Ne stavljam ja vama na čelo metu profesore Ševarliću, ja cenim vaše stručno znanje i nisam nikada pokušao da vas diskreditujem kao stručnjaka. Ukazujem na jednu pojavu koja je vrlo opasna. Skandalozno je da nedeljnik koji ima višedecenijsku tradiciju objavljuje fotografiju u kojoj se u stvari poziva na ubistvo predsednika Republike.

Nemoguće je da od stotine i hiljade fotografija Aleksandra Vučića koju ima redakcija NIN. Oni objave baš onu fotografiju u kojoj pored predsednika Republike Srbije stoji predsednik Republike Srpske Milorad Dodik, a cev snajperske puške uperena u telo predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića. Ja, u slučajnosti ne verujem, a verujem da slično mišljenje imate i vi. Vi i ja, poštujem i vaše stručne reference i vaše godine, vi i ja, vodili smo diskusiju o migrantima. Nismo se složili.

Samo sam vam rekao da su migranti napravili daleko manje problema nego što su napravili ljudi sa kojima ste vi izašli na izbore. Da li vi sa njima sada imate neke političke veze ili nemate, to je vaša stvar, ali ja vam kažem nisu migranti upadali sa motornim testerama u RTS, nije migrant pozivao na silovanje Ane Brnabić, pa nisu migranti nosili vešala po Terazijama, pa nisu migranti naterivali kamion na zgradu predsedništva Srbije. To su radili ljudi koji se predstavljaju kao alternativa SNS. To su radili Boško Obradović, Dragan Đilas, Vuk Jeremić, to su radili oni kojima i vi pripadate, u političkom smislu, jel delite sa njima iste političke vrednosti.

Na kraju krajeva, nemate vi pravo da meni govorite šta ću ja u Narodnoj skupštini da kažem ili ne. Moj zadatak je kao narodnog poslanika da obavestim građane Srbije da će sutra moći na kioscima da kupe najnovije izdanje NIN, a na naslovnoj stranici NIN nalazi se fotografija snajperske puške koja je uperena u predsednika Republike Aleksandra Vučića. Kakva je to poruka - hajde da ubijemo predsednika Republike Aleksandra Vučića. Hajde da od Srbije napravimo Boliviju, hajde da uništimo sve pa da više nemamo ni Srbiju.

Kao predsednik poslaničke grupe, ne da imam pravo, ja imam obavezu da o tome govorim. Da imate malo političkog poštenja i vi i oni koji razmišljaju slično kao vi o ovoj naslovnoj stranici bi trebali vi da govorite, a ne ja. Zamislite da je neki nedeljnik objavio fotografiju u kojoj je snajperska pušta uperena prema Draganu Đilasu, prema Vuku Jeremiću, prema Bošku Obradoviću. Mislim da bi sve moguće i nemoguće međunarodne institucije već danas reagovale. O ovoj fotografiji, daj bože da se bilo ko od njih izjasni. Pošto niko od njih neće da se izjasni moramo o tome da govorimo mi narodni poslanici u Narodnoj skupštini Republike Srbije, jer mi štitimo instituciju predsednika Republike.

Nije ovde stvar samo u Aleksandru Vučiću. Ovde se radi o napadu na državu, jer Aleksandar Vučić nije puko fizičko lice, on je predsednik Republike Srbije izabran voljom više od 55% građana Srbije. On ko je uperio snajpersku pušku na Aleksandra Vučića, on je u stvari uperio snajpersku pušku na Republiku Srbiju i na Republiku Srpsku, jer se na fotografiji jedan pored drugog nalaze Aleksandar Vučić i Milorad Dodik.

Možda vi gospodine Ševarliću sa te distance zaista ne vidite ovo što ja pokazujem.

(Miladin Ševarlić: Ne vidim.)

U redu, ne vidite. Videćete sutra.

Sutra ćemo imati sednicu Narodne skupštine, evo ja vas pozivam, neću se više javljati za reč. Sa ove udaljenosti ne bih video ni ja da sedim tu gde vi sedite. Prihvatam, ali evo sutra ćemo imati sednicu Narodne skupštine, molim vas, pošto kažete da nemate nikakve veze sa Boškom Obradovićem, sa Draganom Đilasom, sa Vukom Jeremićem, sa lokalnim frontom iz Kraljeva koji bi da ispaljuju hice u leđa predsednika republike Aleksandru Vučiću, ako se ne slažete sa porukom ove fotografije, a poruka je – ubijte Aleksandra Vučića, ja mislim da je najmanje što građani Srbije mogu da očekuju od vas je to da se vi ogradite od ovoga i da kažete – ljudi, ja sa ovim ludacima nemam nikakve veze. Jer, ovako nešto objaviti je politička poruka koja je ne samo politička, ovo ima elemente krivičnog dela.

Pitam vas ponovo, šta mislite, šta bi se desilo nama iz SNS da smo objavili u nekim novinama fotografiju nekog od tzv. lidera opozicije, a da je snajperska puška uperena u njih? Već danas bi se oglasili i Tanja Fajon i razne komisije i forumi koji se bave slobodom medija i praćenjem stanja ljudskih prava itd. a o ovome svi ćute. Ćutaće i sutra.

Niko od njih neće reći nijednu jedinu reč. Zašto? Zato što je dozvoljeno da Aleksandar Vučić bude meta. Dozvoljeno je da se govori o doktoratu Siniše Malog, dozvoljeno je da se govori o doktoratu Nebojše Stefanovića, dozvoljeno je da se govori o doktoratu Jorgovanke Tabaković, dozvoljeno je da se radi sve u ovoj državi protiv onih koji su trenutno nosioci najviših državnih funkcija, ali nemojte molim vas da govorite o doktoratu Bojana Pajtića. Nemojte molim vas da govorite o tome da je jedan od lidera opozicije, ovaj prestolonaslednik Boško Obradović, pošto kaže da ima neke familijarne veze sa Obrenovićima, nemojte slučajno da kažete da je čovek diplomirao pred komisijom čiji je predsednik komisije Milo Lompar, on predsednik partije Dveri, a Milo Lompar predsednik političkog saveta te iste partije. Čovek diplomira pred članom svoje stranke.

Sve je super, tu nema nikakvog plagijata, tu nema sukoba interesa. Sve je u redu, ali o tome ne sme da se govori, o tome ne sme da se piše. Kaže Bojan Pajtić na „tviteru“ može svako da dođe na Pravni fakultet u Novi Sad i da pročita njegov doktorat. Stvar je u tome što ne može. Ne može, evo ja vam kažem da ne može, a vi proverite da li može. Čuva se kao, ma Sveto pismo je potpuno nebitna knjiga u odnosu na doktorat Bojana Pajtića. Nema niko pravo uvida u njegov doktorat. Ne možete da ga dobijete, ne postoji. Jel „NIN“ nekada pisao o tome? Jel „N1“ o tome govorio? Jel nekad neka emisija snimljena na tu temu? Nije. Sada je Aleksandar Vučić kriv za diplome „Megatrend“ Univerziteta? Pa koje tamo držao predavanja? Boris Tadić između ostalog. Pola ovih kojih sada nema u sali ima diplome „Megatrend“ Univerziteta.

Oni su uveli privatne fakultete u obrazovni sistem Republike Srbije, ne Aleksandar Vučić. Ali, sada je za sve kriv Aleksandar Vučić. Sad je "in" biti protiv Aleksandra Vučića. Sad je super kad kažete - treba mu pucati u leđa. Sad je super kad kažete - Siniša Mali je plagijator, pa je Nebojša Stefanović plagijator, pa je Jorgovanka Tabaković plagijator. Verovatno sam i ja plagijator. I sve naše diplome ništa ne valjaju. I svi smo mi kreteni, budale. Opet se vraćamo na onu staru mantru - ovi naprednjaci, oni su krezubi, oni ništa ne znaju, oni su glupi, oni su idioti, itd.

A ovi što su nam upropastili državu, što su državu doveli do bankrota, što nismo imali u budžetu 2012. godine, bilo je toliko para da je mogla da se isplati jedna polovina penzije, e, oni su super. Super je Dragan Đilas što se obogatio 600 i nešto miliona evra za nekoliko godina. Super je ovaj Vuk Jeremić što je primao pare od međunarodnih mafijaša, dok je bio predsedavajući Generalne skupštine UN. Super je kad Boško Obradović upada sa motornim testerama u RTS. Super je kad tamo neki ludak poziva na silovanje Ane Brnabić. Super je kad se nose vešala po Terazijama.

Mi živimo u jednoj izokrenutoj stvarnosti. Ono što je dobro, predstavlja se kao negativno. Ono što je patološko, ono što je bolesno, ono što je nenormalno, ono što je nezakonito, to se predstavlja kao evropsko, kao demokratsko, kao neka građanska kultura.

O tome vam ja govorim. Možete vi o meni da mislite šta hoćete, ali ovaj čovek je uspeo, zajedno sa Aleksandrom Vučićem, da konsoliduje javne finansije. Nebojša Stefanović je uspeo da spusti stopu kriminala koju nije uspeo da spusti nijedan ministar unutrašnjih poslova pre njega. Ta ista Jorgovanka Tabaković, o kojoj će da prikazuju na N1 film o njenom doktoratu, uspela je da drži dinar stabilnim evo, punih sedam godina.

Dakle, nije stvar u Siniši Malom, nije stvar u Nebojši Stefanoviću, nije stvar u Jorgovanki Tabaković. Treba uništiti sve što je dobro u Srbiji. Treba vratiti točak istorije unazad. Treba Srbiju vratiti u 2012. godinu. To je ono što žele oni koji stoje iza Boška Obradovića, iza Marinike Tepić, iza Dragana Đilasa, iza Vuka Jeremića i njima sličnih. Što Srbija da bude lider u regionu zapadnog Balkana? Što da imamo stopu rasta od 4,4%? Bolje da imamo negativnu stopu od minus 3,1. Bolje je da se obogate dva-tri čoveka, nego da uspemo da konsolidujemo naš finansijski sistem, pa da možemo da povećavamo plate, penzije, da zapošljavamo nove ljude, da otvaramo nova radna mesta, itd.

Ova fotografija je samo jedan od dokaza beščašća onih koji bi hteli da točak istorije vrate unazad. A mi ćemo učiniti sve da se taj točak istorije ne vrati unazad, nego da ide napred, da imamo više radnih mesta, da imamo više fabrika, da imamo više investicija, više novca za plate, za penzije, da mladi ljudi ostanu u Srbiji.

Naša poruka nije - uperite snajpersku pušku u Boška Obradovića, u Dragana Đilasa, pucajte im u leđa, silujte Mariniku Tepić, nosite vešala po Terazijama, itd. Ne. Izbori će biti u martu ili u aprilu, izvolite, gospodo, da izmerimo koliko smo jaki pred narodom na izborima, a ne tako što ćemo se utrkivati ko će kome više metaka da ispali u leđa. Građanski rat u Srbiji je završen 1945. godine.

Onaj ko danas, u 2019. godini, poziva na građanski rat u Srbiji, a naslovna stranica NIN-a je poziv na građanski rat, on služi neprijateljima Srbije.

Zahvaljujem se gospodine Milićeviću. Malo sam se kasno javio, odnosno moja koleginica Stanislava Janošević me je preduhitrila. Hteo sam da se javim povodom izlaganja uvaženog kolege Šešelja. Mislim da on ne razume na najbolji način šta je ideja tog tzv. „malog Šengena“.

Prvo, ideja o saradnji balkanskih naroda je ideja koju su baštinili najveći srpski državnici, još od vremena Karađorđa, Kneza Miloša, Ilije Garašina, Kneza Mihaila, Milovana Milovanovića, Nikole Pašića, Kralja Petra, Kralja Aleksandra. Jedan od razloga zašto je Kralj Aleksandar ubijen je upravo i njegovo srčano zalaganje za politiku Balkan balkanskim narodima.

Mi danas obnavljamo tu ideju i ne vidimo u tome ništa loše. „Mali Šengen“, tzv. nije zamena za ulazak Srbije u EU. Mi i dalje ostajemo privrženi ideji da je Srbiji mesto u EU iz mnogo razloga, pre svega ekonomskih, ali dok Srbija ne uđe u EU, ona mora da živi. Mi moramo da trgujemo, moramo da sarađujemo sa državama i sa narodima koji su u našem okruženju i kada bismo jedni druge bolje razumeli, kada bismo golje razumeli probleme sa kojima se suočavaju naše države, kada bismo imali više razumevanja za naše međusobne odnose, kada bismo pokušali sami da rešavamo naše međusobne probleme, a da nam za to ne trebaju strani posrednici i neka vrsta strane medijacije, bilo bi bolje objektivno svima. I Srbima i Bošnjacima i Albancima i severnim Makedoncima i svima ostalima.

U tom smislu, mislim da je „mali Šengen“ dobra ideja i ako bude taj ideja prihvaćena onako kao što je prihvaćena i promovisana od strane našeg predsednika, Aleksandra Vučića, onda će to biti dobro za sve balkanske narode.

Mi se, dakle, vraćamo, staroj srpskoj politici, Balkan balkanskim narodima. To je dobra politika, teška je doduše, teška za sprovođenje, zato što velike sile imaju svoje interese na Balkanu, ali da smo u prošlosti sprovodili tu politiku Balkan balkanski narodima, sigurno je da bi svi mi koji ovde živimo na ovim prostorima i koji ćemo živeti i mi i naša deca, jer nemamo kuda odavde da odemo, sigurno je da bi mnoge nesreće koje su nam se desile u prošlosti, bile izbegnute.

Na kraju krajeva i time završavam, gospodine Šešelj, samo da vas podsetim, Srbija ne bi uspela 1912. godine da vrati u svoj sastav ni Kosovo i Metohiju, ni Makedoniju, odnosno kako se tada zvala južna Srbija, da prethodno nije zaključen sporazum o vojnoj saradnji između Srbije, odnosno Kraljevine Srbije, Kraljevine Crne Gore, Bugarske i Grčke.

Dakle, nije ovo prvi put da mi zaključujemo sporazum sa drugim balkanskim državama. Zahvaljujući tom sporazumu srpska vojska je uspela da povrati i Kosovo i Metohiju i južnu Srbiju u svoj sastav.

Zahvaljujem se, gospodine Milićeviću.

Ja nisam, gospodine Šešelj, profesionalni istoričar i priznajem da o istoriji ne znam mnogo, ali znam ponešto. U to vreme, o kome mi govorimo, dakle, pred balkanske ratove, Rusija je bila mnogo više na strani Bugarske, nego na strani Srbije. Rusija je 1878. godine sa Turskom zaključila Sanstefanski ugovor, kojim je bilo predviđeno stvaranje velike Bugarske i tada je od kneza Milana bilo traženo, između ostalog, da Niš ustupi Bugarskoj.

Zahvaljujući ruskoj podršci, dakle, ruskoj podršci, naravno, protiv toga Srbija nije imala ništa, ali prosto, to je istorijska činjenica, Bugarska je kao nezavisna država priznata 1908. godine, a knez Milan je na traženje Rusa da Niš ustupi Bugarima, rekao - ja sam ga na bajonetima osvojio od Turaka i na bajonetima mogu da ga predam Bugarima. Ali, nije sada to toliko bitno.

Vi kažete - Aleksandru Vučiću je ideja o „malom Šengenu“ pala na pamet preko noći. Nije tačno. Vratiću vas malo u prošlost. Aleksandar Vučić je 2015. godine odlučio da ode u Srebrenicu. To je bila jedna teška odluka, koju mnogi nisu razumeli, mnogi je ne razumeju ni dan danas, a on je otišao u Srebrenicu sa rečima koje su bile upućene i Srbima i Bošnjacima, a to je da svi mi pokušamo, koliko je god to moguće, da uđemo u cipele drugog naroda i kada uđemo u cipele drugog naroda, onda ćemo moći bolje da sagledavamo probleme koji tište i nas i njih.

Kao što znate, on je otišao u Srebrenicu. Tamo je na njega pokušan atentat. Dakle, pokušali su da ga ubiju, u to nema nikakve sumnje. Ono što je pitanje samo po sebi, koje se od tada, pa do danas nameće, zašto do sada zvanični organi BiH nisu dali odgovor na pitanje ko je hteo da ubije tada predsednika Vlade Republike Srbije Aleksandra Vučića u Srebrenici? Ali, još od tada Aleksandar Vučić, dakle, od 2015. godine, pa do danas, promoviše ideju saradnje sa svim balkanskim narodima, odnosno sa svim narodima i državama u regionu Zapadnog Balkana i u tome apsolutno nema ničega lošeg. To je politika koja podrazumeva da jedni druge bolje razumemo. To je politika koja podrazumeva da naše međusobne probleme i nesporazume rešavamo mirnim putevima, a ne ratovima.

Na kraju krajeva, to je politika koja podrazumeva da zajednički rešavamo probleme koji tište sve nas, jer problemi sa kojima se suočava Srbija, problemi sa kojima se suočava Albanija, problemi sa kojima se suočava Severna Makedonija, BiH, Hrvatska, ona nije u ovom „malom Šengenu“, ali ima slične probleme kao i Srbija, manje-više su to isti problemi. Albanija ima, čuli ste neki dan statističke podatke, ima sličan problem kao Srbija, između ostalog i kada je u pitanju demografija. Ima mnogo ekonomskih problema, ima mnogo problema koji su slični i u Srbiji i u Albaniji i u Severnoj Makedoniji.

Hajde da pokušamo te probleme da rešavamo dogovorom, razgovorom, bez stvaranja dodatnih tenzija i da i Srbima i Albancima i Severnim Makedoncima bude bolje nego što je sada. Da mi potpuno isključimo uticaj velikih sila na našu politiku, to naprosto nije moguće. Srbija je suviše mala država da bi mogla da isključi uticaj i Amerike i Rusije i Nemačke i Kine ili bilo koje druge velike zemlje na ono što se dešava u regionu Zapadnog Balkana.

(Predsedavajući: Zahvaljujem, kolega.)

Završavam.

To je nemoguće. Ali, da se bolje razumemo, da imamo više sluha jedni za druge, da lakše ekonomski sarađujemo jedni sa drugima, da olakšamo protok ljudi, robe, kapitala, usluga, ideja, pa ja mislim da je to potrebno apsolutno svima i to je jedna ideja koja je u korist svim narodima i svim državama u regionu Zapadnog Balkana. Neki to danas neće da priznaju, ali ja mislim da duboko u sebi su svesni da ta politika realnu alternativu nema.

Ja mislim da vi, kolega, isuviše pojednostavljujete stvari. Nije suština tog tzv. "malog Šengena" putovanje sa ličnim kartama bilo gde.

Pre toga, moram da vam kažem da se u Srebrenici nije desio nikakav performans. U Srebrenici se desio pokušaj ubistva Aleksandra Vučića, kao predsednika Vlade, pri čemu Aleksandar Vučić nikada nije rekao da se u Srebrenici desio genocid, rekao je da se desio zločin i on je otišao da se pokloni senima onih koji su u Srebrenici stradali. Neki to u Srbiji nisu razumeli, neki ne razumeju ni dan danas, ali je to bio pokušaj predsednika Vlade Republike Srbije da se uspostave bolji odnosi između Srbije i BiH, odnosno između Srba i Bošnjaka.

To je uradio, između ostalog, i zbog Bošnjaka koji žive u Srbiji, a to je uradio i zbog Srba koji žive u Federaciji BiH, a to je uradio i zbog Republike Srpske.

Za razliku od Borisa Tadića, nije se nikome izvinjavao i više puta je Aleksandar Vučić rekao da nema nameru bilo kome da se izvinjava, jer samo to izvinjenje u političkom smislu ne znači ništa ako ne promenite politiku. Dakle, Aleksandar Vučić ne vodi politiku izvinjavanja. Aleksandar Vučić vodi politiku uspostavljanja boljih odnosa sa državama u regionu.

Ideju „malog Šengena“ ste sveli na lične karte. Ideja „malog Šengena“ je mnogo šira od toga. Ona podrazumeva, pre svega, mnogo lakšu, mnogo jednostavniju ekonomsku saradnju između država koje su u toj vrsti saveza.

Još jednu stvar da vam kažem, a koju ste izgubili iz vida, Aleksandar Vučić je još 2017. godine rekao Johanesu Hanu da je njegova ideja da se u regionu zapadnog Balkana, koji bi podrazumevao i druge države koje sada nisu obuhvaćene „malim Šengenom“, uspostavi carinska unija.

Sve ovo vam govorim zbog toga da biste shvatili da to nije ideja od juče, da to nije nešto što je palo sa neba, da je to povratak na tradicionalnu srpsku politiku, na politiku najboljih srpskih državnika 19. i početka 20. veka i u tome apsolutno nema ničega lošeg. Znači, vi ste funkcioner SRS, pa za to zašta se zalaže danas Aleksandar Vučić, pa za to su se zalagale najumnije glave u ondašnjoj Radikalnoj stranci - Milovan Milovanović, Nikola Pašić i Stojan Protić. Dakle, to su te ideje da balkanski narodi međusobno sarađuju, da balkanske države imaju više razumevanja jedne prema drugima, zato što smo svi mi, ponovo to napominjem, neki to danas hoće da priznaju, neki neće, imali mnogo negativnih iskustava kada su se stranci mešali u rešavanje naših međusobnih problema. Bolje je da probleme koje imamo rešavamo tako što sednemo za sto pa razgovaramo, nego što nam neko ponudi takozvane svoje dobre usluge, pa nam se država raspadne, pa izbije građanski rat, pa stotine hiljada ljudi napusti svoja vekovna ognjišta i na jednoj i na drugoj i na trećoj strani itd.

Dakle, ovo je jedna ideja koja je mnogo više od puke činjenice da ćete u Albaniju i u Severnu Makedoniju moći da putujete bez ličnih karata. To je ideja mira. To je ideja ekonomske saradnje. To je ideja ekonomskog napretka čitavog zapadnog Balkana. Na kraju krajeva, to je ideja koja podrazumeva sporazumno rešavanje svih naših problema koji su manje više zajednički, jer sve ono što muči Srbiju manje više muči i Severnu Makedoniju, manje više muči i Makedoniju. Muči to i Crnu Goru, muči to i Bosnu i Hercegovinu, muči to i Hrvatsku. Oni to za sada neće da priznaju. Mi to priznajemo, ali to što priznajemo samo govori da te probleme hoćemo da rešavamo, a ne da ih guramo pod tepih.

Prvo, Aleksandar Vučić apsolutno nije ponižen u Srebrenici. Aleksandar Vučić se ponašao toliko dostojanstveno i toliko hrabro da su oni koji su pokušali da ga ubiju verovatno hteli da puknu od muke, zato što pod naletom, vi se toga, gospodine Šešelj, sigurno sećate, razularene rulje, koja je htela da ga ubije, Aleksandar Vučić nije spustio glavu ni jedan jedini sekund.

Odlaskom u Srebrenicu on nije rekao da se tamo desio genocid, ali je otišao tamo kao državnik i čovek koji je svestan, kao što smo svesni svi mi, da nema dugoročne stabilnosti u ovom regionu ako ne bude većeg stepena razumevanja između Srba i Bošnjaka, između ostalog, jer smo u ratu između 1992. i 1995. godine ginuli i jedni i drugi, kao što su Bošnjaci ginuli od srpske ruke, tako su i Srbi ginuli od bošnjačke ruke. Da se to više nikada ne bi ponovilo, Aleksandar Vučić je otišao u Srebrenicu da pokaže da ima i političke volje i političke hrabrosti, ali ono što je mnogo važnije, političke vizije da se nikada više ne desi ono što nam se dešavalo između 1941. i 1945. godine i da se ne desi nikada ono što nam se dešavalo između 1992. i 1995. godine.

Vi kažete da nema potrebe da ekonomski sarađujemo sa državama koje su u tom tzv. „malom Šengenu“ i spominjete Kosovo sa zvezdicom. Ono što hoću da vam kažem, CEFTA sporazum je potpisan u vreme kada Albanci na Kosovu i Metohiji nisu proglasili nezavisnost i Kosovo tada nije imalo potrebu da se predstavlja sa zvezdicom. Sporazum CEFTA je potpisan tako što se Kosovo i Metohija označavalo sintagmom UNMIK Kosovo i to je bila, u to vreme, ipak jedna pobeda, možda mala, ali ipak pobeda Republike Srbije što je Kosovo i Metohija uključena u CEFTA sporazum, ali ne kao nezavisna država, nego kao teritorija koja je pod kontrolom misije UN po Rezoluciji 1244. To je jedna stvar koju sam hteo da vam kažem.

Druga stvar, vi kažete – nema potrebe da se sarađuje sa Albanijom, ko će da putuje u Albaniju, šta mi imamo da tražimo u Albaniji itd.

Pitajte ljude koji su dole sa juga Srbije iz Leskovca, znate ko su im glavni konkurenti, između ostalog u prodaji krastavaca, Albanci i to Albanci iz Albanije. Krastavac iz Albanije je jeftiniji nego krastavac koji proizvede naš čovek iz Leskovca, Niša, Vranja itd. Šta ćemo sa tim? To je jedan životni problem. To sada više nema veze ni sa visokom politikom ni sa činjenicom da li neko priznaje nezavisnost Kosova i Metohije ili ne.

Danas Albanci iz Albanije dođu u Srbiju i prodaju nam svoje krastavce po cenama koje su jeftinije od cene po kojoj krastavce prodaju domaćini iz Leskovca i drugih mesta sa juga Srbije. Šta ćemo sa tim problemom? To vi možda ne doživljavate kao problem, ali ljudi koji žive na jugu Srbije i te kako doživljavaju.

Dakle, ima mnogo takvih problema koje Srbija objektivno ima, a koje možemo da rešimo saradnjom…

(Milorad Mirčić dobacuje.)

Pa dobro kaže Mirčić - zbog krastavaca. Vi svaku priču možete da svedete na apsurd. Super, to je super. Vi i nemate odgovornost za vođenje ove države. Vi možete ovde i da se smejete i da kažete „mali Šengen“ je zbog krastavaca. To je vaše pravo. Ja vas razumem, vi ste opozicija, legitimno je da se smejete onome što radi vlast, ali ja vam kažem i to je stav SNS, ideja „malog Šengena“ je ideja života, ideja života za građane Srbije, za građane Severne Makedonije, za građane Albanije.

Da rešimo sve probleme koje imamo odjedanput i preko noći to nije moguće, ali da ih rešavamo problem po problem i te kako je moguće, samo je potrebno da imamo dobru političku volju, da jedni druge malo bolje razumemo i da olakšamo protok robe, ljudi, ideja, kapitala između država koje su učesnice ovog sporazuma.

Zahvaljujem se.

Gospodin Siniša Mali je, mislim, kolegi Šešelju pokušao da objasni šta se podrazumeva pod finansiranjem nevladinih organizacija i koje su to nevladine organizacije koje Republika Srbija iz budžeta finansira. Čini mi se da vam to, gospodine Mali, nije uspelo. Gospodin Šešelj to i dalje ne razume.

Vi kažete da je problem sa „malim Šengenom“ što nije uključeno KiM, pa sada postoji opasnost da se Kosovo odjedanput kao nezavisna država pojavi kao država učesnica u „malom Šengenu“. Uključeno je, već sada je uključeno kao sastavni deo Republike Srbije. Šta mislite da je Aleksandar Vučić ušao u ideju „malog Šengena“ sa idejom da je KiM nezavisna država? Naravno da nije.

Dakle, KiM je već uključena u „mali Šengen“ samom činjenicom da je sastavni deo Republike Srbije i nema nikakvih problema oko toga i nemojte vi zbog toga da se plašite zato što je Republika Srbija u „mali Šengen“ ušla kao celovita država sa AP KiM.

Ono što je takođe važno da se kaže - ideja „malog Šengena“ podrazumeva stvaranje većeg tržišta nego što je svako pojedinačno tržište Srbije, Albanije i Severne Makedonije. Dakle, jedna od ideja „malog Šengena“ je stvaranje jednog velikog tržišta. Na tom velikom tržištu, većem nego što je sada, lakše mogu da nađu svoje prosperitet i proizvođači iz Srbije i proizvođači iz Severne Makedonije i proizvođači iz Albanije.

U nekim situacijama ćemo mi nešto da kupujemo od Albanaca, ali u nekim situacijama će Albanci nešto da kupuju od nas Srba. Od nas zavisi da li ćemo imati suficit u spoljno-trgovinskom poslovanju ili ne. Ako budemo imali deficit, bićemo mi sami krivi. Nema potrebe da mi okrivljujemo Albance ili Severne Makedonce. To je stvar politike Vlade da li će Srbija biti lider u tom „malog Šengenu“ i da li ćemo imati mi najviše koristi od „malog Šengena“.

(Predsedavajući: Hvala kolega.)

Ali zbog toga ne treba „mali Šengen“ unapred otpisivati kao neku ideju koja je besmislena jer sada kada pogledate mapu Zapadnog Balkana, kada pogledate mapu država koje su obuhvaćene tim tzv. „malim Šengenom“, šta vidite? Vidite tri relativno male države i vidite tri relativno mala tržišta. Ideja je da se tržište poveća.

(Predsedavajući: Zahvaljujem kolega Martinoviću.)

Ideja je da ostvarimo više para za naše građane zato što ćemo da poslujemo na tržištu koje je veće nego što je samo tržište Republike Srbije. U tome je ideja „malog Šengena“, da Srbiji bude bolje, da građanima Srbije bude bolje, da na kraju krajeva bude više para u budžetu Republike Srbije, pa kada bude bilo više para u budžetu biće više para i za sve ono za šta se i vi i mi zalažemo – i više puteva i više škola i više bolnica i veće plate i više radnih mesta itd. To je sve jedno sa drugim povezano.

Ne znam šta vam toliko smeta pojam kosovska kultura. Kad neko kaže kosovska kultura, pre svega mislim na srpsku kulturu, na srpsko, kulturno i duhovno nasleđe na Kosovu i Metohiji. Za mene kad se kaže kosovska kultura to su Visoki Dečani, to je Bogorodica Ljeviška, to su Sveti Arhangel kod Prizrena, to je sve ono što imamo mi kao narod na Kosovu i Metohiji.

Tako da ja u tome ne vidim ništa loše. Kosovska kultura je pre svega srpska kultura i sve što se, ili najveći deo onoga što se nalazi od kulturnog blaga na Kosovu i Metohiji je kulturno blago srpskog naroda.

Zar vi zaista verujete gospodine Šešelj da bi Aleksandar Vučić, koji je sprečio ulazak tzv. Kosova u UNESKO, u Interpol, zahvaljujući kome je više od 10 država u protekle dve godine povuklo.

(Aleksandar Šešelj: Šesnaest.)

Evo 16, povuklo priznanje.

(Vjerica Radeta: Sedamnaest.)

Evo ispravlja me Vjerica 17, hvala vam.

Dakle, 17 država je zahvaljujući pre svega politici.

(Vjerica Radeta: Ne pratiš.)

Pa dobro Vjerice rekao sam više od 10, nisam baš mnogo pogrešio.

Dakle, 17 država je zahvaljujući politici Aleksandra Vučića povuklo

priznanje tzv. republike Kosovo i vi sad kažete – uprkos svemu tome što zahvaljujući politici Aleksandra Vučića države jedna za drugom povlače priznanje nezavisnosti Kosova i Metohije, što zahvaljujući politici Aleksandra Vučića Kosovo nije u Interpolu, nije u UNESKU, itd, sad će Aleksandar Vučić da omogući Kosovu i Metohiji kao nezavisnoj državi da bude sastavni deo „malog Šengena“. Pa, ta ideja vam je smešna. U to niko ozbiljan ne može da poveruje.

„Mali Šengen“ nije napravljen da bi bilo ko promovisao tzv. kosovsku nezavisnost, „mali Šengen“ je napravljen i to je ideja Aleksandra Vučića, da Srbija sa Kosovom i Metohijom, Severna Makedonija i Albanija budu zajedničko tržište i da kroz to zajedničko tržište se olakša protok ljudi, robe, kapitala i usluga, a Srbija kao najveća od te tri države bi trebala od tog sporazuma da ima i najviše korist.

Ako budemo vodili politiku kakvu je Aleksandar Vučić vodio do sada mi ćemo definitivno, ma koliko vama sad to izgledalo smešno, biti lider, ne samo „malog Šengena“, nego lider zapadnog Balkana, pa i šire ovog dela Evrope kada je u pitanju ekonomski razvoj. Bez ekonomskog razvoja nema ni razvoja vojske, nema ni razvoja obrazovanja, nema ni razvoja zdravstva, svih onih tema koje su od životne važnosti za građane Srbije.

Zahvaljujem se, gospodine Milićeviću.

Gospodin Rističević je otvorio jednu veoma zanimljivu temu koja ima mnogo svojih dimenzija i bezbednosnu dimenziju, ali i ekonomsku dimenziju. Zašto to kažem? Da bi građani Srbije razumeli u potpunosti slučaj ovog lažnog uzbunjivača Aleksandra Obradovića, koji nije uzbunjivač zato što nije se obratio nijednom nadležnom državnom organu, nego je izašao u medije sa lažnim podacima da bi naškodio u krajnjoj liniji, ne samo fabrici „Krušik“ i našoj namenskoj industriji, nego i državi Srbiji, naravno po nalogu svojih političkih mentora, pre svega, Dragana Đilasa, koji je danas, znači, baš danas, gospodine Rističeviću, dakle, Dragan Đilas je danas poslao u Valjevo, Nebojšu Zelenovića, poslao je Zorana Lutovca i koliko sam dobio informacije sad sa terena, treba da im se pridruži i Sergej Trifunović.

Oni su imali nameru da dođu ispred fabrike „Krušik“ u Valjevu, zato što su očekivali da će im se u tom protestu zbog navodnog kršenja ljudskih prava Aleksandra Obradovića, da će da im se pridruže radnici „Krušika“. To se nije desilo i onda su navrat, nanos, za danas u 17,00 časova u Valjevu zakazali miting na kome su glavni govornici, tako je bar najavljeno, Nebojša Zelenović, koji je u stvari i produžena ruka Dušana Petrovića. To je onaj Dušan Petrović o kome ste vi gospodine Rističeviću govorili, koji je pobio ko zna koliko hiljada krava, pa nam je zbog toga uništen stočni fond. Jedan od glavnih govornika je Zoran Lutovac i Sergej Trifunović.

E, sad, pre nego što se osvrnemo na slučaj ovog lažnog uzbunjivača Aleksandra Obradovića, ono što bi građani Srbije trebali da znaju, a građani Valjeva to znaju. Meni je žao što trenutno u sali nije moj prijatelj i kolega, Mihajlo Jokić. Mihajlo Jokić je zajedno sa mnom, ako smem to tako da kažem, mi smo vodili jednu veliku borbu u Agenciji za privatizaciju da se poništi privatizacija koja je izvršena posle 2000. godine jednog dela fabrike „Krušik“ namenska industrija, a to je „Krušik akumulatori“. „Krušik akumulatori“ je bila jedna vrlo uspešna firma još u vreme SFRJ, ona je to nastavila da bude i tokom 90-ih godina. Samo jedan primer, koliko je ta fabrika bila uspešna i koliko je bila konkurentna na svetskom tržištu kada je u pitanju vojna, odnosno namenska industrija. „Krušik akumulatori“ Valjevo su između ostalog izvozili akumulatore za tenkove u Irak i to pre nego što je došlo do invazije na Kuvajt, 1990. godine i pre naravno, „Pustinjske oluje“.

Šta se desilo posle 2000. godine? Fabriku „Krušik akumulatori“ Valjevo privatizovao je Zoran Čičak. Kolege koje su malo duže u politici u koje spadate i vi gospodine Rističeviću, a verujem i kolege iz SRS znaju o kome se radi. Zoran Čičak je čovek koji je doživeo jednu neverovatnu ideološku i političku transformaciju. Zoran Čičak je jedan od osnivača Saveza komunista pokreta za Jugoslaviju. Posle 2000. godine on je prestao navodno da bude komunista, prestao da bude jugonostalgičar, postao je biznismen, postao je kapitalista, što je još gore postao je NATO lobista. On danas piše po tviteru sve najgore o Aleksandru Vučiću, o SNS, o poslanicima SNS, Zoran Čičak je privatizovao fabriku „Krušik akumulatori“ Valjevo i od jedne perspektivne i uspešne fabrike koja je bila sastavni deo naše namenske industrije napravio bukvalno deponiju. Napravio jedno skladište otpada u kome ništa nije radilo. To je uradio zajedno sa nekim svojim slovenačkim partnerima.

Zahvaljujući velikom naporu rukovodstva grada Valjeva, a tada je Mihajlo Jokić bio predsednik Skupštine grada Valjeva, mi smo uspeli da poništimo posle duge i teške borbe u Agenciji za privatizaciju pošto je bilo mnogo administrativnog otpora, mnogo prepreka, nije bilo političke volje da se poništi privatizacija te fabrike „Krušik akumulatori“ Valjevo. Došlo je ipak do poništavanja odluke o privatizaciji i Krušik akumulatori Valjevo, evo vi me ispravite gospodine Milićeviću, ako grešim, ta fabrika danas veoma uspešno posluje i daje veliki doprinos našoj namenskoj industriji, a posebno fabrici Krušik u Valjevu.

Zašto sam ovo rekao? Pa, da građani Srbije razumeju da se na političkoj sceni ništa ne dešava slučajno. Dakle, očigledno da je cilj Dragana Đilasa, da je cilj tog tzv. Saveza za Srbiju da se ponovo uništi naša namenska industrija, a svi pokazatelji govore da „Krušik“ u Valjevu iz godine u godinu postiže sve bolje ekonomske rezultate i da je dobit iz godine u godinu sve veća. Pokušali su, skoro da su uspeli, ali nisu uspeli do kraja da nam unište vojsku za vreme dok su bili na vlasti i sad pokušavaju da unište našu namensku industriju. Onda su se dosetili da pronađu čoveka koji je radnik fabrike „Krušik“, da od njega u medijima poput N1 televizije, poput lista „Danas“ naprave nekog mučenika za slobodu govora, za slobodu misli, da naprave nekakvog lažnog uzbunjivača koji to u stvari nije, jer se radi o čoveku koji je prekršio više zakona, koji je počinio nekoliko krivičnih dela i koji je iz fabrike „Krušik“ zato što su mu ti podaci sticajem okolnosti bili dostupni iznosio u medije, dakle, on se nije obratio nadležnim organima nego je u medijima, gospodine Rističeviću iznosio podatke koji su nosili oznaku ili „državna tajna“ ili „strogo poverljivo“.

U svakoj državi takav čovek bi bio pod hitno procesuiran i bio bi osuđen za nekoliko vrlo teških krivičnih dela kojima se narušava bezbednost države.

Međutim, u Republici Srbiji, izgleda kod jednog dela političara koje predvodi Dragan Đilas, vlada jedna naopaka logika. Onaj ko radi protiv države je, zapravo, mučenik, on je borac za ljudska prava i slobode i zbog toga se već danima diže tolika prašina u medijima, a u stvari ovo je prava istina.

Dakle, radi se o pokušaju da se uništi naša namenska industrija, da se stvari u „Krušiku“, ali ne samo u „Krušiku“, nego i u svim našim fabrikama koje pripadaju kompleksu namenske industrije vrate 10, 15, 20 godina unazad, i da mi kao država prestanemo da budemo zemlja koja proizvodi naoružanje i vojnu opremu i koja to naoružanje i tu vojnu opremu izvozi u inostranstvo.

To je bio njihov cilj i dok su bili na vlasti. Upropastili su svaku fabriku koja je pripadala sistemu odbrane Republike Srbije i koja je ulazila u sistem namenske proizvodnje.

Sad kada smo mi uspeli da podignemo, a i gospodin Zoran Đorđević može to da potvrdi kao ministar u Vladi Republike Srbije, kada smo uspeli da podignemo našu namensku industriju, kada je naša namenska industrija postala ponovo konkurentna na svetskom tržištu, a mnogo napora nam je trebalo da to postignemo, sada se Dragan Đilas, verovatno, po nečijem nalogu koji je došao spolja, uključio u akciju eventualnog ponovnog uništavanja naše namenske industrije. Onda su pronašli kao žrtveno jagnje tog čoveka koji se zove Aleksandar Obradović i od njega prave mučenika, od njega prave žrtvu, navodno diktatorskog režima Aleksandra Vučića, a u stvari radi se o pokušaju da se uništi naša namenska industrija.

U to su se, naravno, uključili svi ovi Đilasovi poslušnici poput Zelenovića, poput Lutovca, poput Sergeja Trifunovića itd, koji svakoga dana obmanjuju građane Srbije, građane Valjeva, kako je Aleksandar Obradović uzbunjivač, kako se krši Zakon o uzbunjivanjima, kako Aleksandar Vučić i SNS ne dozvoljavaju slobodu mišljenja, slobodu govora, kako hapse nevine ljude itd, a u stvari, radi se o jednom vrlo opasnom pokušaju da se nanese vrlo ozbiljna šteta državi Srbiji, a kada je u pitanju fabrika „Krušik“ onda vam je potpuno jasno, građani Srbije to treba da znaju, ta šteta nije samo ekonomska, ta šteta je i bezbednosna.

Ja se nadam da će nadležni državni organi, po svim ovim pitanjima, da reaguju, kao što smo svojevremeno reagovali po pitanju poništavanja privatizacije Fabrike „Krušik akumulatori“ Valjevo, tako isto se nadam da će nadležni državni organi da reaguju i povodom ovog isfabrikovanog i medijski spinovanog slučaja Aleksandra Obradovića, jer se ne radi ni o kakvom kršenju ljudskih prava, naprotiv, radi se o kršenju zakona i radi se o narušavanju vitalnih interesa građana Republike Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, samo da malo dopunim ono što je rekao gospodin Rističević. Ono što je radio Aleksandar Obradović je sledeće. To je čovek koji je punih pet godina iz „Krušika“ ili iznosio ili je fotografisao putem mobilnog telefona podatke i ugovore koji su nosili oznaku državna tajna i strogo poverljivo. Navodno je to radio zato što je bio revoltiran time što mu je majka smenjena sa nekog rukovodećeg položaja u „Krušiku“. Naravno, ja verujem da je on to radio po nečijem nalogu, kao što verujem da je to radio za novac, jer sumnjam da iko ovakve stvari može da radi samo zbog toga što je nezadovoljan činjenicom da mu majka nije na rukovodećem položaju u nekoj fabrici.

Ono što je radio Aleksandar Obradović i što je država, na svu sreću, uspela da spreči, gospodine Rističeviću, nadam se da ćete se složiti sa mnom, mi smo o tome pričali, to je svojevremeno radio i Rodoljub Šabić pod lažnom firmom da primenjuje Zakon o dostupnosti informacija od javnog značaja. On je tražio od Ministarstva odbrane, od Vojnobezbednosne agencije, od Vojnoobaveštajne agencije podatke koji su nosili takođe oznaku „Državna tajna“ i „Strogo poverljivo“. On je tražio, između ostalog, da mu se dostavi raspored jedinica Vojske Srbije pre svega na onim položajima na Kosovu i Metohiji, prema Makedoniji, da mu se dostavi tačno o kojoj jedinici se radi, sa kakvim naoružanjem ta jedinica raspolaže, brojno stanje jedinice, komandni sastav itd.

Evo i Zoran Đorđević kao nekadašnji ministar odbrane, to može da potvrdi. Kada mu nadležni državni organi te podatke nisu dostavili, jer nisu ni mogli, nisu ni po zakonu bili obavezni da mu dostave, i sami bi prekršili zakon da su to uradili, onda je Rodoljub Šabić pre Aleksandra Obradovića počeo da izigrava žrtvu diktatorskog režima Aleksandra Vučića. Evo, kaže, sad me napadaju, optužuju me da sam izdajnik, da sam državni neprijatelj itd. a ja u stvari samo tražim određene podatke koji se odnose na Vojsku Srbije, a obelodanjivanjem tih podataka nanela bi se ogromna i nenadoknadiva šteta po bezbednost Republike Srbije. Između ostalog, nanela bi se ogromna i nenadoknadiva šteta po bezbednost Srba koji žive na Kosovu i Metohiji.

Naravno, samo naivan čovek, krajnje neupućen, može da poveruje, gospodine Rističeviću, da su pre nekoliko godina Rodoljub Šabić, a sada Aleksandar Obradović to radili iz neznanja. Vrlo dobro su oni znali šta rade i za koga rade, ali taj za koga rade sigurno nije država Srbija.

Zahvaljujem se, gospodine Milićeviću. Evo još jedan prilog raspravi ovoj, politički vrlo aktuelnoj temi.

Za vreme njihove vlasti, za vreme vlasti Dragana Đilasa, Vuka Jeremića, Borisa Tadića i ostalih ukinuta je, gospodine Rističeviću, to vi vrlo dobro znate, služba bezbednosti u Ministarstvu inostranih poslova i Ministarstvo inostranih poslova u vreme kada je Vuk Jeremić bio ministar inostranih poslova, a direktor tog ministarstva, odnosno zamenik ministra bio Borislav Borko Stefanović, i ukinto je, pazite, to nije u radila nijedna država u svetu, šifrovanje, odnosno ukinuta je kripto zaštita komunikacije Ministarstva inostranih poslova za svojim DKP u svetu. Drugim rečima, svako ko je hteo, a zna se ko je to hteo, mogao je bez ikakvih problema da čita telegrame koje je Ministarstvo inostranih poslova slalo našim ambasadama, odnosno konzulatima u svetu, odnosno telegrame koje su naše ambasade i konzulati upućivali ka Ministarstvu inostranih poslova. Eto tako su se oni brinuli o državi Srbiji i o interesima njenih građana.

Zašto su oni, gospodine Rističeviću, još udarili na „Krušik“ u Valjevu? Za vreme njihove vlasti „Krušik“ je bio u stanju u kome sam ga maločas opisao. Dakle, fabrika koja je jednim delom bila privatizovana, koja praktično nije ni radila zato što su oni rekli – nama namenska industrija ne treba, nama vojska ne treba, mi sada imamo prijatelje, okruženi smo sa svih strana prijateljima, ne treba nam naoružanje i onda hajde da ukinemo i da razbijemo Vojsku, hajde da uništimo našu namensku industriju.

Za vreme njihove vlasti namenska industrija je bila na izdisaju. E, sada, oni su udarili na namensku industriju u Valjevu, konkretno na fabriku „Krušik“ između ostalog zbog toga što je ta fabrika u 2017. godini ostvarila čist poslovni dobitak, dakle, ne gubitak kao za vreme njihove vlasti, nego čist poslovni dobitak od milijardu dinara, a u 2018. godini od pola milijarde dinara i za to vreme mi smo uspeli da zaposlimo preko 1.500 građana Valjeva i okolnih mesta u „Krušik“ u Valjevu, tako da fabrika „Krušik“ u Valjevu danas broji preko 3.300 zaposlenih. Naravno, Dragan Đilas, Vuk Jeremić, Zelenović i njima slični kažu – sve su to članovi, sve su to aktivisti SNS. To nema nikakve veze sa istinom. To su građani koji žive u Valjevu, to su građani koji žive u okolnim mestima, a dobili su posao ne zato što su članovi ove ili one stranke nego zato što je država Srbija, predvođena Aleksandrom Vučićem, uspela da digne na noge našu namensku industriju.

Sve ovo što rade, a vezano je za ovog Aleksandra Obradovića, lažnog uzbunjivača, je u stvari mučki udar na našu namensku industriju i na našu vojsku. To građani Srbije treba da znaju.

Zahvaljujem se gospodine Marinkoviću.

Birački spisak nije nikakav tajni dokument. Birački spisak je dokument u koji svaki svaki građanin Republike Srbije ima pravo uvida i može da proveri da li je upisan u birački spisak i ako nije, da traži da bude upisan.

Srpska napredna stranka se nikada nije bavila bilo kakvim zloupotrebama koje su vezan za biračke spiskove, prosto zato što mi nemamo potrebe da vršimo bilo kakve zloupotrebe, imajući u vidu snagu i jačinu SNS, koja je predvođena našim predsednikom Aleksandrom Vučićem.

Ono što je tačno, jeste da članovi i aktivisti SNS obilaze sve opštine, gradove, sve mesne zajednice u Srbiji, da razgovaramo sa građanima, da im objašnjavamo šta je ono što smo uradili, koji su to problemi koji su bili zatečeni, koje probleme smo rešili i da čujemo od građana šta je to što još treba da se uradi, da bi njihov život bio bolji. To je ono što radi SNS.

Nisam razumeo ovo oko pomeranja lenjira i nekih promena u biračkim odborima, ali ono što bi građani Srbije trebalo da znaju, mada mislim da znaju, ali nije loše da se to ponovi, SNS ni u jednom biračkom odboru, bilo gde u Srbiji nema većinu. Naši zakoni su tako koncipirani da u svakom biračkom odboru od najmanjeg sela u Srbiji, pa da RIK-a većinu članova ima opozicija. Tako da, SNS sve i da hoće, a neće, niti nam je to ikada bila namera, ne možemo da pokrademo bilo koje izbore.

Dakle, nema tog lenjira kojeg smo mi pomerali gore ili dole, dovodili, odvodili itd, uvek smo na svim izborima pobeđivali zato što je to narod tako hteo.

Verujem da će tako biti i na sledećim izborima. Ali, nije loše da se još jedanput pomene, to je i kolega Nemanja Šarović pre neki dan rekao, kako smo mi u SNS omogućili Bošku Obradoviću da 2016. godine pređe cenzus. To naprosto nije tačno, zato što SNS nema većinu u RIK-u, kao što većinu nemamo ni u jednom biračkom odboru. Dakle, u svakom biračkom odboru opozicija je ta koja ima većinu i to bogami ubedljivu većinu u odnosu na članove koji pripadaju SNS.

Da se, to je moj predlog kolegama iz opozicije, da se više ne bavimo tim isfabrikovanim pričama o biračkim spiskovima i o tome kako je uzrok za nečiji poraz ili kako je uzrok za nečiju pobedu to što je mogao ili nije mogao da ima birački spisak ili uvod u birački spisak. Svako od vas ko želi, može da ostvari uvid u birački spisak, da utvrdi da li je upisan u birački spisak, ako nije, da se upiše. To pravo ima svaki građanin Republike Srbije i nema potrebe da se SNS šeta po Srbiji sa bilo kakvim biračkim spiskovima. Mi po Srbiji idemo da građanima kažemo šta je to što smo uradili, šta je to što još treba da uradimo, da saslušamo građane, da razumemo njihove probleme, da vidimo kako te probleme u budućnosti možemo da rešavamo.

Priznaćete, to ni jedna vlast do sada nije radila. Vlast je uvek hvalila samu sebe i afirmisala svoje uspehe i to je legitimno. Ali, ja mislim da je SNS uvela jedno novo pravilo u politički život Srbije, a to je da smo samokritični, da imamo hrabrosti da kažemo da neke stvari nismo uradili dovoljno dobro, da neke probleme nismo rešili, a mogli smo da ih rešimo, i da imamo hrabrosti da nam građani kažu sa kojim to našim potezima nisu zadovoljni kako bismo mi te naše greške ispravili.

Nikada nismo rekli, to je ono što se često puta ponavlja ovde u Narodnoj skupštini, da je situacija u bilo kojoj oblasti društvenog života idealna. Nije idealna situacija nigde, ali je situacija bolja u 2019. godini nego što je bila 2015. godine, kao što je 2015. godina bila mnogo bolja nego 2013. godine. Ali, nikada nismo tvrdili ono što vrlo često dolazi kao neka vrsta napada na nas iz SNS, nikada nismo tvrdili, nikada nismo izgovarali te fraze, da Evropa nema alternativu, nikada nismo izgovarali te fraze da je situacija idealna. Daleko od toga da je bilo šta u Srbiji idealno ili bilo gde u svetu, niti može da bude idealno, ali da se trudimo i da radimo da situacija i u obrazovanju, u školstvu, u zdravstvu, u poljoprivredi i u svim drugim sferama društvenog života, pa i kada je u pitanju informaciona bezbednost bude bolja, ja mislim da građani Srbije to vide i da će na sledećim izborima to pravilno i da ocene.

Zahvaljujem se, gospodine Marinkoviću.

Ovde je izneto nekoliko stvari sa kojima ja zaista ne mogu da se složim.

Pre svega, koliko znam, instruktažu članova biračkih odbora i za sledeće izbore, radiće isključivo RIK, a svako onaj ko želi da se uključi u taj proces moći će da se uključi samo tako što će imati pravo da ga prati.

Nije tačno da će bilo koja nevladina organizacija, pa ni CRTA, ni Transparentnost, ni CESID, niti bilo ko drugi moći da vrše instruktažu članova biračkih odbora. Instruktaža, da bi narod razumeo, podrazumeva da se članovi biračkih odbora upoznaju sa zakonskim i drugim propisima koji se odnose na rad biračkih odbora. Tu instruktažu će moći da vrši samo RIK, sve drugo bi bilo protivzakonito. To što ste rekli naprosto nije istina.

Dalje, ako svaki građanin Republike Srbije ima pravo uvida u birački spisak, dakle svaki građanin Republike Srbije, ona taj dokument ne može da bude tajni. Dakle, ne može da bude tajni dokument…

(Vjerica Radeta: A ko ga može videti?)

… pa svako može da ga vidi.

Ako svako može da izvrši uvid u jedan dokument, onda taj dokument ne može da bude tajni.

Ako svako može da izvrši uvid u jedan dokument onda taj dokument ne može da bude tajni, taj dokument je javni dokument, u koji svako može da izvrši uvid i da zatraži da bude upisan u birački spisak ako eventualno nije. Kao što, sa druge strane, svaki građanin Republike Srbije može da traži da onaj ko više nema biračko pravo u Republici Srbiji, po različitom osnovu, bude izbrisan sa biračkog spiska. U tom smislu uopšte ne razumem tu vašu opasku da je u pitanju neki tajni dokument. Nema u biračkom spisku ništa što je tajno.

Što se tiče te kampanje „door to door“, odnosno od vrata do vrata, to je kampanja koja na kraju krajeva niti je izmislila SNS, ni SRS, to je kampanja, koliko znam osmišljena, nije ni DS, to je kampanja koja je osmišljena u SAD i koja je kasnije preneta u čitav niz evropskih zemalja, između ostalog i u Republiku Srbiju. To radi i SNS, to radi i SRS, to radi, ja mislim svaka ozbiljna politička partija koja ima nameru da učestvuje na izborima.

Mi nemamo u rukama birački spisak. Mi ne idemo po biračkim spiskovima da razgovaramo sa građanima. Mi kucamo na svačija vrata i sa svakim onim građaninom Republike Srbije ko hoće da nam svoja vrata otvori, mi razgovaramo. Nisam nikada rekao da će SNS da pobedi, možda ćete pobediti vi i ja ću vam čestitati na toj pobedi. Ja sam samo rekao da ćemo mi da učinimo sve da mi pobedimo, a da li ćemo pobediti ili ne o tome će odlučiti građani Republike Srbije, u tome se slažemo i vi i ja.

Ali, nije tačno, i prosto moram da reagujem kao predsednik poslaničke grupe, mi ne šetamo nikakve biračke spiskove po Srbiji. Naši aktivisti kucaju na svačija vrata i razgovaraju sa svim građanima Republike Srbije. U tom smislu nama birački spisak, kao jedna velika hartija, apsolutno nije potrebna. Samo bi nam otežavala rad na terenu.

Evo, da ne bi bilo nikakve zabune, u tački 6. radi se o dokumentu radnog tela Vlade Republike Srbije. Dakle, odlukom Vlade Republike Srbije na poslednjoj sednici formirana je Radna grupa za verifikaciju jedinstvenog biračkog spiska u kojoj će pored članova Vlade i Ministarstva učešće uzeti i CRTA i CESID, kao i predstavnici međunarodnih institucija i tela. Dakle, to je jedino što se odnosi na CRTU i na CESID, dakle, da će imati pravo da učestvuju u radu Radne grupe za verifikaciju jedinstvenog biračkog spiska.

Sad vi kažete da se mi dodvoravamo nekakvim isluženim činovnicima iz EU, ne znam tačno na koga mislite, nije ni bitno. Nemamo mi potrebe bilo kome da se dodvoravamo. Srpska napredna stranka će učiniti sve da naredni izbori koji se očekuju u martu ili u aprilu 2020. godine budu najtransparentniji izbori koji su ikada održani u Republici Srbiji. Tako da niko neće imati mogućnost da uloži bilo kakav prigovor da je učinjena bilo kome šteta, da je bilo čiji glas ukraden ili da je bilo čiji glas pogrešno prebrojan i tako dalje. Dakle, to je cilj Vlade Republike Srbije i zbog toga je i formirana ova Radna grupa.

Niste u pravu, ni što se tiče instruktaže, dakle, tu instruktažu će da vrši isključivo RIK, a niste ni u pravu što se tiče ovih radnih tela. Radna tela su radna tela RIK-a. To nisu radna tela bilo koje opštine, bilo kojeg grada i bilo koje lokalne vlasti. Dakle, svako radno telo koje će biti formirano je radno telo RIK.

Ponavljam još jedanput, ja zaista ne razumem šta vam znači ta fraza – vaši birački odbori. Nema SNS nijedan svoj birački odbor. U svakom biračkom odboru vi iz opozicije ste većina i nemam ja ništa protiv toga, vi kažete da li imam nešto protiv toga. Nemam. Odlično što je to tako, ali onda bi bilo dobro da objasnite građanima Srbije, ne samo vi, čak možda ponajmanje vi, to bi trebali da objasne ovi koji bojkotuju rad parlamenta, kako je moguće da SNS pokrade bilo gde izbore u Srbiji, bilo koje izbore, republičke, pokrajinske, lokalne, predsedničke, a u svakom biračkom odboru predstavnici opozicionih stranaka imaju ubedljivu većinu u odnosu na članove SNS, bez obzira da li su članovi ili su zamenici članova biračkih odbora. Ista vam je takva situacija i sa RIK, uvek opozicija ima većinu i u biračkim odborima i u RIK i nemamo ništa protiv toga, samo hoćemo da to građani Srbije znaju.

Zapisnici se, koliko ja znam, odmah kače na vrata prostorije u kojima se održavaju izbori i u kojima rade birački odbori.

Dobro je što imate, gospođo Radeta, svoje predloge, kako treba unaprediti izborni proces u Republici Srbiji. Mi sad možemo da polemišemo do sutra da li su bolji predlozi Vlade ili su bolji vaši predlozi, ali u svakom slučaju ova polemika između vas i mene, koja svakako nije lična i nije neprijateljska, pokazuje da vlast i opozicija treba da razgovaraju kako bismo postigli konsenzus oko toga koji je to minimum standarda u sprovođenju izbora u Republici Srbiji koji garantuje i vama koji ste trenutno u opoziciji i nama koji smo trenutno na vlasti da niko posle završetka izbora neće moći da kaže da mu je naneta bilo kakva šteta ili da je bilo ko pokrao izbore.

Mislim da to treba da razumete. Nije sporno da vi imate svoje stavove i nije sporno da vi kritikujete predloge koje iznosi Radna Grupa, odnosno koje iznosi Vlada Republike Srbije. Ali, smisao ovog razgovora i svih razgovora koji se vode već tri meseca između vlasti i opozicije u Srbiji jeste da se postigne konsenzus oko toga šta je to minimalno što nam garantuje da kad se završe izbori niko neće moći da kaže - ovi izbori su lažirani, rezultati su fingirani, rezultati su pogrešni itd. Zašto je to bitno? Zato da se više nikada u Srbiji ne ponovi atmosfera koja više liči na građanski rat nego na jednu demokratsku državu.

Mi smo takvu situaciju imali 2016. godine, mi smo takvu situaciju imali, što je još neverovatnije složićete se sa mnom, 2017. godine, dva meseca su ovde članovi raznoraznih opozicionih stranaka, ne vaše, raznorazne pristalice Saše Jankovića i njemu sličnih protestvovali ovde ispred Narodne skupštine, tvrdili su da su izbori pokradeni, pa je onda Saša Radulović demantovao samog sebe i rekao da je Vučić pobedio potpuno legalno, oni su nastavili da protestuju ovde ispred Narodne skupštine, tvrdili su da su izbori pokradeni. Pa, je onda Saša Radulović demantovao samog sebe i rekao da je Vučić pobedio potpuno legalno. Oni su nastavili da protestuju ovde ispred Narodne skupštine i kad sam ih ja jedanput pitao – ljudi, ali protiv čega protestujete? Da li ste negde pokradeni? Da li je negde napravljena neka greška? Da li je neko prekršio zakon? Ne, mi protestujemo zbog toga što je Aleksandar Vučić pobedio na izborima. To se desilo samo u Srbiji, da ljudi koji su izgubili izbore protestuju zato što je neko drugi pobedio, ali ne sa jednim ili dva procenta, nego je čovek dobio podršku više od 55% birača koji su izašli na izbore.

U svakoj demokratskoj državi, kod svakog demokratski svesnog političara nema šta više da se kaže, sem da se pruži ruka i da se čestita pobedniku. Ovde su nas dva meseca sačekivali, nas narodne poslanike iz SNS, hteli su da nas biju motkama, psovali nas, vređali nas na najvulgarniji mogući način kad god smo ulazili ili izlazili iz Narodne skupštine zato što su pristalice DS, pristalice Vuka Jeremića, Saše Jankovića i tako dalje, bili nezadovoljni pobedom Aleksandra Vučića. Policija tada nije reagovala, policija je tada bila vrlo trezvena, vrlo razumna, iako je situacija bila vrlo delikatna i napeta i moglo je da se desi svašta, ali na svu sreću nije bilo težih incidenata, ali da se više ne bi ponovila takva situacija, da bilo ko može da posumnja u legalnost i legitimnost izbornih rezultata, SNS je kao stožerna vladajuća stranka u Srbiji pristala da se vode razgovori sa svim pristalicama i predstavnicima opozicionih stranaka koji u tom razgovoru žele da učestvuju kako bismo došli do saglasnosti oko toga šta je to što se tiče izbora posle čega niko, ni vi, ni mi, nećemo moći da kažemo – ovi izbori su bili neregularni, zato što SNS ne želi da bude na vlasti po svaku cenu suprotno volji građana.

Ako nas građani žele neka glasaju za SNS, ako nas građani Srbije ne žele neka glasaju za vas, neka glasaju za Dragana Đilasa, neka glasaju za Vuka Jeremića, ali hoćemo da ničiji glas ne bude ukraden, hoćemo da svačiji glas ode onoj listi ili onoj stranci kojoj je zaista i dat jer mi se izbora ne plašimo, kao što se, verujem, izbora ne plašite ni vi. Izbora se plaše oni kojih nema ovde u parlamentu i koji zato što znaju da će te izbore da izgube, unapred traže opravdanje da na tim izborima ne učestvuju. Ja mislim da građani Srbije vrlo dobro razumeju da se upravo o tome radi.