Dame i gospodo narodni poslanici, pre svega, gospodine Novakoviću, ne znam šta je politički u izjavi da je SRS nudila nekome tuđe organe i tuđe živote, dakle, to nije politička izjava, to je uvreda.

Vi ste na tu uvredu morali da reagujete i ponovo se dokazuje da u srpskom parlamentu postoji politika dvostrukih aršina, kada vladajuća stranka ili neka od vladajućih stranaka, vređa SRS, onda nema intervencija po Poslovniku, od strane predsedavajućeg. Kada mi iznesemo neki naš politički stav, onda se kaže da nekoga vređamo. To su potpuno pomešane stvari. Gospođa Kolundžija je pokazala, po ko zna koji put, da je u srpskom narodu komunizam i marksizam, u političkom smislu, duga teška i, za neke, neizlečiva bolest.

Dakle, matrica izlaganja gospođe Nade Kolundžije je sledeća, i ta matrica je bila prisutna i u raspravi o izmenama Zakona o izboru narodnih poslanika, a to je, političke stranke su zlo, političke stranke su društveni paraziti, političke stranke rade protiv interesa naroda.

'Ajde nekako da skrajnemo političke stranke, 'ajde da napravimo jedan politički izum koji niko nije uspeo da napravi, a to je, da imamo demokratski i parlamentarni politički sistem, ali bez političkih stranaka.

Sada, umesto da se zakon zove zakon o finansiranju političkih stranka, ne vidim šta je sporno u tome, sada se pribeglo jednoj drugačijoj formulaciji Zakon o formiranju političkih aktivnosti, zato što po interpretaciji gospođe Nade Kolundžije, politikom se ne bave samo političke stranke, nego i drugi.

Naravno, politikom se nekada bave i deca, nekada i umetnici, ali ko je taj koji nosi politički proces u jednoj državi, ne samo u Republici Srbiji. (Predsedavajući: Vreme, vreme.) Pa, političke stranke, gospođo Kolundžija, (evo, završavam) uzmite član 5. Ustava, zašto Ustav baš u članu 5, definiše ulogu političkih stranaka. (Aplauz)

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodin Novaković, zaista, na čudan način danas tumači Poslovnik. Ispada, po gospodinu Novakoviću, da bi ja dobio pravo na repliku gospođa Kolundžija mora po imenu da me pomene. Pa, valjda se sadržina izlaganja gospođe Nade Kolundžije odnosila na sadržinu mog izlaganja. Vi lepo kažete da je zabranjeno da se poslanik jedan drugom neposredno obraća. Da li je tako?

Gospođa Kolundžija, poštujući to, svoju poslovničku dužnost, nije me lično pomenula, ali je svoje opservacije iznela u odnosu na moje izlaganje. I vi kažete da ja nemam pravo na repliku. Time kršite član 27. Poslovnika, što nije dobro.

Ono što je gospođu Nadu Kolundžiju verovatno iziritiralo jeste ono što sam rekao vezano za jučerašnji akt holandskog parlamenta. Onda je gospođa Nada Kolundžija, u nedostatku argumentacije, ponovila onu staru matricu potpuno pogrešnu – radikali su ratni zločinci, oni su huškali na rat, oni su ubijali, palili, žarili, silovali itd. Ne znam zašto vas istina boli. Pa, nisam ja kriv, nije niko iz SRS kriv što vam je juče holandski parlament udario šamar. Na sva zvona – evo, sad će Holanđani da ratifikuju SSP, ulazimo u EU, a oni su vas juče, rečeno omladinskim žargonom, ''otkačili''.

Zašto su vas otkačili? To pitajte sami sebe. To znači da nije tačna vaša desetogodišnja priča da je Ratko Mladić prepreka na putu Srbije ka EU, Ratko Mladić je samo povod da se vrše pritisci. Suštinski razlog EU, i oni neće stati dok se to ne ostvari, jeste da Republika Srbija na zvaničan način prizna da Kosovo i Metohija nisu njen sastavni deo! Kakav Mladić, kakav Hadžić, kakav bilo koji pojedinac, hoće da se odreknemo jednog dela svoje teritorije! I kad … (Aplauz)

Zaista, bez želje da dodatno usijavam atmosferu u Skupštini ili da, ne daj bože, vređam gospođu Kolundžiju, samo želim da kažem sledeće – gospođa Kolundžija nije neko ko treba da bilo kome daje amnestiju za političke aktivnosti u prošlosti! Da bi neko bio amnestiran on najpre mora da bude osuđen.

Ako je gospođa Nada Kolundžija htela da kaže da je Vojislav Šešelj navodno odgovoran za nekakve zločine u prošlosti, onda Vojislav Šešelj za te zločine najpre mora da bude osuđen. Vojislav Šešelj nije osuđen, gospođo Kolundžija, više od osam godina traju pokušaji haškog tužilaštva da dokažu njegovu krivicu i to prilično bezuspešno. To mogu da vide građani Srbije ovih dana, kada svedoci koje je Tužilaštvo angažovalo da svedoče protiv Vojislava Šešelja sada govore u njegovu korist i teško optužuju Tužilaštvo Haškog tribunala da su vršili neprimeren pritisak na te ljude da svedoče i protiv Slobodana Miloševića i protiv Vojislava Šešelja.

Jedna mala digresija, čudi me da gospođi Nadi Kolundžiji, recimo, kao velikom evropejcu i velikom demokrati, nije zasmetala činjenica da je, ne samo jedan crkveni poglavar, nego jedan šef države, jer je Vatikan država, u međunarodnim odnosima, održao molitvu na grobu, u najmanju ruku, sumnjivog čoveka iz Drugog svetskog rata, zagrebačkog nadbiskupa Alojzija Stepinca, koji je u vreme Drugog svetskog rata bio glavni vojni vikar oružanih snaga Nezavisne države Hrvatske. Čudi me da to niste pomenuli. Kako to da je takav gest u skladu sa evropskim tradicijama i u skladu sa najboljim tradicijama evropske demokratije?

I nije, i time da završim, nije bilo ko od pojedinaca iz srpskog naroda, ni Goran Hadžić, ni Ratko Mladić, prepreka na putu Srbije … (Predsedavajući: Vreme. Završavajte.) … u EU, nego pokušaj EU da dezintegrišu našu državu. (Aplauz)

Dame i gospodo narodni poslanici, u nedostatku bolje argumentacije onda se pribegava konstrukciji da je nešto evropski standard. Evo, ne želim da analiziram neke druge političke sisteme iz EU, ali zadržaću se na državi koja je otadžbina parlamentarizma, a to je Velika Britanija.

Kažite mi, kako je moguće da u Velikoj Britaniji imate četiri člana vlade koji se zovu "vladini bičevi"? Njihov zadatak je da kontrolišu da poslanici vladajuće stranke dolaze na sednice, da dolaze na sednice odbora i da glasaju u skladu sa stavovima svojih političkih stranaka. U Velikoj Britaniji to može, u Republici Srbiji to ne može. I, kaže se da to nije evropski standard. Gospodin Tomislav Nikolić nam samo nije naveo primer države u kojoj je moguće da jedna stranka u trenutku završetka izbora ima 100 osvojenih mandata, a da na kraju četvorogodišnjeg mandata parlamenta ostane samo neko, kako on kaže, ko drži pečat. Tako nešto je moguće u Republici Srbiji.

Nisam čuo, nisam pročitao toliko knjiga, kao moj uvaženi prethodnik, da se tako nešto desilo u Velikoj Britaniji. Nisam čuo da se to desilo u SR Nemačkoj, u Italiji, u Španiji. To se dešava samo u Republici Srbiji. To se desilo 2005. godine sa Bogoljubom Karićem, to se desilo 2008. godine sa Tomislavom Nikolićem.

Gospodin Srđan Milivojević je, verovatno, metaforično hteo da kaže kako navodno mi, da bismo igrali fudbal u evropskom takmičenju, moramo fudbal da igramo nogom, a ne rukom. U redu, ali zašto ga onda Englezi igraju rukom? Kako je tamo moguće da postoji kontrola političke stranke nad svojim poslanicima, u Republici Srbiji, otprilike, narodni poslanik se pojavio sa neba u Skupštini?! Nije ga kandidovala politička stranka ili ako ga je kandidovala, to nema nikakve veze? Ako sam ja danas za ''Veliku Srbiju'', a sutra sam ''apostol EU'', to nema nikakve veze?! To je normalno?

Sad imate jednu neverovatnu stvar u Srbiji, imate neverovatnu stvar u srpskom parlamentu. Otprilike ona glasi, ja sam najpre postao pravnik pa sam se tek onda rodio. Najpre je jedna stranka dobila poslanike, pa je tek onda formirana. Nisam čuo, gospodine Novakoviću, da taj slučaj postoji u Velikoj Britaniji. A, nemoguće je da smo mi izmislili parlamentarizam, a ne Englezi. Ako hoćete evropske standarde, onda posmatrajte kako se ponašaju države koje su izmislile i parlament i parlamentarizam i poslanike i instituciju poslovnika i spikera itd. Ima li toga tamo? Nema. A, zašto to mora da postoji u Republici Srbiji? Pa, zbog politike dvostrukih aršina. Tako se velike sile ponašaju prema malim državama otkad je sveta i veka. Jedna pravila važe za njih, a druga pravila važe za male narode.

Kad se Republika Srbija bori za suverenitet na Kosovu i Metohiji, onda ne može. Kad deo neke stare evropske države traže za sebe nezavisnost, ne može. U Republici Srbiji Kosovo može da bude nezavisno, što nije Korzika nezavisna? Zato što jedna pravila važe za njih, a druga pravila važe za Srbiju.

Isto je tako i kada je u pitanju parlament. Ovde parlament može da bude buvlja pijaca, ovde je moguće da najpre dobijete poslanika, pa se tek onda formirate kao politička stranka. Ovde je moguće da ste poslanik SNS a da na zvaničnoj veb-prezentaciji Narodne skupštine Republike Srbije pišete da ste član Poslaničke grupe Napred Srbijo, a da ste član političke stranke koja se zove SRS. Jesu li to činjenice? Jesu. Kako je moguće da se tako nešto dešava i kako je moguće da vi iz vlasti tako nešto opravdavate i legalizujete? Mislite da je to neka prečica za EU. Pa, videli ste juče stav Holandije – nije. Ako vi mislite da politikom dvostrukih aršina možete da približite Srbiju EU u tome se grdno varate.

Dakle, mi iz SRS za srpski parlament, ne za nas lično, tražimo one uzanse, one principe koji važe u tim starim dobro uređenim evropskim demokratijama. Ni više ni manje.

Ako u britanskom Parlamentu nije moguće da neko najpre dobije poslanika pa se tek onda formira kao politička stranka, ako tamo nije moguće da se trguje mandatima, ako tamo postoji veza između političke stranke i poslanika sve vreme mandata jednog parlamenta, zašto tako nešto nije moguće u Srbiji? Kako je moguće da je to tamo normalno, demokratski, evropski – u Srbiji nije normalno, nije demokratski, nije evropski?!

Gospodina Tomislava Nikolića je neko očigledno ili prevario ili pogrešno informisao da u Velikoj Britaniji, navodno monarh postavlja poslanike i da može da ih smenjuje i da monarh bilo šta predlaže.

Dakle, monarh je tamo samo titularni šef države, niti bira poslanike, niti bilo šta predlaže, tamo je glavni politički subjekt političkog sistema Kabinet i Parlament. Monarh je jedna ceremonijalna figura koja sa poslanicima gotovo nema bilo kakve veze. Ali pošto je gospodin Tomislav Nikolić veći evropejac od mene i bolje poznaje političke sisteme EU, želim da ga pitam – a, gde je moguće da najpre jedna partija dobije svoje poslanike u parlamentu pa se, tek, posle toga formira kao politička stranka. Nisam čuo za takav primer. Ne znam da li ste čuli vi, gospodine Novakoviću?

Dakle, opservacija o ustavima Kraljevine Jugoslavije, Srbije itd. takođe nisu tačne. Očigledno da je gospodin Tomislav Nikolić pogrešio neki udžbenik i nije najbolje razumeo pravnu i političku istoriju.

Ono što je definitivno to je da vladajuća koalicija pokušava i kroz ovaj zakon i kroz zakon o izmenama i dopunama Zakona o izboru narodnih poslanika da legalizuje jednu pojavu koja se u političkoj teoriji naziva vanizborna parlamentarizacija, da jedna stranka postane parlamentarna mimo izbora. Ako izbori nisu bitni, pa, onda, hajde da ukinemo instituciju izbora. Što da biramo? Dovoljno je da postoje ljudi koji imaju kapital, koji mogu da kupe određeni broj poslanika i šta će nam izbori, to je onda mnogo jeftinije. Ispada, ako ste dobro slušali gospodina Tomislava Nikolića da uopšte nije bitno kako je narod glasao i koliko je koja stranka osvojila mandata. Bitno je kakvo je faktičko stanje u parlamentu, kako se došlo do tog faktičkog stanja. To izgleda uopšte nije bitno. Da li je neko prodao svoj mandat, da li ga je poklonio. Izgleda da se to pitanje uopšte ne postavlja.

Gospodine Novakoviću, javio sam se pre gospodina Poskurice za povredu Poslovnika i iz meni neobjašnjivih razloga nisam mogao da obrazložim u čemu se sastoji povreda Poslovnika, tako da sam se sad javio po amandmanu. Nadam se da je to u skladu sa Poslovnikom.

Hvala vam, gospodine Novakoviću, vrlo ste ljubazni.

Hteo sam da kažem sledeće. Dakle, za SRS nikada nije bio uzor Kralj Milan. Ako ćemo da se vratimo u vreme Kralja Milana, onda ćemo da zaboravimo i na demokratiju i na parlamentarizam, kao i na mnoge druge, uslovno rečeno, evropske tekovine. Nama nije uzor Kralj Milan, mi bismo hteli da se vratimo u doba kada je Srbija bila parlamentarna demokratija, a u vreme Kralja Milana nije bila parlamentarna demokratija. Kralj Milan je bio ''naprednjački kralj''. On je imao svoju dvorsku stranku, tadašnju Naprednu stranku. Nama oni nikada nisu bili ideal. To što su se političke prilike u Srbiji ponovile, pa i sad imate jednu dvorsku stranku, koja se isto zove Napredna stranka, a koja u stvari radi svim silama da se ostvare političke ideje Borisa Tadića, to je ironija istorije.

Takođe, malo mi je neshvatljivo ovo što je rekao gospodin Poskurica, oni predlažu amandman kojim će se sprečiti da poslanici daju pare svojim političkim strankama, a SNS je formirana tako što su upravo, uslovno rečeno, narodni poslanici SNS, u stvari SRS, odrešili kesu, pa je neko dao 200.000 dinara, neko 300.000 dinara, neko 500.000 dinara, i tako je, navodno, nastala SNS. Meni tu nema, zaista, bilo kakve logike.

Dakle, stranka koja je, barem po izveštajima, nastala tako što je neko izdvojio novac od narodnih poslanika, da bi se stranka formirala, sada ta ista stranka predlaže da se tako nešto onemogućava. Kada bi, gospodine Poskurica, vaš amandman bio prihvaćen, onda da je taj princip važio 2008. godine SNS ne bi mogla ni da nastane, jer ne bi imao ko da odreši kesu i da pare da. Naravno, opet kažem, sudeći po izveštajima.

Jasno je svima da je SNS nastala nečijim tuđim novcem. Nemate vi u džaku ni 300.000, ni 500.000 dinara, nemate vi ni mnogo manje, ne mislim vi lično, nego razne domaćice itd, nego su se iskeširali Cane, Beko itd, malo je došlo iz inostranstva, pa je zato moguće da se u izbornoj kampanji u Aranđelovcu deli cement, brašno, da se asfaltira itd, da jedna stranka prestane da bude politička stranka, odnosno da postane građevinska firma itd. To su sve anomalije, to su sve paradoksi srpskog političkog sistema, koji ste vi, gospodo iz DS, omogućili, a koji mi iz SRS sada želimo da ukinemo. Mi želimo da Srbija bude jedna normalna demokratska država, da ono što nije moguće bilo gde u svetu ne bude moguće ni u Srbiji.

Prema tome, mi za Srbiju, kada je reč o uređenju našeg političkog sistema, ne tražimo ni više, ni manje, od onoga što važi za dobro uređene civilizovane i demokratske države.

Dame i gospodo narodni poslanici, SRS je predložila da se u članu 18. briše stav 2. zato što se postavlja jedno elementarno pitanje – koji je to redovan rad, redovan politički rad i redovna politička aktivnost jednog političkog subjekta koji ste vi definisali kao grupa građana? Ako se član 18. uporedi sa članom 2. koji treba da definiše osnovne pojmove sadržane u ovom predlogu zakona, onda možete da pročitate da je grupa građana oblik udruživanja birača radi zajedničkog učešća na izborima.

Dakle, grupa građana je jedan privremena zajednica ljudi koji imaju samo jedan interes, da zajednički učestvuju na izborima. Kada se završe izbori grupa građana, faktički, a i pravno, prestaje da postoji.

Srpsku radikalnu stranku zanima odgovor na sledeće pitanje – da li je po mišljenju vladajuće koalicije, da li je po mišljenju Vlade Republike Srbije, grupa građana pravni i politički subjekt na isti način na koji je to politička stranka? Mi mislimo da nije. Ali, upravo kroz ovaj član 18. možda se na najbolji mogući način pokazuje sav besmisao ovog predloga zakona.

Vlada i vladajuća koalicija hteli su na silu Boga da izjednače političke stranke sa grupama građana i zato ste izbegli u nazivu zakona "političke stranke" nego ste definisali "političke aktivnosti". Sada pokušavate, bukvalno, na silu da izjednačite u svim aspektima delovanja političku stranku sa grupom građana, što je naravno suprotno i sa ovim osnovnim značenjem pojmova.

Prema tome, grupa građana van izborne kampanje za određene izbore i van samih izbora, dakle, posle izbora ne postoji. Sada se postavlja pitanje za šta ćete vi da dajete pare – grupi građana za nekakvu njenu redovnu političku aktivnost? I, onda se u stvari vraćamo na ono što je vam je rekao, gospodin Zoran Krasić, da vi pod firmom finansiranja…

(Predsedavajuća: Dva minuta.)

… završavam, političkih aktivnosti grupa građana u stvari hoćete da finansirate ove vaše kapilarne linije u vidu raznih nevladinih organizacija. (Aplauz)

Ovim amandmanom se ustvari ispravlja greška koja je sadržana u članu 25. Naime, prilikom proglašenja izbornih lista, niko ne zna, niko unapred ne može da zna koliko će da iznose ta finansijska sredstva koja su definisana u članu 21. jer od broja proglašenih izbornih lista, odnosno od broja kandidata, zavisi na koliko će se delova podeliti taj iznos od 20%, iz člana 21. stav 1, odnosno onaj iznos od 50% iz člana 21. stav 2.

Takođe, ovim amandmanom se izborno jemstvo vezuje samo za onaj iznos koji je primljen pre proglašenja izbornih rezultata, odnosno deo od 20% i onaj deo 50%. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, imajući u vidu činjenicu da se ovim predlogom zakona zaista u administrativnom smislu usložnjava proces i sistem finansiranja političkih stranaka, SRS smatra da je rok koji je definisan u članu 32. stavu 2, dakle, da ne može biti duži od 15 dana kada je reč o zahtevu Agencije da politički subjekt dostavi svu potrebnu dokumentaciju vezanu za nadležnost Agencije koja se odnosi na kontrolu ovog zakona, suviše kratak. Plašimo se da u praksi to može da izazove velike probleme.

Umesto ove formulacije duži od 15 dana, mi smo predložili jednu drugu formulaciju ''kraći'', prema tome, ne može biti kraći od 15 dana, jer smo smatrali da ipak političkim strankama, odnosno političkim subjektima treba ostaviti nešto duži rok, s obzirom na to, kako vi kažete u Predlogu zakona – sva potrebna dokumenta i informacije su brojni i u nekim situacijama neće moći da se prikupe u roku koji ste vi predložili, a koji ne može biti duži od 15 dana.

S druge strane, postavlja se pitanje kakva je uopšte svrha propisivanja toga da Agencija ima nekakva kontrolna ovlašćenja, budući da je praksa u Srbiji pokazala da Agencija za borbu protiv korupcije uglavnom služi kao fasada režimu, a u suštini, njeni stavovi i njena mišljenja se uopšte ne uzimaju u obzir. To je na najbolji mogući način pokazano kada je Agencija iznela svoj stav ''da niko ne može da vrši istovremeno dve funkcije''.

Međutim, kada je Agencija objavila spisak republičkih i pokrajinskih poslanika DS i njenih koalicionih partnera koji vrše po dve, tri, pet, šest funkcija, vlast je rekla "nas to ne dotiče, to nas ne obavezuje". Praktično, ostalo je da, suprotno Ustavu, suprotno zakonu, suprotno mišljenju Agencije, i dan-danas određeni broj funkcionera vrši u isto vreme više od dve funkcije, što je suprotno važećim propisima, tako da i u ovom slučaju može da se desi isto.

Dame i gospodo narodni poslanici, SRS ne zna da li je jedna od preporuka Venecijanske komisije i to da se od sednice Narodne skupštine napravi lakrdija, jer ovo je očigledno lakrdija.

Gospođo Čomić, potrudiću se da dam potpuno objašnjenje povrede Poslovnika.

Povređen je član 164. Poslovnika Narodne skupštine koji glasi: "Predlagač zakona…" (Isključen mikrofon.)

 

Može, gospođo Čomić. Član 164 govori....(Isključen mikrofon.)

Dame i gospodo narodni poslanici, povređen je član 27. Poslovnika Narodne skupštine zato što mi iz ovog akta koji je stigao 23. maja 2011. godine ne vidimo koje amandmane je predlagač odbio.
Drugo, mi iz ovog akta ne vidimo da li svih 108 narodnih poslanika stoji iza mišljenja koje je potpisala gospođa Nada Kolundžija. U uvodu ovog akta stoji da se podnosi na osnovu člana 164. stav 1. u ime grupe od 108 narodnih poslanika.
Pitam narodne poslanike iz PUPS i iz koalicije SPS-JS da li oni stoje iza mišljenja koje je potpisala gospođa Nada Kolundžija? Ako stoje, pitam ih zašto onda traju unutarkoalicione rasprave i dogovori da li da se prihvate određeni amandmani poslaničke grupe, odnosno poslanika PUPS?
Dok ne dobijemo odgovore na ta pitanja ovde ne može da se vodi elementarna civilizovana rasprava. Nemoguće je da je Venecijanska komisija gospođi Nadi Kolundžiji rekla jedno, a gospodinu Momi Čolakoviću nešto drugo.
Dakle, da li postoji jedinstven stav vladajuće koalicije? Ako postoji, kako je moguće onda da postoje disonantni tonovi? Ako ne postoji, to znači da je neko ovde obmanuo narodne poslanike, da ta famozna Venecijanska komisija u stvari nije rekla ono što se narodnim poslanicima predstavlja da jeste rečeno.
Dakle, iz ovog akta ne možemo da vidimo odgovore na ova pitanja. Ako nam te odgovore ne date, mislim da ovde nema elementarnih uslova za vođenje argumentovane rasprave.
(Dragan Todorović, sa mesta: Pukli ste ko ledenica.)

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, uvažena gospođa Nada Kolundžija nije u pravu. U Zakonu o uređenju sudova ne piše da Upravni sud rešava izborne sporove, nego da rešava upravne sporove.
U članu 97. osnovnog zakona stajalo je Vrhovni sud Srbije, a sada oni predlažu Upravni sud odlučuje po žalbi shodnom primenom odredaba zakona kojima se uređuje postupak u upravnim sporovima. Dakle, Upravni sud, zato se tako i zove, rešava upravne sporove.
Vladajuća koalicija smatra da na rešavanje izbornih sporova analogno treba primeniti pravila koja važe za rešavanje upravnog spora. Šta je problem sa ovakvim stavom? Zašto onda niste do kraja primenili pravila upravnog spora, nego kažete – primenićemo pravila upravnog spora, a u samom zakonu ih ne primenjujete.
U članu 97. osnovnog zakona kažete ovako, ostaće da stoji – protiv svakog rešenja RIK, donetog po prigovoru, može se izjaviti žalba Upravnom sudu. Izvinite, upravni spor ne poznaje kategoriju prigovora. U Zakonu o upravnim sporovima nemate procesni institut prigovora. U stavu 3. kažete – analogno se primenjuju pravila upravnog spora. Kako kada Zakon o upravnim sporovima ne poznaje institut prigovora?
Drugo, Zakon o upravnim sporovima kaže da se postupak pred Upravnim sudom pokreće podnošenjem tužbe. Vi ovde tužbu zamenjujete žalbom i pri svemu tome insistirate da se primenjuju pravila upravnog spora. Ne primenjuju se pravila upravnog spora. Možda bi mogla da se primene, ali ih vi ovim rešenjima ne primenjujete.
Šta vi radite? Vi kažete u članu 97. stav 3. osnovnog zakona – primenjuju se pravila upravnog spora. Vi ne primenjujete pravila upravnog spora. Vi ovim zakonom izmišljate neka nova pravila. To je problem, što u Republici Srbiji ne postoji normiran i kodifikovan postupak zaštite izbornog prava.
Ovim zakonom to niste učinili. Vi ste samo delimično propisali mehanizam zaštite izbornog prava, ali tu niste bili dosledni. Da ste bili dosledni, onda biste dosledno primenili sve odredbe Zakona o upravnim sporovima. Ovako ste u raskoraku sami sa sobom. Kažete – shodno se primenjuju pravila upravnog spora i onda izmišljate neke institute koje Zakon o upravnim sporovima od 2009. godine, koji je Narodna skupština usvojila, uopšte ne poznaje.
Drugo, vi gospođo Kolundžija, svesno ili nesvesno, ali vi falsifikujete ono što piše u Zakonu o uređenju sudova. Tu ne piše da Upravni sud rešava izborne sporove, nego da rešava upravne sporove.
Ovaj spor, odnosno ovaj postupak koji vi sada propisujete Zakonom o izboru narodnih poslanika ne znam šta je? Nije ni potpun postupak zaštite izbornog prava, a nije ni upravni spor. Ovo je neki hibridni postupak, za koji zaista ne znam kako da ga krstimo. Dakle, to je problem sa onim što je gospođa Nada Kolundžija rekla.

Dame i gospodo narodni poslanici, u dobro uređenim demokratskim državama kada se menja ili kada se donosi novi zakon o izboru narodnih poslanika onda tome prethodi konsenzus svih relevantnih političkih stranaka.
U ovom trenutku očigledno je da u Republici Srbiji ne da ne postoji konsenzus svih ili bar većine relevantnih političkih stranaka, nego oko ovog pitanja ne postoji konsenzus unutar same vladajuće koalicije u Narodnoj skupštini. Da je to tako svedoči činjenica da su amandmane na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o izboru narodnih poslanika podnosili isti oni poslanici koji su prethodno potpisali Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o izboru narodnih poslanika. Oni su na taj način zapravo dezavuisali sami sebe.
Ono što SRS može da konstatuje kada je u pitanju amandman gospodina Petra Petrovića jeste sledeće: ukoliko se taj amandman prihvati, onda ćemo u Republici Srbiji imati dvostruki sistem, dva različita sistema dodele mandata. U prvom sistemu kada je podnosilac izborne liste jedna politička stranka, onda će se mandati bezuslovno dodeljivati po redosledu kandidata na listi, to je jedan sistem.
Drugi sistem će da važi za one podnosioce izbornih lista koji su podneli izbornu listu sastavljenu od predstavnika više političkih stranaka. Za njih će da važi drugi sistem, ukoliko prestane mandat narodnom poslaniku onda se mandat ne dodeljuje prvom sledećem nego onom koji pripada istoj političkoj stranci čiji je narodni poslanik kome je mandat prethodno prestao.
Postavlja se pitanje da li mi na taj način stvaramo sistem dodele mandata ili ga razbijamo? Da li to znači da su onda političke stranke koje samostalno učestvuju na izborima i koje samostalno podnose izborne liste u drugačijem i nepovoljnijem položaju u odnosu na koalicione izborne liste, odnosno u odnosu na podnosioce tih tzv. koalicionih izbornih lista?
I pravo pitanje za celokupnu vladajuću koaliciju u Narodnoj skupštini: kakav sistem raspodele mandata ona želi? Da li se mandati bezuslovno dodeljuju po redosledu kandidata na listi ili pak to zavisi od toga ko je podnosilac izborne liste.
SRS smatra da ako važi princip za jednu političku stranku, onda mora da važi i za sve druge, bez obzira na to da li one samostalno izlaze na izbore ili u koaliciji. Ovako vi stvarate dva paralelna sistema dodele mandata, koji zavisi od toga da li se stranka pojavljuje kao samostalni podnosilac izborne liste ili izbornu listu podnosi u koaliciji sa nekim drugim političkim strankama.
Čim imate dva različita aršina to znači da mi u stvari u Republici Srbiji nećemo imati jedinstven sistem raspodele mandata, nego će jedan sistem da važi za političku stranku koja samostalno učestvuje na izborima, a drugi sistem za političke stranke koje izlaze na izbore u koaliciji. To nije dobro, takav primer nemate ni u jednoj dobro uređenoj državi. Zaista je skandalozno.
Ne znam da li postoji neki primer jedne države koja drži do svog kredibiliteta što se tiče zakonodavstva, bez obzira o kojoj materiji je reč, a pogotovo kada je reč o ovoj izuzetno važnoj političkoj materiji, a to je izbor poslanika, da se zakoni donose ne zato da bi se usaglasili sa Ustavom, nego sa mišljenjem nekakvih eksperata iz nekakve Venecijanske komisije.
Izvinite, to je drastično gaženje i Ustava Republike Srbije, ali i njenog političkog dostojanstva. Zašto bi bilo koga u Republici Srbiji obavezivalo bilo čije mišljenje? I u našem važećem zakonodavstvu, recimo u Zakonu o opštem upravnom postupku lepo piše da mišljenje ne obavezuje. Dužni ste da ga pribavite, ali niste dužni da po njemu postupite.
Ovde, kada je reč o donošenju novog zakona, odnosno menjanju Zakona o izboru narodnih poslanika, ispada da nas obavezuje mišljenje eksperata, samozvanih ili stvarnih eksperata, iz Venecijanske komisije.
Izvinite, kako je moguće da ta ista Venecijanska komisija nije, recimo, prebacila Portugalu, zašto on ne menja svoje izborno zakonodavstvo, kada tamo takođe postoji institut blanko ostavke? Kako je moguće da ta ista Venecijanska komisija nije uputila reči prekora Velikoj Britaniji, koja ima tzv. Vladine bičeve, koji kontrolišu poslanike vladajuće partije i ta četiri Vladina biča su čak i članovi britanske vlade?
Kako je moguće da jedan sistem važi za tzv. stare demokratije, a da neki sasvim drugi sistem važi za zemlje koje su nedavno ušle u EU ili koje navodno pretenduju da uđu u EU za 10, 20, 50 ili 100 godina, sada u te vremenske i hronološke kalkulacije ne želim da ulazim?
Dakle, dovoljno je samo da pogledate lica narodnih poslanika vladajuće koalicije koji sede u sali. Verujem da i njih boli stomak od ovih rešenja. Ovde niko nije oduševljen zakonom za koji će glasati. Ovde se svi pravdaju kako nisu učestvovali u pisanju zakona, kako će glasati, ali eto, iz nekog višeg interesa, pokušaće da nađu neki opravdani razlog itd. Ovde niko ne brani zakon za koji će sutra već da glasa.
Izvinite, kakav je to zakon? Kakav je njegov kvalitet? Koliko će taj zakon da traje? Da li će on zaista dovesti do toga da politički sistem u Srbiji bude stabilniji i da bolje funkcioniše, nego što je sada slučaj? Pa, neće.
Ovde nisam čuo danas nijednog narodnog poslanika iz DS, iz G17 plus, iz SPS, koji su srčano i vatreno branili rešenja iz ovog predloga zakona. Ovde ljudi sede pognutih glava, šetaju se, izlaze iz sale. Jednostavno, niko nije zadovoljan ovim zakon. Ovaj zakon se donosi zato što je neko u Briselu rekao da on mora da bude ovakav i nikako drugačiji.
Skandalozno je da se u Republici Srbiji zakoni donosi zato što tako misli Venecijanska komisija, da Ustavni sud donosi odluke zato što Venecijanska komisija naloži ili joj se ne sviđa neki član u nekom zakonu, u pravnom sistemu Republike Srbije. Samo u Republici Srbiji imate slučaj da su odluke Ustavnog suda izvor prava, da su preporuke i mišljenja nekakve ekspertske komisije Saveta Evrope izvori prava. Ne znam da li je takav slučaj u Burkini Faso, u Sijera Leoneu, u ko zna gde, ali nažalost u Republici Srbiji jeste slučaj.
Dakle, ovo je loš zakon i po stanovištu SRS on ne treba da bude usvojen, i ako bude usvojen, on neće doprineti stabilizaciji političkih prilika u Srbiji, on će biti generator jedne neviđene političke krize u Republici Srbiji.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Novakoviću, samo ako biste bili ljubazni da mi kažete koliko je vremena ostalo poslaničkoj grupi SRS?