Daću sve od sebe, gospodine Bečiću.
Dame i gospodo narodni poslanici, mi smo na terenu autentičnog tumačenja zakona. Autentično tumačenje zakona ima snagu zakona. Postupak za davanje autentičnog tumačenja zakona je propisan Poslovnikom u članu 194. i u članu 195. U kontekstu autentičnog tumačenja zakona krajnje je deplasirano pričati o tome kako Narodna skupština treba da kontroliše Vladu. Postoje Ustavom, zakonom i Poslovnikom propisani mehanizmi kako narodni poslanici kontrolišu izvršnu vlast, ali mi sada nismo na terenu kontrole izvršne vlasti. Mi smo na terenu autentičnog tumačenja zakona.
Kao predsednik Odbora ja sam imao obavezu da Vladi uputim radi davanja mišljenja predlog za autentično tumačenje člana 13. stav 3. tačka 5. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Na pisarnici Vlade, a ne na pisarnici Ministarstva prosvete, kao što je rekao jedan poslanik bivšeg režima, dopis Narodne skupštine je zapremljen 21. januara. Procedura u Vladi nije ni malo jednostavna. Dakle, to stigne Ministarstvu prosvete, Ministarstvo prosvete pripremi mišljenje, onda to ide Republičkom sekretarijatu za zakonodavstvo, a sa Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo ide na resorni odbor Vlade koji se bavi pitanjima prosvete i tek onda dolazi na sednicu Vlade. Sada ima ovde, čini mi se, nedovoljno učenih poslanika u smislu poznavanja Poslovnika, pa ne znaju kako to izgleda.

Dakle, ne sastane se Vlada odmah, pa da mišljenje. Evo, sam da objasnim gospodinu Pavićeviću, pošto izgleda ne razume najbolje ovu materiju.
Dakle, gospodine Pavićeviću, dođe na pisarnicu Vlade, pa onda ide Ministarstvu prosvete, pa onda ide Republičkom sekretarijatu za zakonodavstvo, pa onda ide Odboru za prosvetu Vlade, pa tek onda ide na sednicu Vlade. I zaista je Vlada u rekordnom kratkom roku od 21. januara do 2. marta uspela da završi ceo ovaj postupak, a Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo da završi taj posao 18. marta. Kada pitate ko je kriv, pitajte koleginicu koja sedi ispred vas. Ona je kriva.

Dame i gospodo narodni poslanici, poslednji koji treba da nam drže lekcije o poštovanju rokova su poslanici bivšeg režima, i gospodin Pavićević i gospođica Jerkov. U vreme vladavine DS, nekoliko godina ova država nije imala konstituisan Ustavni sud, koji je, izvinite, ipak malo važnija institucija od Nacionalnog prosvetnog saveta. Bili smo država koja je imala gospođu Natašu Mićić kao vršioca dužnosti predsednika Republike i to je trajalo ne znam ni ja više koliko.          
Dakle, napravili ste haos u ovoj državi sa institucijom predsednika Republike, sa institucijom Ustavnog suda. Isporučivali ste ljude u Haški tribunal bez bilo kakvog ustavnog i zakonskog osnova. I sada vi kažete – zamislite, beskrajno dugo se čeka od 21. januara do 2. marta. A kada pet godina nemate Ustavni sud, onda to nije beskrajno dugo. Kada nekoliko meseci imate ili godinu dana, koliko je bila gospođa Mićić vršilac dužnosti predsednika Republike, vi ste se sprdali sa ovom državom. To nigde u demokratskom svetu nema, da godinu dana vam neko bude vršilac dužnosti predsednika Republike zato što stranke bivšeg DOS-a nisu mogle da se dogovore koji im je kandidat. Sada zamislite, desiće se smak sveta zato što, navodno, predsednik Odbora koji se bavi pitanjima prosvete beskrajno dugo čeka od 21. januara do 2. marta da stigne mišljenje Vlade, koje je obavezno po članu 195. Poslovnika.

Mi smo našu proceduru, jednostavno, sproveli do kraja. To što nemamo konstituisan Nacionalni prosvetni savet, krivi ste, gospođice Jerkov, vi. Što je bilo do nas, što je bilo do Vlade i što je bilo do ove Narodne skupštine, mi smo uradili. Ali, vi umesto da se bavite pitanjem Nacionalnog prosvetnog saveta, vi ste se bavili isterivanjem veštica.

Dame i gospodo narodni poslanici, i te kako ima veza ovo jedno sa drugim zato što je Demokratska stranka ostavila u političko nasleđe SNS jednu ruinu od države u kojoj niste imali Ustavni sud, u kojoj niste imali mesecima predsednika Republike, u kojoj su se dešavala bezakonja koja se ne mogu videti ni u jednoj demokratskoj državi. Ta bezakonja se nažalost i danas mogu videti na teritoriji AP Vojvodine i protagonista te politike je ponovo ta ista Demokratska stranka.
Što se tiče gospodina Pavićevića, on se u sve razume, samo se ne razume u to sa čije izborne liste je izabran u Narodnu skupštinu. Izabrani ste sa liste Demokratske stranke i sad vi možete od toga da se perete, da se branite, da to ne priznajete, sve možete da radite ali to je činjenica.
Dakle, vi ste svoje ime i prezime stavili na listu Demokratske stranke. Za vreme Demokratske stranke nismo imali Ustavni sud, za vreme Demokratske stranke nismo imali predsednika Republike, za vreme Demokratske stranke izvršena je pljačkaška privatizacija, jel vas neko terao da idete na listu te partije? Nije. To je bio vaš izbor. Sada morate da ponesete svoj politički teret. Taj teret ste sami sebi stavili na leđa. Nije vam stavio niko iz SNS.
Gospođica Jerkov je upravo napustila salu. Ona je primetila, sada je sama rekla, ona je primetila 19. decembra da ova udruženja nisu predložila kandidate koje, po njenom mišljenju treba da predloži. Sada je moje pitanje – a šta je ona sad čekala od 19. decembra do 15. januara? Ko je kriv za to? Aleksandar Vučić, Odbor za ustavna pitanja? Ko? Na to pitanje još do sada nismo dobili odgovor.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao što je rekao i moj uvaženi kolega Orlić, za sistem visokog obrazovanja u Republici Srbiji nije nastala bilo kakva šteta zbog činjenice da ćemo mi u martu mesecu izabrati članove Nacionalni savet za visoko obrazovanje.
Ako ste malo pratili izlaganje kolega iz bivšeg režima, oni su uglavnom imali primedbe na formalnu stranu ovog postupka, odnosno na činjenicu da je prethodnom Nacionalnom savetu za visoko obrazovanje istekao mandat 29. decembra 2014. godine. Čisto hronološki posmatrano, to je tačno. Kod prekoračivanja rokova se uvek postavlja i ono drugo pitanje – da li je zbog toga nastupila bilo kakva šteta po sistem visokog obrazovanja u Republici Srbije, da li je nastupila šteta po bilo koji univerzitet u Republici Srbiji, bio njegov osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina Vojvodina ili neki privatni osnivač, da li je nastupila šteta za bilo koji fakultet u Republici Srbiji i, ono što je najvažnije, da li je nastupila šteta po studente koji studiraju na našim visokoškolskim ustanovama? Koliko znam, nije. Dakle, nastava se odvija redovno, ispiti se odvijaju redovno i tu nikakvih problema nema.
Što se tiče opaski, vezano za to da u sistemu visokog obrazovanja postoje određeni problemi, samo želim da podsetim kolege iz bivšeg režima da nije SNS bila ta koja je 2005. godine glasala za Zakon o visokom obrazovanju. Dakle, Zakon o visokom obrazovanju je, kao i mnogi drugi zakoni, nasleđen iz prethodnog perioda. Ubeđen sam da ministar Verbić čini sve što je do njega i u tome ima punu podršku narodnih poslanika SNS da se problemi koji postoje u visokom obrazovanju Republike Srbije prevaziđu. Ti problemi ne mogu da se prevaziđu preko noći. Potrebna su sistemska rešenja. Sistemska rešenja iziskuju određeno vreme.
Ne prihvatamo odgovornost za nešto za šta nismo krivi. Te 2005. godine i kasnije mnogi umni ljudi u Republici Srbiji ukazivali su na to da u Zakonu o visokom obrazovanju, koji je, koliko se sećam, donet prilično ishitreno, bez dovoljno konsultacija sa akademskom zajednicom u Srbiji, da su i tada mnogi umni ljudi upućivali brojne prigovore na njegovu sadržinu. Zakon je takav kakav jeste. Mi ćemo učiniti sve, kao narodni poslanici, verujem da će u tome učestvovati Vlada Republike Srbije i resorno ministarstvo, da se problemi koji postoje u sistemu visokog obrazovanja prevaziđu.
Što se tiče onoga o čemu je govorio gospodin Vladimir Pavićević, gospodin Pavićević uvek ima potrebu da, kad god se na dnevni red Narodne skupštine, na bilo koji način, postavi pitanje visokog obrazovanja, bile to izmene Zakona o visokom obrazovanju ili, kao sada, izbor članova Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, se poziva na neke kategorije koje ne postoje u pozitivnom pravu Republike Srbije, kao što je kategorija akademske čestitosti i da onda upućuje otrovne političke strele, pre svega, na račun SNS, aludirajući na nekakve plagijate. Verovatno misli na onu iskonstruisanu priču i izmišljotinu, vezano za ministra unutrašnjih poslova gospodina Nebojšu Stefanovića, da je njegova doktorska disertacija plagijat, što smo mi ovde u Narodnoj skupštinu, u plenarnoj sednici, na sednici resornog odbora, argumentovano dokazali da nije tačno.
Naravno, ono što je rekla gospođica Aleksandra Jerkov - šta vi u SNS znate o visokom obrazovanju, vi ujutru se probudite i steknete doktorat, ili ujutru rano poranite pa doktorirate. Ja mislim da je to velika uvreda za poslaničku grupu SNS u kojoj sedi priličan broj profesora univerziteta, redovnih, vanrednih, doktora nauka. Mislim da gospođa Aleksandra Jerkov nije neko ko treba da nam drži lekcije o tome koliko poslanička grupa SNS ima naučnu težinu i koliko je kompetentna da na odgovarajući način proceni kvalitet procenjenih rešenja, odnosno kvalitet kandidata koji su predloženi i od strane Konferencije univerziteta Srbije i od strane Konferencije akademije strukovnih studija i od strane Vlade Republike Srbije i od strane Vlade AP Vojvodine.
Ono što, takođe želim da istaknem, to je da kada govorimo o članovima, odnosno kandidatima za članove Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, ja mogu da kažem u ime Vlade Republike Srbije i da branim predlog Vlade Republike Srbije da je Vlada predložila najbolje moguće kandidate. Ne dovodim uopšte u pitanje činjenicu da su tako postupili i drugi ovlašćeni predlagači i lično mislim da u predloženim imenima ništa nije sporno. Manje više, zastupljene su skoro sve naučne oblasti i skoro sve naučne discipline. Nisam razumeo opasku kolege Pavićevića da nije čuo da je bilo ko od 21 jednog kandidata rekao nešto o problemima u sistemu visokog obrazovanja, da niko ništa nije rekao o plagijatima, da niko ništa nije rekao o svim onim temama koje se tuču univerzitetskog života u Republici Srbiji. Ja mislim da takva ocena apsolutno ne stoji.
Na kraju krajeva ako malo iščitate biografije predloženih kandidata, a posebno biografije kandidata koje je predložila Vlada Republike Srbije, videćete da su to zaista eminentni naučnici koji iza sebe imaju brojne udžbenike, monografije, objavljene naučne i stručne radove, da su to ljudi koji se godinama bave naučno nastavnim radom na našim univerzitetima.
Činjenica da se tu ljudi nisu upuštali u dnevnu politiku i da nisu hteli da stanu na stranu pojedinih dežurnih kritičara Vlade Republike Srbije i onih koji su, prosto, iz dnevno političkih razloga izmislili priču o tome da je gospodin Nebojša Stefanović plagirao svoj doktorat, a mi smo ponavljam to još jednom, to dokazali da to nije tačno, da sada zbog toga ti ljudi ne treba da budu izabrani, odnosno da se dovodi u pitanje njihova naučna kompetentnost i njihova zasluga da budu izabrani za članove Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje.
Ako malo pogledate i ove datume, ja moram da primetim u Izveštaju Odbora za obrazovanje, nauku, tehnološki razvoj i informatičko društvo, koji je potpisala gospođica Aleksandra Jerkov, da li svesno ili nesvesno, postoji jedna greška. Naime, Vlada Republike Srbije je svoj zaključak kojim predlaže članove Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje utvrdila 31. decembra 2014. godine, a ne 5. januara 2015. godine. Uopšte, ako pogledate ove datume ko je predlagao kandidate, odnosno kako je hronološki tekao redosled predlaganja kandidata od strane ovlašćenih predlagača, videćete da su apsolutno svi ovlašćeni predlagači svoje kandidate dali u toku decembra meseca 2014. godine. Sada reći odgovorna je Vlada Republike Srbije zato što je probijen rok, je u najmanju ruku nekorektno.
Dakle, Vlada AP Vojvodine je svoj predlog dala 10. decembra, ovi ostali su takođe dali u toku decembra meseca. Vlada Republike Srbije je to učinila 31. decembra 2014. godine. Dakle, svi ovlašćeni predlagači su to učinili u toku decembra meseca 2014. godine i odgovornost za probijanje roka, koji kao što sam rekao, nije proizveo bilo kakvu štetu po sistem visokog obrazovanja u Republici Srbiji. Dakle, svaljivati celokupnu odgovornost na Vladu Republike Srbije je u najmanju ruku nekorektno, a posebno imajući u vidu činjenicu da je Vlada u tom periodu ispred sebe imala veoma teške zadatke i da se bavila rešavanjem problema koji u Srbiji nisu godinama rešavani.
Sada izvući iz celokupnog konteksta rada Vlade samo jedno pitanje, a to je predlaganje kandidata za Nacionalni savet za visoko obrazovanje je neumesno, mogu da kažem čak i politički bezobrazno, imajući u vidu činjenicu da takvi napadi, da takve kritike dolaze upravo od strane onih koji su Vladi Republike Srbije samo jedno pitanje, a to je predlaganje kandidata za Nacionalni savet za visoko obrazovanje je neumesno, mogu da kažem čak i politički bezobrazno, imajući u vidu činjenicu da takvi napadi, da takve kritike dolaze upravo od strane onih koji su Vladi Republike Srbije ostavili izuzetno teško političko i ekonomsko nasleđe, pa između ostalog veoma teško nasleđe kada je u pitanju sistem visokog obrazovanja u Republici Srbiji.
Ono što radi bivši režim i evo danas, na ovoj sednici, to je da on prosto zahteva od narodnih poslanika, pre svega od narodnih poslanika SNS da na prečac počnu da pate od amnezije i da zaborave kako su u stvari problemi u visokom obrazovanju nastali. Ako malo pratite ono što govore glasnogovornici bivšeg režima, bez obzira da li su narodni poslanici ili su bivši ministri ili su bivši predsednici država ili su bivši predsednici vlada itd. ili su na kraju krajeva i sada na vlasti u AP Vojvodini, videćete da oni odgovornost za celokupno stanje u visokom obrazovanju prebacuju na Vladu koju vodi gospodin Aleksandar Vučić.
Sada su Aleksandar Vučić, Vlada Republike Srbije i SNS odgovorni i za probleme u akreditaciji i za probleme koji su vezani za kvalitet naučnih radova i za činjenicu da postoje određeni problemi na nekim privatnim univerziteti, odnosno privatnim fakultetima. To jednostavno nije tačno. Poslanička grupa SNS takvu ocenu apsolutno ne prihvata. Dakle, zatekli smo jedno teško stanje. To teško stanje pokušavamo da popravimo i jedan korak u rešavanju tog teškog stanja jeste i izbor članova Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, dakle Narodna skupština i nema potrebe da poslanici bivšeg režima plaši akademsku zajednicu u Srbiji, da plaše građane Srbije, da plaše studente da će se desiti ne znam ni ja kakva katastrofa zbog toga što ćemo mi za koji dan izabrati članove Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje.
Dakle, mi ćemo to da uradimo. Visoko obrazovanje će u Srbiji da funkcioniše, a to da postoje problemi, to niko ne dovodi u pitanje, ali kao što problemi u visokom obrazovanju postoje u Srbiji, oni postoje u manje-više svim evropskim država. Postoje i u onim država koje su znatno pre Srbije prešle na „bolonjski“ sistem visokog obrazovanja i tamo se javljaju brojni problemi i tamo se javljaju brojne nedoumice oko toga da li je bio bolji stari ili novi sistem, kako da se određeni problemi prevaziđu. Sada, reći da je Srbija jedina zemlja u Evropi u kojoj postoje problemi u visokom obrazovanju je naprosto netačno.
Imali ste pre izvesnog vremena situaciju da je, ako se ne varam, jedan visoko rangirani nemački političar podneo ostavku zato što je neko procenio da je bilo problema u njegovom naučnom radu.
Zašto bi sada Srbija bila jedina zemlja u Evropi po mišljenju gospodina Pavićevića u koje postoje problemi u visokom obrazovanju?
(Vladimir Pavićević, s mesta: A naš?)
Gospodin Pavićević, kaže – a naš. Verovatno misli na Nebojšu Stefanovića. U Nemačkoj je dokazano gospodine Pavićeviću, da se radi o plagijatu, a ovde nije dokazano….

…. ovde ste vi, evo obraćam se vama gospodine Arsiću. Ovde ste vi, gospodine Pavićeviću, vaši mentori i vaši istomišljenici na nepune četiri stranice papira A4 od kojih je na jednoj polovini stranice stajala nekakva velika fotografija neke učionice sa velikom tablom, dakle, na faktički tri lista papira pokušali da dokažete da je gospodin Nebojša Stefanović plagirao svoju doktorsku disertaciju i onda ste se pozvali navodno na mišljenje nekih renomiranih naučnika i onda kada smo pogledali biografije tih naučnika tzv. naučnika i eminentnih istraživača, mi smo ustanovili da je jedan, ako se ne varam, asistent, jedan uopšte nema veze sa visokim obrazovanjem, sem što je nekada završio fakultet i sada su navodno ti ljudi kompetentni da procene da li je doktorska disertacija Nebojše Stefanovića plagirana ili ne.

Mi smo dokazali da nije plagirana. Na kraju krajeva, nezavisna komisija je dokazala da to nije tačno i u tom smislu te vaše otvorene strele koje upućujete gospodinu Stefanoviću, koje upućujete Srpskoj naprednoj stranci su već pomalo deplasirane.

Ja razumem da vi pokušavate da izgradite na tome jedan deo svoje političke karijere, ali čini mi se da vam to baš ne polazi za rukom. Moraćete da pribegnete nekoj novoj izmišljotini, ali kada budete drugi put nešto izmislili, potrudite se makar da to ima bilo kakvog smisla, odnosno da malo pojačate tu svoju argumentaciju, jer argumentacija koju ste izneli vezana za gospodina Nebojšu Stefanovića nije valjala ništa i kao što je rekao i predsednik Vlade i predsednik Srpske napredne stranke, Aleksandar Vučić - ja gluplju argumentaciju da je nešto plagijat zaista nisam čuo.

Dame i gospodo narodni poslanici, prvo, nije tačno i stalno vi, gospodine Pavićeviću, ponavljate tu jednu neistinu, da je na Odboru dokazano da je doktorska disertacija Nebojše Stefanovića plagijat.
Sada želim i pred drugim narodnim poslanicima i građanima Srbije da kažem da tako nešto nije dokazano. Vi ste pokušali to da dokažete, ali vam to jednostavno nije pošlo za rukom.
Ono što takođe prećutkujete, ali to radite zato što vi u stvari druge argumente i nemate, to je da kažete da je pri Megatrend univerzitetu formirana komisija koja je ocenjivala verodostojnost i originalnost doktorske disertacije Nebojše Stefanovića i da je predsednik te komisije bio redovni profesor, ako se ne varam, Ekonomskog fakulteta u Subotici, državnog fakulteta, ne privatnog fakulteta, ne Megatrend univerziteta. Dakle, neko je van Megatrend univerziteta i to redovni profesor Ekonomskog fakulteta čitao doktorsku disertaciju zajedno sa svojim drugim kolegama i podneo izveštaj u kome vrlo jasno stoji da je doktorska disertacija urađena na valjan način u skladu sa zakonom, u skladu sa propisima univerziteta, u skladu sa univerzitetskim običajima i da u toj doktorskoj disertaciji nema apsolutno ničega spornog.
Uz svo dužno poštovanje tih mladih ljudi, kako vi kažete, koji su se bavili verodostojnošću doktorske disertacije Nebojše Stefanovića, prvo, ti ljudi nisu kompententni za materiju kojom se…

…. doktorska disertacija bavila, a i ono što smo mogli da pročitamo je bilo prilično tanko, tu nije bilo kakvih argumenata i ono što želim da kažem na kraju, vi u stvari niste napadali Nebojšu Stefanovića, vi ste preko Nebojše Stefanovića i te lažne priče o plagijatu njegove doktorske disertacije u stvari napali Aleksandra Vučića kao što napadate nekoga od nas…

Dame i gospodo narodni poslanici, prvo, nema nikakvog sukoba i nema nikakvog razmimoilaženja između mog uvaženog kolege Orlića i mene. Dakle, imamo potpuno usaglašene stavove vezano za izmišljotine oko navodnog plagijata gospodina Nebojše Stefanovića i po tom pitanju nema nikakve razlike.
Ali, gospodine Pavićeviću, nešto mnogo važnije. Kada citirate i kada se pozivate na Poslovnik iz 1922. godine, morate da znate da se država tada zvala Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. Da li to znači da ste vi za monarhističko uređenje ove države, da država prestane da bude republika i da postane kraljevina? Da li ste za to da kralj u Srbiji bude vaš partijski šef Zoran Živković, pošto je prethodno bio predsednik Vlade i sada mu verovatno u biografiji fali da postane i kralj? Ako ste spremni da ga krunišete za kralja, krunišite ga, ali, verujte, podršku u narodu za to nemate.
Što se tiče knjige koju ste hteli da poklonite ili koju ćete pokloniti mom kolegi i prijatelju Zoranu Babiću, kad već pominjete knjige i kad se već pozivate na akademsku čestitost, hajde onda budite istinoljubivi do kraja. Vladimir Dedijer nije prvo napisao „Nove priloge za biografiju Josipa Broza Tita“, nego je prvo napisao „Priloge za biografiju Josipa Broza Tita“ i to što ste rekli, tražio je od Tita dozvolu dok je Tito bio živ, a „Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita“ su objavljeni, ispravite me gospodine Pavićeviću, evo ja sada nemam knjige ispred sebe, ja sada ništa ne čitam, pričam iz glave, objavila je izdavačka kuća „Otokar Keršovani“ iz Rijeke 1981. godine kada je Tito umro. Vladimir Dedijer je u „Novim prilozima za biografiju Josipa Broza Tita“ potpuno revidirao stavove o Josipu Brozu Titu iz vremena kada je Josip Broz bio živ.
Nemojte da idete tim putem da jedno govorite kada ste na vlasti, a drugo da govorite kada ste u opoziciji. Jedno je kad je neko živ i drugo kad neko nije živ, taj put nije dobar.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja nisam do kraja shvatio koju u stvari knjigu gospodin Pavićević hoće da pokloni gospodinu Babiću, da li priloge za biografiju Josipa Broza Tita, ja sam malo stariji čovek, gospodine Pavićeviću, pa ne vidim na daljinu koju knjigu pokazujete, ili nove priloge za biografiju Josipa Broza Tita, da li onu knjigu kada je Tito bio živ ili onu knjigu kada je Tito umro?
(Vladimir Pavićević, s mesta: Kada je umro.)
Dobro. Hoću da kažem jednu mnogo ozbiljniju stvar. Vi gospodine Pavićeviću imate dvostruke standarde, a sada ću reći i zašto. Vi ste jedan od potpisnika apela za zaštitu prava jedne bivše profesorke Fakulteta bezbednosti u Beogradu, koja je napisala udžbenik Bezbednost 1 i 2. Neću da spominjem njeno ime, gospođa je u godinama, znate vi o kome se radi. U toj knjizi se između ostalog navodi da su Srbi, citiram, sprovodili seksualni terorizam u BiH u svrhu etničkog čišćenja i protiv te knjige je reagovao Savez logoraša Republike Srpske i Svetska organizacija Roma, a vi ste potpisali apel protiv odluke Senata Beogradskog univerziteta da se dotičnoj gospođi profesorki ne produži radni vek za još tri godine, što Zakon o visokom obrazovanju dozvoljava u izuzetnim situacijama.
Još jedna stvar, ta ista gospođa, po informacijama koje ja imam, a vi me ispravite ako grešim, je napisala delo koje se zove Hrestomatija rata, u kome imate veličanje s jedne strane OVK, a s druge strane blaćenje borbe srpskog naroda u Krajini i u Republici Srpskoj da bi se posle ispostavilo da je protiv te iste gospođe u inostranstvu pokrenuta tužba zbog plagijata, jer je dokazano da u toj njenoj Hrestomatiji rata ima delova knjiga drugih autora koji su navedeni bez bilo kakvih citata.
Vi sada branite jednu takvu osobu, a ovamo se predstavljate da ste akademski čestit i prozivate kandidate za članove Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje zašto nisu stali na vašu stranu da napadnu Nebojšu Stefanovića ili, drugim rečima, zašto se nisu pridružili vama.

Dame i gospodo narodni poslanici, slažem se sa onim što je rekao gospodin Pavićević, da je parlamentarna monarhija deo srpske istorijske i političke tradicije, i to je tačno. Ali, ja sam tražio, gospodine Pavićeviću, odgovor od vas - da li se vi zalažete da Srbija bude republika ili da bude monarhija? Na to pitanje nisam dobio odgovor, ali to sad nije bitno.
Ono što je mnogo bitnije, to su ti vaši dvostruki standardi. Rekli ste u diskusiji - čim se pojavi sumnja da je neko plagirao svoj naučni rad, treba da podnese ostavku, pa ste onda rekli - zašto to nije uradio gospodin Nebojša Stefanović? Onda vi potpisujete apel, vi isti, gospodin Vladimir Pavićević, potpisujete apel u odbranu jedne bivše profesorke Fakulteta bezbednosti, protiv koje se vodi sudski postupak, da budem potpuno pristojan, zbog sumnje da je u svojoj knjizi „Hrestomatija rata“ preuzela stranice i stranice knjiga drugih autora bez znakova citiranja.
Sada mi nije jasno kako to da u slučaju Nebojše Stefanovića imate jedne standarde, a u slučaju ove gospođe, koja je rekla da smo mi Srbi genocidan narod, pa je zbog toga ustajala, između ostalog, Svetska organizacija Roma, tu smatrate da treba potpisati apel u njenu odbranu?
Dakle, ako se zaista zalažete za princip akademske čestitosti, nemojte da imate dvostruku meru, pa onaj koji je vaš politički neistomišljenik, po njemu udaraj svom snagom, a kada je neko politički na vašoj strani, onda ga branite iako se protiv njega vodi sudski postupak i to u inostranstvu, zbog toga što je bez znakova navoda preuzeo stranice i stranice iz knjiga stranih autora.

Dame i gospodo narodni poslanici, imam utisak da je poslanička grupa koju vodi gospodin Marko Đurišić protivnik javnih beležnika, ali se onda postavlja pitanje zašto su 2011. godine glasali za Zakon o javnim beležnicima i zašto je institut javnog beležništva uveden u pravni sistem Republike Srbije. Mi smo o tome pričali i u načelnoj raspravi, ne znam da li je gospodin Đurišić bio prisutan u tom momentu u sali, vezano za tarife javnih beležnika. Moguće je da gospodin Đurišić, kao neko ko nije pravnik, to nije imao u vidu, ali Ministarstvo pravde i Vlada Republike Srbije, a verujem i većina narodnih poslanika koji su glasali za Zakon o javnom beležništvu i tada su znali, dakle 2011. godine, pre četiri godine, da će usluge koje pružaju javni beležnici, pa i usluge koje se tiču overavanja potpisa, rukopisa i prepisa biti skuplje nego što su usluge koje pružaju opštinske uprave, odnosno osnovni sudovi, iz jednog prostog razloga o kojem smo pričali i u načelnoj raspravi.
Sudovi, odnosno opštinske uprave, se finansiraju iz budžeta. Javni beležnik je fizičko lice koje praktično profesionalno obavlja javnobeležničku funkciju. Dakle, to je neko ko živi, između ostalog, od overavanja potpisa, rukopisa i prepisa. Onda je sasvim logično da su njegove usluge skuplje nego što su usluge institucija koje se finansiraju iz budžeta. To su gospodin Đurišić i njegova poslanička grupa, odnosno poslanici koji su 2011. godine glasali za Zakon o javnom beležništvu, morali da znaju, ali su tada o tome ćutali. Rekli su da je Zakon o javnom beležništvu izuzetno dobar zakon, a sakrili su od građana Srbije da će usluge javnih beležnika biti skuplje nego što su usluge koje pružaju osnovni sudovi, odnosno opštinske uprave. Sad su se, kad su postali opozicija, kad su izgubili vlast, setili tarifa javnih beležnika, odnosno setili su se da su javni beležnici skuplji nego što su osnovni sudovi ili opštinske uprave.
Potpuno se slažem sa onim što je rekla moja koleginica Olgica Batić, što ste 2011. godine donosili Zakon o javnim beležnicima, ako niste bili načisto sa tim da li građani Republike Srbije, da li srpska privreda može da servisira usluge javnih beležnika? Tada vam je Zakon o javnim beležnicima bio dobar, tada ste nam rekli – moramo da usvojimo Zakon o javnim beležnicima, a sada ste, koliko čujem, vi protivnici javnih beležnika i činite sve što možete da odložite početak rada javnih beležnika.
Ono što je takođe sporno u vašem amandmanu i čudi me da to vaše kolege koji su pravnici nisu primetili. Vi u vašem amandmanu svuda kažete da osnovni sudovi, da sudske jedinice i prijemne kancelarije osnovnih sudova overu potpisa, rukopisa i prepisa vrše kao povereni posao. Sudovi su, gospodine Đurišiću, državni organi. Overavanje rukopisa, potpisa i prepisa je posao državnih organa. Državnim organima se ne poveravaju poslovi državnih organa. Poslovi državnih organa se poveravaju subjektima koji nisu državni organi. To je jedan od razloga zašto se vaš amandman ne može prihvatiti.
Sledeća stvar koju želim da istaknem, vi uporno izbegavate da čitate tekst Predloga zakona o izmenama Zakona o overavanju potpisa, rukopisa i prepisa. On se odnosi na opštine, odnosno gradove u kojima su imenovani javni beležnici. Dakle, ne na jedinice lokalne samouprave gde nema javnih beležnika, nego tamo gde ih ima. Vi stalno potencirate odgovornost ministra pravde zašto u Srbiji nema dovoljno javnih beležnika, a Predlog zakona se odnosi na lokalne samouprave gde javnih beležnika ima.
Sada vas ja pitam, pošto vi stalno postavljate neka pitanja ministru pravde, gde je ministar pravde, zašto nisu imenovani - koliko je javnih beležnika imenovano dok je DS kojoj ste vi tada pripadali vršila vlast u Republici Srbiji? Koliko ih je imenovano?
Pitate se za cenu usluga, ja sam o tome pričao i u načelnoj raspravi. Vaše kolege su to znale. Gospođa Snežana Malović, ne znam da li je ovde, je to znala. Tada ste to prećutali, sada o tome govorite, ali o tome govorite tendenciozno kao da je za to odgovoran ministar pravde.
O čemu se radi? Vi ste propisali neko da bi postao javni beležnik mora pored završenog Pravnog fakulteta, pored položenog pravosudnog ispita, da položi javnobeležnički ispit, mora da obezbedi kancelariju odgovarajuće kvadrature, je li tako? Mora da plati depozit da bi bio upisan u javnobeležničku komoru od 5.000 evra ako se ne varam, da u javnobeležničkoj kancelariji mora da ima određeni broj zaposlenih, je li tako? Je li to košta gospodine Đurišiću? Košta. Znali ste da to košta i 2011. godine i tada vam to nije smetalo. Sada u 2015. godini imate hrabrosti da kažete – da, ali kako sada usluge javnih beležnika da budu skuplje nego usluge osnovnih sudova i opštinskih uprava? Pa malo dete zna i već mi je glupo da se ponavljam. Ovi se finansiraju iz budžeta, ovi se finansiraju samo od toga što rade. Dakle, moraju da završe fakultet, da polože pravosudni ispit, da polože javnobeležnički ispit, da plate upis u javnobeležničku komoru, da obezbede kancelariju odgovarajuće kvadrature, da u toj kancelariji, ako se ne varam, moraju da imaju sef odgovarajućih dimenzija, da imaju zaposlene u javnobeležničkoj kancelariji. Izvinite, to košta.
Što ste uvodili instituciju koja je skupa, koja ne odgovara ekonomskim prilikama u kojima se Republika Srbija nalazi i danas i u kojima se nalazila 2011. godine. Zaista ne vidim u čemu je krivica ministra pravde za situaciju sa javnim beležnicima. Nisam ubeđen da je Zakon o javnim beležnicima bio toliko neophodan na evropskom putu Republike Srbije. Nije bio neophodan, ali vi ste ga tada doneli i rekli ste – to je sjajan zakon. Kao što ste doneli mnoge, pod znacima navoda, sjajne zakone koji vam danas ne odgovaraju.
Nemojte da krivite SNS i ministra pravde za situaciju u pravosuđu generalno, pa i situaciju kada su upitanju javni beležnici. Mi smo javne beležnike i svu ovu problematiku sa javnim beležnicima primili u nasleđe od vas i sada pokušavamo da iz jedne nimalo jednostavne situacije pronađemo najbolje moguće rešenje za građane, za sudove, za opštinske uprave, ali i za same javne beležnike.
Dakle, vi krivicu za jedan objektivno, neću da kažem loš zakon sam po sebi, ali za zakon koji je objektivno neprimenljiv ili nije primenljiv do kraja u Republici Srbiji sada kažete – mi sa tim nemamo nikakve veze. Izvinite, vi ste taj zakon doneli. Stalno imam utisak da biste vi hteli da u Srbiji zavlada kolektivna amnezija, da svi zaboravimo šta je bilo do 2012. godine. Da su problemi počeli, ne sa Nikolom Selakovićem, nego sa Zakonom o javnim beležnicima koji ste vi doneli, koji je pripremilo vaše Ministarstvo pravde, vi ste propisali uslove koje moraju da ispune javni beležnici, niste imenovali nijednog javnog beležnika i sada pitate – gde je ministar pravde da ga mi priupitamo, a što nije imenovano dovoljno javnih beležnika?
Prvo, ne možete nikoga da naterate da postane javni beležnika ako on to ne želi. To je privatna odluka svakog pravnika da li želi ili ne želi da postane javni beležnik. To što u Srbiji ima 94, a ne 300 javnih beležnika nije krivica ministra pravde. Kao što ne možete nijednog diplomiranog pravnika da naterate da bude sudija, da bude tužilac da bude advokat ako on to ne želi. Dakle, to je stvar nečijeg profesionalnog izbora. Neko kao pravnik želi da radi u opštinskoj upravi, neko želi da radi u sudu, neko želi da radi u javnom tužilaštvu, neko želi da bude advokat, neko želi da se bavi poljoprivredom, a neko želi da bude javni beležnik. Činjenica je da mi javnih beležnika nemamo dovoljno to je činjenica, ali za to nije krivo Ministarstvo pravde. Ne imenuje ministar pravde javne beležnike niti on ima mehanizme prinude da nekoga na silu boga upisuje u javnobeležničku komoru. To vaše objašnjenje je potpuno besmisleno.
Ponavljam još jedanput, niste pročitali ili ste tendenciono čitali tekst Predloga zakona. Tekst Predloga zakona odnosi se na opštine, odnosno gradove gde su imenovani javni beležnici. Dakle, ne postavlja se pitanje nema javnih beležnika. Ima ih, a mi samo ostavljamo građanima, odnosno pravnim subjektima koji imaju potrebu da overavaju potpise, rukopise i prepise, ostavljamo im mogućnost izbora da to mogu da rade ili kod javnih beležnika ili u osnovnim sudovima ili u opštinskoj upravi.
Zaista ne vidim u čemu je tu problem sem onog osnovnog problema koji je nastao 2011. godine kada je u Republici Srbiji donet zakon koji je objektivno teško sprovesti. Mi se i sada evo batrgamo sa primenom tog zakona zato što ste doneli jedan zakon koji je objektivno teško primeniti imajući u vidu pravne političke, ekonomske, socijalne uslove koji važe i koji vladaju i koji postoje u Republici Srbiji.

Zahvaljujem se gospođo predsednice.
Gospodine Đurišiću, evo ja ću sad pokušati ponovo da vam dam objasnim kako je sve počelo.
Zamislite da ste vi diplomirani pravnik koji je javni beležnik i da vi izdržavate sebe i članove svoje porodice isključivo od toga što obavljate javnobeležnički posao. Dakle, vi ste u jednoj situaciji, a u drugoj situaciji su sudovi i opštinske uprave koje se finansiraju iz budžeta. Vi finansirate sami sebe, a ovi se finansiraju iz budžeta, tu ne treba nikakva posebna ni pravnička, ni ekonomska pamet da se razume da usluge javnih beležnika su po definiciji, po sili ekonomskih zakona skuplje nego usluge sudova i opštinskih uprava. Nije sporno da može da se razgovara o tome da tarife javnih beležnika budu niže, ali one ne mogu da budu, ja bar mislim da ne mogu da budu, možda nisam dovoljno pametan, na nivou cena usluga, kada su u pitanju overe potpisa, rukopisa i prepisa koje pružaju osnovni sudovi i opštinske uprave. Zašto? Ako je kod javnog beležnika overa 300 dinara, kako kažete, i u sudu 300 dinara, a imamo manjak javnih beležnika, ko će onda da poželi da postane javni beležnik ako mora, pored završenog pravnog fakulteta, pored položenog pravosudnog ispita, da položi još i javno beležnički ispit, da da pet hiljada evra, da obezbedi kancelariju…

… odgovarajuće kvadrature, da ima odgovarajući sef itd, a 300 dinara je kod mene, koji od toga živim i 300 dinara je kod institucije koja se finansira iz budžeta. Niko pametan ne bi poželeo da postane javni beležnik. Vi kažete, imamo problem sa javnim beležnicima, odnosno sa brojem javnih beležnika. Imamo, ali ono što vi uporno ili nećete da razumete ili jednostavno prećutkujete od građana, vi ste znali, ne mislim vi lično, možda se vi niste bavili toliko time, nemojte pogrešno da me razumete, jer nemam ja problem u komunikaciji sa vama, ali vaša Vlada i vaše Ministarstvo pravde je znalo da će usluge javnih beležnika biti skupe, ali onda se postavlja pitanje, zašto ste javne beležnike uvodili, ko vas je na to terao?