Dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što kažem nekoliko rečenica o amandmanu, dopustite mi da prokomentarišem nekoliko razloga za donošenje ovog zakona. Naime, Vlada je u obrazloženju Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, između ostalog, navela da se zakon donosi i zbog potrebe usklađivanja sa Zakonom o prekršajima, "Službeni glasnik Republike Srbije", broj 101/2005.
Tačno je da je Narodna skupština Republike Srbije krajem 2005. donela Zakon o prekršajima. Taj zakon je trebalo da počne da se primenjuje od 1. januara 2007. godine i trebalo je da se formiraju oni organi koje predviđa Zakon o prekršajima. Između ostalog, trebalo je da se formira i viši prekršajni sud, koji, kako kaže Vlada u obrazloženju Predloga zakona, po članu 91. Zakona o prekršajima, vodi prekršajni postupak u drugom stepenu.
Međutim, moram da obavestim gospodina ministra, pošto ga očigledno njegove službe nisu obavestile, da je jednim internim dopisom bivšeg ministra pravde suspendovana primena Zakona o prekršajima, tako da naše sudije za prekršaje i danas, u stvari, primenjuju onaj stari Zakon o prekršajima, a ne ovaj novi iz 2005. godine. Meni zaista nije jasno kako ministar za tu informaciju nije znao.
Dakle, u našoj zemlji ne postoji viši privredni sud, ne postoje sudovi za prekršaje, postoje organi za prekršaje; i ne primenjuje se novi Zakon iz 2005. godine, nego se primenjuju stari prekršajni propisi, tako da ovaj razlog za donošenje zakona o izmenama i dopunama Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji ne stoji.
Što se tiče samog amandmana, moj prethodnik, kolega Jadranko Vuković, u suštini je obrazložio zašto je ovaj amandman podnet. Samo hoću da podsetim predlagača ovog zakona da su Zakonom o državnoj upravi, na početku Zakona, formulisana načela za rad državne uprave. Jedno od tih načela je i načelo efikasnosti rada organa državne uprave. Poreska uprava, koja treba da primenjuje Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji, jeste organ uprave u sastavu Ministarstva finansija. Ona načela rada državne uprave koja su formulisana u Zakonu o državnoj upravi, koji je donet 2005. godine, takođe se odnose i na Poresku upravu.
Ukoliko propišete dva roka za zastarelost utvrđivanja poreskog potraživanja, vi u stvari na taj način destimulišete Poresku upravu, kao jednog od organa uprave, da ažurno primenjuje propise. Meni je potpuno nejasno zašto utvrđivati dva roka za zastarelost poreskog potraživanja, u zavisnosti od toga da li je poreski obveznik podneo poresku prijavu ili ne. To je potpuno nepotrebno, to samo komplikuje ionako složen Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji.
Što se tiče same dužine roka od tri, odnosno od pet godina, takav rok, prilično dug, u stvari negativno deluje na načelo efikasnosti rada državne uprave. Oni koji su pravnici znaju da u pravu postoji jedno načelo još iz rimskog prava "dies interpelat pro homine", dakle, rok je taj koji opominje umesto čoveka. Ako imate suviše dug rok, a rok od tri, odnosno pet godina je dug rok (obrazložiću i zašto) za utvrđivanje poreskog potraživanja, vi u stvari na taj način omogućavate Poreskoj upravi da bude neažurna, neefikasna, da se ne bavi poslovima kojima treba da se bavi.
Zašto kažem da je rok od tri, pet godina dug rok? Danas naplaćivati, odnosno utvrđivati poreska davanja nije isto kao pre 50 godina, pre sto godina itd. Danas je Poreska uprava potpuno kompjuterizovana, danas se proces naplate i utvrđivanja poreza vrši elektronskim putem. Podsetiću gospodina ministra da je još 2004. godine Vlada Republike Srbije zauzela stanovište da državna uprava Republike Srbije treba da se uključi u tzv. evropski administrativni prostor, a to podrazumeva potpunu kompjuterizaciju rada državne uprave.
Smatram da je rok od tri, odnosno pet godina, imajući u vidu uslove pod kojima radi danas Poreska uprava, a to je upotreba najsavremenijih računara, zaista dug. Taj rok treba skratiti.
Ono što takođe treba ukinuti u ovom predlogu zakona, to je gospodin Vuković obrazložio maločas, jeste taj dvostruki rok. Ne mogu da razumem zašto postoji dvostruki rok za zastarelost utvrđivanja poreskog potraživanja, u zavisnosti od toga da li je podneta poreska prijava ili ne. To je potpuno nepotrebno.
Treba skratiti, a ne produžavati rok za zastarelost poreskog potraživanja, jer je utvrđivanje kraćih rokova, u stvari, u cilju podizanja kvaliteta i ažurnosti rada Poreske uprave.
Plašim se da će i Poreska uprava, kao i drugi organi državne uprave u Republici Srbiji pod mandatom ove nove vlade, da se pretvori u utočište raznoraznih partijskih kadrova, jer, kao što smo videli kada smo raspravljali o Zakonu o budžetu, kadrovskim planom za 2007. godinu predviđeno je da se broj zaposlenih u svim organima uprave, pa tako i u Poreskoj upravi, povećava. To je štetno, to će samo dodatno da optereti sve građane Republike Srbije, a posebno poreske obveznike i zato predlažem da se svi amandmani poslanika SRS usvoje, a između ostalog i amandman koji je podneo moj kolega Jadranko Vuković.

Gospodine predsedavajući, dužan sam da vas upozorim da imate obavezu da kada diskutant završi sa svojim komentarom amandmana pitate da li se još neko po tom amandmanu javlja za reč, a ne da vi samoinicijativno prelazite na sledeći amandman. Hteo sam da se javim povodom dva prethodna amandmana, a vi ste mi to uskratili, tako da ću iskoristiti svoje vreme da kažem nekoliko reči o prethodnim amandmanima koje su podnele kolege iz poslaničke grupe SRS.
Naime, dame i gospodo narodni poslanici, u svim pravno dobro uređenim državama pravilo je da su poreski propisi jasni, precizni i nedvosmisleni, a ovaj zakon je sve suprotno od toga. Ovaj zakon vrvi od nedorečenosti, od jezičkih manjkavosti, od materijalno-pravnih manjkavosti, procesno-pravnih itd. Čudim se da je ovako loš predlog zakona uopšte dospeo u skupštinsku proceduru.
Gospodine ministre, izgleda niste obavešteni da je poreski postupak, u stvari, samo jedna vrsta upravnog postupka. Poreski postupak nije ni krivični postupak, nije ni prekršajni postupak. U poreskom postupku kao stranka učestvuje poreski dužnik ili poreski obveznik. Poreski dužnik i poreski obveznik nije okrivljeni i protiv njega se ne vodi poreski postupak. Poreski postupak je postupak čiji je predmet oporezivanje određenog prihoda.
Vi u članu 114d kažete: "Zastarelost se prekida svakom radnjom Poreske uprave preduzetom protiv poreskog dužnika...".
Poreski dužnik, koliko znam, nije učinio nikakvo krivično delo. On nije okrivljeni, nije osumnjičeni, on nije neko protiv koga se vodi krivični ili prekršajni postupak. Ne znam šta će vam ta reč "protiv poreskog dužnika". Zaista je neprimerena ovakva terminologija. Izgleda da ne shvatate pravnu prirodu poreskog postupka. To je poseban upravni postupak, nije ni krivični, nije ni prekršajni, tu nema osumnjičenih i okrivljenih, postoji samo neko ko treba da izvrši svoju poresku obavezu, ali on nije krivac i nije izvršio nikakvo krivično ni prekršajno delo.
Što se tiče amandmana na član 114ž, radi se o tome da izgleda ni samoj Vladi nije jasno da li je zastarelost institut imperativne prirode ili ne, da li zastarelost obavezuje ili ne obavezuje. Onako kako ste vi formulisali član 114ž ispada da zastarelost nema imperativnu prirodu, nego da se primenjuje samo onda ako se poreski dužnik na nju pozove. Ako se poreski dužnik na nju ne pozove znači da poreski postupak može da se vodi u nedogled, ali se onda to protivi načelima i Zakona o državnoj upravi.
Moram ponovo da vas podsetim, Zakon o državnoj upravi je 2005. godine, kada je donošen u Narodnoj skupštini, proglašen jednim od najvažnijih zakona nove demokratske, proevropske itd. vlasti posle 2000. godine. Kada je 2004. godine prezentovan Zakon o državnoj upravi u hotelu "Hajat", o njemu su govorili tadašnji šef misije OEBS-a u Srbiji Mauricio Masari, Vojislav Koštunica i tadašnji ministar za državnu upravu i svi drugi državni funkcioneri. Maltene su se kleli u taj novi zakon, kako će on da bude obavezujući za državnu upravu, kako će državnu upravu u Srbiji da napravi efikasnom, racionalnom, modernom, demokratskom itd.
Vi na ovaj način, u stvari, maksimalno prolongirate rok za trajanje poreskog postupka. To znači, ako bismo doslovno tumačili član 114ž, da poreski postupak može da se vodi u nedogled, da nema krajnjeg roka do kada poreski organ, odnosno Poreska uprava treba da utvrdi poresku obavezu poreskog obveznika. Meni sada zaista nije jasno da li Vlada Srbije hoće od naše državne uprave da napravi taj tzv. javni servis građana koji će da bude racionalan, efikasan, koji će da postupa u skladu sa Ustavom i zakonom, ili vi hoćete u Srbiju da vratite tursku upravu iz vremena Osmanlija, neažurnu, aljkavu, birokratsku, koja ne poštuje zakon, ne poštuje prava građana itd.
Opredelite se između ta dva modela državne uprave. Ja vam skrećem pažnju da su načela o radu državne uprave obavezujuća i za Poresku upravu, a Poreska uprava je organ u sastavu Ministarstva finansija. I, ako neko treba da se pridržava Ustava i zakona, ako treba da poštuje subjektivna prava građana, onda je to baš Poreska uprava.
Jer ona zadire u nešto što je osetljivo pitanje za svakog čoveka, a to je njegova imovina i njegovi prihodi, i tu ne sme da bude nepreciznosti, ne sme da bude arbitrarnosti, samovolje, ovakvog ili onakvog mogućeg tumačenja propisa.
Što se tiče ovog poslednjeg amandmana, zaista mislim da je samo u vreme Josipa Broza, u našoj bližoj prošlosti, bilo da se u zakon unosi ime i prezime državnog funkcionera. Vi ovde još jedino niste uveli ime Mlađana Dinkića, a očigledno je da ste pristupili ovoj izmeni Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji samo zbog aktuelnog ministra finansija. Zašto? Zato što mi do sada, znači do maja 2007. godine, nismo imali ministra ekonomije i regionalnog razvoja, dobili smo ga tek pre mesec dana i čim smo dobili gospodina Mlađana Dinkića za ministra ekonomije i regionalnog razvoja, vi ste brže-bolje njega ubacili u zakon, da bi on dao inicijativu za oslobađanje od plaćanja poreskih obaveza. Pri tome nema nikakvih uslova pod kojima Vlada može, na predlog ministra finansija, da oslobodi nekoga od plaćanja poreskih obaveza u postupku privatizacije.
Vi na taj način otvarate vrata jednoj ogromnoj političkoj samovolji. Ukoliko se ovo što ste vi predložili usvoji, Srbija će biti država u kojoj će Vlada moći da radi šta joj je volja, nju zakon više neće moći da obavezuje, jer nema uslova, a zakoni moraju da ih propišu, pod kojima Vlada može da oslobodi nekoga od poreskih obaveza. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, pošto gospodin predsednik, izgleda, ne zna kako se zovem, ja sam Aleksandar Martinović i podneo sam amandman na član 3, a ne amandman na član 2. Predloga zakona o budžetu.
Pre nego što kažem nekoliko reči o amandmanu, moram da kažem da kao čovek razumem da ortopedija i medicina nemaju mnogo veze sa pravom i da onaj ko je lekar, možda, ne može u svakoj situaciji da razume i da pravilno protumači jedan pravni propis.
Gospodine predsedniče, Zakonodavni odbor ne može da odbije amandman na Predlog zakona o budžetu.
Ne može Zakonodavni odbor da se meritorno upušta u amandman, može samo da da svoj stav o tome da li je amandman pravno moguć.
Šta znači da je amandman pravno moguć? To znači da je usklađen sa Ustavom i zakonom.
Ne može Zakonodavni odbor, po članu 45. stav 1. Poslovnika o radu Narodne skupštine, da se meritorno upušta u prirodu amandmana; to može samo resorni odbor, u ovom slučaju, to je Odbor za finansije.
Što se tiče samog amandmana, želim da podsetim narodne poslanike da je članom 184. stav 4. Ustava Republike Srbije propisano da budžet AP Vojvodine iznosi najmanje 7% u odnosu na budžet Republike Srbije, s tim što se tri sedmine budžeta AP Vojvodine koristi za finansiranje kapitalnih rashoda. To je ustavna odredba.
Istovremeno, podsećam narodne poslanike na odredbu člana 184. stav 2. Ustava Republike Srbije, koji propisuje da se vrste i visina izvornih prihoda autonomnih pokrajina određuju zakonom.
Dakle, nije sporno da se vrsta i visina izdvojenih prihoda u AP Vojvodini utvrđuju zakonom, ali to ne može da se čini Zakonom o budžetu, već posebnim zakonom, koji se donosi samo sa jednim ciljem, a to je da se utvrdi visina i izvor prihoda autonomnih pokrajina.
Dakle, Zakon o budžetu, po svojoj pravnoj prirodi, po svojoj sadržini, po cilju zbog koga se donosi, nije zakon koji treba da utvrđuje koji su to izvorni prihodi autonomnih pokrajina, samim tim i izvorni prihodi AP Vojvodina. To treba da se reguliše zakonom, ali ne Zakonom o budžetu, nego posebnim zakonom.
Stoga sam u svom amandmanu predložio da se u članu 3. stav 1. alineja 3. Predloga zakona o budžetu, ova alineja 3. briše, pogotovo ako se ima u vidu činjenica da u samom Predlogu zakona o budžetu nije postavljena gornja granica iznosa tih prihoda i nisu precizno navedeni izvori prihoda.
Potpuno razumem zašto je to tako, jer posebnim zakonom to treba da se reguliše, ne zakonom o budžetu, tako da zbog toga što ova odredba nije u duhu zakona o budžetu, predlažem da se alineja 3. stava 1. člana 3. Predloga zakona o budžetu Republike Srbije za 2007. godinu briše.

Dame i gospodo narodni poslanici, budžet Republike Srbije je kao i budžet svake države najbolji pokazatelj da li je država dobro uređena.
Hteo bih da vas podsetim da je DOS kada je dolazio protivustavno na vlast 2000. godine obećao da će od Srbije da napravi jednu racionalnu efikasnu državu. Danas mi imamo jedan glomazan administrativni aparat, imamo 22 ministarstava, imamo čak jednog ministra bez portfelja. Ideološki otac, jedan od ideoloških otaca današnje vladajuće koalicije Moša Pijade rekao je, da je, ministar bez portfelja u stvari ''ministar bez ministarstva''.
Taj ministar tobož bez portfelja, kako je predviđeno ovim budžetom Republike Srbije za 2007. godinu troši, odnosno njegova kancelarija, čitavih 4.150.550.000 dinara. Mi danas u Srbiji imamo pored 22 ministarstva i oko 20 organa uprave u sastavu ministarstava. Samo da vas podsetim da je prva Vlada Vojislava Koštunice imala 17 ministarstava, a ova ima mnogo više, da ne govorimo o čitavom nizu agencija.
Posle 2000. godine vladajuću koaliciju, odnosno DOS u raznim varijantama, zahvatila je prava politička bolest koja se zove ''agenciomanija''.
Po uputstvima vaših američkih mentora osnovali ste čitav niz institucija i pošto niste znali kako da ih pravno opredelite, odnosno kakva je njihova pravna priroda, vi ste ih nazvali agencijama i mi danas u Srbiji imamo tri tipa agencija koje troše ogromna budžetska sredstva.
Većina tih agencija u stvari ne radi ništa zato što još uvek nisu stvoreni administrativni, tehnički, finansijski i kadrovske pretpostavke da te agencije počnu da rade. Imamo agencije kao javne službe, imamo agencije kao posebne organizacije i imamo agencije koje nemaju nikakvu drugu definiciju, a to je sa pravnog aspekta jedna potpuno besmislena definicija, imamo agencije kao javne agencije u smislu Zakona o javnim agencijama.
Ne znam da li premijer ili ministar finansija o tome vode računa, da smo mi danas država koja jede samu sebe, jer je oko 50% budžetskih sredstava u stvari opredeljeno za finansiranje jednog preglomaznog administrativnog aparata koji je neefikasan, koji je skup i koji se u stvari popunjava tako što vladajuća koalicija dovodi svoje partijske kadrove, tako da je Republika Srbija danas, kako pokazuju pokazatelji Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda, država koja za finansiranje administracije troši sredstva i da je po tim sredstvima u samom vrhu Evrope, sa tolikim brojem nezaposlenih. Sa tolikim ekonomskim problemima, jednostavno postavlja se pitanje čemu toliko glomazna administracija.
Želim samo da vas podsetim na jedan organ koji ja kao pravnik ne znam kako da ga definišem. To je Agencija za zaštitu životne sredine. U Zakonu o ministarstvima ova agencija je definisana kao organ u sastavu Ministarstva za zaštitu životne sredine. Podsetio bih vas da prema Zakonu o državnoj upravi postoje samo organi uprave u sastavu ministarstava, a vi ovu agenciju niste definisali kao organ uprave nego kao organ, i ja kao pravnik ne znam kakva je njena pravna priroda. Nije ministarstvo, nije organ uprave, nije posebna organizacija, jednostavno organ. Kakav organ? Takva definicija je protivustavna i za takvu protivustavnu agenciju vi, gospodo, odvajate čitavih 16.113.000 dinara.
Dalje, za Narodnu kancelariju predsednika Republike Srbije, za koju takođe ne znam šta je pošto je ne predviđa Ustav Srbije i važeći propisi, takođe ste predvideli ogromna sredstva.
Nije mi jasno takođe u obrazloženju Predloga budžeta, izvinjavam se što moram brže da govorim jer je vreme na izmaku, za Ministarstvo prosvete na strani 165 Predloga budžeta stoji da je Zakonom o budžetu Republike Srbije za 2007. godinu najveći iznos sredstava opredeljen za usluge po ugovoru i to za pedagoški nadzor i prosvetnu inspekciju. Nije mi jasno kako Ministarstvo prosvete, u čijoj je izvornoj nadležnosti da vrši poslove inspekcijskog nadzora u oblasti prosvete, može sa nekim drugim da zaključuje ugovore. Prosto takva definicija je protivzakonita i protivpravna. To je izvorna nadležnost Ministarstva prosvete, da vrši upravni nadzor u oblasti prosvete i nema Ministarstvo prosvete sa kim da zaključuje ugovor nego ono to samo radi.
Takođe, nije mi jasno pošto i sam dolazim iz tog sveta prosvete, napisali ste u obrazloženju Predloga budžeta na strani 165 programe obrazovanja i stručnog usavršavanja zaposlenih, prevođenje.
Zatim, izdvojili ste sredstva za projekte energetske efikasnosti. Ne znam kakve veze ima Ministarstvo prosvete sa projektom koji se zove energetska efikasnost. To je možda projekat za neko drugo ministarstvo, ali sigurno nije za Ministarstvo prosvete.
Evo na kraju, moram, gospodin Vučić vam je juče održao jedno predavanje o lingvistici, a ja mislim da nije zgore da vas podsetim na jednu zaista ogromnu jezičku i logičku grešku, koja se potkrala u ovom vašem Predlogu budžeta.
Na strani 131. verovatno u želji da budete moderni i da budete veliki evropejci i tako dalje, napisali ste i ovo – ''Nadležnost ovog tužilaštva je'', misli se na Tužilaštvo za ratne zločine, ''procesuiranje krivičnih postupaka''. Ne znam da li vam je poznato da je ''proces'' latinska reč za srpsku reč ''postupak'' i da ovo što ste napisali u stvari znači procesuiranje krivičnih procesa.
Vodite računa o stilsko-jezičkim stranama svih predloga zakona koji nam dostavljate. U klupama gde sede poslanici SRS ima, odnosno većina je obrazovanih ljudi i mi jako vodimo računa, ne samo o materijalno-pravnim kvalitetima predloga zakona koji nam dolaze, nego i o njihovim jezičkim stranama.

Dame i gospodo narodni poslanici, ne mogu da se složim sa konstatacijom gospođe Jelene Marković da Srpska radikalna stranka nipodaštava značaj institucije poverenika za informacije od javnog značaja i značaj institucije zaštitnika građana.
Mi samo smatramo da kandidati koji su predloženi nisu odgovarajući, odnosno da oni neće svoju funkciju obavljati kako valja. Neću mnogo da govorim o Rodoljubu Šabiću i gospodin Dragan Todorović i gospođa Radeta i ostali diskutanti iz Srpske radikalne stranke su o tome dovoljno rekli.
Ja ću samo reći nekoliko reči o kandidatu koji je predložen za Zaštitnika građana.
Pre svega, institucija zaštitnika građana istorijski posmatrano nastala je sticajem okolnosti i faktičkim putem u Švedskoj, u 17. veku, kada je Švedski kralj Karlo, zbog političkih previranja pobegao iz Švedske, a da bi znao šta se dešava u njegovoj otadžbini on je imenovao jednog poverenika i komesara koji je trebalo da prati političko stanje u zemlji. Reč ombudsman na švedskom u stvari znači poverenik, odnosno komesar.
Prvi put je institucija zaštitnika građana normativno regulisana švedskim ustavom iz 1809. godine, a u periodu posle drugog svetskog rata veliki broj zemalja u Evropi i van Evrope prihvata instituciju ombudsmana. Između ostalog, to je učinila i Republika Srbija kada je 2005. godine donela Zakon o zaštitniku građana.
Ja sam krajem 2004. godine prisustvovao na jednoj međunarodnoj naučnoj konferenciji koja je održana u Beogradu, u hotelu Hajat, kada je prezentovan Nacrt zakona o zaštitniku građana.
Tu su bili prisutni premijer Vojislav Koštunica i tadašnji ministar za državnu i lokalnu samoupravu i tu je bio gospodin Balinovac, kao i šef misije OEBS-a u Srbiji Mauricio Masari. Svi oni su instituciju zaštitnika građana najavljivali vrlo pompezno, da je to institucija koja je vrlo važna za razvoj demokratije i ljudskih prava u Srbiji.
Sada mi dobijamo kandidata za tu funkciju. O kakvom se kandidatu radi?
Pre svega, moram da kažem da je gospodina Sašu Jankovića na ovu funkciju navodno kandidovao Odbor za ustavna pitanja.
Ja sam, sticajem okolnosti, član Odbora za ustavna pitanja i iz materijala vidim da je sednica održana 14. juna 2007. godine. Ja na toj sednici nisam učestvovao, niti sam obavešten da se sednica održava, tako da ja smatram da gospodin Saša Janković u stvari nije kandidat Odbora za ustavna pitanja, nego vladajuće većine u tom Odboru.
Uporedna praksa zemalja koje poznaju institucije ombudsmana, odnosno Zaštitnika građana, pokazuje da je ova institucija najbolje rezultate davala onda kada je Zaštitnik građana bio snažna ličnost i nezavisna, koja je umela da se odupre svim pritiscima vlasti i pre svega Vlade. Naravno, potrebno je da zaštitnik građana poznaje rad državnih organa koje kontroliše, a to su, pre svega, organi državne uprave.
Šta se vidi iz biografije gospodina Saše Jankovića? Tu se, pre svega, vidi da on do sada nije imao mnogo veze sa državnom upravom, jedina suštinska veza sa državnom upravom je navodno to što je pored toga što je položio stručni ispit za rad u organima državne uprave, što i nije neka velika mudrost, i navodno je završio Pravni fakultet u Beogradu, smer upravno pravo. Ne sumnjam da je čovek završio Pravni fakultet, ali sumnjam da je završio smer za upravno pravo, jer ja, koliko znam, 1996. godine na Pravnom fakultetu u Beogradu nije postojao nikakav smer za upravno pravo.
Svi oni koji su završili Pravni fakultet, završili su tzv. opšti smer. Moguće je da je završio kod plagijatora Stevana Lilića iz "buldožer" demokratije. Smer za upravno pravo, odnosno za ustavno i upravno pravo postoji na Pravnom fakultetu u Beogradu, ali to je smer na postdiplomskim studijama, odnosno magistarskim studijima. Ne vidim da je Saša Janković završio magistarske studije, vidim samo da je završio Pravni fakultet.
On do sada nije imao mnogo veze sa državnom upravom i kao što vidimo radio je i još uvek radi kao nacionalni pravni savetnik u Odeljenju za demokratizaciju Misije OEBS-a u Srbiji. Bio je državni službenik u Ministarstvu sporta i u Ministarstvu za omladinu i sport, bio je novinar, a ono što mu je valjda glavna preporuka za ovu funkciju da se bavi pitanjima bezbednosti i da je završio neke kurseve po tom pitanju Saveta Evrope itd. Lično smatram da gospodin Saša Janković i ne želim o tom čoveku da kažem ništa ružno, ne poznajem ga lično, ali mislim da on neće uspeti da na kvalitetan način obavi onu funkciju koju mu Ustav i Zakon o zaštitniku građana nameće.
S druge strane, ako pogledate Predlog budžeta Republike Srbije za 2007. godinu, videćete da je za Zaštitnika građana odvojeno 25 miliona dinara; da je za upravni sud, koji takođe nije počeo da funkcioniše, a morao je da počne da radi od 1. januara ove godine, predviđeno nešto više od 22 miliona dinara. Svi oni koji poznaju tehnologiju rada pravosudnih organa znaju da je daleko komplikovanije funkcionisanje upravnog suda i da su daleko potrebna veća sredstva za rad upravnog suda, nego što su sredstva potrebna za rad Zaštitnika građana. Upravni sud je, kao što i sama reč kaže, kolegijalni organ, a zaštitnik građana je inokosni organ.
Postavlja se pitanje zašto je Vlada Srbije predložila za Zaštitnika građana skoro 25 miliona dinara. Jasno je da vama u stvari nije stalo da imate kvalitetnog, nezavisnog, hrabrog zaštitnika građana koji će da štiti prava građana od jednog nezakonitog i necelishodnog rada organa državne uprave. Vi instituciju zaštitnika građana očigledno nameravate da pretvorite u jednu dobro plaćenu "sinekuru" i da u tu službu zaposlite veliki broj vaših partijskih kadrova, kakav je očigledno i gospodin Saša Janković i da od zaštitnika građana običan svet u Srbiji očigledno neće imati velike koristi.
Zbog svega toga, poslanička grupa Srpske radikalne stranke neće glasati za kandidata Zaštitnika građana koga je navodno predložio Odbor za ustavna pitanja, odnosno vladajuća većina u tom Odboru.

Dame i gospodo narodni poslanici, u skladu sa članom 226. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije pre svega tražim od predsednika Narodne skupštine da objasni narodnim poslanicima zašto dobar deo poslanika vladajuće koalicije nije u sali i zašto u sali Narodne skupštine nije nijedan predstavnik Vlade Republike Srbije, iako narodni poslanici SRS od 10 časova, dakle, puna četiri sata govore o gorućim problemima Srbije, o problemima građana Grmovca, o problemima Kosova i Metohije i o sramnoj presudi Haškog tribunala prema Milanu Martiću.
Gospodine predsedniče Narodne skupštine, predlažem vam da prekinete sednicu Narodne skupštine, da date pauzu, da obavite sve potrebne konsultacije i razgovore sa funkcionerima Grada Beograda, sa funkcionerima ministarstva koje je nadležno za poslove infrastrukture i sa funkcionerima Ministarstva energetike, da se problem građana Grmovca, koji nemaju struju u 21. veku, već danas reši.
Narodni poslanici SRS neće o tome prestati da govore dok vi, predsedniče Narodne skupštine, zajedno sa drugim nadležnim organima već danas ne reagujete, jer mi očekujemo da se problem građana Grmovca danas reši.

Dame i gospodo narodni poslanici, u članu 9. Zakona o zaštitniku građana propisano je da zaštitnik građana i njegov zamenik ne mogu biti članovi političkih stranaka.
Kao što je rekao moj uvaženi kolega, Krasić, nije to suština problema. Pravo da se pripada nekoj političkoj stranci je elementarno političko pravo koje garantuje i Ustav Srbije i mi smatramo da je takva odredba, pre svega, neustavna. Nije stvar u tome da zaštitnik građana i njegov zamenik ne mogu biti članovi političkih stranaka, nego da u vršenju svoje funkcije zaštitnika građana ne smeju da zastupaju interese bilo koje političke stranke. Zbog toga sam ja, ispred poslaničke grupe SRS, predložio amandman na član 5. da se posle reči "političke prirode" dodaju reči "i u obavljanju svoje funkcije ne mogu zastupati interese bilo koje političke stranke".
Dakle, bitno je da zaštitnik građana i njegov zamenik prilikom vršenja svoje funkcije budu potpuno objektivni, nepristrasni, da se rukovode kriterijumima ustavnosti i zakonitosti i pravne struke, a to da li su oni članovi neke političke stranke ili ne, potpuno je nerelevantno. Bitno je da oni praktično zastupaju interese građana, da sprovode Ustav i zakon, a ne da sprovode naloge određenih partijskih organa.
Mi u SRS smatramo, i to je gospođa Vjerica Radeta danas napomenula nekoliko puta, da predsednik Narodne skupštine i dalje nije poštovao odredbu člana 5. stav 1. Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava Republike Srbije, jer mi smo morali po Ustavnom zakonu da raspravljamo o kandidatu za zaštitnika građana, predlog kandidata još uvek nismo dobili i meni se čini da je osnovni razlog tome što stranke vladajuće koalicije još uvek nisu uspele da se dogovore oko toga ko će biti njihov kandidat. Očigledno je da je i zaštitnik građana deo političkog plena vladajuće koalicije i da još uvek traju razgovori oko toga kome će iz njihovih stranačkih kamarila da pripadne ta funkcija.
Možda oni zaista nađu nekoga ko formalno nije član DS, DSS ili neke druge stranke tzv. demokratskog bloka, ali uopšte ne sumnjamo u to da će, na veliku žalost građana Srbije, i zaštitnik građana i njegov zamenik očigledno sprovodi ne Ustav i zakon, nego naloge te tzv. demokratske vladajuće koalicije u Srbiji.
Dakle, da ponovim još jedanput, nije suština problema pripadnost političkoj partiji nego to, da li će zaštitnik građana u praksi da se ponaša objektivno i nepristrasno ili će pak da poštuje isključivo naloge vladajuće koalicije u Srbiji.
Da bi se to sprečilo, neophodno je usvojiti ovaj amandman, koji zabranjuje da zaštitnik građana u vršenju svoje funkcije ne sme da zastupa interese bilo koje političke stranke. Sve ostalo je jedna maska, jer pitanje da li neko pripada nekoj političkoj partiji ili ne, pre svega je jako teško proveriti, a i da se može proveriti, nijednom građaninu Republike Srbije ne možete uskratiti njegovo ustavno pravo da pripada nekoj političkoj stranci.
Jer, poznato je svima da je osnov svakog političkog društva politički plularizam, odnosno poštovanje, odnosno činjenica da postoje političke stranke i nisu političke stranke neprijatelji demokratije, nego su neprijatelji ustavnosti i zakonitosti to ako državni funkcioneri umesto da poštuju Ustav i zakon sprovode isključivo stranačku politiku, a mi se u SRS plašimo da će zaštitnik građana i njegov zamenik onako kako ih vi zamišljate, u stvari, da budu obični partijski poslušnici.

Gospodine predsedniče, prekršen je član 104. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije. Dostojanstvo Narodne skupštine se gazi kad god se ne poštuje Ustavni zakon za sprovođenje Ustava Republike Srbije.        
Potpuno je jasno da je demokratija vladavine većine, ali ne bilo kakve većine, vladavina većine koja vlada u skladu sa zakonom. U svim civilizovanim i pravnim zemljama, a mi želimo da Srbija takva bude, rokovi obavezuju, pre svega, nadležne državne organe.
Rok iz ustavnog zakona koji propisuje da se u toku prvog zasedanja, nakon izbora Vlade, pristupa poslovima koji su navedeni u članu 5. stav 1, a to znači usklađivanje sa Ustavom zakona kojim se uređuje zaštitnik građana i ostvarivanje prava građana na obaveštenost, izabrati zaštitnika građana, organ nadležan za praćenje ostvarivanja prava građana na obaveštenost, guvernera Narodne banke Srbije i organe državne revizorske institucije.
To su poslovi koji moraju da se urade pre svih izmena koje ste danas predložili, znači pre izmena Zakona o budžetskom sistemu, i pre izmena Zakona o državnoj upravi i pre izmene Zakona o državnim službenicima.
Ovo nije prvi put da vlade od 2000. godine do danas ne poštuju rokove na koje su se same obavezale. Niko ih na to nije terao.
Već nekoliko puta vi prolongirate početak rada apelacionih sudova, prolongirate primenu Zakonika o krivičnom postupku, prolongirate početak rada Upravnog suda, Zakona o prekršajima itd.
Nemojte više ovde da nam pričate ni o kakvim evropskim i demokratskim standardima. Potpuno je jasno da vas ne zanima zakonitost i poštovanje prava građana. Jedini standard koga se pridržavate jeste standarda Josipa Broza da se ne treba držati zakona kao pijan plota.

Dame i gospodo narodni poslanici, ukidanje pritvora u prvostepenom i drugostepenom krivičnom postupku predstavlja drastično kršenje Ustava Republike Srbije, koji u članu 31. stav 2. kaže da posle podizanja optužnice trajanja pritvora sud svodi na najkraće moguće vreme, u skladu sa zakonom.
Podsećam vas da izmenama Zakonika o krivičnom postupku Vlada u stvari ukida rokove za trajanje pritvora u prvostepenom i drugostepenom krivičnom postupku. Takođe, usvajanjem izmenama i dopunama ovog zakonika, ukoliko bi se to desilo, došlo bi do drastičnog kršenja Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima iz 1966. godine, koji propisuje da pritvor može da se odredi i da traje u razumnom roku.
Obrazloženje koje je dao ministar Petrović da, u slučaju najtežih krivičnih dela za koje je propisana kazna zatvora od 40 godina, odnosno za dela organizovanog kriminala, pritvor ne može da traje duže od vremena koje je propisano za izdržavanje kazne za ta krivična dela, takvo obrazloženje je potpuno besmisleno, jer bi to onda značilo da ljudi mogu da se drže u pritvoru 40, odnosno 10 godina.
Ukidanjem rokova trajanja pritvora u prvostepenom i drugostepenom krivičnom postupku otvaraju se vrata sudskoj samovolji, arbitrernosti, neefikasnosti i neažurnosti.
Jer, ministar Petrović bi morao da zna, jedno od osnovnih načela prava, pa i krivično-procesnog prava, da je rok taj koji obavezuje, pa između ostalog obavezuje i sudiju.
Ako sudija nema ispred sebe rok koliko pritvor može da traje, to znači da krivični postupak može da se odugovlači unedogled. Moram da vas podsetim, gospodine ministre, a to su i moji uvaženi prethodnici istakli, da postoji jedan državljanin Republike Srbije, koji je na svojoj koži već osetio kako je to kada se vodi krivični postupak u kome nema rokova za ograničenje trajanja pritvora, a to je predsednik SRS, dr Vojislav Šešelj, koji se duže od četiri godine nalazi u Haškom tribunalu, a da mu suđenje nije ni počelo.
Očigledno je da ovim izmenama vi u stvari prihvatate krivično-procesnu logiku Haškog tribunala, ali ne samo Haškog tribunala.
Slobodan Jovanović je u svom delu ''Vlada Milana Obrenovića'' opisao slučaj jedno ministra, koji je bio ministar unutrašnjih dela na početku vlade Kralja Milana Obrenovića, a zvao se Radivoje Milojković.
Taj Radivoje Milojković je imao čuvenu uzrečicu ''najpre ga udri, pa mu onda traži paragraf''. Tako radi i Haški tribunal. Najpre je optužio dr Vojislava Šešelja, a onda duže od četiri godine traži dokaze za njegovu krivicu.
Naravno, ukidanjem rokova za trajanje pritvora drastično se krše ljudska prava i slobode. To znači da ljudi mogu unedogled da se drže u pritvoru, a da se postupak ne završi.
Što se tiče ovog drugog zakona, kojim se produžava rok za početak primene Zakonika o krivičnom postupku, ovo nije prvi slučaj.
Moram da vas podsetim da je i prva vlada Vojislava Koštunice nekoliko puta produžavala rokove za početak rada apelacionih sudova. koji do danas nisu počeli da rade.
Nekoliko puta je produžavan rok za početak rada Upravnog suda. Upravni sud je trebalo da funkcioniše 1. januara 2007. godine, a pitam gospodina Petrovića da li je taj sud do danas počeo da radi.
Ima jedan drastičan primer kršenja zakonitosti u Republici Srbiji koji se desio 2006. godine, a verujte mi da za taj slučajne bih znao da mi studenti na vežbama to nisu rekli. Naime, 2005. godine donet je Zakon o prekršajima, koji je trebalo da počne da se primenjuje 1. januara 2007. godine.
U međuvremenu, prošle, 2006. godine, internim aktom bivšeg ministra pravde, Zorana Stojkovića, suspendovana je primena Zakona o prekršajima.
Pitajte danas sudije za prekršaje po kom zakonu rade, rade po starom zakonu, a da u međuvremenu nije donet zakon o izmenama i dopunama Zakona o prekršajima iz 2005. godine, kojim bi se prolongirao rok za početak primene tog zakona, već je to urađeno jednim internim aktom ministra, što je potpuno nedopustivo.
I na kraju, gospodine Petroviću, ne sumnjam da i vi i članovi Vlade radite po nekim zakonima, ali to nisu zakoni Republike Srbije već, kako reče Vuk Karadžić, zakoni Babe Smiljane.