Poštovana predsedavajuća, članovi Vlade, poštovane kolege, ja u dozvoljenom vremenu neću ulaziti u pojedinosti ovih zakonskih rešenja. Pokušaću da ukažem na neke probleme u donošenju zakona i pre, a posebno, i sada, evo na kraju ovog zasedanja.

Naime, radi se o odnosu zakonodavne i izvršne vlasti i opozicije u smislu kreiranja zakona i izmena tih nacrta zakona. Neodoljiv je utisak da Skupština veoma malo utiče na predložena zakonska rešenja, negde kao da je Skupština obavezna da prihvati baš sve ono što joj Vlada predloži i tu negde počiva suštinski problem da nema izmene tih rešenja u onom smislu argumentacije koja je veoma vidljiva. Znači, kao da postoji neka barijera u samoj Vladi, pa i u Skupštini, skupštinskoj većini, da i ono što je očigledno dobro ne sme da se prihvati zato što je predlagač taj i taj personalno ili iz te i te poslaničke grupe.

Očigledan primer navodim za izmene Zakona o budžeta. Od 166 amandmana nemoguće da nijedan nije zaslužio pažnju da se nađe u procesu javne rasprave. Ipak su to predlagali ljudi i poslaničke grupe sa dosta argumentacije. Treba generalno i za taj zakon i za sve druge imati više sluha, pogotovo za ona rešenja koja su argumentovana. Dakle, nemoguće je da 166 amandmana ne zaslužuje pažnju ove skupštine.

Ne bih ulazio u druge amandmane, ali slična je sudbina i drugih predloga zakona. Vlada čim nije prihvatila ili je sugerisala da su ti amandmani nepoželjni ili da nemaju zakonske pretpostavke, potpuna obrazloženja, sva su eliminisana. To je u nadležnoj službi Skupštine prihvaćeno, kao konačni stav i otud taj utisak da izvršna vlast ima ingerencije iznad zakonodavne vlasti. To nije dobro ni u jednoj državi gde se pojavi. I nije to, čini mi se, praksa ove današnje skupštine, nego naše društvo baštini takav odnos zakonodavne i izvršne vlasti u dužem periodu. Ono što kreira Vlada, određeno ministarstvo, to mora negde i da prođe.

Izvršna vlast time u suštini ne poštuje ni svoje poslanike, odnosno iz one većinske grupacije koja čini vlast. To je pogrešan pristup gde se ne mogu konkretna kreativna rešenja od strane pojedinca ili poslaničke grupe prihvatiti na nivou skupštine.

2/1 AL/LjL 10.15 – 10.25

Dakle, stvorena je atmosfera isključivosti, ako je neku izmenu predložila vlast, onda ona ima šanse da prođe, i suprotno – svaki predlog iz opozicije nije dobro došao i ne može proći.

U ovom dosadašnjem zasedanju mogli bi statistiku izvući koliko je amandmana iz opozicionih poslaničkih grupa prihvaćeno za ove dve i po godine rada. Ne bi dobro bilo da to postane praksa i u narednom zasedanju neke druge većine, ali, eto, nadamo se da će se i tu napraviti neki pomak da ipak zakonodavna vlast, tj. ova Skupština bude najviši organ vlasti.

Mi ovde imamo i scena gde se pojedini ministri ponašaju veoma bahato, kao da su oni nadređeni bilo kom pojedincu, poslaniku, koji iskaže neslaganje sa njihovim stavom. To nije dobro za parlamentarni život, niti za demokratiju.

Mi ćemo izglasati i ova zakonska rešenja. Zna se, čim zakoni uđu u skupštinsku proceduru, oni će takvi ili malo izmenjeni biti prihvaćeni.

Na kraju, ja iznosim jedan osvrt na ovaj nezdrav odnos unutar Skupštine. Tu prvenstveno mislim na stranke vlasti i opozicije. Tu se čuju pojmovi i termini koji nisu poželjni ni za ulicu, a kamoli za Skupštinu i za narod koji je glasao sve nas da uđemo u ovu Skupštinu. Nije ničim opravdati ovoliku mržnju između različitih političkih opcija, isključivost, nepoverenje, spremnost na sukobe, pa čak i fizičke, medijsku podeljenost i isključivost, prenošenje atmosfere sukoba na svoje sledbenike, na narod. To se čini već jedno duže vreme i priprema se narod, po nečijem scenariju, za ulične sukobe.

Uticaj stranih ekspozitura i obaveštajnih službi u tom smislu je veoma veliki i dosta je u medijskom prostoru taj "Dan D" posle izbora, šta će se desiti. Od tog dana strepi narod, lično strepim i ja, kao vojnik i kao učesnik ratova, ali najgori je rat unutar svog naroda. Ne onaj klasični rat, ali rat sa posledicama po mir, stabilnost države i njenih institucija.

Neko je dobro podelio narod i to se nije desilo preko noći. Ne vidi se strategija za smirivanje te negativne energije, za eliminisanje iz nacionalnog tela i preventivno delovanje da ne dođe do tih sukoba na neki "Dan D" kako ga je neko projektovao.

Neka su narodni izbori srećni za Srbiju i to mnoge države koriste da se ustabili društvo. Ovde kod nas pripremljeno je sve otprilike da se narod i država gurnu u sunovrat krize, destabilizacije i nepoštovanja državnih institucija.

U prošlosti smo dokazali kao narod da se nekako olako odričemo svoje države u svim većim geostrateškim pomeranjima. To je konstanta koja se očito može zapaziti od Drugog svetskog rata, raspada bivše SFRJ pa do danas. Nekako, i opozicija i vlast, ne možemo da se složimo oko ključnih nacionalnih interesa, koji se ne dovode u pitanje, a sve ostalo, i zakon i zakonski projekti, mogu biti stvar diskusije. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, poštovane kolege, građani Srbije, predloženi rokovi za periodični monitoring podzemnih voda i zemljišta jednom u pet godina, odnosno 10 godina ne obezbeđuju blagovremenu kontrolu i zagađenje. Takvi vremenski intervali nose ozbiljne ekološke rizike jer omogućavaju da se eventualno zagađenje otkrije tek kada su posledice već teške ili nepovratne. Zbog toga predlažemo da se monitoring podzemnih voda sprovodi najmanje jednom godišnje, a posebno u rizičnim zonama, a za zemljište jednom u tri godine. Zaštita životne sredine mora počivati na prevenciji, a ne na otklanjanju posledica.

I, jedan predlog, vidi se da ova oblast dugo nije sistemski uređena, a to znači da ekološka dimenzija ove države kao svaka funkcija države treba da bude uređena sistemski u smislu organizacije, funkcionisanja od lokalnog do najvišeg nivoa države. To znači, takođe, da postoji jasna strategija do 2035. godine sa akcionim planom, a da se na bazi te strategije i akcionog plana izgrade planovi zaštite životne sredine od lokalne zajednice, gradova, autonomne pokrajine do Republike. Hvala.

Hvala.

Poštovana predsedavajuća, kolege, poštovani građani Srbije imam dva pitanja prvo za Vladu, vidimo da je oblast ekologije izuzetno složena i sporna po velikom broju problema u našem društvu. Juče nisam istakao, a danas i na ovaj način želim da iskažem potrebu donošenja strategije za zaštitu životne sredine gde bi se jasno utvrdili prioriteti i sva bitna strateška pitanja u vezi ekologije ove države i u vezi sa tim uredile nadležnosti ili obaveze od lokalnog nivoa preko gradova do Ministarstva i Vlade.

Drugo pitanje odnosi se, po meni, na nezakonito ili nedovoljno transparentno ponašanje VBA u procesu izbora kandidata za Vojnu akademiju i Vojno-medicinski fakultet. Naime, po prijavi jednog od roditelja ističem taj problem, da za budućeg studenta Medicinskog fakulteta Vojne Akademije, odnosno Univerziteta odbrane, kandidat je eliminisan zbog bezbednosne provere. Znači, ušao je u sve radnje koje su bile prethodno neophodne, a onda na kraju pozvao ga je jedan od službenika VBA, potpukovnik NN, i saopštio mu više – sreće drugi put, pa eto, nije podoban da se upiše na studije, a tamo još nije saopštena lista kandidata koji su prošli prema tim kriterijumima. Mislim da ta netransparentnost i samovolja ljudi koji rade bezbednosnu procenu krnji ugled i vojske i Ministarstva odbrane kod te mlade generacije. Toliko. Hvala.

2/2 AL/MJ

Poštovana predsedavajuća, poštovane kolege narodni poslanici, članovi Vlade, poštovani građani Srbije, pred nama od ovih više zakona izabrao sam tri za koja želim da iskažem nekoliko stavova poslaničke grupe Mi glas iz naroda – Predlog zakona o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja, Predlog zakona o roditeljima-negovateljima i izmenama Zakona o finansiranju političkih aktivnosti. Na sva tri zakonska predloga naša poslanička grupa podnela je amandmane jer smatramo da je obaveza i u procesu diskusije da se poboljšaju data rešenja. Upravo zato želim da ukažem na ključne probleme koje smo uočili i razloge zbog kojih smo predložili izmene zakona.

Najpre želim da se osvrnem na Predlog zakona o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja. Pred nama jeste Zakon koji već svojim nazivom obećava integrisanost sprečavanja i kontrolu zagađivanja. Na prvi pogled to deluje ka korak ka višem nivou zaštite životne sredine i usklađivanju sa evropskim standardima. U ovakvom obliku Zakon više reguliše posledice zagađivanja nego što preventivno deluje na aktuelnu praksu. Primer za to sam izneo i na poslaničkom pitanju oko naselja Radiofar. Naselje u samom Beogradu gde se nije identifikovao zagađivač podzemnih voda, gde se ne reaguje na probleme aktuelne životne sredine, gde ljudi zatrovanom vodom polivaju svoje bašte i koriste poljoprivredne proizvode, naravno veoma štetne po ljudsko zdravlja. Ako se već pozivamo na evropske standarde, onda ih moramo i primenjivati dosledno. Čini mi se da u ovoj delatnosti, a i u drugim, više nam je problem prakse, da se odgovornom odnosimo prema zakonima, a ne samo da proizvodimo nova zakonska rešenja koja sigurno sama po sebi neće promeniti praksu.

Pre svega ukazao bih i lični stav da, nije to pitanje samo ove vlasti, nego i minulih vlasti, decenijama se usložava ekološki problem u Srbiji tako da Srbija sve više liči na „ekološku bombu“ u smislu pijaćih voda, odnosno problema sa pijaćom vodom, zemljom i sa vazduhom. Puno je primera, ne bih kontrolisao sada i trošio vreme na te primere, ali vidi se da ne postoji strateški uhodan, definisan sistem od lokalne zajednice, pa do nadležnog Ministarstva. Nije problem toga da li će ministarka i njen tim, kabinet, boraviti svaki dan negde širom Srbije. Problem je što od lokalne sredine referenti ne rade svoj posao. Primera radi, vodotokovi, potoci, nije to direktno u vezi sa ovim pitanjima ali indirektno jeste, čini mi se veći problem nego što su velike firme… Nama su vodotokovi zatrovani. Te slike smo u stanju da vidimo često gde god da krenemo Srbijom. Da li je to Ibar, da li je to Morava, to je previše plastike, prljavštine, otpada, a to znači da ovi ljudi iz opština ne izlaze u sela, ne definišu mesta, ne vrše edukaciju stanovnika i da je to prepušteno nekoj stihiji. Mislim da ovo pitanje mora postati prvorazredno strateško pitanje koje se dovodi sa bezbednošću jer ovde je u pitanju i bezbednost ishrane, vode, životne sredine, odrastanja mladih generacija i slično.

Drugo pitanje posvećeno je Predlogu zakona o roditeljima-negovateljima. Prateći ovde diskusiju pošto je dosta ljudi već iskazalo svoj stav pridružujem se onim stavovima koji govore o tome da jeste u mnogim elementima diskriminatoran, a to znači da nisu ljudi koji imaju iste probleme u istoj zgradi tretirani na isti način prema ovom zakonu i zamislite sutra primenu ovog zakona u tako nižim lokalnim sredinama gde se ljudi razlikuju, a ne bi baš trebali. Takođe, problem da li neko radi ili ne radi.

17/2 AL/CG

Možda se to moglo skaliranjem prinadležnosti rešiti. I problem ljudi kada odu u penziju je veoma izražen. To znači da se lišava pozicije roditelja-negovatelja za dete koje ima trajne probleme. Ono o čemu ovaj zakon nije posvećen, a sigurno neki naredni hoće, valjda, nadam se, neće se dugo čekati kao na ovaj zakon, da se reši problem te dece kada biološki njihovi roditelji nestanu. U tom smislu, pored budžetskih sredstava, mogu se koristiti donacije odgovornih kompanija, firmi, domaćih, stranih, prilozi fizičkih lica i slično.

Treća tema ili treće pitanje, na koje želim da se osvrnem, to su izmene Zakona o finansiranju političkih aktivnosti. Pred nama su izmene Zakona koje se usvajaju po hitnom postupku neposredno uoči izbornog procesa. Osnovno pitanje je da li ova rešenja zaista doprinose ravnopravnoj političkoj utakmici ili dodatno učvršćuju prednost najvećih političkih aktera? Ovde kao politika postala je monopol onih koji mogu da se njome bave. To smo osetili i mi kada smo prvi put se angažovali kao grupa građana, da je teško bilo ući u taj prostor jer nekako su nas sumnjičavo gledali i sa pozicije vlasti i opozicije – ko su sad ti što nešto žele.

Mislim da treba ove uslove pojednostaviti i politiku približiti svim subjektima koji to žele u društvu, naravno, uz neke ograničenja, ali daleko manja nego što su danas na sceni.

Istovremeno ostaju nerešena ključna pitanja koja godinama ukazuju iz domaće i stručne javnosti i međunarodne javnosti, a to je zloupotreba javnih resursa, funkcionerska kampanja i efikasnija kontrola finansiranja izbornih aktivnosti, kao i efikasnija kontrola upravljanja finansijskim sredstvima koja se dodele iz budžeta po osnovu izbornog procesa.

Naš stav je da izbori moraju biti prvenstveno nametanje novih rešenja kroz konkurenciju ideja, programa i poverenja građana, a ne finansijske moći političkih subjekata na političkoj sceni Srbije.

Poštovane kolege, ova tri zakona, iako utvrđuju različite oblasti, dokazuju kako se odnosi država prema svojim građanima. Mislim da bi vlasti, i oni kreiraju rešenja po osnovu amandmana, trebali da imaju više sluha za kvalifikovane i dobre predloge koji mogu poboljšati aktuelna zakonska rešenja. Hvala vam.

Poštovana predsedavajuća, uvažene kolege, narodni poslanici, poštovani građani Srbije, na osnovu člana 287. Poslovnika Narodne skupštine, tražim hitno obaveštenje od Vlade Republike Srbije, Ministarstva zaštite životne sredine, Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture. Postavljam pitanje u ime dve i po hiljade građana beogradskog naselja Radiofar, u opštini Surčin, među kojima je stotine dece, a koji trenutno prolaze kroz nezapamćenu ekološku i zdravstvenu krizu. Molim vas da pažljivo saslušate sledeće činjenice.

Zvanični nalazi Instituta za javno zdravlje i Gradskog zavoda za javno zdravlje potvrdili su katastrofalne podatke za vodu u ovom naselju. Naime, radi se o privatnim bunarima u Radiofaru gde je zatrovana voda sa šestovaletnim hromom. Dakle, na granici je da se koristi kao tehnička voda, a ljudi su prinuđeni da je svakodnevno uzimaju kao gradsku vodu. Stanovnici ovog naselja priključak za gradsku vodu tražili su godinama, od 2008. godine, 2013. godine, gde su data obećanja i nažalost ništa dosada. Valjda će ovo zadnje zagađenje vode koje je potvrđeno od nadležnih državnih institucija usloviti ozbiljniji rad o lokalne samouprave do nadležnih ministarstava.

I sada u suštini dolazimo do vrhunca. Kada je trebala da se pravi fabrika vakcina, odmah preko puta auto-puta, preko ovog naselja, onda je tu došla voda brzo, izgrađen put, sve je ekspresno odrađeno. Međutim, nije bilo dovoljno sluha da se ispod auto-puta sprovede voda za ovih dve i po hiljade građana grada Beograda. Nije dobro da narod ima taj osećaj da za strane investitora ima razumevanja i brzine, i treba da ima, ali istovremeno treba odgovoriti i na potrebe građana.

Zbog toga danas zahtevam odgovore na sledeća pitanja. Kada će Ministarstvo zaštite životne sredine pokrenuti hitnu vanrednu inspekciju nad svim pogonima u Radiofaru, da se lociraju zagađivači i da se preduzmu zakonom predviđene mere? Tražim tačan datum kada će Ministarstvo infrastrukture i Grad Beograd započeti izgradnju primarne i sekundarne mreže u naselju Radiofar. Na kraju, da li će država momentalno preko nadležnog ministarstva obezbediti pijaću vodu ovom naselju? Zasada je data, zamislite, svega jedna cisterna na dve i po hiljade stanovnika.

Ovo nije političko pitanje, niti ga iznosim u tom kontekstu. Pitanje je zdravlja i hitnosti. Hoću da verujem da će nadležne institucije države pravovremeno odreagovati i da će, nakon 13 godina od poslednjeg obećanja, iznaći dovoljno sredstava da se uradi vodovod i pristup gradskom vodovodu. Nije dobro da stanovnici ovog naselja preduzimaju vaninstitucionalne mere i da se bore za elementarno pravo, a to je pravo na zdravu i čistu vodu. Hvala vam.

4/1 AL/JG 10.35 - 10.45

Hvala, predsedavajuća.

Poštovane dame, poštovana gospodo, imam dva pitanja za Vladu. Prvo pitanje. Znamo šta je sve učinjeno povodom Briselskog sporazuma, prvog Ohridskog, drugog Briselskog, da su ugroženi srpski nacionalni interesi na Kosovu i Metohiji. Mislim da je krajnje vreme da Vlada sačini program kako dalje i da u okviru tog programa definišu se interresorni odgovori na to ključno pitanje. Ne može se ćutanjem dostići nacionalno poželjno rešenje.

Drugo pitanje se odnosi na odnos Republike Srbije prema EU. Pre svega, mi vidimo da EU postaje sve više militantna, vojna organizacija, da se javno od čelnika EU ili država koje vode EU iznose planovi za neki projektovani rat 2029-2030. godine, da se u skladu sa tim ulažu enormna finansijska sredstva za razvoj novih borbenih sistema, za izgradnju fabrika, kao i za formiranje i jačanje vojski i sve više se govori o uvođenju i služenju vojnog roka u državama koje su pripadnice NATO pakta. Govori se o toj budućoj evropskoj vojsci. Da li mi želimo ulaskom u EU da budemo deo te evropske vojske, da jurišamo i da se spremamo za neki rat na istoku Evrope? Da li nakon sporazuma Nemačke sa Ukrajinom, strateškog sporazuma koji zadire upravo u budućnost Evrope u smislu njene militarizacije i planiranje rata, želimo da budemo deo takve Evrope gde Nemačka ima ponovo vodeću ulogu, nakon jednog veka i izazvana dva svetska rata da gledamo otvorenih očiju kako se sprema novi evropski rat? Mislim da takva EU nije

5/3 TĐ/JG

strateški interes niti Srbije, niti srpskog naroda. Postavlja se ozbiljno pitanje da je neophodno uraditi novu bezbednosnu procenu kako dalje Srbija da se strateški pozicionira i da se u skladu sa nadležnostima Vlade informiše i Skupština o zaključcima te nove bezbednosne procene. Toliko. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, imam za Vladu tri pitanja.

Prvo pitanje odnosi se na potrebu promene spoljnopolitičkog kursa Republike Srbije. Naime, od 2000. godine i prošla vlast i ova zastupa maksimu „Evropska unija nema alternativu“. I danas kada nestaje unipolarni svetski poredak, kada se konstruišu nove globalne sile, kada treba da odredimo svoju poziciju, mi uporno hrlimo ka Evropskoj uniji, po cenu gubitka Kosova i Metohije. Predlažem sasvim opravdano da je neophodno od strane Vlade Republike Srbije doneti odluku da se zaustavi proces pridruživanja Evropskoj uniji sve do onog momenta dok iz uslova iz pregovaračkih poglavlja, iz 35. poglavlja, ne izbaci taj uslov vezan za Kosovo i Metohiju.

3/1 VS/MT 10.20 – 10.30

Mi danas, takođe, veoma bojažljivo branimo nove pozicije globalnih sila, a zalažemo se za opstanak EU, ovakve kakva jeste, koja se pokazala veoma nepovoljna u jednostavno pozicioniranju u odnosu na nove globalne sile. Vidimo iz dana u dan nanosi sve veće probleme, a regionalne organizacije evropske poput EU i NATO postaju zaborav po malo istorije.

Drugo pitanje – kada će Vlada uraditi, preko nadležnih institucija, bezbednosnu procenu sa organima kojima je to dužnost i namena? Tom bezbednosnom procenu na zatvorenoj sednici trebalo bi da budu upoznati i poslanici Narodne skupštine. Za tim postoji potreba, ne da se informišemo samo iz javnih medija, nego da dobijemo i kredibilne informacije od vladinih institucija.

Treće pitanje odnosi se na strategijski sistem države. Mi imamo sporadično strategije za državne funkcije koje s vremena na vreme dođu ovde u Narodnu skupštinu, ali nemamo uređen strategijski sistem.

Naime, u svim uređenim, razvijenim državama svaka funkcija države treba da ima strategiju koju usvaja Skupština ili parlament. Mi danas to imamo za nekoliko strategija, ali kada odete na sajte Vlade Republike Srbije onda tamo ćete naći preko 120 strategija od kojih većina nisu strategije, nego su neki projekti, planovi ili programi.

Mislim da je sazrelo vreme posle dvadeset pet, šest godina od demokratskih promena da se uredi taj strategijski sistem i da jasno znamo, pa i tražimo od Vlade da sve držane funkcije dostave urađene strategije.

U okviru ovog pitanja zadnje ili poslednje Strategija nacionalne bezbednosti i Strategija odbrane urađene 2019. godine, desio se lom u promeni spoljno-političkih činilaca bezbednosti, od globalnog do regionalnog nivoa. O tome mogli bi danima da raspravljamo, ali mislim da postoji potreba, ali u metodološkom i zakonskom smislu obaveza nadležnih organa da urade tu novu bezbednosnu procenu i shodno rezultatima te procene da pristupe izradi nove Strategije nacionalne bezbednosti i Strategije odbrane.

Hvala, toliko.

Poštovana predsedavajuća, poštovane dame i gospodo, poštovani narode, imam tri pitanja.

Prvo pitanje – strateško pozicioniranje Srbije rekao bih odavno pogrešno. I dalje tvrdoglavo idemo kao EU, hvalimo se da su nam SAD strateški partner, saveznik, a onda dobijamo njihovo pozicioniranje i odnos prema nama da treba da priznamo lažnu NATO državu Kosovo i da to isto ta država učini prema Srbiji, a da posle toga ne oglasi se ni Vlada, ni jedan državni organ. Pa, i za nas ovde kao Skupštinu, najviše zakonodavno telo, izgleda mi to nije problem.

Drugo pitanje – zašto tvrdoglavo Vlada Srbije srlja u rasprodaju strateških resursa?

Zadnja odluka Vlade u vezi proglašenja sedam preduzeća doo društvima sa ograničenom odgovornošću ide ka tome da se i ono malo resursa što je ostalo nakon rasprodaje od 2000. godine do danas rasproda i da potomstvo naše ostaje bez elementarnih resursa za život.

Samo bih naveo – kome može pasti na pamet da ono što je sad zaista vredno u Srbiji stavlja u mogućnost privatizacije, pre svega „Putevi Srbije“, „Emisiona tehnika“, „Srbija vode“, „Zavod za udžbenike“, o kome smo govorili upravo šta nam znači taj zavod, „Javna skloništa“ i slično?

Treće pitanje – Generalštab, Ministarstvo odbrane ponovo je postalo u medijima, u medijskom prostoru a među političkim strankama centralno pitanje podele i borbe za taj prostor, odnosno klevetanje jedne ili druge strane zašto se to desilo. Neka tužilaštvo i sudovi utvrde odgovornost lica koja su učestvovala u tom procesu već očigledno nezakonito.

2/2 JJ/MT

Moje pitanje prema Generalštabu i Ministarstvu odbrane, prvenstveno Ministarstvu odbrane kao delu Vlade – da izađe sa predlogom uređenja tog prostora nakon svega što se desilo. Kakav god predlog bio da ide na Vladu, a Vlada da informiše Narodnu skupštinu šta je njen predlog sa tim prostorom da se učini.

Nije uljudno u medijima da se taj prostor naziva ruglom, kao da je to ruglo napravio srpski narod a da nije napravio NATO tokom agresije 1999. godine. Mislim da u tom pogledu treba uticati na medije da se to ne dešava i da se ne proglašava nešto što je kulturno dobro ruglom jer to ruglo nije napravio niko u Srbiji, pod navodnicima, negu su upravo napravili ti tzv. prijatelji iz NATO pakta i pre svega SAD u tom periodu.

Hvala vam.

Hvala, poštovana predsedavajuća.

Dame i gospodo, poštovani narodni poslanici, neću o pravosuđu, nije bliža zona mog interesovanja, ali hoću o Evropskoj uniji, o Predlogu zaključka povodom predstavljanja Izveštaja Evropske komisije o Republici Srbiji za 2025. godinu. Mislim da je to izuzetno bitno strateško pitanje danas za Srbiju i za Evropu celu. Vezati se za Evropsku uniju na ovaj način kako mi to činimo, mogu slobodno reći priznajući njen odnos prema nama kao legitiman i kao pozitivan, ne iznoseći u ovom zaključku ništa loše što je nađeno u Izveštaju Evropske unije za Srbiju, mislim da nije dobar put odnosa prema samoj toj uniji, kao da ne primećujemo šta to sve Evropska unija loše čini po naše nacionalne interese.

22/1 JJ/MP 13.40 – 13.45

Pri analizi ovih zaključaka pošao od jednog pitanja koje se većini ljudi danas postavlja u Srbiji, šta je to EU danas? Ona ne liči na sebe pre tri, četiri, pet godina, da ne kažem pre 15 godina, kada je bila privlačna u smislu razvoja, napretka, progresa i delovala je sa tih pozicija. Ona danas deluje više kao militantna jedna vojna organizacija, jedan sistem ili podsistem u okviru NATO pakta, čak je militantnija kroz svoje vodeće članice i njihovo delovanje u okviru EU preko različitih formata, kao što su inicijative vezane za pomoć Ukrajini, finansijsku, materijalnu, u oružju, opremi.

Sve je to nešto što bi trebalo našu slobodoljubivu zemlju i narod da udaljuje od takve EU dok ona ne promeni sistem vrednosti ili ne promeni odnos prema našoj zemlji.

To naravno ne činimo, ne činimo čak ni onda kada donosi odluke koje su štetne po naše nacionalne interese. Šta je sve EU učinila povodom Kosova i Metohije u prošlosti, to čini i danas. Postavlja to u pregovarački proces. Zar možemo biti prema takvoj organizaciji snishodljivi ovoliko koliko jesmo kada javno postavlja uslov da se odreknemo od Kosova i Metohije kao dela svoje nacionalne teritorije. Mislim da je to od tada bio dovoljan uslov da suspendujemo na određeno vreme pregovore sa EU o pridruživanju i da zastanemo na tom putu uslovljavanja.

Ne vidim kako ćemo preći tu pregradu. Da li nekim novim sporazumom u normalizaciji odnosa sa Kosovom i Metohijom pod okriljem EU. Verovatno da će to biti njihov izbor, ali to je loš put koji nas sigurno, ako ne vlast onda narod udaljiće od takve EU.

Zašto se pretpostavlja u javnosti da narod želi u EU? Sva istraživanja javnog mnjenja u zadnje dve godine govore o trendu pada interesovanja naroda za takvu EU. Slati slavospeve od strane Narodne skupštine kroz ovaj zaključak, suprotno volji naroda, mislim da nije ni celishodno, niti je u krajnjem moralno.

Još jedno pitanje o tekstu stoji svugde Narodna skupština podržava Vladu, podržava u različitim oblastima pitanjima delovanja Vlade prema EU? Mislim da Narodna skupština možda preko većine, vlasti, stranaka koje čine izvršnu vlast i zakonodavnu, ne može da sve druge poslaničke grupe, poslanike objedini u taj izraz Narodna skupština. Korektnije je reći da to čine te i te stranke većine koje budu glasale za ovakav zaključak o EU.

Naravno da o svakoj tački ovog zaključka imao bih dosta toga da kažem, ali neću radi vremena i poštovanja poslanika koji slušaju ovo izlaganje, izneću samo neke generalne stavove. Prvi se odnosi na to da je moranje primetiti da postoji poniznost u iskazu ovih tačaka u samom zaključku.

Govorimo o produbljivanju reformi. Kako odmiču reforme pod okriljem Evropske unije, mi dobijamo sve veće bezakonje i nesreću u samoj Republici Srbiji. Takav dvojni odnos Evropske unije prema sistemu vrednosti Srbije dovodi nas i doveo nas je u jednu društvenu krizu i Srbiji danas problematično što 80% političkih subjekata vlasti i opozicije propagira taj put da Evropska unija nema alternativu. Mislim lično, a i moje kolege, većina da postoji alternativa Srbiji, pogotovo od kako je Evropska unija naznačila priznavanje Kosova i Metohije kao uslov prijema, na kraju Srbije u Evropsku uniju.

Takođe, tu je dosta spornih formulacija, kao što su u tački 4. da je širok politički i društveni konsenzus neophodan da se postigne, pa ne znam da li će to kroz budžetska sredstva, donacije, delovanje u društvu, nastojati da se poveća raspoloženje prama članstvu Srbije u EU, kao što je to činjeno nekada. I, na kraju, gde se govori da Narodna skupština ističe da EU ostaje najvažniji strateški, politički i ekonomski partner Republike Srbije.

22/2 JJ/MP

Mi smo se doveli u takvu poziciju zato što smo prihvatali sve te inicijative i u pogledu investicija i povoljnih uslova država EU koje su investirale u Srbiju, naravno, izbora tržišta, iako kažemo da smo otvoreni za ceo svet, ne mi smo suzili svoje granice, upravo na tu EU i gledamo na nju kao starijeg brata bez koga nema ni suvereniteta, niti budućnosti i života.

Na kraju, mislim da je veoma opravdano razmišljati o referendumu u Srbiji, jer i prethodna vlast, a i ova pretpostavljaju da narod želi u Evropsku uniju. Dobro bi bilo da u ovim globalnim pomeranjima bezbednosnih procesa u Evropi, upravo da se izjasnimo kao narod da li jesmo za taj strateški pravac ili ne. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo, pokušaću, koristeći ovo vreme poslaničke grupe, da iskažem neke stvari direktno vezane za obrazovanje, a i neke okvirno koje su, nažalost, kao spoljni činioci uticali i sada utiču na politizaciju obrazovanja.

Promašeni potezi države iz minulih vremena, ne samo za ovu vlast, nego i pre, stižu na naplatu. Koji su to promašaji? Dugo smo ćutali o tome npr. da na FPN se osniva centar za američke studije, pa na kraju onda osnuje se i za ruske studije i na taj način se pridobijaju kadrovi kao saradnici nekih stranih ili agentura ili saradnika u njihovim poslovima kroz zajedničke studije, a ne da se pod kontrolom države razvija taj proces.

Posebno je problematično, a i danas se čudimo kada veći uticaj na profesore na nekim fakultetima imaju upravo posle toga ti strani centi moći nego nadležne institucije.

Takođe, bezbednosna provera je nešto što je legitimno za ljude koji rade u nastavnom procesu. Njihove posledice rada nisu jednokratne. Oni utiču ne samo na obrazovanje, nego i vaspitanje budućih generacija.

Tako da, svi ovi koji su dolazili na pozicije u nastavnom procesu u ustanovama, fakultetima, došli su verovatno na neki način posredno i uz blagoslov vlasti. Teško se sada lišiti tih pojedinih kadrova, ali oni su već naneli veliku štetu državi i budućim generacijama.

Sledeći problem, olako, pod uticajem komunizma, a i naknadno, prihvatili smo zdravo za gotovo nove nacije, nove etničke zajednice, nove države i onda uvodimo tom simetrijom i jezike i predmete. Pravimo razliku između te dece koja žive na istom prostoru.

Evo, olako govorimo o Sandžaku. Srbi govore o Raškoj oblasti. Ta deca učiće neka iz udžbenika koji su namenjeni srpskoj deci, ovi će učiti specifične istorijske sadržaje koji su po programu za bošnjački narod.

Šta će biti rezultat toga? Nepotrebna razlika. Ja moram reći one činjenice koje su istorijski poznate, a to je isti narod na tom prostoru razlikuje se samo po verskoj pripadnosti, sve drugo je zajedničko, i istorijsko poreklo i kulturološka obeležja i razumevanje i tradicija u mnogome, koji je narod bolje baštinio i sarađivao pre nego što nam je komunizam nametnuo različitosti.

Problem nije samo u tome šta je komunizam uradio, nego što te vrednosti komunizma i dan danas posredno baštinimo i pravimo više i etničkih i nacionalnih zajednica nego što ih realno imamo. Neće takav odnos sigurno doneti veću slobodu ni Srbima u Raškoj oblasti, niti Bošnjacima u Sandžaku, ili delu Sandžaka, bolje rečeno, jer drugi deo je na prostoru Crne Gore.

Sledeće što je meni veliki problem, da bazu podataka, elektronsku, treba da radi neka firma koja nije državna. Ko je to uopšte sebi dozvolio da na popis ili podatke dece ima strana država, a preko nje, ili strana firma, a preko nje mnoge druge države ili agencije u svetu? Možda sam pogrešno pročitao informaciju, ali takve stvari trebaju da su pod potpunim nadzorom države, kao i udžbenici. Nije to obična izdavačka delatnost, pa pravimo konkurs da imamo različite bukvare u Novom Sadu, u Novom Pazaru ili Bujanovcu, Preševu. Prirodno bi bilo da deca uče iz istog udžbenika. Neka je proces dolaska do udžbenika konkurencija sposobnosti, neka 10, 15 autora piše, ali onda na kraju se izabere jedan jedinstven udžbenik od strane nadležne komisije, a ne da to pravo ima pojedinačno svaki učitelj ili nastavnik da od pet, šest, ili više udžbenika bira onaj koji je njemu bitan.

Evo, završavam sa ovim. Hvala. Prijatno.

Poštovana predsedavajuća, članovi Vlade, dame i gospodo, ovde ukazujem takođe na potrebu da se razmotri ova dimenzija osnovne škole za prijem u profesionalnu službu vojnika koji će steći penziju u 53 godine.

Naravno da se može i treba obučavati, nadam se, kada počne služenje vojnog roka i to je pretežna populacija u nekim rodovima vojske, u pešadiji i za pomoćne dužnosti u nekim jedinicama kopnene vojske. Ali, sigurno je da nije opravdano ulagati u čoveka sa osnovnom školom da bude ceo život u profesionalnoj vojnoj službi i da ne može adekvatno da odgovori tim dužnostima.

O tome se vodilo računa i pre 15, 20 godina. Vojska ne sme i ne treba postati socijalna ustanova. Treba voditi računa i brigu u zaposlenim u različitim kategorijama, ali ima toliko prikladnijih rešenja i u svetu, mi ne možemo pomerati granicu obrazovnu i pomerati starosnu granicu da bi uhlebili ljude. Možete napraviti ako treba i državna agencija, ali mi nećemo ništa da uradimo državno, jer nam brani EU, pa da to postane kao vojna agencija koja će zapošljavati te ljude sa isluženim godištima. Preko 40 godina govoriti o profesionalnom vojniku, mi to možemo činiti lažući sami sebe da će taj moći da odgovori vojničkim dužnostima. To je jednostavno nemoguće. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, počeli ste da razgovarate o članu 2, ali o njemu ću reći kasnije.

Što se tiče 1. člana, mislim da je korektno reći da postoji rešenje za ovakvu situaciju. Ja volim da ljudi brinu o vojnicima i o njihovim porodicama i brojkom znaju koliko ih ima, ali to se jednokratno i jednim članom moglo precizirati da se odnosi na njih, a da se vojska popunjava ne starijim od 25 godina, kada mogu makar minimalno još u vojsci da rade 15 godina.

Vojnik preko 40 godina znamo da ne može da nosi 20 kilograma opreme, ne može da izvodi marševe. Dakle, to je necelishodno za sistem. Jeste za vas, za partiju možda popularno, ali za narod i za budućnost vojske nije dobro. Hvala.

Što se tiče pre svega komandovanja, to bih izneo zbog politizacije ovog pojma, i ovog, da kažem, procesa izmena Zakona.

Puno pojmova je ovde nakaradno tumačeno, pre svega ova izmena oko komandovanja, nije bila potrebna za načelnika Generalštaba. On suštinski ne komanduje vojskom, on izvršno dnevno komanduje, on ne odlučuje o upotrebi vojske i zato se kaže da suštinski nije ništa doneto novo.

S druge strane, ono što se govori o predsedniku, on i u većini zemalja demokratskog sveta komanduje vojskom, ali on u miru nije vrhovni komandant, a to se u medijskom prostoru često čuje, verovatno oni koji hoće da se pokažu bliži, jači saradnici predsednika, a posebno iz vojske, vojni poltroni, onda govore – vi ste vrhovni komandant. Samo u ratu je predsednik države vrhovni komandant.

Sledeće, načelnik Generalštaba je jedan od najstarijih u štabu i time on je načelnik tog štaba, a taj štab radi za potrebe predsednika.

Sledeći pojam kada se govori o vrhovnom komandantu u ratu se formira vrhovna komanda. Ovde ne vidim da je jedan zakon, pa, i ovaj, to tačno odredio, precizirao, šta je ta vrhovna komanda, gde je mesto Generalštaba u toj vrhovnoj komandi.

Još jedna sugestija vezana za politizaciju vojske. Bilo je te politizacije, nažalost i u vreme dok sam ja bio, i od prošle i od ove vlasti. Ta politizacija nije opasna ako se dešava ovde u institucijama, opasna je onog momenta kada se prenosi na kadrovsku funkciju, kada se odlučuje o postavljenju lica na najviša mesta, a u tom procesu i pre i sada čine se iznimke, da li je neko veći ili manji simpatizer vlasti.

Hvala.

Koristiću malo vreme poslaničke grupe.

Zadržaću se na čestom pojmu politizacije upotrebe vojske. Taj termin nekako je prisutan u izlaganjima dela opozicije i većinske vlasti. Da budemo jasni, ne može sada, ona izjava oko nadležnosti načelnika Generalštaba pogrešno je uneta, a što se tiče predsednikove uloge u komandovanju, on ustavno ima pravo i obavezu da komanduje vojskom ali je problem za neke što ne mogu da shvate da u miru ne može predsednik da zloupotrebi vojsku niti da je izvede na ulicu. To bi bilo suprotno Zakonu o odbrani, doktrini vojske i Zakonu o vojsci.

Tamo su upravo iz iskustava minulih vremena utvrđene tri misije vojske, kada predsednik može narediti upotrebu vojske: prva misija se odnosi na odbranu od oružane agresije, druga misija na multinacionalne operacije pod pokroviteljstvom UN i treća misija za pružanje pomoći civilnim vlastima u slučaju elementarnih nepogoda i nesreća. Dakle, ne može niko narediti upotrebu. Ako se naredi, to znači da je suprotno zakonu i suprotno ovim propisima koje sam pobrojao.

Mislim da mi više trebamo raditi na tome da se traži preko Odbora za odbranu, preko ove Skupštine da se prigodno i predavanju održi, kada se formira parlament, o bitnom pitanju, a to je odlučivanje i celokupan proces komandovanja u miru i ratu Vojskom Srbije.

Takođe, u ratu pominje se često vrhovna komanda i ja sam je malopre dotakao. Imamo iskustva iz odbrane, agresije u procesu formiranje takve jedne komande koja, pored vojne funkcije, zahvata mnoga druga resorna ministarstva, Vlade i druge institucije države.

Nažalost, u ono vreme dok sam bio tamo nije postojala definisana i uređena ta stvar. Možda je to uređeno u međuvremenu. Ako jeste, ja bih voleo da je tako, ali ako jeste, to onda treba i zakonski normirati.

Hvala vam.