Hvala, predsednice.
Poštovani narodni poslanici, uvažene građanke i građani Srbije, znam da očekujete odgovor na činjenicu da je direktor apotekarskih ustanova iz SPS-a, ali se nisam javila zbog toga.
Tačno je, i to traje možda zadnjih godinu i po dana, nikada se ne desi da radnici u jednoj ustanovi imaju problem samo zbog perioda od godinu i po dana. Prema tome, gotovo sam ubeđena da ako postoji odgovornost bilo koga iz Socijalističke partije Srbije…
Ja sam vas vrlo pažljivo slušala. Ako postoji odgovornost bilo koga iz SPS, on će snositi kao takav. Tu nemojte da imate dilemu.
Ja znam da jedan od vaših kolega meni ne veruje zato što on ima percepciju iz ličnog ugla i on nikada ne bi dozvolio da neko ko je kriv iz njegovog tabora bude, ne daj Bože, sankcionisan. To je taj narativ koji smo slušali i slušamo još uvek.
Ali, moj motiv je da se javim je bilo nešto drugo. Neko je od narodnih poslanika komentarisao prosečnu platu državnih službenika.
Mi imamo na ovom zasedanju izmene i dopune Zakona o državnim službenicima upravo motivisani činjenicom da treba unaprediti njihov status.
Prvo, ne stoji kao činjenica da je prosečna plata državnih službenika 69.000. Čak precizan podatak, da ne bismo manipulisali građanima, jer to nije fer, da ne kažem neku težu kvalifikaciju, glasi da je prosečna plata isplaćena u oktobru 93.936 dinara.
Ja nisam i ne mogu biti ministar koji će da kaže da je idealan status državnih službenika, ali jesam neko ko je u prvih sedam meseci mandata krenuo da se njihovim statusom bavi zajedno sa Ministarstvom finansija.
Nemamo čarobni štapić da sve to rešimo preko noći, ali smo razumeli da treba obezbediti, pre svega, mladim ljudima da svoju šansu potraže upravo u javnoj upravi, da su neophodni kao takvi, da njihova energija, da njihove ideje, da njihove entuzijazam moraju biti implementirani u javni sektor sve ukupan. Kada to kažem, onda mislim i na državnu upravu i na lokalnu samoupravu.
Tačno je da u ovom trenutku na tržištu rada u Srbiji nismo ko zna kako konkurentni. Pre svega, konkurentniji je daleko privatni sektor za koji se mladi ljudi opredeljuju pre nego za javnu upravu. S druge strane, ovaj zakon je trpeo izmene koje su bile estetski 2005. i 2009. godine.
Mi imamo amandmane podnete na ovaj zakon, koji su, nažalost, u ovom trenutku nerealni. Zato smo ih odbili kao Vlada.
Zašto su nerealni? Zato što se traži da Služba za upravljanje kadrovima, koja je formirana 2005. godine, kojoj su data određena ovlašćenja 2009. godine, sada preuzme kompletan konkursni proces u javnoj upravi. To je za službu za upravljanje kadrovima nemoguće.
Da li treba unaprediti način na koji se do sada realizuju svi konkursi? Da. Da li treba smanjiti vreme trajanja konkursa? Da i upravo to smo uradili ovom prvom izmenom ovog zakona, koji će, sigurna sam, pretrpeti svoje izmene ako ne pre, onda na proleće, kada počne prolećno zasedanje.
Digitalizacija će uraditi svoje. Dovešće nas do toga da taj proces konkursni bude daleko lakši. Sada traje, ili je bar trajao, između dva i tri meseca.
Po novom predlogu izmena zakona, ja se nadam da ste, gospodine poslaničke čitali zakon, to će se svesti na 15 dana, što je dobar prvi korak.
Sve amandmane koje smo dobili kao sugestiju sigurno ćemo uokviriti i predložiti kao izmene zakona na proleće.
Ono što vas molim kada razgovaramo o važnim stvarima, prvo da ne dajemo paušalne podatke o tome koliki je iznos prosečnih zarada, nisu tačni. Drugo, da vrlo ozbiljno sagledamo ceo sistem javne uprave na kome počiva ova država.
Da smo to radili od samog početka, možda bi danas imali malo drugačije stanje nego što jeste. Šta to tačno znači?
Čujem da pominjete SPS, ali ne mogu da uhvatim baš svako dobacivanje i nisam nešto preterano zainteresovana, pogotovo kada mrmljate tako sebi u bradu kako to obično radite…
(Radomir Lazović: Nema nikog u sali od vaših poslanika. Jednog nema u sali. )
Ja se nadam da vas čuju.
Vi znate da imam potpuni imunitet na vaš ton, koji je nepristojan od prvog dana. Vi znate da sam potpuno imuna na sve ono što pričate zato što znam da ste prevara sami po sebi i ovo što pričam ne pričam vama, jer me uopšte ne zanima šta o tome mislite. Ovo što pričam, pričam građanima Srbije, pričam ljudima koji su zaposleni u javnom sektoru i pričam konačno, ako hoćete da znate, polaznicima sajma kojih ima 1.500, studentskog sajma.
Nemate svest koliko je važno da ljude koje ste u dobroj meri ili smo, svejedno je, u protekle tri decenije zapošljavali u javnoj upravi. Pomalo su u godinama kada su već zreli za penziju. Nemate svest koliko mladi ljudi koji završavaju svoje fakultete nisu motivisani da se uključe u rad javne uprave i nikada nismo čuli nijednu konstruktivnu ideju koja kaže – ovaj sistem treba unaprediti na ovaj način.
Ono što čujemo su površne kritike i na njih sam reagovala, pre svega kroz ovu neistinu o prosečnom ličnom dohotku, prosečnoj zaradi, a onda i kroz sve ono što smo, istina, u ne mnogo amandmana dobili kao amandmane na zakon.
Ako nije bio amandman – briše se, da bi ostavio platformu da možete da pričate političku priču, onda je, ponovo kažem, bili su amandmani koji u ovom trenutku nisu realni. Jedna služba ne može preuzeti toliko važnu ulogu bez da ona bude daleko brojnija od onoga što je danas i, konačno, ako hoćete sa više stručnih i specijalizovanih lica.
Koliko je kojih poslanika u sali, o tome evidenciju vodi služba Skupštine. Uvek je vodila. Ali, u ovoj sali nema mnogo ljudi koji su dužni da ovde budu, koji su dobili poverenje građana da ovde budu, da ne ulazim u one detalje o kojima često razgovaramo, pa da kažemo i da su plaćeni da bi ovde bili. E to je tragedija Skupštine Srbije.
To da li će biti jedan poslanik Socijalističke partije Srbije, pet, 15, to za vas ne treba da ima važnost, jer čak i kada sedi samo jedan poslanik SPS ima veću političku snagu nego svi vi zajedno.
Hvala.
