Isključili ste mi mikrofon, uvažena predsednice, ali nećete me dekoncentrisati.
Danas se studenti na ulicama Srbije i putevima Evrope, po kojima krstare biciklima, ne bore ni za kakvu vlast, oni se bore za reset sistema koji je negde pogrešio. Oni se bore za budućnost u kojoj će jedino merilo za napredak biti šta i koliko neko zna, a ne koga zna i pozicije i čiju partijsku knjižicu poseduje.
Vlast je u Srbiji za neke postala opijum. Oni su zavisni od vlasti i ne mogu bez nje i sve što izaziva zavisnost, pa i sama vlast, je opasno, jer onda je čoveku lako da se predozira. Kad se čovek predozira vlašću, gubi osećaj za realnost, ruši ustavni i moralni okvir onoga što je dozvoljeno i što nije, slabe mu moralne kočnice, lako podleže iskušenjima vlasti koju počinje da doživljava kao skup privilegija, a ne kao odgovornost.
Ja sam u politici zato što sam odgovoran čovek. Ja sam roditelj, ja sam suprug, ja sam profesor i to je ono što je moje u životu, moja porodica, moja profesija i moja otadžbina.
Biti slobodan ne znači da ti je dato da radiš sve što ti je po volji. Sloboda svakog čoveka je ograničena slobodom drugog čoveka, a zakon i Ustav su tu da ograniče moć svakog pojedinca. Kad su zakoni slabi, a institucije krhke, moć u rukama onih koji je poseduju lako postane neograničena i nekontrolisana. Svaka institucija, nadležna ili nenadležna, mora znati da je moć privremenog karaktera, koliko god da je velika. Ako se zloupotrebljava da bi se represijom čuvala po svaku cenu, u Srbiji uvek pobudi adekvatan odgovor.
Nisam ja vidovit, ali dobro poznajem istoriju našeg naroda. Zloupotreba vlasti i moći počinje onog trenutka kad se ne biraju sredstva da se sačuva. Kad jedna vlast najveći skup u istoriji Srbije, na kome sam prisustvovao 15. marta, proglasi skupom negativne energije, ljudi sa negativnom energijom, koji su došli u nameri da sruše državu, iako i sama zna da su došli da sruše nepravdu, a lično nisam sreo tog dana ni jednog jedinog čoveka sa negativnom energijom, naprotiv, svi su bili pozitivni i raspoloženi.
Kada vlast pokuša da razbije takav skup koristeći zvučni top, ne treba da se čudi da joj se takav pucanj u sopstveni narod vrati kao bumerang. Ako se zvučnom topu pridruži i tabloidna artiljerija, a na sve to studenti odgovore nenasiljem i nastave miran protest, svakome u ovoj sali je jasno da ogromna većina u ovoj zemlji ne želi nikakve sukobe.
Kada su u ovoj borbi zajedno studenti iz Beograda, Subotice, Niša i Novog Pazara, neopterećeni razlikama među sobom, oni demonstriraju novu snagu Srbije koja će omogućiti da svaki građanin ove zemlje doživi Srbiju kao svoju državu. Njihovo hrabro srce jače je od bejzbol palice i krvavih hauba kojima je neko nasrnuo na budućnost Srbije. Koren slobode je u hrabrosti tih mladih ljudi. Nemojte im pretiti. Strahom se ne može vladati Srbijom. Policije i tužilaštva u Srbiji ne treba da se plaše studenti i profesori, već razuzdani kriminal. Čujem neke nerazumne glasove koji nam poručuju da je Srbija potrebna čvrsta ruka. Srbiji je potrebna čista ruka, a ne čvrsta ruka. Studenti su ta čista ruka.
Kao profesor ne mogu da razumem zašto su studenti Srbije vest u svim svetskim medijima, ali ne i na RTS koji svi mi finansiramo. Ne znam zašto neki pojedinci studente optužuju za mržnju. Možda zato što svet komentariše gledajući u sebe, a ne oko sebe i saopštavaju nam ono što vide u svom srcu, a ne ono što vide u srcima pobunjene mladosti. Ja kao profesor znam koliko je lepa i kolika je jaka mladost. Zato mi znamo sudbu i sve što nas čeka. No, strah nam neće zalediti grudi, volovi jaram trpe, a ne ljudi. Bog je slobodu dao za čoveka.
