Hvala, predsedavajuća.

Poštovane dame, poštovana gospodo, imam dva pitanja za Vladu. Prvo pitanje. Znamo šta je sve učinjeno povodom Briselskog sporazuma, prvog Ohridskog, drugog Briselskog, da su ugroženi srpski nacionalni interesi na Kosovu i Metohiji. Mislim da je krajnje vreme da Vlada sačini program kako dalje i da u okviru tog programa definišu se interresorni odgovori na to ključno pitanje. Ne može se ćutanjem dostići nacionalno poželjno rešenje.

Drugo pitanje se odnosi na odnos Republike Srbije prema EU. Pre svega, mi vidimo da EU postaje sve više militantna, vojna organizacija, da se javno od čelnika EU ili država koje vode EU iznose planovi za neki projektovani rat 2029-2030. godine, da se u skladu sa tim ulažu enormna finansijska sredstva za razvoj novih borbenih sistema, za izgradnju fabrika, kao i za formiranje i jačanje vojski i sve više se govori o uvođenju i služenju vojnog roka u državama koje su pripadnice NATO pakta. Govori se o toj budućoj evropskoj vojsci. Da li mi želimo ulaskom u EU da budemo deo te evropske vojske, da jurišamo i da se spremamo za neki rat na istoku Evrope? Da li nakon sporazuma Nemačke sa Ukrajinom, strateškog sporazuma koji zadire upravo u budućnost Evrope u smislu njene militarizacije i planiranje rata, želimo da budemo deo takve Evrope gde Nemačka ima ponovo vodeću ulogu, nakon jednog veka i izazvana dva svetska rata da gledamo otvorenih očiju kako se sprema novi evropski rat? Mislim da takva EU nije

5/3 TĐ/JG

strateški interes niti Srbije, niti srpskog naroda. Postavlja se ozbiljno pitanje da je neophodno uraditi novu bezbednosnu procenu kako dalje Srbija da se strateški pozicionira i da se u skladu sa nadležnostima Vlade informiše i Skupština o zaključcima te nove bezbednosne procene. Toliko. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, imam za Vladu tri pitanja.

Prvo pitanje odnosi se na potrebu promene spoljnopolitičkog kursa Republike Srbije. Naime, od 2000. godine i prošla vlast i ova zastupa maksimu „Evropska unija nema alternativu“. I danas kada nestaje unipolarni svetski poredak, kada se konstruišu nove globalne sile, kada treba da odredimo svoju poziciju, mi uporno hrlimo ka Evropskoj uniji, po cenu gubitka Kosova i Metohije. Predlažem sasvim opravdano da je neophodno od strane Vlade Republike Srbije doneti odluku da se zaustavi proces pridruživanja Evropskoj uniji sve do onog momenta dok iz uslova iz pregovaračkih poglavlja, iz 35. poglavlja, ne izbaci taj uslov vezan za Kosovo i Metohiju.

3/1 VS/MT 10.20 – 10.30

Mi danas, takođe, veoma bojažljivo branimo nove pozicije globalnih sila, a zalažemo se za opstanak EU, ovakve kakva jeste, koja se pokazala veoma nepovoljna u jednostavno pozicioniranju u odnosu na nove globalne sile. Vidimo iz dana u dan nanosi sve veće probleme, a regionalne organizacije evropske poput EU i NATO postaju zaborav po malo istorije.

Drugo pitanje – kada će Vlada uraditi, preko nadležnih institucija, bezbednosnu procenu sa organima kojima je to dužnost i namena? Tom bezbednosnom procenu na zatvorenoj sednici trebalo bi da budu upoznati i poslanici Narodne skupštine. Za tim postoji potreba, ne da se informišemo samo iz javnih medija, nego da dobijemo i kredibilne informacije od vladinih institucija.

Treće pitanje odnosi se na strategijski sistem države. Mi imamo sporadično strategije za državne funkcije koje s vremena na vreme dođu ovde u Narodnu skupštinu, ali nemamo uređen strategijski sistem.

Naime, u svim uređenim, razvijenim državama svaka funkcija države treba da ima strategiju koju usvaja Skupština ili parlament. Mi danas to imamo za nekoliko strategija, ali kada odete na sajte Vlade Republike Srbije onda tamo ćete naći preko 120 strategija od kojih većina nisu strategije, nego su neki projekti, planovi ili programi.

Mislim da je sazrelo vreme posle dvadeset pet, šest godina od demokratskih promena da se uredi taj strategijski sistem i da jasno znamo, pa i tražimo od Vlade da sve držane funkcije dostave urađene strategije.

U okviru ovog pitanja zadnje ili poslednje Strategija nacionalne bezbednosti i Strategija odbrane urađene 2019. godine, desio se lom u promeni spoljno-političkih činilaca bezbednosti, od globalnog do regionalnog nivoa. O tome mogli bi danima da raspravljamo, ali mislim da postoji potreba, ali u metodološkom i zakonskom smislu obaveza nadležnih organa da urade tu novu bezbednosnu procenu i shodno rezultatima te procene da pristupe izradi nove Strategije nacionalne bezbednosti i Strategije odbrane.

Hvala, toliko.

Poštovana predsedavajuća, poštovane dame i gospodo, poštovani narode, imam tri pitanja.

Prvo pitanje – strateško pozicioniranje Srbije rekao bih odavno pogrešno. I dalje tvrdoglavo idemo kao EU, hvalimo se da su nam SAD strateški partner, saveznik, a onda dobijamo njihovo pozicioniranje i odnos prema nama da treba da priznamo lažnu NATO državu Kosovo i da to isto ta država učini prema Srbiji, a da posle toga ne oglasi se ni Vlada, ni jedan državni organ. Pa, i za nas ovde kao Skupštinu, najviše zakonodavno telo, izgleda mi to nije problem.

Drugo pitanje – zašto tvrdoglavo Vlada Srbije srlja u rasprodaju strateških resursa?

Zadnja odluka Vlade u vezi proglašenja sedam preduzeća doo društvima sa ograničenom odgovornošću ide ka tome da se i ono malo resursa što je ostalo nakon rasprodaje od 2000. godine do danas rasproda i da potomstvo naše ostaje bez elementarnih resursa za život.

Samo bih naveo – kome može pasti na pamet da ono što je sad zaista vredno u Srbiji stavlja u mogućnost privatizacije, pre svega „Putevi Srbije“, „Emisiona tehnika“, „Srbija vode“, „Zavod za udžbenike“, o kome smo govorili upravo šta nam znači taj zavod, „Javna skloništa“ i slično?

Treće pitanje – Generalštab, Ministarstvo odbrane ponovo je postalo u medijima, u medijskom prostoru a među političkim strankama centralno pitanje podele i borbe za taj prostor, odnosno klevetanje jedne ili druge strane zašto se to desilo. Neka tužilaštvo i sudovi utvrde odgovornost lica koja su učestvovala u tom procesu već očigledno nezakonito.

2/2 JJ/MT

Moje pitanje prema Generalštabu i Ministarstvu odbrane, prvenstveno Ministarstvu odbrane kao delu Vlade – da izađe sa predlogom uređenja tog prostora nakon svega što se desilo. Kakav god predlog bio da ide na Vladu, a Vlada da informiše Narodnu skupštinu šta je njen predlog sa tim prostorom da se učini.

Nije uljudno u medijima da se taj prostor naziva ruglom, kao da je to ruglo napravio srpski narod a da nije napravio NATO tokom agresije 1999. godine. Mislim da u tom pogledu treba uticati na medije da se to ne dešava i da se ne proglašava nešto što je kulturno dobro ruglom jer to ruglo nije napravio niko u Srbiji, pod navodnicima, negu su upravo napravili ti tzv. prijatelji iz NATO pakta i pre svega SAD u tom periodu.

Hvala vam.

Hvala, poštovana predsedavajuća.

Dame i gospodo, poštovani narodni poslanici, neću o pravosuđu, nije bliža zona mog interesovanja, ali hoću o Evropskoj uniji, o Predlogu zaključka povodom predstavljanja Izveštaja Evropske komisije o Republici Srbiji za 2025. godinu. Mislim da je to izuzetno bitno strateško pitanje danas za Srbiju i za Evropu celu. Vezati se za Evropsku uniju na ovaj način kako mi to činimo, mogu slobodno reći priznajući njen odnos prema nama kao legitiman i kao pozitivan, ne iznoseći u ovom zaključku ništa loše što je nađeno u Izveštaju Evropske unije za Srbiju, mislim da nije dobar put odnosa prema samoj toj uniji, kao da ne primećujemo šta to sve Evropska unija loše čini po naše nacionalne interese.

22/1 JJ/MP 13.40 – 13.45

Pri analizi ovih zaključaka pošao od jednog pitanja koje se većini ljudi danas postavlja u Srbiji, šta je to EU danas? Ona ne liči na sebe pre tri, četiri, pet godina, da ne kažem pre 15 godina, kada je bila privlačna u smislu razvoja, napretka, progresa i delovala je sa tih pozicija. Ona danas deluje više kao militantna jedna vojna organizacija, jedan sistem ili podsistem u okviru NATO pakta, čak je militantnija kroz svoje vodeće članice i njihovo delovanje u okviru EU preko različitih formata, kao što su inicijative vezane za pomoć Ukrajini, finansijsku, materijalnu, u oružju, opremi.

Sve je to nešto što bi trebalo našu slobodoljubivu zemlju i narod da udaljuje od takve EU dok ona ne promeni sistem vrednosti ili ne promeni odnos prema našoj zemlji.

To naravno ne činimo, ne činimo čak ni onda kada donosi odluke koje su štetne po naše nacionalne interese. Šta je sve EU učinila povodom Kosova i Metohije u prošlosti, to čini i danas. Postavlja to u pregovarački proces. Zar možemo biti prema takvoj organizaciji snishodljivi ovoliko koliko jesmo kada javno postavlja uslov da se odreknemo od Kosova i Metohije kao dela svoje nacionalne teritorije. Mislim da je to od tada bio dovoljan uslov da suspendujemo na određeno vreme pregovore sa EU o pridruživanju i da zastanemo na tom putu uslovljavanja.

Ne vidim kako ćemo preći tu pregradu. Da li nekim novim sporazumom u normalizaciji odnosa sa Kosovom i Metohijom pod okriljem EU. Verovatno da će to biti njihov izbor, ali to je loš put koji nas sigurno, ako ne vlast onda narod udaljiće od takve EU.

Zašto se pretpostavlja u javnosti da narod želi u EU? Sva istraživanja javnog mnjenja u zadnje dve godine govore o trendu pada interesovanja naroda za takvu EU. Slati slavospeve od strane Narodne skupštine kroz ovaj zaključak, suprotno volji naroda, mislim da nije ni celishodno, niti je u krajnjem moralno.

Još jedno pitanje o tekstu stoji svugde Narodna skupština podržava Vladu, podržava u različitim oblastima pitanjima delovanja Vlade prema EU? Mislim da Narodna skupština možda preko većine, vlasti, stranaka koje čine izvršnu vlast i zakonodavnu, ne može da sve druge poslaničke grupe, poslanike objedini u taj izraz Narodna skupština. Korektnije je reći da to čine te i te stranke većine koje budu glasale za ovakav zaključak o EU.

Naravno da o svakoj tački ovog zaključka imao bih dosta toga da kažem, ali neću radi vremena i poštovanja poslanika koji slušaju ovo izlaganje, izneću samo neke generalne stavove. Prvi se odnosi na to da je moranje primetiti da postoji poniznost u iskazu ovih tačaka u samom zaključku.

Govorimo o produbljivanju reformi. Kako odmiču reforme pod okriljem Evropske unije, mi dobijamo sve veće bezakonje i nesreću u samoj Republici Srbiji. Takav dvojni odnos Evropske unije prema sistemu vrednosti Srbije dovodi nas i doveo nas je u jednu društvenu krizu i Srbiji danas problematično što 80% političkih subjekata vlasti i opozicije propagira taj put da Evropska unija nema alternativu. Mislim lično, a i moje kolege, većina da postoji alternativa Srbiji, pogotovo od kako je Evropska unija naznačila priznavanje Kosova i Metohije kao uslov prijema, na kraju Srbije u Evropsku uniju.

Takođe, tu je dosta spornih formulacija, kao što su u tački 4. da je širok politički i društveni konsenzus neophodan da se postigne, pa ne znam da li će to kroz budžetska sredstva, donacije, delovanje u društvu, nastojati da se poveća raspoloženje prama članstvu Srbije u EU, kao što je to činjeno nekada. I, na kraju, gde se govori da Narodna skupština ističe da EU ostaje najvažniji strateški, politički i ekonomski partner Republike Srbije.

22/2 JJ/MP

Mi smo se doveli u takvu poziciju zato što smo prihvatali sve te inicijative i u pogledu investicija i povoljnih uslova država EU koje su investirale u Srbiju, naravno, izbora tržišta, iako kažemo da smo otvoreni za ceo svet, ne mi smo suzili svoje granice, upravo na tu EU i gledamo na nju kao starijeg brata bez koga nema ni suvereniteta, niti budućnosti i života.

Na kraju, mislim da je veoma opravdano razmišljati o referendumu u Srbiji, jer i prethodna vlast, a i ova pretpostavljaju da narod želi u Evropsku uniju. Dobro bi bilo da u ovim globalnim pomeranjima bezbednosnih procesa u Evropi, upravo da se izjasnimo kao narod da li jesmo za taj strateški pravac ili ne. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo, pokušaću, koristeći ovo vreme poslaničke grupe, da iskažem neke stvari direktno vezane za obrazovanje, a i neke okvirno koje su, nažalost, kao spoljni činioci uticali i sada utiču na politizaciju obrazovanja.

Promašeni potezi države iz minulih vremena, ne samo za ovu vlast, nego i pre, stižu na naplatu. Koji su to promašaji? Dugo smo ćutali o tome npr. da na FPN se osniva centar za američke studije, pa na kraju onda osnuje se i za ruske studije i na taj način se pridobijaju kadrovi kao saradnici nekih stranih ili agentura ili saradnika u njihovim poslovima kroz zajedničke studije, a ne da se pod kontrolom države razvija taj proces.

Posebno je problematično, a i danas se čudimo kada veći uticaj na profesore na nekim fakultetima imaju upravo posle toga ti strani centi moći nego nadležne institucije.

Takođe, bezbednosna provera je nešto što je legitimno za ljude koji rade u nastavnom procesu. Njihove posledice rada nisu jednokratne. Oni utiču ne samo na obrazovanje, nego i vaspitanje budućih generacija.

Tako da, svi ovi koji su dolazili na pozicije u nastavnom procesu u ustanovama, fakultetima, došli su verovatno na neki način posredno i uz blagoslov vlasti. Teško se sada lišiti tih pojedinih kadrova, ali oni su već naneli veliku štetu državi i budućim generacijama.

Sledeći problem, olako, pod uticajem komunizma, a i naknadno, prihvatili smo zdravo za gotovo nove nacije, nove etničke zajednice, nove države i onda uvodimo tom simetrijom i jezike i predmete. Pravimo razliku između te dece koja žive na istom prostoru.

Evo, olako govorimo o Sandžaku. Srbi govore o Raškoj oblasti. Ta deca učiće neka iz udžbenika koji su namenjeni srpskoj deci, ovi će učiti specifične istorijske sadržaje koji su po programu za bošnjački narod.

Šta će biti rezultat toga? Nepotrebna razlika. Ja moram reći one činjenice koje su istorijski poznate, a to je isti narod na tom prostoru razlikuje se samo po verskoj pripadnosti, sve drugo je zajedničko, i istorijsko poreklo i kulturološka obeležja i razumevanje i tradicija u mnogome, koji je narod bolje baštinio i sarađivao pre nego što nam je komunizam nametnuo različitosti.

Problem nije samo u tome šta je komunizam uradio, nego što te vrednosti komunizma i dan danas posredno baštinimo i pravimo više i etničkih i nacionalnih zajednica nego što ih realno imamo. Neće takav odnos sigurno doneti veću slobodu ni Srbima u Raškoj oblasti, niti Bošnjacima u Sandžaku, ili delu Sandžaka, bolje rečeno, jer drugi deo je na prostoru Crne Gore.

Sledeće što je meni veliki problem, da bazu podataka, elektronsku, treba da radi neka firma koja nije državna. Ko je to uopšte sebi dozvolio da na popis ili podatke dece ima strana država, a preko nje, ili strana firma, a preko nje mnoge druge države ili agencije u svetu? Možda sam pogrešno pročitao informaciju, ali takve stvari trebaju da su pod potpunim nadzorom države, kao i udžbenici. Nije to obična izdavačka delatnost, pa pravimo konkurs da imamo različite bukvare u Novom Sadu, u Novom Pazaru ili Bujanovcu, Preševu. Prirodno bi bilo da deca uče iz istog udžbenika. Neka je proces dolaska do udžbenika konkurencija sposobnosti, neka 10, 15 autora piše, ali onda na kraju se izabere jedan jedinstven udžbenik od strane nadležne komisije, a ne da to pravo ima pojedinačno svaki učitelj ili nastavnik da od pet, šest, ili više udžbenika bira onaj koji je njemu bitan.

Evo, završavam sa ovim. Hvala. Prijatno.

Poštovana predsedavajuća, članovi Vlade, dame i gospodo, ovde ukazujem takođe na potrebu da se razmotri ova dimenzija osnovne škole za prijem u profesionalnu službu vojnika koji će steći penziju u 53 godine.

Naravno da se može i treba obučavati, nadam se, kada počne služenje vojnog roka i to je pretežna populacija u nekim rodovima vojske, u pešadiji i za pomoćne dužnosti u nekim jedinicama kopnene vojske. Ali, sigurno je da nije opravdano ulagati u čoveka sa osnovnom školom da bude ceo život u profesionalnoj vojnoj službi i da ne može adekvatno da odgovori tim dužnostima.

O tome se vodilo računa i pre 15, 20 godina. Vojska ne sme i ne treba postati socijalna ustanova. Treba voditi računa i brigu u zaposlenim u različitim kategorijama, ali ima toliko prikladnijih rešenja i u svetu, mi ne možemo pomerati granicu obrazovnu i pomerati starosnu granicu da bi uhlebili ljude. Možete napraviti ako treba i državna agencija, ali mi nećemo ništa da uradimo državno, jer nam brani EU, pa da to postane kao vojna agencija koja će zapošljavati te ljude sa isluženim godištima. Preko 40 godina govoriti o profesionalnom vojniku, mi to možemo činiti lažući sami sebe da će taj moći da odgovori vojničkim dužnostima. To je jednostavno nemoguće. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, počeli ste da razgovarate o članu 2, ali o njemu ću reći kasnije.

Što se tiče 1. člana, mislim da je korektno reći da postoji rešenje za ovakvu situaciju. Ja volim da ljudi brinu o vojnicima i o njihovim porodicama i brojkom znaju koliko ih ima, ali to se jednokratno i jednim članom moglo precizirati da se odnosi na njih, a da se vojska popunjava ne starijim od 25 godina, kada mogu makar minimalno još u vojsci da rade 15 godina.

Vojnik preko 40 godina znamo da ne može da nosi 20 kilograma opreme, ne može da izvodi marševe. Dakle, to je necelishodno za sistem. Jeste za vas, za partiju možda popularno, ali za narod i za budućnost vojske nije dobro. Hvala.

Što se tiče pre svega komandovanja, to bih izneo zbog politizacije ovog pojma, i ovog, da kažem, procesa izmena Zakona.

Puno pojmova je ovde nakaradno tumačeno, pre svega ova izmena oko komandovanja, nije bila potrebna za načelnika Generalštaba. On suštinski ne komanduje vojskom, on izvršno dnevno komanduje, on ne odlučuje o upotrebi vojske i zato se kaže da suštinski nije ništa doneto novo.

S druge strane, ono što se govori o predsedniku, on i u većini zemalja demokratskog sveta komanduje vojskom, ali on u miru nije vrhovni komandant, a to se u medijskom prostoru često čuje, verovatno oni koji hoće da se pokažu bliži, jači saradnici predsednika, a posebno iz vojske, vojni poltroni, onda govore – vi ste vrhovni komandant. Samo u ratu je predsednik države vrhovni komandant.

Sledeće, načelnik Generalštaba je jedan od najstarijih u štabu i time on je načelnik tog štaba, a taj štab radi za potrebe predsednika.

Sledeći pojam kada se govori o vrhovnom komandantu u ratu se formira vrhovna komanda. Ovde ne vidim da je jedan zakon, pa, i ovaj, to tačno odredio, precizirao, šta je ta vrhovna komanda, gde je mesto Generalštaba u toj vrhovnoj komandi.

Još jedna sugestija vezana za politizaciju vojske. Bilo je te politizacije, nažalost i u vreme dok sam ja bio, i od prošle i od ove vlasti. Ta politizacija nije opasna ako se dešava ovde u institucijama, opasna je onog momenta kada se prenosi na kadrovsku funkciju, kada se odlučuje o postavljenju lica na najviša mesta, a u tom procesu i pre i sada čine se iznimke, da li je neko veći ili manji simpatizer vlasti.

Hvala.

Koristiću malo vreme poslaničke grupe.

Zadržaću se na čestom pojmu politizacije upotrebe vojske. Taj termin nekako je prisutan u izlaganjima dela opozicije i većinske vlasti. Da budemo jasni, ne može sada, ona izjava oko nadležnosti načelnika Generalštaba pogrešno je uneta, a što se tiče predsednikove uloge u komandovanju, on ustavno ima pravo i obavezu da komanduje vojskom ali je problem za neke što ne mogu da shvate da u miru ne može predsednik da zloupotrebi vojsku niti da je izvede na ulicu. To bi bilo suprotno Zakonu o odbrani, doktrini vojske i Zakonu o vojsci.

Tamo su upravo iz iskustava minulih vremena utvrđene tri misije vojske, kada predsednik može narediti upotrebu vojske: prva misija se odnosi na odbranu od oružane agresije, druga misija na multinacionalne operacije pod pokroviteljstvom UN i treća misija za pružanje pomoći civilnim vlastima u slučaju elementarnih nepogoda i nesreća. Dakle, ne može niko narediti upotrebu. Ako se naredi, to znači da je suprotno zakonu i suprotno ovim propisima koje sam pobrojao.

Mislim da mi više trebamo raditi na tome da se traži preko Odbora za odbranu, preko ove Skupštine da se prigodno i predavanju održi, kada se formira parlament, o bitnom pitanju, a to je odlučivanje i celokupan proces komandovanja u miru i ratu Vojskom Srbije.

Takođe, u ratu pominje se često vrhovna komanda i ja sam je malopre dotakao. Imamo iskustva iz odbrane, agresije u procesu formiranje takve jedne komande koja, pored vojne funkcije, zahvata mnoga druga resorna ministarstva, Vlade i druge institucije države.

Nažalost, u ono vreme dok sam bio tamo nije postojala definisana i uređena ta stvar. Možda je to uređeno u međuvremenu. Ako jeste, ja bih voleo da je tako, ali ako jeste, to onda treba i zakonski normirati.

Hvala vam.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo, koristim vreme poslaničke grupe, u celini u ovom zakonu iskazao sam preciznije stavove na odbore, a ovde suštinskih nekoliko sugestija.

Prvo, ovo nije samo Zakon o vojnom obrazovanju. Odnosi se na kategorije lica i koje su mlađe od 18 godinu. Mora u svom nazivu da ima i pojam vaspitanje, posebno pri tome mislim na vojnu gimnaziju i srednju vojnu stručnu školu.

Takođe, da se u vezi sa tim od strane predlagača definiše nekoliko stavova, članova zakona. Ja to i kolege moje iz poslaničke grupe nismo se smatrali stručnim. Zato nismo hteli da formulišemo takve amandmane, ali sigurno je da postoji potreba za tim. Čudi me da je bez tih stavova o vojnom vaspitanju kao specifičnost za te kategorije kadra koji sa petnaestak godina ulaze u sistem nije rečeno ništa.

Sledeće, ovde je suvišno što se govori o organizovanju sistema vojnog obrazovanja. Tu trebaju da budu načela ili principi, a sistem organizacije vojnog obrazovanja i vaspitanja utvrđuje se strateškim dokumentima, kao što su dugoročni i srednjoročni plan razvoja i srednjoročni plan organizacionih promena. Jedna pozitivna a izuzetno bitna stvar, za efikasnost vojno-organizacionih sistema u oblasti obrazovanja i vaspitanja odnosi se na novi status profesora u Vojnoj akademiji na Univerzitetu odbrane.

Naime, po prvi put je omogućeno da profesionalna vojna lica sa naučnim i sa nastavničkim zvanjima mogu se zadržati na Vojnoj akademiji. Naveo sam primer, svaki fakultet u društvu bi propao kada bi sa 54 ili 55 godina odricao se redovnih i vanrednih profesora. Toliko. Hvala.

Prvo da kažem da je dobro što se sistem vojnog zdravstva, po prvi put, normativno reguliše po jedinstvenom zakonu. Ima izvesnih manjkavosti, po ličnom viđenju naše poslaničke grupe, a odnosi se pre svega na organizaciju zdravstvenog sistema, kao što je bio slučaj kod organizacije vojnog zdravstva u smislu paralelnog rešenja sa vojnim školstvom.

Dakle, i ovde kod zakona o vojnom zdravstvu nije potrebno ići u dubinu organizacije, jer može ovaj zakon postati u jednom momentu kočnica organizacionih promena u narednom periodu.

Sledeći problem vezan za organizacione promene. Naravno da razuđenost mesta življenja vojnih osiguranika posebno kada odu u penziju je takva da one mogu svoje zdravstvene potrebe zadovoljavati uvek u vojnim ustanovama. Mislim na vojne ambulante u garnizonima koji su im često daleko.

Ne mislim da će ovaj zakon postati kočnica, ali treba rešiti na taj način da vojni osiguranici u mestu gde žive, a ne postoji vojna zdravstvena ustanova mogu ostvarivati svoja prava zaštite zdravlja i lečenja u civilnim zdravstvenim ustanovama i da se na kraju to sporazumno definiše između dva ministarstva. Toliko. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo, nažalost, mislio sam da se ne javljam puno po amandmanima, ali nove informacije idu u prilog tome da radi javnosti treba da se saopšte činjenice do kojih se dođe. Naravno da jeste ovo protivustavan i zakon i nije u skladu sa postojećim zakonima. Problem stoji u tome što su ovde navedene cifre. Primera radi, 30 hiljada metara kvadratnih, ali ako treba više može se izdati i posebna dozvola.

Sledeće, nikada u poratnoj istoriji nije niko imao nameru da među vladinim zgradama dozvoli izgradnju nekog takvog objekta.

Još jedna informacija za javnost – mnogo šta se drži u tajnosti, niko ne zna da su, ili malo ljudi zna, VOA i VBA iseljeni iz Kamene zgrade, iz Starog generalštaba, što ne služi na čast Ministarstvu odbrane, ni načelniku Generalštaba i stoji problem još jedan da je olako preko noći univerzitet pomeren u Vojnu akademiju da bi se uselile ove dve agencije. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo, da se osvrnem na ovaj memorijal. Mislim da nama ne treba na tom mestu nikakav spomenik, ako se podigne ovaj hotel, kao jedna zgrada beščašća i sramote za nas i naš narod.

Drugo, da iznesem podatak da nažalost Klub generala admirala nije se izjasnio nikako po ovom pitanju, što je dodatna sramota. Tu su nastajali, dobijali činove, a nikako da iskažu svoj stav.

Sledeće, mislim da nije tačno naveden podatak da za ovaj zakon ne treba ništa novca, a već do sada je potrošeno dosta novca da se iseli Vojnoobaveštajna, Vojnobezbednosna agencija, a sigurno i ova dva sektora ministarstva. Tamo gde su otišli trebalo je urediti prostorije i naravno da svako seljenje košta.

Na kraju, mislim da bi dobro bilo da ovi iskopani rovovi koji su očigledni, školski primer kako se zemlja vuče u haos, kako se narod vuče u stradanje, da se povuče ovaj zakon u ime mira, u ime neke pravde u ovoj zemlji. Nasiljem se neće moći ništa uraditi kako valja. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo, imam tri pitanja za Vladu, prvo pitanje odnosi se na nebrigu Ministarstva odbrane i Generalštaba o vojnim objektima. Naime, nije to slučaj samo sada. U dužem vremenskom periodu nakon 2000. godine pa sve do danas postoji kontinuitet olakog otuđivanja vojnih objekata i lokacija, a posebno u centru Beograda. Istakao bih primer Katanićeve, Nemanjine ulice, Centra za vojno naučnu dokumentaciju i slično. Mislim da ta praksa treba da bude prekinuta, posebno sa Ministarstvom odbrane i Generalštabom.

U vezi sa tim iznosim u javnosti, a i ovde pred Skupštinom podatak. Tragajući za time došao sam do podatka da je 2003. godine izvršena ekspertiza ili veštačenje Ministarstva odbrane i Generalštaba i da je utvrđeno da ne treba da se ruši ni jedan ni drugi objekat, da ključni elementi nisu poremećeni i da se objekat može rekonstruisati i vratiti u staro stanje. U vezi sa tim postoje podaci u Upravi za infrastrukturu Ministarstva odbrane kod nas, danas.

Sledeće pitanje odnosi se na bezbednosni aspekt rešavanja ovog pitanja na način kako je predviđeno Nacrtom zakona. U vezi sa tim pitanje Vladi. Kako je moguće da se Vlada, nadležno ministarstvo odbrane ne oglasi povodom predloga ovog zakona? Naime, u vezi sa pokretanjem Nacrta ovog zakona trebalo se obezbediti mišljenje nadležnih bezbednosnih službi Ministarstva, pa i BIA, jer se radi o izgradnji kompleksa u centru vladinih institucija.

Sigurno da u ovakvom stanju na tom mestu ne može ostati stari Generalštab, odnosno vladine institucije u tom objektu, da se Vojno obaveštajna i VBA moraju seliti, da se moraju seliti dva sektora Ministarstva odbrane, a to je Sektor za materijalne resurse i Sektor za ljudske resurse.

Takođe, ako bi se kojim slučaju, a ja u to ne verujem i pored donošenja zakona izgradio taj hotelski kompleks od nekih tridesetak spratova, koji je to osećaj u bezbednosnom smislu da danas sa savremenim aparaturama za prisluškivanje ni jedna institucija Vlade ne bi bila bezbedna. Ni Ministarstvo spoljnih poslova, ni Vlada, ni Ministarstvo finansija, naravno ni Generalštab, niti ti delovi Ministarstva odbrane koji bi ostali na toj lokaciji.

Ovo govorim javno jer sutra sigurno neko može odgovarati za ugrožavanje nacionalne bezbednosti Srbije u dužem vremenskom periodu, jer se radi o stranoj investiciji gde nemamo potpune podatke od ugrađenih materijala pa do toga koje prostorije i u koje namene će se sve koristiti.

Treće pitanje. Kada će Vlada da inicira referendum o tzv. evropskom putu? Sve vlasti i prošla i ova posredno preko rezultata izbora zaključivale su da evropski put, odnosno EU nema alternativu. Po istraživanjima javnog mnjenja, to danas nije tako ni blizu. Mislim da bi bilo moralno i odgovorno da se ispita šta je volja naroda, a ne šta to želi izvršna ili čak zakonodavna vlast. Hvala vam i toliko.