Mi smo ovim amandmanom želeli, u stvari, da bolje pojasnimo ove pojmove koji su navedeni u tačkama 14) i 15). Smatramo da nisu dobro definisani, tačnije zakonski zastupnik može imati samo lice kojem je oduzeta poslovna sposobnost, a ovako kako se čita, ova tačka 14), stiče se utisak da sva lica sa mentalnim smetnjama moraju, po ovom zakonu, da imaju ili zakonskog zastupnika ili staratelja.
Što se tiče tačke 15), takođe nije dobro definisano lice od poverenja, odnosno u ovoj tački koja treba da ima definiciju lica od poverenja, apsolutno ne nalazimo nijednu reč o tome šta ta osoba treba da radi, koje su joj nadležnosti, kako može da pomogne licu sa smetnjama, već samo kome treba da se prijavi, dakle ko treba da bude obavešten da to lice postoji.
Smatramo da će ovakve odredbe naneti više štete licima sa smetnjama, posebno onim licima koja se nalaze hospitalizovana i to bez pristanka, tako da smo zbog toga podneli ovaj amandman. Hvala.
Što se tiče ovog drugog amandmana, on reguliše zabranu diskriminacije i to posebno kada lice sa mentalnim smetnjama treba da ima pristup zdravstvenim ustanovama, ne samo zdravstvenim ustanovama koje leče lica sa mentalnim smetnjama, već bilo koja druga zdravstvena ustanova u Republici Srbiji. Iz prakse, a vidimo da je to zasnovano negde i na predlogu ovih članova, dakle da zdravstvena ustanova može da pošalje lice sa mentalnim smetnjama u drugu zdravstvenu ustanovu kako bi to lice dobilo adekvatnu zdravstvenu zaštitu. Naš predlog je da ta zdravstvena ustanova to lice mora da pošalje u drugu zdravstvenu ustanovu ukoliko nije u mogućnosti da mu pruži adekvatnu zdravstvenu zaštitu.
Iz prakse advokatske mogu da kažem da su mnoga lica ostala uskraćena za pristup zdravstvenoj zaštiti Republike Srbije i da se na taj način njihovo zdravlje, a i život, čak imamo i neke fatalne primere, tako da te zdravstvene ustanove moraju da budu obavezne da sva lica kojima ne mogu da pruže adekvatnu zdravstvenu zaštitu da moraju da ih pošalju u zdravstvenu ustanovu koja može da im pruži ono što je propisano zakonima koji regulišu zdravstvenu zaštitu. Hvala.
Ovde je u pitanju lečenje dece i posebno je definisano sada ovim predlogom da će se deca lečiti u ustanovama koje su specijalizovana za lečenje dece. Međutim, to je već negde jasno. U zdravstvenom sistemu imamo posebno ustanove koje su nadležne samo za lečenje dece.
Ono što je sporno u ovom predlogu jeste da to sve što se predviđa, odnosno kao ustanova za lečenje dece ne predviđa se da je to u skladu sa potrebama dece i da te ustanove moraju imati sredstava, mogućnosti da budu prilagođene zaštiti dece sa mentalnim smetnjama. Hvala.
Taj amandman naš je usvojen. Ovde se podrazumeva da bude prevencija predviđena na svim nivoima zdravstvene zaštite. Mi smo sa tim saglasni. Međutim, ono što je ovde problem, da sva ta prevencija i lečenje, od primarne do tercijalne zdravstvene zaštite mora biti u skladu sa potrebama pacijenata. Dakle, ne može samo paušalno da se kaže da će se omogućiti zdravstvena zaštita i na primarnom nivou, već ona mora biti u skladu sa potrebama pacijenata i da mora biti personalizovana. To je ovo što nedostaje u ovom članu. Hvala.
Što se tiče lica sa mentalnim smetnjama, ovaj zakon kaže da treba da postoji zaštita ovih lica. Međutim, u nekim članovima ovog Predloga zakona vidimo da ne postoji i nije u skladu sa tom rečju: zaštita lica sa mentalnim smetnjama.
Šta to znači za ovaj član 5? Znači da licu sa mentalnim smetnjama mora da mu se omogući da može da učestvuje u lečenju, odnosno u planu lečenja i da taj plan lečenja mora biti individualan.
Što se tiče informacija koje treba da dobije od zdravstvenih radnika, one moraju biti izložene na jasan način, u skladu sa Zakonom o pravima pacijenata. Iz Predloga zakona to se ovde ne može zaključiti i ono što je najbitnije, dakle ne može se više dati prava zakonskom zastupniku ili staratelju da odlučuje o planu lečenja lica sa mentalnim smetnjama.
Lice sa mentalnim smetnjama mora imati više prava u odnosu na ova dva lica. Zakonski zastupnik, staratelj, lice od poverenje mogu samo pomoći ovom licu da donese odluku ukoliko su tom licu data tačna i precizna obaveštenja.
Ovaj član sadrži dosta nedostataka, a najviše se odnosi na definiciju lica od poverenja, odnosno na njegovu ulogu, način na koji se bira i da li to lice od poverenja može licu sa mentalnim smetnjama dostaviti pisanu saglasnost ili da li može odbiti da želi da učestvuje kao lice od poverenja. Dakle, u celom ovom zakonu, odnosno Predlogu zakona nedostaju procesni momenti, nedostaju podaci, nedostaje regulacija koja se tiče načina kako može lice od poverenja da učestvuje u procesu lečenja lica sa smetnjama.
Zbog toga smo mi u ovom amandmanu predložili da se potpuno izmeni ovaj član i da se dodaju odredbe koje se tiču načina izbora, opoziva, dakle, da li lice sa smetnjama može da opozove lice od poverenja – naravno da može, mi to ovde ne vidimo, dakle ni u jednom članu se to ne pominje – zašto lice sa mentalnim smetnjama može da ima samo jedno lice od poverenja. Mi smatramo da treba da se dopuni; da to lice može imati više lica koja mogu biti od poverenja; i da se izjasni pisano u svakom trenutku kada se nalazi u zdravstvenoj ustanovi. Jer ukoliko je neko hospitalizovan bez pristanka ili sa pristankom, to je ipak neka vrsta lišenja slobode. To lice koje je lišeno slobode, koje je zatvoreno, ono mora imati mogućnost da ima neku određenu pomoć koja može komunicirati i sa drugim nadležnim organima kao što su centri za socijalni rad ili sudovi. Zbog toga je neophodno da ovaj zakon sadrži ove dopune, što se tiče lica od poverenja. Hvala.
Podneli smo amandman na ovaj član 8. On je veoma sporan zato što sva lica sa mentalnim smetnjama stavlja u istu kategoriju i u isti stav, iako navodi da ovaj član reguliše položaj lica koja su starija od 15 godina, koja su mlađa od 15 godina, kojima je oduzeta poslovna sposobnost i kojima nije oduzeta poslovna sposobnost.
Mi smatramo da se njihova prava i obaveze moraju detaljnije regulisati. Dakle, nije isto da li određeno lice ima 15 i više godina, što je u skladu sa Zakonom o pravima pacijenata da može samo odlučivati o svojoj zdravstvenoj zaštiti, načinu lečenja. Lice koje mlađe od 15 godina ono mora imati zakonskog zastupnika, ali ovde je sporno šta je sa licima kojima je oduzeta poslovna sposobnost i onim licima kojima nije oduzeta poslovna sposobnost, a ne mogu da shvate značaj zašto su hospitalizovana bez pristanka. Dakle, to u ovom zakonu, odnosno predlogu ovog zakona apsolutno nije odvojeno i mi smatramo da treba odvojiti ove kategorije i usaglasiti sa Zakonom o pravima pacijenata i Porodičnim zakonom – kada odlučuje staratelj, kada odlučuje zakonski zastupnik i koja su to lica koja mogu sama odlučivati i kada o svojim pravima.
Zato je neophodno da se izmeni ovaj član.
Ovde je takođe najspornije: to su lica koja su zadržana, odnosno hospitalizovana bez pristanka, što znači da se na njih mora primeniti sve ono što se nalazi u ovom zakonu, a vezano je za hospitalizaciju bez pristanka. Hvala.
Da, ovde je najsporniji rok u kome lekar treba da pregleda pacijenta koji je hospitalizovan. Ovde piše „u najkraćem roku“. Mi mislimo da nije ta odredba dobra. Ne znamo šta to tačno znači najkraći rok i zbog toga smo u našem amandmanu predložili da pregled psihijatra mora da se izvrši najkasnije u roku od dva sata. Dakle, mora da postoji tačno preciziran rok kako bi ta lica koja su hospitalizovana mogla da dobiju punu zaštitu, jer od tog roka dalje teče njihovo, odnosno obraćanje zdravstvene ustanove sudu, centru za socijalni rad, sa zakonskim zastupnicima i teku prava ovih lica koja su hospitalizovana. Dakle, ovaj rok, da ga tako nazovem, potpuno je neprihvatljiv koji se nalazi u predlogu zakona.
Ovo je jedan od najspornijih članova. To je član 12. ovog predloga. Odnosi se na hospitalizaciju bez pristanka i šta se dešava ukoliko je lice hospitalizovano u toku vikenda ili neradnih dana. Predlog kaže da je nadležan lekar koji je dežuran, a da kasnije preispituje odluku lekara koji je odlučio o hospitalizaciji lica sa mentalnim smetnjama lekar koji nije u tome učestvovao i da on prosto nema obavezu da obaveštava sud, centar za socijalni rad i druge nadležne organe. Mi mislimo da se tu apsolutno moraju promeniti rokovi. Taj lekar koji je primio i odlučio o hospitalizaciji, on odmah, a najkasnije u roku od 24 časa, mora obavestiti sud da je lice hospitalizovano bez pristanka kako bi sud mogao da omogući punu pravnu zaštitu licu koje je hospitalizovano.
Takođe, ovde zakon kaže i da može da se sačeka prvi radni dan, može da bude, na primer, i posle četiri-pet dana, pa se pitamo – na koji način će to lice koje je hospitalizovano bez pristanka dobiti pravnu zaštitu? Hvala.
Ovaj član 13. je povezan sa članom 12. i u zakonu kaže da je hitna odluka konzilijuma i zbog toga smo mi predložili da se izmeni, odnosno da se doda rok da se u roku od 24 časa, bez obzira da li je reč o vikendu ili neradnim danima, mora obavestiti sud, da se sastane konzilijum i da donese odluku, a ne da pacijent čeka bez potpune zaštite u bolnici i da ne može da se obrati ni centrima za socijalni rad, ni sudu, a i da ne može da izabere ili da podnese prigovor u skladu sa Zakonom o pravim pacijenata. Hvala.
Ovde smo predložili da se briše ovaj poslednji stav predloga. Ukoliko je sud doneo odluku da nema potrebe za daljom prinudnom hospitalizacijom, da ne treba u ovom zakonu da stoji mogućnost pacijenta da ostane hospitalizovan ukoliko on to želi, dakle, u skladu sa svojim pristankom, jer to već reguliše Zakon o pravima pacijenata. Dakle, ako neko želi da se leči van ili u bolnici on već po Zakonu o pravima pacijenata može dati pristanak ili odbiti zdravstvenu zaštitu. Tako da smo predložili da se ovo obriše.
Što se tiče ovog člana, zahvaljujem se što ste nam usvojili ovaj amandman. Smatramo da je veoma bitan jer ovaj član u jednom delu prvo predviđa određena prava lica sa mentalnim smetnjama, a onda u drugom delu na koji način se ta prava i pod kojim okolnostima mogu oduzeti.
Međutim, mi smo predložili da to ne može da bude samo odluka psihijatra bez tačno konkretnih dokaza i da ti dokazi moraju biti uneti u medicinsku dokumentaciju, da moraju biti individualizovani i dobro obrazloženi i da moraju imati neki rok, dakle, moraju da imaju neku svrhu da to lice ne može ostati bez tih svojih prava bez ovih kriterijuma. Tako da smo predložili da se dopuni i taj naš predlog je prihvaćen u Odboru za zdravlje.
Ovde je napravljena razlika kada su u pitanju lica sa metalnim smetnjama sa kim mogu razgovarati, odnosno da li je neophodno da oni daju saglasnost da mogu razgovarati, da žele da razgovaraju sa predstavnicima MUP-a, kao što postoji obaveza da daju saglasnost da bi razgovarali sa predstavnicima npr. centra za socijalni rad i zbog toga smo predložili da za sve druge institucije van zdravstvene ustanove važe isti kriterijumi za razgovor sa pacijentima i da se uzme u obzir zdravstveno stanje pacijenta u trenutku kada mu se omogućava ili kada ono daje pristanak da razgovara sa drugim licima van ustanove.
Takođe, ovde smo predložili i šira ovlašćenja Zaštitnika građana. Dakle, ne samo da može da poseti ustanovu i pacijenta tako što će koristiti nacionalni preventivni mehanizam. Mi znamo da je nadležnost Zaštitnika građana da on može posetiti i zdravstvene ustanove i u trenucima kada se podnese neki određeni prigovor na postupanje u zdravstvenoj ustanovi. Zbog toga smo samo predložili da se proširi uloga Zaštitnika građana.
Ovaj član nam pokazuje da se ovim predlogom zakona nije mislilo o deci i o njihovoj zaštiti, a posebno ne o deci sa mentalnim smetnjama, posebno zbog toga što ovaj zakon uvodi fizički sputavanje dece, a prethodni zakon, odnosno ovaj važeći to nije predviđao.
S obzirom na to da se uvodi ovakva neka mera koja je veoma rigorozna, mi smatramo da je treba dopuniti i da je neophodno da ukoliko je odlučeno da se deca fizički sputavaju u zdravstvenoj ustanovi, da se odmah moraju obavestiti zakonski zastupnik, staratelj, centar za socijalni rad i sud kako bi se deci pružila puna pravna zaštita. Hvala.
Što se tiče člana 23, u Predlogu njegov naziv u važećem zakonu nosi – primena i trajanje. Međutim, mi u sadržini 1. i 2. stava ne vidimo apsolutno da postoje informacije koliko ta mera fizičkog sputavanja može da traje i Zeleno-levi front je predložio da se odvoje trajanje ove mere u odnosu na decu i u odnosu na odrasla lica, da za dete bude maksimalno 30 minuta u roku od 24 časa, a za odrasle maksimalno dva sata u kontinuitetu u istom terminu.
Dakle, neophodno je da se odvoji ova mera za odrasle i za decu kako bi se zaštitilo njihovo zdravstveno stanje, jer znamo da svako fizičko sputavanje može samo loše uticati na zdravstveno stanje ovih lica.