| 30.07.2025. | Predlog rezolucije Narodne skupštine Republike Srbije o ustaškom genocidu Nezavisne Države Hrvatske (NDH) nad Srbima, Jevrejima i Romima (1941-1945) |
u proceduri
|
| 24.09.2024. | Predlog zakona o zastupanju i zaštiti državnih interesa Republike Srbije na Kosovu i Metohiji |
u proceduri
|
| 16.07.2024. | Predlog Deklaracije o Srebrenici |
u proceduri
|
Poštovanje.
Dakle, ja ću biti vrlo kratak. Pošto sam već postavljao pitanja Ministarstvu za rudarstvo za nelegalni kamenolom itd., neću da se ponavljam, prosto nisam dobio od njih odgovor. Dobio sam od Ministarstva za građevinu koje je odgovorilo da to nije njihovo pitanje.
4/2 TĐ/JG
Druga stvar što bih hteo da kažem, moram da prokomentarišem, jeste da smo mi ovde toliko antidemokratski i toliku mržnju mi sejemo izgleda dole prema Albancima da se ja osećam ugroženo u ovom parlamentu i ovoj Srbiji. Jer ako on može da priča na ovakav način, kakav je to onda, gde vi tu vidite neki pritisak ili neku mržnju prema njima, pošto vidimo da se slobodno izražava ovde i da se ja posle njegovog razgovora osećam faktički ugroženo u svojoj državi? Naravno, država je i njihova, odnosno njegova, ali očigledno da oni imaju malo veća prava, pa bih ja postavio pitanje – kada će ova Vlada nama Srbima dati malo više prava nego ovim drugima? Hvala.
Poštovane kolege, koleginice, dragi narode, danas imamo veliki broj zakona. Na prvi pogled oni nisu mnogo povezani. Jedan govori o pomoći građanima zbog energetske krize, drugi o PDV, treći o slobodnim zonama. Razgovaramo o završnom računu budžeta, o javnim beležnicima, o lobiranju, o sprečavanju korupcije itd.
Ali, gospodo, svi ovi zakoni imaju jednu zajedničku stvar, svi govore o istom pitanju – kako država troši novac građana, kako ga prikuplja, kome ga daje, ko ima korist od državnih pogodnosti i najvažnije, ko kontroliše vlast kada pogreši ili kada neko zloupotrebi sistem. Zato danas ne želim da svaku od ovih tačaka posmatram kao izolovan zakon. želim da ih posmatramo kao jednu sliku Srbije. Ta slika nažalost pokazuje jedan veliki problem, a država je jaka kada treba da uzme novac od građana, a često nedovoljno jaka kada treba da zaštiti građanina od posledica sopstvenih odluka.
25/3 AL/VZ
Meni lično nije jasno zašto Skupština treba da usvaja završni račun pre nego što dobije konačni nezavisni revizorski nalaz DRI? Ne kažem da je to nezakonito, ali sa stanovišta parlamentarne kontrole, to je ozbiljno pitanje. Poslanici treba da imaju što potpuniju nezavisnu sliku pre nego što glasaju o konačnom obračunu javnih finansija. Parlament nije notar Vladi. Parlament treba da kontroliše Vladu.
26/1 MV/MP 15.20 – 15.30
Kada danas slušamo sve ove zakone, lako je da se izgubimo u članovima, stavovima, procedurama, institucijama. Ali, hajde da na trenutak izađemo iz ove sale, hajde da pitamo čoveka koji nas gleda iz svog stana ili iz svoje kuće, svoje fabrike, njive, šta je u stvari njegov najveći problem. Da li je njegov problem član 4. ili član 7? Nije. Njegov problem je, naravno, cena hrane, cena struje, cena grejanja, cena lekova, cena stanova, rata kredita, niska plata, nesiguran posao itd.
Evo, kada govorimo o jednokratnoj pomoći, naravno da podržavam bilo kakvu pomoć građanima, ali onda moramo da govorimo i o cenama. Jer, šta građaninu znači 6.000 dinara ako mu se istovremeno povećaju mesečni troškovi? Ako su hrana, komunalije, grejanje, prevoz i druge osnovne potrebe skuplji, onda jednokratna pomoć vrlo brzo nestane. Građanin dobija 6.000 dinara, a onda mu tržište te pare uzme nazad. Zato nije dovoljno samo pitati koliko ste dali građanima. Moramo pitati zašto građaninu svaki mesec treba sve više novca za iste stvari? To je mnogo ozbiljnije pitanje.
Vlast kaže – prosečna plata je porasla. Dobro, ali narod pita šta čovek može da kupi za tu platu, jer nije životni standard samo broj na platnom listiću. Ako plata raste 10%, a troškovi života porastu više, čovek nije postao bogatiji, samo je dobio veći broj na papiru. Zato treba da govorimo o realnom standardu, a ne samo o nominalnim zaradama.
Pitanje za Vladu je koliko je stvarno povećana kupovna moć građana? Ne koliko dinara više na platnom listiću, nego koliko više može da se kupi hleba, mleka, mesa, lekova, da se plati ogrev, stanovi itd.?
Moramo govoriti i o penzionerima. Penzioner koji ima malu penziju nema mogućnosti da poveća svoju produktivnost. On ne može da radi prekovremeno, ne može da traži novog poslodavca, ne može da ode u inostranstvo da radi. Njegov prihod je ono što mu država isplati i onda mu kažemo – evo vam jednokratna pomoć. A šta posle toga? Zato moramo da pitamo da li je najbolji način pomoći najsiromašnijem penzioneru jednokratna isplata ili trajno povećanje njegovog raspoloživog dohotka. Mislim da je odgovor jasan. Pomoć u krizi da, ali sistemsko rešenje još više.
Ima još jedna stvar koju ne smemo da zaboravimo. To su naša deca. Danas porodicu ne košta samo hrana, koštaju školski pribor, koštaju ekskurzije, košta sport, aktivnosti, koštaju odeća, obuća, košta lečenje, košta prevoz. I kada imate dvoje ili troje dece svaki rast cene se množi. Zato država mora da gleda domaćinstvo, a ne samo pojedinca. Ako već imamo novac za pomoć, onda veća pomoć treba da ide tamo gde je veći broj članova domaćinstava i gde je manji prihod po članu. To bi bilo pravednije.
Tu dolazimo do šire teme. Mi mnogo govorimo o pravima i treba da govorimo, ali građanin pravo ne oseća kroz deklaraciju. On ga oseća kada mu treba lekar, kada mu treba policija, sud, socijalna služba, zaštita od diskriminacije, zaštita od korupcije itd. Pravo čoveka nema punu vrednost ako čovek ne može da ga ostvari. Ako čovek godinama čeka da reši neki sudski spor, on svoje pravo faktički nema. Ako čovek ne može da zaštiti svoju imovinu jer je sistem spor i neefikasna, njegovo pravo svojine takođe je nesigurno.
Zato bih u govoru veoma jasno otvorio pitanje bezbednosti građana. Građani ne žele državu u kojoj moraju sami da razmišljaju da li će neko odgovarati ako mu se nešto dogodi. Oni žele da znaju – ako mi neko preti, da li će država zaštiti? Ako mi ukradu imovinu, da li će počinilac biti pronađen, da li će biti kažnjen, da li će neko odgovarati za umreženost vlasti i kriminala? To je poverenje u državu i tu dolazimo do kriminala i korupcije.
26/2 MV/MP
Kada čovek čuje da je neko ukrao milione iz javnog novca, neki pomisle kakve to veze ima sa mnom, drugi kažu nema od odgovornosti ništa, štiti ih sistem. Ali, sve ovo i te kako ima veze sa građaninom, jer taj novac je mogao da bude bolnica, škola, vrtić, lek, socijalna pomoć, bolja plata medicinskoj sestri, bolja penzija itd. Svaki dinar ukraden iz javnog novca je dinar manje za građanina. Zato borba protiv korupcije nije apstraktna tema, to je borba za standard građana jer smo mi svi deo toga.
Kada govorimo o kriminalu, moramo govoriti o tome kako institucije rade zajedno. Nije dovoljno uhapsiti nekoga, građanin očekuje da postupak bude završen, da postoji odgovornost, da se novac koji je nezakonito stečen vrati, da žrtva dobije zaštitu i da čovek koji ima političku ili ekonomsku moć ili pripadnost nekom klanu ne bude iznad zakona. Najopasnija poruka koju bi država poslala jeste – ako ste dovoljno moćni možda vam se ništa neće desiti. Tu počinje gubitak poverenja u državu.
Sledeće pitanje je, naravno, kada se vrše javne nabavke i ako se one nameštaju, to građanin plaća. Kada se ugovor uveća kroz anekse, takođe građanin plaća. Kada se subvencija dodeli bez rezultata, takođe građanin plaća. Kada državna imovina bude data ispod realne vrednosti, takođe građanin plaća. Kada se novac iz budžeta troši neefikasno, opet građanin plaća. Zato borba protiv korupcije nije sporedna tema, ona je deo borbe protiv rasta troškova države i životnog standarda građana.
Ne treba nam institucija koja samo broji ko je šta prijavio, treba nam institucija koja će pitati kako je firma dobila posao, zašto je baš ona izabrana, zašto je bila samo jedna ponuda, zašto je ugovor kasnije povećan, ko je doneo odluku, ko je povezan sa kim, da li je neko imao korist. To je ono što narod želi da čuje. Ne popunjen je obrazac, nego utvrđeno je ko je uzeo javni novac i zašto.
Još jedna stvar su, naravno, mladi koji odlaze. Ne samo zbog plata, oni odlaze kada izgube osećaj da je sistem fer i da mogu da se ostvare. Kada vide da jedan čovek radi i plaća sve, a drugi ima vezu. Jedan preduzetnik plaća svaki dinar, a drugi dobija subvenciju. Jedan čeka na šalteru, a drugi završi za jedan telefonski poziv. Jedan čeka sud godinama, a drugi ima pristup sistemu. To je problem. Zato mladi ne traže samo veću platu, oni traže pravila koja važe za sve.
Kada sve ove zakone stavimo jedan pored drugog, dobijamo jednu veliku temu – da li Srbija pravi državu koja služi građaninu ili sistem u kojem građanin stalno mora da se prilagođava državi? Građani Srbije ne traže milostinju od svoje države, oni traže da država bude pravedna. Ne traže da im neko jednom godišnje da 6000 dinara, traže da njihova plata može da pokrije život. Oni ne traže privilegiju da onaj ko ima vezu nema veću vrednost od onoga ko radi. Ne traže da kriminal ne postoji. Traže da znaju da će zakon stići i onoga ko je moćan. Ne traže da država bude savršena, traže da kada im se nešto dogodi imaju kome da se obrate i da znaju da će institucije reagovati. Ne traže od nas da im obećavamo raj. Traže samo jednu vrlo razumnu stvar – da u svojoj zemlji mogu normalno da žive i od svog rada i da budu sigurni da zakon važi jednako za sve.
Zato ova rasprava nije samo rasprava o izmenama zakona, ova je rasprava o tome kakvu državu ostavljamo ljudima koji posle nas ostaju u ovoj zemlji. Ako su cene problem, rešavajmo uzrok, a ne samo posledicu. Ako je siromaštvo problem, pomoć usmerena onima kojima je najpotrebnija. Ako su kriminal i korupcija problem, ne kontrolišemo samo papire, već novac i stvarni rizik. Ako se građanin oseća nezaštićeno, napravimo institucije kojima može da veruje, jer verujem da Srbija može bolje. Zato nam ne treba više propagande, treba nam više odgovornosti. Ne treba nam više privremenih rešenja, trebaju nam sistemska rešenja. Ne treba nam država koja samo traži od građanina da ispunjava svoje obaveze, već nam treba država koja svoje
26/3 MV/MP
obaveze prema građaninu ispunjava. To je, po mom mišljenju, najvažnije pitanje sa kojim građani treba da izađu na izbore. Ne ko je šta obećao, već kome verujete da će zakon, novac i institucije biti u službi građana, a ne građanin u službi vlasti.
Poštovane kolege i koleginice, možda je ovo jedna od naših poslednjih sednica u ovom sazivu, možda ćemo se uskoro ponovo sresti u ovoj sali, možda nećemo, građani će svakako odlučiti. Zato mislim da je važno da danas ne govorimo samo o tome ko će kako glasati, nego šta ostavljamo iza sebe. Da li ostavljamo građaninu jednokratnih 6000 dinara ili sistem koji će mu pomoći i kada tih 6000 potroši? Da li ostavljamo preduzetniku novu administrativnu obavezu ili fer poreski sistem koji prepoznaje inflaciju i realnu veličinu njegovog posla? Da li ostavljamo slobodnu zonu kao broj u statistici ili kao stvarni motor razvoja? Da li ostavljamo završni račun kao formalnost ili kao stvarnu kontrolu javnog novca? Da li javnog beležnika ostavljamo kao još jedan trošak za građanina ili kao servis koji mu zaista olakšava život? Da li ćemo korupciju meriti brojem prijavljenih funkcija ili ćemo konačno gledati ko dobija milijarde iz budžeta? To su pitanja na koja građani žele odgovor.
Građanina ne zanima samo koliko smo zakona doneli, njega zanima da li može da živi od svoje plate, da li može da plati struju, da li njegov mali biznis može da preživi, da li njegova deca mogu da ostanu ovde, da li država troši njegov novac domaćinski i da li postoji neko ko kontroliše onoga ko ima vlast.
27/1 MT/LjL 15.30 – 15.40
Ovo su pitanja koja mi dobijamo od građana i u razgovoru sa njima apsolutno je jasno šta su njihovi problemi i u tom kontekstu nisam hteo da se obraćam ovde konkretno po svakom zakonu, ali sam sublimacijom svih ovih predloženih zakona hteo da se izjasnim i da akcentiram pažnju na one probleme koji realno postoje, nezavisno od toga ko je danas na vlasti, ko je sutra, ili ko je danas poslanik ili nije, da li su izbori sada ili nisu. Nama su potrebna ipak sistemska rešenja.
Naravno da se u tom pravcu radi, ne mogu da kažem da se nešto ne radi, ne mogu da kažem da ne postoji i perspektiva itd, ali očigledno da ova pitanja koja nam ljudi postavljaju, odgovori na ova pitanja, nisu još adekvatno regulisana i nadam se da će to u budućnosti biti urađeno. Zahvaljujem se svima.
Dobar dan, poštovane kolege.
Znači, ja ću nekoliko dana uputiti. Prvo pitanje, Ministarstvu za građevinu. Dakle, nisam dobio odgovor na poslaničko pitanje 27. januara 2026. godine, a tiče se problema u opštini Palilula, parcele u Krnjači gde se provode te eksproprijacije, povređuje se pravo svojine ljudi koji tamo žive i hteo bih da dobijem odgovor na ovo pitanje.
Drugo pitanje takođe se tiče Ministarstva za građevinu, a može da bude i za druga ministarstva. Od 8. oktobra 2024. godine gde je formiran i napravljen jedan nelegalni kamenolom, gde niko još nije krivično ni na koji način odgovarao zbog pravljenja nelegalnog kamenoloma.
Sledeće moje pitanje se tiče, naravno, da li je moguće ili ja možda nisam obavešten da ne postoji više princip većine, da se odluke koje treba da se donose po bilo kom pitanju upravljanja, ne donose većinom nego valjda treba svi da glasaju. Naime, o čemu se radi? Mi smo, naravno, kao što znate formirali grupu građana sa kojom smo ušli u Skupštinu, u to vreme je Nestorović bio naš predstavnik. Kasnije, naravno, mi smo smenili njega odlukom većine i postavili smo drugog čoveka koji je naš zastupnik. Otvorili smo novi računa, ali nažalost ova država, Ministarstvo finansija, Agencija za sprečavanje korupcije i druge institucije očigledno ne žele da realizuju odluku koju je donela većina.
4/3 JJ/CG
Znate, nigde nije i nikada nije bilo da je od deset tri veće, niti da od sedam može biti jedan veći, kao što je to u našem slučaju, jer od deset osnivača grupe građana tri su ostala tamo, sedam nisu. Dakle, ne poštuje se pravilo niti većine niti zakona ove države kojim smo mi propisali i opredelili kako treba da se raspoređuju sredstva i tako dalje.
Takođe, pitanje Agenciji gde se to šestog, 2025. godine, gde smo kao poslanička grupa uputili pitanje da se izvrši provera ne namenskog trošenja sredstava jer smatramo i ja želim da samo građani znaju da je doktor Nestorović za račun naše poslaničke grupe, odnosno grupe građana koja je bila na izborima do sada dobio oko dva i po miliona evra i sada možete zamisliti ako mi sporazumom imamo tačno propisano kako što je i svugde, da većina odlučuje o raspodeli tih sredstava, on je jedino lično koristi ta sredstva. Na koji način i kako je moguće da Agencija za sprečavanje korupcije nije utvrdila tu činjenicu da jedan čovek od deset, zloupotrebljava taj novac, plaća onako kako on smatra da treba i da svi mi koji za račun koga se to i dešava, ne učestvujemo u tome? To je prosto neverovatna kriminal, zloupotreba, ne znam kako bih to nazvao, ali ni u jednoj pravnoj državi to ne bilo prosto moguće.
Dakle, pozivam još jednom Agenciju Ministarstva finansija da nam odgovori. Mi smo doneli sva potrebna dokumenta kojima utvrđujemo nove ljude, nova punomoćja, ali očigledno niko ne želi da se to realizuje. Ne mogu da shvatim da Agencija nije ni na naš zahtev, a kao i svoju obavezu izvršila proveru, jer da su oni izvršili tu proveru bilo bi apsolutno jasno kakva je tu zloupotreba i kakvo je tu krivično delo. Znate, to je kao kada sve zakone koje ste vi izglasali ovde u Skupštini mi bi sada objavili nevažećim jer ste izglasali većinom, nego mora valjda svaki poslanik koji ulazi u Skupštinu, znači, mora da glasa.
5/1 VS/LjL 10.40–10.50
Takav princip ne postoji nigde, ni u privredi, ni u politici, ni u pravu generalno. A ovde očigledno postoji. Da ne govorim o tome da je ugroženo funkcionisanje naše grupe. Pazite, on je registrovao političku stranku koja se zove Snaga naroda, a novac dobija na Glas iz naroda. Imamo sudsko rešenje kojim su oni pokušali da nam otmu to ime, jer je on još u vreme dok smo bili zajedno pokušao da registruje taj žig, da ga faktički ukrade, a niti ga je on pravio, niti je on njemu pripadao. Na sreću, mi smo to uradili na vreme i uspeli smo to, tako da imamo sudsko rešenje kojim oni nemaju pravo da koriste naše ime. Ali, kako je onda moguće da oni dobijaju novac, koji oni koriste a ne mi, koji smo i dalje MI – Glas iz naroda. Dakle, neverovatna jedna zloupotreba.
Očekujem da ova država i da ova vlada reaguje na takve stvari, jer time su onemogućili rad i funkcionisanje naše grupe, a inače to je zloupotreba i krivično delo u svakoj normalnoj državi. Tako mora da bude i kod nas. Hvala vam puno.
Nema govora na sednicama odbora.