Gospođo Đukić-Dejanović, zaista nisam imao nameru da vređam bilo koga, ni gospođu Nadu Kolundžiju, a pogotovo ne gospođu Malović. Prosto, ovo o čemu govorimo su činjenice. Te činjenice su vrlo bolne i neprijatne i kamo lepe sreće da se nikada nisu desile, ali su se, nažalost, desile.
Ti mladi ljudi koji će doći pod udar krivičnog zakonodavstva Republike Srbije morali su negde da vide da se kriminal isplati, da je kriminal društveno opravdan, da kriminal može da vam donese uspeh u životu. Od koga su to mogli da vide?
Najlakše je reći – mogli su da vide od SRS, ali od 2000. godine do danas, to je punih deset godina, mi u Srbiji imamo isti, kako biste vi reklim, sistem vrednosti. Oni koji su 10. oktobra bili akteri nasilja na ulicama Beograda 2000. godine su imali možda 10, 12, 13 godina. Oni se ne sećaju šta je bilo tih famoznih devedesetih godina, ali se i te kako sećaju šta se dešavalo u Srbiji od 2000. godine.
Snosi li vlast u Srbiji odgovornost zbog toga što je tim mladim ljudima ponudila jedan model ponašanja, jedan model uspeha u životu, koji je potpuno nenormalan – da se može postati bogat bez rada, da se može postati visoki državni funkcioner a da nemate ni jednog jedinog dana radnog staža, da se može nekažnjeno družiti sa mafijom?
Gospođo Đukić-Dejanović, ne znam da li ste pratili pre dva dana jednu emisiju na „BN televiziji“, gde je jedan od učesnika bio gospodin Dušan Janjić? Da li znate šta je rekao? Oni koji su izveli petooktobarsku revoluciju, od 1997. godine – pazite, to nisu moje reči, citiram čoveka, Dušan Janjić je bio jedna od sivih eminencija događaja od 5. oktobra – dakle, oni koji su promovisali petooktobarsku revoluciju su uspostavili veze sa kriminalnim strukturama još 1997. i 1998. godine.
Snose li oni bilo kakvu odgovornost za ono što se dešavalo na ulicama Beograda? Najlakše je reći da su krive navijačke grupe, da su krive pojedine nevladine organizacije i da je kriva Srpska radikalna stranka. To možete da kažete i ništa vas ne košta, ali uzroci tih problema su mnogo dublji i sežu u period od pre deset godina.
Da li se iko od vas oseća odgovornim zbog događaja od 10. oktobra 2010. godine? „Parada ponosa“ je bila guranje prsta u oko ogromnom broju građana Srbije zato što pokušavate da na silu ukinete kod građana moralnu svest. Zašto se „Parada ponosa“ ne održi u Skoplju? Zašto se ne održi u Podgorici? Zašto se ne održi u Prištini? Zašto se ne održi u Sarajevu? Zato što ovo podneblje u Evropi ima takvu moralnu svest da je nemoralno javno iskazivati homoseksualno opredeljenje. To nisam ja rekao, pitajte većinu građana u Srbiji, Crnoj Gori, Makedoniji, Bugarskoj, u BiH, svi će vam reći isto. To je jedna istorijska činjenica.
Uprkos tome što ste znali da će javno manifestovanje homoseksualizma izazvati revolt kod građana Srbije, vi ste na silu boga hteli da se to održi i kada se održalo, kada se desilo nasilje, onda su krivi nasilnici. Jesu, ali ne u potpunosti. Krivi ste i vi, razne DOS-ovske garniture od 2000. godine pa do danas. I, krivi su oni koji nisu poštovali Zakon o javnim okupljanjima. Tamo lepo piše – ako se proceni da neki skup ima visok bezbednosni rizik, ne može da se dozvoli njegovo održavanje. Znali ste da „Parada ponosa“ nosi u sebi veliki bezbednosni rizik. Imali ste izveštaje BIA i uprkos tome dozvolili ste da se ta „Parada ponosa“ održi.
Zašto sve ovo govorim, gospođo Đukić-Dejanović? Ne da bih opravdao nasilje, ne da bih pravdao nasilnike, ne da bih vređao bilo koga. Duboko poštujem, kao koleginicu, Nadu Kolundžiju i gospođu ministarku i sve ostale kolege narodne poslanike, ali hoću da vam skrenem pažnju, ako imate volju da saslušate, da su uzroci onoga što se desilo 10. oktobra mnogo dublji nego što se to vama čini iz ove perspektive.
Mislite da ćete produženjem pritvora i povećavanjem broja situacija u kojima može da se odredi pritvor da rešite problem. Nećete. Rekao sam, i ponoviću još jednom, uzmite bilo koji udžbenik, Politika suzbijanja kriminaliteta, koji su glavni faktori u suzbijanju kriminaliteta – prosvetni sistem, mediji, odgovarajući kulturni model koji mora da se ponudi mladoj generaciji.
Da li ste vi to ponudili mladoj generaciji? Ne. Gde je dokaz? Izjava gospodina Božidara Đelića da imamo problem sa velikim brojem članica EU zato što veliki broj građana Srbije beži iz Srbije. Zašto beži? Jer u Srbiji ne vidi svoju ekonomsku i socijalnu perspektivu, a prošlo je deset godina otkako ste došli na vlast, otkako ste obećali da će Srbijom da poteku med i mleko. Gde je med, gde je mleko? Nema ih nigde. Da li je to jedan od razloga za ono što se desilo 10. oktobra?
I, naravno, nešto što ne može da se ne kaže – kako je moguće da je Srbija jedina država u Evropi gde postoji društveno prihvatljivo i društveno neprihvatljivo nasilje? Kada treba da se preuzme vlast, onda je svako nasilje dobrodošlo. Svet su obišle fotografije revolucionara od 5. oktobra koji iz Narodne skupštine iznose umetničke slike, fotelje, koji nose mitraljeze. To su tada bili junaci, heroji, borci za slobodu, demokratiju, protiv omraženog režima Slobodana Miloševića. Posle deset godina, onaj ko razbije izlog, onaj ko ukrade patike je nasilnik. Izvinite, nasilje je i jedno i drugo.
Srpska radikalna stranka je poslednja kojoj možete da prigovarate da smo protiv ljudskih prava i sloboda, ne samo zbog toga što smo podneli amandmane na ovaj, kako vi kažete, zakon o izmeni Zakonika o krivičnom postupku, nego moram da vas podsetim na još jednu činjenicu: kada je 2000. godine, uoči 5. oktobra, Slobodan Milošević hteo da donese zakon o borbi protiv terorizma Srpska radikalna stranka je bila protiv, jer smo smatrali da se tim zakonom drastično narušava pravni poredak u Srbiji i da se krše ljudska prava i slobode. Zato što smo bili protiv kršenja ljudskih prava i sloboda i 2000. godine, zbog toga smo protiv tog koncepta i sada, u 2010. godini. Hvala, gospođo Đukić-Dejanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, vi mene, gospođo Kolundžija, zaista niste razumeli. Niti mrzim bilo koga, pogotovo ne vas, niti sam pozivao na nasilje, niti sam odgovoran za piramidalne banke, niti sam odgovoran za rat u Hrvatskoj, u Bosni i Hercegovini itd.
Ali, da bih vam dokazao koliko niste u pravu, pozvaću u pomoć nikog drugog do Ivu Andrića. Ivo Andrić je napisao jednu pesmu u prozi, koja se zove, ima malo tužan naziv, „Pogrebna pesma“. U toj pesmi u prozi navodi se slučaj jednog siromaha koji je ušao nekom bogatašu na tavan i odneo neko meso i, naravno, digla se kuka i motika da se taj siromah najstrože kazni, a Ivo Andrić onda sjajno završava jednom rečenicom: „Vi kažete da tog čoveka treba kazniti, i ja kažem da treba, ali kad biste svi vi koji ste samo jednom dirnuli u tuđe dočekali tane, plašim se da carski arsenal ne bi imao toliko metaka za svu tu hrpu poštenih hajduka.“
Dakle, gospođo Kolundžija, kaznite vi nasilnike od 10. oktobra, ali onda država svom snagom neka kazni one koji su odgovorni za pljačkašku privatizaciju, koji su stotine hiljada ljudi ostavili bez posla, koji su krivi za to što u 2010. godini mladi ljudi beže iz Srbije kao da je 1991. i 1992. Izvolite, kaznite sve to. Nemojte samo da kažnjavate neke, a druge da ne kažnjavate, jer onda to nije vladavina prava, onda je to selektivna primena prava. Selektivna primena prava je pravno nasilje.
Sada hoćete da suzbijete nasilje, a sami ga promovišete. Važe li u ovoj državi zakoni jednako za sve? Po Ustavu važe, a u praksi ne važe. To je naš problem.
Najlakše je obračunati se sa grupom huligana. To može svaka država na svetu da uradi. Uopšte ne znam čemu tolika fama oko toga šta se desilo 10. oktobra. Huliganstvo je nešto što može da se reši, ali uzroci huliganstva, gospođo Kolundžija, ne mogu da se reše ni produžavanjem pritvora, ni povećavanjem broja slučajeva u kojima može da se odredi pritvor. To je ono što vi ili ne razumete ili nećete da razumete. Uporno pokušavate sebe da amnestirate…
(Predsednik: Vreme. Država ima svoje instrumente za razračun sa huliganstvom, znate.)
Završavam. Sebe pokušavate da amnestirate time što se vraćate na devedesete godine. To jednostavno nije tačno, jer ste na vlasti punih deset godina, isto onoliko koliko je bio i Slobodan Milošević.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao što sam rekao, amandmansko rešenje kolega iz Liberalno-demokratske partije, koje je Vlada prihvatila, problematično je iz više razloga.
Prvo, amandman se suštinski odnosi na materijalno-krivično zakonodavstvo, na element bića krivičnog dela i apsolutno je deplasiran na terenu krivično-procesnog zakonodavstva. Čudi me da je Vlada ovaj amandman prihvatila.
Drugi, mnogo važniji razlog je što će u praksi ovakvo amandmansko rešenje, koje će biti ugrađeno i u ZKP, biti samovoljno primenjivano, zato što ne postoji nijedna definicija u Krivičnom zakoniku o tome šta je nasilje.
Zdravorazumski posmatrano, nasilje je svaki akt na nečiji integritet, kako fizički, tako i psihički. Ako nasilje tako definišemo, onda, recimo, u krivičnom delu koje se zove, recimo, sitno delo krađe, utaje i prevare može da bude elemenata nasilja. Ako nekom danas u ova teška ekonomska vremena izvučete novčanik iz džepa u kome neka baka koja ide na pijacu ima 1000 dinara, ona će zbog toga ne samo da pretrpi materijalnu štetu, nego verovatno i da doživi stres, duševni bol. Da li je duševni bol atak na nečiji fizički i psihički integritet? Svakako jeste. To znači da se spisak krivičnih dela na koja će se odnositi ovakvo zakonsko rešenje proširuje preko razumnih granica.
Dakle, ovde se neće raditi samo o tome da će neko ko nekom razbije glavu, slomi ruku ili nanese neku težu povredu doći pod udar ove odredbe. Ko zna ko sve može da dođe pod udar ove odredbe, jer za jednog sudiju nasilje može da bude ako nekom razbijete glavu staklenom flašom, a za nekog drugog sudiju i kada mu izvučete novčanik iz džepa ili kada mu izbušite gume na kolima. Sve to može da bude atak na nečiji fizički, odnosno psihički integritet.
Drugim rečima, arbitrarna nejednaka primena zakona ovde će moći da dođe u obzir, jer imamo jedan pojam koji nije prethodno definisan. Čim nešto nije prethodno definisano na jasan način, a to mora da bude definisano Krivičnim zakonikom, a ne Zakonikom o krivičnom postupku, imaćemo široko polje za različito i samovoljno tumačenje prava. A gde je samovoljno i nejednako tumačenje prava kobnije, nego kada je u pitanju krivično zakonodavstvo? Zato je za nas amandman kolega iz LDP-a neprimenljiv.
Ovde se postavlja još jedno pitanje, gospođo Malović, koje nema neposredne veze samo sa ovim amandmanom, nego sa jednim mnogo važnijim pitanjem. Stari pravnici su rekli: „Ius criminale semper est reformandum“ – krivično zakonodavstvo stalno treba reformisati. Ali, imam utisak da se kod nas sa tom reformom krivičnog zakonodavstva prešla granica, da je ta reforma krivičnog zakonodavstva, što bi rekao Slobodan Jovanović, oterana u krajnost.
Naime, ako uzmete samo tekst Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku, ovu verbalnu dijalektiku ne mogu da razumem, dakle: u Zakoniku o krivičnom postupku, pa onda u zagradi „Službeni list SRJ“ 70/2001, 68/2002, pa onda „Službeni glasnik RS“ 58/2004, 85/2005, 115/2005, 49/2007, 20/2009 i 72/2009. Od 2001. godine osam izmena Zakonika o krivičnom postupku!
Ono što je još neverovatnije, kada god se menja Zakonik o krivičnom postupku Vlada nam kaže – ovo je sada evropski standard; kada god Vlada dođe u Narodnu skupštinu ona nas uverava – evo, došli smo sa jednim evropskim rešenjem, potpuno usklađenim sa evropskim zakonodavstvom, sa civilizacijskim dostignućima. Ne prođe godinu dana, Zakonik mora da se menja. Ko nije bio u pravu? Ili nije u pravu Vlada danas kada nam tvrdi da je ovo zakonsko rešenje usklađeno sa evropskim standardima ili nije bila u pravu, recimo, ni 2009, ni 2007, ni 2001, ni 2004. ni 2005. godine, kada nas je isto ovako uveravala – ovo je sada evropski standard.
Izvinite, da li je negde propisano šta jeste a šta nije evropski standard u domenu krivičnog zakonodavstva, kako materijalnog tako i procesnog? Ako jeste, molim vas, Vladu Republike Srbije, sledeći put kada nam budete dostavljali predlog zakona nemojte da ovde gde piše „Izjava o usklađenosti propisa sa propisima Evropske unije“ stoji crtica. Iz ovoga se ne vidi da li je ovaj propis usklađen sa propisima EU ili ne. Kažite – to i to je evropski standard, mi smo to usvojili ili nismo usvojili. Ispada da mi svake godine izmišljamo šta je to evropski standard. To je problem.
Suštinski i najveći problem – kada god se često menja krivično zakonodavstvo, i materijalno i procesno, u velikoj meri se atakuje na ljudska prava i slobode. Ako i u jednoj pravnoj oblasti treba imati meru sa novotarijama, sa izmenama, sa noveliranjem, onda je to oblast krivičnog zakonodavstva. Gde god možete čoveku da uskratite neka elementarna dobra (to je pre svega sloboda), a to se upravo čini krivičnim zakonodavstvom, tu Vlada mora da bude jako obazriva kada nešto menja.
Međutim, moj utisak i utisak mojih kolega iz SRS je da se skoro sve vlade Srbije od 2001. godine bukvalno igraju sa izmenama krivičnog zakonodavstva. Ne prođe godinu dana, a mi nešto menjamo. To nije ozbiljna država, to nije ozbiljan pravni poredak, to ni na koji način ne doprinosi vladavini prava. Naravno da ne doprinosi, nego upravo ide na štetu elementarnih ljudskih prava i sloboda.

Hvala vam, gospođo Đukić-Dejanović, na ljubaznosti. Samo kratko. Šta je pritvor, kolega Mikoviću? Pritvor je mera koja obezbeđuje da okrivljeni prisustvuje krivičnom postupku. Je li tako? Procesni institut. Šta je problematično? To što vi na jedan procesni institut veštački kalemite jedan materijalni institut, a to je pojam „element nasilja“, a da prethodno u Krivičnom zakoniku RS nije definisano šta nasilje uopšte jeste.        
Molim vas, sada zanemarite, apstrahujte kolika je kazna propisana, nego se koncentrišite na pojam „element nasilja“. Imamo li mi neki propis u kome se kaže – nasilje je to i to? Nemamo. Da ga imamo, ovo ne bi bilo toliko problematično, ali budući da ga nemamo, postoji objektivna opasnost (ne kažem da će to sigurno da se desi, ali objektivno može da se desi) da sudovi na različite načine tumače taj pojam nasilja, pa će u jednom slučaju kao nasilje da se shvati isključivo atak na nečiji fizički integritet, a u nekom drugom slučaju možda i atak na nečiji psihički integritet.
Dakle, u nekim slučajevima pojam nasilja će biti usko shvaćen, a u nekim slučajevima široko, pa čak i preširoko. U krajnjoj liniji, to će dovesti do toga da sudovi nejednako primenjuju jedan isti propis – Zakonik o krivičnom postupku.
Ako je elementarno ustavno načelo da su svi građani pred zakonom jednaki, to između ostalog znači da se zakon mora na jednak način primenjivati u svim situacijama. U ovoj situaciji kakvu mi sada imamo, jer ste usvojili amandman kolega iz LDP, objektivno se postavlja kao problem da Zakonik o krivičnom postupku u onoj oblasti koja se tiče određivanja pritvora neće biti jednako primenjen, jer jedan važan prethodni pojam, pojam nasilja, nije definisan Krivičnim zakonikom Republike Srbije, nego će sudovi kazuistički, od slučaja do slučaja, da tumače kada nasilje postoji, a kada ne postoji. To je problem.

Hvala lepo. Samo kratko i neću se više javljati za reč.
Gospodine Mikoviću, ovde se radi o tome, ne znam koje reči da izaberem da bih vam objasnio, da se amandmanom definiše biće krivičnog dela, radnja izvršenja. Konkretno, nasilje je radnja izvršenja krivičnog dela. Radnja izvršenja krivičnog dela, biće krivičnog dela, ne reguliše se Zakonikom o krivičnom postupku, nego Krivičnim zakonikom. Zato je amandman problematičan.
Uopšte nije problematično ovo što ste prethodno navodili pod kojim okolnostima se pritvor može odrediti. To su sve procesni instituti. Ali, element nasilja jeste element bića krivičnog dela. U svakom dobrom krivičnom zakonodavstvu elementi bića krivičnog dela prethodno moraju biti definisani. Znamo kad postoji umišljaj, kad postoji nehat, kad postoji podstrekavanje, pomaganje itd., ali vas sad pitam – kada postoji nasilje? Da li je nasilje samo ako neko nekome nanese fizičku povredu ili ako neko nekog uvredi, pa čovek pretrpi, to se malo nesrećno kaže - duševni bol? To je problematično.
Dakle, amandmanom koji se odnosi na procesni zakon se u stvari posredno utiče na izmenu Krivičnog zakonika. To je ono što nije dobro. Ako želimo da Republika Srbija bude pravno uređena država, posebno u oblasti krivičnog zakonodavstva, onda prethodno treba razjasniti šta se definiše Krivičnom zakonikom, a šta se definiše Zakonikom o krivičnom postupku.
Ovaj amandman se, gospodo, samo formalno odnosi na Zakonik o krivičnom postupku. Suštinski, njime se dopunjuje biće čitavog niza krivičnih dela, a to je materija Krivičnog zakonika Republike Srbije.

Za ovaj minut, koliko je ostalo našoj poslaničkoj grupi, moram da kažem da nisu ispunjeni Ustavom propisani razlozi da izmene Zakonika o krivičnom postupku stupe na snagu narednog dana od dana objavljivanja.
Ako pročitate obrazloženje Predloga zakona, videćete da će se ako zakon ne stupi na snagu narednog dana od dana objavljivanja, nego se sačeka onaj klasičan rok od osam dana, dovesti u pitanje bezbednost zemlje, prava građana i funkcionisanje državnih organa, što praktično znači da se Republika Srbija nalazi, maltene, u opsadnom stanju. Ma koliko da Republika Srbija ima problem sa organizovanim kriminalom ili nekim drugim vidovima kriminala, to još uvek ne znači da će, ako zakon ne stupi na snagu osmog dana od dana objavljivanja nego stupi sledećeg dana, nastati neke nepopravljive štetne posledice.
Sve u svemu, iz onoga što nam je Vlada predložila jasno proizlazi, bez obzira na sav napor vladajuće koalicije da nas uveri u drugačije, da se ovaj zakon ipak donosi zbog jedne specijalne situacije, a to je sutrašnji fudbalski meč između Crvene zvezde i Partizana. Čim se jedan zakon donosi ne za neke opšte situacije i za unapred neodređen broj slučajeva, već zbog jedne posebne, unapred određene situacije, to znači da je zakon sam po sebi problematičan.

Dame i gospodo narodni poslanici, Srpska radikalna stranka već duže vreme postavlja isto pitanje u Narodnoj skupštini, ja ću to učiniti ovoga puta. Pitanje je za Vladu Republike Srbije. Pošto ovde sedi ministar u Vladi Republike Srbije, tim pre da iskoristim priliku da pitam Vladu Republike Srbije šta će da učini povodom zaštite jednog od najelementarnijih ljudskih prava, prava na život dr Vojislava Šešelja, koji se od 2003. godine nalazi u pritvorskoj jedinici Haškog tribunala i kome je u poslednja dva meseca drastično pogoršano zdravstveno stanje, pošto ima u kontinuitetu visok krvni pritisak, tahikardiju i aritmiju?

Srpska radikalna stranka skoro dva meseca upućuje apel nadležnim državnih organima i obaveštava domaću i svetsku javnost da se u glavama pojedinih moćnika u Haškom tribunalu i onih koji stoje iza Haškog tribunala stvaraju ideje da bi u slučaju Vojislava Šešelja mogli da ponove isti scenario kao i u slučaju Slobodana Miloševića, a to je da na neki način ubiju onoga protiv koga nisu uspeli da dokažu ništa i koga drže u pritvoru već skoro osam godina.

Apel SRS je apsolutno zasnovan na Ustavu Republike Srbije. Pre svega je zasnovan na članu 13. Ustava Republike Srbije, prema kome Republika Srbija štiti interese svojih građana koji se nalaze u inostranstvu, i zasnovan je na članu 32. Ustava Republike Srbije koji garantuje, između ostalog, svakom građaninu Republike Srbije da mu se sudi u razumnom roku.

Želim da vas podsetim, gospodine Ugljanin, da se Vojislav Šešelj nalazi u pritvorskoj jedinici Haškog tribunala od februara 2003. godine, da će u februaru 2011. godine biti punih osam godina kako se Vojislav Šešelj nalazi u pritvoru, a da suđenje nije završeno. Da se to dešava u nekom engleskom, američkom, francuskom ili nemačkom sudu, verovatno bi taj sud bio raspušten.

Neshvatljiva je nebriga države kada je u pitanju zdravstveno stanje Vojislava Šešelja. Mi tu nebrigu tumačimo tako što vi u Vojislavu Šešelju očigledno ne vidite građanina Republike Srbije, nego predsednika SRS. Mi od vas tražimo da u njemu vidite čoveka, da vidite građanina Republike Srbije, isto onako kako vidite i sve druge građane, i da preduzmete sve mere koje su u nadležnosti Vlade Republike Srbije i nadležnih resornih ministarstava da ustanu u odbranu prava na život Vojislava Šešelja.

Moram da kažem da je Srpsku radikalnu stranku zabrinula izjava gospođe Nade Kolundžije koja je data u Narodnoj skupštini pre nekoliko dana i koja se otprilike svodi na sledeće: Vojislav Šešelj je dobrovoljno otišao u Haški tribunal, niko ga nije terao i šta mu mi sada možemo, ako i umre tamo, mi ga nismo terali, to je njegova borba, šta se nas tiče položaj Vojislava Šešelja u Haškom tribunalu.

Sada se postavlja pitanje, kakvu vi to poruku, gospodo iz vladajuće koalicije, šaljete preostaloj dvojici haških optuženika generalu Ratku Mladiću i Goranu Hadžiću – predajte se dobrovoljno, a šta će biti sa vašim životima, da li će vam biti dokazana krivica, da li će vam biti ugroženo zdravstveno stanje u Haškom tribunalu, šta je to nas briga.

Mi smo imali često priliku da čujemo od predstavnika vlasti, tako je bilo i u slučaju Vojislava Šešelja, tako je i u slučaju preostale dvojice haških optuženika, da oni treba u Haškom tribunalu da dokažu svoju nevinost. Čuli ste za tu formulaciju, gospodine Ugljanin. Svuda u svetu tužilaštvo dokazuje krivicu, samo u slučaju Haškog tribunala onaj ko je optužen treba da dokaže da je nevin.

Taj težak zadatak je Vojislav Šešelj obavio, dokazao je da je nevin, potpuno je razbio koncepciju tužilaštva i oba glavna tužioca Haškog tribunala, Karla del Ponte, evo i sada Serž Bramerc, doživeli su potpunu blamažu, jer za skoro osam godina nisu uspeli da dokažu nijednu tačku optužnice. Onda se neko dosetio – pošto nismo uspeli da dokažemo krivicu Vojislava Šešelja, hajde da mu pogoršamo zdravstveno stanje, hajde da ponovimo scenario kao u slučaju Slobodana Miloševića i da se na najelegantniji mogući način izvučemo iz procesa protiv njega.

Molim vas, gospodine Ugljanin, vas i Vladu, da ne dozvolite da se desi još jedno ubistvo građanina Republike Srbije u Haškom tribunalu.

(Predsedavajuća: Pet minuta.)

Završavam. Vi možda ne možete da utičete na to kada će postupak protiv Vojislava Šešelja biti okončan, ali i te kako možete da preuzmete sve mere koje su u vašoj nadležnosti da zaštite život i i te kako ugroženo zdravlje predsednika SRS.

Dame i gospodo narodni poslanici, neću reći ništa novo ako kažem da je osnovni princip u međunarodnim odnosima princip reciprociteta. Mislim da je Srbija jedina država u svetu gde ima političara koji kažu – dobro, nema veze što je neka država priznala kao novostvorenu državu jedan deo naše državne teritorije, šta to ima veze da mi ekonomski i finansijski sarađujemo sa tom državom.
Sumnjam da bi takav stav imala Francuska da joj neko okupira i prizna kao nezavisnu državu Korziku. Sumnjam da bi takav stav imala Nemačka da joj neko okupira i prizna kao nezavisnu državu Bavarsku, ili Velika Britanija da joj neko otme Vels.
U Srbiji ima dosta političara i praktično je to mejnstrim u političkoj misli vladajuće koalicije – nema veze što nama neko narušava suverenitet i teritorijalni integritet, mi sa tom državom treba da uspostavljamo odnose kao da se ništa nije desilo. Sada se postavlja pitanje, koja je cena te saradnje?
Meni je žao što se u raspravu o ovim sporazumima uključio samo gospodin Omeragić ispred vladajuće koalicije. Time uopšte ne želim da potcenim gospodina Omeragića kao nekompetentnog sagovornika, nego mislim da je ovo pitanje za stranku koja je vodeća u vladajućoj koaliciji, a koja je zaista trebalo da da neke važne odgovore, ne samo Srpskoj radikalnoj stranci, nego svim građanima Srbije.
Dakle, nije ništa sporno u želji da se sarađuje sa nekom državom na ekonomskom planu, ali se postavlja pitanje koja je politička cena te saradnje. Ja moram da podsetim i gospodina Omeragića i poslanike vladajuće koalicije koji će glasati za ratifikaciju sporazuma sa Turskom da Srbiju i Tursku opterećuju brojni događaji iz naše davne prošlosti. Neću o tome, postoji nešto što je mnogo važnije.
Ne znam da li vam je poznato, gospodine Omeragiću i vama gospodo iz vladajuće koalicije, iz drugih političkih stranaka, da je jedanaest turskih aviona učestvovalo u NATO agresiji na SRJ 1999. godine. Za SRS to nije beznačajan podatak.
Postavlja se pitanje, zbog čega Turska insistira da ekonomski ulaže samo u pojedine delove Srbije? Otkud turski interes da investira u Rašku oblast i kako to da su se problemi u Raškoj oblasti pojavili nakon što je potpisana tzv. Istanbulska deklaracija i nakon što je Boris Tadić, bez da je pitao građane Srbije i Narodnu skupštinu Republike Srbije, maltene Republiku Srbiju stavio pod međunarodni protektorat Turske i izabrao Tursku da ona štiti naše političke i ekonomske interese prema trećim zemljama?
To su neka vrlo zanimljiva pitanja, na koja mi do danas nismo dobili nijedan odgovor. Nije problem u Turskoj, već je problem u nama.
Mi smo juče vodili jednu raspravu o tome da su najveći problem države Srbije huligani i tzv. navijačke grupe. Ja uopšte ne umanjujem značaj problema koji država Srbija ima kada su ove stvari u pitanju. Apsolutno, niko iz SRS ne opravdava bilo kakav oblik političkog ili fizičkog nasilja, uvek smo bili protiv toga, ali koristim ovu priliku da podsetim gospodina Omeragića, sa kojim danas vodimo vrlo živu i argumentovanu raspravu, i sa njegove i sa naše strane, ali i poslanike iz vladajuće koalicije, pre svega poslanike Demokratske stranke, na jedan dokument koji je vrlo važan za vladajući koaliciju.
To je izveštaj Evropske komisije o Srbiji za 2010. godinu. Prosto neverovatno, kada uzmete taj izveštaj, tamo nećete naći ni na jednoj stranici da je ključni problem države Srbije divljanje navijača. Tamo su apostrofirane, ako sam ja dobro razumeo, tri stvari koje sprečavaju brzu integraciju Srbije u EU. S jedne strane, visok stepen korupcije. Jedna smo od najkorumpiranijih država u svetu i na tom planu sve DOS-ovske vlasti od 2000. godine su pale na ispitu.
Drugi problem je problem reforme pravosuđa, koja očigledno nije dala nikakve pozitivne efekte. Sudovi su preopterećeni. Plate sudskog administrativnog osoblja su mizerne i o tome govori ovaj generalni štrajk. Sudovi su neefikasni, da ne govorim o tome da se nalaze pod velikim političkim pritiskom.
Kao treći problem u izveštaju Evropske komisije navodi se to što vlast u Srbiji nije donela zakon o restituciji imovine. Srpska radikalna stranka je protiv toga da se izvrši restitucija imovine, jer smatramo da je to i u političkom i u ekonomskom smislu štetan potez.
Sve ovo vam govorim da bih vam pokazao da ova fama koja već jedanaest dana kruži Srbijom, kako su navijačke grupe glavni problem u državi Srbiji, jednostavno nije tačna. Država Srbija se suočava sa mnogo većim problemima, o kojima vlast ćuti.
Mi smo već jedanaesti dan pod teškom medijskom artiljerijom. Sve je u državi Srbiji super, sve ekstra funkcioniše, nikakvih problema nemamo, još samo nekako da rešimo to pitanje da li će se odigrati derbi između Crvene zvezde i Partizana i državom Srbijom će da poteku med i mleko, ali to nije tako. Bilo bi dobro da je tako, ali, i na vašu i našu žalost, nije tako.
Vratio bih se sad malo i na ono što je rekao gospodin Ugljanin, da treba da se otvaramo prema svetu. Znate, veliki engleski filozof Frensis Bekon izrekao je jednu sjajnu misao o srednjovekovnoj metafizici i rekao: „Srednjovekovna metafizika je bila sjajni sistem ideja, veličanstveni, vrlo duboki, ali taj sistem ideja ima samo jedan problem - ne daje nikakve praktične rezultate.“
Otprilike, to isto može da se kaže i za politiku DOS-a od 2000. godine. Sve je to super, saradnja sa svetom, korak napred, vizna liberalizacija, SSP, beli šengen, ali, gospodo, kad podvučete crtu ispod svega toga, i u političkom i u ekonomskom smislu Srbija od svega toga ima samo štetu.
Navedite mi jednu zemlju, vodeću zemlju EU koja je danas prijateljska prema Srbiji. Naravno, ako izuzmemo ove slatkorečive izjave koje se daju pred televizijskim kamerama, kako smo mi lider u regionu, kao, oni pružaju obe ruke za saradnju itd. Ali, ne vidim da je državi Srbiji išta bolje od tih izjava. Da ne govorim o tome da je većina, zapravo da su dve trećine članica EU priznale nezavisnost Kosova i Metohije, da nam se pojavio problem u Raškoj oblasti. Nije se pojavio od juče, naravno, ali ovih dana je eskalirao.
Priče o tome da Srbija ulazi u EU čim malo pooštrimo ovo krivično zakonodavstvo i sredimo ove navijačke grupe i pojedine nevladine organizacije, odmah sutra ulazimo u EU, to jednostavno, gospodine Omeragiću, nije tačno.
Što se tiče jednog takođe važnog problema, o kojem vlast u državi Srbiji ćuti, EU menja neke ključne stavove, za koje vi verujete da predstavljaju njen sistem vrednosti. Ne znam da li ste čuli, u stvari, verovatno ste čuli, pošto je to bila vest dana u nedelju, kada se gospođa Angela Merkel u Nemačkoj obraćala omladini svoje partije rekla je nešto... Da je to rekao neko iz SRS ili, ne daj bože, iz neke druge opozicione stranke, bio bi proglašen za klerofašistu. Žena je mrtva hladna, što bi rekao naš narod, izjavila – nema šanse da više bilo ko dođe kao imigrant u Saveznu Republiku Nemačku ako ne zna nemački jezik. Otvoreno je priznala da je koncept multikulturne Nemačke i multikulturne Evrope propao.
Zašto vam sve ovo govorim? Zato što zemlje članice Evropske unije očigledno počinju da razmišljaju isključivo o svojim interesima, kako političkim tako i ekonomskim. U Evropskoj uniji, gospodo iz vladajuće koalicije, nema ni altruizma, nema ni solidarnosti, nema ni ljubavi, nema ni idealizma, postoji čist i ogoljen interes. To je možda sebično, to možda nije lepo, nije prijatno, ali je tako.
Sada se postavlja pitanje, ako vodeće zemlje članice EU vode računa isključivo o svojim interesima, zašto to ne radi država Srbija? Kako je moguće da neko može da glasa za ratifikaciju bilo kakvog sporazuma sa državom koja ne samo da je formalno priznala Kosovo i Metohiju, nego afirmiše tu tzv. kosovsku nezavisnost u međunarodnim odnosima?! Turska je praktično preuzela na sebe da bude neko ko će da afirmiše novonastalu republiku Kosovo. Da li je to za vas problem? Za Srpsku radikalnu stranku jeste. Ako mi ne budemo cenili naše interese, i političke i ekonomske, izvinite, ko će da ih onda uzima u obzir? Apsolutno niko.
Gospodin Omeragić se, u želji da argumentuje svoje stavove, pozvao na primer Ruske Federacije. Izvinite, meni se to ne čini mnogo logičnim. Crna Gora nije bila autonomna pokrajina u sastavu Republike Srbije, nego je bila jedna od federalnih jedinica, najpre u SRJ, pa onda u državnoj zajednici SCG. Kosovo i Metohija jeste još uvek, po Ustavu RS i po Rezoluciji 1244, autonomna pokrajina u sastavu Srbije. Apsolutno nema nikakve veze to što se desilo sa Crnom Gorom sa onim što se dešava sa Kosovom i Metohijom. Ruska Federacija nije priznala Kosovo i Metohiju i ma koliko vi umanjivali značaj tog njenog čina, to je za Srbiju od izuzetne važnosti.
Gospodin Dragan Stevanović je na vrlo lep način pokazao, nemamo mi ništa protiv saradnje, u ekonomskom smislu, ni sa Rusijom, ni sa Kinom, ni sa bilo kojom zemljom van kruga zemalja EU. Ne da nemamo ništa protiv, apsolutno smo za. Mi smo za to bili i 1991, 1995. i 2010. godine, ali nije se promenila ekonomska politika SRS, nego se promenila ekonomska politika vladajuće koalicije. Vi ste shvatili, posle dvadeset godina, da ne možete da dobijete ekonomsku utakmicu sa EU. Zato ste se okrenuli Rusiji i Kini. Zato što ste shvatili da jedino sa tim zemljama mi možemo da ostvarimo neku ekonomsku i trgovinsku saradnju koja će biti pozitivna za Srbiju.
Naravno, oni koji nas slušaju sada će da postave pitanje – kakve sve to veze ima sa vizama? Ima velike veze. Ovih dana, zapravo od 10. oktobra u Republici Srbiji je stvorena slika o tome da će odmah biti ukinute bele šengen vize zato što se desilo divljanje u Beogradu i u Đenovi i da pojedine zemlje u EU ozbiljno razmišljaju o tome da Srbiju skinu sa te takozvane bele šengen liste. Međutim, juče je Republiku Srbiji obišla agencijska vest da, kada su u pitanju vize, problem nisu navijači Zvezde i Partizana, nego sve veći broj građana Srbije koji beže glavom bez obzira u treće zemlje, pre svega u zemlje EU, zato što u Republici Srbiji ne vide svoju ekonomsku i socijalnu perspektivu.
To je problem o kojem treba da raspravlja srpski parlament, a ne da glavno pitanje u Srbiji bude da li ćemo zabraniti „Obraz“ i da li ćemo zabraniti „Alkatraz“. Uzgred budi rečeno, „Alkatraz“ teško da možete da zabranite, jer nije registrovan. To samo govori o tome koliko oni koji govore o tome apsolutno ne poznaju materiju.
Dakle, država Srbija, gospodo iz vladajuće koalicije, ima neke mnogo, mnogo ozbiljnije probleme nego što su oni sa „juga“ ili ovi sa „severa“, nego što je ova ili ona navijačka grupa, ali se vi sa tim problemima ne suočavate, vi od tih problema bežite.
Izgleda apsurdno, ali je istinito: da nije ove i ovakve, ma šta mi o njoj mislili, Evropske komisije, teško da bi u domaćim medijima iko prozborio o tome koji su suštinski problemi Srbije. Ali, nekako Evropska unija, ma koliko da se vi njoj dodvoravate, ma koliko da hiljadu puta na dan kažete da ste za EU, ne propusti priliku da vama, velikim evropejcima, lupi vruć šamar.
Vama bi verovatno odgovaralo da u svakom izveštaju Evropske komisije stoji da su glavne prepreke na putu Srbije u EU Ratko Mladić, Goran Hadžić, „Alkatraz“, „Ultra bojs“, „Obraz“, „Srpske dveri“ itd., ali toga tamo nema. Tamo se govori o korupciji, o neefikasnom pravosuđu, o tome da mnoge, tobože nezavisne, institucije ne funkcionišu, da ih vi dezavuišete itd. To su zapravo pravi problemi sa kojima se država Srbija suočava.
Završavam, da bi i moje kolege imale dovoljno vremena da kažu nešto o ovoj tački dnevnog reda. Dakle, podržavamo ratifikaciju sporazuma sa svim onim državama koje su prijateljske prema nama, koje Srbiju doživljavaju kao ravnopravnog partnera u međunarodnim odnosima, ali ne možemo da podržimo ratifikaciju sporazuma sa Turskom zato što Turska pokazuje iz dana u dan da nije suštinski prijateljska prema Srbiji, priznala je Kosovo i Metohiju i ne poštuje suverenitet i teritorijalni integritet Republike Srbije. To ne znači da mi mrzimo Tursku, nego da volimo Srbiju.

Dame i gospodo narodni poslanici, na početku želim da kažem da SRS neće glasati za predloženi tekst deklaracije iz jednog jedinog razloga: ova deklaracija treba da predstavlja političku veš-mašinu u kojoj treba da se opere savest onih narodnih poslanika koji su glasali pre nekoliko meseci za to da se u Srebrenici desilo nešto što se nije desilo, dakle, da je srpski narod kolektivno odgovoran za navodni zločin genocida nad Muslimanima u Srebrenici.
Kada pročitate tekst deklaracije, prvo što pada u oči jeste da su oni koji su pisali ovaj predlog deklaracije zaista pažljivo vodili računa da deklaracije ne odiše suviše nacionalnim tonovima, da nam sutra neko ne bi zamerio, kad kažem nama mislim, naravno, na skupštinsku većinu koja će ovo da izglasa, da smo bili suviše veliki nacionalisti, da smo bili suviše agresivni i da smo bili suviše ratoborni.
Pa su se pisci Predloga deklaracije dosetili da iskoriste sintagmu - srpski narod i građani Srbije, da slučajno ne piše samo zločini nad srpskim narodom, nego smo se ogradili time što smo rekli – da, desili su se zločini nad Srbima, ali su se desili zločini i nad građanima Srbije.
Čak se u preambuli ove deklaracije kaže da Narodna skupština oseća duboko žaljenje za žrtvama koje su pretrpeli drugi narodi i, zamislite, nacionalne manjine. Sada, kada čovek čita tekst predloga deklaracije, a da ne zna zaista šta se desilo od 1990. godine pa do danas, teško da bi mogao da sabere dva i dva, i teško da bi mogao da dođe do te toliko željene istorijske istine o tome šta se zaista desilo na prostorima bivše Jugoslavije u proteklih 20 godina.
Predlagači ove deklaracije propustili su da objasne građanima Srbije, da objasne svetskoj javnosti kako se u stvari i zašto se u stvari desilo sve ono što se desilo od 1990. godine? O tome u ovoj deklaraciji ni jedne jedine reči.
Zašto su se desili zločini nad Srbima u Hrvatskoj, BiH i na KiM? Zašto su se desili zločini, koje niko ne osporava, i nad Hrvatima i nad Muslimanima? Zato što je neko iz međunarodne zajednice dozvolio da se suprotno povelji UN, da se suprotno međunarodnom javnom pravu raspadne jedna međunarodno priznata država, da se bez uporišta u međunarodnom pravu prizna nezavisnost Slovenije, Hrvatske i BiH, i da se pri tome u političkom smislu, u medijskom smislu, u finansijskom smislu, u smislu neposredne vojne pomoći naoružaju paravojne formacije u Sloveniji, Hrvatskoj, BiH i na KiM. Eto tako je sve počelo.
U svojoj knjizi "Postherojski rat zapada protiv Jugoslavije", poznate beogradske profesorke dr Smilje Avramov, citiran je "Njujork Tajms" iz 1989. godine, pazite 1989. godina, u kome se kaže da će Slobodan Milošević biti najodgovorniji za sve zločine koji će se desiti na teritoriji SFRJ. Dakle, neko je unapred isprojektovao, da je ne samo Slobodan Milošević, nego da će Srbija i srpski narod biti najodgovorniji za raspad bivše Jugoslavije.
Da li ste vi, gospodo iz vladajuće koalicije, skinuli ili pokušali da skinete hipoteku sa leđa srpskog naroda ovim predlogom deklaracije? Niste. O tome u ovom tekstu nema apsolutno ni jedne jedine reči. Zašto su Srbi dobili više od hiljadu godina zatvora u famoznom Haškom tribunalu? Zašto je 16 Srba ubijeno u tom istom Haškom tribunalu u proteklih 15 godina? Zašto se danas ugrožava život na najbezočniji mogući način jednog građanina Srbije, koji nije samo predsednik SRS, koji je građanin Srbije, koji uživa, valjda, sva prava koja uživaju i svi drugi građani Srbije, a u pitanju je Vojislav Šešelj? Zato što postoji hipoteka koju niste ni pokušali da skinete – da su Srbi najodgovorniji za raspad bivše Jugoslavije.
Kada su najodgovorniji, onda nije nikakav problem da se taj najodgovorniji narod bombarduje, da se tom najodgovornijem narodu lepi žig genocida i da se pripadnici tog istog, navodno, genocidnog naroda u Haškom tribunalu osude na 1000 godina zatvora. Da ne postoji nikakva istorija, da ne postoje nikakve deklaracije, da ne postoje nikakve zvanične evidencije o žrtvama, dovoljno je samo uzeti presude Haškog tribunala, pa videti, ako je jedan narod osuđen na 1000 godina zatvora, pa valjda je taj narod zaista i najodgovorniji za ono što se desilo na prostoru bivše Jugoslavije.
Propustili ste, gospodo, u ovom predlogu deklaracije da osudite jedan zločin koji predstavlja uvod u sve druge zločine na prostoru bivše Jugoslavije, a to je zločin protiv mira. SAD, Nemačka, Vatikan, zemlje NATO pakta su najodgovornije zašto mi danas uopšte raspravljamo o deklaraciji o osudi zločina nad srpskim narodom i, kako vi kažete, građanima Srbije. Da te zemlje nisu dozvolile naoružavanje paravojnih formacija u bivšim jugoslovenskim republikama, da separatiste, da teroriste nisu proglašavali oslobodiocima i borcima za demokratiju, mi danas ne bi imali potrebe da o ovom tekstu razgovaramo.
Vrlo ste se trudili, gospodo iz vladajuće koalicije, da kada je reč o zločinima nad srpskim narodom izbegnete reč genocid. Ako i jedan narod može da se označi žrtvom genocida u 20 veku, pored Rusa, Poljaka i Jevreja, onda su to Srbi. U ovom tekstu predloga deklaracije nema apsolutno ni jedne jedine reči, ni jedne jedine rečenice gde se spominje da je nad srpskim narodom izvršen genocid, ali zato genocida ima u Srebrenici, tamo gde ga nije bilo.
Tamo gde ga je bilo na području Republike Srpske Krajine, na području Republike Srpske, odnosno BiH, na KiM, tamo ste izbegli da upotrebite reč genocid. Opet iz jednog politikantskog razloga, da oni sa Zapada koji budu čitali ovu deklaraciju slučajno ne pomisle kako je Narodna skupština Republike Srbije bila suviše militantna u ispoljavanju srpskih nacionalnih osećanja.
Propustili ste da osudite zločine nad srpskim narodom u tzv. Nezavisnoj Državi Hrvatskoj i isključivo ste se usredsredili na događaje iz devedesetih godina. Događaja iz devedesetih godina ne bi bilo da se nije desio zločin nad srpskim narodom, nezapamćen zločin genocida nad srpskim narodom u tzv. Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. U ideološkom, u političkom, u moralnom smislu današnja Republika Hrvatska je u najvećoj meri nastavljač mračne politike Nezavisne Države Hrvatske u periodu od 1941. do 1945. godine.
Možete vi sto puta na dan da kažete da ste za dobrosusedske odnose i da nam je Hrvatska prijatelj i da će nam dati prevode tih famoznih evropskih zakona da bi brže ušli u EU, ostaje činjenica, gospodo iz vladajuće koalicije, vi koji gledate hrvatsku televiziju, koji imate priliku da gledate hrvatsku radio-televiziju, danas u 2010. godini, a tako će verovatno biti i u narednim godinama, nema dana da se na hrvatskoj radio-televiziji na bilo koji način, u političkoj emisiji, u nekoj zabavnoj emisiji, u nekom igranom filmu, u nekom dokumentarnom filmu, ne udari šamar srpskom narodu.
Ako nikako drugačije, na onom famoznom TV Dnevniku, koji uređuje bivši Srbin, a sada veći katolik o Pape, Obrad Kosovac, iz naftalina se izvlače događaji i tzv. domovinskog rata i onda se Srbi optužuju da su odgovorni za zločine koji su se desili u Hrvatskoj.
Snimaju se filmovi danas u Hrvatskoj uz pokroviteljstvo Vlade Republike Hrvatske, u kojima se veličaju ustaški zločinci. Ne znam da li znate da u toj demokratskoj i prijateljskoj Republici Hrvatskoj danas imate ulice koje se zovu po imenu jednog od glavnih ustaških ideologa dr Mile Budaka, koji je proklamovao zvaničnu politiku Nezavisne Države Hrvatske, da jednu trećinu Srba treba pobiti, jednu treba raseliti, a poslednju trećinu treba prevesti u katoličku veru.
Da li je to neko osudio od vas? Da li je neko rekao jednu reč protesta, kad ste se susretali sa predstavnicima sadašnje Republike Hrvatske? Nije. Da li znate da od 1990. godine do danas, uključujući i ovu 2010. godinu, srpska deca se u osnovnim školama u Hrvatskoj izjašnjavaju kao Hrvati. Izjašnjavaju se kao rimokatolici. Ne smeju da pomenu da su Srbi i da ispovedaju pravoslavlje.
Da li je to neko pomenuo kao problem u odnosima sa ovom i ovakvom Republikom Hrvatskom? Nije. To je problem tih Srba koji tamo žive. To nije naš problem. Dajte da oni nama daju te famozne prevedene evropske zakon, a šta se dešava sa srpskim narodom u Hrvatskoj, baš nas briga.
Moje kolege iz drugih poslaničkih grupa su tačno primetile da je deklaracija nepotpuna i zato što se ne pominju zločini u Sloveniji. Taj zločin se zaista desio krajem juna 1991. godine, kad je teritorijalna odbrana Slovenije pucala u vojnike JNA kojima prethodno nije podeljena bojeva municija.
Trebalo je da brane granične prelaze prema Austriji sa praznim puškama. Za to isto vreme, slovenački teritorijalci su ih ubijali, streljali, pucali u potiljak. Imate čak i onu monstruoznu fotografiju na kojoj se vidi kako jednog uhvaćenog vojnika JNA bukvalno okreću na ražnju.
Zbog istorije, vi to niste ubacili u tekst deklaracije, pa to neće ostati kao zvaničan dokument Narodne skupštine Republike Srbije, ali zbog ljudi koji su poginuli u Sloveniji, zbog porodica, želim da podsetim i vas i građane Srbije, da su u junu 1991. godine u Sloveniji mučki ubijeni: kapetan prve klase Anton Mrvak, poručnik Dragan Bubalo, potporučnik Aleksandar Milošević, stariji vodnici Bojanče Obinovski i Milko Brnaušanović, razvodnik Zoran Ješić i vojnici Zoran Stojanović, Ljubo Babić, Branko Bojanić, Dušan Dejanović, Antonije Šumanović, Ratko Jovanović, Mirko Lučić, Goran Maletić, Zoran Marković, Stojan Mitić, Vojko Obradov, Dragan Đokić, Borislav Pevač, Špiro Ponjević, Dragan Rodić, Goran Stanković, Obrad Stevanović, Slobodan Stojković, Muhamed Palić, Doma Gligotovac, Spiro Tati, Kalmi Popaj i mnogi drugi. Kao što vidite, ne samo Srbi, nego i Hrvati i Muslimani i Albanci.
Šta reći za ovaj drugi deo Predloga deklaracije gde ne osuđujete NATO bombardovanje, nego izražavate žaljenje zbog žrtava koje su se desile u toku NATO bombardovanju. Potpisujem sve što je rekao gospodin Dragan Marković Palma i svi smo toga svesni da se desio zločin i na Varvarinskom mostu, i u Grdeličkoj klisuri i da je zverski ubijena mala Milica Rakić u Batajnici.
Sad pitam gospodina Dragana Markovića Palmu, koji trenutno nije u sali, zašto to ne piše u Predlogu deklaracije? Šta vredi sad da se junači i da nas podseća na nevine srpske žrtve u NATO agresiji, kad to ne piše u Predlogu deklaracije za koju će glasati on i svi vi. Što niste smogli tri čiste da to stavite na papir i da kažete da je NATO pakt odgovoran za zločine koji su se desili 1999. godine.
Ako uzmete puni naziv Međunarodnog krivičnog tribunala u Hagu, videćete da je on odgovoran za gonjenje onih koji su počinili zločine na prostoru bivše Jugoslavije od 1991. godine. Valjda se u taj vremenski tesnac uklapa i NATO bombardovanje 1999. godine. Što niste rekli da je NATO počinio zločin? Ne smete da kažete, zato što po informacijama koje mi imamo, Hilari Klinton prvo što je rekla Borisu Tadiću jeste da nema ništa od ulaska u EU dok Srbija ne uđe u NATO. Da li je to istina?
Da li je neko poveo raspravu o tome? Kako je moguće i gde to u belom svetu u diplomatskoj praksi se razgovori obavljaju, kažu, u četiri oka. Najpre sa gospodinom Borisom Tadićem, a posle toga sa ministrom inostranih poslova Vukom Jeremićem. Ko može da bude svedok razgovora u četiri oka? Možemo li mi da znamo koja je prava poruka gospođe Hilari Klinton, ako zanemarimo ono kurtoazno smeškanje za TV kamere i rukovanje. Možda zbog toga niste smeli da napišete da je NATO izvršio ratni zločin na području SRJ.
Kako razumeti vašu nameru da osudite i da podstaknete druge države da istražuju zločine učinjene nad pripadnicima srpskog naroda i građana Srbije. Kažite mi koji sud u Hrvatskoj, koji sud u BiH, koji sud na teritoriji ove lažne države Kosovo će da pokrene krivični postupak zbog zločina nad srpskim narodom kad mi, u centru Beograda, u sedištu države Srbije puštamo na slobodu čoveka koji je odgovoran za ubistvo oko stotinu vojnika JNA u Tuzli.
Ko ozbiljno nas da doživljava? Ko će da kaže, ovi ljudi zaista veruju u ovo što su napisali. Mi tražimo od drugih država da pokrenu krivične postupke zbog onih koji su počinili zločine nad Srbima, a mi te iste zločince puštamo na slobodu. Smeju nam se u lice.
Da li je kraj ponižavanju Srbije? Da li je kraj zveckanju oružja u Srbiji? Nije. Ako pogledate internet izdanje "Sandžak pres", onda možete, između ostalog, da pročitate i sledeći tekst: "Hoće Srbi sličan rat kao u Bosni, samo što Sandžaklije nisu glupi, videli smo šta ste uradili u Bosni, pa smo svi oružje lagerovali, vi zapucajte, a mi ćemo da nastavimo; ako bude došlo do čega će doći, branićemo se, to sigurno znajte, ima nas koji će i sa strane da dođu; mi koji smo u dijaspori i koji jedva čekamo da se zarati u Sandžaku, da se i to jednom više rješi, kad ne može na miran način da dođemo i da zađemo redom; iz dijaspore bi došlo najmanje 500.000, jer nas ima više od pet miliona, pola Kosova bi došlo u Sandžak, nema sa koje strane nas ne bi stiglo; više vas" misli se Srba "nema u policiji zaposlenih 90% nego 5% i sad na ulicu kad vaši šetaju po ušima su se pokrili, ne smiju da pogledaju nikog, spustili nos, četnici potuljeni".
To se danas objavljuje u Republici Srbiji, u jednom delu Republike Srbije koji se zove Raška oblast. Da li je neko reagovao od zvaničnih predstavnika države Srbije na ovakve tekstove? Nije.
Moram da podsetim moje kolege iz SPO, 1986. gospodin Vuk Drašković je objavio jedan sjajan tekst "Šta to kuva Vjesnik"? Taj tekst je deljen po Beogradu, po intelektualnim krugovima. Sad vas ja pitam, zašto ćutite vi iz SPO? Šta to kuva "Sandžak pres" danas u Novom Pazaru i zašto ćuti država Srbija? Zašto vi ćutite? Zašto se oni, kako sami kažu, lageruju oružje i spremaju se da udare na Srbe i proglašavaju borcima za demokratiju?
Da li znate da "Sandžak pres" poziva EU da pošalje posmatrače u Novi Pazar i da spreči, kako oni kažu, zločine države Srbije nad Bošnjacima. Da li je neko od vas zbog toga reagovao? Nije. Kao što nisu reagovali ni odgovorni u JNA na pravi način, kad su se naoružavale Tuđmanove formacije u Hrvatskoj ili kad su se naoružavale Zelene beretke u BiH.
Sve u svemu, završavam gospođo Čomić, jedan prazan tekst, jedan bezličan tekst, jedan tekst koji ne da neće doprineti utvrđivanju prave istine o tome šta se desilo na području bivše Jugoslavije. Jedan tekst deklaracije koji ćete vi danas da usvojite, koji će samo dodatno da ponizi ionako već ponižen srpski narod.

Dame i gospodo narodni poslanici, na večito pitanje šta je pravda, stari grčki filozofi su rekli – pravda se sastoji u tome da svako dobije ono što mu pripada.
Sada vas pitam, gospodo iz vladajuće koalicije, da li je moguće da Srbima pripada 1000 godina robije, Hrvatima da pripada oko 150 godina robije, a Albancima 20 godina robije?
Da li je moguće da se na bazi takvih presuda ne može doneti politički zaključak o tome ko je u stvari odgovoran za raspad bivše Jugoslavije?
Gospođo Kolundžija, ne znam da li ste pratili suđenje pokojnom predsedniku SRJ Slobodanu Miloševiću, zastupnik tužilaštva gospodin Džefri Najs je kao dokazni materijal protiv Slobodana Miloševića pustio snimak sa skupa na Gazimestanu i pesmu "Ko to kaže, ko to laže, Srbija je mala". Dakle, kao dokaz da je Slobodan Milošević imao plan da stvori etnički čistu veliku Srbiju.
Da li vam toliki broj godina zatvora za Srbe ne govori o tome da je za međunarodnu zajednicu srpski narod odgovoran za raspad bivše Jugoslavije, jer priznaćete nije isto kada sudite čuvarima zatvora, kada sudite običnim vojnicima i kada sudite predsednicima država, predsednicima vlada, ministrima i načelnicima. Zar se ne pitate, gospođo Kolundžija, kako je moguće da se samo na strani srpskog naroda sudi najvišim državnim i vojnim zvaničnicima, a ne sudi se hrvatskim, muslimanskim ili albanskim?
Kako je moguće da nijedan predsednik Hrvatske nije optužen pred Haškim tribunalom ili neki hrvatski ministar ili načelnik Generalštaba hrvatske vojske, a isto to može da se kaže za muslimanske političare iz BiH, ali Tužilaštvo Haškog tribunala nije časilo časa da optuži ljude poput Slobodana Miloševića, Milana Milutinovića, Radovana Karadžića itd.

Dame i gospodo narodni poslanici, povređen je član 107. Poslovnika Narodne skupštine i uopšte ne razumem vas, gospođo Kolundžija, koja insistirate na početku vašeg izlaganja koji civilizovano i razumno…
(Predsedavajući: Gospodine Martinović, molim vas da se ne obraćate narodnim poslanicima. Povredu Poslovnika mogu da učinim samo ja, pa vas molim da se obraćate meni. Hvala.)
Dakle, zaista ne znam zašto oni koji govore u ime vladajuće koalicije imaju potrebu da potpuno izokreću reči koje iznose poslanici SRS i ne znam s kojim pravom bilo ko u ovoj Narodnoj skupštini može da optuži SRS za, kako oni kažu, stotine hiljada mrtvih, za raspad države itd.
Ako se ne varam i dve države su sahranjene otkako je DOS preuzeo vlast, to je Savezna Republika Jugoslavija i Državna zajednica Srbija i Crna Gora, a sad se spremate da sahranite i Republiku Srbiju, jer kako sam razumeo pristajete na razgovore sa takozvanom državom Kosovo iako vam je Hilari Klinton rekla da razgovori ne mogu da se vode o statusu.
Onda ne znam o čemu ćete da razgovarate i nemojte da se hvalite time kao niste de jure priznali Kosovo, to niko od vas i ne traži. Priznali ste ga samom činjenicom da pristajete na razgovore sa lažnom državom Kosovo o svemu, samo ne o statusu. To znači da vi ne poštujete sopstveni Ustav, jer je status rešen Ustavom Srbije i rešen je Rezolucijom 1244.
Želim da podsetim predstavnike vladajuće koalicije da je SRS bila na vlasti u Republici Srbiji dve godine, od 1998. do 2000. godine. U tom periodu snosimo odgovornost za vođenje države, ni pre toga, no posle toga.

Dame i gospodo narodni poslanici, zaista ne znam zašto predstavnici vladajuće koalicije uvek imaju potrebu da SRS dovode u kontekst bacanja bombi i proterivanja, stotine hiljada leševa itd. Prvo, ne razumem vas, gospodine Novakoviću, zašto uopšte dozvoljavate takav ton u Narodnoj skupštini.
Pitam gospodina Čanka – da li on ima neku sudsku presudu, bilo kakav dokaz da je bilo koji član SRS bacio nekome bombu u dvorište i da je taj zbog toga napustio teritoriju Republike Srbije? Ako poštujemo princip vladavine prava, ako se zalažemo za to da Srbija treba da bude pravna država, s kojim pravom vi onda možete nekoga paušalno da optužujete?
Što se tiče Ustava, na koji se pozivate na jedan prilično ciničan i ironičan način, za taj Ustav nije glasala samo SRS, glasali su i vaši koalicioni partneri iz DS i ne znam šta je tu problem.
Takođe, gospodine Čanak, vi niste pažljivo čitali Predlog deklaracije koji ste potpisali. Ovde se osuđuju zločini počinjeni nad srpskim narodom i građanima Srbije van Republike Srbije, u Hrvatskoj, u BiH, odnosno na teritoriji Kosova i Metohije. Ovde se ne radi o Vojvodini, ovde se ne radi o Beogradu.
Ono što je SRS htela da naglasi, naravno da su svi građani Srbije ravnopravni i naravno da je Srbija država i srpskog naroda i svih drugih građana koji u njoj žive, ali ovde se radi o tome da su u 99,9% slučajeva žrtve u Hrvatskoj, u BiH i na KiM podneli pripadnici srpskog naroda, a da je vama trebala ta klauzula "građani Srbije" da biste se stranim mentorima opravdali da niste baš jako veliki nacionalisti.
(Predsedavajući: Dva minuta.)
Inače, da nije tako, pitam vas – kada ste doneli Rezoluciju o Srebrenici, zašto u toj rezoluciji niste napisali da su zločini počinjeni nad muslimanskim stanovništvom i drugim građanima Srebrenice…

Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da sam bio potpuno jasan. Gospodine Čanak, kažite mi imenom i prezimenom ko je to iz SRS bacao bombe i ko je to iseljavao Hrvate iz 27 sela? Ako možete da mi navedete ime i prezime, bio bih vam duboko zahvalan.
Što se tiče, a to sam rekao i u polemici sa vašom stranačkom koleginicom, uvaženom gospođicom Jerkov, 1991. i 1992. godine, gospodine Čanak, Srbi koji su proterani iz Tuđmanove Hrvatske razmenili su svoje stanove i kuće sa Hrvatima koji su živeli u Sremu i u toj razmeni nekretnina srpski narod je prošao, u 99% slučajeva, gore i lošije nego pripadnici hrvatskog naroda.
Znate i sami koliko su te godine mogle da vrede kuće u Hrtkovcima, Kukujevcima, Golubincima, u Slankamenu, i kuće u Zagrebu, Osijeku, Rijeci, Splitu, Dubrovniku itd. Ljudi su ostavljali kuće koje su tada vredele po nekoliko stotina hiljada nemačkih maraka i razmenjivali kuće koje su u Sremu vredele možda nekoliko hiljada nemačkih maraka. Nije se radilo ni o kakvom proterivanju.
Na kraju krajeva, imali ste primer u toku postupka protiv Vojislava Šešelja, onog lažnog veštaka Eve Tabu, koja je tvrdila da su iz Srema proterani ljudi koji su umrli davno pre 1990. godine i po nekim ludačkim spiskovima ti ljudi su vođeni da ih je proterao Vojislav Šešelj. Vojislav Šešelj je dokazao da to nije tako. Ako se već zalažete za saradnju sa Haškim tribunalom, onda uvažavajte rezultate postupka protiv Vojislava Šešelja u tom istom tribunalu.
Kad sam to rekao da KiM nije sastavni deo Srbije?

Dame i gospodo narodni poslanici, povređen je član 27.
Dakle, gospođo Čomić, meni zaista nije jasno postoje li granice u toj dvostrukoj primeni odredaba Poslovnika.
Da vas podsetim, danas je gospođa Nada Kolundžija, koja je na početku rasprave apelovala na sve narodne poslanike da budu civilizovani, tolerantni, da ovu raspravu ne koriste u dnevno-političke svrhe, za poslanike SRS rekla sledeće – da su iščašeni, da su jadni, da smo odgovorni za smrt stotina hiljada ljudi, za proterivanje. Gospodin Nenad Čanak nas je optužio, bez bilo kakvog dokaza, da smo bacali bombe ljudima u kuće i da smo ih proterivali iz Vojvodine.
Da su te reči potekle od nekog od mojih kolega iz poslaničkog kluba SRS, mi bismo verovatno zaradili neku disciplinsku meru. Ovde kako kome padne na pamet udara po SRS kao po nekoj vreći peska, bez bilo kakvih sankcija.
Dakle, ako ćemo da vodimo civilizovanu raspravu, hajde da je vodimo. Ako ćemo da se vređamo, da li to znači da samo gospođa koja je predstavnik predlagača ima pravo nas da vređa, a mi nemamo pravo da kažemo bilo šta?
Gospodin Nemanja Šarović je na osnovu argumenata, na osnovu dokaza iznosio stavove poslaničke grupe SRS. Niti je rekao za gospođu Kolundžiju da je jadna, ni da je iščašena, ni da je promenila 10 partija od 1990. godine i da je možda ona jedna od onih koji su odgovorni za ono što nam se dešavalo tokom 90-ih godina. Ne, čovek je izneo činjenice, izneo je dokaze na najučtiviji, na najkulturniji, na najcivilizovaniji mogući način.
Dakle, mi ne vređamo nikoga, klanjamo se senima svih koji su postradali na prostorima bivše Jugoslavije, naravno, najviše nas bole žrtve srpskog naroda, ali ovu raspravu danas nismo iskoristili ni u jednom momentu da vređamo bilo kog kolegu iz bilo koje poslaničke grupe koja je predložila ovaj predlog… (Isključen mikrofon.)

Dame i gospodo narodni poslanici, po ko zna koji put je povređen član 27. Poslovnika Narodne skupštine, zato što je gospođa Nada Kolundžija, mimo bilo koje odredbe Poslovnika, dobila pravo na repliku na izlaganje gospodina Zorana Krasića, koji se javio za povredu Poslovnika.