Dame i gospodo narodni poslanici, članovi 403. i 404. Predloga zakona sadrže vrlo nelogična rešenja. Prvo, nelogično je da u članu 403. piše – revizija je uvek dozvoljena kada je to posebnim zakonom propisao, a već stav 3. kaže – revizija nije dozvoljena, pa se onda nabraja u kojim slučajevima revizija nije dozvoljena.
Dakle, osnovnim zakonom kojim se reguliše parnični postupak se propisuju izuzeci od toga kada je revizija dozvoljena, a posebnim zakonom generalno je dozvoljena. Prosto, to nema logike.
Dalje, član 404. i na taj član se odnosi naš amandman, kaže – revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom.
Inače, iz onih situacija koje su navedene u članu 403. osim ako je po oceni Apelacionog suda, odnosno Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno, pazite sad ovo. nikad u životu za ovo nisam čuo, novo tumačenje prava. Onda vi kažete u obrazloženju zašto ne prihvatate amandman, inače dajete tipska obrazloženja u 99% slučajeva. Kaže – Vlada ne prihvata amandman iz razloga što je rešenje dato u Predlogu zakona celishodnije.
Gospođo Malović, rešenje dato u Predlogu zakona, ne da nije celishodnije, to rešenje iz Predloga zakona u praksi će da stvori brojne zloupotrebe. Kažite mi da li postoje neki objektivni kriterijumi da bi stranke unapred mogle da znaju kada će to Apelacioni sud da oceni, odnosno Vrhovni kasacioni sud, da je potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa, ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse i šta vam to znači novo tumačenje prava?

Dame i gospodo narodni poslanici, član 8. Predloga zakona a onda nakon člana 8. i član 11. pokazuju da su pisci predloga zakona, tu ne mislim na gospodina ministra Obradovića, jer ne verujem da je on ovo pisao, potpuno pravno neuki. Evo o čemu se radi.
U članu 8. u stavu 2. tačka 4) definisano je da je jedan od vidova nezakonitog pribavljanja korišćenja i otkrivanja informacija koje predstavljaju poslovnu tajnu, a koje su suprotne dobrim poslovnim običajima, između ostalog se podrazumeva i prevara.
U članu 11. je navedeno da je pravna zaštita koja je propisana ovim predlogom zakona za zaštitu poslovne tajne, tužba u parničnom postupku, pa se onda u članu 11. navodi šta se sve tom tužbom može zahtevati, između ostalog može se zahtevati, gospodine ministre da sud svojom presudom izrekne raskid radnog odnosa za lice koje otkriva poslovnu tajnu, ali na to ću se vratiti malo kasnije.
Ono što je osnovni smisao mog amandmana, to je da vas ubedim u nešto u šta vas ne bih morao ubeđivati da je Vlada pokazala malo veći stepen pravne pismenosti, ali budući da nije, ja ću morati da vas ubedim na ovaj način.
Dakle, prevara je, gospodine ministre, krivično delo i to krivično delo koje je propisano krivičnim zakonikom Republike Srbije.
Međutim, vi u predlogu zakona prevaru definišite kao građansko-pravni delikt, koji će da bude sankcionisan tužbom u parničnom postupku.
Šta to znači? To znači da će sud, da bi usvojio tužbeni zahtev, u odnosu na prevaru, morati u parničnom postupku da dokazuje postojanje prevare. To je nonsens neviđenih razmera, da se postojanje krivičnog dela, a samim tim i krivična odgovornost dokazuje ne u krivičnom postupku, nego u parničnom postupku.
Koje je obrazloženje za ovakav neverovatan potez? U obrazloženju koje smo dobili od Vlade RS piše sledeće – amandman se ne prihvata, jer je u članu 8. stav 2. tačka 4) Predloga zakona, prevara je navedena kao jedna od radnji koja se u smislu predloga zakona smatra suprotnom dobrim poslovnim običajima.
Činjenica da je prevara, a to ste i vi sami konstatovali, protiv pravna radnja koja se tretira i krivičnim zakonikom, ne predstavlja razlog zbog čega se ne može navesti kao primer postupanja koje je suprotno dobrim poslovnim običajima.
Svaka, ovde piše prevarena radnja, a treba – prevarna radnja, je i suprotna dobrim poslovnim običajima.
Jeste, gospodine ministre, i silovanje je suprotno dobrim poslovnim običajima i krađa je suprotno dobrim poslovnim običajima, i ubistvo je suprotno dobrim poslovnim običajima i hoćemo li sada sva ta krivična dela da sankcionišemo u parničnom postupku?
Ne znam da li je to nekome palo na pamet. Ako ostane rešenje iz predloga zakona, to znači da će sud primenom zakona o parničnom postupku, da dokazuje postojanje prevare. Sutra će to značiti da će sva krivična dela koja su inače propisana kao krivična dela krivičnim zakonikom, da se utvrđuju u parničnom postupku.
Možda će nekome pasti na pamet da krivična dela utvrđuje i u upravnom postupku, u prekršajnom postupku, u vanparničnom postupku i to će izazvati potpuni haos u inače haotičnom pravnom sistemu Republike Srbije.
Dakle, smisao našeg amandmana je, gospodine ministre, da vam kažem, da nije sporno da prevara predstavlja vid otkrivanja poslovne tajne, ali se njeno sankcionisanje ne može vršiti u parničnom postupku, nego u krivičnom postupku.
Takođe, nije sporno da onaj ko je usled prevarne radnje pretrpeo neku materijalnu ili nematerijalnu štetu može tužbom da traži naknadu te štete u parničnom postupku, ali pre nego što se to učini. U krivičnom postupku se mora dokazati da je učinjeno krivično delo prevare i mora se utvrditi ko je odgovoran za to krivično delo.
Kako mislite da sud dosudi naknadu štete zbog prevare, a da u krivičnom postupku nije dokazano postojanje krivičnog dela? Mislim da svaki student prava zna da postoji jedno potpuno razgraničenje između građanskog i krivičnog pravosuđa.
Krivično pravosuđe bavi se utvrđivanjem krivičnih dela i lica koja su odgovorna za izvršenje tih krivičnih dela.
Građansko pravosuđe bavi se, između ostalog, kao što je ovde slučaj sa utvrđivanjem iznosa materijalne ili nematerijalne štete u odnosu na onoga ko je tu štetu prouzrokovao.
Ovo će biti jedinstven slučaj u Srbiji, a možda i šire, da se jedno krivično delo ne tretira u krivičnom postupku, nego se tretira u parničnom postupku. Parnični postupak, prosto, po svojim odredbama, po svojoj unutrašnjoj filozofiji i logici nije podobno da se u parničnom postupku utvrđuje krivično delo i da se utvrđuje krivična odgovornost.
Prosto je neverovatno da ovakvo rešenje sadrži Predlog zakona o kome se raspravlja na istoj sednici na kojoj smo raspravljali o Zakoniku u krivičnom postupku i Zakon o parničnom postupku.
Ovde su se poslanici SRS zaista svojski potrudili da vam putem svojih amandmana pokažu koliko su odredbe Predloga zakonika o krivičnom postupku i Predloga zakona o parničnom postupku loše i mi smo smatrali da je sasvim jasno da ono što se tretira i što se reguliše krivičnim postupkom ne može biti predmet parničnog postupka. Onda nas vi neprijatno iznenadite koliko ne poznajete pravni sistem Republike Srbije, pa jedno krivično delo propisujete kao kršenje dobrih poslovnih običaja. Pa jeste, ali svako krivično delo je kršenje dobrih poslovnih običaja. Ne postoje krivična dela koja ne predstavljaju kršenje dobrih poslovnih običaja to se podrazumeva, ali se ta krivična dela i odgovornost za izvršenje tih krivičnih dela ne može utvrđivati u parničnom postupku nego se može utvrđivati u krivičnom postupku, a kad se završi krivični postupak, kad se utvrdi da je izvršeno krivično delo prevare, kad se utvrdi ko je za njega odgovoran, onda onaj ko je pretrpeo štetu materijalnu ili nematerijalnu usled izvršenja tog krivičnog dela, tek onda može da se koristi pravo kojim ste vi dali članom 11. Predloga zakona, a to je da se podnese tužba nadležnom parničnom sudu, pa da on utvrdi iznos te štete koja treba da se nadoknadi.
Ukoliko ne prihvatite amandman pravni sistem Republike Srbije, posebno u tom procesnom delu, zaista će biti doveden u jedno haotično stanje i sutra zaista neće biti prepreke da zbog ovog presedana koji uvodite ovim predlogom zakona se sutra sva druga krivična dela utvrđuju u parničnom postupku ili nekom drugom postupku koji nije krivični.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 15. i član 16. Predloga zakona su zaista najbolji dokaz do koje mere je ovaj predlog zakona pisan na brzinu, prilično traljavo i bez jasne ideje šta se njime želi postići. Moj kolega Stevanović, iako nije pravnik, ali je zaista na jedan vrlo ubedljiv način pokazao svu besmisao člana 15. i član 16. u onoj formulaciji u kojoj su nama predloženi.
Gospodine ministre, niste pravnik, ali ste obrazovan čovek, poznajete elementarnu logiku, pa po samoj definiciji uslov je nešto što prethodi nekoj radnji, a ne sledi. Da bi ja nešto učinio prethodno nešto mora da se desi. Pogledajte šta ste vi napisali u članu 15. – privremene mere iz člana 13. ovog zakona i obezbeđenje dokaza iz člana 14. ovog zakona mogu se tražiti i pre podnošenja tužbe zbog povrede poslovne tajne, pod uslovom da se tužba podnese u nekom budućem roku od 30 dana od dana donošenja rešenja o određivanju privremene mere, odnosno rešenja o određivanju obezbeđenja dokaza.
Ne mora čovek da bude ni pravnik, ni dobar pravnik, da postavi elementarno pitanje – šta u slučaju da taj koji je tražio izricanje privremene mere u tom roku od 30 dana ne podnese tužbu? Iz Predloga zakona proizlazi da se neće desiti ništa. Pa kakav je onda to uslov? Uslov koji nikoga ne obavezuje nije uslov, onda je to jedna paušalna konstatacija, eto, reda radi, da se nešto stavi u Predlog zakona.
Kakvu garanciju ima sud od budućeg podnosioca tužbe da će ta tužba zaista i biti podneta, ako ne postoje bilo kakva sredstva obezbeđenja? To znači da sad svako može pod firmom kršenja poslovne tajne da traži od suda izricanje privremenih mera i obezbeđenje dokaza, a da nikada ne podnese tužbu za povredu poslovne tajne. Time se u stvari zloupotrebljavaju prava koja su data ovim predlogom zakona i ponovo se vraćamo na ono što smo rekli kod amandmana na član 8. Neko ko je učestvovao u pisanju Predloga zakona zaista ne poznaje elementarne norme procesnog prava, ni krivičnog, ni parničnog, a, bogami, ni osnove materijalno-građanskog prava, jer očigledno ne zna šta je uslov.
Dakle, uslov je neka buduća neizvesna činjenica ili okolnost. Ovde ne postoji nikakva garancija da će onaj koji traži izricanje privremenih mera u tom roku od 30 dana da podnese tužbu. Onda se postavlja pitanje – koja je uopšte svrha propisivanja člana 15. i člana 16 i cela materija poslovne tajne, njene pravne zaštite? Potpuno gubi smisao ovakvim potpuno nelogičnim, da ne upotrebim neku težu reč, formulacijama iz Predloga zakona. Koja poslovna tajna će u Srbiji biti zaštićena rešenjima koja su propisana članom 15. i članom 16? Neće apsolutno nijedna.
Time se sam smisao zaštite poslovne tajne i nečijih poslovnih i materijalnih interesa potpuno gubi. Ne govorim o tome da ste, recimo, ovde propisali, kaznene odredbe. U članu 19. propisali ste kaznene odredbe, a reč "kaznena odredba", upućuje na to da je reč o zaštiti u krivičnom postupku.
Međutim, kada pročitate prethodne članove Predloga zakona, jasno se vidi da vi ne mislite na krivični postupak, nego na građansko-pravnu zaštitu u parničnom postupku. Kada se sve to sabere i oduzme, zaista se postavlja pitanje na koji način se štiti poslovna tajna u Republici Srbiji?
Gospodine ministre, ovakvim Predlogom zakona ne štiti se ni na koji način. Apsolutno neće biti zaštićena poslovna tajna. Ovaj zakon će vrlo lako moći u praksi da se izigra, da se izmetne u svoju suprotnost i ovaj predlog zakona, ako ovo ovako ostane, ne da neće postići svrhu i cilj koji je trebalo da postigne, nego će u praksi izazvati nesagledive posledice, štetne posledice, pre svega po subjekte koji žele da sačuvaju svoju poslovnu tajnu, a onda i po sud. Rešenje iz člana 15. otvara mogućnost da sudovi budu zatrpani predlozima za obezbeđenje dokaza i za izricanje privremenih mera, a da nikada to obezbeđenje dokaza o izricanju privremenih mera ne dobije svoj epilog u sudskom postupku, da se nikad ne podnese tužba i da se nikada ne utvrdi da li je zaista došlo do povrede nečije poslovne tajne.
Sada svako u Srbiji može da traži obezbeđenje dokaza, izricanje privremenih mera, formalno će po zakonu biti obavezan da podnese tužbu u roku od 30 dana, ali mu se ništa loše neće desiti ako on taj uslov ne ispuni. Pa, kakav je to uslov? Uslov koji ne obavezuje, nije uslov. Potpuno je besmisleno da ovakva formulacija stoji u Predlogu zakona.
Ako zaista hoćete da suštinski popravite Predlog zakona, prihvatite amandman gospodin Dragana Stevanovića, amandman je dobar, on pogađa suštinu onoga što ste vi Predlogom zakona hteli da postignete. U protivnom, ceo Predlog zakona, ovakav kakav je, inače veoma kratak, ima svega 20 članova, zaista neće postići bilo kakvu svrhu.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre svega gospodine Novakoviću dopustite da obavestim narodne poslanike i građane Republike Srbije da je ambasador Ruske Federacije, gospodin Konuzin, napustio ovaj famozni forum za bezbednost koji se održava u Beogradu, sa objašnjenjem da EU i NATO pakt rade otvoreno protiv interesa Republike Srbije i srpskog naroda. Jasno je podvukao zvaničnicima režima Borisa Tadića da Rusija u tome ne želi da daje legitimitet.
Što se tiče amandmana koje su podnele kolege iz DSS, hteo bih da dam jednu ocenu i analizu koja ima veze sa Predlogom zakonika o krivičnom postupku, ali istovremeno, osvetljava jedan bolan period u istoriji srpskog naroda, a to je rat u BiH koji je vođen od 1992. do 1995. godine.
O čemu se radi? Gospođa Snežana Malović kao ministarka pravde je verovatno sa time upoznata. Dejtonska BiH je uvela tužilačku istragu onog momenta kada je jedan deo međunarodne zajednice izvršio pritisak na nju da se rasvetle sve činjenice i okolnosti vezane za zločine nad Srbima u Sarajevu, naročito tokom 1992. i početka 1993. godine.
Međutim, jednim lukavim vođenjem kadrovske politike u tužilaštvu BiH, praktično tužioci u BiH su zloupotrebili pravo na vođenje istrage u krivičnom postupku. Umesto da rasvetle i da pomognu u rasvetljavanju svih činjenica i okolnosti vezanih za masovna ubistva Srba u Sarajevu tokom 1992. i 1993. godine, oni su potpuno sprečili da javnost u BiH, da javnost u Srbiji, da uopšte evropska i svetska javnost budu obavešteni na pravi način o tome šta se dešavalo tih ratnih dana i ratnih godina u Sarajevu kojim je upravljala vlast Alije Izetbegovića.
Iskoristiću priliku da obavestim gospođu ministarku koja ima prilike da učestvuje u pregovorima sa organima BiH i da potpisuje sporazume o međunarodnoj pravnoj pomoći sa BiH, na nekoliko vrlo bolnih činjenica.
Sarajevski list "Slobodna Bosna" je 11. maja 2006. godine, gospođo Malović, objavio jedno potresno pismo jednog mladog čoveka koji je te 1992. godine, kada mu je ubijen otac u Sarajevu, bio dečak. Danas je to jedan uspešan mlad čovek. Zato što ga lično poznajem i zato što je moj prijatelj, namerno neću da kažem njegovo ime. U pitanju je jedan mladi naučnik, koji je, između ostalog, napisao pismo u kome stoji sledeća rečenica –obraćam se glavnom uredniku lista "Slobodna Bosna": "Dragi, čika Senade, molim vas kao tatinog druga, da pitate Amora Mašovića gdi je tijelo mogaoca?" U pitanju je Slobodan Samardžić koji je ubijen na jedan veoma mučan način, klanjem, 14. maja 1992. godine. Ovde imam i fotografije sa uviđaja…
(Predsedavajući: Gospodine Martinoviću, molim vas o amandmanu na član 15. Nema veze 2006. godina, ni 1992. godina)
Gospodine Novakoviću, ima veze. Ima veze sa amandmanom i videćete o čemu se radi. Ima veze, gospodine Novakoviću i sa amandmanom. Boga mi, ima veze i sa pokušajem jednog dela međunarodne zajednice, oličenog u EU i NATO paktu, kome je danas lekciju održao upravo gospodin Konuzin, da su navodno Srbi i Srbija odgovorni za sve ratne zločine koji su se desili u BiH i u Sarajevu. Stvorena je potpuno lažna predstava, da se rat u BiH sveo na to, da su zli i pokvareni Srbi sa planina oko Sarajeva, bombardovali jadne i nenaoružane muslimane.
Sada hoću da vas ubedim da to nije tako i da su se u Sarajevu tokom 1992. i 1993. godine, ali i kasnije, dešavali monstruozni zločini nad pripadnicima srpskog naroda, ali istini za volju, i nad svim onim muslimanima koji nisu prihvatali fundamentalistički režim Alije Izetbegovića.
Evo, kao što možete da vidite, ovo je fotografija, gospodine Novakoviću, uviđajna fotografija, sa lica mesta, gde se vidi potpuno iskasapljeno i unakaženo telo Slobodana Samardžića, nađeno, zamislite, u Miljacki, u sred centra Sarajeva.
(Predsedavajući: Drugi put vas upozoravam.)
Zašto vam sve ovo govorim, gospodine Novakoviću?
(Predsedavajući: To čekamo da čujemo.)
Vi ste dobar pravnik i vi ste dobar advokat.
Dakle, tužilačka istraga, gospođo Malović, koju vi u Predlogu zakona najavljujete kao jednu veoma važnu novinu u našem procesnom zakonodavstvu, može da bude u praksi veoma, veoma zloupotrebljena i veoma opasna. Potpuno su u pravu kolege iz DSS kada kažu da vi krivični postupak ovim predlogom zakona potpuno sravnjujete sa parničnim postupkom. Sudu se oduzima ono važno, istražno načelo, koje je uvek bilo prisutno u našem krivičnom postupku, oduzima mu se ta inicijativa u prikupljanju dokaza i on se svodi na pukog posmatrača onoga što se dešava između dve formalno ravnopravne, ali suštinski nejednake stranke, okrivljenog, fizičkog lica, i tužioca, koji je ne samo tužilac, nego je i subjekt koji u krivičnom postupku sprovodi istragu.
Ta akumulacija dve procesne funkcije, organa gonjenja i organa koji prikuplja dokaze, u praksi može da izazove zaista štetne posledice kada su u pitanju ljudska prava i slobode, sa jedne strane, a sa druge strane, može da dovede do onoga do čega je to dovelo u BiH. Da kada to odgovara postojećem režimu neka veoma teška krivična dela bivaju zabašurena i javnost za njih ne zna ili ne zna dovoljno zato što je praktično kompletan istražni postupak u rukama, ne objektivnog i nepristrasnog suda, nego tužioca koji je praktično produžena ruka izvršne vlasti.
Sve ovo što sam govorio, gospodine Novakoviću, u vezi sa BiH, naravno nisam govorio da bih sada vređao Poslovnik ili vas lično ili uvaženu gospođu ministarku, nego prosto da bih vam na jednom vrlo bolnom primeru pokazao do koje mere tužilačka istraga, koja se u Predlogu zakona najavljuje kao jedna veoma važna novina, može da bude zloupotrebljena.
Istovremeno, gospođo Malović, apelujem na vas. Zaista apelujem, ne samo kao narodni poslanik SRS, kao građanin Republike Srbije, kao Srbin, da imate u vidu ove potresne reči iz ovog pisma ovog mladog čoveka, upućenog glavnom uredniku "Slobodne Bosne", gde on moli jednog muslimana, da taj jedan musliman zamoli drugog muslimana da se sazna, kako se kaže u pismu, gde je telo njegovog ubijenog oca. Pitajte i vi zvanične predstavnike BiH, posebno muslimanskog dela BiH, šta je sa više od četiri hiljade ubijenih Srba u Sarajevu u vreme rata od 1992. do 1995. godine?
Time ćete učiniti veliki doprinos, da se makar na duhovnom, na emotivnom planu umanje boli i patnje porodica ubijenih Srba, ali ćete učiniti i jedno veliko delo za Republiku Srbiju i za srpski narod u celini, a to je da razvejete jednu opasnu zabludu, jednu opasnu laž, da se rat u BiH svodi na to da su zli, pokvareni, agresivni, do zuba naoružani Srbi ubijali jadne, nenaoružane i mirotvorački raspoložene muslimane. To je jako važno i za Srbe kojima se danas sudi u Haškom tribunalu, koji su prepušteni na milost i nemilost međunarodnoj nepravdi i to naoružanoj nepravdi, u rukama SAD i NATO pakta. Time ćete pomoći i njima kao građanima Srbije.
Time ćete, na kraju krajeva, popraviti i međunarodni položaj sopstvene Vlade, jer ćete skinuti sa leđa države Srbije i njenih građana tu opasnu hipoteku, koju nam iz dana u dan nabijaju na nos i Hrvati i muslimani i Amerikanci i Englezi i Nemci i Francuzi i mnogi drugi, da smo mi Srbi odgovorni za raspad bivše Jugoslavije i za sve zločine i za sve užase koji su se desili na prostorima bivše Jugoslavije. Ako ništa drugo, neka vas ove potresne reči ovog mladog čoveka ponukaju da se zainteresujete i vi lično i vaša vlada, a posebno da postavite pitanje šta je sa ubijenim Srbima u Sarajevu, ali i u mnogim drugim gradovima BiH, koje je držao u svojim rukama režim Alije Izetbegovića?

Dame i gospodo narodni poslanici, mogli bi smo da kažemo da je ovo reformski zakon, međutim, gospođo Malović, kao diplomirani pravnik znate da  u sudskim postupcima postoji nešto što se zove "promena na gore".
Mnoga rešenja koja su sadržana u ovom predlogu zakona su ne reforma na bolje nego reforma na gore. Moje prethodne kolege iz SRS koje su učestvovale u raspravi o ovom predlogu zakona su istakle jedan deo problema sa kojima se suočava ovaj predlog zakona. Koliko sam uspeo da razumem, vaš osnovni prioritet kao predlagača ovog zakona, ne mislim vas lično, nego vas kao Vlade, jeste da pospešite efikasnost u radu sudova i smatrate da se to može postići samo donošenjem novog zakona o parničnom postupku. Međutim, i gospodin Petar Jojić i gospođa Vjerica Radeta su vam lepo objasnili da se taj standard i taj prioritet ne može postići samo donošenjem novog zakona o parničnom postupku zato što jedan dobar deo problema u rešavanju sporova u Republici Srbiji nije do procesnog zakonodavstva nego do loše organizacije pravosudne mreže u Republici Srbiji, to je jedan problem. Drugi, takođe, važan problem je činjenica da građansko zakonodavstvo u Republici Srbiji nije kodifikovano već da se građansko pravni propisi nalaze razbacani po raznim zakonskim i podzakonskim aktima.
Prosto je neverovatno da na početku 21. veka Republika Srbija još uvek nema građanski zakonik, a recimo, imala ga je Kneževina Srbija koja je u to vreme formalno bila deo otomanske imperije još 1844. godine. Sve dobro uređene evropske države, poput Austrije, Nemačke i Švajcarske su još tokom 19. i 20. veka donele svoje građanske zakone i na jednom mestu objedinili kompletnu materiju građanskog materijalnog prava - statusno pravo, imovinsko pravo, porodično pravo, nasledno pravo. Mi to još uvek nemamo. Kao jedan od primera za to dovoljno je navesti samo Zakon o osnovama svojinsko pravnih odnosa koji je donet iste godine kada je umro bivši komunistički diktator Josip Broz Tito, 1980, godine. To ne menjate, ali zato redovno menjate Zakon o parničnom postupku ili Zakonik o krivičnom postupku, misleći da ćete time postići cilj kome težite, a to je efikasnost u rešavanju sporova, ali kao što vidite, društvena i pravna praksa vas u tome demantuju.
Pošto nemam mnogo vremena, da krenem sa elaboracijom nekoliko osnovnih zamerki ovom predlogu zakona. Prvo, iz člana 1. Predloga zakona mi u stvari ne vidimo šta je to parnični postupak. Svaka dobra definicija treba da bude jasna, jezgrovita i da se iz nje na prvi pogled da zaključiti koja je to društvena pojava koja se definiše.
Evo kako glasi vaša definicija: "Ovim zakonom uređuju se pravila postupka za pružanje sudske pravne zaštite", ne znam da li postoji sudska van pravna zaštita, "po kojima se postupa i odlučuje u parnicama za rešavanje sporova nastalih povodom povrede prava ličnosti i sporova iz porodičnih, radnih, privrednih, imovinsko pravnih i drugih građansko pravnih odnosa, osim sporova za koje je posebnim zakonom propisana druga vrsta postupka".
Dakle, ne znam da li postoji neka druga sudska zaštita, osim pravne. Dalje, ovde upotrebljavate jedan manje-više kolokvijalni termin – parnica. Do koje mere ovaj pojam niste razradili u nekim kasnijim odredbama zakona, evo to ću vam sada da pokažem.
Dakle, iz člana 1. proizilazi da je parnica sinonim za reč "postupak". Dakle, parnica, to je skraćeni termin za parnični postupak. Međutim, ako uzmete recimo, gospođo Malović, član 436. Predloga zakona, to je glava 29, kaže – postupak u parnicama iz radnih odnosa. Ovde parnica nije sinonim za postupak, nego za spor. To su dve potpuno različite stvari. Pitam vas, da li je parnica spor, ili je parnica postupak u kome se spor rešava? Dakle, nemoguće da je parnica sinonim, konkretno u članu 436, za postupak jer onda bi glasilo – postupak u postupcima iz radnih odnosa. To nije logično, nego je u vašem slučaju ovog člana 436. parnica sinonim za reč "spor", a parnica je jako važan pojam u ovom predlogu zakona.
Evo, kao što vidite, taj važan pojam nije dovoljno precizno definisan i mi ne znamo da li je parnica postupak, ili je parnica spor.
Dalje, meni zaista nije jasno šta vam znači ovo – povodom povrede prava ličnosti. Pa, mnoga prava ličnosti se ne štite u parničnom postupku, nego u krivičnom postupku, pravo na život, slobodu, pa i neka imovinska prava itd. Ne štite se parničnim postupkom, nego krivičnim postupkom.
Da malo obratimo pažnju na ono što ste naveli u obrazloženju Predloga zakona i ne samo u obrazloženju, nego i u ovom normativnom delu. Prosto je neverovatno da oni koji su pisali Predlog zakona, to nije naravno zamerka upućena vama, gospođo Malović, nego piscima ovog predloga zakona, da ne znaju šta je u stvari predmet dokazivanja. Dakle, u parničnom, u krivičnom, u svakom drugom pravnom postupku ne dokazuju se činjenice, nego tvrdnje o činjenicama. Te tvrdnje mogu da budu istinite ili lažne. Same činjenice su po definiciji istina.
Dakle, činjenica je deo objektivne stvarnosti. Ono što je deo objektivne stvarnosti se ne dokazuje. Dokazuje se tvrdnja o tome da li je to zaista deo objektivne stvarnosti ili ne. Sada, pogledajte koliko smešno deluje u pravničkom, jezičkom, formalno-logičkom pogledu rečenica iz člana 108. Predloga zakona, to je obrazloženje. Kaže – predložena formulacija obavezuje sud da uzme u obzir samo one činjenice koje su stranke predložile. Kako stranke mogu da predlažu činjenice? Stranke mogu da predlažu dokaze, stranke mogu da iznose tvrdnje, ali stranke ne mogu da predlažu činjenice, jer to prosto ni logički ni fizički nije moguće.
Kolega Mirko Munjić vam je detaljno objasnio da je besmislena ova odredba koja se odnosi na to da sudija ne može da postupa u predmetu ako je akcionar u procentu većem od 3% akcija ukupnog kapitala parnične stranke, to je zaista besmislena odredba i praktično uvodi na široka vrata mogućnost korupcije na srpsko pravosuđe, ali pošto je to kolega Munjić detaljno obrazlagao, neću se time mnogo baviti.
Ono što je problem sa ovim predlogom zakona, to sam rekao na početku, vi hoćete da ubrzate parnični postupak i to je do izvesne mere legitimno, naravno, pod uslovom da brzina postupka ne dovodi u pitanje prava stranaka i zakonitost delovanja suda.
Jedna od novina u ovom predlogu zakona je da sud treba da postupa u razumnom roku. To je neki pravni standard, čija sadržina od slučaja do slučaja može da se menja, ali suštinska novina je da sud u dogovoru sa strankama određuje, kako vi kažete, vremenski okvir za preduzimanje određenih procesnih radnji i za okončavanje samog parničnog postupka.
Ako obratite pažnju na glavu 15. Predloga zakona nepoštovanje procesne discipline, da li su propisane neke sankcije za sud koji ne poštuje vremenske okvire u sprovođenju parničnih radnji. Nisu, gospođo Malović. Onda cela ta konstrukcija o ubrzanju parničnog postupka pada u vodu, jer šta se dešava u slučaju da sud ne poštuje vremenske okvire koje je sam definisao? Ne dešava se ništa, nema nikakvih sankcija za tog sudiju, nema nikakvih sankcija ni za jednog drugog učesnika u postupku ako određenim svojim činjenjem ili nečinjenjem probijaju te rokove koji su određeni u postupku. U tom smislu ti vremenski okviri praktično ne znače ništa. To je neki uopšteni vremenski period u kome neka parnična radnja treba da se sprovede, ali ako se i ne sprovede niko od učesnika u postupku, uključujući i sam sud, neće pretrpeti bilo kakve sankcije i u tom smislu suđenje u razumnom roku ostaće samo jedna pusta želja, ali od toga u praksi neće biti ništa.
Ono što po mom dubokom pravničkom uverenju dovodi u pitanje individualna prava građana i pravnih lica kao učesnika u parničnom postupku jeste rešenje iz glave 27. Predloga zakona, a to je da žalba u sporovima u kojima je doneta presuda čija vrednost ne prelazi 300 evra, odnosno 1.000 evra za pravna lica, da u takvim sporovima žalba nema suspenzivno dejstvo.
Koliko znam, gospođo Malović, u svim pravnim postupcima i u krivičnom i u parničnom i u vanparničnom i u upravnom i u upravnom sporu žalba ima suspenzivno dejstvo, odlaže izvršenje odluke koja je doneta u tom postupku. Međutim, vi sada potpuno menjate ono što je do sada bila praksa ne samo u Republici Srbiji, nego u svim civilizovanim zemljama, a to je da žalba uvek ima suspenzivno dejstvo. Ovim izuzetkom praktično dovodite u pitanje prava građana. Šta će biti ako je čovek izjavio žalbu, vrednost predmeta spora je 300 evra ako je u pitanju fizičko lice ili 1.000 evra ako je u pitanju pravno lice, žalba nema suspenzivno djestvo i izvrši se presuda i posle se dokaže u postupku po žalbi ili po drugim pravnim elkovima da je ta presuda nezakonita? Time stvarate dodatni problem i samim strankama koje učestvuju u postupku, ali isto tako stvarate problem i samom sudu koji sada rešava jedan problem koji je objektivno nastao zbog lošeg rešenja u ovom predlogu zakona.
Ono što je rekao gospodin Dejan Mirović, to je potpuno tačno. Ono što je u podtekstu, u pozadini ovog ubrzavanja parničnog postupka nisu prava građana Republike Srbije nego favorizovanje stranih banaka u Republici Srbiji koje treba da naplaćuju dugove po kreditima koje su uzeli građani Republike Srbije prevareni od tih istih banaka i od svih vlada Republike Srbije o 2000. godine pa na ovamo, kako je vrlo bezbolno uzeti kredit, kako to ne predstavlja nikakav problem, odete u banku, zadužite se, kupite novi stan, automobil itd. Sada kada su hiljade građana Republike Srbije zbog teške ekonomske situacije u kojoj se nalaze došle u situaciju da ne mogu da servisiraju te dugove prema stranim bankama, vi ste se dosetili, verovatno po nalogu tih istih banaka, da ubrzate parnične postupke. To je ustvari pravi razlog zašto vi menjate parnični postupak, ne zbog građana Republike Srbije, ne zbog domaćih privrednih subjekata, nego zbog stranih bankara, jer hoćete da osigurate njihove interese. Strane banke su, gospođo Malović, u ozbiljnoj krizi u celoj EU.
Ako pogledate najnovija događanja u Grčkoj, mnogim francuskim bankama preti bankrot zato što su plasirale svoje kredite u Grčkoj. Grci postali prezaduženi, ne mogu da vraćaju. Da se to ne bi desilo u Republici Srbiji, oni su vas preduhitrili i rekli da morate da donesete novi zakon o parničnom postupku, gde će postupak biti ubrzan, gde se neće voditi računa u dovoljnoj meri o zakonitosti samog postupka i o legitimnim pravima građana kao učesnika u parničnim postupcima, nego gde će se parnični postupak relativno brzo završavati, da strane banke koje ste zaštitili članom 13. stav 2. Predloga zakona praktično ostvare naplatu svojih potraživanja. Kako drugačije objasniti da prema članu 13. Predloga zakona pravosnažna presuda krivičnog suda obavezuje i parnični sud, ali ste se ogradili u stavu 2, kaže – pravosnažna odluka krivičnog suda ne proizvodi pravno dejstvo u parničnom postupku prema licu koje nije imalo mogućnost ili pravo da učestvuje u krivičnom postupku u kome je ta odluka doneta. Onda ste u obrazloženju predloga zakona naveli da ste hteli da zaštite osiguravajuća društva.
Ono što niste rekli to je da ste hteli da zaštite ne samo osiguravajuće društvo, nego strane banke, jer nažalost od 2001. godine domaće banke su uništene, one više ne postoje. Građani Republike Srbije, privreda u Republici Srbiji su praktično prepušteni na milost i nemilost stranim bankarima. Mi smo ovde u Skupštini Srbije, lično sam kao poslanik SRS pokazao vam papir iz koga se vidi da se u SAD goni za krivično delo zelenašenja onaj ko naplaćuje kredite po kamatnim stopama koje su danas važeće u Republici Srbiji. Tamo nije moguće, gospođo Malović, da građaninu, privrednom subjektu, zaračunavate kredit po kamatnim stopama od 15, 18, 20, 25%. U SAD je to krivično delo. U Republici Srbiji je to potpuno normalna stvar.
To su stvarni pravni standardi koji postoje u ovoj oblasti, ali vi nećete te standarde, jer da hoćete neke standarde, gospođo Malović, na početku Predloga zakona o parničnom postupku, isto kao što je slučaj sa upravnim postupkom, morali bi da navedete načela na kojima počiva parnični postupak. Zašto je to bitno? I zbog samog parničnog postupka, odnosno parničnog suda, ali i zbog jedne situacije, Zakon o parničnim postupcima se supsidijarno primenjuje i u upravnim sporovima. Kada sud u upravnom sporu treba da reši neki procesni slučaj koji nije regulisan Zakonom o upravnim sporovima, supsdijarno se primenjuje Zakon o parničnom postupku. U istu situaciju može da dođe i parnični sud, a ne zna kako da reši određenu procesnu situaciju i onda mu u tome pomažu načela, pročita načela sa početka Predloga zakona i onda reši taj problem, primenjujući odgovarajuća procesna načela. Prosto je neverovatno da poslanici vladajuće koalicije sve vreme pričaju o nekim načelima parničnog postupka koje ne postoje.
Mi načela iz parničnog postupka iz ovog predloga zakona možemo samo da uopštavamo, da otprilike naslućujemo šta je pisac Predloga zakona hteo da kaže, ali taksativno i jasno definisanih načela parničnog postupka nema. To je jako loša stvar. Ako ih ima u Zakonu o upravnom postupku, potpuno je nejasno zašto ta načela nisu formulisana u Zakonu o parničnom postupku.
Voleo bih da čujem, gospođo Malović, da li će Vlada Republike Srbije nešto da preduzme povodom ovog problema sa početka mog izlaganja? To je – da li će uopšte da se pristupi kodifikaciji građanskog materijalnog zakonodavstva?
Vi ste sada u skupštinsku proceduru uvrstili Zakon o obeštećenju i vraćanju oduzete imovine. kako mislite da sprovedete taj zakon u situaciji kada se u Republici Srbiji, verovali ili ne, još uvek primenjuje zakon koji se zove Zakon o nevažnosti pravnih propisa, donetih pre 6. aprila 1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije? Po tom zakonu, to je, recimo, naročito bitno za Vojvodinu, za mnoga oduzeta imovina se baš nalazi na teritoriji Vojvodine. Recimo, sistem zemljišnih knjiga nije uređen nekim modernim zakonom nego zakonima Kraljevine Jugoslavije iz 1930-1931. godine. Jedan deo imovine u Vojvodine je prešao iz zemljišno knjiških odeljenja sudova u katastre, ali to je samo jednim delom. Onaj drugi deo je ostao još uvek u zemljišnim knjigama. Imaćete situaciju da donosite zakon o vraćanju oduzete imovine, a da prethodni niste regulisali nešto što je mnogo važnije, a to je građansko materijalno zakonodavstvo.

Dame i gospodo narodni poslanici, formulacija u članu 23. stav 1. Predloga zakona najbolje pokazuje do koje mere je ovaj predlog zakona neprecizan i do koje mere on otvara mogućnost različitim zloupotrebama.
Naime, u stavu 1. člana 23. navodi se sledeće – upravljač infrastrukture, pa ona čuvena formulacija između dve zapete, po pravilu dodeljuje trase voza jedanput godišnje po usklađivanju zahteva za dodelu trasa voza u postupku izrade reda vožnje, najduže za period važenja reda vožnje. SRS je predložila u amandmanu da se ova formulacija: "po pravilu" iz člana 23. stava 1. Predloga zakona briše. Prosto zato što ona čini ovaj deo zakona nepreciznim i zaista dozvoljava da se u praksi dešavaju različite vrste zloupotreba.
Vlada je odbila naš amandman. Inače, ista je formulacija i kada je u pitanju amandman kolege Zorana Šamija. Dakle, obrazloženje je sledeće – amandman se odbija zato što postoji mogućnost da posle prve raspodele trasa ostane određeni broj neiskorišćenih trasa koje se mogu ponuditi tokom perioda važenja reda vožnje, a što omogućava bolju iskorišćenost kapaciteta i infrastrukture, a samim tim i veće prihode upravljača infrastrukture.
Sad vas SRS pita – ako je to tako, zašto tako ne piše u Predlogu zakona? U Predlogu zakona piše jedno, a u obrazloženju zašto se naš amandman ne prihvata piše nešto sasvim drugo. Ako vam je to bila namera, onda ste lepo trebali da kažete da se trase dodeljuju jedanput godišnje, osim u onim situacijama koje su navedene u obrazloženju zašto amandman ne treba prihvatiti. Ovako, ono što piše u Predlogu zakona i ono što piše u obrazloženju zašto se naš amandman ne prihvata jednostavno su dve potpuno različite stvari.
Kada je u pitanju ova sintagma – upravljač infrastrukture, koja se često puta ponavlja u Predlogu zakona, zanimljivo je, da se za čas vratimo na član 7. Predloga zakona, u članu 7. u stavu 4. Predloga zakona piše da delatnost iz stava 2. ovog člana, a misli se na upravljanje železničkom infrastrukturom, može da obavlja i drugo privredno društvo, drugo pravno lice ili preduzetnik, pod uslovima i na način utvrđen zakonom.
Vi kažete, gospodo iz Vlade, da je to rešenje usklađeno sa evropskim standardima. Evo ja ću vam pokazati na jednom primeru da to nije tačno. Jedna od država koje su osnovale evropsku ekonomsku zajednicu , odnosno kasnije EU, država koja i danas svojim kreditima sprečava da mnoge države u EU bankrotiraju, mislim na SR Nemačku, u svom, ne zakonu, u svom Ustavu predviđaju jedno sasvim drugačije rešenje. Evo sad ću vam, gospodine iz Vlade, pročitati šta piše u članu 87. stav 3. osnovnog zakona SR Nemačke, odnosno Ustava SR Nemačke. Dakle prema članu 87. stavu 3. Osnovnog zakona: "Privredno preduzeće , odnosno privredna preduzeća koja obavljaju delatnost izgradnje, održavanja i upravljanja šinskim putevima, moraju biti u potpunom i većinskom vlasništvu savezne države".
Sad vas SRS pita sledeće, gospodo iz Vlade – kako to u SR Nemačkoj, koja je zajedno sa Francuskom 1957. godine formirala EEZ i koja danas svojim kreditima spašava od bankrota zemlje poput Grčke, Irske, Portugalije, Španije, Italije, ko zna koje sve ne Rumunije, Bugarske, ko zna koje sve ne evropske zemlje, kako to da u jednoj državi osnivaču EU, privredna preduzeća koja upravljaju šinskim putevima moraju da budu u potpunom ili većinskom vlasništvu savezne države, a u Republici Srbiji ne moraju? Kažite mi koliko ima tih evropskih standarda? Kako je moguće da jedan evropski standard važi za SR Nemačku, a neki drugi evropski standard za Republiku Srbiju?
Ovo je samo jedan u nizu dokaza do koje mere vi nestručno, ne poznavajući apsolutno sistem EU pričate o tim evropskim standardima. Tako je bilo, da podsetim građane Srbije, pošto ovima iz Vlade ne vredi ništa govoriti, i kad smo raspravljali o izmenama Zakona o izboru narodnih poslanika. U Srbiji mora da bude evropski standard da je poslanik slobodan, a to u prevodu znači da može da trguje svojim mandatom, u Velikoj Britaniji mogu da postoje bičevi, i nikom ništa. U SR Nemačkoj mora privredno preduzeće koje upravlja šinskim putevima, a to znači železnicama, da bude u većinskom vlasništvu ili u potpunom vlasništvu savezne države, odnosno SR Nemačke, u Republici Srbiji ne mora.
Da li to znači da vi bolje poznajete evropske standarde od Nemaca i da je naše zakonodavstvo više usklađeno sa evropskim standardima nego zakonodavstvo države koja je formirala EU i koja je i danas u velikoj meri veštački održava? Da nema nemačkih kredita, bankrotirale bi države u tom vašem raju na zemlji zvanom EU.
Dakle, SRS očekuje odgovore na sva ova pitanja. Najlakše je da dođete u Skupštinu i da pročitate obrazloženje zakona koje je pisao neko drugi i onda kažete – treba da usvojite ovaj zakon zato što je on usklađen sa evropskim standardima. Sada mi odgovorite kako je moguće da u Evropi postoje dvostruki standardi, jedni standardi za države koje su osnovale EU, a drugi standardi za države koje hoće da pristupe u EU? Kako je moguće da je u SR Nemačkoj Ustavom, osnovnim zakonom potpuno drugačije rešeno ovo pitanje od rešenja koje nam nudi Vlada Srbije u Predlogu zakona?

Dame i gospodo narodni poslanici, u članu 4, Vlada je predložila sledeća rešenja – strano, fizičko i pravno lice u pogledu zaštite pronalaska u Republici Srbiji, uživa ista prava kao i domaće, fizičko i pravno lice, ako do proizilazi iz međunarodnih ugovora koji obavezuju Republiku Srbiju.
SRS je predložila da se ova formulacija nešto izmeni, tako da reč "obavezuju Republiku Srbiju", budu zamenjene rečima "su potvrđeni u Republici Srbiji". Vlada je odbila ovaj naš amandman, iz razloga što međunarodni ugovor može da bude potvrđen, a da pri tom nije stupio na snagu, dok termin – obavezuje, podrazumeva stupanje na snagu međunarodnog ugovora.
Iz ovakvog obrazloženja jasno proizilazi da Vlada ne zna mnogo o materiji zaključivanja i stupanja na snagu međunarodnih ugovora. Ja upućujem Vladu Republike Srbije, kako bi rekla gospođa Gordana Čomić, na čitanje člana 194. Ustava Republike Srbije, u kome se između ostalog kaže, da potvrđeni međunarodni ugovori i opšte prihvaćena pravila međunarodnog prava, deo su pravnog poretka Republike Srbije, a da potvrđeni međunarodni ugovori ne smeju biti u suprotnosti sa Ustavom.
U čemu je problem u ovom vladinom shvatanju, stupanja na snagu i obavezivanja od strane međunarodnih ugovora? Problem je u tome, gospodine ministre što, prvo, ni jedan međunarodni ugovor ne može da obavezuje Republiku Srbiju, ako nije potvrđen od strane Narodne skupštine.
Dakle, ne moguća je situacija da je Republika Srbija obavezanan nekim međunarodnim ugovorom koji prethodno nije potvrđen u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Takvih međunarodnih obaveza koje proističu iz međunarodnih ugovora koji su nepotvrđeni u Narodnoj skupštini, takvih međunarodnih obaveza, gospodine ministre, nema, odnosno ne postoje.
Dakle, kad god Republika Srbija zaključi neki međunarodni ugovor on podleže postupku potvrđivanja u Narodnoj skupštini. Druga je stvar šta u međunarodnom ugovoru piše, kad on stupa na snagu. On može da stupi na snagu i 10 godina od kako je potpisan ili 10 godina od kako je ratifikovan, ali ne može nikako da stupi na snagu a da prethodno nije potvrđen u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Dakle, amandman SRS je baziran na članu 194. Ustava Republike Srbije i smatramo da prava i obaveza iz međunarodnih ugovora mogu da poseduju kako domaća tako i strana, fizička i pravna lica samo ako su u pitanju međunarodni ugovori koji su potvrđeni u Republici Srbiji, odnosno od strane Narodne skupštine Republike Srbije.
Vlada je prilično veštački i netačno razdvojila pitanje obavezivanja putem međunarodnog ugovora od pitanja njegovog utvrđivanja, odnosno stupanja na snagu. Dakle, to je sve jedna identična materija.
Svaki međunarodni ugovor koji je potpisan od strane Vlade Republike Srbije ili nekog njenog ministra može da obavezuje domaća, fizička i pravna lica, odnosno strana fizička i pravna lica pod istim uslovima kao i domaća samo ako je taj međunarodni ugovor potvrđen od strane Narodne skupštine Republike Srbije, jer prosto ne želimo da dopustimo situaciju kao poslanička grupa, a nadam se da to ne želi ni Vlada, da se Republika Srbija obavezuje nekim međunarodnim ugovorom koji nije potvrđen od strane Narodne skupštine Republike Srbije.
Takve međunarodne obaveze, o kojima se inače mnogo govori danas u Republici Srbiji a koje proističu iz nekih akata koji nisu potvrđeni u Narodnoj skupštini Republike Srbije, prosto ne bi trebale da se izvršavaju. Tu, pre svega, SRS misli na tzv. saradnju sa Haškim tribunalom. Ništa što nije potvrđeno od strane Narodne skupštine Republike Srbije ne treba da bude obaveza Republike Srbije.
Isto je tako i kada je reč o ovim imovinskim pravima i obavezama u oblasti patenata, odnosno zaštite autorskih prava. Ne znam, gospodine ministre, da li postoji neki međunarodni ugovor koji nas obavezuje ili iz koga proizilaze prava i obaveze za domaća ili strana, pravna i fizička lica a da nije potvrđen u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Mislim da takvih međunarodnih ugovora nema. Kad kažem - međunarodnih ugovora, mislim na formalno međunarodne ugovore koji su zaključeni shodno pravilima međunarodnih prava, ne mislim na ove tajne međunarodne ugovore koji su zaključeni neformalno, usmeno, iza zatvorenih vrata i za koje građani Republike Srbije ne znaju.
Kad su u pitanju patenti, kada je u pitanju zaštita autorskih prava postoje međunarodni standardi i kao što je primetio moj uvaženi kolega Zoran Krasić, pojam međunarodnih standarda je mnogo širi i mnogo kvalitetniji nego pojam standarda EU. Dakle, postoje međunarodni standardi u ovoj oblasti i one bi svakako trebali da se primenjuju, ali su ti međunarodni standardi sadržani u nekim multilateralnim međunarodnim konvencijama koje svakako podležu postupku ratifikacije u Narodnoj skupštini Republike Srbije i prosto nije moguća situacija da se stiču neka prava i obaveze iz međunarodnih ugovora, a da prethodno taj međunarodni ugovor nije potvrđen u Narodnoj skupštini Republike Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa SRS podnela je ukupno pet amandmana na Predlog deklaracije Vlade Srbije koji se odnosi na aktuelnu situaciju na Kosovu i Metohiji i iz izveštaja Zakonodavnog odbora se vidi da su na sednici Zakonodavnog odbora razmatrati samo amandmani Dragana Todorovića, Aleksandra Martinovića i Borisa Aleksića, ali iz ovog izveštaja ne vidimo da su uzeti u razmatranje amandmani generala Božidara Delića i Dejana Mirovića.
Vrlo važni amandmani koji suštinski popravljaju tekst Predloga deklaracije jer za razliku od Vlade Srbije koja eufemistički kaže "deo međunarodne zajednice", mi jasno ukazujemo koji je deo međunarodni zajednice prekršio Rezoluciju 1244, da je to NATO pakt i da je to većina država članica EU, pa molim gospođo predsednice vas ili predsednika Zakonodavnog odbora da nam u skladu sa članom 163. Poslovnika Narodne skupštine obrazloži zašto amandmani Božidara Delića i Dejana Mirovića nisu razmatrani na sednici Zakonodavnog odbora.

Dame i gospodo narodni poslanici, bez želje da usijavam atmosferu na ovoj sednici, ali dozvolite, član 163. stav 2. Poslovnika: "nadležni odbor će nepotpune i amandmane sa uvredljivom sadržinom odbaciti, o čemu će Narodnoj skupštini podneti izveštaj". Ako predsednik Zakonodavnog odbora  smatra da je uvredljivo pominjati NATO pakt i većinu država članica EU kao agresore na srpski narod na Kosovu i Metohiji o tome je morala da podnese izveštaj, a ne da nam daje ovakvo jedno prilično nepotpuno i netačno tumačenje.

Dame i gospodo narodni poslanici, povređen je član 107. Poslovnika, pa kako je krenulo, gospodin Stefanović, ja sam mislio da će krenuti u fizički obračun sa narodnim poslanicima. Gospodin Stefanović je, dakle, ako možete malo da umirite ove koji su za EU i NATO pakt.

Dakle, gospodin Stefanović je činovnik Vlade Republike Srbije, a nije glasnogovornik srpskog naroda na KiM.
SRS ne prihvata licemerje izneto od strane predstavnika Vlade, da ne treba ovu sednicu da koristimo za dnevno-političke svrhe, a onda gospodin Borko Stefanović izvređa imena ljudi koji pripadaju DSS, DS, SNS.
Drugo, gospodine Stefanoviću, nemojte vi da branite srpski narod na KiM od poslanika, pogotovo ne od poslanika SRS, na delu je NATO agresija.
Vi objasnite građanima Srbije, zašto ste za EU. Zašto ste i dalje za EU i zašto ste i dalje za NATO pakt u situaciji kada NATO pakt nastavlja agresiju iz 1999. godine, i da vas pitam gospodine Stefanoviću, da li je tačno da je predsednik Republike, koji jako brine o KiM, otišao da gleda prenos vaterpolo utakmice Srbija-Italija?

Dame i gospodo narodni poslanici, pa deset minuta ili 11, koliko imam na raspolaganju nije dovoljno da se ukaže na svu pogubnost politike na nacionalnom i državnom planu koja se vodi u Republici Srbiji od 2000. godine.
Da ne bi bilo nikakve zabune, kao što je i rekao šef poslaničke grupe SRS, gospodin Dragan Todorović, poslanička grupa SRS će glasati za predlog deklaracije koji se odnosi na aktuelnu situaciju na KiM, ne zato što je deklaracija dobra, nego da nam se šiptari ne bi smejali, da nam niko sutra ne bi mogao da prebaci kako je šiptarski parlament bio jedinstven kada je reč o odbrani njihovih nacionalnih interesa, a da su srpski parlamentarci po pitanju KiM ostali podeljeni.
Naravno, to ne znači da SRS na tekst predložene deklaracije nije uputila i da neće uputiti vrlo oštre kritike i vrlo oštre zamerke. Pre svega, zaista je potpuno neprihvatljivo da se u drugoj alineji ove deklaracije navodi kako navodno postoje neke izjave nekih država da će priznati jednostrano nezavisnost Kosova, pri čemu onaj ko je sastavljao ovu deklaraciju očigledno je izgubio iz vida da je 77 država već priznalo nezavisnost KiM, a među njima i 22 države članice EU.
Dalje, neprihvatljivo je ono što stoji tački 2. Predloga deklaracije, da se šiptarskim aktima od pre nekoliko dana, kako se ovde kaže, krše statusno neutralni okviri povereni Rezolucijom 1244 i pratećim aktima. Rezolucija 1244, po dubokom uverenju SRS, nije statusno neutralna. Dakle, Rezolucija 1244 garantuje KiM suštinsku autonomiju u sastavu SRJ, odnosno Republike Srbije kao njenog državno pravnog naslednika.
Takođe, neprihvatljiva je formulacija iz tačke 4, da odgovarajuće mere treba da preduzmu sve, kako se ovde kaže, statusno neutralne misije na KiM. Misija Euleksa koja je instalirana na KiM u decembru 2008. godine nije statusno neutralna. Dakle, njen osnovni zadatak je da sprovede u delo plan Martija Ahtisarija o tzv. nadgledanju nezavisnosti KiM. Euleks se nikako ne može nazvati statusno neutralnom misijom. Takođe, nije jasno čemu ovaj birokratski jezik koji ne znači ništa. Kaže – odbrana interesa Republike Srbije i naroda na KiM kao integralnom delu Republike Srbije pod međunarodnom upravom predstavlja prioritet državnih institucija i svih javnih činilaca u državi. Šta vam znači to javni činioci u državi, to mi uopšte nije jasno.
U tački 5. stavu g. Predloga deklaracije Vlada nije imala hrabrosti da ukaže koji je to deo Međunarodne zajednice koji dovodi u pitanje suverenitet i teritorijalni integritet Republike Srbije na KiM. Ko je dao vojnu, političku, medijsku i logističku podršku šiptarima za akte od pre nekoliko dana? SRS je u svojim amandmanima na taj deo, kako vi kažete, Međunarodne zajednice jasno ukazala. Da ne bi bilo nikakve zabune, taj deo Međunarodne zajednice zove se NATO pakt i zove se većina država članica EU. Naravno, budući da je to pitanje na neki način tabu tema za vladajuću koaliciju, to je verovatno jedan od razloga zašto je Zakonodavni odbor odbio da uopšte raspravlja o amandmanima gospodina Božidara Delića i Dejana Mirovića, koji sadrže ispravku ovog dela teksta predložene deklaracije.
Naravno, kada je reč o KiM, SRS ne može da se ne osvrne na neke današnje izjave ministara u Vladi Srbije. Smešno je delovala izjava gospodina Vuka Jeremića, da on ne može da imenuje koje su to države, stalne i nestalne članice Saveta bezbednosti, koje su bile protiv toga da on prisustvuje zatvorenim konsultacijama u Savetu bezbednosti, kao da je to neka tajna, a sva dnevna štampa u Srbiji objavila je da je reč o SAD, o Velikoj Britaniji i o Nemačkoj.
Postavlja se pitanje da li će neko da snosi makar moralnu i političku odgovornost za ono što se dešavalo u Narodnoj skupštini pre nekoliko dana? Kada je SRS na jedan civilizovan i kulturan način apelovala na poslanike vladajuće koalicije da se raspravlja o KiM, mi smo izgubili nekoliko dragocenih dana, pre se sastao Savet bezbednosti UN nego srpski parlament. Gospođa Gordana Čomić, koja i sada predsedava sednicom Narodne skupštine, kažnjavala je poslanike SRS bez ikakvog razloga. Poslanici vladajuće koalicije su davali izjave da je sednica Narodne skupštine nepotrebna, da nemamo mi o čemu da pričamo, da Vlada treba da radi svoj posao, a sad nas pozivaju da glasamo Predlog deklaracije.
Mi ćemo to da učinimo, ali ne zbog vas, nego zbog Srba koji žive na KiM, zbog dostojanstva Republike Srbije, jer ne želimo da sutra iko upre prstom u poslanike SRS i da kaže – vi ste ti koji remetite državno i nacionalno jedinstvo kada je reč o odbrani KiM.
Iskoristio bih ovu priliku što je prisutan gospodin Boris Tadić, da mu ukažem na činjenicu da suverenitet i teritorijalni integritet Republike Srbije nije ugrožen samo na KiM, nego i u jednoj drugoj srpskoj autonomnoj pokrajini, AP Vojvodini. Dakle, gospodine predsedniče, 30. maja ove godine potpisan je Sporazum o upućivanju predstavnika AP Vojvodine u misiju Republike Srbije pri EU. Vreme mi ne dozvoljava, naravno, da citiram sve opasne odredbe ovog sporazuma. Vi niste pravnik, ali razumećete o čemu se radi. Član 5. – predstavnik AP Vojvodine stupanjem na dužnost u misiju dobija diplomatski, odnosno status člana administrativnog i tehničkog osoblja, u zavisnosti od vrste poslova koje obavlja, a u skladu sa zakonom kojim se uređuju spoljni poslovi. Član 5. stav 3. – predstavnik AP Vojvodine koji ima diplomatski status državi prijema i drugim diplomatskim predstavništvima notifikuje se kao diplomata odgovarajućeg ranga, uz naznaku da je zadužen za saradnju regiona. Član 10. – šef misije omogućava predstavniku AP Vojvodine učešće na pregovorima, manifestacijama, razgovorima i drugim događanjima koje vodi šef misije, a koje spadaju u delokrug poslova predstavnika AP Vojvodine.
Ovo je, gospodine predsedničke, kao što vidite, deobni bilans na spoljno političkom planu između Vojvodine i Srbije. AP Vojvodina ostvaruje svoju nadležnost davanjem naloga predstavnicima AP Vojvodine u vezi za pitanjima iz njihove nadležnosti, u skladu sa zakonom kojim se uređuju spoljni poslovi i odgovarajućim odlukama AP Vojvodine. Član 11. – predstavnik AP Vojvodine ima sva prava i dužnosti diplomata, odnosno članova administrativno-tehničkog osoblja zaposlenih u misiji, u skladu sa propisima kojima se uređuju spoljni poslovi.
Gospodin Dragan Todorović vas je podsetio na ono što su i pojedine novine objavile ovih dana, da je ugledni italijanski list "Korijere dela sera" na svom internet portalu objavio kartu Republike Srbije bez AP Vojvodine. Ako pogledate tekst ovog sporazuma, onda vidite da to baš nije takva slučajnost kao što bi verovatno gospodin Čanak želeo.
Dalje, ono što nije jasno – kako je moguće da niko u državi Srbiji ne reaguje na činjenicu da šiptarske, tzv. šiptarske specijalne policijske jedinice na administrativne prelaze Brnjak i Jarinje prevoze hrvatski helikopteri? Ako se ne varam, evo, vi me ispravite ako grešim, kada je stupao na tron Svetog Save aktuelni patrijarh Irinej, gospodina Borisa Tadića su tom prilikom dovezli hrvatski helikopteri. Ovo nije prvi put u srpskoj istoriji. Dakle, 1942. godine, gospodine predsedniče, pojedine ustaške jedinice su prešle reku Drinu i sadejstvovale sa Nemcima u operaciji protiv četničkog komandanta Dragutina Keserovića na Kopaoniku. Tadašnji ministar inostranih poslova Kraljevine Jugoslavije, inače radikal, Momčilo Ninčić, imao je hrabrosti da uputi jednu notu državnom sekretaru u britanskom ministarstvu inostranih poslova, u kojoj između ostalog stoji – dakle, Hrvati kolju Srbe i u Srbiji. Ministarstvo inostranih poslova Republike Srbije ni jednom rečju nije reagovalo na činjenicu da nekoliko dana u oči obeležavanja "Oluje" hrvatski helikopteri prevoze šiptare na teritoriji srpske AP KiM.
Da li će neko da snosi odgovornost, makar moralnu, makar političku, zbog činjenice da su incidenti na severu KiM vremenski koincidirali sa činjenicom da se Goran Hadžić našao u Haškom tribunalu?
Čovek nije sleteo u Amsterdam, desili su se incidenti na severu KiM. Da li neko može, evo, da li vi gospodine predsedničke, da li predsednik Vlade Republike Srbije može da nam kaže da li je EU naš prijatelj? Mi smo jedina zemlja na kugli zemaljskoj, jedina država koja hoće da postane član neke zajednice država koja ne poštuje njen suverenitet i teritorijalni integritet, jedina država na svetu koja hoće da bude deo tog, kako vi kažete u ovoj deklaraciji, dela Međunarodne zajednice koji ne poštuje dostojanstvo države Srbije.
Takođe, nije nam jasno, nisam čuo, možda ste vi reagovali, meni je promaklo, da je neko od zvaničnika Republike Srbije reagovao na sramnu presudu suda u Budimpešti kojom se ratni zločina koji je ubijao Srbe u Novom Sadu, u onoj zloglasnoj raciji 1942. godine, proglašava nevinim. Mi se ovde izvinjavamo svima, Hrvatima, Šiptarima, Muslimanima.
Gospodine predsedniče zbog nedostatka vremena samo da vam pročitam, citiram: "Priopćenje sa pete sjednice Ustavnog suda Republike Hrvatske", to su naši veliki prijatelji, "održane 29. srpnja 2011. godine". Juče. Juče je, dame i gospodo narodni poslanici, Ustavni sud Republike Hrvatske doneo odluku kojom se stavlja van snage član 1. Ustavnog zakona o pravima nacionalnih manjina. Srpski narod u Hrvatskoj više neće imati tri zagarantovana predstavnika u Hrvatskom Saboru. Razmislite malo o ovome gospodine predsedniče. Nemojte da povlačite poteze koji su očigledno štetni po interese države Srbije. Nemojte vi kao predsednik Srbije da više vodite računa o interesima Hrvatske, o interesima Muslimana i o interesima Šiptara. Imaju oni svoje političke predstavnike, pa neka o njima vode računa. Vi brinite o Srbiji i brinite o Srbima.

Ne, gospođo Čomić, ne želim da govorim o povredi Poslovnika. Ako mi dopustite iskoristio bih dve minute za repliku, a ako ne dopuštate, šta da se radi.
(Predsedavajuća: Izvolite.)
Dakle, gospođo Kolundžija, te 1999. godine Srbija nije izgubila suverenitet na KiM, nego suverenitet u ime Republike Srbije na KiM vrši organizacija UN i trupe kojima je mandat dao Savet bezbednosti UN.
Drugo, Hrvatska te 1999. godine nije bila član NATO patka i nije imala svoje trupe u sastavu KFOR-a i niko vas nije sprečavao da tražite od vaših prijatelja iz NATO pakta da na KiM, kada je reč o NATO snagama, budu razmeštene snage onih država koje su bile članice NATO saveza te 1999. godine. Hrvatska ne spada u red tih država.
Drugo, gospođo Kolundžija, vi znate da kada Srbi na KiM vide hrvatski helikopter sa šahovnicom, izvinite, to je za njega jedno dodatno traumatično iskustvo. Ne znam da li bi Hrvatska mirno reagovala da srpski helikopteri lete recimo po Baranji ili po Slavoniji. Sumnjam da bi mirno reagovali na to.
Drugo, vi ne možete da gurate glavu u pesak kao da se u Hrvatskoj ništa ne dešava. Jel vidite kada je doneta odluka Ustavnog suda Hrvatske? Kada je postalo jasno, kad im EU rekla –da, ulazite u EU 2013. godine. Zašto je njima bio potreban Ustavni zakon? Pa, kao smokvin list da kažu – pa da, mi volimo Srbe, mi hoćemo u EU, mi štitimo prava nacionalnih manjina. I čim su dobili datum ulaska u EU, oni su suspendovali prava srpskog naroda. O tome se radi.

Pre svega moram da primetim da apel na nacionalno jedinstvo u srpskom parlamentu, kada je reč o KiM, nekako mi ne ide sa ovim stalnim polemisanjem po određenim stranačkim pitanjima. Ma koliko da se mi uzdržavamo gospođo Kolundžija, od toga da sada promovišemo naše usko stranačke interese, vi to uporno činite. Ali, pošto ste očigledno zaboravili neke činjenice, želim da vas na te činjenice podsetim.
Dakle, SRS, gospođo Kolundžija nije potpisala ništa te 1999. godine. Mi smo jedini koji smo glasali protiv sporazuma Černomirdin Ahtisari. Mi smo bili protiv Kumanovskog sporazuma, mi smo odlučili 1998. godine ulaskom u Vladu Republike Srbije, donoseći jednu prilično delikatnu odluku, da branimo Republiku Srbiju od NATO pakta i mi smo Republiku Srbiju branili kako smo znali i umeli i mi smo Republiku Srbiju odbranili. Druga je stvar što vi, vi ste i te 1999. godine, moram da vas podsetim na izjavu pokojnog Zorana Đinđića da je KiM demokratsko pitanje, da će pitanje KiM biti rešeno onoga momenta kada, kako je on govorio, demokratske snage preuzmu vlast u Srbiji. Evo, demokratske snage su deset godina na vlasti u Srbiji i ne vidim da je rešeno pitanje KiM.
Dakle, najlakše je sada reći – vi ste bili u Vladi u momentu NATO bombardovanja. Jesmo i mi smo branili zemlju. Sa tom namerom smo i ušli u Vladu, ali nemoguće je da mi, koji smo bili u Vladi dve godine, snosimo istu političku odgovornost kao vi, koji ste u Vladi deset godina.

Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da ste vi gospodine Novakoviću, naravno ne sa, verovatno namerama da ste povredili dostojanstvo Narodne skupštine, jer ste maločas skrenuli pažnju, što nije vaš posao, niti je na kraju krajeva vaš posao da vi budete ovde politički advokat Autonomne Pokrajine Vojvodine, dakle nije bio vaš posao da tražite na kraju izlaganja gospodina Željka Tomića, kada on već više nije mogao da vam odgovori, da se u Ustavu pominje lokalna samouprava.
Gospodine Novakoviću, lokalna samouprava nije isto što jedinica lokalne. Lokalna samouprava je …
(Predsedavajući: Gospodine Martinoviću, bilo kakvo spominjanje Ustava u ovom cenjenom domu, ne može nikad biti povreda Poslovnika. Prema tome zahvaljujem vam na pokušaju da vi mene edukujete i da me naučite nešto o Ustavu… Završite. Izvolite.)
Dakle, lokalna samouprava gospodine Novakoviću nije isto što i jedinica lokalne samouprave. Lokalna samouprava je po Zakonu o lokalnoj samoupravi pravo građana da upravljaju poslovima od lokalnog značaja, a jedinica lokalne samouprave, određena teritorijalna jedinica u Republici Srbiji, opština ili grad u kojoj se ostvaruje pravo na lokalnu samoupravu. Kako je gospodin Željko Tomić izvukao zaključak da Vlada Republike Srbije time što je upotrebila reč, odnosno reči AP u jednini, je baš htela da izbriše Kosovo i Metohiju, to vidimo iz izjave Borisa Tadića. Gospodine ministre, juče je Boris Tadić, ako mi verujete dobio nagradu za razvoj države…