Dame i gospodo narodni poslanici, evo  ja zaista se više neću povodom ovoga javljati za reč, niti ću da kažem gospodinu Jovanoviću da je nenormalan i da je bolestan, niti ću da prebrojava žrtve....

; Povređen je član 107. Poslovnika koji govori o dostojanstvu Narodne skupštine. Ono što sam hteo da kažem, maločas bez želje da bilo koga vređam, hteo sam da citiram jedan duboko human ...

Dame i gospodo narodni poslanici, ima jedna dobra knjiga, zove se "Sukobi na jugoslovenskoj književnoj levici". Mislim da mi sada prisustvujemo sukobima među političkim strankama u Srbiji koje se takmiče koje više privržen principima EU. Ne želim u tome da budem arbitar.
Ono što želim da kažem jesu sledeće stvari: ako pažljivo čitate Predlog zakona videćete da se ovim predlogom zakona ne poništavaju propisi koji su navedeni u članu 2. Formalno-pravno, gospodine ministre, vi ste pravnik, svi ti propisi i dalje ostaju na snazi. Znači, država Srbija nema ništa protiv tih propisa. Oni su bili, po vašem mišljenju, legalni, jer ih vi ovim predlogom zakona ne stavljate van pravne snage. Oni su i dalje formalno-pravno deo pravnog sistema Republike Srbije.
Šta vi radite? Održavajući na snazi pravne propise hoćete da poništite posledice koje su ti pravni propisi izazvali u društvenoj i političkoj praksi u Republici Srbiji. To mi baš nije logično. Ispada da je propis legalan, a posledica koju taj legalan propis izaziva nije legalan. To mi u formalno-pravnom smislu izgleda neodrživo.
Takođe, imam jedan predlog, a to je da se ubuduće narodnim poslanicima, uz predloge zakona koji dolaze od Vlade, obavezno dostavljaju i zapisnici sa sednica Vlade. Sada imam utisak da u Republici Srbiji postoje dve demokratske stranke, ona Demokratska stranka u Vladi je za Predlog zakona jer je, pretpostavljam, Predlog zakona, a vi me ispravite ako grešim, ministre, jednoglasno usvojen na sednici Vlade, a kad taj isti Predlog zakona dođe u Narodnu skupštinu, onda poslanici DS kažu da Vlada ne zna šta radi i da je Predlog zakona loš. Da ne bi bilo nedoumica oko broja demokratskih stranaka…
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, molila bih vas o temi dnevnog reda, uz zahvalnost što kvalifikujete da funkcionišu institucije u Srbiji, jer Skupština kontroliše Vladu.)
Nisam siguran, gospođo Čomić, ali dobro.
(Predsedavajuća: Po onome što govorite ja sam sigurna, pošto kažete da je Vlada nešto odlučila, a da je Skupština rekla protiv. To su vaše reči i ja vam se, u ime Narodne skupštine, na tome zahvaljujem, jer uvek svedočenje učesnika ima najveći mogući kredibilitet. Molim vas o temi dnevnog reda.)
Što se tiče konkretno člana 5. i problematike koju ovaj član izaziva, gospodine Varga, ne bih hteo da budem vaš advokat, ali nemojte mnogo da se brinete što vas napadaju ljudi koji su tobože antifašisti, a danas podržavaju jednu međunarodnu organizaciju koja radi isto ono što je radio Hitler. Ne vidim koja je razlika između situacije kada Hitler bombarduje jednu zemlju i kada to radi NATO pakt. Kakva je razlika između situacije kada nas bombarduje Hitler i kada nas je bombardovao Bil Klinton ili kada su bombardovali Irak, Avganistan ili do pre nekoliko dana Libiju? Tu nema nikakve suštinske razlike.
Dalje, takođe ne morate da se brinete zato što je Vlada povukla svoj amandman na član 5. iz sledećih razloga: u članu 5. tačka 3) stoji sledeće: "pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje oduzima se licu koje je bilo pripadnik okupacionih snaga koje su delovale na teritoriji Republike Srbije za vreme Drugog svetskog rata, kao ni njegovi naslednici".
Ako uzmete član 40. Predloga zakona, koji i te kako ima veze sa ovim, videćete da u članu 40. piše sledeće: "po zahtevu za vraćanje imovine postupak vodi Agencija preko područnih jedinica, a u skladu sa ovim zakonom i zakonom kojim se uređuje opšti upravni postupak". Kakav je opšti upravni postupak – jednostranački. Ko će učestvovati u ovom postupku? Učestvovaće samo jedno lice kao stranka. To lice koje je zainteresovano da mu se vrati imovina i Agencija kao organ koji vodi postupak. Dakle, nema drugih stranaka. Jedna je stranka, lice koje traži da mu se vrati imovina, a o njegovom zahtevu odlučuje Agencija.
Šta mislite, dame i gospodo narodni poslanici, i vi, gospodine ministre, koliko će među ljudima koji podnesu zahtev da im se vrati imovina, da u zahtevu stoji – molim da mi se vrati oduzeta imovina, koja je oduzeta meni, mom ocu ili mom dedi, a takođe želim da vas obavestim da je moj deda bio pripadnik okupacionih snaga. Takvih ljudi neće biti. Kako će Agencija moći da zna da li je podnosilac zahteva ili njegov otac ili deda bio pripadnik okupacionih snaga? Samo ako nekim pukim slučajem dozna tu informaciju. Inače, neće moći da zna. Prošlo je 70 godina. Vi ne kažete – lica koja su pravosnažno osuđena za ratne zločine, nego svako ko je bio pripadnik okupacionih snaga. Kako će neko dete od 25 godina, kome ćete dati da vodi opšti upravni postupak, recimo ovde u Beogradu, da zna da li je nečiji deda u Kikindi bio za vreme rata bio pripadnik Hortijevih snaga. Daj Bože da zna ko je bio Horti i da zna da je Vojvodina bila okupirana, a ne da zna da li je njegov deda bio pripadnik okupacionih snaga. Ova odredba je besmislena.
U praksi, daj bože da grešim, 99% ljudi koji su pretendenti da im se vrati imovina koja je oduzeta njima ili njihovim pretcima. Čak i da su sto puta bili pripadnici okupacionih snaga, vratiće im se imovina, jer agencija nema objektivnih mogućnosti da utvrdi da li je neko zaista bio pripadnik okupacionih snaga ili ne, jer je Upravnim postupak jednostranački, a da se nađe toliko savestan pripadnik okupacionih snaga ili njegov naslednik koji će da kaže u zahtevu za vraćanje imovine – znate, moj deda je bio hortijevac ili balista ili nemački oficir, itd. Takvih ljudi pretpostavljam neće biti mnogo. Moguće da će ih biti nekoliko, ali to uopšte neće biti neka masovna pojava. U praksi ono što ste vi hteli navodno da sprečite, ne da nećete da sprečite, vi ćete da pospešite. Gospodine Varga, nemate mnogo razloga da se brinete, Vlada će omogućiti i hortijevcima i balistima i ustašama i ko zna kome sve ne da im se legalno vrati imovine, jer agencija nema kriterijuma, nema načina, osim da nekim pukim slučajem dozna da je neko lice za vreme Drugog svetskog rata bilo pripadnik okupacionih snaga.
Takođe, ono što želim da kažem kolegama koji ovde pričaju i upotrebljavaju termin oteta imovina. Ovde se ne radi o otetoj imovini, ovde se radi o oduzetoj imovini uz naknadu. Ako je reč o nacionalizaciji, a i o eksproprijaciji. Konfiskacija je mera oduzimanja imovine bez nadoknade, ali kao dodatna mera uz pravosnažnu sudsku presudu, koliko se ja razumem u pravo. Vi kažete – da, ali ta nadoknada nije bila pravična. Pa i sada kada se ekspropriše imovina ko kaže da će nadoknada biti pravična. Šta to znači? Da će za 70 godina neko da kaže – znate, meni je eksproprisana imovina zato što se pravio most u Beogradu, i mom dedi, a nadoknada nije bila pravična, donesite zakon da mi se vrati ta oduzeta imovina zato što nadoknada u momentu eksproprijacije nije pravična. To je jedan začarani krug.
Ova država ništa drugo neće da radi nego da jedanput u 100 godina ili dva puta u 100 godina plaća nekome nešto zato što pre određenog broja godina nešto nije bilo pravično. To nema nikakvog smisla.
Dalje, uopšte mi nije jasno gde ste našli tu 1968. godinu. Znam da je tada gospodin Mićunović vodio revoluciju na Filozofskom fakultetu zato što je smatrao da jugoslovensko društvo nije dovoljno komunističko. Da li je to dovoljan razlog da 1968. godina bude prekretnica u eksproprijaciji? Mislim da nije, ali tu je gospodin ministar, pa voleo bih da objasni.
Cela ova rasprava, od predstavnika Vlade, od narodnih poslanika iz vladajućih partija govori da je Predlog zakona brzopleto sastavljen da ni vi sami niste sigurni, ovde su narodni poslanici pričali, i to vladajućih partija, da moraju da prespavaju da bi videli koje je tu još najbolje rešenje, jer nisu sigurni, a nas hoćete da ubedite da je ovo odlično. Predlog zakona je brzoplet, ni vi sami ne znate kakve posledice će on u praksi da izazove, još uvek ne znate, ljudi, krug subjekata na koje će ovaj predlog zakona da se odnosi, koliko para ova država treba da obezbedi da se imovina vrati. Postavlja se jedno elementarno pitanje – da li je moguće da Republika Srbija u kojoj se nalazi, u političkom, u ekonomskom, u kulturnom, u socijalnom, u moralnom smislu nema prečih poslova nego da ovako brzopleto i traljavo u skupštinsku proceduru predlažete jedan zakon za koga ni poslanici vladajućih partija nisu sigurni koje sve posledice on treba da izazove?
Ovde su bili žešći napadi na Predlog zakona od poslanika DS, G17 plus, SVM, SPS, nego od poslanika SRS. To apsolutno nema nikakvog smisla. A kažete zakon je evropski. Da li postoji neki unificirani obrazac šta je to evropski standard? Ono što je za Vladu evropski standard, za poslanike vladajućih partija nije evropski standard. Ovde se ljudi takmiče da se dokažu ko je veći evropejac, ovde se vodi mrtva trka oko toga ko je više privržen standardima EU. Dajte ljudi više neka vam EU da neki žig, sertifikat da ste samo vi ovlašćeni da predstavljate u EU u Srbiji, da samo vi znate šta su evropski standardi, pa da se onda zna za Mercedes, za Audi, za Folc vagen, ovo je ovlašćeni diler za Srbiju. On ima licencu, dajte da se vama da licenca da se zna ko je ovde ovlašćeni zastupnik EU. Da li DS, LDP, SVM, da li ovi što su pokrali mandate, a kažu – treba da se vrati oduzeta imovina? Hajde ljudi da se jedanput to utvrdi.

Dame i gospodo narodni poslanici, prvo, gospodine ministre, u članu 39. nije sasvim jasno regulisano da je Republički javni pravobranilac obavezna stranka u svakom konkretnom upravnom postupku koji se vodi povodom vraćanja imovine. Vi tako mislite, to tako ne piše.
Drugo, zamislite da Republički javni pravobranilac, na kraju krajeva, šta je Republičko javno pravobranilaštvo? Organ koji štiti imovinske interese Republike Srbije. Ne znam kako možete da pretpostavite da Republički javni pravobranilac kao organ koji štiti imovinska prava i interese Republike Srbije može da zna i da ima relevantne informacije da li je nečiji deda za vreme Drugog svetskog rata bio pripadnik okupacionih snaga. Veoma teško gospodine ministre, ne kažem da nije apsolutno moguće. Da li vi kao predstavnik Vlade imate evidenciju? Imate. Sigurno? Ko je bio pripadnik okupacionih snaga? Kažite mi ko vodi tu evidenciju. Voleo bih da čujem koji organ u Republici vodi evidenciju ko je za vreme Drugog svetskog rata bio pripadnik okupacionih snaga. Ako imate tu evidenciju povlačim sve što sam rekao. Onda je stvar vrlo jednostavno ako imate tu evidenciju. Dostavite evidenciju Republičkom javnom pravobraniocu, strana 450, taj i taj, deda mu je bio pripadnik okupacionih snaga, ne može da mu se vrati imovina. Ali, vi tu evidenciju nemate.
Ovo što ste napisali u članu 5. je neka odredba kojom vi želite da operete svoju savest, da kažete – ne, mi nećemo da vratimo imovinu pripadnicima okupacionih snaga. Otprilike to je dovoljan moralni razlog zašto treba glasati za ovaj zakon, ali suštinski, u praksi manje, više ogromna većina svih onih koji su bili pripadnici okupacionih snaga, a ne mislim da kolege iz SVM treba da osećaju neki preterani stid, jer zaista se ne radi o pripadnicima samo mađarskog naroda, neće im se desiti ništa loše.

Gospodine ministre, donekle ste u pravu ovo jeste advokatsko pitanje. Ali, kad je već advokatsko pitanje, da vam ja postavim još jedno advokatsko pitanje, evo i gospodin Novaković se javlja – na kome je teret dokazivanja? Jel postoji pretpostavka da je neko bio pripadnik okupacionih snaga ili ne postoji? Od toga zavisi kako će se rešavati ovi postupci. Ako ne postoji pretpostavka, onda država treba da dokaže da je neko bio, kažite mi kako će da dokaže? I postoje li neki relevantni kriterijumi da se dokaže da je neko bio pripadnik okupacionih snaga.
Na kraju krajeva, ukoliko se to pitanje otvori imovina uopšte neće biti vraćena, jer će se izaći pre sud jednostavno ljudi će doći u spor. Opšti upravni postupak nije postupak u kome postoji spor, to je van sporna procedura. Ako se javi spor, to će morati da rešava sud i čime će onda sudovi u Republici Srbiji, gospodine ministre, morati da se bave? Država će da kaže deda ti je bio pripadnik okupacionih snaga, a naslednik će da kaže – nije. I onda će sudovi da se bavi utvrđivanjem činjenice da li je nečije? Jel tako? Pa, jel to cilj reforme pravosuđa gospodine ministre, ko će to posle 70 godina uspeti da dokaže? Živih svedoka Drugog svetskog rata gospodine ministre iz dana u dan, sve je manje. Ako imate u vidu kad se zakon primenjuju, kad se emituju obveznice, a to će biti za narednih 20 godina. Daj Bože da i vi i ja budemo tad živi, a ne onaj ko je u vreme Drugog svetskog rata bio pripadnik okupacionih snaga.
Gospodine ministre, zakon je beživotan. Ovo će ostati mrtvo slovo na hartiji ili će u praksi izazvati takve probleme kojih vi sada niste ni svesni. Vi uopšte niste svesni za šta ćete, dame i gospodo da glasate. Ovo je jedna takva papazjanija, u pravnom političkom i ekonomskom smislu da ovo nema suda, nema te agencije koja će ovo moći da raščevija na neki iole pristojan način i da se ovi postupci završe, kako vi to volite da kažete, u razumnom roku.

Dame i gospodo narodni poslanici, prvi stav člana 14. glasi ovako: "naknada koja je na osnovu propisa iz člana 2. ovog zakona isplaćena u novcu ili hartijama od vrednosti bivšem vlasniku, ne uzima se u obzir pri utvrđivanju prava na vraćanje imovine, odnosno obeštećenje".
Ovakvom formulacijom člana 14. Vlada je potpuno demantovala sve one narodne poslanike iz vladajuće koalicije koji su tvrdili da je posle Drugog svetskog rata došlo do, kako su oni govorili, otimanja imovine bivšim vlasnicima. Dakle, Vlada je sama priznala da se ovde ne radi o otimanju imovine nego o oduzimanju prava svojine na nepokretnostima uz nadoknadu. Ta nadoknada je isplaćivana, kao što vidimo, u članu 14. ili u novcu ili u hartijama od vrednosti. U tom smislu ne stoji konstatacija i pada u vodu pretpostavka da je sada neko nekome oteo, pa sad sadašnja generacija građana Srbije zbog te otimačine treba da bude odgovorna i da sadašnja generacija ili buduće generacije isplaćuju to što je nekome oteto.
Dakle, nije bilo otimačine, bilo je oduzimanja prava svojine, ali uz nadoknadu. Da li je ta nadoknada uvek bila pravična? O tome može da se razgovara, ali znate gospodine ministre i u današnje vreme, kad vam neko nešto oduzme taj koji vam to oduzima, recimo u postupku eksproprijacije gleda da vam plati što manje, a vi gledate da dobijete što više i nikada onaj kome je nešto oduzeto u postupku eksproprijacije ili u nekom drugom postupku ograničavanja prava svojine na nepokretnostima nije zadovoljan dobijenom nadoknadom, uvek se on trudi da dobije više, a onaj ko mu oduzima država, ili neki drugi subjekt javne vlasti, da mu isplati što manje, prosto, to je logika tržišta, ali to se nije dešavalo samo posle Drugog svetskog rata, to se dešava i danas, to će se dešavati za 50 i za 100 godina, i ovde SRS postavlja jedno potpuno legitimno pitanje, da li će nekome za 70 godina da padne na pamet pa da kaže – hajde sad da donesem zakon o obeštećenju svih onih kojima je recimo, eksproprisana nepokretna imovina u periodu od 2000. do 2011. godine.
Znate, njima jeste isplaćena naknada, ali ta naknada nije pravična, ajde mi sad njih da obeštetimo. Time ulazimo u jedan začarani krug i onda cela ova procedura potpuno gubi svoj smisao.
Ono što je po nama, u ovom članu 14. zaista nepravično, čekajte ljudi, kako je moguće, nešto vam je država dala za to što vam je oduzela neki novac, ili neke hartije od vrednosti, ali to sada nema veze. Mi polazimo od pretpostavke kao da niste dobili ništa. To se ne računa u taj vaš odštetni zahtev koji vi potražujete prema državi. To zaista nije pravično rešenje. Ako je bivši vlasnik dobio novac ili dobio neke hartije od vrednosti zašto se to ne bi računalo i zašto se to ne bi uzimalo u obzir prilikom podnošenja njegovog zahteva ili njegovih naslednika za obeštećenje za oduzetu nepokretnost. To zaista nema bilo kakvog smisla.
Dalje, gospodine ministre, ovde se postavlja i sledeće pitanje – zašto bi Republika Srbija, kao suverene i samostalna država morala da bude odgovorna za akte vlasti koje je preduzela bivša komunistička Jugoslavija. Jel vi ovde u članu 2. koji se spominje i u članu 14. nabrajate, ne samo zakone koje je donela tadašnja Narodna skupština Republike Srbije, odnosno Narodna skupština Narodne Republike Srbije, nego se pozivate i na službene listove Demokratske Federativne Jugoslavije, Federativne Narodne Republike Jugoslavija itd.
U toj bivšoj komunističkoj Jugoslaviji nisu vladali samo kadrovi iz Srbije, nego kadrovi iz Hrvatske, iz Slovenije, iz BiH, iz Crne Gore, iz Makedonije. Ne moram da vas podsećam, gospodine ministre, na činjenicu da su čitavi privredni pogoni iz centralne Srbije transportovani u Sloveniju i da je sad vlasnik svih tih postrojenja slovenačka država, a ne srpska.
Žao mi je što ovde nisu kolege iz SVM, o tome je danas bilo reči.
Krajem 1944. i početkom 1945. godine, to vi, gospodine ministre, verovatno znate, bila je formirana vojna uprava za Banat, Bačku i Baranju, komandant te vojne uprave bio je kadar iz Hrvatske, general Ivan Rukavina.
Ima li neke veze sadašnja Hrvatska sa činjenicom da je oduzimanje imovine u Vojvodini, tj. u Bačkoj, Banatu i Baranji, došlo do strane kadra iz Hrvatske?
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, molim vas da dovedete u vezu sve to što govorite sa temom dnevnog reda. Amandman na član 14.
Narodna poslanica Vjerica Radeta, dobacuje, krši Poslovnik. Izričem vam prvu opomenu.
Dakle, molim vas o temi dnevnog reda.)
Evo, gospođo Čomić, zaista se trudim da …
(Predsedavajuća: Narodna poslanica Vjerica Radeta, nastavlja da dobacuje i ometa moje napore da u skladu sa članom 27. ostvarujem red na sednici.
Drugi put vas upozoravam da prekinete, da ometate rad sednice i da ne ometate vođenje sednice.
Izvolite, narodni poslaniče, o temi dnevnog reda.)
Gospođo Čomić, član 14. između ostalog poziva na član 2. Predloga zakona. U članu 2. Predloga zakona…
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, vi bolje od mene znate šta je pretres u pojedinostima. Dakle, podneli ste amandman na član 14. koji je na dnevnom redu.)
Koji se poziva na član 2.
(Predsedavajuća: Član 2. je bio u pretresu u pojedinostima u …)
Ali član 14, gospođo Čomić, ne može na pravilan način da se razume ako ne pročitate i ako se ne vratite na član 2.
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, vaš amandman glasi da se taj član briše. Dakle, ja vas molim o amandmanu, koji je na dnevnom redu.)
Hoću vrlo rado ako mi dopustite da govorim.
(Predsedavajuća: U skladu sa Poslovnikom, kako da ne.)
Ako mislite da nadamnom vršite čin verbalnog silovanja onda neću da govorim.
(Predsedavajuća: Ni slučajno, narodni poslaniče, sad vas upozoravam da ne koristite načine koji nisu prirođeni ni vama, kao govorniku, narodnom poslaniku, a sada pogotovo ne…)
Meni nisu gospodo Čomić, vama izgleda jesu.
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, dužni ste da saslušate, da ste u obavezi da govorite o temi dnevnog reda.
Dnevni red, koji sada imamo je - pretres u pojedinostima, amandman na član 14. vaš amandman glasi da se i naziv i član brišu.
Molim vas o temi dnevnog reda. Ako hoćete da nastavite, izvolite imate vreme na raspolaganju poslaničke grupe, samo se prijavite.)
Zbog građana Srbije, da oni ne bi pomislili da zloupotrebljavam Poslovnik.
U članu 14. u stavu 1. lepo se kaže ovako – naknada koja je na osnovu propisa iz člana 2. ovog zakona isplaćena u novcu itd.
Sada pokušavam da objasnim prisutnom gospodinu ministru, da se u članu 2. između ostalog navode i propisi ne samo koje je donela Narodna skupština Narodne Republike Srbije, nego i propisi koje je donela ondašnja savezna vlast, koji su objavljeni u "Službenom listu DFJ" i "Službenom listu FNRJ", a u svemu tome nisu učestvovali samo kadrovi Srbije, nego i kadrovi iz Hrvatske, politički, ideološki, vojni itd.
(Predsedavajuća: I drugi put i poslednji put vas molim o temi dnevnog reda. Dakle, to je ruganje proceduri i ruganje Poslovniku koji vas obavezuje da govorite o temi dnevnog reda.)
Hvala gospođo Čomić, mislim da su građani razumeli, a vi ako niste meni je jako žalo.
(Predsedavajuća: I meni je žao da vi ne poštujete Poslovnik i da smatrate da je vama dozvoljeno da kršite pravila i da je zbog želje da saopštite svoj politički stav, potpuno nebitno šta piše u odredbama Poslovnika koji i mene i vas obezbeđuju na čuvanje dostojanstva i ugleda Narodne skupštine i na poštovanje svih odredbi Poslovnika.
Veština narodnog poslanika je u tome da svoj politički stav saopšti, ali u skladu sa odredbama Poslovnika Narodne skupštine.
Meni je više nego vama žao što to nećete da činite.
Na član 14. amandman je podnela grupa od 21 narodnog poslanika poslaničke grupe Napred Srbijo.
Narodna poslanica Jorgovanka Tabaković ima reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, SRS je predložila u članu 10. u stavu 4. da se posle reči "dobra u opštoj upotrebi su u svojini Republike Srbije" stavi tačka i da se obriše onaj deo stava 4. koji kaže "ulice, trgovi, javni parkovi su u javnoj svojini jedinica lokalne samouprave na čijoj se teritoriji nalaze".
SRS smatra da je politički sistem i pravni sistem u Republici Srbiji izuzetno komplikovan bez ikakve potrebe i da tako komplikovan pravno-politički sistem nema realnu ekonomsku osnovu. Mi danas prisustvujemo jednoj brakorazvodnoj parnici između partija koje polažu ekskluzivno pravo na to da zastupaju interese Vojvodine i građana koji žive na teritoriji APV. Ne znam da li je u postupku mirenje ili neka druga faza brakorazvodnog postupka, da li ćete vi gospodine Đeliću da budete pomiritelj ovih vajnih autonomaša i boraca za Vojvodinu ili će da se donese presuda konačno i da se brak razvede.
Ovde su stvari potpuno okrenute na glavu gospodine Đeliću. Mi imamo Zakon o osnovama svojinsko-pravnih odnosa iz 1980. godine. Nisam se još bavio istraživanjem da li je zakon donet pre ili posle smrti Josipa Broza Tita, ali u svakom slučaju donet je 1980. godine. Možda vi gospodine Novakoviću znate, vi ste malo stariji od mene, pa bolje pamtite ta vremena. Vlada Srbije umesto da predloži novi zakon o osnovama svojinsko-pravnih odnosa da konačno vidimo šta je svojina u Republici Srbiji, ne, vi zadržavate komunistički zakon o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, a hoćete navodno na moderan način da uredite materiju javne svojine. Koliko se ja razumem, Zakon o osnovama svojinsko-pravnih odnosa je opštiji zakon nego Zakon o javnoj svojini, jer je javna svojina samo jedan vid svojine u Republici Srbiji, pored privatne, zadružne, itd. To je jedna stvar i jedan problem.
Drugi problem je, ovde se ne zna ko je veći zagovornik interesa Vojvodine i građana koji žive na teritoriji APV, da li SVM, da li LSV, da li DS, da li LDP, ko zna, možda je i SPO, oni su u velikoj ljubavi sa Čankom, ko je ovde ekskluzivni zastupnik interesa Vojvodine. Dajte mu konačno licencu i kažite – evo ovo je ovlašćeni predstavnik Vojvodine u srpskom parlamentu i samo on ima pravo da govori o interesima Vojvodine.
Ne znam gospodine Đeliću, vama je kao ekonomisti valjda potpuno jasna sledeća stvar. Ovde uopšte nije bitno da li će ulice, parkovi, parkirališta da budu u svojini lokalne samouprave, u svojini Vojvodine ili u svojini države ako ni u opštini, ni u pokrajini, ni u državi nema para. Idite sada gospodine Đeliću ispred zgrade Vlade APV. Tamo ćete videti najnovije, veoma luksuzne automobile, tamo ćete videti zgradu koja noću blješti, tamo ćete videti gomilu nekakvih pokrajinskih službenika koji u po bela dana piju kafu u okolnim kafićima i istovremeno, nakon što pogledate kako izgleda zgrada Vlade APV, idite u Plandište, idite u Opovo, idite u Kikindu, idite u Vršac, idite u Šid, obiđite 50% opština na teritoriji APV i tamo ćete videti da nema živih ljudi, da se nekretnine prodaju za pet, šest, 10 hiljada evra, da je sve zamrlo, da privreda ne postoji, da je u tim opštinama, kojima vi sada nameravate da date pravo javne svojine, korupcija neviđenih razmera, nameštaju se postupci javnih nabavki, nameštaju se tenderi, pljačkaju se građani koji žive u tim opštinama.
Šta vi sada treba da uradite? Ovde slušamo priče – treba da se primeni Zakon o budžetu, treba da se primeni omnibus zakon. Ne gospodine Đeliću, ovde konačno treba da se primeni Krivični zakonik i Zakonik o krivičnom postupku da kriminalce, mafijaše, lopove, secikese, pljačkaše iz opština, iz pokrajine konačno stavite iza rešetaka, jer ako lopovima i kriminalcima date pravo javne svojine, ne znam kakav napredak očekujete u Vojvodini ili bilo gde u Srbiji. Imaćete sutra, gospodine Đeliću, izvinjavam se, neću da uznemiravam gospodina ministra dok obavlja važne razgovore, potpredsednika Vlade.
(Predsedavajući: Izvinjavam se gospodine Omeragiću, ometate govornika.)
Izvinite gospodine Đeliću što sam vas ometao.
Dakle, ne znam kakav napredak vi gospodine Đeliću očekujete. Sutra ćete imati situaciju da će usijanim glavama po opštinama u Srbiji, uključujući tu i Vojvodinu, da padne napamet da prodaju te iste ulice, da prodaju te iste parkove, da prodaju sve te predmete u javnoj svojini. Vi se čudite. Gospodine Đeliću, sada postoje ogromne zloupotrebe sa državnom imovinom, dakle sa predmetima, sa nepokretnostima, sa pokretnim stvarima koje su u svojini Republike Srbije, sada toga imate koliko hoćete u opštinama. Imate primere recimo da se lokalni, poslovni prostori koji su u državnoj svojini ne mogu izdavati u podzakup, a masovna je pojava da opštine to rade, sada kada je to svojina Republike Srbije. Zamislite kako će situacija biti kada im date svojinu, kada više ne budu morali da pitaju Direkciju za imovinu ili Vladu da li nešto sme da urade ili ne.
Gospodine Đeliću, sloboda je jako lepa stvar, ali sloboda podrazumeva i ogromnu odgovornost, podrazumeva i ogromne obaveze. Ne znam da li ste vi svesni jedne stvari, lepo je dati ovako na prvi pogled, super, dobiće opštine svoje ulice, parkove, ko zna šta sve ne, sve te nepokretnosti koje se danas nalaze u svojini Republike Srbije sada će sve to biti opštinsko. U opštinama u kojima nema privrede, u opštinama u kojima su u velikoj meri ili u pojedinim situacijama na čelu ljudi vrlo sumnjivog političkog morala, ogrezli u kriminal, u opštinama u kojima nema para vi ćete tim opštinama dati ove nepokretnosti u javnu svojinu. Sutra kada vam dođu ljudi iz opština koje sam vam nabrojao i iz mnogih drugih opština iz centralne Srbije i kažu ljudi – nemamo para da asfaltiramo 500 metara ulice, nemamo para da uredimo te naše javne parkove. Šta ćete vi da im kažete? Gospodo, dobili ste svojinu, vaše je, uređujte kako znate i umete.
Kažite mi kako će gospodine Đeliću svoje ulice, svoje puteve, svoje parkove, svoje zgrade da recimo održavaju Opovo, Plandište, Trgovište, Bosilegrad, itd? Vi danas imate opštine u Srbiji u kojima je luksuz imati računar u zgradi opštine, danas imate opštine na jugu Srbije gde se službeni dokumenti kucaju i dalje na pisaćoj mašini. Vi ćete njima dati javnu svojinu, to je jako lepo i u principu je vrlo jednostavno. Šta će onda oni sa tim? Apsolutno ništa.
Ne znam da li vam je gospodine Đeliću poznata i sledeća stvar. Pričaju ovde o Vojvodini, treba dati Vojvodini železnicu, treba dati ovo, treba dati ono. Ako se ne varam, 2006. godine je formiran Fond za kapitalne investicije u APV. Taj fond je trenutno prazan, duguje na stotine miliona dinara opštinama i izvođačima radova za razne radove koji su izvedeni na komunalnoj infrastrukturi po opštinama i gradovima u Vojvodini.
Taj fond je trenutno prazan, duguje na stotine miliona dinara opštinama i izvođačima radova, za razne radove koji su izvedeni na komunalnoj infrastrukturi po opštinama i gradovima u Vojvodini. I šta imaju građani Vojvodine od toga? Nemaju ništa. Gospodin Pastor koji je izgleda sad vodi mrtvu trku sa ligašima ko će da bude veći autonomaš i zastupnik interesa Vojvodine, govori o železnicama. I kaže – u periodu važenja Ustava iz 1974. godine pa do 1989. godine u Vojvodini napravljeno na hiljade kilometara železničkih pruga. Jeste. Čijim sredstvima? Nisu to bila samo sredstva tadašnje SAP Vojvodine, pa valjda je i savezna vlast nešto davala. Pa, mi smo se i zaduživali u inostranstvu za pravljene te infrastrukture železničke, putne, itd. A ne, sve što je napravljeno na teritoriji Vojvodine, mi smo napravili i sad je to naše.
Ova Skupština, zbog politike koju vodi vladajuća koalicija, a to nije nikakva državnička politika, to je sitna politika buvlje pijace. Cenjkanja i trgovanja. Ova skupština je prestala da bude Narodna skupština Republike Srbije. Ovo čak nije ni federalni parlament, ovo je konfederalna skupština, ovde sede delegati centralne Srbije, ovde sede delegati Vojvodine i onda se cenjkaju, ko će šta koliko da otme.
Predsednik SRS je napisao nekoliko knjiga, posvećene, kako je on to rekao "očerupanim haškim ćurkama" Republika Srbija je postala očerupana ćurka. Svi nešto vuku za sebe, nas u Novom Sadu brine samo Novi Sad, ono dole na jugu Srbije brine samo jug Srbije, ljudi pa ko će da brine o državi? Ko će da brine o državi? Niko. Ovde se pogađate i cenjkate. Dobro, mi ćemo vama dati železnicu, vi glasajte, mi ćemo dati malo para, pa glasajte za sledeći zakon, itd.
Onda ovde, naočigled cele Srbije se vlast prepucava i cenjka. Ovde se više ne zna, ko je vlast, ko je opozicija. Juče kad ste slušali zakon o restituciji, ljudi niko neće da bude vlast u Srbiji, svi su opozicija, svi kritikuju jedni druge. To je super zakon evropski, itd. moramo u EU, kad je počelo po članovima niko nije zadovoljan sa tim zakonom. Niko neće da bude vlast. Zato što vlast podrazumeva odgovornost. Da je napravljena potpuno nenormalna situacija, ja ne znam da li ima još ideološka struja u političkoj filozofiji koja postoji a da nije zastupljena u vladajućoj koaliciji. Ovde imate četnike, komuniste, autonomaše, pitaj Boga koja sve ideološka opcija ovde ne postoji, kao navodno, svi ste vi za istu stvar. Izvinite, niste. Gospodine Đeliću, zakon je katastrofalan.
U praksi izazvaće brojne zloupotrebe. Stvari konačno postavite na pravo mesto. Promenite ekonomsku politiku, prestanite da kradete, zaustavite korupciju, napravite od Srbije jednu normalnu, pravnu uređenu državu, zaustavite mahinacije sa javnim nabavkama. Kažite svojim predsednicima opština da prestanu da kradu. Kažite onima u Vojvodini da i oni prestanu da kradu ...
(Predsedavajući: Vratite se na amandman molim vas.)
Izinjavam se gospodine Novakoviću, ovo sve što govorim je tačno. Ako nije vi me ispravite ...
(Predsedavajući: Ali niste u temi, da li je tačno ili ne?)
I te kako je to tema, i te kako je tema. Kažite onima tamo i u Novom Sadu i u Kragujevcu i ko zna gde sve niste na vlasti da prestanu da uzimaju masne provizije na štetu građana. Kad to sve uradite i kad sve to sredite, gospodine Novakoviću, kad ljudima sa dugim prstima, kad ljudima bez morala date u svojinu, trgove, ulice, parkove itd.
Znate šta će da urade oni sutra kad više ne budu mogli da pljačkaju građane. Investicije su se smanjile, investicija nema u EU, gospodine Đeliću, nećete da uđete za narednih 100 godina, para je u državi sve manje, kad više ne budu imali šta da kradu, kad više ne budu imali od koga da uzimaju, ti kojima dajete u javnu svojinu ulice, parkove, autoputeve, državne puteve, prvog i drugog i petnaestog reda će to na kraju početi da prodaju.
Zato što centralnu vlast ne zanima šta se dešava na lokalnom nivou, vas zanima kakav je trenutno rejting, da li Džonsonovih indeksa na ovoj političkoj buvljoj pijaci. Da li će ovde biti zadovoljni poslanici SVM? Da li će biti zadovoljna LSV koja u toj istoj Vojvodini ima podršku od 0,5%? To vas zanima, a kako realno žive i kakav je realni standard građana u istoj toj Vojvodini i u centralnoj Srbiji i u Beogradu i ko zna gde, vas to ne zanima. Sve ovo o čemu mi danima prisustvujemo i javna svojina i restitucija, za nekoliko meseci će to biti i budžet Republike Srbije biće samo puka trgovina, između vladajućih stranaka, da ovo što se danas naziva Vlada Srbije koju niste formirali vi i ne pitate se vi da li će Vlada da opstane nego oni koji su je zaista formirali, Amerika, Velika Britanija i domaći tajkuni.
(Predsedavajući: Gospodine Martinoviću, treći put, tema.)
Vas zanima samo da li će Amerika zvana Vlada Srbije da opstane. Sve drugo, građani, Srbija, država, realni život ljudi u Srbiji vas to ne zanima.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovde se stvari očigledno mistifikuju i to vrlo tendenciozno. Gospodine Đeliću, i do sada su opštine mogle da asfaltiraju svoje ulice i puteve, a da za to ne pitaju Vladu, samo u nekim situacijama, kada opština hoće da izvede neki infrastrukturni projekat koji se ukršta sa putevima koji su u svojini Republike Srbije, onda je trebalo da se dobije saglasnost javnog preduzeća Putevi Srbije ili Srbija vode, Srbija šume itd. Ta situacija će ostati i dalje takva i ništa se tu neće promeniti. Sada kada slušate raspravu i gospodina Đelića i gospodina Jovanovića, ispada ovako, u Vladi su nesposobni, kilavi, neće da rade svoj posao, neažurni su itd.
U opštinama su sposobni, imaju odličnu administraciju, sve će biti super. Neće biti. Prvo, ko će da snosi odgovornost što se Republika Srbija deset godina trudi da ima efikasnu državnu upravu, a još uvek je nema.
Kažete, nismo uspeli da uvek damo saglasnost na vreme, da izdamo dozvolu, da potpišemo neki upravni akt itd. Ko je za to kriv? Vi koji deset godina vršite vlast u Srbiji i koji pričate non stop o tome kako vam je prioritet efikasna državna uprava, racionalna, koja ne odugovlači postupke, sastavljena od obrazovanih stručnjaka, i deset godina se ništa ne dešava na tom planu. Sada ste se dosetili, dobro, državna uprava ne valja ništa, ali nam je lokalna samouprava odlična, više neće biti nikakvih problema.
Zamislite, gospodine Đeliću, šta će se desiti sutra u mnogim opštinama i gradovima Srbije, kada im natovarite na vrat tu vašu brigu o javnoj svojini. Mislite da će oni uspeti tako brzo da se snađu? Neće. Vi ste kompletan sistem lokalne samouprave pogrešno shvatili i okrenuli ste ga na glavu.
SRS se zalaže programski, ideološki, ne od juče, od vremena Nikole Pašića za jaku lokalnu samoupravu, ali povećajte nadležnosti lokalnoj samoupravi. Ne, vi nadležnosti smanjujete, samo joj dodajete obaveze. Lokalna samouprava koja je siromašna, opljačkana, bez dovoljno kompetentne lokalne administracije neće moći na pravi način da se stara o tim vašim pokretnim i nepokretnim stvarima u javnoj svojini.

Dame i gospodo narodni poslanici, ljubav je čudo. Zaista se ne mešam u to zašto poslanici SPO vole gospodina Čanka. Ko zna, on je dete iz komunističke porodice, možda on zna gde je sahranjen Draža Mihajlović pa ga zbog toga volite.        
Gospodine Čikiriz, šalu na stranu, nisam čuo ni jednog građanina bilo gde u Srbiji, u ma kojoj opštini da živi, u ma kom gradu, da li u Vojvodini, da li u centralnoj Srbiji, da li na KiM, koji je rekao – žao mi je što ja i moja deca nemamo u svojini put, ulicu, park, parkiralište, itd. Od svih tih ljudi čuo sam nešto sasvim drugo – dajte nam da radimo, dajte da možemo da školujemo našu decu, da se normalno lečimo. To je ono što je zahtev građana Srbije. To je ono što oni traže od Vlade Srbije, ali vi njima ne dajete posao, ne obezbeđujete adekvatnu platu, ne obezbeđujete mogućnosti da čovek od 40 godina ili 35 godina može svojoj porodici da kupi stan pod nekim normalnim uslovima. Ne, vi ste građane opljačkali, doveli do prosjačkog štapa, prepustili ih na milost i nemilost stranim bankama i sad ste rekli – e, sad vi ojađeni, siromašni narode, koji ne možete da školujete svoju decu ako nemate para, koji ne možete da lečite svoje bolesne roditelje ako nemate para, sada ćete dobiti u svojinu ulicu, put, trg, itd, i sada će vam biti super.
Neće, gospodine Đeliću. Ovo je samo dimna zavesa da prikrijete jednu činjenicu, a to je da ste devastirali Republiku Srbiju u proteklih 10 godina. Srbija je danas jedna tužna, ojađena i siromašna zemlja zbog raznih vlada koje su dirigovale životom ove zemlje.

Dame i gospodo narodni poslanici, zaista bez želje da ulazim u polemiku sa kolegama iz LDP, ali SRS nikada nikome nije bila rezerva, pogotovo nije bila rezerva prilikom donošenja Ustava Republike Srbije od 2006. godine. Ne da nismo bili rezerva, nego da nije bilo SRS i da nije bilo našeg uticaja u javnosti, Ustav iz 2006. godine ne bi nikada bio usvojen, s obzirom da su neke od vladajućih partija koje su ga formalno i nominalno podržavale, suštinski, kada je bio raspisan ustavni referendum, bojkotovali.
Mi smo za Ustav Republike Srbije glasali čistog srca, čistog obraza, u uverenju da će Ustav Republike Srbije da bude temelj jedne dobro uređene srpske države. Nažalost, ono što se danas dešava u Republici Srbiji nije posledica toga što je donet Ustav 2006. godine, nego upravo zbog toga što se vodi politika koja je suprotna osnovnim ustavnim principima, što se jedno govori, a što se nešto sasvim drugo radi i sprovodi.

Hvala, gospođo Čomić.
Želeo bih da dam jedan kratak osvrt i na izlaganje ministra odnosno potpredsednika Đelića i gospodina Varge i gospodina Čedomira Jovanovića i pokušaću to sve u dve minute.
Prvo, ja i SRS ne mislimo da srpski narod i Srbija treba da snose odgovornost zbog holokausta koji se desio u Drugom svetskom ratu, zato što Srbija i srpski narod u tome nisu učestvovali.
Zahtev za obeštećenje žrtava holokausta treba ispostaviti Nezavisnoj državi Hrvatskoj i Nemačkoj, pre svega.
Što se tiče izlaganja gospodina Varge, čudno mi je da kada su u pitanju Mađari onda treba insistirati na principu individualne odgovornosti, onda nisu svi Mađari krivi za raciju, onda nisu svi Mađari krivi za zločine u Žablju, u Čurugu, u Mošarinu itd. Slažem se da nisu, ali zašto ste onda, gospodine Varga, glasali za to da smo svi mi Srbi odgovorni za zločine koji su se desili ili su se navodno desili u Srebrenici? Zašto tu niste insistirali na principu individualne, a ne kolektivne odgovornosti?
Nije mi jasno kako to kada su u pitanju pripadnici vašeg naroda onda nisu svi Mađari genocidni, a kada su u pitanju Srbi onda mi Srbi treba da dokazujemo da nismo genocidni jer je pretpostavka da jesmo, a ta pretpostavka je upisana odnosno zapisana u deklaraciji o osudi zločina u Srebrenici.
Hajde da budemo fer prema svim narodima koji su imali žrtve i u Drugom svetskom ratu i tokom devedesetih godina. Hajde onda da usvojimo ili princip individualne ili princip kolektivne odgovornosti. Ako nisu svi Mađari kolektivno odgovorni, a slažem se da nisu, bilo je mnogo Mađara koji su podržavali antifašistički pokret, apsolutno sam svestan činjenice, ali kako je onda moguće da smo svi mi Srbi odgovorni? Mi smo, maltene, našu decu proglasili odgovornim za zločine u Srebrenici. To je problem.

Dame i gospodo narodni poslanici, zaista bez želje da ulazim u neku istorijsku polemiku da gospodinom Vargom, ali mi se čini da je ovo više stvar percepcije.
Gospodine Varga, za vas Deklaracija o Srebrenici nije kolektivna osuda Srbije i srpskog naroda. SRS smatra suprotno. Ako vi smatrate da postoji individualna odgovornost za ono što se desilo ili se navodno desilo u Srebrenici, a ono što se tamo desilo, još uvek niko ne zna pouzdano, onda, koliko se razumem u pravni sistem, individualna odgovornost se ne utvrđuje u Narodnoj skupštini nego na sudu.
Ako donosite Deklaraciju gde politički osuđujete nešto što se desilo u Srebrenici, i li se navodno desilo, to znači da vi želite da Srbiji i srpskom narodu nametnete teret istorijske odgovornosti za to što se desilo, ili se navodno desilo.
Što se tiče drugog dela vašeg izlaganja, hajde malo da konsultujemo istoriografsku literaturu. Kada su u pitanju vojvođanski Nemci, u 99% slučajeva, Nemci u Vojvodini su dobrovoljno služili i Vermahtu i SSS trupama. Kada su u pitanju Mađari, tu već postoje određene nijanse. Recimo, postojao je, koliko znam istoriju, jedan partizanski odred koga su činili Mađari iz Vojvodine i Slavonije, mislim da se zvao "Šandor Petefi", koji je aktivno učestvovao u borbama protiv Nemaca. Kada su u pitanju vojvođanski Nemci, tu je stvar potpuno jasna, preko Kulturbunda, a onda nakon što su došle okupacione trupe, 99% Nemaca u Vojvodini je dobrovoljno, iz ideala, služilo i Vermahtu i SSS trupama.
Samo da vas podsetim, da je upravo Sedma SSS divizija "Princ Eugen", koja je nad srpskim narodom na Kozari 1942. godine izvršila masovne zločine, upravo bila regrutovana od strane vojvođanskih Nemaca.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao što je rekao ovlašćeni predstavnik SRS mr Dejan Mirović, SRS je protiv donošenja zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, iz više razloga. Pre svega, Predlog zakona, i oni koji ga zastupaju i oni koji ga brane polazi od jedne pogrešne pretpostavke, da je do oduzimanja imovine na samom kraju Drugog svetskog rata došlo na jedan nepravedan način, koji je bio suprotan pravnim propisima.
Ako uzmete član 2. Predloga zakona videćete da je do oduzimanja imovine, odnosno do prelaska privatne svojine u državnu, zadružnu, društvenu ili opšte narodnu svojinu došlo na osnovu određenih pravnih propisa. Ako bismo ispitivali da li su svi ti pravni propisi bili pravedni, u smislu nekakve zemaljske ili nebeske pravde ili nekakvih filozofskih ideala pravde, onda bismo to mogli da učinimo u odnosu i na zakone koje donosi, recimo, ovaj saziv Narodne skupštine.
Drugo, ko kaže da su svi oni kojima je oduzeta imovina posle Drugog svetskog rata tu imovinu stekli na legalan i na pošten način? Moj uvaženi kolega Žika Gojković je pričao o nekim tajkunima koji su se tokom devedesetih godina obogatili, dok je narod siromašio, dok je država krvarila, bila pod sankcijama, bombardovana itd. Gospodine Gojkoviću, to se dešavalo i posle Prvog svetskog rata.
Da li znate koja je bila aktuelna pesma, monstruozna pesma, ali zaista je istinita, koja je pevana u Srbiji neposredno posle završetka Prvog svetskog rata? "Nekom rat, nekom brat, ja ću liferant". Dok su srpski vojnici ginuli na Solunskom frontu, gospodine Gojkoviću i svi vi iz vladajuće koalicije, neko se i tada bogatio.
Milunka Savić, žena heroj iz Prvog svetskog rata, čuveni bombaš srpske vojske, da li znate kako je skončala svoj zemni život – kao čistačica klozeta u Beogradu. Do tada su neki kupovali fabrike, rudnike, hotele, pola one bivše Kraljevine Jugoslavije je bilo njihovo. Da li mislite da je sve to bilo na pravedan način, na moralan način, na legalan način?
Kolege iz SPO, namerno apostrofiram njih, jer oni su se nekako u javnosti najviše eksponirali kao zastupnici o restituciji, imovine koja je oduzeta posle Drugog svetskog rata, kažu da baštine tradicije Ravnogorskog pokreta i Jugoslovenske vojske u otadžbini generala Draže Mihajlovića.
Sada ću vam, gospodine Gojkoviću i vama, gospodine Čikiriz, pošto vi danas predstavljate tu partiju, izneti neke istorijske činjenice, pa vi na osnovu tih činjenica prosudite da li vi zaista u ideološkom smislu baštinite tradicije Ravnogorskog pokreta.
U rukama imam zapisnik Omladinske konferencije četničkih odreda jugoslovenske vojske na teritoriji Crne Gore, Boke i Sandžaka, održane u Šahovićima na dan 30. novembra 1942. godine. Prisutni su: izaslanik ministra vojske, mornarice i vazduhoplovstva generala Draže Mihajlovića, major Zaharije Ostojić; komandant četničkog odreda Jugoslovenske vojske u otadžbini na teritoriji Crne Gore, major Đorđije Lašić i komandand limsko – sandžačkih četničkih odreda major Pavle Đurišić.
Imam zaključke sa te konferencije. Evo kako glase neki od tih zaključaka: "Privatna svojina je zajamčena, a njen obim mora se ograničiti zakonom u opštem interesu. Zemlja pripada onom ko je obrađuje. Veliki privatni posedi moraju se ukinuti i staviti državi na raspoloženje. Ovo će državi olakšati potpuno rešenje agrarne reforme. Agrarno pitanje mora biti rešeno potpuno i pravično. Celokupna industrija mora biti u državnim rukama. Velika trgovina mora biti u državnim rukama, a mala u privatnim, pod kontrolom države. Privreda treba da bude izgrađena na principu državnog zadrugarstva. Trgovački poslovi, novčani i kreditni zavodi moraju biti u državnim rukama". U tački 10. ovih zaključaka se kaže: "Obavezno se moraju doneti zakon o ispitivanju porekla privatne imovine od 1918. godine do danas", dakle do 1942. godine, "i mora se doneti zakon o krivičnoj odgovornosti svih onih koji su doprineli na bilo koji način propasti države".
Šta hoću da kažem? Nije tačna teza, u istorijskom i političkom smislu, da su za nacionalizaciju posle Drugog svetskog rata bili samo partizani i samo komunisti. Gotovo identičan stav imala je i Jugoslovenska vojska u otadžbini. Zašto? Zato što je društvo Kraljevine Jugoslavije zaista bilo prepuno socijalnih i društvenih protivrečnosti kao što je i današnje društvo.
Onda je bilo previše bogatih, oni koji su bili, kako kaže Boris Tadić, bezobrazno bogati i oni koji su bili izuzetno siromašni. Za radikalne društvene reforme u Kraljevini Jugoslaviji bili su i komunisti i ravnogorci. Samo što su ravnogorci to hteli da izvrše u nešto blažoj formi, komunisti su to hteli da izvrše na revolucionaran način. Suštinski, u socijalnom pogledu, oni se nisu razlikovali, jer su i jedni i drugi, i partizani i ravnogorci, dolazili iz istog socijalnog miljea. Sve je to manje, više bio siromašan narod, koji je vapio za malo većim stepenom društvene pravde.
Osim toga, uzmite zapise vladike Nikolaja. Mnogo je kritičkih reči na društveni sistem Kraljevine Jugoslavije. Setite se njegovih reči: "O onima koji šest dana u nedelji misle na Kraljevinu Jugoslaviju, šest dana u nedelji čine bezbožna dela, a onda sedmi dan dolaze u crkvu i kaže pale debele sveće Bogu". Setite se njegovih reči. Šta će nas, kaže, Srbe Staljin da uči komunizmu? Pa mi smo svi odrasli u porodičnim zadrugama, gde je desetoro dece jelo iz iste činije.
Ovo sam rekao samo da bi malo promenio tu potpuno pogrešnu predstavu da su za ovakav stepen i za ovakav vid društvenih reformi bio samo jedan antifašistički pokret u Srbiji. Bio je i onaj drugi.
Šta je problem sa ovim predlogom zakona ako se usvoji? Praktično, ovaj predlog zakona će omogućiti da Vojvodina ponovo dođe u Nemačke ruke. Najveći deo zemljišnih poseda u Vojvodini,. Kad kažem Vojvodini, mislim i na Baranju, jer je i to bila Vojvodina, su u stvari držali Nemci. Ako ćemo da vraćamo imovinu koja je oduzeta posle Drugog svetskog rata, to znači da mi Vojvodinu isporučujemo ponovo u nemačke ruke. Oni su bili vlasnici velikih zemljišnih poseda, najkvalitetnijih kuća, pogona, fabrika, šuma, itd. Da bilo je i šuma u Vojvodini, ima ih i danas na Fruškoj gori, oko Vršca, itd.
Dakle, ako ćemo da vraćamo imovinu bez bilo kakve selekcije, onda to gospodo znači da mi Vojvodinu vraćamo u ekonomskom smislu pod okrilje Nemačke, a u dugoročnom pogledu, možda čak i u političkom smislu. Zašto ovo govorim? Danas je vlasnik ogromnih zemljišnih površina u Vojvodini jedan hrvatski tajkun, Ivica Todorić, vlasnik firme "Agrokor". Inače je kupio, recimo, čuvenu fabriku "Dijamant" iz Zrenjanina. Šta on radi? Od Nemaca, od nemačke firme "Fen" dobija nove traktore, potpuno nove traktore i onda ih bez naknade daje poljoprivrednicima u Vojvodini, a oni ima obavezu da za dve, pet ili deset godina to vrate, taj traktor vrate kroz određenu količinu poljoprivrednih proizvoda. Mislite li da se to slučajno radi?
Mi smo se nekad smejali da HDZ znači Hrvatska do Zemuna. Međutim, politikom svih vlada od 2000. godine, u ekonomskom smislu to zaista znači, jer su Hrvati u ekonomskom smislu zaista došli do Zemuna. Najkvalitetnije zemljišne površine danas u Vojvodini drže Hrvati. Ne znam da li to i jedna druga država na svetu dozvoljava, sem naše.
Inače, gospodin Ivica Todorić, za vašu informaciju, možda je i prijatelj sa nekim od ministara u aktuelnoj vladi, je 1971. godine osuđen zato što je učestvovao u onom čuvenom masovnom pokretu Hrvatske, tzv. MASPOK, a 1990. godine bio finansijer Tuđmanovog HDZ.
Što se tiče ovih navoda o žrtvama holokausta, prosto ne mogu da verujem da oni koji pričaju o tome ne poznaju elementarne istorijske činjenice. Srbija, žao mi je što gospodin Andrić nije tu, Srbija i srpski narod nisu učestvovali u holokaustu nad Jevrejima. Holokausta je bilo ali u režiji Nemaca i kad je u pitanju Srem, u režiji ustaša. Srbi nisu ubijali Jevreje.
Što se tiče ove famozne Uredbe, koju je pomenuo gospodin Andrić, ona je verovatno postojala, ali je ta Uredba doneta prosto zato što je manevarski prostor te srpske Vlade nacionalnog spasa generala Milana Nedića, bio jako sužen. Milan Nedić jeste potpisao tu Uredbu, ali ne iz ideoloških razloga, Nemci su u ideološkom smislu bili protiv Jevreja, hrvatske ustaše su u ideološkom smislu bile protiv Jevreja. Nedić u ideološkom smislu nije bio protiv Jevreja, preuzeo je funkciju predsednika te srpske Vlade nacionalnog spasa da bi od biološkog uništenja sačuvao srpski narod u centralnoj Srbiji, jer su mu Nemci jasno stavili ultimatum – ili ćeš da se prihvatiš da budeš predsednik te vlade, ili ćemo mi da taj ostatak, ostataka srpske države, da pustimo ustaše, arnaute i Bugare. Šta bi ostalo od Srbije da se taj čovek te funkcije, teške, nije prihvatio? Pa, verovatno ništa. Pitanje je da li bismo mi uopšte ovde danas sedeli i pričali o zakonu o restituciji?
Na kraju krajeva, hajde da otvorimo još jedno drugo pitanje. Da li će pojedini Jevreji u materijalnom smislu da odgovaraju zbog žrtava koje je zbog njihove politike pretrpeo srpski narod? Da li se sećate Madlen Olbrajt? Da li se vi sećate ko je bio komandant NATO pakta u vreme agresije 1999. godine? Ljudi koji su bili poreklom Jevreji. Imaju li oni neku obavezu prema Srbiji i prema srpskom narodu? Očigledno nemaju. Sve zahteve za obeštećenje Jevreja u Drugom svetskom ratu treba uspostaviti Nemačkoj, koja je okupirala Srbiju i treba ispostaviti aktuelnoj Hrvatskoj, koja je baštinik ustaške ideologije i to je Franjo Tuđman još 1990. godine otvoreno priznao- Po njegovim rečima Nezavisna država Hrvatska nije bila samo, kako je on rekao, kvinsliška tvorba i fašistički zločin, nego izraz povjesnih težnji hrvatskog naroda. Pa što to ne kažete Jadranki Kosor, koja kaže da joj je Hašim Tači najbolji prijatelj na svetu. Čovek koji je trgovao srpskim organima, to ne smete da joj kažete. Kažite im da je ova hrvatska država, koja danas postoji u ideološkom i političkom smislu naslednik Pavelićeve Nezavisne države Hrvatske. Njima ispostavite račun za obeštećenje Jevreja i Srba koji su ubijeni na teritoriji Nezavisne države Hrvatske.
Podsećam vas da je u vreme Drugog svetskog rata, ustaški barjak se vijorio i u Zemunu i u Surčinu i na Novom Beogradu i na Petrovaradinu. Nemojte te činjenice da zaboravljate.
Što se tiče onoga što je jutros govorio gospodin Varga, potpuno razumem njegovu poziciju pripadnika mađarskog naroda i njegov zahtev da se krivica za zločine koji su se nad Srbima dešavali u Vojvodini od strane mađarskih okupatora, postavi na individualnu ne na kolektivnu osnovu. Slažem se sa tim, ali zašto onda kad smo u pitanju mi, Srbi, se ne primenjuje taj isti princip? Mađari su individualno odgovorni, a mi Srbi smo kolektivno odgovorni. Mi treba da donosimo deklaraciju gde mi sami kažemo, jeste, mi smo kao narod odgovorni za ono što se desilo, ili ono što su nam rekli da kažemo da se desilo, a u stvari se nije desilo. Zašto ta selekcija? Pa, i mene, kao Srbina, bole srpske žrtve, kao što i gospodina iz SVM bole mađarske žrtve i to je potpuno normalno i to ne treba da se osuđuje.
Hajde da zauzmemo jedan princip koji onda važi za sve. Ili je individualna odgovornost generalna i odnosi se na sve, ili je kolektivna odgovornost generalna, pa se opet odnosi na sve. Ovde se postavlja pitanje, kao što je rekao i Dejan Mirović, principa pravne sigurnosti.
Izvinite, gospodo, zašto bi moja deca, zašto bi vaša deca, zašto vaši unuci trebali da budu odgovorni za nešto što se desilo pre 70 godina? Koji je osnovni vid restitucije po ovom zakonu? Formalno, to je naturalna restitucija, ali ako uzmete član 18. Predloga zakona, videćete da se u 10 tačaka normiraju izuzeci od naturalne restitucije. Ova deseta tačka je čak potpuno maglovita, kaže – u drugim slučajevima utvrđenim ovim zakonom, šta to znači?
To znači, da je finansijska restitucija primarna. Izvinite, zašto da ja odvajam od usta svoje dece, ili vi od vaše, da nešto što je navodno bila nepravda, a desila se pre 70 godina? Znači, mi ćemo jednu nepravdu, a pitanje je da li je u svim slučajevima bila nepravda, da ispravljamo tako što ćemo da prouzrokujemo još veću nepravdu. Da li građani Srbije nemaju ništa pametnije da rade, nego da ispravljaju krive Drine, čiji je bio hotel, rudnik, ili 100 hektara zemlje 1945. godine? Mislim da Srbija ima i te kako prečih poslova i prečih briga.
Na kraju krajeva, gospodine Đeliću, zaista mi nije jasno kako mislite da sprovedete ovaj zakon i kako mislite da sprovedete zakon o javnoj svojini u državi koja apsolutno nema uređen katastar? Mi danas imamo na hiljade sporova između privatnih lica zbog neuređenog katastra. Tuže se ljudi, ogromne parnice se vode, parnice traju po 10, 20, 30 godina, ljudi ne mogu da ustanove šta je čije. I vi, umesto da prethodno uredite katastar, vi se spremate da donesete zakon o javnoj svojini i zakon o restituciji. Kako mislite da ga sprovedete? Vrlo teško.
U Vojvodini imate situaciju da je postojao sistem zemljišnih knjiga i taj sistem je bio dobar. Nekome je palo na pamet da to ukida. U nekim opštinama u Vojvodini imate dvojni sistem vođenja evidencija nepokretnosti. Za neka sela je merodavna zemljišna knjiga, za jedan drugi deo opštine su merodavne katastarske knjige i vrlo često te dve evidencije nepokretnosti nisu jedna sa drugom u skladu. Država još uvek ne zna šta je njeno. Pokrajina ne zna šta je njeno. Opština ne zna šta je njeno, u smislu nepokretnosti.
U situaciji kad se ne zna šta je čije, vi donosite zakon o restituciji o javnoj svojini. Ostaće mrtvo slovo na hartiji, jer nisu prethodno sprovedeni neki drugi zakoni i nisu doneti neki drugi zakoni koji su obavezno morali da budu doneti. Da ne kažem da je predlog zakona u pravničkom smislu potpuno loš. Zamislite šta piše u članu 3, ja nisam mogao da verujem: Član 3. stav 1. tačka 1. kaže: "pod imovinom se podrazumevaju oduzete pokretne i nepokretne stvari, kao i oduzeta preduzeća". Onda ste mogli da stavite još jedan zarez, pa – kao i oduzete šume, pašnjaci, livade, šupe, kokošinjci, hoteli, itd. Čemu ovakvo nabrajanje?
Drugo, definicija imovine nije tačna. Ovde sede ljudi koji su pravnici, advokati, itd. Imovina je, gospodine Đeliću, skup prava i obaveza, a ne skup pokretnih i nepokretnih stvari. To u nekom nejelementarnijem pravničkom smislu nije tačno.
Zaista mi nije jasno kako je moguće da ste podneli amandman kojim navodno sprečavate da korisnici prava na restituciju budu lica koja su pripadnici okupacionih snaga koje su delovale na teritoriji Republike Srbije za vreme Drugog svetskog rata, a koji su strani državljani? Gospodine Đeliću, da li je vama poznata jedna elementarna istorijska činjenica – kada je trajao Drugi svetski rat, oni koji su pripadali SS jedinicama i jedinicama Vermahta na teritoriji Vojvodine nisu bili državljani nemačkog Rajha, nego državljani Kraljevine Jugoslavije. Po ovom vašem amandmanu, oni i njihovi naslednici imaće pravo da im se vrati oduzeta imovina. Ja sam jutros rekao, u polemici sa gospodinom Vargom – zloglasna sedma SS divizija "Princ Eugen" koja je u leto 1942. godine izvršila masovne zločine na Kozari je bila sačinjena od pripadnika Nemaca iz Vojvodine, tzv. Folksdojčera. U vreme kada su ubijali srpske žene i decu na Kozari, oni nisu bili nemački državljani nego državljani Kraljevine Jugoslavije odnosno, posle toga, Demokratske Federativne Jugoslavije, Federativne Narodne Republike Jugoslavije, itd. Šta to znači? Da će oni ili njihovi naslednici imati pravo da im se vrati ta, kako vi kažete, nepravedno oduzeta imovina?
Čak i da nema tog vašeg amandmana, čak i da je ostala formulacija iz Predloga zakona, lice koje je bilo pripadnik okupacionih snaga koje su delovale na teritoriji Republike Srbije za vreme Drugog svetskog rata, šta mislite, kako će taj službenik u agenciji za restituciju to moći da dokaže? Jedino ako slučajno sazna. Jel znate vi nekog čoveka koji je pripadao okupacionim snagama, ili njegovog naslednika, koji će u zahtevu za restituciju da kaže – Molim da mi se vrati 50 hektara zemlje, znate, ja sam u vreme Drugog svetskog rata bio pripadnik SS jedinice. Ko će to da kaže? Neće niko. Kako će agencija moći da sazna za tu činjenicu? Sasvim slučajno. Drugačije ne. Zašto? Zato što je postupak za vraćanje oduzete imovine po ovom predlogu zakona upravni postupak. Kakav je upravni postupak? Jednostranački. Nema druge stranke u postupku. Šta mislite, koliko će biti tih, uslovno rečeno, savesnih i moralnih ljudi koji potražuju svoju imovinu, a koji će da kažu – znate, moj deda je za vreme Drugog svetskog rata ubijao Srbe? Takvih nema. A tamo neki službenik u toj vašoj agenciji za restituciju moći će samo pukim slučajem da za to sazna, jer je prošlo 70 godina. Mnoge stvari nisu otkrivene. Mnoge stvari se još uvek drže u tajnosti.
Gospodin Dejan Mirović vas je lepo podsetio na jednu činjenicu, kako je moguće da tom vašem javnom slušanju o ovom predlogu zakona prisustvuje nemački ambasador? Kako ne prisustvuje španski ambasador? Ili irski? Ili francuski? Nego baš nemački. Imaju li Nemci nekog interesa u celom ovom zamešateljstvu zvanom restitucija? Imaju. I te kakvog interesa, političkog i ekonomskog.
Donošenjem statuta Vojvodine, donošenjem zakona o javnoj svojini, donošenjem zakona o restituciji, donošenjem niza podzakonskih propisa, vi, gospodo iz Vlade, vaskrsavate Austrougarsku, Nemačko carstvo i Vojvodinu kao severni deo Srbije ponovo gurate u nemačke ruke. To je sada sasvim jasno. Šta će ostati od ove i ovakve Srbije sa ovakvim zakonima?
Dakle, SRS je najodlučnije protiv donošenja zakona o restituciji iz ideoloških, iz pravnih, iz političkih, iz ekonomskih razloga, zato što smo nacionalna i državotvorna stranka.

Još samo kada biste mi rekli, gospodine Novakoviću, da li na izlaganje gospodina Gojkovića ili gospodina Andrića.
Što se tiče izlaganja gospodina Gojkovića, moj uvaženi kolega me apsolutno nije razumeo. Dakle, nije sporno da je u Beogradu ubijen jedan Nemac. Nije sporno da su Nemci vršili odmazdu jedan za sto. To niko ne dovodi u pitanje. To su opšte poznate činjenice.
Kažem vam da niste u pravu što se tiče socijalne filozofije Ravnogorskog pokreta. Vi smatrate da je Draža Mihajlović bio za to da se u društvenom smislu očuva ono stanje koje je postojalo 6. aprila 1941. godine. Nije bio za to, bio je protiv toga. Bio je za društvene reforme. Bio je za nacionalizaciju. Bio je za radikalnu agrarnu reformu.
Na kraju krajeva, merama nacionalizacije nisu pribegavali samo komunisti u Jugoslaviji i u istočno-evropskim zemljama. Merama nacionalizacije, raznih vidova nacionalizacije su pristupale i Velika Britanija i Nemačka i Francuska, itd.
Era liberalnog kapitalizma je napuštena tridesetih godina sa ekonomskom politikom i ekonomskom filozofijom Džona Majnarda Kejnza. Ta politika je izvukla zapadne države iz velike ekonomske krize krajem dvadesetih i početkom tridesetih godina. Država je počela da se meša u privredni život. Nije to bio nikakav specifikum komunističke Jugoslavije.
Što se tiče onoga što je rekao gospodin Andrić, reč holokaust na jevrejskom znači – žrtva paljenica. Dakle, žrtva holokausta je ovaj ko je ubijen u holokaustu. Ako je holokaust oduzimanje imovine, onda su najveće žrtve holokausta građani Srbije koji su bestidno opljačkani i od 2000. godine do danas, a u tome je, gospodine Andriću, izvinite, učestvovala i vaša partija, jer ako je holokaust oduzimanje imovine Jevrejima, šta je onda prodaja šećerane za tri evra? I to je holokaust.

Dame i gospodo narodni poslanici, da ne bi bilo nikakve zabune, niko ne dovodi u pitanje ni kao stranka, ja kao čovek, kao roditelj, duboko žalim za svim Jevrejima i uopšte za svim nevinim ljudima, bez obzira na naciju i veru, koji su ubijeni u Srbiji za vreme Drugog svetskog rata.
Ono što pokušavam da vas ubedim gospodine Andriću, holokausta je bilo, ali u holokaustu Srbi nisu učestvovali. Holokaust je izveden u režiji Nemaca, kao što je u režiji Nemaca holokaust izveden i u Nemačkoj i u Mađarskoj i u severnoj Italiji i u Rumuniji i u Bugarskoj i u Poljskoj. Gde god je nemačka okupaciona čizma kročila, oni su vodili istu politiku.
Nedić, koliko znam, u ideološkom smislu nije imao ništa zajedničko sa fašizmom. Čovek se našao u jednoj takvoj poziciji da su mu u junu 1941. godine u eksploziji na Smederevskoj tvrđavi poginuli sin, snaha i unuk. Čovek je ostao bez porodice. Stavljen je pred ultimatum – ili ćeš se prihvatiti da bude predsednik te vlade ili više neće biti Srbije i srpskog naroda.
Vi koji ste toliki zagovornici antifašizma, gospodine Andriću, zašto danas podržavate NATO pakt, par ekselanas fašističku organizaciju?
(Ivan Andrić, sa mesta: Replika.)