Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo, pokušaću, koristeći ovo vreme poslaničke grupe, da iskažem neke stvari direktno vezane za obrazovanje, a i neke okvirno koje su, nažalost, kao spoljni činioci uticali i sada utiču na politizaciju obrazovanja.

Promašeni potezi države iz minulih vremena, ne samo za ovu vlast, nego i pre, stižu na naplatu. Koji su to promašaji? Dugo smo ćutali o tome npr. da na FPN se osniva centar za američke studije, pa na kraju onda osnuje se i za ruske studije i na taj način se pridobijaju kadrovi kao saradnici nekih stranih ili agentura ili saradnika u njihovim poslovima kroz zajedničke studije, a ne da se pod kontrolom države razvija taj proces.

Posebno je problematično, a i danas se čudimo kada veći uticaj na profesore na nekim fakultetima imaju upravo posle toga ti strani centi moći nego nadležne institucije.

Takođe, bezbednosna provera je nešto što je legitimno za ljude koji rade u nastavnom procesu. Njihove posledice rada nisu jednokratne. Oni utiču ne samo na obrazovanje, nego i vaspitanje budućih generacija.

Tako da, svi ovi koji su dolazili na pozicije u nastavnom procesu u ustanovama, fakultetima, došli su verovatno na neki način posredno i uz blagoslov vlasti. Teško se sada lišiti tih pojedinih kadrova, ali oni su već naneli veliku štetu državi i budućim generacijama.

Sledeći problem, olako, pod uticajem komunizma, a i naknadno, prihvatili smo zdravo za gotovo nove nacije, nove etničke zajednice, nove države i onda uvodimo tom simetrijom i jezike i predmete. Pravimo razliku između te dece koja žive na istom prostoru.

Evo, olako govorimo o Sandžaku. Srbi govore o Raškoj oblasti. Ta deca učiće neka iz udžbenika koji su namenjeni srpskoj deci, ovi će učiti specifične istorijske sadržaje koji su po programu za bošnjački narod.

Šta će biti rezultat toga? Nepotrebna razlika. Ja moram reći one činjenice koje su istorijski poznate, a to je isti narod na tom prostoru razlikuje se samo po verskoj pripadnosti, sve drugo je zajedničko, i istorijsko poreklo i kulturološka obeležja i razumevanje i tradicija u mnogome, koji je narod bolje baštinio i sarađivao pre nego što nam je komunizam nametnuo različitosti.

Problem nije samo u tome šta je komunizam uradio, nego što te vrednosti komunizma i dan danas posredno baštinimo i pravimo više i etničkih i nacionalnih zajednica nego što ih realno imamo. Neće takav odnos sigurno doneti veću slobodu ni Srbima u Raškoj oblasti, niti Bošnjacima u Sandžaku, ili delu Sandžaka, bolje rečeno, jer drugi deo je na prostoru Crne Gore.

Sledeće što je meni veliki problem, da bazu podataka, elektronsku, treba da radi neka firma koja nije državna. Ko je to uopšte sebi dozvolio da na popis ili podatke dece ima strana država, a preko nje, ili strana firma, a preko nje mnoge druge države ili agencije u svetu? Možda sam pogrešno pročitao informaciju, ali takve stvari trebaju da su pod potpunim nadzorom države, kao i udžbenici. Nije to obična izdavačka delatnost, pa pravimo konkurs da imamo različite bukvare u Novom Sadu, u Novom Pazaru ili Bujanovcu, Preševu. Prirodno bi bilo da deca uče iz istog udžbenika. Neka je proces dolaska do udžbenika konkurencija sposobnosti, neka 10, 15 autora piše, ali onda na kraju se izabere jedan jedinstven udžbenik od strane nadležne komisije, a ne da to pravo ima pojedinačno svaki učitelj ili nastavnik da od pet, šest, ili više udžbenika bira onaj koji je njemu bitan.

Evo, završavam sa ovim. Hvala. Prijatno.

Poštovana predsedavajuća, članovi Vlade, dame i gospodo, ovde ukazujem takođe na potrebu da se razmotri ova dimenzija osnovne škole za prijem u profesionalnu službu vojnika koji će steći penziju u 53 godine.

Naravno da se može i treba obučavati, nadam se, kada počne služenje vojnog roka i to je pretežna populacija u nekim rodovima vojske, u pešadiji i za pomoćne dužnosti u nekim jedinicama kopnene vojske. Ali, sigurno je da nije opravdano ulagati u čoveka sa osnovnom školom da bude ceo život u profesionalnoj vojnoj službi i da ne može adekvatno da odgovori tim dužnostima.

O tome se vodilo računa i pre 15, 20 godina. Vojska ne sme i ne treba postati socijalna ustanova. Treba voditi računa i brigu u zaposlenim u različitim kategorijama, ali ima toliko prikladnijih rešenja i u svetu, mi ne možemo pomerati granicu obrazovnu i pomerati starosnu granicu da bi uhlebili ljude. Možete napraviti ako treba i državna agencija, ali mi nećemo ništa da uradimo državno, jer nam brani EU, pa da to postane kao vojna agencija koja će zapošljavati te ljude sa isluženim godištima. Preko 40 godina govoriti o profesionalnom vojniku, mi to možemo činiti lažući sami sebe da će taj moći da odgovori vojničkim dužnostima. To je jednostavno nemoguće. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, počeli ste da razgovarate o članu 2, ali o njemu ću reći kasnije.

Što se tiče 1. člana, mislim da je korektno reći da postoji rešenje za ovakvu situaciju. Ja volim da ljudi brinu o vojnicima i o njihovim porodicama i brojkom znaju koliko ih ima, ali to se jednokratno i jednim članom moglo precizirati da se odnosi na njih, a da se vojska popunjava ne starijim od 25 godina, kada mogu makar minimalno još u vojsci da rade 15 godina.

Vojnik preko 40 godina znamo da ne može da nosi 20 kilograma opreme, ne može da izvodi marševe. Dakle, to je necelishodno za sistem. Jeste za vas, za partiju možda popularno, ali za narod i za budućnost vojske nije dobro. Hvala.

Što se tiče pre svega komandovanja, to bih izneo zbog politizacije ovog pojma, i ovog, da kažem, procesa izmena Zakona.

Puno pojmova je ovde nakaradno tumačeno, pre svega ova izmena oko komandovanja, nije bila potrebna za načelnika Generalštaba. On suštinski ne komanduje vojskom, on izvršno dnevno komanduje, on ne odlučuje o upotrebi vojske i zato se kaže da suštinski nije ništa doneto novo.

S druge strane, ono što se govori o predsedniku, on i u većini zemalja demokratskog sveta komanduje vojskom, ali on u miru nije vrhovni komandant, a to se u medijskom prostoru često čuje, verovatno oni koji hoće da se pokažu bliži, jači saradnici predsednika, a posebno iz vojske, vojni poltroni, onda govore – vi ste vrhovni komandant. Samo u ratu je predsednik države vrhovni komandant.

Sledeće, načelnik Generalštaba je jedan od najstarijih u štabu i time on je načelnik tog štaba, a taj štab radi za potrebe predsednika.

Sledeći pojam kada se govori o vrhovnom komandantu u ratu se formira vrhovna komanda. Ovde ne vidim da je jedan zakon, pa, i ovaj, to tačno odredio, precizirao, šta je ta vrhovna komanda, gde je mesto Generalštaba u toj vrhovnoj komandi.

Još jedna sugestija vezana za politizaciju vojske. Bilo je te politizacije, nažalost i u vreme dok sam ja bio, i od prošle i od ove vlasti. Ta politizacija nije opasna ako se dešava ovde u institucijama, opasna je onog momenta kada se prenosi na kadrovsku funkciju, kada se odlučuje o postavljenju lica na najviša mesta, a u tom procesu i pre i sada čine se iznimke, da li je neko veći ili manji simpatizer vlasti.

Hvala.

Koristiću malo vreme poslaničke grupe.

Zadržaću se na čestom pojmu politizacije upotrebe vojske. Taj termin nekako je prisutan u izlaganjima dela opozicije i većinske vlasti. Da budemo jasni, ne može sada, ona izjava oko nadležnosti načelnika Generalštaba pogrešno je uneta, a što se tiče predsednikove uloge u komandovanju, on ustavno ima pravo i obavezu da komanduje vojskom ali je problem za neke što ne mogu da shvate da u miru ne može predsednik da zloupotrebi vojsku niti da je izvede na ulicu. To bi bilo suprotno Zakonu o odbrani, doktrini vojske i Zakonu o vojsci.

Tamo su upravo iz iskustava minulih vremena utvrđene tri misije vojske, kada predsednik može narediti upotrebu vojske: prva misija se odnosi na odbranu od oružane agresije, druga misija na multinacionalne operacije pod pokroviteljstvom UN i treća misija za pružanje pomoći civilnim vlastima u slučaju elementarnih nepogoda i nesreća. Dakle, ne može niko narediti upotrebu. Ako se naredi, to znači da je suprotno zakonu i suprotno ovim propisima koje sam pobrojao.

Mislim da mi više trebamo raditi na tome da se traži preko Odbora za odbranu, preko ove Skupštine da se prigodno i predavanju održi, kada se formira parlament, o bitnom pitanju, a to je odlučivanje i celokupan proces komandovanja u miru i ratu Vojskom Srbije.

Takođe, u ratu pominje se često vrhovna komanda i ja sam je malopre dotakao. Imamo iskustva iz odbrane, agresije u procesu formiranje takve jedne komande koja, pored vojne funkcije, zahvata mnoga druga resorna ministarstva, Vlade i druge institucije države.

Nažalost, u ono vreme dok sam bio tamo nije postojala definisana i uređena ta stvar. Možda je to uređeno u međuvremenu. Ako jeste, ja bih voleo da je tako, ali ako jeste, to onda treba i zakonski normirati.

Hvala vam.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo, koristim vreme poslaničke grupe, u celini u ovom zakonu iskazao sam preciznije stavove na odbore, a ovde suštinskih nekoliko sugestija.

Prvo, ovo nije samo Zakon o vojnom obrazovanju. Odnosi se na kategorije lica i koje su mlađe od 18 godinu. Mora u svom nazivu da ima i pojam vaspitanje, posebno pri tome mislim na vojnu gimnaziju i srednju vojnu stručnu školu.

Takođe, da se u vezi sa tim od strane predlagača definiše nekoliko stavova, članova zakona. Ja to i kolege moje iz poslaničke grupe nismo se smatrali stručnim. Zato nismo hteli da formulišemo takve amandmane, ali sigurno je da postoji potreba za tim. Čudi me da je bez tih stavova o vojnom vaspitanju kao specifičnost za te kategorije kadra koji sa petnaestak godina ulaze u sistem nije rečeno ništa.

Sledeće, ovde je suvišno što se govori o organizovanju sistema vojnog obrazovanja. Tu trebaju da budu načela ili principi, a sistem organizacije vojnog obrazovanja i vaspitanja utvrđuje se strateškim dokumentima, kao što su dugoročni i srednjoročni plan razvoja i srednjoročni plan organizacionih promena. Jedna pozitivna a izuzetno bitna stvar, za efikasnost vojno-organizacionih sistema u oblasti obrazovanja i vaspitanja odnosi se na novi status profesora u Vojnoj akademiji na Univerzitetu odbrane.

Naime, po prvi put je omogućeno da profesionalna vojna lica sa naučnim i sa nastavničkim zvanjima mogu se zadržati na Vojnoj akademiji. Naveo sam primer, svaki fakultet u društvu bi propao kada bi sa 54 ili 55 godina odricao se redovnih i vanrednih profesora. Toliko. Hvala.

Prvo da kažem da je dobro što se sistem vojnog zdravstva, po prvi put, normativno reguliše po jedinstvenom zakonu. Ima izvesnih manjkavosti, po ličnom viđenju naše poslaničke grupe, a odnosi se pre svega na organizaciju zdravstvenog sistema, kao što je bio slučaj kod organizacije vojnog zdravstva u smislu paralelnog rešenja sa vojnim školstvom.

Dakle, i ovde kod zakona o vojnom zdravstvu nije potrebno ići u dubinu organizacije, jer može ovaj zakon postati u jednom momentu kočnica organizacionih promena u narednom periodu.

Sledeći problem vezan za organizacione promene. Naravno da razuđenost mesta življenja vojnih osiguranika posebno kada odu u penziju je takva da one mogu svoje zdravstvene potrebe zadovoljavati uvek u vojnim ustanovama. Mislim na vojne ambulante u garnizonima koji su im često daleko.

Ne mislim da će ovaj zakon postati kočnica, ali treba rešiti na taj način da vojni osiguranici u mestu gde žive, a ne postoji vojna zdravstvena ustanova mogu ostvarivati svoja prava zaštite zdravlja i lečenja u civilnim zdravstvenim ustanovama i da se na kraju to sporazumno definiše između dva ministarstva. Toliko. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo, nažalost, mislio sam da se ne javljam puno po amandmanima, ali nove informacije idu u prilog tome da radi javnosti treba da se saopšte činjenice do kojih se dođe. Naravno da jeste ovo protivustavan i zakon i nije u skladu sa postojećim zakonima. Problem stoji u tome što su ovde navedene cifre. Primera radi, 30 hiljada metara kvadratnih, ali ako treba više može se izdati i posebna dozvola.

Sledeće, nikada u poratnoj istoriji nije niko imao nameru da među vladinim zgradama dozvoli izgradnju nekog takvog objekta.

Još jedna informacija za javnost – mnogo šta se drži u tajnosti, niko ne zna da su, ili malo ljudi zna, VOA i VBA iseljeni iz Kamene zgrade, iz Starog generalštaba, što ne služi na čast Ministarstvu odbrane, ni načelniku Generalštaba i stoji problem još jedan da je olako preko noći univerzitet pomeren u Vojnu akademiju da bi se uselile ove dve agencije. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo, da se osvrnem na ovaj memorijal. Mislim da nama ne treba na tom mestu nikakav spomenik, ako se podigne ovaj hotel, kao jedna zgrada beščašća i sramote za nas i naš narod.

Drugo, da iznesem podatak da nažalost Klub generala admirala nije se izjasnio nikako po ovom pitanju, što je dodatna sramota. Tu su nastajali, dobijali činove, a nikako da iskažu svoj stav.

Sledeće, mislim da nije tačno naveden podatak da za ovaj zakon ne treba ništa novca, a već do sada je potrošeno dosta novca da se iseli Vojnoobaveštajna, Vojnobezbednosna agencija, a sigurno i ova dva sektora ministarstva. Tamo gde su otišli trebalo je urediti prostorije i naravno da svako seljenje košta.

Na kraju, mislim da bi dobro bilo da ovi iskopani rovovi koji su očigledni, školski primer kako se zemlja vuče u haos, kako se narod vuče u stradanje, da se povuče ovaj zakon u ime mira, u ime neke pravde u ovoj zemlji. Nasiljem se neće moći ništa uraditi kako valja. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo, imam tri pitanja za Vladu, prvo pitanje odnosi se na nebrigu Ministarstva odbrane i Generalštaba o vojnim objektima. Naime, nije to slučaj samo sada. U dužem vremenskom periodu nakon 2000. godine pa sve do danas postoji kontinuitet olakog otuđivanja vojnih objekata i lokacija, a posebno u centru Beograda. Istakao bih primer Katanićeve, Nemanjine ulice, Centra za vojno naučnu dokumentaciju i slično. Mislim da ta praksa treba da bude prekinuta, posebno sa Ministarstvom odbrane i Generalštabom.

U vezi sa tim iznosim u javnosti, a i ovde pred Skupštinom podatak. Tragajući za time došao sam do podatka da je 2003. godine izvršena ekspertiza ili veštačenje Ministarstva odbrane i Generalštaba i da je utvrđeno da ne treba da se ruši ni jedan ni drugi objekat, da ključni elementi nisu poremećeni i da se objekat može rekonstruisati i vratiti u staro stanje. U vezi sa tim postoje podaci u Upravi za infrastrukturu Ministarstva odbrane kod nas, danas.

Sledeće pitanje odnosi se na bezbednosni aspekt rešavanja ovog pitanja na način kako je predviđeno Nacrtom zakona. U vezi sa tim pitanje Vladi. Kako je moguće da se Vlada, nadležno ministarstvo odbrane ne oglasi povodom predloga ovog zakona? Naime, u vezi sa pokretanjem Nacrta ovog zakona trebalo se obezbediti mišljenje nadležnih bezbednosnih službi Ministarstva, pa i BIA, jer se radi o izgradnji kompleksa u centru vladinih institucija.

Sigurno da u ovakvom stanju na tom mestu ne može ostati stari Generalštab, odnosno vladine institucije u tom objektu, da se Vojno obaveštajna i VBA moraju seliti, da se moraju seliti dva sektora Ministarstva odbrane, a to je Sektor za materijalne resurse i Sektor za ljudske resurse.

Takođe, ako bi se kojim slučaju, a ja u to ne verujem i pored donošenja zakona izgradio taj hotelski kompleks od nekih tridesetak spratova, koji je to osećaj u bezbednosnom smislu da danas sa savremenim aparaturama za prisluškivanje ni jedna institucija Vlade ne bi bila bezbedna. Ni Ministarstvo spoljnih poslova, ni Vlada, ni Ministarstvo finansija, naravno ni Generalštab, niti ti delovi Ministarstva odbrane koji bi ostali na toj lokaciji.

Ovo govorim javno jer sutra sigurno neko može odgovarati za ugrožavanje nacionalne bezbednosti Srbije u dužem vremenskom periodu, jer se radi o stranoj investiciji gde nemamo potpune podatke od ugrađenih materijala pa do toga koje prostorije i u koje namene će se sve koristiti.

Treće pitanje. Kada će Vlada da inicira referendum o tzv. evropskom putu? Sve vlasti i prošla i ova posredno preko rezultata izbora zaključivale su da evropski put, odnosno EU nema alternativu. Po istraživanjima javnog mnjenja, to danas nije tako ni blizu. Mislim da bi bilo moralno i odgovorno da se ispita šta je volja naroda, a ne šta to želi izvršna ili čak zakonodavna vlast. Hvala vam i toliko.

Hvala poštovana predsedavajuća.

Dame i gospodo, prvenstveno od ovih zakona nešto ću reći o Predlogu zakona o posebnim postupcima radi revitalizacije i razvoja lokacije u Beogradu između ulica Kneza Miloša, Masarikove, Birčaninove, Resavske. Takav je pun naziv Predloga zakona, što unosi sumnju i građanima, ali i običnom posmatraču koji dođe u kontakt sa ovim zakonom. Trebalo je reći pravo ime koje jeste te lokacije, ali načelno na početku ističem da se u zakonu ne vide osnovni elementi koja površina se otuđuje, jer ovaj prostor koji je omeđan ovim ulicama je veoma veliki prostor, zahvata i druge objekte koji se ne podvode pod pojam Ministarstva odbrane i Generalštaba.

Sporne su i reči koje se koriste u ovom nazivu zakona – revitalizacija i razvoj lokacije. Da ne trošim vreme na tom, ali nijedan ni drugi termin, pa i pojam ne određuju smisao i suštinu. Ovde se stvaraju povoljni uslovi za predaju, nije ni prodaju, za nikakvu nadoknadu ovog prostora upravo onoj državi ili ljudima iz te države koja je bila predvodnica agresije NATO pakta na našu zemlju.

Sporan je i čitav proces vezan za korumpiranost pojedinih ljudi i priznanje da su učestvovali u krivotvorenju informacija za skidanje oznake da je taj objekat kulturno dobro ove zemlje.

Takođe, 14.11.2024. godine doneta je odluka Vlade na podacima koji su dati sa krivotvorenim podacima. Dakle, i jedan i drugi momenat su sporni i trebaju se imati u vidu pri predlaganju ovog zakona.

Iskren moram biti da nije mi jasno ko je došao na ideju da se predlaže ovakav jedan zakon koji će, siguran sam, u budućnosti biti razdor u društvu. Nastaviće rastakanje i polarizaciju u društvu, čak verujem i u redovima vlasti biće puno ljudi koji su u partijama, a i onih koji su glasači, simpatizeri koji neće blagonaklono prihvatiti ovakav čin.

Nije Generalštab i ministarstvo bilo koji objekat koji su agresori razorili uništili. Ipak to je simbol države, simbol nacije. Tako to prihvataju i u toj Americi i u tom kolektivnom zapadu i obično ako gledaju na nas kao na neke posebne

Đavole, onda gledaju da svoje simbole postave na ta mesta. Nije slučajno Maršalat kod prošle vlasti izabran za lokaciju gde će pobosti prvi Glogov kolac i ovoj je drugi Glogov kolac između institucija državnih da večno ljudi imaju simbol pred sobom pobede te Amerike i ostvarenih ciljeva agresije.

Po tome, oni sude da jedan deo agresije kada su podobili vlast i vladine institucije da prihvate izgradnju takvog objekta između Vlade, između starog Generalštaba, između Ministarstva spoljnih poslova i dela ministarstva gde se nalazi sada Ministarstvo odbrane Srbije. Zašto se u nazivu koristi pojam Srbija i Crna Gora? Ovde možemo od izvora krenuti, to je bio Savezni sekretarijat. Korektnije je uzeti to prvo ime ili zadnje ime. Zadnje ime nije ni Ministarstvo odbrane Srbije i Crne Gore, nije ni državne zajednice Srbija i Crna Gora, to je vlasništvo države Srbije, odnosno i dalje katastarski se vodi u Ministarstvu odbrane Srbije.

To su sve neki sporni momenti koje moramo imati u vidu, jer će one naneti dugotrajne štetne posledice u našem društvu. Narod će se pitati za koga se ovaj zakon tako hitno spremio, zašto su u njemu predviđene tako hitne i kratke mere, rokovi 15 dana, toliko kvadrata, odrednice. Zato što se zna unapred investitor. Niko ga i niko ne može ubediti da to nije tako. Onda se pitamo jel to projekat koji se spominje u Nacrtu zakona naše Vlade ili Ministarstva odbrane i Generalštaba, ili je to predsednički predlog, ili je to zahtev nekog iz institucija SAD da bi se napravili povoljni društveni uslovi za investiciju pojedinca iz Amerike?

Mislim da to nije trebalo u ovom momentu, da će to biti kamen spoticanja i da će to produbiti ovu političku krizu u Srbiji. Imaćemo sigurno i dalje tu šatore, kao što ih imamo ovde, s jedne ili s druge strane, ili s obe strane, ali nasilno se neće moći stvoriti povoljna društvena klima da investitor nesmetano izvodi tu svoje radove.

Takođe je sporno zašto se 110 poslanika pojavljuje kao predlagač ovog zakona. Zašto to nije predložila Vlada, a u okviru Vlade Ministarstvo odbrane i Generalštab? Onda bi i narod bio načisto da li iza ovog predloga stoji Generalštab, načelnik Generalštaba, ministar odbrane, Ministarstvo, jedna i druga agencija koje su sad u komšiluku te lokacije, a mislim na Vojno-obaveštajnu i Vojno-bezbednosnu službu. To bi onda bila kompletna informacija, da iza toga u celini stoji vlast. Ovako, 110 poslanika ne znam da li imaju saglasnost nadležnih državnih organa da se donosi ovakav zakon. Da li se u razgovorima došlo do toga da su saglasni sa ovakvim predlogom zakona i Ministarstvo odbrane i Generalštab Vojske Srbije?

Zašto praviti izuzetak u okviru Zakona o planiranju i izgradnji, kad se mogao sprovesti postupak normalno tamo? Čemu ubrzavati proces? Ovo me sve dovodi negde u sumnju da li smo to pomalo zvanično zapadna kolonija? Maršalat je prodat za neke pare koje su znatno manje od vrednosti koja je bila za tu lokaciju. Šta sad, ovo treba sad da damo investitoru za nula dinara? Postavljao sam ovo pitanje u dva navrata, jednom na odboru, a jednom ovde na Skupštini ministru odbrane. Naravno, nikada nije dobijen nikakav odgovor. Ovaj prostor ovakvog odnosa prema zakonu dovodi sumnju kod običnog naroda da se zakonom ne želi štititi korupcija i neki organizovani kriminal.

Zašto se daje ovaj prostor bez nadoknade? Ako je bila ideja da je ruglo gledati one zgrade, zašto se nije dalo domaćem investitoru? Pa, ne mora da se gleda Sutjeska, nek se obnove simboli iz Kraljevine Srbije. Valjda bi trebali vrednosnom sistemu da se vraćamo, tim vrednostima, ako nam smetaju te ideološke granice ili takvi simboli nekog minulog vremena.

Takođe, pored te spomen sobe koja se pominje u samom kompleksu, niko za sada javno nije rekao gde bi se to nalazilo u tom hotelu, u toj zgradi, kolika će spratnosti biti zgrada. Nema nikakvih dodatnih elemenata, ne u zakonu, nego radi informisanja javnosti. Svako zna da je ovo ciljano usmereno na određenog investitora kome je to namenjeno. Još bi samo falila slika Havijera Solane i Klarka, pa bi komplet i ta zgrada bila simbol beščašća agresora iz tog vremena.

Moram jednu informaciju da podelim sa svima, NATO-vci su obeležili kabinet načelnika Generaltšaba, u kome su bili tri meseca pre na sastanku, obeležili koordinate. Prva raketa je pogodila taj kabinet. Onda, naravno, u ta dva dana nanete su grozne slike, prvenstveno prema predstavnicima medija koji su se našli ispred već bombardovane zgrade.

U noći između 29. i 30. aprila bombardovane su mnoge zgrade, pre svega Generalštab, Ministarstvo, Savezni SUP i jedna stambena zgrada na Vračaru. Pri tome su ubijena tri lica i ranjeno 40 lica. Za 26 godina mi veoma brzo zaboravimo svoje žrtve. To nam u moralnom i svakom drugom smislu ne može služiti na čast. Ne radi se o bilo kom privrednom objektu, pa da se sad ta zgrada otuđi. Verujem da se vojnici i oficiri neće nikada složiti sa ovakvim zakonom i odlukom i biće ti koji će braniti taj prostor, bez obzira iako zakon bude usvojen.

Dovodimo ponovo u problem deljenje tih ljudi i veterana, kao što je nažalost i sada napravljena deoba, pa imamo one koji jesu uz vlast sa beretkama, a imamo nažalost i one koji jesu s druge strane. Ja kažem, u nekom momentu, to je zlokobna situacija, kada se dele ljudi koji su ustavom i zakonom bili nadležni i trebali da brane samo ovu državu. Dakle, ne podržavam takvo prisustvo veterana ni na jednoj ni na drugoj strani. Beretke jesu tu u onom momentu ako država pozove u rat ili treba da se brani od nekog agresora ili da izvršava zadatak od nacionalne važnosti.

Dalje, nije istaknut problem ovde još dva objekta u neposrednom susedstvu starog Generalštaba, a to je upravo zgrada starog Generalštaba ili Kamena zgrada iz 1928. godine, koja bi bila tu tik uz ovaj novoizgrađeni hotel, kao i zgrada Sedmog puka kao kulturno dobro koje je izgrađeno 1895. godine. Šta sa njima? Hoće li oni biti tu negde kao pomoćne zgradice tog visokoetažnog hotela i da uvek gledaju prema tom hotelu, ili će morati da se isele iz starog Generalštaba i VOA i BIA, ali takođe i Ministarstvo odbrane u onom krilu visokom koje je stradalo neposredno uz rušeni objekat?

Sledeće, nije ovo jednokratan posao. Ipak, ovo će ostati za sva vremena. Iako se investicije te vrste daju na neki ograničen rok, ali znamo da tolike investicije u takvu vrstu objekata ostaju trajno, da ne kažem decenijama, vekovima. Ne treba nam takav simbol beščašća ove generacije i vlasti i opozicije. Mislim da treba povući ovaj zakon iz procedure. Ako se usvoji ovaj zakon, on će sigurno dodatno podeliti, nastaviti podelu društva, kao što je to učinila nadstrešnica, a ne želim da se to desi. Voleo bih da grešim u nekoj svojoj prognozi, ali, eto, vreme je pred nama. Nažalost, mislim da ću biti u pravu. Hvala vam.

Poštovana predsedavajuća, poštovane dame i gospodo, osetio sam ipak potrebu kao čovek koji se nije bavio politikom da govori na ovu temu, znajući mnoge slučajeve i lično iskustvo u vezi ovog zakona. Nažalost, ovo jeste sramota za celu Skupštinu od 2000. godine do danas, ako nećemo da kritikujemo to prethodno vreme. Mnogi su do danas umrli, a roditelji oboleli zbog nedovoljne brige države za njihov status i pomoć takvim porodicama.

Slušati ovde razgovore o tome da li treba ili ne treba, da li je zakon dobar ili nije isto mislim da nije vreme. Kad bi se stavio u porodicu tih roditelja ili u njihovu situaciju da slušam ovakve razgovore, kući sigurno ne bih imao razumevanja za ovaj dom. Govoriti o tome da treba održati širu javnu raspravu posle toliko iskustva, govoriti o tome isto da nemamo registar tih porodica, o tome da treba sa njima napraviti konsultacije, to je samo traženje razloga za odlaganje rešavanja problema.

Molio bih, zaista, kao i mnogi drugi da ovo bude vanstranačka tema, da ovo bude jedna humana tema za sve bez obzira da li su se nekada bavili ovom temom, da li su pokretali inicijativu da se preko Kolegijuma Skupštine, preko poslaničkih grupa na narednom Kolegijumu dođe do rešenja kako pristupati ovom zakonskom rešenju. Ako treba resorno ministarstvo da uvaži nacrt ovaj i predloge poslaničkih grupa, resornog ministarstva da se to i desi u nekom razumnom vremenu, a ne da odlažemo problem na neodređeno vreme.

Eto, to bi bila molba da Kolegijum predsednika Skupštine zajedno sa poslaničkim grupama dođe do adekvatnog rešenja, a žalosno je što resorno ministarstvo toliko, da kažem, evo već skoro decenija, nije došlo do ovog rešenja. Hvala vam.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo, imam jedno pitanje Vladi u vezi strateških resursa Srbije. Saopštiću opštepoznatu činjenicu prvo da nakon oktobarskih promena 2000. godine vlasti su sve do 2012. radile na rasprodaji imovine prethodnih generacija. Nažalost, taj proces nastavila je i ova vlast, rasprodajom strateških resursa. Još malo je ostalo u Srbiji da se proda, ali ova vlast prodaje sada ostatak imovine budućih generacija.

U vezi sa tim, saopštavam primer, Mađarska državna elektroenergetska kompanija saopštila je informaciju da je uzela većinski paket „Energotehnike“ iz južne Bačke i „Elektromontaže“ iz Kraljeva. Dakle, ono malo resursa što je još ostalo, nije Vlada promenila kurs da spreči dalju rasprodaju.

U vezi sa tim, pitanje Vladi – da li je namerna da zaustavi proces dalje rasprodaje strateških resursa Srbije? Drugo, da li će pokrenuti donošenje zakona o zaštiti strateških resursa Srbije? Ako se ovaj proces nastavi ovakvim tempom, naše potomstvo će ostati bez imovine. Za njih će Srbija postati geografski pojam, a ništa oko njih neće biti njihovo. Toliko. Hvala vam.

Koristim vreme poslaničke grupe.

Poštovana predsedavajuća, poštovane dame i gospodo, drugi put se ponavlja ovde narativ protiv Ruske federacije, lično protiv predsednika Putina. Mislim da je to neprimereno da se izgovara u ovom domu i mislim, takođe, da niko od nas pojedinačno nije niti ovlašćen, niti ima mogućnosti da ocenjuje pojedinačno ljude u Vladi, niti time da se bavimo.

Znači, generalno, ako je nekome isključivo put za EU, našoj poslaničkoj grupi nije. Naprotiv, EU je jedna militantna organizacija i čekamo jednostavno kada će sazreti uslovi i vreme da se napravi strateški zaokret od te EU i da u Srbiji sve više ili manje ljudi prihvataju otklon od te eu. To pokazuju i najnovija istraživanja.

Za ove ljude koji žale za EU, koja nam oduzima Kosovo i Metohiju, neka žale i dalje, ali nadam se da će imate sve manju društvenu ulogu.

Hvala.