Dame i gospodo narodni poslanici, zaista ne razumem, gospođo predsednice, čemu ovakva nervoza u vođenju sednice i čemu ovakvo gaženje Poslanika.
Mali je spisak narodnih poslanika danas za diskusiju. Završićete ovu diskusiju na vreme, ako imate neke rokove i ako imate nekih drugih privatnih ili profesionalnih obaveza. Nemojte na taj način, tako brutalno da uskraćujete pravo narodnim poslanicima bilo koje poslaničke grupe, pa i poslaničke grupe SRS, da dobiju pravo na repliku.
Meni je žao što je gospodin Šutanovac izašao iz sale. Njega sam hteo da pozovem da ova rasprava ako je ikako moguće bude civilizovana i da bude smirena.
Ne znam šta mu znače te aluzije da je meni ili bilo kome drugom iz SRS sužena svest. Ne znam šta mu to znači da ja sad njemu ili bilo ko drugi iz naše poslaničke grupe hoćemo da držimo predavanja, nećemo. Niko od nas, pa ni ja, nismo još počeli da držimo predavanja na kursevima u Garmiš Partenkirhenu, koji je završio gospodin Dragan Šutanovac, nisu nas tamo zvali. On sluša predavanja nekih drugih.
Pre nego što iznesem određene stavove SRS vezane za ovu tačku dnevnog reda dužan sam da, pošto mi niste dali pravo na repliku, dam kratko objašnjenje, odnosno pojašnjenje onoga što gospodin Šutanovac očigledno nije dobro razumeo.
Nema nikakve sumnje, dame i gospodo narodni poslanici i građani Srbije, da SRS, a verujem i Republika Srbija, pruža punu podršku Ruskoj Federaciji u borbi protiv terorističkih grupa koje ugrožavaju bezbednost ruske države i ruskih građana. Podržavamo politiku i Vladimira Putina, i Medvedeva i nadležnih ruskih ministarstava, i ruske vojske i ruske policije u borbi protiv terorizma. Samo hoću da skrenem pažnju gospodinu Šutanovcu, odnosno gospodi iz Ministarstva odbrane, da njihovi zapadni prijatelji, za te koji su postavili bombe u Beslanu, u Moskvi, ne kažu da su teroristi, nego da su borci za ljudska prava i slobode. U tome se mi ne slažemo.
Mi se ne slažemo oko fundamentalnog pitanja – da li je terorizam svuda u svetu terorizam ili je terorizam samo ako nas pogađa, a ako pogađa nekog drugog, onda to više nije terorizam, onda je to borba za ljudska prava i slobode? Mi se oko toga ne slažemo.
Kao što je terorizam u Iraku, tako je terorizam i u Rusiji, ali bogami je tako terorizam i na Kosovu i Metohiji. Ne mogu oni koji su postavili bombe u Moskvi ili Beslanu da budu proglašavani borcima za ljudska prava i slobode, neshvaćenim, napaćenim dušama, koje mrska ruska država ne razume.
Ne mogu Hašim Tači, Haradinaj i drugi zlikovci na Kosovu i Metohiji da budu uvaženi partneri SAD, NATO-a i EU, ali kada pogine neki američki vojnik ili engleski vojnik, onda je to terorizam. To nije ozbiljan odnos prema ovoj pojavi, to je, gospodo, licemerstvo, a SRS se bori protiv licemerstva i kada je u pitanju terorizam.
Dalje, ovde je gospodin Šutanovac patetično govorio o našoj deci i ispada da je jedini čovek u Srbiji koji ima decu Dragan Šutanovac. Ko god kaže da je protiv NATO pakta, on je protiv svoje sopstvene dece. Izvinite, to nije tačno. I gospodin Dragan Todorović, i gospodin Zoran Krasić, i gospodin Dragan Stevanović i ja i mnogi drugi takođe imaju decu, i uopšte ne mislim da loše mislim svojoj sopstvenoj deci ili vašoj deci ili bilo čijoj deci ako kažem da Srbija nikada ne sme da sarađuje sa NATO paktom, da uđe u NATO pakt, a ovo što vi danas radite jeste uvođenje Srbije u predvorje NATO pakta.
Na jedan vrlo bezobrazan način ste stavili namerno sporazum o saradnji sa jednom državom koja nije priznala nezavisnost Kosova i Metohije, to je Španija, a sve druge su je priznale, i ne samo da su je priznale, nego su prednjačile u bombardovanju SRJ i u pozivanju drugih država da priznaju nezavisnost Kosova i Metohije, da se mi srpski radikali, primitivni, glupi, antievropski orijentisani, ne setimo šta vi u stvari hoćete, pa da onda kažete, kao što je rekao uvaženi gospodin Samofalov – evo, ovi radikali napadaju tu ove sporazume, a eto, Španija nije priznala nezavisnost Kosova i Metohije. Nije, naravno, zbog svojih interesa jer ima iste probleme u svojoj rođenoj kući.
Da li vi mislite, gospodo koji ćete glasati za ove sporazume, da Portugal, da Španija, da Slovenija, vode potpuno samostalno svoju politiku odbrane u pogledu vojske i odbrane, da su potpuno suverene i da sada samo od njih zavisi šta će biti u ovom segmentu? Naravno da to nije tačno.
Javna je tajna, to zna svako ko se malo razume u vojna pitanja, da oficir bilo koje od ovih država, narednik bilo koje od ovih država, vojnik bilo koje od ovih država ne sme da ode u toalet, a da se prethodno ne konsultuje sa američkim oficirom koji je stacioniran u određenoj bazi ili u određenoj jedinici.
Sada vi nama hoćete da kažete da ovo nema nikakve veze sa NATO paktom, ovo ima isključivo veze sa Evropskom unijom. Nije tačno. Ovo je uvođenje Srbije u predvorje NATO pakta, a tako piše, gospodo, i u Predlogu zakona o potvrđivanju Memoranduma o razumevanju između Vlade Republike Srbije i Vlade Ujedinjenog Kraljevstva Velike Britanije i Severne Irske, jer u preambuli ovog memoranduma piše da se, između ostalog, on potpisuje u cilju unapređenja bližih bilateralnih odnosa u održavanju evropskih i evroatlantskih vrednosti i standarda.
Dakle, vi ste ovde kao kukavičje jaje podmetnuli pojam Evropske unije i ispada da sada mi ovo sve treba da ratifikujemo zbog Evropske unije i da je sada ovde plebiscitarno pitanje - ako ste za ove sporazume, onda ste za Evropsku uniju, a ako ste protiv ovih sporazuma, onda ste protiv Evropske unije.
Ovo nema veze sa Evropskom unijom, ovo ima veze sa NATO paktom, a SRS je protiv toga da se Srbija direktno ili indirektno uvlači u taj agresivni vojni savez, koji je izazvao i rat u Iraku, i rat u Avganistanu, koji je pokušao da nam otme, i danas to pokušava, Kosovo i Metohiju, koji je bombardovao SRJ i koji sada samo čeka izglednu priliku da napadne neku novu državu u svetu.
Sada se ovde postavlja elementarno pitanje – kakav je interes Srbije da učestvuje za nečije tuđe interese u ratovima koji se vode na raznim meridijanima sveta, a koje su započele SAD. Ovde nam se spočitava, kaže, kako vi možete da budete protiv ovih sporazuma, pa znate, putevi droge itd.
Gospodo iz Demokratske stranke, odakle kreću ti putevi droge? Iz Avganistana? Ko je okupirao Avganistan? NATO pakt. Je l' mislite da Amerikanci ne znaju ništa o proizvodnji i trgovini narkoticima u Avganistanu? Mislite da su potpuno čisti? Mislite da je to sve sami šverc i nelegalna trgovina? Nije. Oni ga proizvode, oni ga prodaju i Amerikanci od svega toga ostvaruju ogroman ekonomski i finansijski interes. Druga je stvar da li vi to želite da priznate ili ne želi te da priznate.
Vi se uporno namećete da budete nekome prijatelj, a on vas ne želi. Ima jedna sjajna rečenica u knjizi "Diplomatija" Henrija Kisindžera: "Biti američki neprijatelj, to je opasno, ali biti američki prijatelj, to je kobno". Vodite računa o tome.
Veliki američki prijatelji bili su, recimo, i general Norijega. Je l' znate kakva mu je sudbina? Veliki američki prijatelj bio je i Sadam Husein, obesili su ga. Veliki američki prijatelj bio je i Milo Đukanović, dani su mu odbrojani na političkoj sceni, pitanje je kakva će mu biti sudbina, da li će biti strpan iza rešetaka ili će jednostavno da napusti sve političke funkcije. U svakom slučaju, nemojte mnogo da se hvalite time što ste američki prijatelj, zabrinuo bih se da sam na vašem mestu.
Gospodin Šutanovac je ovde govorio, a nisam imao prilike da mu odgovorim, jer ovde predsednik Skupštine izgleda služi da štiti ministra od poslanika, što nije njegova funkcija. Dakle, gospodin Šutanovac je nama iz SRS spočitavao – eto, nećete da glasate za ratifikaciju ovih sporazuma, znači, vi podržavate one koji su u Rusiji izveli terorističke napade. Nije tačno.
Naravno da ih ne podržavamo i naravno da podržavamo borbu Rusije protiv terorista. Ali, licemerno je da vi tražite od srpskih mladića da učestvuju u vojnim ili, kako vi kažete, mirovnim operacijama bilo gde u svetu, a mi imamo terorizam u našoj rođenoj kući.
Sada se postavlja pitanje – kako ćete da opravdate činjenicu da ćete zarad američkih ili britanskih interesa da šaljete srpske mladiće da ginu ko zna gde po belom svetu, a srpska vojska i policija se do dan-danas u tom kontigentu od 1.000 ljudi, na šta inače ima pravo po aneksima na Rezoluciju 1244 iz juna meseca 1999. godine, još nije vratila. Gde to ima u svetu da se jedna država bori protiv međunarodnog terorizma svuda, samo ne u svojoj rođenoj kući? Tu zaista nema nikakve logike.
Valjda najpre treba da isteramo teroriste iz Srbije. Valjda najpre Vojska Srbije i pripadnici MUP Srbije treba da se vrate na Kosovo i Metohiju, da Srbija bude bezbedna od terorista. Ona to u ovom trenutku nije.
Ali, ne od terorista samo iz Iraka i Avganistana, nego od šiptarskih terorista sa Kosova i Metohije. Kada očistimo Srbiju od terorista, onda ćemo da pitamo jednu po jednu državu u svetu da li im treba naša pomoć u borbi protiv njihovih problema sa terorizmom. Ovako ovo je potpuno suludo.
Vi ćete da navodno branite Ameriku od terorizma, Rusiju od terorizma, Irak od terorizma, ali nećete da branite svoje građane jer ne smete, zato što vam to ne daju isti oni sa kojima potpisujete ove sporazume.
Kažite građanima Srbije koja to svetska sila se protivi tome da se do kraja sprovede Rezolucija 1244, zajedno sa svim aneksima. Da li to Rusija brani? Da li to Kina brani? Da li Indija brani? Brane li arapske zemlje? Južnoameričke države? Ko brani? Brane SAD i Velika Britanija, a sada nam ovde spočitavate da ko ne glasa za ratifikaciju sporazuma sa njima taj ne misli na svoju decu, taj ima suženu svest, taj je ovakav ili onakav.
Ne mislite vi na građane Srbije i na decu koja tek treba da se rode i koja stasavaju u Srbiji. To je problem ove države.
Pošto je gospodin Šutanovac rekao da mi iz SRS ništa ne razumemo i da nam je sužena svest, i da ništa nije čuo loše o predlozima zakona koji su na dnevnom redu, moram to da demantujem time što ću da kažem nekoliko rečenica o većini ovih sporazuma.
Gospodin Dragan Todorović je naveo jednu besmislicu koja je sadržana u Sporazumu sa Vladom Republike Irak o tome da je navodno Sporazum zasnovan na principima suvereniteta, jednakosti i uzajamnog poštovanja, poverenja i priznavanja interesa, a mala deca u Srbiji znaju da Irak nije nikakva suverena država i nama je žao što je to tako, ali to nije zbog krivice SRS ili Srbije, nego zbog krivice SAD.
Irak je danas, gospodo, puka okupirana teritorija i svaka priča o tome da irački narod ima slobodnu vladu, ima parlament, ima ne znam šta, jednostavno nije tačno. Irak je pod vojnom okupacijom SAD. Kao što, nažalost, Srbija sve više postaje država koja gubi svoj suverenitet, tako je država Irak izgubila svoj suverenitet 2003. godine.
Kada je reč o Sporazumu sa Velikom Britanijom, pošto je gospodin Šutanovac rekao da je on ne samo ministar odbrane, nego i ministar za investicije, za otvaranje radnih mesta, podizanje srpske privrede itd, mislim da je on od danas ministar i za sport zato što se u članu 4. Sporazuma sa Velikom Britanijom, između ostalog, kaže da će države učesnice ovog sporazuma ostvarivati saradnju u oblasti društvenih, sportskih i kulturnih aktivnosti.
Ako mi objasnite kakva je veza Ministarstva odbrane i ministra odbrane, gospodina Dragana Šutanovca, sa društvenim, sportskim ili kulturnim aktivnostima koje ćemo navodno mi da uspostavljamo sa bilo kojim državama u svetu, evo, voleo bih da mi objasnite kakva je veza. Naravno da ne postoji nikakva veza i naravno da je sve ovo šarena laža da se prikrije suštinska stvar, da vi Srbiju na mala vrata uvlačite u NATO pakt, a to ćemo da pokažemo i na primerima drugih ugovora.
Na primer, kada je u pitanju Slovenija, u članu 3. Sporazuma između Vlade Srbije i Vlade Slovenije pazite šta piše: "Saradnja će se ostvarivati, između ostalog, u oblasti vojne istorije". Svako ko malo poznaje političku istoriju na Balkanu zna da Slovenija nikada nije imala vojsku do 1991. godine.
Zanima me kako ćete da sarađujete sa jednom državom koja do 1991. godine nije imala vojsku, pa samim tim nije mogla ni da ima ni vojnu istoriju. Dakle, Slovenija nije postojala kao država do 1991. godine, a sada ćemo mi sa njima da uspostavljamo saradnju u oblasti vojne istorije. Srbija je, naravno, imala vojnu istoriju, ali je Slovenija nije imala. To znači da je ovaj sporazum sa Slovenijom potpuno besmislen.
Sporazum sa Vladom Republike Nemačke. Nemci su inače naši veliki prijatelji. Godine 1999. su ronili suze zato što nas NATO pakt bombarduje, a takođe nisu priznali nezavisnost Kosova i Metohije.
Zamislite, u članu 2. ovog sporazuma sa Nemačkom kaže da ćemo sarađivati u integraciji oružanih snaga u slobodno demokratsko društvo. Objasnite mi šta ovo znači? Mi ćemo da sarađujemo sa Nemcima u tome kako da se vojska integriše u slobodno demokratsko društvo.
Ovde smo na terenu čistog nepoznavanja vojne nauke, kaže – sarađivaćemo sa Nemcima u oblasti unutrašnjeg rukovođenja oružanim snagama (moral).
Neko sam ko je služio vojsku, čak sam i neki potporučnik. Ako mi objasnite da je moral u vojsci bilo gde unutrašnje rukovođen oružanim snagama, evo, biću vam zahvalan, ali to naravno nije tačno. To znači da su svi ovi sporazumi, da ne čitam dalje ove besmislice, gospodo iz Vlade i vi gospodo koji ćete za ovo glasati, šarena laža, da se Vlasi ne dosete da je smisao svih gluposti o saradnji sa nekim ko nema vojnu istoriju ili igraćemo fudbal sa Englezima itd, da je sve to maska da se prikrije osnovna činjenica.
Znate da su građani Srbije u većini protiv NATO pakta i ne smete javno da kažete da ste za NATO pakt, ali ćete mic po mic da uvodite Srbiju u predvorje ove agresivne vojne organizacije, sa krajnjem ciljem da po belom svetu ginu za američke i engleske interese ne američka i engleska deca, nego srpska deca.
Ako vam je zaista stalo do interesa srpske dece, vi nećete glasati za ratifikaciju ovih sporazuma, kao što neće glasati ni SRS.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo predsednice, povređen je član 104. Najljubaznije vas molim, ako gospodin Šutanovac ne može na razuman i civilizovan način da diskutuje s narodnim poslanicima, onda neka Vlada pošalje nekog drugog ministra.
Nama je danas gospodin Šutanovac izgovorio najneverovatnije uvrede, da nam je sužena svest, da govorimo gluposti i ko zna šta još. Da li možemo da očekujemo da dobijemo i batine? O čemu se ovde radi?
Dakle, mi diskutujemo na osnovu naših argumenata i uopšte nemam nameru da branim ili da sad objašnjavam šta je gospodin Dragan Stevanović hteo da kaže, on će to sam da kaže kad dobije pravo na repliku, ali vas molim da uvažite činjenicu da ovde sede narodni poslanici. Ovo je Narodna skupština.
Dakle, kao što biste vi opomenuli nas kad bih sad rekao gospodinu Draganu Šutanovcu da je strani plaćenik, da je kriminalac, da nema pojma o vojsci ili da radi za Ciju, vi biste mi izrekli opomenu. Gospodin Dragan Šutanovac mrtav hladan, doduše kamo sreće da je hladnokrvan, nego je vrlo zapenušan iz meni potpuno nepoznatih razloga, vređa narodne poslanike SRS, a vi ćutite.
Ispada sada da u ovoj skupštini ne sme ništa da se kaže ako prethodno ne dobijemo odobrenje od Dragana Šutanovca da li to smemo da kažemo. Izvinite, ovo su naši politički stavovi, ovo nisu nikakve gluposti. Ovo su pamfleti iza kojih stoji, između ostalog, jedna parlamentarna, gospodine Šutanovac, stranka u Bugarskoj. Ako mi kažete da je srpski vojnik ikada u istoriji činio onakva zverstva nad Bugarima koja su bugarski vojnici činili u Srbiji, onda bih mogao da nađem opravdanje za ovu vašu zapenušanost, ali to jednostavno ne stoji.
Ovde je srpski narod iz Pčinjskog okruga zabrinut za svoju sopstvenu budućnost jer ima tragično iskustvo iz svoje sopstvene istorije s početka 20. veka. Nemojte da vas podsećam na Drugi balkanski rat i na Toplički ustanak.

Ukazujem na povredu člana 27. Poslovnika Narodne skupštine. Dakle, zaista vas molim, gospođo Kolundžija, nemojte toliko da se uzbuđujete i nervirate.

Apelujem na vas da vodite računa da šef poslaničke grupe ZES iznosi, blago rečeno, neistinu. Ako mi nađete da je jedan poslanik SRS danas rekao gospodinu Šutanovcu ili bilo kome da je izdajnik, da je strani plaćenik, da pljuje po sopstvenom narodu, zaista ne znam ko je to rekao, onda sam spreman da se izvinim u ime poslaničke grupe i gospodinu Šutanovcu i gospođi Kolundžiji.
Sada vas pitam, gospođo Slavice Đukić-Dejanović, zaista vas uvažavam kao damu, kao lekara, imali smo pre nekoliko dana vrlo neprijatne scene u ovom parlamentu. Da li izrazi kao što su glupost, sužena svest imaju pravo građanstva u Narodnoj skupštini ili nemaju? Ako imaju pravo građanstva, onda znači svi možemo da ih upotrebljavamo, ako nemaju pravo građanstva, onda nema tog ministra odbrane ili nema tog ministra uopšte u Srbiji, ko sme da dođe u Narodnu skupštinu i kaže, recimo, narodnom poslaniku da priča gluposti ili da mu je sužena svest.
Vi ste neuropsihijatar, kada nekome kažete da mu je sužena svest znači da je neuračunljiv, da je psihički verovatno oboleo itd. Ne smatram da je bilo ko od narodnih poslanika u Narodnoj skupštini u takvom psihičkom stanju.
Dakle, mi smo na osnovu činjenica iznosili naše političke stavove i zato pozivam i vas, i ministra i gospođu Kolundžiju da ne unose nepotrebnu jarost, bes, neke izraze da koriste kojima zaista nije mesto u Narodnoj skupštini. Hoćete da sarađujete sa EU a ponašate se kao da ste ko zna gde, na nekim dalekim azijskim ili afričkim prostranstvima, gde je moguće doći u Narodnu skupštini i vređati narodne poslanike.

Dakle, gospođo Kolundžija, vi ste dama, tu činjenicu zaista uvažavam i poštujem i nemam nameru da vas na bilo koji način vređam, niti je bilo kod poslanika SRS imao nameru da vređa ni gospodina Šutanovca, ni vas, niti bilo kog poslanika ko će za ovo da glasa.
Mi samo tražimo da se vodi jedna otvorena rasprava, mi samo tražimo da nam se ne baca prašina u oči da je ovo neka ekonomska saradnja koja će nam doneti, kako vi kažete, neke velike ekonomske benefite, a uzmete lepo sporazum i tu piše – Ministarstvo odbrane će da sarađuje sa Slovencima u oblasti društvenih, sportskih i kulturnih aktivnosti. Izvinite, to zaista ne razumem.
Dakle, možemo li mi ovde kao narodni poslanici, uključujući naravno i gospodu iz Vlade, da vodimo argumentovanu i civilizovanu diskusiju na bazi naših političkih stavova. Ja vama nisam nikada rekao danas da ste ne znam kakva dama, da pričate gluposti, da ste neuračunljivi itd. Mi imamo pravo da iznosimo naše političke stavove.
Ja bih vas zamolio, pošto nemam uticaja na gospodina Šutanovca, valjda ste mu vi neki partijski šef, da zamolite ministra odbrane da kada dođe u Narodnu skupštinu, ne mora da se slaže s nama iz SRS, on može da kaže da ovo nije istina što je rekao gospodin Dragan Stevanović, ali ne može da kaže da je to glupost.
Dakle, zamolite ministra odbrane, zamolite sve vaše ministre kada dođu u Narodnu skupštinu da poštuju narodne poslanike, a što se nas tiče mi ćemo poštovani njih toliko koliko oni budu poštovali nas.

Gospođo Čomić, povređen je član 85. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine.
Dakle: "Sednice Narodne skupštine na kojima se vodi rasprava o predlozima zakona, plana razvoja, prostornog plana, budžeta, završnog računa, poslovnika, deklaracija, rezolucija, preporuka, odluka, zaključaka i autentičnih tumačenja akata koje donosi Narodna skupština održavaju se utorkom, sredom i četvrtkom u vremenu od 10 do 18 časova, sa prekidom od jednog sata".
Mislim da je dugogodišnja praksa bila da se pauza daje u 14.00 časova. Uopšte nam nije jasno zašto na ovako brutalan način kršite Poslovnik po jednom pitanju koje je krajnje banalno, a to je ta pauza od jednog sata?
Mi sad treba da pređemo u roku od dva minuta na raspravu o više od deset zakona koji su potpuno različiti u odnosu na zakone o kojima je rasprava maločas završena.
Mislim da tu ne može da bude kvalitetnog rada, kvalitetne rasprave, kvalitetnih polemika, a sumnjam da bilo koji ministar, uključujući i gospodina Šutanovca, može sa pažnjom, bez pauze, da učestvuje u raspravi o ovako važnim zakonima koji su sada na dnevnom redu.
Dakle, zaista vas najljubaznije molim, nema potrebe da se krši Poslovnik – dajte tu pauzu od jednog sata, posle toga ćemo nastaviti. Verujem da će i gospodinu Šutanovcu prijati jedna pauza i evo mi ga pozivamo na kafu ili na ručak. Ali, da bi ta rasprava bila kvalitetna, zaista mislim da nema potrebe da se od Narodne skupštine pravi fabrika za štancovanje zakona, a da nas kao narodne poslanike uopšte nije briga kakav je kvalitet rasprave o tim zakonima.

Dame i gospodo narodni poslanici, prvo, SRS ne može da prihvata lekcije o lepom vaspitanju od ljudi čiji šefovi psuju u Narodnoj skupštini, vređaju.
Što se tiče milion potpisa, da li su svih milion potpisa skupljeni na validan način, da li ima falsifikata, u to se ne upuštamo, ali nas baš briga za njihovu akciju sakupljanja potpisa, zato što nema nikakve suštinske razlike između DS i SNS. Ako mi nađete jednu tačku u programu ove dve partije gde je razlika, duboko ću vam se zahvaliti. Apsolutno je sve isto. Na kraju krajeva, videlo se na primeru deklaracije o Srebrenici.
Ljudi koji su ovde, odnosno u starom zdanju Narodne skupštine, širili plakate na kojima je pisalo "Bulevar Ratka Mladića", "Sigurna kuća za Ratka Mladića", "Ratko Mladić srpski heroj", posle dve ili tri godine su onako skrušeno rekli – da, treba sarađivati sa Haškim tribunalom. Ratko Mladić je zločinac. Desio se genocid u Srebrenici itd.
S druge strane, ovde pričamo o vrlo konkretnim stvarima, o stvarima kojima bi trebalo da se pozabavi javni tužilac, policija i sudovi. Ovde se radi o sprezi organizovanog kriminala i određene političke stranke, koja ne dobija dinara iz budžeta Republike Srbije, a ima najpompezniju kampanju na lokalnim izborima.
Njihov šef je nedavno izjavio da izbori u Srbiji nisu skup politički sport. Izvinite, jesu. Svako ko se malo razume u politiku, u izbore, zna da izbori i te kako mnogo koštaju.
SRS postavlja samo jedno suštinsko pitanje – odakle novac stranci koja se ne finansira iz budžeta Republike Srbije?
(Predsednik: Vreme.)
Neko je finansira. Ako je ne finansira država, finansira je mafija.

Dame i gospodo narodni poslanici, uprkos činjenici da nisu prisutni svi ministri koju su nadležni za obrazlaganje ovih predloga zakona, ja ću se obraćati kolegama poslanicima i građanima Srbije i pokušaću da iznesem – koje su osnovne zamerke SRS Zakon o izmenama Zakona o opštem upravnom postupku, a moje kolege iz poslaničke grupe će da kažu nešto više o drugim predlozima zakona, odnosno drugih akata, koji se danas nalaze na dnevnom redu.
Vlada Srbije, kada je reč o Zakonu o izmenama Zakona o opštem upravnom postupku, očigledno je išla isključivo na jezičke, odnosno terminološke izmene u Zakonu o opštem upravnom postupku i očigledno je – da u Vladi Srbije ne postoji spremnost da se pristupi donošenju potpuno novog zakona, koji reguliše ovu važnu oblast društvenog života.
U svakoj demokratskoj državi procesni zakoni, dakle zakoni koji propisuju pravila po kojima se ostvaruju određena prava ili pravila, po kojima se građanima nameću neke obaveze, imaju veliku važnost.
Jugoslavija, a njen naslednik je naravno danas Republika Srbija, bila je četvrta država u svetu koja je izvršila kodifikaciju opšteg upravnog postupka. To je bilo 1930. godine. U međuvremenu donošeni su novi zakoni, odnosno novelirani postojeći. Konačno, zvanična verzija Zakona o opštem upravnom postupku usvojena je u leto 1997. godine.
Vlada Srbije, uprkos činjenici da od 2004. godine u fiokama verovatno Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu nalazi se potpuno novi nacrt zakona o opštem upravnom postupku koji ispravlja brojne nedostatke postojećeg zakona, nije se opredelila da taj nacrt zakona najpre na svojoj sednici pretvori u predlog zakona, a onda da taj predlog potpuno novog zakona o opštem upravnom postupku uputi u skupštinsku proceduru, nego se odlučila da vrši određene manje-više terminološke korekcije u postojećem Zakonu o opštem upravnom postupku.
Koje su naše osnovne zamerke? Prvo, u članu 6. očigledna je namera Vlade da u srpski pravni rečnik unese reči koje više odgovaraju ovom Tuđmanovom hrvatskom novogovoru nego srpskom književnom jeziku. Sticajem okolnosti danas je Vlada Srbije poslala ministra Nebojšu Bradića da on, između ostalog, obrazlaže ovaj set predloga zakona. Čovek koji je kada je počinjao obrazlaganje onog famoznog Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju rekao: "Dame i gospodo zastupnici".
Ukoliko vi usvojite ove izmene Zakona o opštem upravnom postupku, onda će hranilac da bude pretvoren u hranitelja. Po toj logici tužilac će biti tužitelj, gledalac će biti gledatelj, slušalac će biti slušatelj, a možda će direktor biti ravnatelj, jer je to trend u tzv. hrvatskom književnom jeziku od 1999. godine, otkako je Hrvatska demokratska zajednica i Franjo Tuđman preuzeli vlast. Zaista ne razumem, SRS ne razume potrebu da se novogovor hrvatski unosi u zakone koje donosi Narodna skupština Republike Srbije.
Već u članu 7. vi odstupate od hrvatskog novogovora, ali se vraćate ne rečnik socijalističke samoupravne Jugoslavije. Tako u članu 7. kaže se ovako – član 35. menja se i glasi: "O izuzeću službenog lica u organu odlučuje rukovodilac organa". Još malo pa će se u našim zakonima ponovo pojaviti ouri, souri, radne organizacije, društveni dogovori, samoupravni sporazumi i ko zna šta sve još ne.
Moram da vas podsetim, gospodine Bradiću, a i vas gospodine Milosavljeviću, da je srpsku teoriju upravnog prava, između ostalog, obeležio čovek čije ime je iz zaborava prošlosti izvukao upravo Vojislav Šešelj, a to je Lazo M. Kostić. Čovek koji je tokom 30-tih godina prošlog veka u tri toma napisao čuveno delo "Administrativno pravo Kraljevine Jugoslavije". Taj Lazo M. Kostić, neprevaziđeni pisac Upravnog prava u Srba, rekao je da je reč "rukovodilac" na neki način besmisleno.
On se izrugivao vokabularu komunističke Jugoslavije, pa je između ostalog kao primer loše pravne i političke kovanice našao i tu reč, odnosno taj termin "rukovodilac". Kad se reč "rukovodilac" rastavi na sastavne delove, onda ispada da je rukovodilac onaj koji nekoga rukom vodi. To je besmisleno.
Dakle, stara srpska reč koja je svima znana i čije je značenje opštepoznato jeste - starešina. Ovde je trebalo da piše - starešina organa, a ne - rukovodilac, jer taj koji je na čelu nekog organa nikoga ne vodi rukom, nego upravlja nekim državnim organom. Ovde je trebalo da bude upotrebljena reč "starešina", a ne reč "rukovodilac".
U članu 18. kažete ovako – u članu 208. stav 2. reči "pred nadležnim sudom u skladu sa saveznim zakonom kojim se uređuju upravni sporovi" brišu se. Za građane koji ispred sebe nemaju tekst Predloga zakona moram da pojasnim da se ovde radi o jednom institutu koji se u pravnoj teoriji naziva – ćutanje uprave. Nažalost, to ćutanje uprave se vrlo često dešava i kad su u pitanju naša ministarstva.
Dakle, radi se o tome da stranka podnese uredan zahtev za ostvarivanje nekog prava, a onda nadležni organ u roku od mesec dana ili u roku od dva meseca, u zavisnosti od toga da li se vodi tzv. skraćeni postupak ili poseban ispitni postupak, ne donese nikakvo rešenje povodom zahteva stranke.
Da stranka ne bi bila maksimalno diskriminisana, Zakon o opštem upravnom postupku predvideo je, odnosno uveo je jednu pretpostavku, bolje rečeno fikciju da se u slučaju da se povodom zahteva stranke ne donese nikakvo rešenje ima primeniti fikcija kao da je donet negativan upravni akt, odnosno kao da je zahtev stranke odbijen. Ta situacija naziva se – ćutanje uprave.
Zakon dozvoljava da u slučaju da nadležni organ u zakonom predviđenom roku ne donese prvostepeno rešenje, dakle kada ćuti, stranka ima pravo žalbe, a ako žalba nije dopuštena, odmah se može podneti tužba nadležnom sudu, danas je to Upravni sud Republike Srbije, za pokretanje upravnog spora zbog ćutanja uprave.
Zašto ovo sve govorim? SRS smatra da se ćutanje uprave u upravnom postupku ne može mehanički razdvojiti od tužbe kojom se pokreće upravni spor zbog ćutanja uprave pred nadležnim sudom. Dakle, tužba se podnosi zato što je uprava u upravnom postupku ćutala, odnosno nije u zakonom predviđenom roku donela prvostepeno rešenje.
Zato mi smatramo da ovaj član 18. treba brisati, odnosno da treba da ostane u Zakonu o opštem upravnom postupku formulacija da u slučaju da se ne donese prvostepeno rešenje stranka ima pravo žalbe nadležnom drugostepenom organu zbog ćutanja uprave, a ako žalba nije dopuštena ili drugostepenog organa nema, da se može neposredno podneti tužba nadležnom sudu, Upravnom sudu za pokretanje upravnog spora.
U članu 20. imate, gospodo iz Vlade, jednu krajnje problematičnu formulaciju koja, kao što je rekla i gospođa Vjerica Radeta, nije prihvatljiva, ne samo sa stanovišta SRS kao političke stranke, nego pre svega sa stanovišta Ustava RS. Dakle, u članu 36. u stavu 2. kaže se – svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.
Kao što vidite, Ustav tu ne predviđa bilo kakva ograničenja, svako ima pravo na žalbu, a u članu 20. zakona o izmenama Zakona o opštem upravnom postupku Vlada potpuno suprotno stanovište zauzima, odnosno menja smisao ustavne norme i kaže – protiv prvostepenog rešenja ministarstva ili posebne organizacije, odnosno drugog državnog organa može se izjaviti žalba samo kada je to zakonom predviđeno.
SRS je podnela amandman i mi smatramo da žalba mora biti univerzalno dopuštena, osim, eventualno, ako je nekim posebnim zakonom predviđeno da se žalba ne može iz opravdanih razloga izjaviti, ali se u tom slučaju neposredno može voditi upravni spor.
To je smisao ustavne norme, da svako može da ostvari pravo na žalbu protiv neke odluke kojom je odlučeno o nekom njegovom pravu, obavezi ili pravnom interesu. Vlada Srbije to pravo građanima sada uskraćuje. Sada ćete imati pravo žalbe, ali samo ako je posebnim zakonom predviđeno da je žalba dopuštena. Inače, nećete imati to pravo.
Potpuno je nejasno zašto se Vlada opredelila za ovakvu formulaciju. Zato što, gospodo iz Vlade, morate da znate da u pravnoj teoriji postoji sintagma – remonstrativna pravna sredstva. To su ona pravna sredstva, uključujući i žalbu, koja se upotrebljavaju kada o tim pravnim sredstvima odlučuje organ koji je doneo rešenje protiv koga je žalba izjavljena.
To je i te kako moguće. To je moguće i u sudskom postupku, parničnom i krivičnom, a moguće je i u upravnom postupku. Niste imali razloga da onemogućavate građane da izjavljuju žalbu samo zato što je u pitanju organ koji treba da odlučuje o žalbi, a doneo je prvostepeno rešenje. Tako nešto je moguće.
Na kraju krajeva, moguće je da organ koji je doneo prvostepeno rešenje naknadno shvati da je pogrešio, ali vi ne možete da mu date, nećete mu dati mogućnost da ispravi svoju grešku, jer građanima uskraćujete pravo na žalbu protiv takvih prvostepenih rešenja ministarstava i posebnih organizacija.
Ovo je kratak zakon, naravno, i o njemu ne može mnogo toga da se kaže, ali postoji nešto što je jako važno, a što Vlada Srbije nije htela da nam objasni o čemu se radi.
Dakle, rekao sam da je 2004. godine urađen nacrt zakona o opštem upravnom postupku. Dakle, nacrt potpuno novog zakona. Taj nacrt zakona ispravlja mnoge nedostatke postojećeg Zakona o opštem upravnom postupku iz 1997. godine, a sami ti nedostaci potiču od nekih ranijih vremena.
Svi ti nedostaci su ispravljeni ovim novim nacrtom zakona o opštem upravnom postupku, koji je napisao još 2004. godine prof. dr Dragan Milkov, šef katedre za javno pravo na Pravnom fakultetu u Novom Sadu i, bez sumnje, jedan od naših najvećih živih teoretičara upravnog prava.
Sada ću vam pročitati neke prednosti nacrta o opštem upravnom postupku, iz kojih jasno proizlazi koji su nedostaci postojećeg zakona, koje Vlada ne želi da ispravi.
Dakle, u svim odredbama nacrta zakona izvršeno je terminološko usklađivanje sa normativnim promenama koje su nastupile u periodu od 1997. godine pa kasnije. Za razliku od prethodnih zakona o opštem upravnom postupku, u ovom zakonu je po prvi put data definicija upravne stvari.
Da vas podsetim, upravna stvar je izuzetno važan pojam srpskog upravnog prava, jer bez definicije upravne stvari ne možete da definišete ni pojam upravnog akta, a upravni akt je, u stvari, akt koji se donosi po pravilima zakona o opštem upravnom postupku.
U okviru načela u pravu na žalbu dodate su načelne odredbe o nemogućnosti izjavljivanja žalbe ako nema drugostepenog organa, kao i o načelnom pravu na žalbu u slučaju ćutanja uprave. U okviru načela o pravosnažnosti po prvi put je normirano da se u slučaju odbijanja zahteva takođe ne može doneti novi akt sa drugačijom sadržinom, osim ako dođe do promene u činjeničnom ili pravnom stanju.
Vanbračna zajednica je izjednačena sa bračnom u pogledu razloga za izuzeće službenog lica. U zakon su unete odredbe koje predviđaju savremene načine uspostavljanja kontakta organa sa strankama preko elektronskih računara, kao i korišćenje drugih elektronskih uređaja.
Tako su predviđeni elektronski podnesci, zapisnik se može sačiniti i snimanjem, dostavljanje se može vršiti i elektronskim putem, blagovremenost predaje elektronskog podneska i definiše se pojam elektronskog potpisa.
U zakon je uneta nova odredba kojom je predviđeno da se ne može uskratiti razgledanje delova spisa koji se vode kao poverljivi, ako su upotrebljeni kao osnov za odlučivanje. U odredbe o dostavljanju su unete brojne novine koje treba da omoguće efikasniji postupak dostavljanja i spreče eventualno izbegavanje stranke da primi pismeno koje joj je upućeno.
Dosadašnje odredbe zakona da stranka može ostvarivati pravo na nadoknadu troškova postupka samo ako su oni bili opravdani, ta odredba je izostavljena.
Po prvi put je izričito normirano kada se smatra da ne postoje uslovi za pokretanje postupka. To je izuzetno važna norma. Po prvi put je izričito normirano u kojim slučajevima se upravni postupak prekida. Takođe važna norma.
Po prvi put je predviđena zaštita podataka o ličnosti, tako što je regulisano da se podaci o ličnosti mogu pribaviti samo ako je to dozvoljeno zakonom, ili ako se stranka sama saglasi, odnosno lice na koje se podaci odnose.
Poboljšan je položaj trećih zainteresovanih lica, tzv. pravnih interesenata, tako što je predviđena obaveza organa da ih pozovu da učestvuju u postupku, kao i rok za žalbu u roku od 90 dana od dostavljanja stranci, ako im nije priznato svojstvo zainteresovanih lica.
Po prvi put je normirano da javne isprave imaju vremensku neograničenu dokaznu snagu, ako se odnose na činjenice i okolnosti koje su po prirodi nepromenjive, čime je onemogućeno da organi svaki put prilikom podnošenja istovetnog zahteva stranke traže ponovo podnošenje već ranije podnetih javnih isprava. Imajući u vidu, gospodo iz Vlade, tešku ekonomsku i socijalnu situaciju, ovo je izuzetno važna novina.
Preciziran je postupak u slučaju donošenja složenih upravnih akata. Po prvi put je izričito normirano da se dodaci upravnom aktu, uslov, rok i nalog smeju unositi u rešenje samo ako je to izričito predviđeno zakonom.
Precizirano je da rok za donošenje rešenja važi samo u onim slučajevima kada se rešenje donosi po zahtevu stranke, za razliku od postojećeg zakona, a rokovi su određeni na dane, pri čemu je za prvostepeno rešenje predviđen rok od 30 dana u skraćenom postupku i 90 dana ako se vodi ispitni postupak.
U važećem zakonu rok je određen na mesec dana, odnosno dva meseca, što u praksi ponekad može da bude smešno, jer mesec dana nekad može da bude 28 dana, nekad 29 dana, nekad 30 dana, a nekad 31 dan, u zavisnosti od toga koliko mesec ima dana.
Izričito je navedeno da se žalba može izjaviti zbog bilo koje povrede materijalnog zakona, povrede procesnog karaktera ili povrede nadležnosti. U pogledu vanrednih pravnih sredstava, predviđeno je da povreda pravila o pravu na upotrebu jezika nije automatski razlog za ponavljanje postupka, nego samo ako je to bilo od bitnog uticaja na odlučivanje.
Zatim, usklađene su odredbe o zahtevu za zaštitu zakonitosti, precizirano je, u okviru poništavanja po pravu nadzora, da je reč o krivičnom delu prinude, iznude ili ucene i predviđeno je, kod oglašavanja rešenja ništavim, da je naknadni pristanak stranke moguć samo ako su inače bili ispunjeni uslovi da postupak bude pokrenut po njenim zahtevu.
Za razliku od postojećeg zakona, sada je precizirano da izvršenje rešenja sprovodi organ lokalne samouprave, u slučajevima kada nije moguće da to učini prvostepeni organ, a nije određeno ko je nadležan.
U postojećem Zakonu o opštem upravnom postupku imate jednu veliku falinku kod izvršenja. Nije predviđeno ko izvršava rešenje u slučajevima kada nije moguće da to učini prvostepeni organ, a nije određeno ko je nadležan. Ovim nacrtom zakona se kaže da je u takvim slučajevima nadležan organ lokalne samouprave.
Konačno, u pogledu izvršenja novčanih kazni, predviđeno je da to čine organi nadležni za izvršenje prekršajnih novčanih kazni, kao i da organi lokalne samouprave sprovode prinudne mere za potrebe nedržavnih subjekata koji vode upravni postupak.
Dakle, to su sve novine, važne, kvalitativne novine koje su sadržane u nacrtu zakona o opštem upravnom postupku i to tako šest godina čami po raznim fiokama ministarstava.
Umesto da ste taj nacrt zakona stavili u skupštinsku proceduru, da Republika Srbija konačno ima nov, demokratski i, ako baš hoćete, evropski zakon o opštem upravnom postupku, vi ste se opredelili za neke jezičke izmene koje su čak mnogo gore od postojećih jezičkih, a i pravnih rešenja koja postoje u Zakonu o opštem upravnom postupku iz 1997. godine.
Takođe, moram da vas podsetim, gospodo iz Vlade, da je na ovaj nacrt zakona o opštem upravnom postupku iz 2004. godine svoju saglasnost, ako vam to nešto znači, vama Evropejcima, dala Misija OEBS-a u Srbiji, jasno je naglasila da su sva rešenja iz ovog nacrta zakona potpuno usklađena sa evropskim pravnim standardima u oblasti upravnog postupka i da nema nikakvih smetnji da se taj zakon izglasa u Narodnoj skupštini, ali, nažalost, očigledno postoje smetnje u Vladi Srbije.
Umesto da Republika Srbija dobije nov zakon o opštem upravnom postupku, imaćemo neke izmene i dopune koje su mnogo gore i po jezičkom i po pravnom kvalitetu od rešenja koja već sada postoje u Zakonu o opštem upravnom postupku i baš zbog toga SRS za ovaj zakon i za druge zakone koji su danas na dnevnom redu neće da glasa.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodin Džudžević je povredio član 104. Poslovnika Narodne skupštine.
Gospodine Džudževiću, odgovorno tvrdim kao poslanik SRS, kao neko ko poznaje srpsku istoriju, kao vernik SPC da SPC nikada nije nasilno pokrstila bilo koga, uključujući tu i muslimane posle Prvog balkanskog rata u Plavu i Gusinju.
Bilo bi dobro, gospodine Džudževiću, da navedete ime makar jednog sveštenika SPC koji je navodno učestvovao u tom nasilnom prekrštavanju.
Što se tiče vaših konstatacije o zločinima, kako vi kažete, četničkih formacija Draže Mihailovića u Drugom svetskom ratu, ne znam da li vam je poznata, gospodine Džudževiću, činjenica da su četničkom komandantu u Crnoj Gori, odnosno na granici Crne Gore i Sandžaka, Pavlu Đurišiću, muslimanski prvaci iz Sandžaka poslali pečeno dete u tepsiji kao poklon srpskom narodu toga kraja.
Dakle, nemojte jednostrano da prikazujete događaje iz istorije vašeg naroda ili vaše verske grupacije. Iznosite činjenice koje su utemeljene u istoriji, a zaista bih vas najljubaznije zamolio, ako već pričamo…

Mogu li vama da se obratim?

Gospođo Đukić-Dejanović, molim vas, kao predsednika Narodne skupštine, da uzmete u zaštitu jednu tako važnu instituciju kao što je Srpska pravoslavna crkva od krajnje neosnovanih i neargumentovanih optužbi da su srpski sveštenici bilo gde, bilo koga nasilno prevodili u pravoslavlje, zato što je istorijska činjenica da je upravo srpski narod, da su sveštenici Srpske pravoslavne crkve bili velike žrtve…

Dame i gospodo narodni poslanici, Predlog deklaracije koji je danas na dnevnom redu, da parafraziram jednog američkog autora, predstavlja još jednu investiciju u banku srpske kolektivne krivice.

Sramota je za vladajuću koaliciju što je odbila predlog SRS-a da se u dnevni red Narodne skupštine uvrsti predlog deklaracije o osudi genocida nad jermenskim narodom koji je izvršila otomanska Turska, a naročito je velika sramota što je vlast odbila da u skupštinsku proceduru uvrsti predlog deklaracije o osudi genocida nad srpskim, jevrejskim i romskim narodom koji se desio u tzv. nezavisnoj državi Hrvatskoj, kada je u periodu 1941-1945. godine, po istraživanjima Simona Vizentala i prema podacima Muzeja genocida „Jad Vašem“, pobijeno najmanje pola miliona Srba.

U svom izlaganju ću se pozivati, pre svega, na zapadne izvore, kako niko ne bi mogao da prigovori SRS-u kako smo navodno zločinačka, fašistička, antievropska, anticivilizacijska politička stranka u Srbiji.

Nešto o samom normativnom tekstu ove deklaracije. Prvo, svi oni koji kažu da neće glasati za predloženu deklaraciju zato što se u njoj ne pominje reč genocid, ne moraju da strahuju. Pominje se genocid na dva mesta.

Pominje se u preambuli, kada se kaže da predlagači deklaracije poštuju presudu Međunarodnog suda pravde, donete u sporu po tužbi BiH protiv Srbije i Crne Gore 26. februara 2007. godine, zato što se u toj presudi navodi da je u Srebrenici navodno izvršen genocid, i u ovom normativnom delu deklaracije, kada se kaže – Narodna skupština Republike Srbije najoštrije osuđuje zločin izvršen nad bošnjačkim stanovništvom u Srebrenici jula 1995. godine na način utvrđen presudom Međunarodnog suda pravde. Taj način u stvari znači da Narodna skupština Republike Srbije osuđuje genocid koji je navodno izvršen u Srebrenici 1995. godine.

Budući da su danas vođene pravničke rasprave o našim obavezama prema Međunarodnom sudu pravde, prema tome da moramo da poštujemo njegove odluke, da moramo da prihvatimo da je u Srebrenici izvršen genocid zato što to tako stoji u presudi Međunarodnog suda pravde, odnosno u pojedinim presudama Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju, odnosno Haškog tribunala, dužan sam da predstavnicima predlagača, predstavnicima vlasti na naučni način pokušam da objasnim šta je to genocid.

Citiraću definiciju genocida iz udžbenika „Krivično pravo: posebni deo“, čiji su autori profesor dr Obrad Perić, nažalost pokojni, i profesor dr Zoran Stojanović.

Na strani 18 ovog udžbenika kaže se sledeće – krivično delo genocida sastoji se u preduzimanju određenih radnji u cilju potpunog ili delimičnog uništenja neke nacionalne, etničke, rasne ili verske grupe. Radnja genocida određena je u članu 2. Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida iz 1948. godine. Inače, ovu konvenciju je tadašnja FNRJ ratifikovala 1950. godine. Između ostalog, kaže se ovako – karakteristično je za ovo krivično delo da se za njegovo postojanje zahteva i jedan subjektivni element, namera učinioca da potpuno ili delimično uništi neku nacionalnu, etničku, rasnu ili versku grupu. Drugim rečima, mora da bude dokazana genocidna namera.

Da je u Srebrenici zaista izvršen genocid, onda bi tamo morali da se nađu ne samo leševi, kako su danas rekli oni koji će glasati za ovu deklaraciju, muškaraca i dece, odnosno dečaka, tamo je moralo da bude ženskih leševa, leševa dece. Evo, pitam vas, koji ćete glasati za ovu deklaraciju – ako je izvršen genocid u Srebrenici, koliko je ženskih leševa iskopano na teritoriji opštine Srebrenica? Koliko je dečijih leševa iskopano na teritoriji opštine Srebrenica?

Ako hoću da uništim jednu nacionalnu, versku, rasnu grupu, onda ubijam bez razlike da li su u pitanju muškarci, žene, deca, starci, bolesni, nemoćni, itd. Onda nema razlike. Zato što imam nameru da uništim tu nacionalnu, versku ili rasnu grupu, da ona više ne postoji.

Kažite nam brojkama, dokažite koliko je tamo leševa žena, dece, staraca. Ako ih ima, koliko ih ima? To je način da dokažete da li je u Srebrenici izvršen genocid ili ne, a ne da se pozivate na presudu recimo Haškog tribunala protiv generala Radislava Krstića, koja je očigledno politički obojena i gde uopšte nije dokazano da je Radislav Krstić naredio da se bilo ko ubija, proteruje, siluje, da se bilo čija kuća pali, nego je čovek odgovarao po principu objektivne odgovornosti, koju svi teoretičari krivičnog prava odbacuju. Jedini ko je ne odbacuje jeste Haški tribunal.

Ono što je za SRS u ovoj deklaraciji takođe neprihvatljivo, nadam se da se neće niko lično uvrediti zbog ovoga što ću da kažem, ali to je istorijska istina. To je ova formulacija – bošnjačko stanovništvo u Srebrenici. Ta formulacija je problematična iz dva razloga. Prvo, taj termin da je neko Bošnjak je veštački stvoren. Reč “Bošnjak“ potiče…

Nadam se, gospođo Čomić, da ćete mi dozvoliti da govorim onoliko vremena koliko je iznosila vaša intervencija.
SRS, gospođo Čomić, ne osporava bilo kome da se izjašnjava kako on hoće, ali ja sam dužan da iznesem neke činjenice koje su zasnovane na istorijskim faktima. Dakle, termin "Bošnjak" prvi put je upotrebio austrougarski konzul u Sarajevu Benjamin Kalaj, da bi na taj način pokušao da uništi srpsku nacionalnu svest u BiH. To je bilo u drugoj polovini 19. veka, kada je svim stanovnicima BiH hteo da nametne neku veštačku nacionalnu svest, da se oni više ne izjašnjavaju kao Srbi, nego kao pripadnici nekog novog, od strane Austrougarske izmišljenog naroda, bošnjačkog naroda.
Reč Bošnjak potiče od reči Bosna, ne postoji nijedna druga reč. Po toj logici svako ko živi u Bosni, bez obzira da li je pravoslavne vere, da li je rimokatolik, da li je musliman, da li je Jevrejin, mora po definiciji da bude Bošnjak. Taj termin je stekao pravo građanstva tokom 90-ih godina. Njega je uveo u upotrebu Alija Izetbegović, odnosno fundamentalistički režim u Sarajevu. Ja ni na koji način ne osporavam pravo bilo kog građanina Srbije da kaže za sebe da je Bošnjak, ali to su istorijski fakti i ovo sam zarad istorijske istine morao da kažem.
Šta je ovde još problematično? Ako kažete ''bošnjačko stanovništvo'', to znači da mislite na celokupnu muslimansku populaciju. To znači stanovništvo - muškarci, žene, deca, starci. To su ljudi bez obzira na godine života, bez obzira na pol, bez obzira na socijalni status.
Rekao sam vam, pozivam vas, u tom vašem mahnitanju s brojem ubijenih - sedam, osam, deset, petnaest, ko zna koliko hiljada - navedite ime i prezime jedne žene ili jednog deteta koje je, po vama, ubijeno u tzv. genocidu koji je izvršila Vojska Republike Srpske u Srebrenici. To vam neće poći za rukom.
Dalje, vi kažete da izražavate saučešće i izvinjenje porodicama žrtava zbog toga što nije učinjeno sve da se spreči ova tragedija. Znači, vi smatrate da je država Srbija mogla, da je htela, da spreči ovu tragediju, ali je nije sprečila, pa se mi sad, u 2010. godini, izvinjavamo za to što to nismo sprečili. Ako je u Srebrenici zaista izvršen genocid, ako je izvršen najteži mogući zločin na kugli zemaljskoj, ko je taj zločin mogao da spreči? Vlast. Ko je tada bio na vlasti? Vaši koalicioni partneri. Zašto se vi, kao vlast u Srbiji, ne izvinite onima nad kojima je izvršen genocid? Zašto to breme prebacujete na sve nas?
Vaš koalicioni partner SPS je tada bio na vlasti. Šta mi iz SRS imamo s tim? Naš predsednik je tih julskih dana, koliko se sećam, bio u zatvoru u Gnjilanu. Ni na koji način nije mogao da utiče na bilo šta što se dešavalo u BiH. Ali ne, vi biste hteli sada da obmanete sve građane Srbije, da kažete da ovaj SPS nema blage veze sa SPS iz 1990. godine, kao što bi neki sada hteli da se predstave da nikakve veze nisu imali sa SRS. Do pre dve godine Narodna skupština je bila ''sigurna kuća'' za Ratka Mladića, danas se zalažu sa saradnju sa Međunarodnim krivičnim tribunalom. To je neka virtuelna politička stvarnost, u kojoj mi živimo.
Sada nešto o kontekstu dešavanja u Srebrenici, gospođo Kolundžija. U proleće 1992. godine muslimanske formacije iz okoline Srebrenice, Goražda, Vlasenice počele su da čine masovne zločine nad srpskim narodom koji je živeo na teritoriji istočne Bosne. Naročito težak zločin je počinjen tokom januara 1993. godine, kada je na Božić poklano celo srpsko selo Kravica. Nekoliko dana kasnije ista sudbina je zadesila i Skelane. Kravica je u opštini Bratunac, Skelani su u opštini Srebrenica.
U aprilu 1993. godine Savet bezbednosti UN proglasio je zaštićenim zonama opštine Srebrenica, Žepa, Goražde i Bihać. Dva dana nakon proglašenja opštine Srebrenica zaštićenom zonom, general Ratko Mladić, koji se spominje u ovoj deklaraciji, pristaje da muslimanska vojska u Srebrenici oružje položi ne vojsci Republike Srpske, nego snagama UN.
Osmog maja 1993. godine, u prisustvu francuskog generala Filipa Moriona, komandanta Unprofora u BiH, na sarajevskom aerodromu je potpisan sporazum o potpunoj demilitarizaciji opštine Srebrenica između generala Ratka Mladića i tadašnjeg komandanta armije BiH generala Sefera Halilovića. Sad, gospođo Kolundžija, slušajte šta Sefer Halilović poručuje zločincu Naseru Oriću: "Nasere, Ujedinjenim nacijama predaj samo staro i pokvareno oružje. Niti jedan komad ispravnog naoružanja ne smiješ predati, reci da drugo nemaš. Idite van grada. Nastavljamo po našem planu, za slobodnu BiH".
Posle maja 1993. godine, muslimani ne da se nisu demilitarizovali, ne da nisu bacili oružje u trnje, nego su proširili teritoriju koju su držali pod okupacijom. To može na vrlo jasan način da se dokumentuje. Dakle, posle 8. maja 1993. godine, Naser Orić, koga je Haški tribunal, gospođo Kolundžija, oslobodio krivice za klanje srpskih muškaraca, žena i dece u Podrinju, zauzima sledeća srpska sela: Čićevci, Gostilj, Mala Daljegošta, Međe, Močevići, Osredak, Obadi, Postolje, Podravanje, Pusmulići, Radoševići, Ratkovići, Viogor, Radovčići, Sase.
Da bi sprečila nastavljanje ubijanja srpskog naroda u Podrinju, Vojska Republike Srpske u leto 1995. godine kreće sa akcijom "Krivaja 95". Po izveštajima komandanata UN na terenu, nije bio cilj da se zauzme Srebrenica, nego da se oslobode srpska sela okupacije Nasera Orića. To je zaključak koji je dao i holandski kraljevski institut za ratnu dokumentaciju.
Isto mišljenje izneo je i Žan Rene Ruez, glavni istražitelj Haškog tribunala za Srebrenicu. On je u jednom intervjuu za sarajevski nedeljnik "Dani", na pitanje novinara - da li imate elemente koji bi potvrdili prethodne planove o ovim masakrima, odgovorio – ne, nisu postojali prethodni planovi, zauzimanje enklave uopšte nije bilo u planu.
Plan u ovoj ofanzivi potiče od 5. jula. Prvobitni plan je bio smanjiti enklavu na sam grad Srebrenicu i pretvoriti je u veliki izbeglički kamp pod otvorenim nebom, da bi UN počeo sa evakuacijom zone. Novinar još pita - ta izjava se temelji na dokumentima koje posedujete? Ruez kaže – da, u potpunosti.
Šta se desilo pre toga? Bil Klinton je rekao Aliji Izetbegoviću - ako hoćeš da NATO interveniše u BiH, mora da se desi nešto u BiH što bi nam dalo motiv, što bi nam dalo povod da intervenišemo. Prvog marta 1995. godine komanda armije BiH naređuje Naseru Oriću da napusti Srebrenicu i da dođe u Tuzlu, navodno radi primanja instrukcija. U vreme kada je osvajana Srebrenica, Naser Orić nije bio u Srebrenici, a muslimanska vojska gotovo da uopšte nije pružala otpor, nego je po komandi Alije Izetbegovića počela proboj prema Tuzli. To su istorijske činjenice.
Koliko je poginulih u tom proboju? Gospođo Kolundžija, opet ću se pozvati na jedan zapadni izvor. Prema ekspertizi Dina Meninga, na teritoriji opštine Srebrenica ekshumirano je 1.883 tela, nikakvih osam hiljada. Najveći broj ljudi poginuo je u proboju prema Tuzli. Još jedan podatak. Na zvaničnom sajtu NATO-a možete svi da proverite, tog 11. jula 1995. godine, oko 14.40 časova, NATO avijacija je intervenisala na području Srebrenice. Da li možete da kažete da nijedan musliman nije poginuo od NATO bombi?
Kakva prevara se dalje dešava? Gospođo Kolundžija, reći ću vam nešto o zloupotrebi mrtvih u Srebrenici. Čovek je umro 1982. godine. Znate li gde je pokopan? U mezarju u Potočarima. Zove se Hamed Halilović, preminuo 1982. godine. Na groblju u Potočarima, kao navodno žrtva Ratka Mladića i Vojske Republike Srpske, sahranjen je Osman Halilović, preminuo 1989. godine. Nurija Memišević, preminuo 1993. godine. Pokopani: Salil Halić, preminuo 1992. godine, Mujo Hadžić, preminuo 1993. godine, Ferid Mustafić, preminuo 1993. godine i Hajrudin Cvrk, preminuo 1992. godine. Svi oni su, po vama, žrtve Ratka Mladića i Vojske Republike Srpske.
Evo vam imena ljudi koji su izgubili živote pre 11. novembra 1993. godine, a njihova imena se, kao tobožnje žrtve genocida Ratka Mladića, nalaze uklesana na tom spomen-kompleksu u Potočarima: Ćerimović Mujo, Hasanović Hamed, Malić Ramiz, Omerović Hamed, Omerović Adem, Hasim Selimović, Ramiz Alić, Jusuf Osmanović, Ramiz Alić, Munib Alić, Jusuf Omerović, Meho Osmanović, Sead Salkić, Safet Korkutović i Aziz Omerović.
Evo vam, gospođo Kolundžija, imena muslimana koji su preminuli pre 7. marta 1994. godine, a koje vi smatrate žrtvama Ratka Mladića: Mujić Ibro, Mehmed Hodžić, Hailula Hafizović, Ismet Huseinović, Mujo Ahmetović, Mehmed Hodžić, Šaćir Malić, Kadrija Osmanović, Mehmed Avdić, Nedžad Osmanović, Enver Ibrahimović, Izet Salkić, Dževad Suljić, Hasan Beganović, Redžo Suljić, Omer Smajlović i mnogi drugi.
Da li vi zaista mislite da zbog pranja savesti zločinačke američke administracije, zbog pranja savesti NATO-a, zbog pranja savesti nekih krugova u EU treba prihvatiti kao istorijsku činjenicu da je srpski narod, da je Vojska Republike Srpske, da je Srbija, da je Ratko Mladić odgovoran za tih vaših mitskih osam hiljada ubijenih muslimana?
Neki od tih vaših ubijenih muslimana, gospođo Kolundžija, danas su živi i zdravi u Sarajevu, u Tuzli, glasaju na teritoriji BiH, neki žive u Švajcarskoj itd. Muslimani koji su poginuli na raznim ratištima u BiH, u Bosanskoj Krajini, u Hercegovini, u Posavini posle 1995. godine, njihovi leševi su kamionima dovoženi u Potočare, dovođene su kamere svetskih medija i onda su rekli i upirali prstom – evo, ovo su žrtve Ratka Mladića i Vojske Republike Srpske.

Gospođo Kolundžija, relativno je pitanje ko je dete. Za svoje roditelje ja sam i danas dete, a imam  34 godine. Onaj ko je sposoban da nosi oružje, ko je sposoban da čini ovakve grozote koje su činili pripadnici muslimanskih formacija pod komandom Nasera Orića, nije dete.
Najljubaznije sam vas pitao da mi kažete da li je pronađen ijedan ženski leš, ijedan leš deteta koje nije sposobno da nosi oružje. Nije, i to odgovorno tvrdim. Vojska Republike Srpske i Ratko Mladić obezbedili su da se muslimanske žene, deca, starci, ranjeni i bolesni autobusima prevezu do Žepe i Tuzle. Da je neko imao nameru da te ljude uništi, da ta etnička, verska grupa više ne postoji, zar mislite da bi im obezbeđivao autobuse?
Još jedno pitanje, gospođo Kolundžija. Kakva je uloga francuske obaveštajne službe u onome što se dešavalo u Srebrenici? Da li ste čuli za Jugoslava Petrušića i grupu "Pauk"? Znate li ko je jedini osuđen za neposredno navodno fizičko ubijanje muslimana u Srebrenici? Ne Srbin. Hrvat Dražen Erdemović. Da li je tu vama sve čisto? Ništa nije sporno?
Šta je čovek uradio? Nagodio se. Zamislite monstruoznost Haškog tribunala. Kažete – jesam, ubio sam 10, 50, 100, 200, 500 ljudi, ali sam se nagodio sa tužiocem i dobio sam pet godina zatvora. Gospođo Kolundžija, imate li savesti? Ako je neko ubio svojom rukom 300 ljudi, da li je pravedna kazna pet godina zatvora? Po merilima Haškog tribunala jeste, jer tamo možete da se nagađate.
To nije sud pravde, to je svetska buvlja pijaca koja služi tome da se teret i krivica za raspad bivše Jugoslavije svali na leđa samo jednog naroda, na leđa srpskog naroda i da niko više ne bude odgovoran za zločine koji su počinjeni na teritoriji bivše Jugoslavije, ni Alija Izetbegović, ni Franjo Tuđman, ni Milan Kučan, ni SAD, ni Evropska zajednica ni NATO. Ko je kriv? Krivi su Srbi.
Kako to dokazujemo? Pa, pogledajte strukturu optuženih u Haškom tribunalu. Ima li ijednog Srbina koji je obavljao bilo kakvu značajniju političku, vojnu ili policijsku funkciju, a da nije optužen, osuđen ili ubijen u Haškom tribunalu? Nađite mi takvu istu strukturu na strani Hrvata, muslimana ili Albanaca. Ta paralela ne može da se uspostavi.
Niste u pravu vi koji kažete da Haški tribunal sudi pojedincima. Ako se sudi nekome ko je bio predsednik države, ako se sudi nekome ko je bio načelnik generalštaba, ako se sudi nekome ko je bio ministar, sudi se državi i sudi se narodu. Kome se sudi na strani muslimana? Onima koji su čuvali zatvore, običnim vojnicima.

Gospođo Čomić, da li imam pravo da repliciram gospođi Nadi Kolundžiji ili četničkom vojvodi?