Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://test.otvoreniparlament.rs/poslanik/7667">Aleksandar Martinović</a>

Aleksandar Martinović

Srpska napredna stranka

Govori

Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je povređen član 27. Poslovnika Narodne skupštine zato što gospodin Riza Halimi nije govorio suštinski o povredi Poslovnika, nije obrazložio u čemu je i na koji način gospodin Boris Aleksić navodno, po njemu, ugrozio dostojanstvo Narodne skupštine, nego je, u stvari, pod firmom povrede Poslovnika iskoristio pravo na repliku, i to na način koji je prilično degutantan.
Gospodin Riza Halimi je licitirao sa srpskim žrtvama na Kosovu i Metohiji, dovodeći u pitanje i relativizujući zločine Gnjilanske grupe nad pripadnicima srpskog naroda, koji su zaista bili stravični, pre svega po načinu izvršenja tih zločina. Ako ste pažljivo pratili izlaganje gospodina Rize Halimija, ovo je praktično logika koja datira još od 1987. godine, od slučaja Đorđa Martinovića – Stane Dolanc je ubedio, odnosno pokušao da ubedi Đorđa Martinovića da je sam sebe povredio staklenom flašom! Otprilike, Riza Halimi ima istu logiku: dakle, Srbi na Kosovu i Metohiji uglavnom su sami sebe ubijali. Nije tu bilo nikakve Gnjilanske grupe, nikakvog Hašima Tačija i Oslobodilačke vojske Kosova, a i taj broj ubijenih Srba nije baš onoliki koliki se prikazuje u presudama srpskih sudova i u sredstvima javnog informisanja.
Zamolio bih vas, gospođo Čomić, ako već dajete reč povodom povrede Poslovnika, da onda narodni poslanik obrazloži u čemu se sastoji povreda Poslovnika, a ne da replicira narodnom poslaniku čije mu se izlaganje ne dopada.
Inače, ovo što je uradio gospodin Riza Halimi je zapravo ugrožavanje dostojanstva Narodne skupštine i prilično nipodaštavanje ogromnih srpskih žrtava na Kosovu i Metohiji.
Dame i gospodo narodni poslanici, zaista nisam imao nameru, niti bilo ko iz Srpske radikalne stranke, da dovodim u pitanje bilo čije žrtve na Kosovu i Metohiji. Mi smo poslednji koji bismo opravdavali bilo kakav zločin, bilo nad pripadnicima srpskog, bilo nad pripadnicima albanskog naroda na Kosovu i Metohiji.
Gospodine Halimi, kada god neko iz SRS pomene zločine nad Srbima na Kosovu i Metohiji vi imate potrebu da reagujete i da dovodite u pitanje i odgovornost onih koji su te zločine izvršili, a i broj ubijenih. Ne znam zašto u vama postoji ta potreba. Želim da vas obavestim da su gotovo svi sa srpske strane koji su optuženi za ratne zločine na Kosovu i Metohiji... Poslednji vam je general Vlastimir Đorđević, koji je osuđen na 27 godina robije u Haškom tribunalu. Već su im izrečene dugogodišnje kazne zatvora.
Ne vidim da postoji ta oštrica pravde kada su u pitanju Albanci, odnosno kada su u pitanju oni koji su navodno u ime Albanaca vršili zločine na Kosovu i Metohiji. Ne vidim da se nešto loše desilo Hašimu Tačiju, ne vidim da se nešto loše desilo ovom vašem zemljaku Jonuzu Muslijuu, koji je, koliko znam, još uvek zamenik predsednika opštine Bujanovac.
Dakle, nemojte da glumite „drvenog advokata“ onih koji su ubijali Srbe. Duboko žalim sve Albance koji su nevini stradali, ali dopustite da mi je jednako žao i Srba koji su nastradali na Kosovu i Metohiji. Zašto uvek kada neko od nas pomene Gnjilansku grupu, Hašima Tačija mislite da mi optužujemo ceo albanski narod?
To je isti onaj scenario koji smo imali u Zagrebu: posle Drugog svetskog rata niste smeli da spomenete ustaške zločine zato što su se uvek javljali dežurni advokati NDH koji su rekli – aha, pa vi napadate hrvatski narod. To je jedna jako loša praksa i ne može da doprinese uspostavljanju dobrih odnosa.
Dame i gospodo narodni poslanici, nema nikakve sumnje da će danas da bude izvršena organizaciona i personalna rekonstrukcija Vlade. Ono što je SRS očekivala to je da se izvrši rekonstrukcija politike.
Personalne promene u Vladi, smanjivanje broja ministarstava, rokada pojedinih funkcionera iz sadašnje Vlade u neku buduću Vladu, neće suštinski doprineti da Srbiji i njenim građanima bude bolje i da Srbija bude država sa malo više dostojanstva nego što je sada.
Ako ste pažljivo čitali ekspoze gospodina Cvetkovića, koji je danas prezentovan narodnim poslanicima, videćete da se on u 99% svojih odredaba manje-više poklapa sa ekspozeom iz jula 2008. godine i da po tom pitanju, između onog programa Vlade iz 2008. godine i ovog programa Vlade iz 2011. godine, ne postoji bilo kakva suštinska razlika.
Naravno, sada bih mogao, kao i druge moje kolege, da pričam ad hominem, da pričam o pojedincima, da pričam o kandidatima za ministre, o sadašnjim ministrima, da čitam njihove biografije i da tražim neke tamne mrlje u tim biografijama, ali mislimo da to nije suština ove rasprave. Pokušaćemo principijelno da sučelimo mišljenja sa gospodinom Mirkom Cvetkovićem o nekim najvažnijim pitanjima politike sadašnje i buduće Vlade Republike Srbije.
Da krenemo redom. Prvi prioritet je puna posvećenost što bržem ulasku Srbije u EU. Prvo pitanje, gospodine Cvetkoviću – da li će neko da snosi odgovornost, od vas iz te tzv. evropske koalicije, zbog lažnih obećanja koja ste davali građanima Republike Srbije od 5. oktobra 2000. godine pa kasnije?
Petog oktobra 2000. godine rekli ste, doduše ne vi lično, ali politički establišment iz vaše stranke – samo kada padne Slobodan Milošević, ulazi i 300 miliona dolara u Republiku Srbiju i Srbija će najkasnije do 2004. godine biti član EU. Kada je gospodin Boris Tadić 2004. godine po prvi put izabran za predsednika Republike Srbije rekli ste – u EU ulazimo 2007. godine. U januaru 2008. godine gospodin Boris Tadić je rekao da ulazimo u EU 2012. godine. Najnovija projekcija je da ulazimo navodno 2020. godine u EU.
Reći ću vam u ime SRS da nećemo ući nikada. Da bismo ušli u EU nije dovoljno samo da vi želite da budete član EU, potrebno je da EU želi da Republika Srbija bude njen član. Da li EU želi Republiku Srbiju kao svog punopravnog člana? Ne želi. Da želi ne bi većina država članica EU priznala nezavisnost KiM, ne bi EU svakog dana izmišljala neke nove razloge zašto Srbiju ne pušta u svoje političko i ekonomsko dvorište.
Ovakve kakvi smo ne želi nas niko, država sa slabom ekonomijom, sa lošom infrastrukturom, sa slabom Vladom, sa Vladom koja ni sama ne zna kakva joj je politika, takvi kakvi smo ne trebamo ni EU, ni Ruskoj Federaciji, ne trebamo nikome.
Umesto što ste predložili personalnu rekonstrukciju Vlade, bili ste dužni da predložite suštinsku rekonstrukciju državne politike. Od EU, gospodine Cvetkoviću, nema ništa. To nije realna politika, to nije politika koja je realno ostvarljiva.
Morate da se okrenete onima koji sa Srbijom žele da sarađuju na ravnopravnim osnovama, sa Ruskom Federacijom, sa Kinom, sa državama Južne Amerike, sa arapskim svetom. Kako se ophodite prema tom arapskom svetu? Po nalogu SAD ova vlada koju vi vodite, gospodine Cvetkoviću, suspendovala je primenu svih trgovinskih sporazuma, posebno u oblasti vojne saradnje, sa Libijom. Ko vam je dao pravo da tako nešto uradite?
Moram da vas podsetim da je Gadafi 1992. godine savetovao Aliju Izetbegovića da ne bira pogrešne saveznike, da mu saveznici nisu ni Hrvati ni Amerikanci, nego da treba da se okrene saradnji sa Srbima ako želi da se očuva mir u BiH. Moram da vas podsetim, gospodine Cvetkoviću, da je taj isti Gadafi odbio da prizna nezavisnost KiM, iako su neki vaši veliki prijatelji iz SAD i EU jedva dočekali da priznaju nezavisnost južne srpske pokrajine.
Šta će biti ako Gadafi ostane na vlasti i ako ne pođe za rukom Amerikancima da ga obore? Kako ćete sutra da sarađujete sa tim istim čovekom i državom koju vodi? Šta je to ružno Gadafi uradio Republici Srbiji, pa da vi među prvima u Evropi suspendujete primenu trgovinskih sporazuma sa Libijom?
Kako to da vama i Amerikancima smeta Gadafi, a tim istim Amerikancima ne smeta Hašim Tači na KiM? Koliko znam, Gadafi nije optužen da je trgovao ljudskim organima, Hašim Tači jeste i za to postoje dokazi. Međutim, Amerikancima Hašim Tači ne smeta, on je njihov politički partner, smeta im Gadafi. Kako to da im ne smeta režim u Saudijskoj Arabiji, koji seče svojim građanima ekstremitete, vadi oči, jezik itd. zato što primenjuje kazne po Šerijatskom zakonu?
Dalje, očuvanje KiM u sastavu Republike Srbije. Gospodine Cvetkoviću, ako ste privrženi očuvanju KiM u sastavu Republike Srbije, kako je moguće da je zvanična platforma ove države u tzv. pregovorima sa Šiptarima statusna neutralnost? Da li to znači da vaša Vlada ne veruje u to da su KiM sastavni deo Republike Srbije?
Kako može platforma države, koja navodno priznaje KiM kao svoj sastavni deo, da bude statusna neutralnost tog dela? Kako mislite da ubedite Šiptare, Amerikance, Nemce, Francuze, Engleze, sve one koji su priznali nezavisnost KiM, da je KiM sastavni deo Republike Srbije, ako je naša zvanična politika statusna neutralnost?
Da li Vlada Republike Srbije priznaje Ustav Republike Srbije i da li priznaje Rezoluciju 1244 koja nam garantuje suverenitet i teritorijalni integritet na KiM? Ako ste privrženi očuvanju KiM u sastavu Republike Srbije, gospodine Cvetkoviću, kako je moguće da pregovore sa Šiptarima vodi politički direktor Ministarstva inostranih poslova?
Uzmite Zakon o ministarstvima, pročitajte koje su nadležnosti Ministarstva inostranih poslova. Videćete da je njegov primarni zadatak da održava odnose sa drugim državama. Zašto sa Šiptarima ne pregovara ministar Milan Marković, ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu, jer po Rezoluciji 1244, po Ustavu Republike Srbije jedino što može da dobije KiM jeste široka autonomija u sastavu Republike Srbije.
Međutim, izborom pregovarača u liku gospodina Stefanovića, političkog direktora Ministarstva inostranih poslova, vi ste defakto priznali da KiM nije sastavni deo Republike Srbije. Možete 100 puta na dan da kažete da vi nikada nećete priznati nezavisnost KiM, ali vi ste to već učinili samo vam izgleda to niko nije saopštio.
Razvoj privrede Srbije i poboljšanje životnog standarda njenih građana. O tome će reći nešto više moje kolege iz poslaničke grupe SRS koji se razumeju mnogo više od mene u ekonomska i finansijska pitanja. Ali, ne treba biti neki veliki ekspert pa videti do koje mere je ostvaren vaš ekspoze iz 2008. godine.
Srbija je danas jedna od najsiromašnijih zemalja u Evropi, socijalna situacija je katastrofalna, iz ovog ekspozea se ne vidi apsolutno ni jedna jedina mera koju će Vlada Republike Srbije da preduzme da se ova privredna agonija zaustavi, osim što ste saopštili nekoliko puta da vi hoćete da uđete u EU.
Razvoj socijalno odgovorne države i solidarnog društva, to ste obećali 2008. godine. Nikada Republika Srbija nije bila socijalno polarizovanija nego što je sada. Od ekstremno bogatih ili, kao što kaže predsednik Republike, nepristojno bogatih, kojih je jako malo, pa do onih najsiromašnijih, kojih je u Srbiji najviše, postoji ogroman jaz.
Kako mislite taj jaz da prevladate? Da li ste predložili jednu meru za ljude koji su, kako vi kažete, nepristojno bogati, a koji treba valjda da ponesu teret ekonomske krize? Da li će ti tzv. tajkuni da se odreknu makar jednog dela svog bogatstva za opštu dobrobit? Iz vašeg ekspozea se to ne vidi.
Beskompromisna borba protiv kriminala i korupcije, gospodine Cvetkoviću. Šef poslaničke grupe SRS u Narodnoj skupštini, gospodin Dragan Todorović, mesecima je postavljao pitanje Vladi, Agenciji za privatizaciju, nadležnim ministarstvima vezanim za najveće korupcionaške afere, ne samo u Republici Srbiji nego u Evropi, Luka Beograd, privatizacija "Novosti", "Mobi 63". Do dana današnjeg nismo dobili odgovor ni na jedno pitanje.
Kakva je to borba protiv kriminala i korupcije? Zašto se ne uhvatite ukoštac sa onima koji su nosioci kriminala i korupcije. Lako je uhapsiti lekara koji primi 500 evra da bi izvršio neku hiruršku intervenciju. Uhapsite one koji su stavili milione evra u džep pljačkajući građane Republike Srbije, a kojima ova i buduća Vlada Republike Srbije očigledno neće moći ništa.
Puna saradnja sa Haškim tribunalom, to je mantra, i vas koji sada sedite u Vladi i onih koji bi hteli da vas zamene. I jedni i drugi bi samo da hapsite Ratka Mladića. Želim da vas podsetim, gospodine Cvetkoviću, na jednu činjenicu. Koliko mi znamo, optuženi pred Haškim tribunalom su Ratko Mladić i Goran Hadžić.
Koliko znam, nije optužena za ratne zločine ni supruga generala Ratka Mladića, Bosa, a ni njegov sin Darko. Postavlja se pitanje – zašto država Srbija sprovodi torturu nad članovima porodica onih koji su optuženi pred Haškim tribunalom, šta su vam oni krivi? Kakve su to mere odmazde prema onima čiji su bliski članovi porodice, očevi, supruzi na poternicama Haškog tribunala? Pa, to su radili samo nemački okupatori, kada ne mogu da dođu do onoga koga traže, onda se svete na ženi i deci. To danas radi država Srbija i to je skandalozno.
Želim da vas podsetim, gospodine Cvetkoviću, na jednu činjenicu koji vi jako dobro znate. Moje pitanje je – zašto ne ukinete sve poternice, crvene, plave, ne znam kakve, za ljudima koji su optuženi za ratne zločine nad srpskim narodom? Kažite mi koji od vaših evropskih prijatelja je izručio ijednog čoveka za koga postoje osnovani dokazi da je ubijao Srbe, da je proterivao, da je silovao, da je pljačkao?
Kako je moguće da vaši prijatelji iz Velike Britanije puste na slobodu Ejupa Ganića? Postoji hiljade dokaza da je naredio masakr vojnika JNA u Dobrovoljačkoj ulici. Kako je moguće da se ovih dana pušta iz pritvora čovek koji je još 1991. godine, kao šef teritorijalne odbrane u Sarajevu, mislim na ovog Alijinog Srbina, Jovana Divjaka, prodavao oružje Zelenim beretkama i da bi izbegao osudu vojnog suda, postao vojnik, odnosno oficir, kasnije i general armije BiH?
Pa, kako to da vama niko nije isporučen? Vi ste isporučili sve, još samo decu niste počeli da isporučujete, još se samo niko nije dosetio, ako ne možemo da isporučimo Ratka Mladića, hajde da isporučimo njegovu ženu, hajde da isporučimo njegovog sina, hajde da isporučimo komšiju, hajde da isporučimo bilo koga.
Pa, valjda ta saradnja po pitanju ratnih zločina i procesuiranja odgovornih za ratne zločine treba da bude dvosmerna. S kojim ovlašćenjem, ko vas je ovlastio? Koga ste pitali da pustite na slobodu čoveka koji je vršio ratne zločine u Vukovaru 1991. godine, mislim na tog Tihomira Purdu?
Njega je pre nekoliko dana primila u zvaničnu audijenciju predsednica Vlade Republike Hrvatske, Jadranka Kosor, žena koja živi u stanu koji je do 1990. godine pripadao jednoj srpskoj porodici. Je l' to vaša borba protiv ratnih zločina? Ispada da su ratni zločinci samo na srpskoj strani.
Je l' vi to pokušavate da napišete politički falsifikovanu istoriju o raspadu bivše Jugoslavije, da smo samo mi, da je samo Srbija odgovorna za ratne zločine, da niko drugi nije odgovoran, ni Amerikanci, ni Nemačka, ni Vatikan, ni NATO, ni Tuđman, ni Kučan, ni Alija Izetbegović, ni Hašim Tači, niko? Odgovorni su Slobodan Milošević, Vojislav Šešelj, Ratko Mladić, njegova žena, njegov sin, brat, unuče, ko zna ko.
Dakle, kada ćete da prekinete s politikom ponižavanja Srbije? Ovo što vi radite to je ponižavanje Srbije. Srbiju ponižavate tako što jedan Švajcarac ima hrabrosti da kaže ono što Vlada RS nema hrabrosti da kaže. On je rekao - postoje dokazi protiv Hašima Tačija, prva reakcija ove vlade je bila - za nas je Hašim Tači legitiman dok se ne dokaže da je kriv. Pa, hajde dokažite da je kriv.
U nabrajanju organa države odnosno pravosudnih organa koji treba da procesuiraju Hašima Tačija, gospodine Cvetkoviću, vaši ministri su nabrojali sve moguće pravosudne organe ovoga sveta, samo su jednu kategoriju izostavili, a to su pravosudni organi Republike Srbije.
Da li Republika Srbija smatra KiM njenim sastavnim delom? Ako smatra, a budući da se trgovina ljudskim organima dešavala pored Albanije i na KiM, zašto se srpski pravosudni organi ne uključe u istragu protiv Hašima Tačija i protiv onih koji su u izveštaju Dika Martija navedeni da su trgovali ljudskim organima u Albaniji i na KiM?
Od koga vi očekujete dokaze, ko će da vam sakuplja te dokaze, Amerikanci, NATO? Oni koji se u tom izveštaju navode da su bili saveznici Hašima Tačija 1999. godine u vreme bombardovanja SRJ.
Gospodin Čedomir Jovanović vas je pitao, to vas pitam i ja, kakav je stav ove vlade prema NATO? On bi hteo da Srbija uđe u NATO pakt. Mi iz SRS bi hteli da Srbija nikada ne uđe u NATO pakt. Pitam vas - kakav je vaš odnos prema NATO, kakav je vaš odnos prema Ruskoj Federaciji i imate li vi uopšte jasno definisanu politiku?
Za nekoliko dana primićete u zvaničnu posetu predsednika Vlade Ruske Federacije. U junu ovde u Beogradu bićete domaćini nekakvom samitu NATO pakta. Kakva je to politika? Mislite da možete da sedite na dve stolice i da Rusija i NATO to neće shvatiti. Pa, shvatiće i već shvataju. Zato vas niko ne ceni.
Opredelite se, gospodine Cvetkoviću, ili ste za NATO pakt, ali onda budite muško, pa kažite – ja sam za NATO pakt, ili ste protiv NATO pakta, pa se okrenite saradnji sa Ruskom Federacijom. Ne možete pre podne biti za NATO pakt, a posle podne protiv njega. Pre podne ste za Putina, posle podne ste za Amerikance. Opredelite se za stav.
Ući ćemo u EU, po vašim rečima. Pitam vas – sa kojim granicama? Da li će Srbija da uđe u EU, navodno, po vašim rečima, mada sumnjamo da će se to ikako desiti, sa granicama na Prokletijama ili sa granicama na Kopaoniku? Da li mislite da ubedite SAD, koje su politički mentor EU, da u EU uđemo sa granicama sa kojima smo članica UN ili sa nekim drugim granicama?
Mi iz vašeg ekspozea ne vidimo kakav je stav ove vlade po tom pitanju. To je elementarna stvar.
U vašem ekspozeu, gospodine Cvetkoviću, nema apostrofiranja jedne činjenice koja se vidi iz aviona, a to je sledeća stvar – kako je moguće da EU samo prema RS vodi politiku dvostrukih aršina? Da li je traženo od Poljske, Češke, Slovačke, Mađarske, Rumunije, Bugarske da se odreknu jednog dela svoje teritorije da bi postali članica EU? Nije, ali od Srbije se to traži.
Zašto o tome ćutite? Dok ćutite vi, dok se nezainteresovano okrećete po sali, umesto vas je progovorio "Vikiliks". Mi sa sajtova, belosvetskih sajtova, čitamo kakav je zvaničan stav EU i SAD prema Srbiji. Nema KiM u Srbiji. To je njihova zvanična politika.
Kakvo je vaše određenje prema toj politici? Da li i vi to podržavate? Da li se borite za Srbiju u EU sa KiM ili bez KiM? Od toga danas ništa nismo čuli.
Iz ekspozea se vidi jedino da nameravate da vodite istu politiku koju ste vodili i od 2008. godine. Kažete – nismo bankrotirali. Nismo zato što tekuću likvidnost krpimo uz pomoć stranih kredita i bankrotirali bi da nam nije MMF, raznih evropskih finansijskih institucija koji ovu vladu veštački održavaju u životu. Nije to nikakva vaša posebno zasluga, da se odmah razumemo. Oni su hteli da ne bankrotiramo. Da su hteli da bankrotiramo, bankrotirali bi, jer bi nam i to malo finansijskih slavina, koje još cure, oni zavrnuli.
Gospodine Cvetkoviću, reći ću, namerno nisam hteo da govorim ni o jednom imenu. Izvinite ako je moje obraćanje bilo suviše lično prema vama, ali dozvolite da imam pravo na svoju političku impresiju.
U teškoj situaciji u kojoj se nalazi Srbija, nama su potrebni jaki ljudi, jaki lideri. Mislimo da vi niste dovoljno jaka politička ličnost da povede Vladu RS u nekom novom pravcu. Ali, iskreno se nadam, u ime svih patriotski opredeljenih građana RS, da neće proći dugo, da će u Srbiju da se vrati pobednik Haškog tribunala, čovek ogromne energije i da će on da povede Srbiju nekim novim putem.
Dame i gospodo narodni poslanici, ako je sve onako kao što kaže gospođa Nada Kolundžija, onda se postavlja jedno elementarno pitanje – zašto pristupate rekonstrukciji Vlade koju svi u svetu hvale, koja ima sjajne rezultate u svom radu i jedne Vlade od koje očigledno u Srbiji ne može da se izabere neka bolja? Čemu onda rekonstrukcija Vlade? Zašto promena nekih ministara u Vladi?
Jedno vaše opšte mesto u kritikama SRS – ne nudimo alternativu. Nudimo – ne u EU, obustavite sramnu saradnju sa Haškim tribunalom, zaista povedite odlučnu i iskrenu borbu protiv kriminala i korupcije. Borba protiv kriminala i korupcije se, gospođo Kolundžija, ne vodi tako što hapsite lekare koji za 100, 200 ili 500 evra vrše neke hirurške intervencije. Naravno da i protiv toga država treba da se bori, ali šta ćemo sa privatizacijom Luke "Beograd", "Večernjih Novosti", šta ćemo sa aferom "Mobi 63", šta ćemo sa 1001 drugom aferom u Srbijo?
Evo šta piše u ekspozeu gospodina Mirka Cvetkovića: "Predložićemo sistemske zakone, između ostalog, sistemski zakon o načinu izbora narodnih poslanika i sistemski zakon o pitanju blanko ostavki". To je pitanje svih pitanja u Srbiji – da li ćemo imati blanko ostavke ili ne. Da li mislite da od toga zavisi budućnost Srbije?
Dakle, prosto je neverovatno. Vlada Republike Srbije, gospođo Kolundžija, treba da nastupa kao tim i s tim se slažem. Svaka dobra Vlada nastupa kao tim. Zašto od poslaničkih grupa onda pravite skupinu pojedinaca koje ništa ne vezuje? Kako to jedan standard za Vladu, drugi standard za narodne poslanike? Kako to Vlada treba da bude tim, a u Narodnoj skupštini legalizujete krađu mandata? Valjda isti princip treba da se odnosi i na parlament i na Vladu, tim pre što poslaničke grupe treba da budu jedinstvene.
Dakle, ono što ste rekli zaista nije bazirano ni na kakvim činjenicama. Mene zanima jedna stvar – kada ćete prestati da se obazirete na period od pre 2000. godine? (Predsedavajuća: Dva minuta.) Da li treba da sačekamo još 20, 50, 100 ili 200 godina, pa da kažete da više niko nije kriv za situaciju u Srbiji, krivi smo mi sami. Slobodan Milošević je, gospođo Kolundžija, bio na vlasti 10 godina, isto kao i vi, vi ste čak i duže na vlasti nego što je on bio.
Dame i gospodo narodni poslanici, u svom izlaganju uopšte nisam pominjao "vojvodu od rakijskog kazana" i uopšte ne znam zašto je on imao potrebu da pominje SRS.
Da, tačno je, korumpirala nas je DS. Evo, na primer, ja sam od para koje sam dobio DS kupio stan od 200 kvadrata. Gospodin Dragan Stevanović je od para koje dobio od DS potrošio u izbornoj kampanji u Aranđelovcu 500 hiljada evra, a gospodin Nemanja Šarović od para koje je dobio od DS plaća mesečno 7,5 hiljada dolara bivšeg američkog ambasadora da zastupa njegov lik i delo u SAD.
Ne znam po čemu će ostati upamćen gospodin Mirko Cvetković i, verujte mi, time se uopšte ne opterećujem. Znam po čemu će ostati upamćen "vojvoda od rakijskog kazana", da je na nekoliko godina pred političku i starosnu penziju postao politički punoletan i da je 2008. godine izdao pobednika Haškog tribunala dr Vojislava Šešelja.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodin Milivojević je naravno zapamtio kako je gorela američka ambasada, ali je propustio da kaže da je zapamtio zato što je on učestvovao u tome, i kako je gorela ova skupština i kako je gorela Radio-televizija Srbije.
Nisam se javio zbog toga, ono što je meni zasmetalo u izlaganju gospodina Milivojevića, to je jedan manir ove vlasti kada je u pitanju takozvana saradnja sa takozvanim Haškim tribunalom, a to je da su svi Srbi unapred krivi, osim ako oni sami ne dokažu da su nevini.
Dakle, ako ste pažljivo pratili izlaganje gospodina Milivojevića, on se hvali kako je veliko dostignuće ove vlade što je uhapsila doktora Dabića, odnosno doktora Radovana Karadžića, zato što je po njegovim rečima, on pravio neke greške i činio neke zločine, pa treba za to da odgovara.
Izvinite, gospodine Milivojeviću, još uvek ne postoji ni prvostepena presuda protiv doktora Radovana Karadžića i s kojim pravom vi nekoga optužujete da je kriv kad Haški tribunal to još uvek nije dokazao? Ali, to nije samo vaš manir, to je manir i predsednika Republike. Mi smo od njega često mogli da čujemo kako, navodno, Ratko Mladić treba da ode u Hag da bi dokazao svoju nevinost. Evo, ovde vam sedi ministarka pravde.
Izvinite, u kom to civilizovanom i demokratskom sudu, u civilizovanom i demokratskom pravosuđu neko ko je okrivljen treba da dokazuje da je nevin, umesto da onaj ko je podneo tužbu dokaže da je kriv? To ima samo u Haškom tribunalu. Zato je Srpska radikalna stranka protiv saradnje sa Haškim tribunalom, jer tamo ko god da se pojavi od Srba, bez obzira kakvu je politiku ovde sprovodio, da li je bio političar ove ili one stranke, da li je bio vojni ili policijski general, on je unapred kriv, ako on sam ne uspe da dokaže da je nevin.
Dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što kažem nekoliko rečenica o amandmanu koji smo podneli na član 6, zbog javnosti i građana Republike Srbije, želim da podsetim na jednu tužnu činjenicu, da je na današnji dan pre pet godina u Haškom tribunalu izvršeno sudsko ubistvo nad bivšim predsednikom RS i SRJ Slobodanom Miloševićem i moram da priznam da…
(Narodni poslanik Jovan Palalić dobacuje.)
Ne, neću nikoga da pitam da li brani Slobu. Prosto, mislim da, u trenutku kada predsednica vlade Hrvatske Jadranka Kosor prima na razgovor Tihomira Purdu, čoveka koji je optužen za ratne zločine u Vukovaru, mislimo da i mi ovde u Srbiji imamo pravo da kažemo da je jedan čovek ubijen samo zato što nije poštovano njegovo ljudsko pravo da se leči na adekvatan način i samo zato što tužilaštvo Haškog tribunala nije uspelo da dokaže krivicu po jednoj optužnici koja je pisana ovde u Beogradu i koja je bila politički falsifikovana.
Takođe moram da kažem da mi je vrlo zanimljiva ova rasprava između bivših i sadašnjih pulena Vilijama Montgomerija. Jedne je doveo na vlast 2000. godine, a druge namerava da dovede na vlast posle sledećih izbora.
(Čedomir Jovanović: Ko je bio njegov pulen?)
Ko je bio njegov pulen? Gospodine Jovanoviću, nedavno je objavljena knjiga gospodina Vilijama Montgomerija "Kad ovacije utihnu".
(Čedomir Jovanović: Tamo nije rekao da sam pulen.)
Tamo je rekao da vam je dao mobilne telefone koje srpska policija nije mogla da prisluškuje, da ste išli na instruktažu u Budimpeštu, da vam je obezbedio nekoliko miliona dolara, da je uspeo da korumpira određene ljude u najbližem okruženju Slobodana Miloševića i, praktično, 5. oktobar 2000. godine je bio izrežirana politička revolucija od strane Vilijama Montgomerija, čoveka za koga postoji javna tajna da je službenik CIA.
No, što se tiče amandmana na član 6, ovo nije prvi put da se Vlada Republike Srbije u predlogu zakona koji upućuje Narodnoj skupštini Republike Srbije poigrava sa članom 196. Ustava Republike Srbije, koji propisuje kada jedan zakon stupa na snagu.
Dakle, prema članu 196. Ustava, zakoni i drugi opšti akti stupaju na snagu najranije osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku RS", a mogu da stupe na snagu ranije ako za to postoje, kako kaže Ustav, naročito opravdani razlozi utvrđeni prilikom njihovog donošenja.
Koji su naročito opravdani razlozi za Vladu Republike Srbije da izmene Zakona o Vladi stupe na snagu danom objavljivanja ovog zakona u "Službenom glasniku RS"?
Ti razlozi su u Predlogu zakona vrlo šturo navedeni: ''Nedonošenje ovog zakona po hitnom postupku moglo bi da izazove štetne posledice po rad Vlade i organa državne uprave. Naime, predložena rešenja su neposredno usmerena u pravcu stvaranja zakonskog okvira koji će obezbediti delotvorniji rad Vlade. Potrebno je da se odredbe ovog zakona primenjuju bez odlaganja, kako bi se stvorili zakonski preduslovi za delotvorniji rad Vlade i organa državne uprave''.
Da li su to naročito opravdani razlozi? Dakle, da li vodite računa o stilizaciji teksta ustavne norme? Ne kaže Ustav "opravdani", nego "naročito opravdani razlozi". Ti naročito opravdani razlozi su ovde u Predlogu zakona opisani jednom politikantskom rečenicom koja ne znači ništa – da bi se obezbedio delotvorniji rad Vlade.
Da li to znači da vlada Mirka Cvetkovića od jula 2008. godine, kada je konstituisana, pa do danas nije bila delotvorna? Vi ste tvrdili da jeste, da je to najbolja moguća vlada za Srbiju u tom trenutku, da je sastavljena od eksperata, da će da učini ne znam ni ja šta dobro za građane Republike Srbije. Evo, na početku 2011. godine, vi sami priznajete da ta vlada nije delotvorna.
Dakle, koje su to štetne posledice koje bi mogle da proisteknu po Republiku Srbiju i njene građane ako Zakon o Vladi, odnosno njegove izmene i dopune, stupe na snagu onako kao što je to Ustavom propisano? Zašto niste naveli u čemu se sastoje te štetne posledice, nego ste jednostavno dali jednu paušalnu konstataciju – nastupiće štetne posledice po rad Vlade i organa državne uprave? Na koji način? U čemu se sastoje te štetne posledice? Šta će se to loše desiti po Republiku Srbiju i njene građane?
I ovo nije prvi put da iz dnevnopolitičkih razloga Vlada Srbije traži od Skupštine da zakon stupi na snagu ne onako kako je Ustavom propisano, nego ili sutradan po objavljivanju ili, kao u slučaju Zakona o Vladi, danom objavljivanja. Još je samo falilo da kažete da zakon stupa na snagu dan pre nego što bude objavljen u "Službenom glasniku Republike Srbije".
Evo, još jedino to niste učinili, iako izmenama Zakona o Vladi unosite neke odredbe koje zaista nemaju mnogo pravnog, pa ni političkog smisla. To da će Vlada biti delotvorna zato što obavezujete ministre da u javnosti istupaju kao članovi Vlade, a ne kao privatna lica, to možemo da razumemo. Ali to nije norma za Zakon o Vladi. To je poslovnička norma o radu Vlade Republike Srbije.
I kako to da ministar u Vladi nije politički slobodan, a da navodno narodni poslanik jeste politički slobodan? Ispada da poslaničke grupe nisu kolektiviteti koji zastupaju jednu jasnu političku volju koja je svoju probu doživela na parlamentarnim izborima, nego da je poslanička grupa puki zbir pojedinaca, slobodnih strelaca, koji mogu da u Parlamentu rade šta hoće, da kradu tuđe mandate i da posle vama spočitavaju kako ste vi ekonomski zločinci.
A oni su pravni zločinci. Vi kradete pare, oni kradu mandate. U čemu je razlika? Nema razlike, lopov je lopov, pa ukrao on pare, ukrao mandate, ukrao zlatni sat, pepeljaru, nalivpero, bilo šta.
Dakle, ako hoćete da Vlada bude delotvorna, da bude politički uniformna, da nastupa kao tim, nemamo ništa protiv toga, ali zašto onda jedan standard za Vladu, a drugi standard za Parlament?
Da li ćete dopustiti da u Vladi sedi ministar koji je izabran na predlog jedne političke stranke, pa u međuvremenu promeni svoju političku orijentaciju i postane član neke druge stranke, recimo SRS? Da li će takav čovek moći da sedi u Vladi Republike Srbije? Neće moći. Zašto onda to tolerišete u Parlamentu?
U kom to parlamentu EU neko na izbore izađe kao kandidat jedne stranke i dobije mandat kao kandidat te stranke i onda preko noći promeni svoje političko uverenje, postane veći Evropejac od vas, sad sedam i po hiljada dolara plaća Vilijema Montgomerija da zastupa njegov lik i nedelo u SAD i vi mu dozvolite da formira poslanički klub?
Kakvi su to standardi? Jedan standard važi za Parlament, tu je krađa dozvoljena, a drugi važi za Vladu – tu ministri moraju da deluju kao tim. A zašto poslaničke grupe ne deluju kao timovi? Kako je moguće da se formira u Parlamentu Srbije stranka koja na izborima nije učestvovala i koja vas optužuje za krađu, a radi to isto? Samo što još uvek nisu u prilici da kradu narodne pare, ali su zato u prilici da kradu mandate, i vi to tolerišete i hoćete nas da ubedite kako će izmenama Zakona o Vladi Vlada da bude delotvornija. Neće.
Mi smo vam rekli juče – ako neko ne poseduje politički autoritet sam po sebi, nema tog zakona koji može veštački da mu udahne taj politički autoritet. Gospodin Mirko Cvetković, uz svo dužno uvažavanje, možda je dobar ekonomski stručnjak, ne znam, nisam ekonomista, ali realno, čovek nije jaka politička ličnost.
Vlada je, to i sama reč kaže, državni organ koji vlada prilikama u zemlji. Da li Vlada Republike Srbije vlada prilikama u zemlji? Ne vlada. Potpuno ste izgubili konce državne politike iz svojih ruku. Jedan ministar danas kaže jedno, sutra kaže drugo. U martu primate Putina, u junu ćete da primate predstavnike NATO-a, a sutra ćete da primate predstavnike nezavisnog Kosova, zato što vi ni sami ne znate kakva je politika ove države.
Malo ste Amerikanci, malo ste Rusi, malo ste za Hrvate, malo ste protiv Hrvata, malo ste za Šiptare, pa ste malo protiv Šiptara, pa ste malo za Dika Martija, pa malo niste, pa pomešate raspravu o izveštaju Dika Martija sa radom javnih preduzeća i kad se podvuče crta, nema politike Vlade Republike Srbije, nema politike Republike Srbije.
I ne treba da se menja Zakon o Vladi, mora da se menja politika Vlade. Politika Vlade je loša, i unutrašnja i spoljna, i ovim izmenama Zakona o Vladi ništa nećete postići. Zakon o Vladi je loš i skandalozno je da loš Zakon o Vladi stupa na snagu danom objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije".
Gospođa koja je govorila maločas ima zaista veliki autoritet. Još veći autoritet ima potpredsednik te ''stranke za svadbe i sahrane'', akademik Gojko Radić. Tek je on zaradio svoj mandat. To je čudo jedno od pameti.
Prvo, ostavke koje su potpisali svi poslanici SRS su ukradene. To je izjavio i gospodin "stiropor", ali pošto je postao politički punoletan tek u 56. godini života, onda je malo počeo da zaboravlja šta je rekao pre deset dana. Na jednom mestu kaže – ostavke sam zaboravio, a onda kaže – evo, ostavke su kod mene u džepu. Dakle, dve potpuno različite izjave.
To vi znate, vi koji ste im sačuvali mandate na Administrativnom odboru. Vi iz DS, iz G17 plus, iz SPS, koji ste znali da su ostavke ukradene, iako i sami posedujete te iste blanko ostavke, znali ste da su ukradene blanko ostavke i niste ništa uradili da to sprečite. Omogućili ste jednu potpuno paranoičnu situaciju.
Gospođa koja je govorila pre mene ima običaj da kaže – poslanička grupa ''Napred, Srbijo'' Srpske napredne stranke. Idite na zvaničnu veb-prezentaciju Narodne skupštine Republike Srbije, tamo piše – poslanička grupa ''Napred, Srbijo'' Srpske radikalne stranke. U kom to evropskom parlamentu ima? U kom to demokratskom parlamentu ima? To ima samo u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Što se tiče optužnice koja je pisana protiv Slobodana Miloševića, evo ja, gospođo Kolundžija, priznajem sve, da je odgovoran i za Srebrenicu, i za Hrtkovce, mada tamo nikakvih grobnica nema, i za sve moguće zločine koji su se desili na prostoru bivše Jugoslavije, ali kažite mi, molim vas, da li je neko odgovoran za zločine nad Srbima. Kažite mi ko je za to odgovarao.
Predsednica vlade Republike Hrvatske, koja živi u stanu u kome su pre 1990. godine živeli Srbi, prima čoveka koji je optužen za ratne zločine u Vukovaru.
Dame i gospodo narodni poslanici, prvo nešto o Predlogu zakona. Prvi zakon o Vladi Republike Srbije koji je donet nakon uvođenja višestranačkog političkog sistema, Zakon o Vladi Republike Srbije iz 1991. godine, na adekvatan način je koristio naziv ovog državnog organa. Dakle, po Zakonu o Vladi Republike Srbije iz 1991. godine, koji je važio sve do 2005. godine, vlada ove države se zvala Vlada Republike Srbije. Sada se ovaj državni organ zove samo Vlada i mi u SRS smatramo da je to veliki propust.
Drugo, novi član 26a sadrži materiju koja uopšte nije materija zakona nego materija, u najboljem slučaju, Poslovnika o radu Vlade. Novi član 26a je manjkav. Dakle, u članu 26a se kaže: "Članovi Vlade, državni sekretari i direktori posebnih organizacija i službi Vlade dužni su da u javnim izjavama i nastupima u javnosti izražavaju i zastupaju stavove Vlade."
SRS zanima gde su se izgubili pomoćnici ministara i gde su se izgubili direktori organa uprave u sastavu odgovarajućih ministarstava? Ispada da ova obaveza, koja i nije obaveza u pravnom smislu te reči, ne važi za pomoćnike ministara i direktore organa uprava u sastavu ministarstava.
Želim da vas podsetim na odredbe Zakona o državnoj upravi Republike Srbije, po kojima su organi uprave u sastavu ministarstava takođe organi državne uprave. Onda se postavlja pitanje da li to znači, ako bismo bukvalno tumačili novi član 26a, da pomoćnici ministara i direktori organa uprave u sastavu ministarstava mogu u javnosti da zastupaju svoje privatne stavove, a ne stavove Vlade.
Inače, ovaj novi član 26a je sa pravne tačke gledišta potpuno besmislen. Ako u jednom članu zakona kažete da je neki pravni subjekt, uključujući i članove Vlade, dužan da nešto uradi ili da se uzdrži od nekog činjenja, onda ta njegova dužnost ima smisla jedino ako je praćena odgovarajućom sankcijom.
SRS postavlja pitanje – koja je sankcija za ministra? Da li će se, recimo, državnom sekretaru ili direktoru posebne organizacije (evo, da koristim vaše reči) koji u javnosti ne zastupaju stavove Vlade nego svoje privatne stavove odbiti od plate? Da li će biti podvrgnuti nekom disciplinskom postupku? Koju sankciju će ovi ljudi da pretrpe ako ne poštuju ovaj novi član 26a Zakona o Vladi?
O tome u ovom zakonu o izmenama i dopunama Zakona o Vladi nema ni jedne jedine reči. Kakva je onda ta njihova obaveza? Pa, rekli bismo – čisto platonska. Mogu, ali ne i ne moraju da postupe po ovom članu zakona, prosto zato što neće pretrpeti bilo kakve štetne posledice ako se ne pridržavaju ovog novog člana 26a.
Šta je politička motivacija da se unese ovaj novi član u Zakon o Vladi? Motivacija je vrlo jednostavna. Vlada Republike Srbije poduhvatila se jednog prilično teškog posla – da nekome, ko inače nema politički autoritet, taj autoritet da putem pravne norme. To nijednoj vladi do sada u istoriji države i prava nije pošlo za rukom.
Ako jedna ličnost sama po sebi ne predstavlja politički autoritet, ako nema uticaj na članove Vlade, na članove stranke iz koje potiče, na članove vladajuće koalicije u Narodnoj skupštini, onda nema tog zakona o Vladi koji nekome ko ne poseduje taj origineran i primarni politički autoritet, može taj autoritet da da.
Trudiću se da ne budem suviše ličan u ovim nastupima jer, na kraju krajeva, pojedinci u celoj ovoj priči i nisu toliko bitni, ali izvinite, gospodin Mirko Cvetković ni posle ovog novog zakona o Vladi neće imati onaj politički autoritet, pošto ga ne poseduje već sada.
I možete vi sto puta da napišete da je ministar, državni sekretar i direktor posebne organizacije dužan da zastupa u javnosti stavove Vlade a ne svoje lične stavove, ali vi time autoritet aktuelnog predsednika Vlade, gospodina Mirka Cvetkovića, ne možete da stvorite.
Ako ste gledali emisiju "Utisak nedelje" na Televiziji B92, u kojoj je gostovao aktuelni predsednik Vlade, da li ste mogli da steknete utisak da taj čovek ima bilo kakav autoritet? Sem što se usiljeno i kiselo smeškao i jedno dvesta puta u emisiji rekao "da vam kažem", on nije rekao ništa suštinski – o vođenju Vlade, o tome zašto se vrši rekonstrukcija Vlade, ko će biti novi ministri...
Inače, taj podatak se krije kao zmija noge. Ne znam da li će novi ministri u Vladi Srbije biti državljani Republike Srbije ili će biti državljani neke strane države, pa se njihova imena kriju. Šta je sporno da neko ko je predsednik Vlade kaže – umesto tog i tog ministra na njegovo mesto će doći neki novi ministar i za tu i tu funkciju preporučuje ga to i to?
Iz te emisije, iz tog javnog nastupa gospodina Cvetkovića, nisam mogao da steknem utisak da on ima bilo kakav politički autoritet. Imao sam utisak da mu je u emisiji vrlo neprijatno i da bi najradije želeo da je kod kuće, a ne da u toj emisiji brani jednu vladu koju niko na svetu ne može da odbrani. Ne zato što je sastavljena od loših ministara, nego zato što vodi lošu politiku. I nema tog zakona o vladi koji od jedne loše vlade može da napravi dobru vladu. Ono što jednu vladu čini dobrom nije zakon o vladi, nego politika koju vlada vodi.
Kakva je politika koju vodi Vlada Republike Srbije? Smušena. Najbolji dokaz za to je ono što će se ove godine desiti u glavnom gradu Republike Srbije, u Beogradu. U martu će Vlada Republike Srbije i predsednik Republike Srbije ugostiti Vladimira Putina, predsednika vlade Ruske Federacije. To bi valjda trebalo da bude znak da je Republika Srbija spremna da uspostavi svestranu saradnju sa Ruskom Federacijom.
Tri meseca kasnije, u tom istom Beogradu održaće se Konferencija NATO-a, jedne međunarodne vojne organizacije koja deluje potpuno suprotno Povelji organizacije UN i, uzgred rečeno, čiji član Republika Srbija uopšte nije.
Sad se postavlja elementarno pitanje – postoji li ikakva jasna spoljnopolitička orijentacija Vlade Republike Srbije­? Ne možete biti malo za Ruse, pa malo za Amerikance, pa malo za NATO, pa malo protiv NATO-a, pa ste malo spremni da priznate nezavisno Kosovo, pa malo niste.
Takva politika, koja se u Republici Srbiji vodi već deset godina i više, dovela nas je do toga da nam je ugled u međunarodnim odnosima nikakav, da građani Srbije žive kao što žive građani Moldavije, Azerbejdžana, Kazahstana. Čak i oni u Albaniji i Crnoj Gori imaju bolji standard nego građani Republike Srbije.
Ponašamo se tako kako se ne ponaša nijedna država u modernoj Evropi. Mi smo jedina država koja je spremna da vodi razgovore sa nekim ko predstavlja nekakvu nezavisnu državu, a da je njen stav da je taj deo teritorije statusno neutralan. Šta to znači? To znači da Vlada Republike Srbije sama ne veruje da je Kosovo i Metohija njen sastavni deo. Kako ćemo da ubedimo Amerikance, Francuze, Nemce, Engleze, Italijane da su pogrešili kad su priznali KiM kao nezavisnu državu ako sama Republika Srbija u to ne veruje?
Veruje li Vlada Republike Srbije u to da su granice Srbije na Prokletijama, a ne na Kopaoniku? Ja u to ne verujem. Kako je moguće da razgovore sa samozvanim predstavnicima samozvane države Kosovo vodi politički direktor Ministarstva inostranih poslova?
Uzmite važeći Zakon o ministarstvima. Ministarstvo inostranih poslova, kao što mu naziv kaže, bavi se predstavljanjem države u međunarodnim odnosima. Ako razgovore sa Šiptarima na KiM vodi politički direktor Ministarstva inostranih poslova, to znači da je Republika Srbija faktički priznala da KiM nije njen sastavni deo.
Još ako tome dodate učestale izjave i gospodina Borka Stefanovića i drugih predstavnika Vlade da su razgovori statusno neutralni, to znači da Republika Srbija sama ne priznaje Ustav Republike Srbije i da ne priznaje Rezoluciju 1244, koji garantuju da jedino što KiM može da dobije u sastavu Republike Srbije jeste široka autonomija.
Da li ćete ovim zakonom da povećate autoritet sadašnjih i budućih članova Vlade? Evo danas su novine pune jedne pomalo bizarne informacije. Iz kurtoazije neću da navodim ime čoveka koji će biti ministar kulture iako nije završio fakultet. Ne mislim da je to tako strašno i loše, ali dopustite, to je ipak pojava koja nije baš uobičajena.
U jednoj vladi Kraljevine Jugoslavije bio je jedan ministar koji je od škole imao samo završenu osnovnu školu. U to vreme je ''Politika'' imala običaj da, kad god se sastavlja nova vlada (a, inače, u tom međuratnom periodu je bilo mnogo vlada, više od 20), objavljuje biografije novih ministara. Kakvu biografiju može da ima neko ko je završio osnovnu školu? I čovek se dosetio da u biografiji napiše da se bavio političkim i ekonomskim pitanjima od najranijeg detinjstva.
Mi ćemo doći u istu situaciju, da će nam važne društvene resore voditi ljudi koji su se od malih nogu bavili političkim, ekonomskim, vojnim, kulturnim, ko zna kakvim pitanjima, ali od tog silnog bavljenja tim važnim državnim poslovima nisu uspeli da završe fakultet. Istovremeno, čovek treba da predstavlja nekoga ko sebe naziva ekspertskom političkom strankom i za koga je stručnost iznad politike.
Evo to je, otprilike, kratka politička skica sadašnje, a pogotovo buduće Vlade Republike Srbije, koju će ova država da dobije sledeće nedelje.
Dakle, da završim svoje izlaganje, zakon o Vladi je loš, nedorečen i sadrži norme koje su poslovničkog, a ne zakonskog karaktera. Na kraju krajeva, ovaj zakon neće postići svoju svrhu. Nema tog zakona na svetu koji nekome ko ne poseduje politički autoritet taj politički autoritet može da da.
Koristim vreme poslaničke grupe (da ne bi bilo zabune).
Dame i gospodo narodni poslanici, mi se ovde ponovo suočavamo s velikim stepenom neznanja onih koji treba da nas ubede da su izmene Zakona o Vladi dobre.
Vladu ne čine ministarstva, nego ministri. Članovi Vlade nisu ministarstva, nego ministri. Drugo, postavlja se pitanje zašto se ove izmene, koje treba da povećaju političko jedinstvo u Vladi, izglasavaju u 2011. godini, a Zakon o Vladi je donet 2005. godine. Kako to da 2005. godine nije postojala potreba da postoji zakonska norma koja kaže da su članovi Vlade dužni da u javnosti zastupaju stavove Vlade a ne svoje stavove, a odjedanput, u 2011. godini, ta potreba nastaje?
Odgovor je vrlo jednostavan. Političke stranke u Srbiji koje ne čine aktuelnu vladu, građani Srbije i sredstva javnog informisanja detektovali su jednu političku pojavu. Ta politička pojava sastoji se u tome što ne postoji jedinstvo u aktuelnoj vladi. Zato se donose ove izmene. Zato što se pokušava silom pravne norme stvoriti političko jedinstvo koga nema.
Da li može da postoji političko jedinstvo u vladi koja je sastavljena na način kako je sastavljena aktuelna vlada 2008. godine, koju su sastavljali strani ambasadori i domaći tajkuni, koju su sačinjavale političke stranke koje na 15 dana pre nego što je vlada sastavljena maltene nisu mogle očima da se pogledaju?
Moram da vas podsetim, jedan koalicioni partner u sadašnjoj vladi je rekao da ne može da sedi u vladi koja je njihovog bivšeg predsednika isporučila Haškom tribunalu. Drugi koalicioni partner je za tog istog, sadašnjeg koalicionog partnera, rekao da ne može da bude u vladi sa nekim ko je odgovoran za sve ono što se desilo Srbiji tokom devedesetih godina.
Odjedanput je sve to zaboravljeno. Ono što je bilo u javnosti prisutno 10, 15 i mesec dana ranije završeno je potpisivanjem jednog ''ljubavnog političkog sporazuma'' o tome da jedni drugima opraštaju sve grehe i politički rezultat tog dogovora između dva koaliciona partnera je da niko drugi nije odgovoran za teško stanje tokom devedesetih godina nego SRS i dr Vojislav Šešelj. Niko nije bio u vladi 1990 – 2000. godine sem SRS. Nije tu bila ni SPS, ni Nova demokratija, ni DS, ni SPO. Od 1990. do 2000. godine Srbijom je vladala SRS i dr Vojislav Šešelj.
Kakav je autoritet Vlade u međunarodnim odnosima? Evo jednog prostog pitanja – koliko Interpolovih poternica je raspisala ova vlast za ljudima koji su odgovorni za ratne zločine u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini? Koliko ljudi za kojima ste vi raspisali poternicu su vam vaši prijatelji iz SAD, Velike Britanije, Francuske, Nemačke isporučili u Srbiju?
Da li vam je isporučen Ejup Ganić? Nije. Čovek naredio masakr u Dobrovoljačkoj ulici. Da li vam je isporučen Jovan Divjak, čovek koji je, pre nego što je prešao u Armiju BiH, prodavao oružje Muslimanima, pa da bi izbegao osudu vojnog suda prebegao u Alijinu vojsku? Da li vam je taj čovek isporučen? Nije.
Morali ste da odustanete od krivičnog gonjenja Tihomira Purde. Morali ste zato što je to bio ultimatum hrvatskih prijatelja. Oni su vam rekli, a Amerikanci su to, naravno, podržali – odustanite od gonjenja Tihomira Purde, znamo da je izvršio ratne zločine u Vukovaru, znamo da je tamo bilo svega i svačega kad je u pitanju Zbor narodne garde i hrvatsko ministarstvo unutrašnjih poslova, ali vi njega jednostavno morate da oslobodite od bilo kakvog krivičnog postupka zato što je to zahtev Vašingtona, Brisela i Zagreba.
Dakle, ne morate vi nas da ubeđujete koliki vam je autoritet. Ubedite vaše prijatelje, za koje bar vi tvrdite da su vam prijatelji. Ubedite da su oni zaista prijatelji i Republike Srbije.
Hajde malo nek oni nešto učine za vas. Vi ste isporučili sve koje ste mogli da isporučite. Još samo maloletnu decu niste počeli da isporučujete u Haški tribunal. I Slobodana Miloševića, i Milana Milutinovića, i Šainovića, i sve moguće policijske i vojne generale, sve ste isporučili. Šta su oni učinili za vas? Dan za danom ta tzv. međunarodna zajednica lupa šamare Republici Srbiji. Nisu odgovorni ni Ejup Ganić, ni Jovan Divjak, ni Alija Izetbegović. Niko ni za šta nije odgovoran sem Srba. To je stav međunarodne zajednice o onome što se dešavalo tokom devedesetih godina.
Kakav je autoritet Vlade kad je u pitanju ekonomska politika? Nikakav. Vi sad nas pokušavate da ubedite da mi ne živimo u Republici Srbiji, da ne znamo šta se dešava u realnom svetu oko nas. Taj pokušaj je unapred osuđen na neuspeh.
Ovde se neki poslanici vladajuće koalicije pozivaju na primere država koje su maltene morale da prodaju svoja ostrva da bi izašle iz ekonomske krize. Zbog građana Srbije, moram da kažem da je to izjava Angele Merkel i nemačkog ministra finansija, koji je na one žalopojke Grka rekao – gospodo, ako nemate para, prodajte ostrva.
To je EU. Nema tu ljubavi, nema solidarnosti, nema tu ničega sem pukog ekonomskog interesa. Ako Grčka, koja je godinama u EU, maltene mora da prodaje ostrva, s kojim pravom onda vi Republiku Srbiju pokušavate da uvedete u EU? Šta mi da prodamo? Mi ostrva nemamo. Šta da prodamo? Vojvodinu da prodamo? Rašku oblast da prodamo? Žitna polja da prodamo? Kopaonik da prodamo? Šta da uradimo?
Dakle, ova vlada nema autoritet. Ova vlada ne vodi dobru politiku – ni političku, ni ekonomsku, ni spoljnopolitičku.
Pitam vas sad – da li vi iskreno verujete da je Kosovo i Metohija u sastavu Srbije? Ako jeste, s kojim pravom se u Beogradu održava konferencija NATO-a, koji nas je 1999. godine bombardovao, koji je, prema izveštaju Dika Marija, znao za trgovinu ljudskim organima i ništa nije uradio da to spreči? U izveštaju Dika Martija piše da je NATO tokom intervencije na Jugoslaviju 1999. godine Oslobodilačku vojsku Kosova smatrao svojom saveznicom. S kojim pravom se u Beogradu održava konferencija NATO-a?
Kako u martu primate Putina, a u junu iste godine ćete ovde da se grlite i ljubite s predstavnicima NATO-a? Kakvu vi to politiku vodite? Kao što u privatnom životu jedan čovek ne može da sedi na dve stolice ako je moralan i čestit, tako to ne može nijedna država u međunarodnim odnosima. Jeste li vi za Ruse ili ste za Amerikance? Jeste li vi za NATO ili ste protiv NATO-a? Jeste li za EU ili ste protiv EU? Za šta ste vi?
Jedna izjava nekadašnjeg vođe Ilirskog pokreta u Hrvatskoj dobro objašnjava situaciju u kojoj se vi nalazite. Izjava se odnosi na tadašnje Hrvate. Kaže – mi Hrvati smo malo Nemci, malo smo Mađari, malo smo Latini; sve u svemu, nismo ništa. Otprilike je takva i Vlada Republike Srbije – malo je proamerička, malo je proruska, a u pauzama je ponekad i prosrpska, kako bi rekao aktuelni predsednik Boris Tadić.
Dakle, ono što je suština, ne može se silom pravne norme uspostaviti političko jedinstvo. Političkog jedinstva ili ima ili nema. Ako ga nema, ono ne može biti uspostavljeno Zakonom o Vladi. Vlada je politički heterogena. Suviše je mnogo privatnih interesa da bi ona mogla da bude politički jedinstvena. Stranke koje je sačinjavaju ne veruju jedna drugoj, ne postoji elementarno političko poverenje.
I posle ovog zakona o Vladi sve će biti kao što je bilo i do sada. Imaćemo tromu vladu, nesposobnu i neodgovornu. Imaćemo premijera kojeg niko živi u Srbiji ne razume i ne zna kakav je njegov stav o bilo kom vitalnom društvenom problemu. Nikada niko nije čuo jasno i glasno za šta se taj čovek zalaže. Rečju, imaćemo vladu koja se, po rečima Slobodana Jovanovića, politikom bavi na polumutav način.
Dame i gospodo narodni poslanici, moje pitanje će, zapravo, predstavljati uvod u postavljanje poslaničkih pitanja u vezi s aktuelnom temom. Ili ja dobro ne razumem Poslovnik, ili se Poslovnik na današnjoj sednici brutalno krši.

Poslanička grupa SRS je 20. decembra 2010. godine podnela predlog da se zakaže sednica Narodne skupštine na kojoj će se postavljati poslanička pitanja u vezi s aktuelnom temom koju smo mi formulisali – definisanje politike Republike Srbije prema AP KiM u kontekstu izveštaja Dika Martija, izvestioca Saveta Evrope.

Kolege iz LDP su 4. februara 2011. godine podnele svoj predlog za zakazivanje sednice na kojoj će se odgovarati na poslanička pitanja u vezi s aktuelnom temom koju su oni predložili, a koja se tiče funkcionisanja javnih preduzeća u Republici Srbiji.

Onda se u međuvremenu desilo nešto što poslanička grupa SRS ocenjuje krajnje nedopustivim. Spojene su dve aktuelne teme u jednoj sednici. Sada će poslanici, naizmenično ili ne znam ni ja kako, da postavljaju pitanja, s jedne strane o izveštaju Dika Martija, koji se odnosi na trgovinu ljudskim organima na KiM i u Albaniji, a onda će se postavljati pitanja vezana za rad javnih preduzeća u Srbiji.

Izvinite, to je skandal. To je nešto što predstavlja bukvalno smejanje u lice svim srpskim žrtvama i uopšte svim žrtvama na KiM. Prosto je neshvatljivo da jedan Švajcarac ima više sluha za srpske nacionalne interese nego mi sami.

Član 209. Poslovnika je sasvim jasan: ''Predsednik Narodne skupštine, na predlog poslaničke grupe'', dakle, molim vas da obratite pažnju na dikciju ovog člana, koji govori isključivo u jednini, ''najmanje jedanput u toku meseca određuje dan kada će pojedini ministri u Vladi odgovarati na poslanička pitanja u vezi s nekom aktuelnom temom''. Ne s temama, nego s aktuelnom temom.

Član 211. stav 2: ''Ako je podneto više predloga poslaničkih grupa, predsednik Narodne skupštine određuje redosled tema prema vremenu pristizanja urednih predloga''.

Nigde ne piše u Poslovniku da se sednica na kojoj se postavljaju poslanička pitanja u vezi s aktuelnom temom određuje samo jedanput u toku meseca, nego najmanje jedanput. Znači, može i više puta.

Naše pitanje je – zašto nisu zakazane u januaru, ili u februaru, ili u martu dve posebne sednice, na kojima će poslanici najpre da postavljaju poslanička pitanja u vezi sa predlogom koji je prvi pristigao u Narodnu skupštinu, a to je predlog poslaničke grupe SRS, a nakon toga nova sednica, na kojoj će se postavljati poslanička pitanja u vezi s aktuelnom temom koju su predložili poslanici LDP?

Ovde je sada došlo do kumulacije dve teme – inače, nikakve veze te teme nemaju jedna s drugom – u jednoj sednici. Time je Poslovnik, po mišljenju SRS, brutalno prekršen. I ne samo da je prekršena norma Poslovnika, zaista nisam mogao da očekujem da će jedna tako važna tema, o kojoj se Parlamentarna skupština Saveta Evrope izjasnila mesec dana pre Republičkog parlamenta Srbije, da bude skrajnuta na marginu društvenih događaja i da ćemo doživeti da danas poslanici postavljaju pitanja malo o trgovini ljudskim organima, a malo oko toga kako rade upravni odbori pojedinih javnih preduzeća i kolike su plate direktora. To nikakve veze nema jedno sa drugim.

Juče sam rekao, i to član 211. stav 2. potvrđuje, da postoji princip u pravu – onaj ko prvi nešto uradi, valjda ima neko prvenstvo. Mi smo 20. decembra podneli predlog za postavljanje poslaničkih pitanja i valjda je naša tema imala prvenstvo da se zakaže posebna sednica na kojoj će ministri da odgovaraju na poslanička pitanja najpre u vezi sa temom koju smo mi predložili, a nakon toga…

(Predsednik: Vreme. Imate već prednost u ime onih koji su predložili temu. Možete da nastavite, ali vam merim novo vreme.)

Evo, ako mogu da završim, samo jedno pitanje, gospođo Đukić Dejanović – na osnovu kog člana Poslovnika je došlo do kumulacije dve teme? Gde piše da je tako nešto moguće?
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodo iz Vlade, krajem prošle godine svet je obišla informacija da je izvestilac Parlamentarne skupštine Saveta Evrope Švajcarac Dik Marti, inače doktor pravnih nauka, podneo izveštaj Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope o tome da se na KiM i u severnoj Albaniji dešavalo nešto što se nije dešavalo u nacističkim koncentracionim logorima za vreme Drugog svetskog rata, a to je da su Srbi, ali i neki drugi koji su bili protivnici Oslobodilačke vojske Kosova i Hašima Tačija, najpre ubijani i da su im neposredno nakon toga vađeni vitalni organi, pre svega srce, jetra i bubrezi, da bi bili prodavani na crnom tržištu tih vitalnih ljudskih organa.
Parlamentarna skupština Saveta Evrope je pre mesec dana usvojila izveštaj Dika Martija, koji sadrži ne samo niz optužbi na račun Hašima Tačija i njegove terorističke bande, nego i na račun NATO-a, EU i SAD. U izveštaju Dika Martija, između ostalog, stoji da su najviši zvaničnici SAD, EU i NATO-a imali informaciju da OVK nije nikakva vojska koja se bori za slobodu albanskog naroda na KiM, nego grupa naoružanih ljudi koji švercuju ne samo ljudske organe, nego i drogu, oružje, alkohol.
U tom izveštaju se dalje navodi da je za vreme agresije na SRJ OVK, tako piše u izveštaju, bila saveznik NATO-a i da su, nakon što su se srpska vojska i policija povukle sa KiM u junu 1999. godine, predstavnici međunarodne zajednice na Kosovu i te kako znali s kim imaju posla i šta se sve dešavalo na KiM nakon povlačenja srpskih snaga bezbednosti.
Ono što baca zaista ogromnu mrlju na rad jedne institucije koja je potpuno suprotna međunarodnom pravu, reč je o Haškom tribunalu, jeste činjenica da iz izveštaja Dika Martija proizlazi da su predstavnici Haškog tribunala, zajedno sa predstavnicima Unmika, u februaru 2004. godine boravili na KiM i u Albaniji, da su bili u tom mestu gde se nalazi famozna "žuta kuća", da su izvršili neka ispitivanja koja su sa forenzičke tačke gledišta vrlo sporna...
(Predsednik: Vreme. Tri minuta.)
Dakle, pitanje je sledeće – zašto državni organi o svemu ovome ćute, da li će Republika Srbija, odnosno Vlada Republike Srbije, da razgovara sa Hašimom Tačijem o bilo čemu, imajući u vidu izveštaj Dika Martija i da li Vlada Republike Srbije ima jasnu platformu koji državni organi i koje institucije treba da sprovedu istragu o trgovini ljudskim organima na KiM?
Gospodine Ljajiću, nisam zadovoljan vašim odgovorom. U nabrajanju organa koji bi mogli da sprovedu istragu o onome što se dešavalo vezano za trgovinu ljudskim organima, vi ste nabrojali sve organe, samo niste pomenuli organe Republike Srbije.
SRS vam predlaže da zvaničan stav Republike Srbije, vezano za istragu o trgovini ljudskim organima na KiM, bude sledeći – istragu treba da sprovedu pravosudni organi Republike Srbije u saradnji sa pravosudnim organima Republike Albanije, jer se trgovina ljudskim organima dešavala, pre svega, na teritoriji Albanije. Ukoliko Albanija odbije da sprovede istragu o trgovini ljudskim organima, Republika Srbija mora da insistira da OUN izvrši pritisak na Republiku Albaniju kao članicu UN da sprovede tu istragu. To je obaveza Republike Albanije i u skladu sa Poveljom UN, a na kraju krajeva i elementarna civilizacijska, odnosno moralna obaveza.
Što se tiče toga kako su državni organi Republike Srbije reagovali, gospodine Ljajiću, o tome se izjasnio Dik Marti. Evo šta on kaže: "Srpske vlasti su reagovale, iako sa priličnim zakašnjenjem, ali do sada nisu postigle značajnije rezultate."
Evo šta kaže za vaš Haški tribunal: "Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju je sa svoje strane sproveo istraživačku misiju na mestu ozloglašene "žute kuće", mada je postupak bio prilično površan i sa profesionalnim standardima koji pomalo zbunjuju."
A evo šta kaže gospodin Dik Marti o vašem Euleksu, koji je došao na KiM po pozivu predsednika Republike Borisa Tadića: "Očekivanja su bila uzaludna. Bilo je mnogo najava i obećanja da će sprovesti istragu, ali opipljive rezultate tek treba videti. Tipičan je slučaj Nazima Blace, koji je javno…''
Dame i gospodo narodni poslanici, prvo što pada u oči kada se govori o ovoj tački dnevnog reda jeste jedna ogromna količina neznanja koju smo mogli da čujemo i od gospođe Kolundžije, a i od ovog eksperta za spomenike, koji sa 7,5 hiljada dolara plaća bivšeg američkog ambasadora da njegovo veliko znanje o spomenicima promoviše u SAD. (Aplauz)
Dakle, mi smo se danas naslušali priče o tome kako se ove izmene Poslovnika odnose na nekakva nezavisna regulatorna tela.
Gospođo Kolundžija, niti je ombudsman nezavisno regulatorno telo, u stvari, evo, da idemo redom, na šta se odnosi izmena koju ste predložili u novom članu 237a. Dakle, ''…nezavisni državni organ koji se bavi zaštitom prava građana i kontrolom rada organa državne uprave'', to je Zaštitnik građana, a Zaštitnik građana, gospođo Kolundžija, nije nezavisno regulatorno telo; ''organa nadležnog za pravnu zaštitu imovinskih prava i interesa Republike Srbije'', to je Republičko javno pravobranilaštvo, Republičko javno pravobranilaštvo, takođe, nije nezavisno regulatorno telo; ''kao i drugih organa i organizacija, preduzeća i ustanova kojima su poverena javna ovlašćenja''. Prvo, ovo, takođe, nisu nezavisna regulatorna tela, a drugo, ne razumem zašto niste koristili sintagmu iz zakona o državnoj upravi koji jednim imenom naziva organe i organizacije, odnosno preduzeća i ustanove kojima su poverena javna ovlašćenja – imaocima javnih ovlašćenja.
Dalje, "poštovanjem prava na dostupnost informacija od javnog značaja i zaštitom podataka o ličnosti", to je Republički poverenik za informacije od javnog značaja, gospodin Rodoljub Šabić, takođe, nije nezavisno regulatorno telo; "ravnopravnošću građana'', dakle, štiti ravnopravnost građana, to je Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, gospođa Petrušić, takođe, nije nezavisno regulatorno telo; "revizijom javnih sredstava'', dakle, obavlja reviziju javnih sredstava, to je Državna revizorska institucija, koja, takođe, nije nezavisno regulatorno telo; ''i borbom protiv korupcije", mislim, sama reč kaže – državni organ, naravno da ne može da bude nezavisno regulatorno telo, to je Agencija za borbu protiv korupcije.
Dakle, dame i gospodo narodni poslanici, ništa se od ovoga što ste predložili ne odnosi na nezavisna regulatorna tela. To je samo jedna uvodna napomena da bi građani Srbije mogli da znaju o čemu mi danas uopšte razgovaramo.
Nezavisna regulatorna tela su javne agencije formirane Zakonom o javnim agencijama od 2005. godine.
Gospođo Kolundžija, niti je Ombudsman javna agencija, niti je Republičko javno pravobranilaštvo javna agencija, niti je Agencija za borbu protiv korupcije javna agencija u smislu Zakona o javnim agencijama od 2005. godine. Prema tome, uopšte niste pogodili na koju kategoriju državnih institucija treba da se odnose ove vaše izmene Poslovnika.
Što se tiče vaših famoznih nezavisnih regulatornih tela, to je jedan import iz SAD. U Americi je prvo nezavisno regulatorno telo nastalo 1887. godine i to je bila Savezna komisija za trgovinu. Od tada pa do danas u SAD nastalo je na desetine i stotine nezavisnih regulatornih tela. Ako uzmete bilo koji udžbenik američkog ustavnog prava i američkog upravnog prava videćete da, upravo, u SAD postoji jedan veliki intelektualni i teorijski pokret protiv nezavisnih regulatornih tela, jer su, kao što je dobro primetio gospodin Aligrudić, nezavisna regulatorna tela u sistemu organizacije državne vlasti, nešto što bi moglo da se nazove nekakvom četvrtom bezglavom funkcijom državne vlasti, kako neki američki teoretičari kažu, jer niti su zakonodavno telo tj. skupština, niti su klasična izvršna vlast, vlada, a nisu ni sudovi. To su neka tela koja imaju, s jedne strane, kvazizakonodavne, a sa druge strane, kvazisudske nadležnosti.
Naravno, mi smo, kao i inače mnogo toga što smo uradili posle 2000. godine, krajnje nekritički prihvatili instituciju nezavisnih regulatornih tela. Danas ih ima u Srbiji na desetine. Sumnjam da bilo koji državni činovnik, uključujući i ministre, zna koliko tačno ima nezavisnih regulatornih tela, šta ta nezavisna regulatorna tela rade, kolike su plate direktora javnih agencija, to je već postalo opšte mesto u svim političkim raspravama. To je, takođe, jedan kuriozitet Republike Srbije, da bilo koji direktor neke nezavisne regulatorne agencije ima daleko veću platu nego što je plata predsednika Republike, predsednika Vlade, potpredsednika Vlade, ministara, narodnih poslanika, i tako dalje.
Pozvaću se na jedan dokument koji za vas koji se zalažete za EU predstavlja, maltene, Sveto pismo, to je Izveštaj Evropske komisije o stanju u pojedinim oblastima društvenog života u Srbiji, i kada uzmete bilo koji izveštaj za 2008, 2009, 2010. godinu, i pre toga, videćete da se upravo najveća kritika kada je reč o državnim institucijama odnosi na rad nezavisnih regulatornih tela, odnosno tih takozvanih javnih agencija, iz sledećeg razloga – mnogo troše, a efekti rada su gotovo nikakvi.
No, kao što sam rekao, izmene Poslovnika se ne odnose na nezavisna regulatorna tela, odnose se na neke kategorije državnih organa čije izveštaje treba da razmatra nadležni odbor, a nakon toga i sama Narodna skupština.
Inače, to, takođe, želim da konstatujem, ovde se vrlo često koristi reč "nezavisan", pa se onda naglašava da je Ombudsman nezavisan, da je Poverenik za informacije nezavisan, da je Agencija za borbu protiv korupcije nezavisna, iz čega bih sada, kao razuman čovek, mogao da izvučem zaključak da je Narodna skupština zavisna, da je Vlada Republike Srbije zavisna, da su ministarstva zavisna, da su sudovi zavisni, a da su samo ovi organi koji su pobrojani u novom članu 237a Poslovnika nezavisni.
Sada bih prokomentarisao koliko su oni zaista nezavisni. Agencija za borbu protiv korupcije je prošle godine objavila spisak poslanika vladajuće koalicije u Skupštini AP Vojvodine koji su u sukobu interesa, zato što istovremeno vrše dve, tri, a neki, bogami, i šest funkcija. Sada vas pitam, ako je Agencija za borbu protiv korupcija nezavisna, stručna, objektivna, nepristrasna, ako ste dužni da postupate po nalazima Agencija za borbu protiv korupcije, kako je moguće da više od godinu dana vlast u Srbiji i vlast u AP Vojvodini nije učinila ništa da postupi po nalazu Agencije za borbu protiv korupcije?!
Kako je moguće da i dalje veliki broj poslanika u Skupštini Vojvodine bude u sukobu interesa zato što su istovremeno pokrajinski poslanici, a istovremeno su predsednici pojedinih vojvođanskih opština, predsednici skupština itd?
Taj slučaj sukoba interesa postoji i ovde u Narodnoj skupštini Republike Srbije. I ovde imate narodne poslanike koji su istovremeno i predsednici pojedinih opština, odnosno gradonačelnici. Čemu onda služi ova izmena Poslovnika ako imate jednu, tobože, nezavisnu agenciju, koja, ponavljam, nije nezavisno regulatorno telo, a ne poštujete to što ta agencija kaže? Onda, šta će nam Agencija za borbu protiv korupcije?
Mi se sada nalazimo na terenu dvostruke primene pravnih normi. Jedan sistem normi važi za obične građane, za građane koji nisu poslanici vladajuće koalicije, nisu predsednici opština, naprosto su građani. Na njih se primenjuju odredbe i zakona koji reguliše rad Agencije za borbu protiv korupcije. Na neke druge, koji su vlast, koji su moćni, koji imaju pored političke i ekonomsku moć, njih baš briga šta kaže Agencija za borbu protiv korupcije. Izvinite, to nije uopšte evropski standard. To nije civilizacijski standard da se isti pravni propis primenjuje na dva različita načina, u zavisnosti od toga na koga se primenjuje, pa, ako se primenjuje na poslanika, onda mi ne može niko ništa zato što sam vlast, a ako se primenjuje na običnog čoveka, onda, može da se primeni zato što taj čovek nije politički moćan i nema političkih uticaja, nije politički autoritet i na njega mora da se primeni pravni poredak Republike Srbije.
Isti slučaj imali ste i sa čovekom koji je Zaštitnik građana. Nekoliko puta je ukazao na krupne propuste u radu državnih organa, a vlast u Srbiji ga je dezavuisala i nije postupila onako kao što je Zaštitnik građana rekao.
Naravno, da ne govorim o smejuriji sa slanjem Zaštitnika građana na dodelu Nobelove nagrade za mir. Uzmite Ustav Republike Srbije, uzmite Zakon o zaštitniku građana i nađite mi jednu normu gde piše da Zaštitnik građana predstavlja Republiku Srbiju u međunarodnim odnosima i da je ovlašćen da prisustvuje dodeli Nobelove nagrade za mir.
Umesto da čovek radi svoj posao, da zaista kontroliše rad organa državne uprave, kao što mu i stoji u opisu nadležnosti u Ustavu i Zakonu o zaštitniku građana, vi ga šaljete da prisustvuje dodeli Nobelove nagrade za mir, a prethodno je ista vlast u Srbiji rekla da neće da ide na dodelu Nobelove nagrade za mir, da se ne bi zamerila sa jednom velikom državom koja je prijatelj Republike Srbije, a to je Narodna Republika Kina.
Koje su posledice ako se usvoje izmene ovog Poslovnika? Prvo, Narodna skupština će, bila ona zadovoljna ili nezadovoljna radom ovih organa koji su pobrojani u članu 237a, morati da prihvati njihov izveštaj i to je stavljanje Skupštine pred svršen čin. Mogu ja da budem nezadovoljan koliko hoću sa radom ljudi koju su funkcioneri i članovi ovih organa, ali moram da prihvatim njihov izveštaj.
Izvinite, pa, kakva je to demokratija? Valjda kad god se glasa postoje najmanje dve opcije: ili da nešto prihvatim ili ne prihvatim. Vi ste izbrisali iz Poslovnika, iz člana 237, u alineji 5, rečenicu – da Narodna skupština može da ne prihvati izveštaj i pokrene postupak za utvrđivanje odgovornosti funkcionera u državnom organu, organizaciji, odnosno telu. To znači da Narodna skupština više neće biti u situaciji da eventualno ne prihvati izveštaj. Kakva je onda funkcija izveštaja, ako moramo da ga prihvatimo? Nikakva, onda izveštaj ne treba ni da se podnosi. Onda je to jedna formalna obaveza koja se ispunjava reda radi, ali, suštinski, izveštaj, rasprava o izveštaju i glasanje o izveštaju neće imati nikakve implikacije, jer će Narodna skupština po sili Poslovnika morati da prihvati izveštaj ovih organa, organizacija i tela koja su navedena u članu 237a.
E, sad, jedna nomotehnička primedba koja govori o tome da ste ove izmene Poslovnika radili na jedan krajnje brzoplet način. Dakle, u novom članu 237a, u stavu 5, kažete ovako: ''Narodna skupština, po zaključenju rasprave, odlučuje o predlogu zaključka, odnosno preporuke sa merama za unapređenje stanja u tim oblastima, većinom glasova narodnih poslanika na sednici na kojoj je prisutna većina narodnih poslanika.'' To je formulacija stava 5. novog člana 237a. Poslovnika Narodne skupštine. Pri tom, vi vašim izmenama i dopunama Poslovnika uopšte niste tangirali član 238, i on će da ostane u ovom izmenjenom Poslovniku, a njegov stav 3. glasi: ''Narodna skupština po zaključenju rasprave donosi zaključak, odnosno preporuku, većinom glasova narodnih poslanika na sednici na kojoj je prisutna većina narodnih poslanika.'' Šta to znači?
To znači da ćete imati dve pravne norme koje u suštini znače isto i regulišu istu situaciju. Umesto da ste ako ste već odlučili da menjate, odnosno da dodajete član 237a, onda ste obavezno morali da intervenišete i u članu 238. Ovako ćemo imati novi član 237a. koji u svom stavu 5, na gotovo identičan način reguliše situaciju koja je već regulisana u članu 238. stav 3. Doduše, vi ste ovlastili Zakonodavni odbor da sačini prečišćeni tekst Poslovnika, ali ne može se prilikom sačinjavanja prečišćenog teksta Poslovnika dati pravo Zakonodavnom odboru da on, a da Skupština to prethodno nije uradila, menja član 238. Imaćete, jedan za drugim, dva člana Poslovnika koji su u nekim svojim delovima manje-više suštinski, u stvari, potpuno identični.
Ono što smo, takođe, mogli da čujemo, to je, da Ustav Republike Srbije ne valja. Valjao je 2006, godine, valjao je 2007, valjao je 2008, valjao je i 2009. godine, sada, odjedanput u 2010. i, evo, početkom 2011. godine Ustav ne valja. Ko kaže da Ustav ne valja? Isti oni koji su Ustav pisali. Ja ga nisam pisao. Pisali su ga neki drugi, isti oni koji traže da se Ustav danas menja. Ustav je donet 2006. godine. U nekim svojim odredbama još uvek nije ni zaživeo. Izvinite, kako možemo da budemo ozbiljna država koja menja Ustav posle četiri godine od njegovog donošenja, a da nije bila u stanju da do kraja primeni sve odredbe tog istog Ustava?
Čim prođu četiri godine ovde se neki ljudi hvataju za glavu i kažu – znate li kada je to urađeno pre četiri godine, pre pet godina, pre deset godina. Belgija ima Ustav od 1831. godine, Holandija od 1815, SAD od 1787. godine. Pa, šta mislite, šta bi bilo sa tim državama da su svake četvrte ili pete godina menjale ustav kako je kojoj usijanoj glavi to palo na pamet? Bilo je dobro 2006. godine da Narodna skupština ima 250 poslanika. U 2010. i 2011. treba da ih ima 125, pa 62 i po, koja je sledeća proporcija?
Šta se krije i šta je u pozadini ove namere da se promeni Ustav Republike Srbije? Da li je možda KiM? Da li treba obrisati iz preambule Ustava da su KiM sastavni deo Republike Srbije? Evo vam izjave jednog koji vodi mrtvu trku sa vama oko toga ko će biti više privržen EU – smatram da Srbiju očekuje suočavanje sa nezavisnošću Kosova. To je izjava koja je data neposredno pred početak akcije sakupljanja potpisa za promenu Ustava. I, da li su sada narodni poslanici, odnosno Narodna skupština samo dimna zavesa da bi se sakrilo nešto što je mnogo važnije – da postoje političke snage u ovoj državi koje su spremne da se dovede u pitanje suverenitet i teritorijalni integritet Republike Srbije na jednom delu njene teritorije?
Što se tiče Poslovnika, gospođo Kolundžija, izvinite što vam se lično obraćam, ali vi ste ovlašćeni u ime vladajuće koalicije da govorite o izmeni Poslovnika, hvalite se kao vlast i time se pozivate na novi poslovnik koji ste doneli kako mi godišnje usvajamo po 200, odnosno 300 zakona. Malo sam proučavao to komparativno ustavno pravo i došao do podatka da, recimo, Francuski parlament godišnje donese između 60 i 70 zakona, a Parlament Velike Britanije otprilike isto toliko. Samo smo mi u Srbiji Narodnu skupštinu pretvorili u fabriku u kojoj se radi na normu i u kojoj se zakoni štancuju, otprilike, kao neki delovi u velikoj fabrici.
Kakvi su nam zakoni? Zakoni su nam takvi da predsednik Republike neke od zakona neće da potpiše i tu ste prekršili Poslovnik. Morala je Narodna skupština na prvoj narednoj sednici ponovo da diskutuje i odlučuje o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o porezu na dodatu vrednost. To se nije desilo. Sutra ćemo imati jednu neverovatnu situaciju, a tiče se, takođe, ovog poslovnika koji ste vi doneli, a sutra ćete da ga prekršite. O čemu se radi? Evo, neka čuju građani Republike Srbije – sutra će, poštovani građani Republike Srbije, narodni poslanici da postavljaju poslanička pitanja o sledećim temama: definisanje politike Republike Srbije prema AP Kosovo i Metohija, a u kontekstu Izveštaja Dika Martija, izvestioca Saveta Evrope, to je predlog SRS, kao i poslovanje-problemi u upravljanju i transformaciji javnih preduzeća. Ako mi neko kaže kakva je veza između Izveštaja Dika Martija i problema u radu javnih preduzeća u Srbiji, evo, ja ću mu biti veoma zahvalan.
Ovde se, takođe, radi o drastičnom kršenju Poslovnika Narodne skupštine. Poslovnik je sasvim jasan. Na osnovu člana 209. određuje se, tako i piše u uvodu ovog dopisa, dan za odgovaranje na poslanička pitanja u vezi sa aktuelnom temom. Dakle, imenica je u jednini "temom". Na završetku ovog dopisa stoji sledeća stvar – ministri i drugi funkcioneri u Vladi Republike Srbije odgovaraće na poslanička pitanja u vezi sa ovim ''temama''. Sada više nije jedna tema nego su teme i baš bih voleo da vidim, nažalost, imaću priliku da vidim sutra, kako će da izgleda tok sednice Narodne skupštine na kojoj ćemo naizmenično da postavljamo pitanja o trgovini ljudskim organima i problemima u radu javnih preduzeća. Ako i jedna skupština u EU, u bilo kojoj civilizovanoj zemlji na svetu, radi na ovaj način na koji vi nameravate da radite, onda, zaista, mi nismo neki poseban izuzetak, ali ne radi. Bićemo jedina skupština koja će da krši sopstveni Poslovnik i to ga krši iz dana u dan.
I sada nam vi kažete da ove izmene Poslovnika, koje su inače traljave, ni vi sami ne znate na koju se kategoriju organa odnose, da se te izmene Poslovnika donose, eto, zato, da bismo mi, navodno, bili bliži EU, a da stvar bude potpuno konačna, u obrazloženju ovih izmena Poslovnika stoji, da u stvari ne postoje nikakvi propis EU sa kojima bismo mi morali da usklađujemo naš Poslovnik.
Šta to znači? Da vi radite po diktatu, da vi radite po telefonskom pozivu. Zahvaljujem. (Aplauz)
Gospođo Slavice Đukić-Dejanović, uz sve poštovanje prema vama kao predsedniku Narodne skupštine i prema humanisti lekaru, ali niste u pravu. Vi imate pravo da odredite redosled tema o kojima će poslanici da postavljaju pitanja, ali ne možete da izvršite kumulaciju, da se u istom danu postavljaju poslanička pitanja na dve teme koje nikakve veze jedna sa drugom nemaju.
Ima jedno načelo u pravu – prvi u vremenu, jači u pravu. Mi smo predlog za postavljanje poslaničkih pitanja dostavili 20. decembra. Valjda smo imali prioritet da se najpre odredi sednica na kojoj ćemo da postavljamo pitanja u vezi sa izveštajem Dika Martija. Kolege iz LDP su svoj predlog podnele 4. februara. Dakle, više od mesec dana posle nas.
Vi ste, bez obzira na tu vremensku distancu, odredili jedan dan na kojoj će poslanici da postavljaju pitanja o dve teme. To po Poslovniku nije moguće. I, ne samo da nije moguće po Poslovniku, krajnje je nelogično i krajnje je nerazumno. Da ne kažem da ćemo od ove Skupštine da napravimo lakrdiju, ako budemo naizmenično postavljali pitanja o trgovini ljudskim organima i o radu javnih preduzeća. Izvinite, to nikakve veze jedno sa drugim nema.
Sramota je da Skupština Republike Srbije raspravlja o izveštaju Dika Martija više od mesec dana nakon što je to učinila Parlamentarna skupština Saveta Evrope. Izvinite, Hašim Tači nije trgovao sa organima Nemaca, Francuza i Engleza, nego sa organima Srba! I, sramota je da se na ovakav način radi u Narodnoj skupštini! (Aplauz)