sumnju da se ovim zakonom zaista mogu dovesti u pitanje neka temeljna prava građana i to ne kaže samo SRS, to kažu ljudi koji predstavljaju te takozvane nezavisne institucije uspostavljene u skladu sa evropskim standardima. To kaže i gospodin Rodoljub Šabić, Poverenik za informacije od javnog značaja, a to kaže i gospodin Saša Janković, Zaštitnik građana. Sad, ako mišljenje tih nezavisnih institucija u ovako jednoj delikatnoj materiji nije relevantno i ako vladajuća većina nema nameru da prihvati mišljenje tih nezavisnih institucija, koje su vrlo kompetentne da se o ovoj problematici izjašnjavaju, onda hajde da ukinemo te nezavisne institucije.
Kakva je svrha Poverenika za informacije od javnog značaja, kakva je svrha Zaštitnika građana, ako njihov stav neće biti ugrađen u zakonska rešenja koja i te kako mogu da dovedu do zloupotreba i i te kako mogu da dovedu u pitanje ljudska prava i slobode u ovoj državi. Sad, gospođo Kolundžija, nije ovo prvi slučaj da vi formirate neku instituciju, da kažete, znate, dragi građani, ovo je u skladu sa evropskim standardima, sve države u EU imaju Ombudsmana, sve imaju Poverenika za informacije od javnog značaja, sve imaju neka nezavisna tela koja se bave borbom protiv korupcije, pa to treba da postoji u Republici Srbiji.
Da li se sećate šta se desilo sa odlukom Agencije za borbu protiv korupcije? Agencija za borbu protiv korupcije je rekla da su 23 poslanika DS u Skupštini Vojvodine u sukobu interesa i da do 1. aprila moraju da se opredele koju funkciju zadržavaju.
I, kako ste poštovali tu nezavisnu instituciju uspostavljenu u skladu sa evropskim standardima? Niste je uopšte poštovali, nego ste se dosetili da se obratite Ustavnom sudu, pa da Ustavni sud vas oslobodi obaveze da poštujete Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije. I ovo što danas radite, ono što se uradili sa Agencijom za borbu protiv korupcije, to na najbolji mogući način pokazuje kakav je odnos vlasti prema tim takozvanim nezavisnim institucijama.
Mi ćemo te nezavisne institucije da poštujemo, mi ćemo da ih uvažavamo, ali samo ako misle kao što mi mislimo i samo ako su spremni da brane naše interese. Ako Poverenik za informacije od javnog značaja kaže nešto što nama ne odgovara, mi nećemo da ga uvažimo, ako Zaštitnik građana kaže da ovim zakonom mogu da se ugroze prava građana, baš nas briga za Zaštitnika građana.
Mi smo protiv sukoba interesa, mi smo za evropske standarde, mi smo za pravnu državu, ali kad nam Agencija za borbu protiv korupcije kaže da su naši poslanici u sukobu interesa, šta nas briga za Agenciju za borbu protiv korupcije, imamo mi naš Ustavni sud, on će nas da oslobodi obaveze da se poštuju zakonski propisi.
Eto, to su evropski standardi u praksi. Na papiru postoje nezavisne institucije, u praksi mišljenje i stavovi tih nezavisnih institucija se uopšte ne uzimaju u obzir. Uzimaju se samo onda kada to odgovara vladajućim strukturama. Kad im ne odgovara, baš nas briga i za Šabića i za Jankovića i za ovu gospođu što je predsednik Agencije za borbu protiv korupcije. To ništa ne važi. Biće kako mi kažemo: ako je naš interes da se poštuje zakon, mi ćemo ga poštovati, ako nam nije u interesu da se poštuje zakon, nećemo ga poštovati.
Pa, gde to ima u svetu? Da je narodni poslanik istovremeno i direktor jednog javnog preduzeća. Imate slučajeve u Vojvodini, čovek ima sedam funkcija, sedam javnih funkcija obavlja i ne može mu niko ništa. Zašto? Zato što je pripadnik neke od vladajućih stranaka. Što postoji Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije, baš nas briga, baš nas briga za evropske standarde, biće kako mi kažemo.
Tako će biti i sa ovim zakonom o elektronskim komunikacijama. Ne kaže to samo SRS, ne kaže samo DSS, LDP, da postoji mogućnost zloupotrebe prava BIA, to kažu te nezavisne institucije. I, ono što je gospođa Kolundžija rekla da nije suština ovog zakona – jeste, ovaj zakon je, gospođo Kolundžija, lex specialis i u odnosu na Zakonik o krivičnom postupku i u odnosu na Zakon o BIA. On BIA i obaveštajnim službama daje neka prava koja one nemaju po tim osnovnim zakonima, ni po Zakoniku o krivičnom postupku, ni po Zakonu o BIA.
Po principu da specijalni zakon ukida odredbe opšteg zakona, ovim zakonom će se omogućiti tajnim službama u Republici Srbiji, da u situacijama kada oni procene da im je to u interesu tajno presreću razgovore građana, otkrivaju njihovu sadržinu i da ih zloupotrebe u onom političkom momentu kada to bude odgovaralo nekoj od vladajućih partija. To je naša legitimna sumnja. Nemojte da nam kažete da nismo dobro razumeli zakon.
Moguće je da se vara Aleksandar Martinović, moguće je da se vara neki pojedinac iz LDP ili DSS, a kako je moguće da se vara neko koga ste vi izabrali da štiti prava građana, neko ko je zadužen da se brine o informacijama od javnog značaja?! Pa, zar vam to, kao racionalnim ljudima, ne rađa sumnju da nešto nije u redu sa ovim zakonom?!
Ako vi ne verujte ljudima koje ste vi birali, vi ste nas uveravali u kredibilitet i Rodoljuba Šabića i Saše Jankovića; te stručni, te pošteni, te profesionalni, te ovakvi, te onakvi, te izabrani u skladu sa evropskim standardima. E, sada kada ti pojedinci kažu nešto što ne odgovara našim trenutnim političkim interesima – nisu dobri…
(Predsedavajuća: Šest minuta.)
…baš nas briga šta oni kažu. Zahvaljujem. (Aplauz)

Naravno, gospodine Seniću, da je SRS dobro poznato da se vaša partija zalaže za učlanjenje Srbije u NATO pakt. Mi više verujemo da je ta ideja na srcu i gospodinu Šutanovcu, mada on verovatno u ovom trenutku nema hrabrosti da to otvoreno kaže. Pošto ste vi nas podsetili na neke činjenice i izjave, želim u ime SRS da vas podsetim na izjavu koju je dao ovde u Narodnoj skupštini Republike Srbije predsednik Ruske Federacije gospodin Medvedev 20. oktobra prošle godine, bili ste prisutni verovatno kao i svi mi, kad je rekao da Ruska Federacija nije protiv toga da Srbija uđe u EU, ali da će Rusija drugačijim očima gledati na Srbiju u slučaju da postane članica NATO saveza. Između vašeg stava da ste za prijateljske odnose sa Ruskom Federacijom, a da istovremeno podržavate učlanjenje Srbije u NATO savez, između ta dva stava postoji dubok, nesklad.
Takođe, moram da vas podsetim, gospodine Seniću, na procene ruskih bezbednosnih službi, da je, recimo, to je jedan detalj, uzgajanje konoplje u Avganistanu od kako su Amerikanci prisutni u toj zemlji od 2001. godine poraslo za više od deset puta. Ne znam da li vam je poznato, gospodine Seniću, šta, između ostalog, rade NATO trupe u Avganistanu. Čuvaju kokainska polja, ali onih snaga koje su lojalne režimu u Kabulu, ali uništavaju kokainska polja Talibana. Da li smatrate da je moralno da stavljamo srpske vojnike, ne moramo da kažemo da su srpska deca, ali da su srpski vojnici, da čuvaju kokainska polja u Avganistanu.
Dakle, slika NATO pakta koju ste vi ovde prikazali u Narodnoj skupštini Republike Srbije uopšte nije tako ružičasta, kao što na prvi pogled izgleda. Mislim da ćete se složiti, gospodine Seniću, da je NATO pakt ne samo od 1999. godine, nego i pre i posle toga pokazao da nije nikakav odbrambeni savez, već da vodi jednu, nekad više, a nekad manje, prikrivenu agresivnu politiku. Do sada je birao zemlje koje su slabije od NATO, kao što su SRJ i Avganistan, ali računajte na to da postoje vrlo ozbiljni planovi da se napravi natovski strateški prsten oko Ruske Federacije i da je krajnji cilj u stvari tog vojnog saveza da se domogne ruskog energetskog bogatstva. Kao što znate, gospodine Seniću, ratovi u budućnosti vodiće se i zbog nafte, i zbog vode, zbog mnogih prirodnih dobara sa kojima su pojedine zapadne zemlje već sada u dubokom deficitu. (Aplauz)

Dame i gospodo narodni poslanici, naravno, gospodine Seniću, da ni na koji način nisam doveo u pitanje vaše pravo da upotrebite svoj politički stil u obrazlaganju političkih stavova svoje stranke, dakle, to je potpuno legitimno i naravno da se ne ljutim. Nemojte da mislite da ja ili bilo ko iz SRS priziva bilo kakve ratove. Naš narod kaže – ko hteo rat, im'o ga u svojoj sopstvenoj kući. Nažalost, rat je realnost savremenog sveta, a sve tendencije govore da će on izgleda biti realnost i nekog budućeg vremena, ma koliko stratezi novog svetskog poretka uporno pričali o miru. Setite se onih biblijskih stihova, ''govore narodu mome – mir, mir, ali mira nema''.
Nažalost, gospodine Seniću, od 1945. godine govore o miru, ali ne prestaju da ratuju. Mislim da je Amerika jedina zemlja na svetu koja je u permanentnom ratnom stanju, nekada otvorenom, nekad prikrivenom. Hoću da vam ukažem, za ovo kratko vreme, na jednu nelogičnost koja stoji u srži svih onih koji se zalažu za učlanjenje Srbije u NATO, direktno, indirektno, prikriveno ili na način da mi učestvujemo u onim takozvanim mirovnim operacijama koje su pod kontrolom NATO.
Vidite, gospodine Seniću, mislim da bi Srbija bila jedina država u svetu koja ima svoje vojnike na nekim dalekim, udaljenim meridijanima sveta, ali nema svoje vojnike na jednom delu svoje sopstvene državne teritorije. Besmisleno je, gospodine Seniću, da pričamo o učešću srpskih vojnika u bilo kakvim mirovnim operacijama i pod kontrolom UN, a pogotovo pod kontrolom NATO, u situaciji kada srpski vojnik i srpski policajac nije u Prištini, nije u Peći, nije u Dečanima, nije u Kosovskoj Mitrovici.
Hajde da učinimo sve…(nemojte da dobacujete, gospodine Šutanovac. Vi se ljutite kada neko vama dobacuje, ali sebi dajete pravo da vi dobacujete.)
Dakle, hajde da učinimo sve da primenimo do kraja Rezoluciju 1244 koja garantuje da će određeni kontingent srpskih vojnika i policajaca da se vrati na Kosovo i Metohiju, da štiti državne granice Srbije prema Crnoj Gori, Albaniji i Makedoniji, da štiti preostali srpski narod na KiM i, naravno, srpsko duhovno i kulturno nasleđe. Kada to postignemo, gospodine Seniću, onda se kao legitimno pitanje na političkoj sceni Srbije otvara to pitanje da li Srbija treba ili ne treba da učestvuje u mirovnim operacijama. Ovako, to je potpuno besmisleno.
Srpski narod, ne kažem da ste vi za to krivi, daleko od toga, ali, prosto, činjenica je, koji danas živi na KiM je jedini evropski narod za koji institucije poput Aušvica, Dahaua, Mathauzena nisu prošlost, nego, nažalost, svakodnevni život. Srpski narod na KiM, ali mislim i mnogi pošteni Albanci na KiM žive u uslovima koncentracionog logora. Nemoguće je da ne znate?! Zahvaljujem. (Aplauz)

Vaša greška je gospodine Seniću u tome što vi kažete da postoje samo dva puta da se srpska vojska vrati na Kosovo i Metohiju: ili ratom ili tako što ćemo postati deo NATO saveza. Moram da vas podsetim na ono što piše u Rezoluciji 1244, a ne piše da je uslov da se srpski vojnik i policajac vrate na Kosovo i Metohiju, da obuku NATO uniforme i da se vrate pod zastavom NATO pakta nego pod zastavom Srbije koja je članica UN.
Dakle, ono što naša država ne radi, a treba da radi, jeste da se insistira i u UN i, naravno, pri NATO da se omogući da se do kraja sprovede Rezolucija 1244 i da se omogući tom kontingentu srpske vojske i policije da se vrati na Kosovo i Metohiju.
I, ponovo moram da istaknem nešto što piše u Rezoluciji 1244 – Pravo je Srbije da vrati svoju vojsku i policiju na Kosovo i Metohiju, ali nigde ne piše da to može da se učini samo tako što ćemo postati deo NATO. Nažalost, ja nisam čuo od 2000. godine, a sumnjam da je bilo ko čuo, da je bilo koji srpski državni funkcioner tražio da se sprovede Rezolucija 1244 i da se omogući srpskim vojnicima i policajcima da se u tom broju koji je predviđen Rezolucijom vrate u južnu srpsku pokrajinu. Umesto te teme, ovde se veštački otvara tema da li da uđemo u NATO pakt ili ne, pri čemu režim, kao glasnogovornike stava da treba da se uđe u NATO pakt, koristi neke političke stranke koje su deo vladajuće koalicije. Tu pre svega mislim na G17 plus i na SPO. Pri tome, naravno, uopšte ne mislim da to nije stav svih manje-više političkih stranaka koje danas čine ili podržavaju Vladu Srbije. Ali, prosto, zato što znate da je najveći deo građana Srbije protiv toga, nemate svi hrabrosti to otvoreno da kažete.
Gospodine Seniću, niti se SRS zalaže za to da se srpska vojska ratom vrati na Kosovo, a pogotovo se ne zalažemo za to da se vratimo pod zastavom NATO, nego se zalažemo za treći i jedini mogući put – za put koji je utvrđen Rezolucijom 1244, da se sprovede slovo Rezolucije 1244, odnosno jednog njenog aneksa i da se omogući kontingentu srpske vojske i policije, mislim da stoji: "ne više od 1.000", da se vrati na Kosovo i Metohiju. Samo se postavlja pitanje zašto predstavnici vaše političke stranke, zašto predstavnici bilo koje druge političke stranke koje danas čine ili podržavaju Vladu Srbije, nikada nisu uputile ni jedan jedini zahtev, nijednu molbu, nijednu reč u UN da se Rezolucija 1244 sprovede do kraja? To nije nikakav benefit Srbije, to je njeno pravo. (Aplauz)

Dame i gospodo narodni poslanici, prvo, gospodine ministre, ne znam gde ste u mojim rečima pronašli bilo kakvu mržnju? Niti ja bilo koga mrzim, niti SRS bilo koga mrzi, niti sam ovo rekao zato što mrzim vas, vašu političku stranku, pokojnog Zorana Đinđića ili bilo koga drugog. Problem je u tome što vi niste dobro slušali ono što smo mi rekli.
Bio sam vrlo precizan. Rekao sam da ne postoji nijedan formalni zahtev bilo kog srpskog funkcionera od 2000. godine upućen UN da se omogući srpskoj vojsci i policiji da se vrate na Kosovo i Metohiju. To šta je Zoran Đinđić pričao na sastancima Demokratske stranke, ili na mitinzima, ili na tribinama, to nije zvanična politika. To je stranačka politika.
Ja vas pitam – imate li jedan papir sa zvaničnim pečatom bilo kog srpskog državnog organa, Vlade Srbije, Narodne skupštine, Ministarstva odbrane, Ministarstva inostranih poslova, u kome se traži od UN da se omogući da se sprovede Rezolucija 1244 do kraja? Kažete da niste dobili poziv od komandanta KFOR-a. Pa, gospodine Šutanovac, da je KFOR mislio da ozbiljno poštuje teritorijalni integritet Srbije, zar mislite da bi bilo NATO intervencije, odnosno NATO agresije u proleće 1999. godine? Da li ste nekada došli na ideju da tražite od UN, koje formalno imaju primat na Kosovu i Metohiji i pod čijim mandatom se sprovodi Misija KFOR-a na Kosovu i Metohiji, da pitate ima li potrebe da se vrati srpska vojska i policija na Kosovo i Metohiju?
Ono što mi, takođe, nije jasno jeste ono kad vi kažete da nigde ne piše vojska i policija nego srpski personalitet. Valjda ne mislite da se dole vraćaju kafe-kuvarice, portiri, vozači, balerine, fudbaleri itd. Dakle, to je nešto što jednostavno ne stoji.
I, konačno, gospodine Šutanovac, mislim da ste vi potpuno prevideli jednu jako važnu stvar. Sve političke stranke u ovom parlamentu glasale su za to da se prihvati Sporazum Ahtisari-Černomirdin, izuzev SRS. Vi ste u koaliciji sa partijom čiji je predsednik tada zdušno podržao potpisivanje tog sporazuma. Vi ste u koaliciji sa SPS, sa SPO, a koliko se sećam, Vuk Drašković je bio ministar spoljnih poslova Savezne Republike Jugoslavije u vreme NATO bombardovanja. Pa, je l' moguće da niko živi u Srbiji nije više odgovoran ni za šta sem SRS? Da li je postojala SPS tih devedesetih godina? Da li je postojao SPO? Da li je, na kraju krajeva, postojala i DS? Postojala je! (Aplauz)

Dame i gospodo narodni poslanici, zaista ne razumem zašto predstavnici vladajuće koalicije kad god govore o nekim tačkama dnevnog reda koje obrazlaže gospodin Šutanovac imaju potrebu da se obračunavaju sa SRS?
Dakle, gospodina Samofalova izuzetno cenim i uvažavam, ali uopšte ga nisam uzeo u usta, ali pošto je gospodin Samofalov već iskoristio pravo koje je dao sam sebi da mene prozove i SRS moram da kažem i njemu i gospodinu Šutanovcu da ja lično nikad nisam bio na vlasti, kao što mi se ovde spočitava, dakle, nikada u životu nisam bio ministar, ne znam da li ću biti, dobro gospodine Šutanovac, možda nikada neću biti ministar, ali, takođe, sam siguran da nikad neću biti u obezbeđenju Mirjane Marković, kao što ste vi bili, pa, možda vam je ona pričala detalje o tome kako je potpisan Sporazum Černomirdin - Ahtisari, ko je za šta glasao.
Što se tiče vas, gospodine Samofalov, ne znam da li vam je poznata činjenica, kad već pričate o trgovini narkoticima kao bezbednosnom izazovu, a to zaista jeste bezbednosni izazov, da je američka DEA tražila od vlasti u Srbiji da počnu akciju protiv Darka Šarića, ali ne zato što mnogo vole srpsku decu i zato što žele da zaštite građane Srbije od te pošasti koja se zove droga, nego zato što ta američka tajna služba ima svoj interes u trgovini narkoticima i na Balkanu i u Avganistanu i mnogim drugim delovima sveta?
Bio sam vrlo precizan, postoje izveštaji ruskih bezbednosnih službi, mogu i da vam ih pokažem, gde se taksativno navodi da je od 2001. godine pa do danas deset puta povećana proizvodnja opijata u Avganistanu otkako su tamo prisutni Amerikanci, Britanci, odnosno trupe NATO pakta.
Zaista mi nije jasno, možda je potpuno u pravu gospodin Šutanovac, možda sam ja stvarno glup čovek, ali ne mogu da razumem da se zalažete za učlanjenje Srbije u jednu takvu organizaciju koja otvoreno podržava proizvodnju narkotika.
Da li vam je poznato da NATO vojnici u Avganistanu, bukvalno, sa oružjem stražare ispred polja maka onih snaga koje su lojalne režimu u Kablu? Uništavaju se polja maka, ali samo Talibana, polja maka koja su zasejali ljudi koji podržavaju vladu u Kabulu čuvaju se, njih čuvaju vojnici NATO u Avganistanu. Kako sada da se borimo protiv narkotika, a NATO pakt čuva polja maka u Avganistanu?
Gospodine Samofalov, kako to da ćemo sada učlanjenjem u NATO ili slanjem svojih vojnika u takozvane međunarodne mirovne misije da se borimo protiv organizovanog kriminala, a postoji organizovani kriminal u našoj sopstvenoj zemlji? Time nije potreban…(Aplauz)

Hvala, gospođo Čomić. Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je neprimereno da bilo koji ministar, bez obzira kojoj stranci pripada, bez obzira na sav antagonizam koji ima prema SRS, dođe u Narodnu skupštinu i kaže – evo, ovi ljudi koji ovde sede ne predstavljaju nikoga, oni nisu narod.
Izvinite, koga onda predstavljamo? Mislim da se ovaj dom zove Narodna skupština Republike Srbije i da svih 250 ljudi koji ovde sede, predstavljaju narod. Mislim da ste vi, gospođo Čomić, morali na ovakvu uvredu, ne mene lično, i ne samo poslanika SRS, nego svih poslanika koji ovde sede, da reagujete i da zaštite dignitet, opet, kažem – ne, moj, nego dignitet Narodne skupštine Republike Srbije.
Takođe, želim da istaknem, gospodine Šutanovac, da ne primam platu u Narodnoj skupštini, a mogu da dam para za siromašnu decu koliko god treba, imam troje dece, i što se mene tiče, spreman sam uvek da pomognem, kad god treba. Ali, za razliku od vas koji pomažete tuđim parama, spreman sam da pomognem svojim. (Aplauz)
Takođe, gospodine Šutanovac, 'ajde da sad zanemarimo sve te velike priče, vi radikali ste ovakvi, onakvi, NATO pakt itd, 'ajde da se pozabavimo problemima koje imamo u našoj sopstvenoj kući. Treba da učestvujemo u međunarodnim misijama, navodno, da bi se borili protiv organizovanog kriminala, a imamo organizovani kriminal u našoj sopstvenoj otadžbini. Kako je moguće da jedna firma "Jugohemija" nabavlja sve, od vakcina protiv svinjskog gripa, pa do poslova kao što su remonti aviona, koji malo, malo, pa padaju? Hajde malo da se bavimo tim životnim pitanjima, pustite to što je bilo 1999, 2000, 2001. godine, znate vi to verovatno bolje od mene, jer ste tad bili aktivni u politici, za razliku od mene...
(Predsedavajuća: Dva minuta.)
dakle, samo gospođo Čomić, zaista vas molim, vaš zadatak nije da branite ministra od mene ili od poslanika SRS, nego da omogućite svima da koriste svoje poslaničko pravo. ...

Dame i gospodo narodni poslanici, da ne bi bilo nikakve dileme, iako gospodin Šutanovac očigledno nema nameru da sluša ovu raspravu, ali zbog građana Srbije i drugih narodnih poslanika, imam obavezu da razjasnim jedan nesporazum koji je izbio između gospodina Šutanovca, gospodina Vlajka Senića i mene.
Dakle, evo šta piše u toj famoznoj Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti UN od 10. juna 1999. godine: "Savet bezbednosti"…pa da ne citiram sve, "potvrđuje da će posle povlačenja dogovorenom broju jugoslovenskog i srpskog vojnog i policijskog osoblja biti dozvoljen povratak na Kosovo, radi obavljanja dužnosti u skladu sa Aneksom 2". Dakle, gospodin Šutanovac je spočitavao poslanicima SRS da ne znaju šta piše u Rezoluciji 1244. Međutim, iz ovoga što sam pročitao može da se izvuče sasvim suprotan zaključak, da nažalost ministar odbrane Republike Srbije…