Ako bih mogao, gospođo Čomić, kao ovlašćeni predstavnik? Naime, ovlašćeni predstavnik je bio Dragan Todorović, on trenutno nije ovde, pa po Poslovniku, budući da sam zamenik predsednika poslaničke grupe, govorio bih u okviru vremena ovlašćenog predstavnika. Hvala vam.
Dakle, ovde su zaista otvorene brojne teme. Ono što zaista pada u oči svakom nepristrasnom posmatraču političkih događaja na političkoj sceni Srbije jeste da u Vladi Srbije formalno, sudeći po izjavama njenih zvaničnika i onih koji je podržavaju, ne postoji jedinstvo oko nekih ključnih pitanja značajnih za bezbednost i odbranu Republike Srbije.
Naime, u jednom delu Vlade Srbije i u jednom delu vladajuće koalicije kaže se da oni nisu za NATO i da podržavaju vojnu neutralnost Srbije. S druge strane, imate ono malo militantnije krilo vladajuće koalicije koje otvoreno kaže da je za NATO i da ako Srbija ne uđe u NATO onda ćemo pretrpeti ogromnu štetu, političku, ekonomsku, vojnu, bezbednosnu itd.
Naravno, to nije jedino pitanje oko koga je Vlada Srbije nejedinstvena. Često smo imali prilike da čujemo da jedan ministar, konkretno gospodin Mlađan Dinkić, oštro kritikuje drugog svog kolegu u Vladi, konkretno ministarku finansija Dianu Dragutinović.
Vladajuća koalicija je nejedinstvena i po pitanju masovnih grobnica u Srbiji koje su stvorene 1944. godine i kasnije, jer jedan deo Vlade Srbije traži da se obeleže stratišta komunističke vlasti, a sede u istoj vladi u kojoj sede ideološki nastavljači onih koji su prouzrokovali te masovne grobnice. Dakle, očigledno je da postoji značajno nejedinstvo u Vladi Srbije.
Očigledno je da neki predstavnici Vlade Srbije i pojedini ministri pokušavaju da omekšaju svest građana o tome šta je NATO uradio Srbiji i Crnoj Gori 1999. godine, ali šta je uradio i Republici Srpskoj Krajini i Republici Srpskoj 1994. i 1995. godine, kada je bombardovao srpske vojne položaje i time direktno pomagao hrvatskoj vojsci, odnosno vojsci Hrvata i Muslimana u Bosni i Hercegovini.
Ono što je činjenica, to je da NATO pakt od 1991. godine definitivno prestaje da bude samo vojna organizacija i postaje politički akter u Evropi. To se desilo u novembru 1991. godine na Samitu NATO-a u Rimu, kada se u rezoluciji tog samita, između ostalog, saopštava da NATO treba da bude agens političkih promena u Evropi u smislu nametanja istočnoevropskim zemljama novog političkog i ekonomskog sistema. Posle toga, od 1991. godine do danas, jasno je da NATO pakt ima ne samo vojnu, nego i sve izraženiju političku ulogu.
Svest građana Srbije pokušava, kada je u pitanju NATO, da se omekša i time da, navodno, Rusija i NATO pakt nisu suprotstavljene strane, da su to, manje-više, partneri između kojih nema spornih pitanja. Onda se pojedini ministri u Vladi Srbije čude zašto neko napominje da postoji jaz između bezbednosnih interesa Ruske Federacije i bezbednosnih interesa NATO, pre svega SAD, koje su ključni faktor u ovoj vojnoj organizaciji.
Sve one koji pokušavaju na taj način da omekšaju mozak građana Srbije, prosto želim da podsetim na izjavu koju je dao pre dva dana Dimitrij Rogozin, stalni predstavnik Ruske Federacije u NATO…
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, molim vas da kontekst vaše diskusije svedete ka temi dnevnog reda. Zajednička nam je obaveza primena i poštovanje člana 106. stav 1. o dnevnom redu. Hvala.)
Gospođo Čomić, upravo u svrhu argumentacije amandmana koji je podneo gospodin Dragan Todorović, želim da narodne poslanike i uvaženog gospodina ministra upoznam sa nekim činjenicama koje su značajne za narodne poslanike, kada u danu za glasanje budu glasali o amandmanu koji je podneo Dragan Todorović u ime poslaničke grupe SRS.
Dakle, pre dva dana gospodin Rogozin je za list "Russia today" uporedio postavljanje antiraketnog štita NATO pakta u istočnoevropskim zemljama sa onim što je Treći rajh uradio prema Poljskoj i rekao da se NATO pakt od Ruske Federacije antiraketnim štitom brani na isti način na koji se Treći rajh branio od Poljske. Pre nekoliko meseci isti gospodin Rogozin je ponudio nagradu od milion dolara onome ko ga ubedi da NATO pakt nije agresorska organizacija…
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, molim vas, ne dovodite gospodina Rogozina u vezu sa amandmanom.)
Takođe, želim da ispravim uvaženog gospodina Šutanovca, nijedan Francuz nije bio ministar odbrane Republike Srbije, jer je Republika Srbija postala Republika tek 1945. godine. Nisam čuo ni za jednog Francuza da je bio ministar odbrane u SFRJ, SRJ, SRS ili Republici Srbiji, pa ako bi gospodin Šutanovac mogao da kaže koji je to Francuz od 1945. godine bio ministar odbrane Republike Srbije, bio bih mu zahvalan.
Što se tiče samog amandmana, SRS smatra da u funkciji ojačavanja civilne kontrole Vojske Srbije treba dati adekvatnu ulogu i inače resornom odboru Narodne skupštine, radnom telu Narodne skupštine, a to je Odbor za odbranu i bezbednost, da da prethodnu saglasnost da se skrati služenje vojnog roka za najviše 15 dana za određenu partiju vojnika.
Ako analizirate naš amandman, onda ćete videti da on, u stvari, želi da ostvari dva cilja. S jedne strane, da afirmiše ulogu Narodne skupštine i njenog resornog radnog tela u civilnoj kontroli vojske. To se čini tako što, po mišljenju SRS, Odbor za odbranu i bezbednost, kao resorno radno telo, treba da da prethodnu saglasnost na odluku predsednika Republike da skrati služenje vojnog roka za određenu partiju vojnika.
S druge strane, ako uzmete Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi, onda ćete videti da se u članu 7. predsedniku Republike daje pravo da skrati služenje vojnog roka, ne za određenu partiju vojnika, kao što predlaže SRS, nego generalno. Time mu se, praktično, daje pravo da svojom odlukom suspenduje odredbe zakona koje govore o dužini trajanja vojnog roka.
Naš amandman hoće da postigne upravo suprotno, da se predsedniku Republike da pravo da skrati služenje vojnog roka, ali ne za sve buduće slučajeve, nego samo za određenu partiju vojnika i to za najviše 15 dana. To je optimalno, imajući u vidu dužinu trajanja vojnog roka u Srbiji i, naravno, da se afirmiše uloga Narodne skupštine.
Pojedini narodni poslanici, to me je zaista iznenadilo, prilično podsmešljivo su govorili o tome – šta tu ima Narodna skupština da se pita oko skraćenja služenja vojnog roka. Ima. Znate, sistem odbrane Republike Srbije je jedinstven sistem i tačno je da predsednik Republike Srbije komanduje vojskom, ali ne možete da prenebregnete druge elemente sistema odbrane.
Tačno je da u tom jedinstvenom sistemu odbrane valjda određenu ulogu ima i Narodna skupština i njen Odbor za odbranu i bezbednost. Sam naziv odbora govori o tome da Narodna skupština ima i te kako značajnu ulogu kada je u pitanju komandovanje vojskom, mada ovo, kada je reč o skraćenju služenja vojnog roka, nije komandovanje vojskom u pravom smislu te reči.
Jeste vršenje određenih poslova u vezi sa vojskom, nije baš komandovanje u punom smislu te reči, ali nesumnjivo da Narodna skupština, budući da predstavlja jedan od faktora u sistemu odbrane Republike Srbije, treba da ima svoju ulogu kada je u pitanju skraćenje služenja vojnog roka, ali ne na univerzalan način i ne za sve buduće slučajeve, nego samo kada je u pitanju određena partija vojnika.
Želim da vas podsetim da, po odluci koju je predložila Vlada Republike Srbije, ne ukida se služenje vojnog roka, nego se ukida obaveza služenja vojnog roka. Uveren sam, kao što su uvereni i drugi poslanici SRS, da će u Republici Srbiji biti mladih ljudi, i muškaraca, ali i žena, koji će hteti da služe vojni rok.
Njima predsednik Republike Srbije može da skrati služenje vojnog roka za tu jednu partiju vojnika koja je otišla u kasarne tog i tog datuma, ali ne može samoinicijativno i ne može na svoju ruku. Mora da konsultuje ministra odbrane, odnosno ministar odbrane je taj koji treba da predloži skraćenje služenja vojnog roka za određenu partiju vojnika, a pre nego što predsednik Republike donese odluku o skraćenju služenja vojnog roka, mora da dobije prethodnu saglasnost Narodne skupštine.
Time ste, ukoliko prihvatite amandman SRS, kada je reč o sistemu odbrane, u taj sistem odbrane uključili sva tri faktora odbrane zemlje, kada je reč o civilnom sektoru: predsednika Republike, koji je prva glava izvršne vlasti; uključili ste ministra odbrane, koji je predstavnik one druge glave izvršne vlasti, jer je u Republici Srbiji izvršna vlast bicefalna, podeljena na dva dela, i uključili ste onaj treći civilni faktor odbrane zemlje, a to je Narodna skupština Republike Srbije.
Potpuno je neshvatljivo za poslaničku grupu SRS da Vlada Republike Srbije i da poslanici vladajuće koalicije, koji insistiraju na konceptu civilne kontrole vojske, beže od određene uloge Narodne skupštine i njenog odbora, kada je u pitanju ovaj segment odbrane i ovaj segment vojske, a zove se skraćenje služenja vojnog roka. Znate, skratiti služenje vojnog roka nije tako bezazlena stvar. Vi polazite od činjenice da je Republika Srbija uvek u redovnom stanju i da nikada ne postoji bilo kakva opasnost po odbranu i bezbednost zemlje. Voleo bih da je to uvek tako ali, nažalost, pitanje je da li će baš biti tako.
Sada se postavlja pitanje zašto Narodnoj skupštini potpuno vezati ruke kada je u pitanju mogućnost da se i ona pita vezano za služenje vojnog roka?
Trenutno je predsednik Republike iz partije koja predstavlja stožer vladajuće koalicije i nesumnjivo da on ima najznačajniju ulogu u vladajućoj koaliciji, ne samo u svojoj partiji, ali možda će jednog dana Srbija doći u situaciju da predsednik Republike bude iz jedne političke opcije, a da Vladu Srbije i većinu u Narodnoj skupštini čine neke druge političke opcije.
Zašto bi samo predsednik Republike trebalo da se pita o ovom pitanju? Zašto bi samo on trebao da ima neku nadležnost, kada je u pitanju skraćenje služenja vojnog roka? Zašto bežimo od Narodne skupštine, zašto i njoj ne damo pravo da da ili ne da prethodnu saglasnost za skraćenje služenja vojnog roka?
Amandman SRS želi samo da postigne dva cilja. Sa jedne strane, želimo da afirmišemo ulogu Narodne skupštine u konceptu odbrane Republike Srbije, sa jedne strane i sa druge strane, ne želimo da dozvolimo predsedniku Republike da ima generalno pravo da skrati služenje vojnog roka u svim budućim slučajevima, nego da ga ograničimo samo za određenu partiju vojnika i da taj rok za koji može da skrati služenje vojnog roka može da iznosi najviše 15 dana.
Amandman je potpuno jasan. Zakonodavni odbor je rekao da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije. Amandmanom se afirmiše uloga Narodne skupštine u sistemu odbrane Republike Srbije i smatram da ne postoji ni jedan valjan razlog da i vladajuća koalicija ne podrži ovaj amandman.
SRS je i u načelnoj raspravi istakla da u principu nismo protiv profesionalizacije vojske. Profesionalna vojska je nesumnjivo kvalitetnija i efikasnija od vojske koja se bazira na regrutnoj obavezi, ali nismo za profesionalizaciju vojske koja podrazumeva da se oslabi odbrambena moć Republike Srbije i nismo uvereni da nepunih 11.000 profesionalnih vojnika može biti dovoljno za odbranu Republike Srbije u situaciji kada imate nekoliko kriznih žarišta na teritoriji Republike Srbije, pri čemu se ta krizna žarišta dodatno pojačavaju uticajem iz određenih centara moći van Republike Srbije.
KiM, Raška oblast, jug Srbije, možda, ne daj bože i neki drugi deo teritorije Republike Srbije, govore o tome da je bezbednost Republike Srbije u jednoj prilično delikatnoj fazi i nismo sigurni da je tih nepunih 11.000 profesionalnih vojnika dovoljno.
Na stranu to što je veliko pitanje – šta trenutno u Republici Srbiji znači pojam profesionalnog vojnika? Trenutno u Republici Srbiji profesionalni vojnik je čovek koji je odslužio vojni rok, koji verovatno nema drugi način da reši svoje egzistencijalno pitanje i koji se javlja u Vojsku Srbije da bude profesionalac.
On je profesionalac samo po tome što živi od vojnog poziva, prima platu kao profesionalni vojnik, ali ruku na srce, da li on raspolaže nekim specijalnim vojničkim veštinama u odnosu na druge građane Republike Srbije, trenutno ne, možda jednog dana, ako se uvedu neki specijalni kursevi, škole, sistemi obuke itd.
Od 1. januara 2011. godine profesionalnu vojsku će u Republici Srbiji činiti građani Republike Srbije koji su odslužili vojni rok, ali čiji je nivo vojničkog znanja manje, više prosečan. Profesionalna vojska da, ali smatramo da vlast u Republici Srbiji od 2000. godine nije učinila dovoljno da tu profesionalnu vojsku u stručnom, u ekonomskom, u tehnološkom smislu zaista učini respektabilnim faktorom odbrane Republike Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, sa ovim predlogom zakona postoji čitav niz problema i Vlada je ovim predlogom zakona unela potpunu pravnu i terminološku zbrku kada je reč o uređivanju ove materije.

Da se vratimo na etimološko poreklo reči "zadužbina". I šta je reč "zadužbina" značila u srpskoj srednjovekovnoj državi, jer smo mi pojam zadužbine preuzeli iz doba Nemanjića. Ko je mogao da osnuje zadužbinu u to vreme? Zadužbinu je moglo da osnuje isključivo fizičko lice. Reč "zadužbina" ima pre svega duhovno, odnosno religijsko značenje. Uraditi nešto za svoju dušu, za spas svoje duše - podići crkvu, manastir, pomoći bolesnima, nevoljnima itd.

Kada čitate Predlog zakona, onda vam u stvari uopšte nije jasno kakve veze ima zadužbina iz ovog predloga zakona sa zadužbinama koje je poznavala srpska srednjovekovna država. Ovde se kaže da zadužbinu predstavlja pravno lice bez članova, u kojem je osnivač namenio određenu imovinu radi dobročinog ostvarivanja opštekorisnog cilja ili privatnog interesa. Da ste ovako nešto rekli u doba cara Dušana, ovo bi bila jeres.

Dakle, osnivati zadužbinu, nešto za svoju dušu radi privatnog interesa, to je bilo potpuno nespojivo. Vi kada napravite manastir, ili kada napravite crkvu, ili kada napravite put u nekom mestu, ili kada pomognete bolesnicima, ili udovicama, ili sirotinji, a tu nema ostvarivanja privatnog interesa. To se radi zbog spasenja svoje duše.

Znači, ovo što piše u Predlogu zakona nikakve veze nema sa izvornim srpskim značenjem reči zadužbina. Dakle, zadužbinu, ako ćemo da poštujemo srpsku tradiciju, može da osnuje isključivo fizičko lice. U srednjovekovnom pravu, zadužbine su po pravilu bile osnivane od strane fizičkih lica, careva ili određenih feudalnih gospodara. Osnovati zadužbinu od strane pravnog lica, to je sada neka novotarija, koju vi niste uspeli koncizno do kraja da provedete kroz ceo tekst Predloga zakona.

Šta je fondacija po vama? To je kaže – pravno lice bez članova i osnovne imovine. Mislim da Vlada Republike Srbije niti zna šta znači pojam pravnog lica, niti zna šta znači reč "imovina". Samim tim što je jedan subjekt pravno lice, znači da on ima neka prava i obaveze.

Šta je imovina, u izvornom smislu? Pa skup prava i obaveza. Vi ste pojam imovine shvatili onako u laičkom, svakodnevnom značenju te reči. Za vas je imovina neki materijalni predmet-novac, hartija od vrednosti, neka stvar itd.

U pravnom smislu te reči, imovina je skup prava i obaveza. Kako može nešto da postoji kao pravno lice, a da nema prava i obaveze? Kako uopšte može da bude pravni subjekt? Ne može nikako. Ovaj predlog zakona sa čisto teorijskog aspekta je potpuno besmislen.

Dalje, kako može da postoji fondacija bez osnovne imovine? Navodno njeno postojanje treba da služi nekoj opštekorisnoj svrsi. Pa kako da se postigne ta svrha bez imovine? Postojeći zakon o zadužbinama, fondacijama i fondovima mnogo bolje reguliše ovu materiju nego što će ta materija biti regulisana ovim zakonom.

Mora fondacija da ima neku imovinu. Prosto, ne može da postoji bez imovine, pa i bez te takozvane osnovne imovine kojom treba da se ostvare ti opštekorisni ciljevi. Ti opštekorisni ciljevi su u javnom interesu i kod zadužbine i kod fondacije. Ne mogu biti privatne zadužbine, u smislu ostvarivanja nekih privatnih interesa.

Da se ostvaruju privatni interesi, onda se postavlja pitanje - zašto bi ta materija uopšte bila regulisana zakonom, kao što ostvarivanje mojih privatnih interesa nije regulisano zakonom, ili gospođe ministarke, ili gospođe Slavice Đukić Dejanović, tako ni ostvarivanje privatnih interesa nekog pravnog lica ne bi trebalo da bude regulisano zakonom o zadužbinama i fondacijama.

U čemu je suštinska razlika između zadužbine i fondacije, odnosno u čemu bi trebalo da bude razlika, da ste vi Predlog zakona precizno formulisali? Ne u tome što zadužbina ima imovinu, a fondacija nema. Ima je i zadužbina, ima je i fondacija.

Inače, fondacija ne bi mogla da postoji kao pravno lice. Razlika je u osnivaču. Osnivač zadužbine može da bude, ako ćemo da poštujemo tradiciju i ako ćemo da pravimo suštinsku razliku između zadužbine i fondacije, u tome što zadužbinu može da osnuje samo fizičko lice, a fondaciju može da osnuje i fizičko i pravno lice, pri čemu se naravno ostvarivanje privatnih interesa i kod zadužbine i kod fondacije, potpuno treba da eliminiše, jer onda to nije javni interes, to nije materija javnog prava i uopšte ne bi trebalo da bude regulisana bilo kojim posebnim zakonom.

Ono što stvara dodatnu nedoumicu, šta je u stvari Vlada htela da kaže ovim predlogom zakona, biće vam jasno, dame i gospodo poslanici, ako pročitate obrazloženje Vlade zašto ne prihvata određene amandmane.

Recimo, meni je bilo karakteristično obrazloženje zašto Vlada ne prihvata amandman koji je, ako se ne varam, na član 2. podneo gospodin Zoran Kasalović, pa se između ostalog Vlada poziva i na rimsku pravnu tradiciju, pa se kaže da fondacija podrazumeva, kao i zadužbina, zajednicu imovine "universitas rerum" – zajednica stvari. A kažete u članu 2. da je fondacija pravno lice bez članova i osnovne imovine. Pa kakva je to zajednica imovine bez osnovne imovine? Potpuni haos.

Vlada, ako bi htela dosledno i dobro da reguliše ovu materiju, treba da povuče ovaj predlog zakona. Ovo je skup besmislica, koje apsolutno ne znače ništa i koje će u praksi da izazovu čitav niz problema.

Sada nešto o mom amandmanu. Mislim, gospođo Kalanović, da Vlada izgleda ne zna koja je razlika između političkih stranaka i zadužbina. Cilj političkih stranaka je, dame i gospodo narodni poslanici, promovisanje i zaštita ljudskih, građanskih i manjinskih prava. Promovisanje demokratskih vrednosti, evropskih integracija i međunarodnog razumevanja, održivi razvoj, regionalni razvoj, ravnopravnost polova, unapređenje socijalne i zdravstvene zaštite. Tek tamo negde kao 15. cilj zadužbine navodi se nešto što u stvari jeste pravi cilj zadužbine i fondacije, a to je unapređenje kulture, promovisanje i popularizacija nauke, obrazovanja, umetnosti itd.

Dakle, bez ikakve potrebe Vlada Republike Srbije jednu humanitarnu, jednu, ako hoćete, socijalnu i religijsku kategoriju, kao što su zadužbine i fondacije, bez ikakve potrebe politizuje.

To se svodi manje-više na politizaciju u smislu dnevne politike. Znate, to je jeftina patetika kad kažete da se zadužbina osniva radi promovisanja evropskih integracija. To ne znači ništa. Kažite mi jednog čoveka u Republici Srbiji koji je osnovao zadužbinu radi promovisanja evropskih integracija. Niti ga ima, a teško i da će da se nađe neki takav pojedinac ili neko pravno lice koje će da nameni neke pare da bi promovisao evropske integracije.

Ko promoviše evropske integracije u Srbiji? Pojedine političke stranke, mahom vladajuće, ali i one koje nisu vladajuće, a htele bi da dođu na vladu i pojedine nevladine organizacije koje se finansiraju od stranih država ili stranih međunarodnih vladinih ili nevladinih organizacija.

Dakle, povezivati zadužbinu u smislu da se nešto čini za spasenje svoje duše sa dnevno-političkom konstrukcijom evropske integracije zaista je smešno. Naravno, posebno je smešno pričati o evropskim integracijama danas kada EU grca u problemima. Imam utisak da se Vlada Republike Srbije ponaša kao čovek koji boluje od autizma, uopšte ne vidi šta se dešava oko nje.

U Evropi potpuni haos. Neki dan predsednik Evropskog saveta, Herman van Rompej kaže – ako propadne evrozona, propada EU. Nemačka je već spremila gvozdenu metlu kojom će da čisti ove državice koje imaju lošu ekonomiju jer narušavaju stabilnost evra. Proletos i letos, kada je Grčka bila u dugovima do guše, šta su im rekli Nemci – nemate para, gospodo, prodajte ostrva. To su evropske vrednosti. Tamo nema besplatnog ručka. Tamo nema ljubavi. Tamo nema solidarnosti. Tamo nema ničega od onoga što vi tvrdite da ima.

Ne znam da li znate šta se dešava u Irskoj. Irska je država pred bankrotom i pitanje je kada će taj bankrot javno da objave. Isti scenario. Čitajte ove britanske ekonomske analitičare, kažu – isti scenario preti da pogodi Španiju i Portugaliju. Ljudi ne znaju šta će sa svojim problemima.

Pogledajte koliki je stepen nezadovoljstva članstvom Mađarske u EU kod građana Mađarske. Dve trećine bi sada htelo da Mađarska izađe iz EU. Jeste li čitali neki dan istraživanje gde dominira najveća doza evrofanatizma na Balkanu. Znate gde? U Crnoj Gori i Albaniji.

Svako ko nešto zna, svako ko prati međunarodne ekonomske i finansijske tokove, znači zna da od EU apsolutno nema nikakve koristi, kada je u pitanju Srbija. Pitanje je da li će EU da opstane u tom nekom vremenskom periodu koji ste vi projektovali da uvedete Srbiju u EU.

Dakle, pustite EU na stranu, pustite dnevnu politiku na stranu i pustite tu jeftinu političku patetiku. Nema zakona, a da Vlada Republike Srbije ne kaže da se to ne radi zbog nekakvih evropskih integracija. Dobro još niste rekli evroatlantskih integracija. Dobro još niste predvideli da zadužbina može da se osnuje i radi toga da bi se promovisali ciljevi NATO i bombardovanja drugih država i okupacije drugih država.

Dakle, Predlog zakona je loš, sa teorijskog aspekta, sa istorijskog aspekta, sa političkog aspekta, jer nameće zadužbinama i fondacijama da budu promoteri nečega što je nerealno, što je iracionalno, što je u krajnjoj liniji štetno po Srbiju i njene građane.

Pošto ste vi u članu 3. naveli da se zadužbine i fondacije osnivaju pre svega radi promovisanje evropskih integracija, postavlja se jedno praktično pitanje – da li će u Republici Srbiji moći da funkcionišu zadužbine i fondacije koje se ne zalažu za evropske integracije ili čak one koje otvoreno propagiraju neki drugi politički, odnosno spoljnopolitički kurs Srbije, koji nema veze sa evropskim integracijama.

Da li to znači da će one biti onemogućene u svom delovanju jer vi kažete da ne mogu da funkcionišu one zadužbine i fondacije čiji je cilj suprotan Ustavu i zakonu. Ako zakonom propišete, a vi ćete to izgleda propisati, da se zadužbine i fondacije osnivaju radi promovisanja evropskih integracija, a to znači da ne može da postoji ona zadužbina koja taj cilj ne promoviše jer je to u suprotnosti sa važećim zakonom, Zakonom o zadužbinama i fondacijama, a to je besmisleno.

Nema potrebe, dakle, gospođo Kalanović, da politizujete jednu instituciju kakve su zadužbine u Srbiji, koje imaju zaista svetlu i pozitivnu tradiciju. Ne zaboravite, mi se danas dičimo tim našim zadužbinama, u izvornom smislu te reči.

Nekome nije padalo na pamet u srednjem veku da formira zadužbine radi promovisanja bilo kakvih evropskih ili antievropskih integracija, prosto, ljudi nisu razmišljali u tom kontekstu, zadužbine su se formirale isključivo u opštekorisne, u humanitarne, u duhovne, u realizaciju duhovnih ciljeva i duhovnih potreba, radi pomoći onima koji su u tom momentu teško živeli.

Teško da bi se napravile crkve i manastiri, teško da bi se napravile srednjovekovne bolnice i škole, putevi, teško da bi bilo ko pomagao nevoljnima, da nije bilo srpskih careva, odnosno feudalnih gospodara koji su to radili, ne u privatnom interesu, nego u javnom interesu.

Mi se tim zadužbinama i danas dičimo. Umesto da pravno uobličite pojam zadužbine u duhu srpske srednjovekovne tradicije, vi ćete sada da formirate neke zadužbine kojima niko apsolutno neće moći da se podiči, koje neće značiti ništa, eventualno, služiće samo tome da se na brzinu operu pare i da neko zaista realizuje svoje privatne interese jer ste mu vi to, na kraju krajeva, ovim zakonom i omogućili.

Dakle, najpametnije što Vlada Republike Srbije u ovom trenutku može da uradi jeste da povuče ovaj besmisleni zakon iz skupštinske procedure, da angažuje ljudi koji zaista razumeju suštinu zadužbina i fondacija i da u skupštinsku proceduru uđe jedan mnogo kvalitetniji predlog zakona, koji će zaista biti, kako bi rekli naši preci, na opštu polzu svih nas.

Dame i gospodo narodni poslanici, imam utisak da mene uvaženi gospodin Simo Vuković nije na najbolji način razumeo. Dakle, sa političkog aspekta, gospodine Vukoviću, potpuno je legitimno i to mogu da razumem da se vaša politička stranka zalaže za evropske integracije, i to je legitimno. Legitimno je za jednu političku stranku, ali ne i za zadužbinu.

Dakle, ako ćete vi da poistovetite zadužbinu i političku stranku, nema potrebe da postoje dva zakona, jer jedan zakon reguliše rad političkih stranaka, a drugi rad zadužbina.

Cilj našeg amandmana nije bio samo da mi polemišemo sa vama da li Srbija treba da uđe u EU, ali na kraju krajeva, o tome nećemo odlučivati ni vi ni ja pojedinačno, nego da vam ukažemo na problem koji suštinski postoji u ovom predlogu zakona, da vi politizujete i to na prilično jeftin i trivijalan način nešto, odnosno što u srpskoj tradiciji ima zaista veliku ulogu, religijsku, istorijsku, naučnu, umetničku vrednost.

Dakle, da su zadužbine u srednjem veku bile formirane po principima po kojima ćete ih vi sada formirati, u skladu sa duhom dnevne politike, zamislite da li bi Unicef stavio bilo koji naš manastir pod svoju zaštitu? Ne bi, zato što su te crkve i ti manastiri i te naše zadužbine u sebi sadržavale kulturno nasleđe celog čovečanstva i to je baština celog čovečanstva, i hrišćana i onih koji nisu hrišćani.

Pojam zadužbine nosi u sebi nešto što predstavlja univerzalnu vrednost. Vi ste tako koncipiranu zadužbinu sveli na instituciju dnevne politike.

Izlaganje mojih prethodnika na najbolji mogući način potvrđuje da su naši stavovi ispravni. Čim mi, dame i gospodo narodni poslanici, pričajući o Predlogu zakona o zadužbinama i fondacijama pominjemo reči kao što su – procenti, izbori, istraživanja javnog mnjenja, EU, to znači da smo mi na terenu dnevne politike.

Šta Vlada Republike Srbije hoće ovim zakonom? Da li hoće da se bavi dnevnom politikom ili hoće da uredi institucije, zadužbine i fondacije, tako da one zaista služe svojoj suštinskoj svrsi, da se njima ostvaruju neki ciljevi. Ti opštekorisni ciljevi bi maksimalno trebalo da budu lišeni dnevno-političkih konotacija, i evropskih i antievropskih. Naravno, moram da repliciram na ono što je rekao gospodin Vuković, verovatno je napravio omašku.

Gospodine Vukoviću, nema nijednog arhimandrita i nijednog biskupa koji je formirao bilo kakav manastir, oni upravljaju manastirima, ali manastire su osnovali svetovni vladari. Kažite mi jednog arhimandrita koji je osnovao neki manastir? Nema nikoga.

Neko drugi, svetovni vladar je osnovao crkvu i manastir, pa poverio crkvi da se stara i brine o tim verskim ustanovama. Osnivač je uvek bio fizičko lice i uvek je dolazilo, po pravilu ako govorimo o srednjem veku i pravu, to fizičko lice je bilo ili vladar ili na nekoj nižoj feudalnoj političkoj lestvici.

Zašto mi insistiramo na etimologiji? Zato što nas mudrost uči još od antičkih vremena da imena u stvari u sebi sadrže značenja. Setite se, gospodine Vukoviću, šta su rekli stari Latini – nomen est omen, ime je značenje. Kako može pravno lice da formira zadužbinu? Reč zadužbina potiče od reči – dati za dušu. Kako pravno lice može da ima svoju dušu.

Ako ste vi hteli neki drugi nereligijski koncept zadužbine, što je legitimno, onda je trebalo da promenite ime, pa da se potpuno odreknete srpskog srednjovekovnog nasleđa, jer govoriti o zadužbini van konteksta religije i van konteksta duhovnosti, ma koliko to sad vama izgledalo strašno reći na početku 21. veka, u vreme jednog agresivnog materijalizma i sekularizma, ali je to zaista tako.

Dakle, legitimno je da vi hoćete da formirate neku instituciju koja nema religijski kontekst, ali onda nemojte da je zovete zadužbinom, jer prosto smešno je. Znate, iz same reči proističe da ta institucija i te kako ima veze pre svega sa hrišćanskom religijom i hrišćanskom duhovnošću.

Materija zadužbine je poslednje mesto gde mi sad treba da se pripremimo oko toga da li Srbija treba ili ne treba da uđe u EU. Vi kažete da treba, mi kažemo da ne treba, ali to su stavovi političkih stranka. To ne bi trebalo da opterećuje institucije kao što su zadužbine.

Ono što mi hoćemo da vam kažemo, legitimni su vaši politički ciljevi i mi se protiv njih borimo i mi njih ne podržavamo, ali to sad nema veze sa materijom zadužbina i sa materijom fondacija, one treba da služe nekoj drugoj nameni, a političke stranke su te koje treba da promovišu evropske ili neke druge integracije.

Molim vas, nemojte da politizujete institucije koje to ne zaslužuju. Naše je društvo i suviše politizovano. Dnevna politika je ušla u porodicu, u školu, na fakultet, na radno mesto, u vrtiće, nema gde nije ušla, hajde još neka uđe u zadužbine, hajde neka uđe u crkve, neka uđe u manastire i onda smo mi kao narod i kao država, gospodine Vukoviću, završili svoju istorijsku misiju.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi smo sad izgleda došli na teren čiste teologije. Naravno nisam teolog, niti smatram da mnogo znam o toj temi, ali dopustite da sa ovom skromnom pameću i sa skromnim znanjem kojim raspolažem kažem nešto što bi predstavljalo repliku na izlaganje gospodina Milivojevića.

Dakle, gospodine Milivojeviću, u teološkom smislu mi govorimo o crkvi. Setite se šta je rekao Gospod Isus Hristos u Novom zavetu: "Gde su dva ili tri sabrana u moje ime, onde sam i ja sa njima". U teološkom smislu, čim su dva-tri čoveka ili žene na jednom mestu, radi ispovedanja jedne iste vere, to je crkva, to je manastir. Ne govorim o manastirima i crkvama u tom najdubljem teološkom kontekstu, govorim o manastirima kao o građevinama, i to velelepnim građevinama. Kao što vi znate, tako i ja znam.

Da bi se napravila bilo koja građevina, i u srednjem veku i danas, potreban je novac. Nijedan monah, ma koliko bio produhovljen, a bilo ih je mnogo, i srpskih i onih koji nisu bili srpskog porekla, nije raspolagao novcem i nije raspolagao dovoljnom količinom materijalnog blaga, da bi mogao fizički da sazida neki manastir.

Mi govorimo o manastirima u kontekstu Zakona o zadužbinama. Dakle, manastir u smislu zadužbine su uvek pravili svetovni vladari ili feudalni gospodari, koji su po definiciji raspolagali materijalnim sredstvima da bi taj svoj cilj mogli da realizuju.

Sad ne govorim o skupljanju monaha na jednom mestu radi ispovedanja vere, ne govorim o manastirima u tom teološkom smislu, govorim o manastirima kao o istorijskim građevinama. Ako hoćete, kao materijalnim objektima. U kontekstu ovog zakona jedino može da se govori o zadužbinama na taj način.

Dakle, nijedan biskup, nijedan arhimandrit nije mogao da osnuje manastir jer nije imao para. O tome se radi. To je vrlo prosto. Uvek je neko drugi, i to po pravilu iz sveta feudalnog političkog miljea formirao neki manastir, a onda je crkva određivala ko će tim manastirom da upravlja. To sad i nije toliko bitno.

Ono što je mnogo važnije, gospodine Milivojeviću, to je što se ovim zakonom, ne znam da li ima potrebe više i da se javljam na tu temu, bez ikakve potrebe politizuje nešto što ne bi zaista trebalo da ima bilo kakve veze sa dnevnom politikom.

Kakve veze imaju evropske integracije, unapređenje i zaštita ljudskih prava i sloboda, šta ste ovde sve naveli, međunarodno razumevanje, regionalni razvoj, sa nečim što u izvornom smislu reči znači učiniti nešto za svoju dušu? Apsolutno, gospodine Milivojeviću, nema nikakve veze.

Gospođo Čomić, više se neću javljati za reč po ovoj temi, ma šta ko od narodnih poslanika, mojih kolega, rekao.

Gospodine Milivojeviću, vi sada poistovećujete zidare sa osnivačima manastira. Ne govorim o tome ko je zidao manastir svojom rukom, nego ko je obezbedio finansijska sredstva da se manastir sazida.

Manastir Visoki Dečani je zidao svojom rukom neko ko uopšte nije bio pravoslavac, Fra Vito iz Kotora, katolik. On ga je zidao, ali ga nije zidao svojim parama, niti parama Barske nadbiskupije, nego ga je zidao sredstvima tadašnjeg srpskog vladara Stefana Dečanskog. On je obezbedio sredstva da se manastir sazida, da manastir nikne.

Ko ga je zidao? Zidali su ga neimari. U to vreme neimari su uglavnom bili monasi, oni su bili poznavaoci raznih veština, između ostalog i veština građenja, ali neko drugi i to po pravilu svetovni feudalni vladari su obezbeđivali sredstva da se manastiri naprave.

Da monasi ne mogu od svojih sredstava da naprave bilo kakav manastir, a monasi su i biskupi, u katoličkoj crkvi, dolaze iz reda monaha i arhimandriti, govori i to što je monah po definiciji zavetovan na siromaštvo. Monah je neko ko se odrekao ovozemaljskih vrednosti, između ostalog i novca.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, naša poslanička grupa je podnela amandman na član 3. stav 2. i smatramo da je formulacija, koja je nastala prihvatanjem ovog amandmana, daleko kvalitetnija od predložene.
Naime, u stavu 2. člana 3. Predloga zakona o prostornom planu Republike Srbije od 2010. do 2020. godine stoji – prostorni plan predstavlja osnov za definisanje strategija na državnom i regionalnom nivou u meri u kojoj ima uticaj na prostorni razvoj Republike Srbije i njenih regiona.
Mi smo smatrali da nije korektno da se iz ove formulacije izostave i jedinice lokalne samouprave, tako da ovaj član 3. stav 2. sada glasi da se posle reči "državnom i regionalnom" dodaje reč "lokalnom", tako da će strategija koja se pravi na državnom i regionalnom nivou takođe sada moći da se pravi i na lokalnom nivou.
Kao što znate, prostorni plan Republike Srbije je samo osnovni planski dokument, posle toga donose se planski akti nižeg reda, a između ostalog i prostorni planovi jedinica lokalne samouprave.
Zašto je SRS, gospodine ministre, intervenisala da se u ovaj član unesu i reči "jedinica lokalne samouprave"? Zato što je upravo na lokalnom nivou najveći haos u oblasti uređenja prostora, u oblasti donošenja urbanističkih i prostornih planova…
Sačekaću da se ministar ispriča.
Da li mogu da nastavim, gospodine ministre?
Hvala lepo, vrlo ste ljubazni.
Dakle, upravo je na nivou jedinica lokalne samouprave najveći haos. Zašto insistiram, gospodine ministre, da me saslušate i da odvojite nekoliko dragocenih minuta svog ministarskog vremena za moje izlaganje?
Kada smo u načelnoj raspravi pričali o prostornom planu Republike Srbije, naveo sam primer opštine Ruma, vezano za potpisivanje ugovora o izgradnji elektroenergetskih objekata za tzv. radnu zonu ''Rumska petlja'' u 2010/2011. godini, putem sufinansiranja. U to vreme, pre nekih dvadesetak dana, nisam imao ugovor u rukama, zato što nisam mogao da ga dobijem. U međuvremenu, posle jedne velike političke borbe i uz mnogo otpora, uspeo sam da dobijem jedan primerak ovog ugovora koji je već pohranjen u arhivu.
Sada ću na nekoliko članova ovog ugovora da vam pokažem, gospodine ministre, koliko su vaša nastojanja da prostorno uredite Republiku Srbiju, da zakonski uredite oblast prostornog planiranja, urbanizma, izgradnje i zaštite životne sredine, koliko su ti vaši napori uzaludni, ukoliko se ne obračunate sa haosom, bezakonjem i kriminalom koji u ovoj oblasti postoji na nivou lokalne samouprave.
Gospodine ministre, ovo se dešava u opštini Ruma, na teritoriji AP Vojvodina, za koju vi iz DS volite da kažete da je lokomotiva evropskog razvoja Srbije. Ako se ovo dešava u lokomotivi evropskog razvoja Srbije, zamislite onda šta se dešava i koliki je haos u poslednjim vagonima tog našeg navodnog evropskog voza.
Gospodine ministre, pogledajte, 19. jula 2010. godine zaključen je ugovor između "Elektrovojvodine" d.o.o. Novi Sad, ''Elektrodistribucije Ruma'' i JP za građevinsko zemljište i puteve – Ruma, o izgradnji elektroenergetskih objekata. Kada se kaže elektroenergetskih objekata, misli se isključivo na postavljanje električnih kablova. Ovim ugovorom nije predviđena izgradnja trafostanice, tako da, ukoliko nastane potreba, a sigurno će nastati potreba da se izgradi trafostanica, to će morati da bude regulisano posebnim ugovorom.
Kolika je cena? U članu 2. stoji – Predračunska vrednost radova iz člana 1. ovog ugovora iznosi 51.890.000 dinara, iznos bez PDV, odnosno 58.116.000 iznos sa obračunatim PDV, a učešće u finansiranju elektroenergetskih objekata je sledeće: u 2010. godini iz budžeta opštine Ruma biće izdvojeno sa PDV 17.700.000 dinara, a u 2011. godini 23.120.000 dinara, ukupno skoro 41.000.000 dinara." U 2010. godini "Elektrovojvodina" će navodno da plati, naravno, bez PDV, jer se na nju PDV ne odnosi, 10.000.000 dinara, a u 2011. godini 7.296.000 dinara, ukupno 17.296.000 dinara.
U čemu je problem? Problem je što se iz ovog ugovora ne vidi koliki su stvarni troškovi ove investicije i koliko šta košta. Dakle, apsolutno ne postoji bilo kakva specifikacija. U članu 2. postoji samo ukupna cena. Kako se do cene došlo, to niko živi ne zna. Kolika je stvarna vrednost ovog posla?
Prema predračunu Fabrike kablova Jagodina, od 5. jula 2010. godine, vrednost kabla od osam kilometara iznosi skoro 27 miliona dinara. To su tržišne cene, da ne bi bilo nikakve zablude, koje danas postoje u Republici Srbiji. Iskopavanje kabla za zatrpavanjem košta 1,6 miliona dinara, samo polaganje kabla iznosi 3.760.000 dinara. Ako ovoj ceni dodamo projektovanje, otprilike 130 dinara po dužnom kilometru, što iznosi 1.040.000 dinara, dobije se da je stvarna tržišna vrednost ovog posla 32.400.000 dinara. Ugovorena vrednost, bez bilo kakve specifikacije, iznosi preko 58 miliona dinara.
Neko je, gospodine ministre, uzeo više od 25 miliona dinara na jednom poslu. Ko je uzeo, ne želim da budem sudija, ne želim da budem ni javni tužilac, ne želim da budem ni policijski inspektor. Samo vam kažem da postoje osnovi sumnje da su ovde izvršena vrlo ozbiljna i teška krivična dela i da je došlo do pljačke državne imovine.
Kada sam govorio u načelnoj raspravi, imao sam utisak da niste baš verovali u ono što sam pričao. Sada ću vam dati fotokopiju ovog ugovora, pa pogledajte na koji način se, ne samo arče i razbacuju sredstva ionako siromašnih opština u Srbiji, nego i na koji način se bezočno zaobilazi Zakon o javnim nabavkama i Zakon o planiranju i izgradnji.
Ovom ugovoru, gospodine ministre, nije prethodila bilo kakva javna nabavka. Ugovor je potpisan, a da prethodno nije sprovedena javna nabavka, koliko košta kupovina kabla, koliko košta iskopavanje rovova, polaganje kabla, zatrpavanje rovova, koliko košta projektovanje. Da vam ne govorim da je na brutalan način prekršen Zakon o planiranju i izgradnji, da ovom ugovoru nije prethodio nikakav planski dokument na lokalnom nivou, da nema lokacijske dozvole, da nema projekata, nema bilo čega. Postoji samo ugovor po kojem će opština već u 2010. godini početi da isplaćuje enormne količine novca. Očigledno je da je stvarna vrednost ovog ugovora daleko manja od nominalne vrednosti koja je u ugovoru stavljena. Takvih primera u Srbiji, gospodine ministre, imate koliko hoćete.
Pozvao sam vas tada, pozivam vas i sada, pošto ste učestvovali u kampanji za lokalni parlament u Rumi, u novembru 2008. godine, budući da ste podržali političku garnituru koja sada vlada opštinom Ruma, a koja je protagonista ovog neviđenog kriminala i korupcije, pozivam vas da pošaljete inspekciju iz vašeg ministarstva da utvrdi šta se zaista desilo i ko je odgovoran i za kršenje Zakona o javnim nabavkama i za kršenje Zakona o planiranju i izgradnji i ko je, naravno, odgovoran za neviđenu pljačku.
Navešću vam još jedan primer iz opštine Ruma. U pitanju je naseljeno mesto Hrtkovci. Naravno, kada se kaže Hrtkovci, onda se odmah misli na Vojislava Šešelja, na Haški tribunal, na optužnicu koja je podignuta, između ostalog, i za navodne ratne zločine u Vojvodini, iako rata u Vojvodini nije bilo.
Sada ću, gospodine ministre, da vam apostrofiram Hrtkovce u drugom kontekstu, a mislim da i gospodin Vlatko Ratković iz DS vrlo dobro zna o čemu se radi.
Pre nekoliko meseci postavljen je kamen temeljac za izgradnju fabrike za kućne ljubimce u naseljenom mestu Hrtkovci, u zoni stanovanja. Tamo gde stanuju ljudi, tamo će biti napravljena fabrika hrane za kućne ljubimce, između ostalog, i fabrika hrane za pse i mačke.
U celoj Italiji, gospodine ministre, postoje dve fabrike hrane za kućne ljubimce, koje su, naravno, potpuno izolovane od naseljenih mesta. U Srbiji se ne radi tako, u Srbiji će sada jedna fabrika hrane za kućne ljubimce biti napravljena u centru naseljenog mesta, tamo gde žive ljudi.
Koliki je stepen opasnosti po ljude koji žive u tom delu, koliki je stepen opasnosti po životnu sredinu, o tome, nadam se, ne moram ni da vam govorim. S jedne strane, imaćete ogroman ekološki problem, imaćete činjenicu da će tamo da se proizvodi hrana po ko zna kakvim standardima, sigurno ne po evropskim standardima, jer kada bi se hrana proizvodila po evropskim standardima, onda bi se verovatno proizvodila u nekoj državi, članici EU. Čim evropski proizvođači dolaze u Srbiju da proizvode hranu za kućne ljubimce, znači da imaju nameru da zaobiđu ekološke standarde. To je jedan problem.
Drugi problem, postavljen je kamen temeljac za izgradnju fabrike hrane za kućne ljubimce, opet bez bilo kojeg akta i bez bilo kojeg dokumenta koji su predviđeni Zakonom o planiranju i izgradnji. Apsolutno ne postoji nikakav urbanističko-planski osnov, ne postoji lokacijska dozvola, ne postoje projekti, ne postoji odobrenje za izgradnju, ne postoji prijava radova.
Ne znam da li razumete šta hoću da vam kažem, gospodine ministre. Bukvalno, da bi se promovisala jedna politička stranka, da bi se promovisali pojedinci iz te političke stranke, ispada da je u Republici Srbiji sve dozvoljeno. Možete da pravite fabriku bez bilo kakvog akta, možete da pravite put bez bilo kakvog akta koji je predviđen Zakonom o planiranju i izgradnji, možete potpuno da zanemarujete ekološke standarde.
Vi ste najavljivali, kada je usvajan Zakon o prostornom planiranju, odnosno kada je usvajan, prošle godine, Zakon o izgradnji objekata, da ćete da rušite, ako treba i kokošinjce, svinjce, kuće, šupe, ukoliko nisu podignuti bez građevinske dozvole. To do izvesne mere mogu da razumem. Verovatno bi u mnogim situacijama time bila povređena ljudska prava i slobode i ljudima naneta ekonomska šteta.
Sa nekog višeg aspekta mogu da razumem intenciju Vlade Republike Srbije da zaustavi urbanistički haos i da se u oblasti prostornog planiranja, u oblasti izgradnje objekata uvede neki red. Svaka normalna država takav red promoviše, ali mi se, gospodine ministre, suočavamo sa jednom pojavom koja mislim da nema pandana ni u jednoj dobro uređenoj državi.
Koliko god da se vi trudite kao ministar, vaše napore podržavam, da pravno uredite oblast prostornog planiranja, urbanizma, izgradnje objekata, zaštite životne sredine, toliko se lokalni funkcioneri po opštinama i gradovima Srbije ismevaju vašim naporima i rade sve suprotno od onoga što su vaše intencije.
Vi ste se svojski trudili da nas ubedite da je dobar Zakon o izgradnji, da je dobar Zakon o prostornom planu Republike Srbije, ali sve je to uzalud, gospodine ministre, zato što ljudi iz vaše stranke koji vode opštine i u Vojvodini i u ostalom delu Srbije, rade sve suprotno od onoga što su zakonske norme.
Naveo sam vam dva primera iz jedne opštine u Vojvodini, gde se rade stvari koje su potpuno za inspekciju, koje su za istragu, koje su za zatvor: pljačka, kriminal, korupcija, nepoštovanje Zakona o javnim nabavkama, apsolutno nepoštovanje Zakona o izgradnji, nepoštovanje procedure, jednostavno, dođu ljudi i nešto počnu da prave. Ko to radi? To ne rade obični građani, to rade politički funkcioneri koji vode jednu opštinu.
Ima li načina da vaše ministarstvo stane na put takvoj praksi? Ovo nije jedini slučaj u Vojvodini gde se ovakve stvari rade. Od 2007. godine govorimo o problemu asfaltiranja, revitalizovanja puteva u Vojvodini, koji se rade vrlo često na način koji je, blago rečeno, sumnjiv sa stanovišta zakona. Takvih primera u Vojvodini, gospodine ministre, imate mnogo. Imate ih i u ostalom delu Srbije.
Zakon o prostornom planu Republike Srbije i Zakon o izgradnji objekata i svi mogući ekološki zakoni koje je usvojila ova skupština, a koji su proistekli iz rada vašeg ministarstva, ostaće mrtvo slovo na hartiji, ukoliko se ne uhvatite, kao ministarstvo i Vlada Republike Srbije, ukoštac sa ljudima iz vaše stranke ili iz stranaka vaših koalicionih partnera, koji promovišu kršenje zakona, koji promovišu kriminal, koji promovišu nepoštovanje bilo kakvih standarda iz oblasti planiranja, urbanizma, građevinarstva.
Sa tim imate problem. Nemate toliko problem sa tekstom Zakona o prostornom planiranju. Složili smo se, tekst Zakona o prostornom planu je solidan. Ima nekih propusta. Neke ste amandmane usvojili, neke niste.
Sve u svemu, solidan tekst, ali će taj solidan tekst doživeti fijasko na terenu, ukoliko ne smognete snage, pre svega političke snage, političke hrabrosti, da se obračunate sa ljudima koji u ime vaše stranke rade ovakve stvari. Ne možete da nabavite šoljice za kafu u jednoj opštini u Srbiji, a da ne raspišete neku vrstu javne nabavke.
Ovde može da se postavi kabl bez bilo kakve javne nabavke. Ovde mogu da se započnu radovi, a da nemate ni planski osnov, ni lokacijsku dozvolu, ni građevinsku dozvolu, nemate ništa.
Kako ćete sada da ubedite obične građane, koji možda i nisu članovi ni jedne političke stranke, koji nemaju uticajne prijatelje i rođake u vladajućim strukturama, koji su prepušteni sami sebi, kako ćete njih da ubedite da poštuju odredbe ovog zakona i svih drugih zakona iz vašeg resora, ako se politički funkcioneri vaših stranaka na lokalnom nivou trude iz sve snage da ne poštuju te iste zakonske propise?
Kako je moguće da jedan zakonski milje i jedan zakonski osnov važi za običnog čoveka, a da taj isti zakonski osnov ne važi kada su u pitanju politički funkcioneri vaše stranke, stranke vladajuće koalicije, ili na kraju krajeva stranke kojoj i ja pripadam, ako ima takvih.
Mora zakon da bude jednak za sve, gospodine ministre. Ovo što mi pokušavamo da vam kažemo - morate da stanete na kraj mafiji urbanističkoj koja postoji u svim opštinama u Srbiji. Naveo sam primer opštine Ruma. Takvih primera ima koliko hoćete. Morate da počnete da radite svoj posao, da pošaljete inspekciju. Kao što sam ja dobio ovaj ugovor, tako ga možete dobiti i vi, pa proverite da li su u pravu ljudi koji su ovakav ugovor potpisali i time počinili nekoliko teških krivičnih dela ili sam u pravu ja.
Ako je u pravu SRS, koja vam ukazuje na ovaj kriminal, onda primenite sve mere koje vam Zakon dopušta i stanite na put ovom kriminalu.
Sramota je da u 2010. i 2011. godini neka bitanga smota u džep 25 ili 26 miliona dinara u uslovima kada poručujete građanima Srbije da stežu kaiš. Neko će da steže kaiš, neko će da se odriče elementarnih stvari neophodnih za život, neko će da smota 25 miliona dinara i nikom ništa.
Nemojte da dozvolite, gospodine ministre. Imate zakonske ingerencije, imate inspekcijske službe. Pošaljite ih na teren i zaustavite haos na lokalnom nivou. Kada zaustavite haos na lokalnom nivou, onda će vam lakše ići primena i Zakona o prostornom planiranju i svih drugih zakonskih dokumenata.

Dame i gospodo narodni poslanici, meni je simpatična ta lucidnost kojom gospođa Đukić Dejanović vodi ovu sednicu, nemam ništa protiv.
Ako bih mogao da koristim vreme poslaničke grupe, pošto očigledno nemam pravo na repliku.
Prvo da polemišem sa uvaženim gospodinom ministrom. Dakle, i vi i ja gospodine ministre dolazimo iz jednog dela Republike Srbije koji je, kada je u pitanju evidencija nepokretnosti, kao sistem evidencije nepokretnosti, poznavao zemljišnu knjigu iz austrijskog odnosno austrougarskog pravnog sistema.
Ima jedna dobra rečenica o Austrougarskoj da je to bila loša država, ali da je imala dobru državnu upravu i da je imala dobre sudove i ma šta mi, posle više od 200 godina od nastanka sistema zemljišnih knjiga, kazali na tu temu, ne može niko da ospori da je to bio loš sistem evidencije nepokretnosti. Čak, to je moja lična ocena, mislim da je bio mnogo precizniji, mnogo kvalitetniji nego što je sistem evidencije nepokretnosti.
Kada je reč o katastru, da ne govorim o tome da pojedini delovi Republike Srbije, posebno južni delovi, nisu imali ni sistem zemljišnih knjiga, ni sistem katastra, nego su imali turski tapijski sistem. Sigurno je da je u tom pogledu postojao haos, ali što se tiče same evidencije nepokretnosti u sistemu zemljišnih knjiga, to je bio dobar sistem evidencije nepokretnosti i sumnjam da ste vi sa zemljišnim knjigama kao Ministarstvo imali problem.
Ono što vi mene izgleda niste razumeli, vi biste ceo problem sa izdavanjem građevinskih dozvola, odnosno sa izdavanjem akata koji su neophodni za izgradnju objekata, svalili na lošu administraciju, što bi rekli Englezi "maladministration", ali nije problem, gospodine, suštinski nije u tome.
Naravno, ima problema i sa administracijom, nekad je troma, nekad je spora, nekad ne poznaje propise, nekad ima i zlu nameru, ali s druge strane ne možemo, a da ne kažemo da i po lokalnim samoupravama ima dobrih pravnika, ima čestitih i savesnih službenika, koji pošteno rade svoj posao i koji nisu prepreka za izdavanje građevinskih dozvola.
Mi imamo problem, suštinski problem, gospodine ministre, sa drugom pojavom. Ne sa sporošću u izdavanju građevinskih dozvola, ne sa komplikovanošću procedure, ne sa bahatošću i aljkavošću birokratije, nego sa činjenicom da ljudi koji vode opštine nisu ni ušli u proceduru izdavanja građevinskih dozvola, nego su počeli radove, a da se nisu ni obratili nadležnim opštinskim službama za izdavanje građevinskih dozvola, odnosno prethodno lokacijske dozvole, nisu pristupili izgradnji projekata itd.
Mi sa tim imamo problem. Pitao sam vas kako mislite da taj problem rešite? Lako je, relativno je lako rešiti problem spore administracije. Ako neko krši zakon na štetu građana, ne poštuje Zakon, krajnje rešenje je da se da otkaz i neka se na njegovo mesto primi neko ko je savestan. Taj problem se lako rešava. Ali šta ćemo sa nedostatkom političke volje da se poštuje zakon? Kako ćemo taj problem da rešimo?
Rekao sam vam i na primeru kabla i na primeru fabrike za kućne ljubimce, ne da je opštinska administracija spora, nego je opštinska administracija, gospodine ministre, potpuno zaobiđena u celoj proceduri. Niko joj se nije ni obratio, nego su ljudi počeli da rade, a da prethodno nisu dobili sve potrebne akte i dokumente koji su neophodni po Zakonu o planiranju i izgradnji.
Čudim se uvaženom gospodinu Ratkoviću kada kaže – mi smo postavili samo kamen temeljac, koliko znam i fabrike i kuće se prave od temelja, ne prave se od krova. Kako možete da počnete da pravite temelj neke fabrike, a da prethodno niste obezbedili ni urbanističko planski osnov, niste dobili lokacijsku dozvolu, niste dobili sve neophodne saglasnosti javnih preduzeća, nemate prijavu radova i nemate odobrenje za izgradnju, ali imate postavljen kamen temeljac. Kako je to moguće u RS?
Da li je moguće da neko počne da pravi kuću, a da prethodno nije obezbedio sve neophodne akte po Zakonu o planiranju i izgradnji? Nije moguće, kao što nije moguće da počnete da gradite kuću od temelja, tako nije moguće ni fabriku za kućne ljubimce. Na stranu to što ovde postoji očigledan ekološki problem, što će fabrika za kućne ljubimce biti napravljena, ako uopšte i bude napravljena, u centru naseljenog mesta gde žive ljude, to je ekološki problem, ali mi smo sada pre svega na terenu planiranja i izgradnje objekata.
Imamo problem, gospodine ministre, da vi kao Ministarstvo ne možete ništa svojim partijskim kolegama na lokalnom nivou, koji svesno krše i zaobilaze zakon. Kako ćemo taj problem da rešimo?
Možete li da nazovete predsednika bilo koje opštine u Srbiji, koji je iz reda vaše stranke ili iz reda stranke vaših koalicionih partnera, i da ga pitate – šta to radite, kako je moguće da potpišete ugovor za postavljanje kabla a da niste sproveli javnu nabavku? Kako je moguće da date 58 miliona, a da je stvarna vrednost 32 miliona? Kako je moguće da u centru naseljenog mesta pravite fabriku za kućne ljubimce? Tu će radnici, gospodine ministre, koji prerađuju to meso za pse i mačke, morati da rade pod zaštitnim maskama, onda možete da mislite koliki je to stepen zagađenja, a svuda okolo su porodične kuće.
Najmanji je problem administracija, spora, aljkava, neodgovorna. Taj problem može da se reši. Mnogo je teže rešiti problem nedostatka političke volje da se poštuje zakon.
Primer Surdulice. Maločas ste navodili primer mog kolege Dragana Stevanovića. Znate li koji je slučaj u Surdulici? Pitam vas – gde to postoji u bilo kojoj državi članici EU kojoj navodno ova vlada teži?
Predsednik opštine je čovek koji je vlasnik građevinske firme. Kada je pravljen put od Surdulice do jedne mesne zajednice na teritoriji opštine Surdulica, znate li ko je dobio posao? Njegova firma. Čovek je sam sebi i poslodavac i izvođač radova. Sam sa sobom faktički potpisuje ugovore. Sam sebi isplaćuje sredstva iz budžeta opštine Surdulica za izgradnju tog lokalnog puta. Gde to ima?
Kako ćete sa tim problemom da se obračunate? To nije problem loše opštinske administracije u Surdulici. Ona sa tim nema nikakve veze. U pitanju je predsednik opštine, kao što je u pitanju i predsednik opštine Ruma i kao što su u pitanju predsednici opštine Savski venac i mnogi drugi predsednici opština u Srbiji koji svesno i namerno, verovatno iz svojih ličnih, koristoljubivih interesa potpuno zaobilaze zakonsku proceduru. Vi sa tim imate problem.
Meni nije jasno kako mislite sa tim problemom da se obračunate. Ne možete da kažete – moje je da predložim dobar zakon o prostornom planiranju. Šta se dešava na lokalnom nivou, time nek se bave tužilaštvo, policija i sud. Baviće se oni, ali time i vi treba da se bavite, jer ne završava se posao prostornog planiranja kada donesemo zakon nego kada se on primeni, kao i kod svakog drugog zakona. Imamo očigledan problem u primeni Zakona.
Ponavljam još jedanput, ne zbog loše administracije, možda ima i toga, nego zbog nedostatka volje onih koji vode pojedine jedinice lokalne samouprave u Srbiji, da ne poštuju zakone koje je izglasala Narodna skupština RS, i do sada, gospodine ministre, od vas nisam čuo – koji je to mehanizam da se tome stane na put. To je osnovni problem kada govorimo o ovoj materiji.

Poštovana gospođo Đukić  Dejanović, ukazujem na povredu člana 89. Naime, gospodin ministar koji je ovlašćeni predstavnik Vlade RS za raspravu po ovom predlogu zakona nije prisutan u sali već skoro sat vremena, ako tačno računamo vreme njegovog odsustva, pa u skladu sa Poslovnikom, mi vas molimo da obezbedite njegovo prisustvo jer u pitanju je izuzetno važan zakonski akt.
Narodni poslanici SRS zaista imaju želju da argumentovano diskutuju o amandmanima koji su podneti na ovaj Predlog zakona, ali svaka rasprava i svaka diskusija o amandmanima je besmislena ako nemamo ovde sa kim da polemišemo, budući da gospodin ministar već duže vreme nije ovde prisutan u sali, pa u skladu sa Poslovnikom preduzmite mere da obezbedite prisustvo ovlašćenog predstavnika Vlade.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao što vam je verovatno poznato iz medija, grupa policajaca iz Sremske Mitrovice je 26. oktobra ove godine u ranim jutarnjim časovima brutalno pretukla Nikolu Šešelja, najstarijeg sina predsednika SRS dr Vojislava Šešelja i nanela mu teške telesne povrede.

Gospodin Nikola Šešelj je izjavio da čak postoji mogućnost da zbog ozbiljnih povreda koje je zadobio, kada ga je pretukla policija interventne jedinice iz Sremske Mitrovice, izgubi ne samo vid, već i oko.

Policija je, kao što smo mogli da vidimo, u proteklih nekoliko meseci hapsila vrlo opasne kriminalce, između ostalog i Miloša Simovića, koji je optužen za ubistvo pokojnog Zorana Đinđića, ali nismo čuli da ga je policija pretukla.

SRS zanima, poslanike SRS zanima, sve nas koji smo prijatelji Vojislava Šešelja zanima, a mislim da zanima i većinu građana Srbije, i to je moje poslaničko pitanje za Vladu Republike Srbije i za MUP, da li su ovi policajci postupali na svoju ruku? Da li se radi o tome da je grupa policajaca prekoračila svoja ovlašćenja i teško povredila službenu dužnost, kao što se navodi u jučerašnjem saopštenju MUP Republike Srbije ili su pak ovi policajci instruisani?

Da li je, u stvari, ovo atak, ne samo na Nikolu Šešelja, već pre svega, na njegovog oca Vojislava Šešelja, zato što vam je vrlo dobro poznato da se Vojislav Šešelj već skoro dva meseca nalazi u jednom vrlo delikatnom zdravstvenom stanju? Ima konstantno visok krvni pritisak, tahikardiju i aritmiju, i da je pre nekoliko dana potpisao pismenu saglasnost da mu holandski lekari urade jednu hiruršku intervenciju. Možete da mislite kao roditelji, kao ljudi, kakvo će zdravstveno stanje Vojislava Šešelja biti kada čuje, a već je čuo za informaciju da je grupa policajaca pretukla njegovog sina?

Ono što je skandalozno i to zaista moram da istaknem, jeste saopštenje policijskog sindikata, tačnije izvesnog Veljka Mijailovića, predsednika policijskog sindikata, koji kaže – da policajci nisu nikoga pretukli, da su intervenisali u nekakvoj masovnoj tuči, a da Nikola Šešelj nije povređen u navodnoj tuči sa policajcima, već je potvrdu o povredama izvadio u jednoj privatnoj klinici i da se sve ovo radi da bi se odgovornost prebacila na policajca. Time je predsednik policijskog sindikata na neki način dezavuisao MUP, koje se juče oglasilo saopštenjem, da je grupa od pet policajaca već suspendovana zbog teških povreda službene dužnosti.

Ovo saopštenje MUP je korektno i mi pozdravljamo odluku MUP-a, da se suspenduju policajci koji su uradili ovaj brutalni čin, ali ono što tražimo od Ministarstva i ono što tražimo od Vlade je da nam se objasni, da li se radi o jednom izolovanom incidentu ili se pak radi o smišljeno organizovanom prebijanju Nikole Šešelja, da bi se na taj način naneo težak udarac Vojislavu Šešelju, njegovom ocu?

Skandalozno je da na početku 21. veka u RS bilo ko može da bude brutalno pretučen. Ono što pada u oči, to je da su u prebijanju Nikole Šešelja učestvovali policajci koji su, očigledno, bez velikog i profesijalnog i životnog iskustva. Slobodan Luković ima 27 godina, Srđan Kozbašić ima 27, Željko Drobnjak ima 25 godina, izvesni Marko Mačkić ima 20 godina, Vladimir Pavković ima 30, a njihov šef Živko Šijački ima 44 godine.

Dakle, ponavljam još jedanput pitanje za Vladu i pitanje za MUP – da li imaju bilo kakva saznanja o tome da li su ovi policajci politički instruisani i da li sve ovo što se desilo sa Nikolom Šešeljem ima političku pozadinu, sa krajnjom namerom da se nanese jedan ozbiljan ljudski udarac, zdravstveni udarac, moralni udarac predsedniku SRS Vojislavu Šešelju, koji se već skoro osam godina nalazi u pritvorskoj jedinici Haškog tribunala i upravo svečano dokazuje istinu o Srbiji i srpskom narodu?

Dame i gospodo narodni poslanici, ovih dana Srbiju je obišla vest da je u jednom selu kod Vladičinog Hana umro izvesni Vlastimir Petrović, imao je 44 godine, umro je od gladi. Juče je od gladi preminula njegova majka Zagorka, žena od 70 godina.
Istovremeno, danas je Vlada Republike Srbije donela odluku da povećava iznos nagrade za onoga ko izda generala Ratka Mladića i Gorana Hadžića. Onaj ko izda generala Ratka Mladića, poštovani građani Republike Srbije, dobiće 10 miliona evra, a onaj ko izda Gorana Hadžića dobiće milion evra.
U uslovima, kao što nam je i gospođa ministarka finansija danas potvrdila, kada svi moramo da trpimo teret ekonomske krize, i državni organi i organi lokalne samouprave, i seljaci i penzioneri, i đaci i studenti, i trudnice i invalidi, i svi ostali, izgleda da postoji samo jedna kategorija građana Srbije koja ne treba i ne sme da trpi teret ekonomske i finansijske krize, a to su denuncijanti.
Mislio sam da pitam gospođu Dianu Dragutinović, ali iz razloga političke korektnosti i nekog džentlmenskog ophođenja u parlamentu, pitaću potpredsednika Vlade gospodina Đelića – kako je moguće da u uslovima kada u Srbiji ljudi umiru od gladi, kada moraju da sebi seku prste ne bi li skrenuli pažnju države na svoje ekonomske i socijalne probleme, kada ste imali potpuni kolaps pravosuđa zbog toga što su zaposleni u pravosudnoj administraciji štrajkovali zbog niskih plata, kada imate najavu generalnog štrajka sindikata u Srbiji, kako je moguće da u takvim uslovima Vlada Srbije donosi odluku da plati informaciju o Ratku Mladiću 10 miliona evra, a o Goranu Hadžiću milion evra?
Pitam gospodina Božidara Đelića – sa kojih budžetskih pozicija Vlada Srbije namerava, ukoliko se nađe neko ko će da izda generala Mladića ili Gorana Hadžića, sa kojih budžetskih pozicija Vlada Srbije namerava da isplati tu Judinu sumu srebrenjaka onome ko to učini?
Takođe pitam gospodina Đelića – po čemu se Vlada Srbije, kada su u pitanju Ratko Mladić i Goran Hadžić, razlikuje od okupacionog nemačkog komandanta u Srbiji, generala Paula Badera, koji je u julu 1943. godine raspisao nagradu od 100.000 zlatnih maraka za onoga ko da informaciju o tome gde se nalaze Josip Broz Tito i Draža Mihailović.

Vi ste, gospodine Đeliću, pričali o svemu, samo ne o suštini mog pitanja. Dakle, nisam vas pitao kakav je stav Tomislava Nikolića o Ratku Mladiću ili o EU. Mala deca znaju da je taj čovek za 180 stepeni promenio svoju političku orijentaciju, ali to sad više nije problem SRS, to je problem DS, ukoliko vas EU natera da sa tim čovekom posle sledećih izbora pravite zajedničku vladu, ali to sad nije tema.
Ono što mene zanima, gospodine Đeliću, i ono što zanima sve patriotski opredeljene građane Srbije, a na to mi pitanje niste odgovorili, odakle mislite da isplatite iznos od 10 miliona evra za Ratka Mladića, odnosno milion evra za Gorana Hadžića? Koje su to budžetske pozicije?
Gde to u budžetu Republike Srbije je propisan iznos koji nameravate da date onima koji bi vam eventualno prosledili informacije o tome gde se nalaze Ratko Mladić i Goran Hadžić?
Ako to nije budžet Republike Srbije, onda vas pitam, gospodine Đeliću, ko će vam dati pare? Stejt Dipartment? Da li ćete dobiti pare od pretpristupnih fondova EU? Od Hrvatske? Od Bosne i Hercegovine? Ko je taj ko će da isplati jedan ogroman iznos za jednog pojedinca, 10 miliona evra, odnosno milion evra?
Ono što vi, gospodine Đeliću, takođe uporno pokušavate da kažete i da na taj način na izvestan način obmanete građane Srbije, jeste da je Ratko Mladić glavna prepreka na putu Srbije u EU. To nije tačno. Ako uzmete izveštaje Evropske komisije za 2010. godinu, videćete da se Srbija suočava sa čitavim nizom problema koji predstavljaju suštinsku i realnu prepreku za brži napredak Srbije u evropskim integracijama.
Sad je potpuno nebitno šta SRS ili šta ja lično mislim o evropskim integracijama, govorim o zvaničnom dokumentu Evropske komisije. Tamo se ne navodi da je Rako Mladić glavna prepreka, nego visok stepen korupcije, to što je loše sprovedena reforma pravosuđa, to što još uvek imate čitav niz problema u finansiranju političkih stranaka i to što još uvek nije donet zakon o restituciji imovine.
Naravno, vama je uvek najlakše da kažete – problem je Ratko Mladić. Kad ćemo da rešavamo pitanje korupcije? Da li vam je Ratko Mladić kriv što se krade na najvišem državnom nivou, što se uzimaju provizije, što se bespoštedno pljačkaju lokalne samouprave? Da li je Ratko Mladić kriv za to? Goran Hadžić? Vojislav Šešelj? Ko je za to odgovoran?
Dakle, postoji čitav niz problema, gospodine Đeliću, koji stoje na putu Srbije, ne samo u evropske integracije. Sa nama, ovakvi kakvi smo, kao država, neće hteti niko da sarađuje, ni EU, ni ruska Federacija niti bilo ko ozbiljan.
Gospodine Đeliću, 2007. godine EU je napravila grešku i to je otvoreno priznala kada je u svoje članstvo primila Rumuniju i Bugarsku, zemlje koje apsolutno nisu bile kompatibilne za članstvo u EU. Bugarska je i danas jedna od najkorumpiranijih država u Evropi. Nećemo ući u EU, čak i ako pronađete Ratka Mladića, sve dok ne rešite osnovno pitanje ove države, a to su visok stepen kriminala i korupcije.

Gospodine Đeliću, zapanjen sam da vi ne znate elementarne političke činjenice. Dakle, Haški tribunal nije formiran Dejtonskim mirovnim sporazumom, nego je formiran u maju 1993. godine, skoro dve i po godine pre nego što je potpisan Dejtonski mirovni sporazum.
Drugo, niste mi odgovorili na moje pitanje. Moje pitanje je bilo vrlo precizno – sa kojih budžetskih pozicija nameravate da isplatite iznos od 10 miliona evra? Vi kažete – doneli smo Zakon o budžetskom sistemu. Jesmo, ako se ne varam, 2002. godine. U svakom budžetu imate čitav niz kategorija, ekonomske klasifikacije, da li je tako gospodine Đeliću, pozicije.
Postoje valjda neke pozicije sa kojih ćete da isplatite tih 10 miliona evra. Kažite mi sa kojih pozicija? Kako se zove? Da bih mogao sutra ili večeras kada se završi ova sednica, da uzmem Zakon o budžetu Republike Srbije za 2010. godinu, pa da vidim da li su ta sredstva propisana i predviđena ili nisu predviđena, ili ćete vi neracionalno da postupate sa narodnim novcima.
Ono što, takođe, gospodine Đeliću, niste odgovorili – kada nameravate da ispunite sve one uslove koje vam propisuje EU, odnosno Evropska komisija, a koje nemaju nikakve veze sa Ratkom Mladićem? Ne verujem da vam je Ratko Mladić prepreka da suzbijete kriminal i korupciju. Kada nameravate da se pozabavite tim problemom? To se apostrofira kao jedan od gorućih problema Republike Srbije u procesu pristupanja EU.
Što se tiče Bugarske, očigledno niste pratili izjave najviših evropskih zvaničnika. Oni su 2007. godine doneli jednu političku odluku – da se Rumunija, pre svega Bugarska, pri čemu nemam nameru da vređam ni Rumuniju ni Bugarsku, a pogotovo ne njihove narode, ali je u pitanju politička odluka da se te dve države priključe EU, iako ni tada, pa ni danas, u ekonomskom i u finansijskom pogledu one suštinski ne ispunjavaju sve standarde EU.

Dame i gospodo narodni poslanici, ne mogu a da ne počnem svoje izlaganje jednim kratkim osvrtom na ono što je rekao gospodin Oliver Dulić, kada se jutros obratio narodnim poslanicima.
Dakle, gospodine Duliću, čvrsto opredeljenje i čvrst stav SRS vezano za vašu izjavu kako smo ostvarili veliki uspeh time što je Savet ministara EU prosledio kandidaturu RS za članstvo u EU Evropskoj komisiji mi doživljavamo kao šaku od 30 srebrnjaka, zbog činjenice da smo odustali od politike prema KiM, a koja je propisana Ustavom RS.
Ako ste pažljivo pratili izjave evropskih zvaničnika, posebno belgijskog ministra inostranih poslova, to ste mogli vrlo jasno da zaključite da je pozitivno prosleđivanje kandidature Srbije rezultat činjenice da je Srbija odustala od prvobitne rezolucije u Generalnoj skupštini UN kada je u pitanju KiM i da smo praktično izmenili tekst rezolucije onako kako je odgovaralo SAD i EU.
Mislim da apsolutno nema razloga da se bilo ko u Srbiji raduje, ne samo zato što smo mi priznali de fakto nezavisnost KiM, već zato što od brzog ulaska Srbije u EU nema ništa, a da je to tako, na najbolji mogući način potvrđuje jedan dokument koji je vama iz te tzv. proevropske vladajuće koalicije bode oči, a to je Izveštaj Evropske komisije za 2010. godinu.
Što se tiče samog prostornog plana Republike Srbije trebalo bi da bude u funkciji ekonomskog razvoja i mislim da oko toga nema dilema. Sada se postavlja pitanje da li narodni poslanici i građani Srbije mogu da veruju da će Vlada Republike Srbije, kao jedan kompaktan politički tim, da ugradi sve što je moguće u prostorni plan i da se na taj način u krajnjoj liniji, pošto je to krajnja svrha prostornog plana, poboljša, inače izuzetno teška, ekonomska i socijalna situacija građana Srbije.
Srpska radikalna stranka smatra da nemamo dovoljno osnova da vam verujemo, a da je to tako, na najbolji mogući način potvrđuje intervju Mlađana Dinkića dat u najnovijem broju lista "Ekonomist".
Na pitanje novinara – da li ste saglasni sa izjavom premijera Mirka Cvetkovića, da je Vlada veoma često u konfliktu i sama sa sobom i da neke ekonomske teme ne mogu biti donete zbog političkih razloga, gospodin Mlađan Dinkić odgovara – konflikt ciljeva je razumljiv i uobičajen, jer nikada dva dobra ne mogu zajedno.
Teško je u isto vreme ostvariti visoku zaposlenost i nisku inflaciju, i brži privredni rast uz uravnotežen budžet. Zato Vlada mora da odluči šta joj je u ovom trenutku prioritet. Za mene tu dileme nema, jer je najvažnije povećati zaposlenost i ubrzati privredni rast, makar i po cenu većeg budžetskog deficita i inflacije.
Dalje, na pitanje novinara lista "Ekonomist" – mislite li da je ova vlada mogla i morala biti mnogo hrabrija, jer na reformskom planu skoro ništa nije urađeno? Gospodin Dinkić odgovara – hrabrost i brzina reformi zavise presudno od onoga ko vodi vladu, a ne od onoga ko u njoj učestvuje. To je pitanje za DS kao najjačeg koalicionog partnera. Ministri iz G 17 plus su u svojim resorima odmah na početku mandata uradili sve što je bilo u njihovoj moći.
Kao šlag na tortu, na pitanje novinara – je li zahtev za veće subvencije u privredi razlog što još nije usvojen rebalans budžeta za ovu godinu, i tu već gospodin Dinkić kaže – ne, mi takođe čekamo predlog Ministarstva finansija, jer su nam potrebna dodatna sredstva, jer smo već potrošili ceo budžet namenjen podsticajima za otvaranje radnih mesta.
Inače, na pitanje novinara – zar Vlada nije mogla sama da postigne dogovor o rebalansu budžeta za 2010. godinu, već je i to po rečima ministarke finansija, mora da se čeka MMF, gospodin Dinkić daje fantastičnu izjavu – ni meni baš nije jasna ta izjava ministarke finansija.
Gospodine Duliću, u kontekstu ovoga što je rekao gospodin Dinkić, postavlja se pitanje s kojim razlozima vi očekujete da vam mi verujemo da će Vlada Republike Srbije, navodno politički neutralna, da primenjuje jedan politički neutralan dokument, kakav je po vašim rečima prostorni plan? Za to razlozi apsolutno ne postoje.
Sada da moja rasprava ne bi bila suviše apstraktna i da mi neko ne bi prigovorio da vodimo neku teorijsku debatu o ekonomskom razvoju Srbije, ja ću da se osvrnem na jedan detalj u prostornom planu.
Na strani 150 Prostornog plana Republike Srbije, između ostalog se opisuju tzv. urbani placevi, mreže gradova i urbana naselja koja se naslanjaju jedni na druge i čine jednu funkcionalnu celinu, pa se navodi, osovina Beograd-Novi Sad, sa gradovima i urbanim naseljima u okviru svojih funkcionalnih područja, gde spadaju beogradske opštine Surčin i Zemun, Inđija, Ruma, Stara Pazova, Pančevo, Smederevo, Smederevska Palanka i Aranđelovac.
Ja ću da se osvrnem samo na opštinu Rumu. Kao što znate, gospodine ministre, Vlada Republike Srbije je 2009. godine donela odluku da ustupi opštini Ruma na korišćenje preko 200 hektara poljoprivrednog zemljišta uz auto-put Beograd-Zagreb.
U martu ove godine donet je plan detaljne regulacije za tu industrijsku zonu rumska petlja, a u suštini se radi o jednom kompleksu poljoprivrednog zemljišta, koje nije ni blizu privedeno nameni da bi bila prava industrijska zona, pa onda na televiziji predsednik opštine i predsednik SO Ruma izađu i kažu, doneli smo plan detaljne regulacije i za šest meseci pozivamo investitore da dođu. Gde da dođu? Tamo gde su sada njive, suncokret, kupus, kukuruz itd. Pre nekoliko meseci zaključen je ugovor, gospodine ministre, o postavljanju kablova za električnu energiju u toj tzv. industrijskoj zoni rumska petlja.
Namerno napominjem slučaj opštine Ruma jer, ako me pamćenje ne vara, vi ste u novembru 2008. godine dolazili u opštinu Ruma i tamo davali svojim prisustvom podršku DS da pobedi na tim vanrednim lokalnim izborima. Evo, vi mi potvrđujete da je to tačno.
Gospodine ministre, pogledajte sad šta se dešava u režiji ljudi iz vaše stranke, na koji način se krši Zakon o javnim nabavkama i na koji način se krši Zakon o planiranju i izgradnji. To ne radi SRS, to radi DS. Zašto i da li vi za to znate, voleo bih da mi na kraju mog izlaganja odgovorite.
Dakle, ugovorena vrednost posla o postavljanju kablova za električnu energiju iznosi 57 miliona dinara. Meni nije bilo teško i ja sam pribavio fakturu iz fabrike kablova "Jagodina", gde se vidi, budući da je u pitanju dužina od osam kilometara, u isti rov se stavljaju dva kabla, u svaki kabl idu tri žile, dakle, ukupna dužina iznosi 48 hiljada metara. Vrednost kablova je, gospodine ministre, 26.904.000 dinara. To je bilo na dan 5. jula 2010. godine.
Pogledajte sad koliko koštaju po tržišnim cenama sledeće stavke koje su neophodne da bi se ovaj ugovor realizovao. Dakle, iskop ovog rova od osam kilometara puta dva evra iznosi 16 hiljada evra, odnosno jedan milion i 600 hiljada dinara. Nabavka kabla, kao što ste videli, iznosi, da zaokružimo, 26 miliona dinara. Iskop sa zatrpavanjem rova iznosi milion i 600 hiljada dinara, odnosno 200 dinara po dužnom metru. Polaganje rova iznosi 235 dinara po dužnom metru, puta milion i 600 hiljada dinara, a to je tri miliona i 760 hiljada dinara.
Ako na ovu cenu dodamo još i projektovanje za ovaj posao, a to iznosi 130 hiljada dinara po dužnom kilometru, puta osam kilometara, ukupna vrednost radova je 32 miliona i 400 hiljada dinara, a ugovorena vrednost radova je 57 miliona dinara.
Sada se postavlja pitanje, gospodine ministre, gde je završila razlika od skoro 25 miliona, tačnije 24 miliona i 600 hiljada dinara?
Koji je sledeći problem? U stvari problem koji prethodi ovom problemu cena. To je da je zaključen ugovor o postavljanju kablova za električnu energiju između Javnog preduzeća za građevinsko zemljište i Puteve "Ruma" i Elektrodistribucije "Ruma", a saglasnost na ovaj ugovor dali su predsednik opštine Ruma i direktor ElektroVojvodina.
Pri čemu je ugovor zaključen, odnosno potpisan a da prethodno nije obezbeđen bilo kakav projektno-tehnički akt. Apsolutno ništa, ni lokacijska dozvola, nisu pribavljeni saobraćajno-tehnički uslovi, nema čak ni projekta, nema apsolutno ničega. Postoji samo ugovor o postavljanju kablova gde su cene maksimalno naduvane, a pri tome su, naravno, cene tako postavljene da je potpuno zaobiđen Zakon o javnim nabavkama. Uopšte se nisu tražile cene kod drugih proizvođača.
Postavlja se pitanje odakle tolika vrednost od 57 miliona dinara? Dakle, neko je tu razliku stavio u džep. Pošto ste učestvovali u kampanji za vanredne lokalne izbore u opštini Ruma i budući da vi te ljude poznajete iz DS, koji danas predstavljaju stožer i okosnicu vlasti u opštini Ruma, pitam vas da li imate informacije gde je završila razlika od 25 miliona dinara?
Sledeća stvar, gospodine ministre, u opštini Ruma od 2008. godine su potpuno suspendovani i Zakon o planiranju i izgradnji i Zakon o javnim nabavkama. Dakle, opština Ruma je maltene jedna eksteritorijalna jedinica izvan Republike Srbije, gde se pozitivni zakonski propisi Republike Srbije apsolutno ne primenjuju.
Tamo je moguće, gospodine ministre, da dođe čovek da izvodi radove sa svojim mašinama, bagerima, kamionima itd, a da prethodno nema apsolutno bilo kakvu projektnu dokumentaciju, da nije dobio lokacijsku dozvolu, da nije prijavio radove, da nema odobrenje za izgradnju. Dođe čovek, inače sponzor DS, asfaltira jedan lokalni ili regionalni put, naknadno mu se post festum izdaju svi potrebni papiri i svi potrebni akti, shodno Zakonu o planiranju i izgradnji.
Ono što vi, gospodine ministre, morate da uradite jeste da izvršite strogu kontrolu na koji način jedinice lokalne samouprave u Srbiji, a tipičan primer i loš primer za to je opština Ruma, poštuju odnosno ne poštuju Zakon o planiranju i izgradnji i Zakon o javnim nabavkama.
Prostorni plan Republike Srbije neka je idealan, neka je besprekoran, neka nema nijednu primedbu, on će ostati mrtvo slovo na hartiji budu li ga primenjivali ljudi koji apsolutno nisu spremni da primenjuju nijedan pozitivni zakonski propis koji važi u Republici Srbiji.
Ne znam da li ste, gospodine ministre, nešto preduzeli na tu temu. Imam utisak da se vi zadovoljavate time da Narodna skupština nešto izglasa. Donet je Zakon o planiranju i izgradnji. Vi kažete da je dobar, a mi kažemo da nije dobar, ali i da nije dobar, opet mora da se primenjuje takav kakav jeste dok se ne donese bolji. Međutim, ni takav loš Zakon o planiranju i izgradnji se ne primenjuje. Ne primenjuje se ni Zakon o javnim nabavkama.
Sad se postavlja pitanje, gospodine ministre, s kojim pravom će bilo kom građaninu Republike Srbije biti srušena bespravno podignuta kuća, ako opštine i gradovi u Srbiji budu promoteri kršenja zakona? S kojim pravom ćete nekom siromahu koji je, možda odvajajući od usta sebe i svoje dece, napravio neki krov nad glavom, da mu srušite taj krov nad glavom, kada lokalni funkcioneri bez bilo kakvog straha, bez stida, bez bilo kakvih moralnih skrupula, na najbezočniji mogući način krše zakon? Ne samo da ga krše u formalnom smislu, nego očigledno opštine i gradovi zbog toga trpe ogromnu materijalnu štetu.
Znate, za opštinu Ruma, kada se stavi u džep, kada se ukrade 25 miliona dinara, to je ogroman novac. Neko je taj novac uzeo. Pitam vas ko? Vi te ljude poznajete, vi ste im pomogli da dođu na vlast. Verovatno imate neki uticaj i neku kontrolu nad njima. Nemoguće je da se ne zna gde je 25 miliona. Nemoguće je da ne znate da ljudi koji imaju pojedine građevinske firme asfaltiraju ili revitalizuju određene putne pravce, a da za to uopšte nemaju nijedan dokument koji se traži po Zakonu o planiranju i izgradnji.
Takvih primera u Vojvodini, gospodine Duliću, ima koliko god hoćete. Takođe, veliki problem koji se već sada javlja, a u budućem periodu će sigurno biti još veći, jeste činjenica da lokalne samouprave, ali i država Srbija, naravno i AP Vojvodina, ne izmiruju svoje obaveze prema izvođačima radova. Postavlja se pitanje koja je granica da ti ljudi uopšte mogu da izvode radove, a da im se ne plaća?
Postoji veliki broj poštenih i čestitih ljudi koji se bave građevinskom operativom, koji su na lizing uzeli kamione, mašine i koji jednostavno moraju da rade. Ukoliko stanu njihova ekonomska propast je zagarantovana. Vi umesto da im pomognete, lokalna samouprava, AP Vojvodina, država Srbija, apsolutno im ne izmiruju njihova potraživanja. Postavlja se pitanje do kada će ti ljudi na taj način moći da rade?
Veliko je pitanje, gospodine ministre, kakav je kvalitet radova koji se izvode, govoriću samo za teritoriju AP Vojvodine? Nadzora gotovo i da nema. Čak i kada ga ima on je samo formalan, zato što isti čovek praktično kontroliše i vlasnik je firme koja asfaltira i istovremeno je vlasnik firme koja formalno vrši nadzor. Tu koza čuva kupus i tako dugoročno ne može da se govori ni o kakvim evropskim principima u prostornom planiranju, odnosno u ekonomskom razvoju Republike Srbije.
Još jedan veliki problem, gospodine ministre. Prostorni plan je najopštiji planski akt kada je u pitanju Republika Srbija. Ispod njega dolaze prostorni, odnosno urbanistički planovi nižeg reda. Ono sa čim se suočavaju pojedini investitori u pojedinim opštinama u Vojvodini, a opet je loš primer za to opština Ruma, jeste da lokalna javna preduzeća koja se bave projektovanjem određuju astronomske cene za izradu planova detaljne regulacije.
Evo jedan primer. U opštini Ruma došao je čovek koji hoće da napravi benzinsku pumpu na površini od 22 ara. Znate li koliki je obuhvat plana detaljne regulacije? Sedam hektara. Zbog čega? Da bi cena bila milion dinara.
Postavlja se pitanje – da li pojedine lokalne samouprave bukvalno teraju investitore iz svojih sredina jer čovek koji još nije ni zabo ašov traže mu milion dinara da bi mu uradili plan detaljne regulacije i to za površinu koja je pet puta veća od one površine na kojoj će on da obavlja neku privrednu delatnost. To su sve veliki problemi, gospodine ministre, bilo bi dobro da nam odgovorite – da li ministarstvo kome vi stojite na čelu išta preduzima da se ovi problemi reše?
Ponavljam vam još jedanput, ne smete da ostanete na površini stvari, ne smete da se zadovoljite time da Narodna skupština izglasa akt koga ste vi predložili, bez obzira da li je u pitanju Zakon o planiranju i izgradnji, da li je u pitanju zakon o prostornom planu ili je u pitanju neki drugi akt koji se tiče oblasti urbanizma. Morate jednostavno da se spustite u lokalne samouprave.
Morate da počnete da šaljete ljude iz vašeg ministarstva da vrše kontrolu šta se dešava na nivou lokalnih samouprava. Garantujem vam na nivou lokalnih samouprava je potpuni haos i apsolutno nema nikakvih pozitivnih efekata ni od Zakona o planiranju i izgradnji, a bogami ni od ovog najnovijeg zakona koji se tiče tzv. pomoći građevinskoj industriji. Pitajte izvođače radova koji im je pomogao taj zakon, nije im pomogao ništa.
Pogledajte samo u Vojvodini koliko ima ljudi koji se bave izvođenjem građevinskih radova, a kojima se duguju stotine miliona dinara za neke poslove koji su urađeni u 2007. ili 2008. godini.
Moram, gospodine ministre, da se dotaknem još jedne teme koja je dobila zasluženo mesto u prostornom planu Republike Srbije, a to je problem sa demografskim pražnjenjem pojedinih predela Republike Srbije i tu se svi slažemo, i vi iz vlasti i mi iz opozicije, da je veliki problem Republike Srbije negativan prirodni priraštaj.
Kolega iz DSS je tačno naveo podatak da danas po jednom bračnom paru, odnosno po porodici dolazi 0,8%, ne znam da li da kažem dece ili deteta, prosto to je sad već neka statistička, a ne biološka kategorija, jer naravno ne može da postoji 0,8% deteta.
Na drugoj strani, gospodine ministre, vaša vlada promoviše javno manifestovanje homoseksualizma. Izvinite, ali te dve stvari zaista ne idu zajedno. Potpuno poštujem i svi mi SRS potpuno poštujemo pojedinačno pravo građanina da ima kakva hoće seksualna uverenja, ali da se to diže na nivo javne manifestacije od najvećeg značaja u Republici Srbiji u uslovima kada imamo negativan prirodni priraštaj, tu gospodine ministre se zaista ne zna ko pije, a ko plaća.
Homoseksualizam je prosto biološki necelishodan, on ne može da dovede do stvaranja nekog novog života, nadam se da vam je to potpuno jasno. Na jednoj strani hoćete da suzbijete belu kugu, makar deklarativno, a na drugoj strani promovišete javno ispoljavanje homoseksualizma koji je biološki potpuno neproduktivan, necelishodan.
Dakle, nešto tu, gospodine ministre, nije u redu. Imam utisak da Vlada Republike Srbije uvek stane na pola puta. Malo bih htela da bude više dece u Srbiji, a malo bih htela da ide na ruku homoseksualnog lobija. Malo biste hteli da uredite oblast urbanizma, a sa druge strane, u opštinama, gradovima gde ste vi na vlasti je potpuni urbanistički haos.
Nemoguće je da postoji 150 demokratskih stranki u Republici Srbiji, pa je jedna Demokratska stranka na nivou Republike Srbije, koja ima većinu u Narodnoj skupštini i u Vladi i ona se, navodno zalaže za poštovanje Ustava ,zakona, za red, kako vi kažete, ali zato postoji 150 drugih demokratskih stranki u Republici Srbiji, u lokalnim samoupravama, koje rade sve suprotno od onoga za šta se vi deklarativno zalažete.
Mi se potpuno slažemo s vama. Da li treba uvesti red u oblast urbanizma i građenja u Srbiji? Treba. Treba li popraviti Zakon o planiranju i izgradnji? Treba. Da li je prostorni plan, ovakav kakav jeste, dobar? Možemo da se složimo da jeste, ali šta ćemo sa činjenicom da se zakoni ne poštuju u Republici Srbiji, da su opštine i gradovi promoteri kršenja zakona?
Da li Vlada Republike Srbije, da li vaše ministarstvo ima način da se ovo zaustavi? Ako nemate način, možete da izglasate idealan prostorni plan. Ništa od njega neće biti ako ne zaustavite haos na nižim nivoima vlasti.

Dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se za reč zato što imam utisak da je ova rasprava krenula u potpuno suprotnom pravcu od onoga koji je predviđen dnevnim redom. Mislim da građani, a čak i većina poslanika koji prate tok ove sednice, teško da mogu da steknu zaključak na kom smo članu zakona, odnosno o kom amandmanu se ovde govori. Još uvek smo na članu 1, odnosno na amandmanu na član  1. zakona o izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku.
Ovde se sada postavlja nekoliko pitanja, odnosno nekoliko problema. Prvo, Zakonik se menja jednim aktom koji je po formi drugačiji od njega samog, menja se zakonom. Osnovno je pravilo nomotehnike da se jedan opšti akt menja istim takvim opštim aktom. Sada menjamo zakonik zakonom. To je prvi problem. On možda izgleda formalne prirode, ali je bitan za ovu raspravu.
Dalje, Vlada je prihvatila amandman narodnih poslanika iz Poslaničke grupe LDP, ali je to prihvatanje amandmana, po mom ličnom mišljenju, problematično, a evo zbog čega. Na terenu smo procesnog krivičnog zakonodavstva. Amandman kolega iz LDP-a odnosi se na materijalni pojam krivičnog dela, odnosi se na biće krivičnog dela, zato što je pojam nasilja element bića krivičnog dela. Kojim zakonom se definiše biće svakog krivičnog dela? Ne Zakonikom o krivičnom postupku, nego Krivičnim zakonikom.
Sada se postavlja pitanje – kako amandmanom može da se interveniše u oblasti procesnog krivičnog zakonodavstva, a da se suština amandmana odnosi na Krivični zakonik Republike Srbije, ne na Zakonik o krivičnom postupku?
Javlja se još jedan problem: imamo li u Krivičnom zakoniku Republike Srbije definiciju nasilja? Gospođa Judita Popović je u svom izlaganju koristila sintagmu „nasilničko ponašanje“, ali ako pogledate njihov amandman, po formulaciji je malo drugačiji i ne govori se o nasilničkom ponašanju, nego o nasilju.
Da li to znači da će sudovi od slučaja do slučaja da procenjuju da li postoji element nasilja, kako stoji u njihovom amandmanu i kako će po svemu sudeći stajati u ovom izmenjenom Zakoniku o krivičnom postupku, ili će postojati unapred propisano pravilo kad može da se smatra da postoji nasilje?
Još jedan problem: da li se pod nasiljem podrazumeva samo upotreba fizičke sile ili nasilje može da bude psihičke prirode, verbalne prirode? To sve ostaje nejasno.
Što se tiče onoga što je rekla gospođa Nada Kolundžija, vezano je za gospodina Dragana Todorovića, dakle, gospodin Dragan Todorović je kao građanin Republike Srbije podneo privatnu krivičnu tužbu protiv gospodina Borisa Tadića zbog krivičnog dela klevete, i mislim da u tome ništa nije sporno.
Ovde nije problematična tužba gospodina Dragana Todorovića, pa nije čak problematičan ni predsednik Republike Boris Tadić. Ono što je hteo da kaže gospodin Dragan Todorović, to je da se Administrativni odbor Narodne skupštine Republike Srbije oglušuje, više od deset puta, na intervenciju nadležnog suda da se donese odluka o imunitetu predsednika Republike Borisa Tadića!
Dakle, ovde kao učesnici postupka uopšte nisu sporni ni Dragan Todorović ni Boris Tadić. Ne kažem ni da je Dragan Todorović u pravu, ni da je Boris Tadić pogrešio, to neka sud kaže, ali ovde se radi o tome da nije Dragan Todorović kao poslanik intervenisao kod Administrativnog odbora da se odluči o imunitetu gospodina Tadića, nego je nadležni sud tražio da se o tome Administrativni odbor izjasni. Ali, Administrativni odbor se o tome do dan-danas nije izjasnio, iako je u međuvremenu nadležni sud poslao više od deset intervencija da se odluči o imunitetu gospodina Borisa Tadića.
Dakle, ovde je sporno da li bilo koji organ u Narodnoj skupštini Republike Srbije, bilo koje radno telo Narodne skupštine može da ne vodi računa o intervencijama nadležnog suda. Strogo formalno posmatrano, ne može. U praksi može.
Dakle, to je, gospođo Kolundžija, problem sa onim što je hteo da naglasi gospodin Dragan Todorović, pa zbog intervencije gospođe Čomić nije uspeo do kraja.
Dakle, ovde nije problematičan ni sud, nije problematična ni tužba, nije problematičan ni gospodin koji je tužen u tom postupku, problematičan je Administrativni odbor, koji se pravi da nije dobio intervenciju nadležnog suda da se reši o imunitetu predsednika Republike, a dobio je od 2008. pa do 2010. godine više od deset puta. Ono što je hteo da kaže gospodin Todorović jeste u kakvoj mi to državi živimo ako se jedno radno telo Narodne skupštine oglušuje o apel nadležnog suda?
E sad, pošto je ova rasprava, naravno, uslovljena društvenim događajima i ne možemo da se pravimo da se u Republici Srbiji ništa nije desilo – inače, na tome je insistirala, potpuno opravdano po meni, i gospođa Nada Kolundžija, mada ne na način kako ja mislim da treba – moram da kažem nekoliko reči na tu temu.
Dakle, ovde je sad iz jednog društvenog konteksta, koji traje u Srbiji deset godina, izvučen jedan događaj. To je 10. oktobar 2010. godine i nasilje na ulicama Beograda. Svako ko je čitao bilo koji udžbenik koji se bavi politikom suzbijanja kriminaliteta, verujem da je gospođa Malović čitala, zna da se pukom krivičnom represijom ne može rešiti nijedan društveni problem. Nema te države na svetu koja je kriminal suzbila tako što je pooštravala sankcije ili što je proširivala krug slučajeva u kojima može da se odredi pritvor.
Inače, to je intervencija za gospođu Čomić, ali izašla je, gospođa Nada Kolundžija je, u stvari, kada je govorila o produžavanju pritvora govorila o amandmanu na član 2, a mi smo još uvek na terenu člana 1. zakona o izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku.
Hajde da se zapitamo svi zajedno koji su pravi društveni činioci koji su doveli do onoga što se desilo na ulicama Beograda 10. oktobra?
(Zoran Krasić: DOS.)
Kolega Krasić je rekao umesto mene. Izvinite, ko je promovisao kao model društvenih vrednosti od 2000. godine da čoveku prvo radno mesto u životu može da bude visok položaj u Vladi Srbije?
Ko je promovisao heroje 5. oktobra, iste one ljude koji će 2002. i 2003. godine biti proglašeni državnim neprijateljima broj jedan, Legiju, Čumeta, Bagzija itd.? Legija je 5. oktobra, gospodo, slavljen kao heroj petooktobarske revolucije, kao čovek koji je otkazao poslušnost Slobodanu Miloševiću i omogućio da uspe petooktobarska revolucija.
Ko je promovisao u Srbiji princip da je dozvoljeno da vam mafija kupuje džipove, da vam poklanja rasne konje, da o trošku mafije letujete na ekskluzivnim destinacijama u svetu?
Ko je promovisao princip da jedno preduzeće može da se proda za tri evra, a tri preduzeća za devet evra?
Ko je ljude iz sveta kriminala promovisao kao borce za demokratiju i ljudska prava? Kada su se oni okrenuli protiv vas, kada su vam otkazali poslušnost, iz ko zna kojih razloga, tek onda su proglašeni državnim neprijateljima broj jedan. Zašto niste 2001. godine krenuli u tu vašu famoznu operaciju „Sablja“, nego ste pustili da organizovani kriminal pusti svoje pipke po celoj državi?