Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, uvažene kolege, tema današnje sednice jesu dva zakona koja su vrlo bitna za našu državu i društvo. Naime, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju i Nacrt zakona o studentskom organizovanju.

Pre rasprave na ove teme, želim svim prosvetnim radnicima da čestitam na uspešno završenoj školskoj 2020/2021. godini, koju su obavili u izvanredno teškim okolnostima, a u jeku pandemije virusa Kovid-19. Uvođenje on-lajn nastave, vanredni napori svih učiteljica i učitelja, profesorki i profesora, kao i celokupnih školskih i fakultetskih uprava i samog Ministarstva, koje je sve koordiniralo i pratilo, zaista zaslužuju veliko hvala, kako nas roditelja, tako i svih članova društva.

Pored zdravstvenih radnika koji su podneli najveći teret i žrtvu u borbi protiv virusa, koja i dalje nažalost traje, prosvetni radnici su takođe bili na prvoj liniji borbe, čuvajući i obrazujući našu decu, našu budućnost.

Što se tiče današnje teme, prvo ću se osvrnuti na predloženi Nacrt zakona o studentskom organizovanju. Mi koji smo studirali po onom starom programu, mislim na prosvetnu eru pre bolonjskog sistema, i mi koji smo vodili studentske organizacije za vreme osnovnih studija možemo skromno primetiti, sećajući se svih problema sa kojima smo se mi suočavali, da ovaj nacrt zakona o studentskom organizovanju jedna zaista lepa vest za našu omladinu.

Zakon iz 2005. i 2017. godine o studentskom organizovanju, rođenju studentskog parlamenta i organizacija ostalih aktivnosti doveli su do primene u praksi koja je pokazala određene manjkavosti i tako je zajedničkim radom i resavskom školom uspešno izveden ovaj nacrt. Kada kažem resavska škola, mislim na zakon koji postoji u većini susednih zemalja, a što je u simbiotskoj vezi sa usklađivanjem našeg zakonodavstva sa evropskim zakonodavstvom. Svfe zajedno, studenti u velikom delu mogu da računaju na studentska predstavnička tela, a to su studentske konferencije i studentski parlament.

Nadležnost studentskih konferencija je velika. Postoji pet tačaka koje bliže određuju nadležnost studentskih konferencija, kao i 14 tačaka koje bliže određuju prava i nadležnosti studentskog parlamenta. Namerno neću svaku tačku obrazlagati, budući da će moje kolege o tome podrobnije odgovoriti, ali želim da istaknem da će kao kruna celokupnog rada i organizovanju studenata biti mogućnost organizovanja nacionalnog saveza studentskih organizacija.

Ono što bih mogla da preporučim, jeste da studenti pravnih fakulteta naprave jedan priručnik, jer zaista sve ove novine iziskuju temeljno upoznavanje, kako sa pravima, tako i obavezama, pogotovo što se u sav taj rad uključuje mogućnost korišćenja znatnih finansijskih sredstava kojima će se raspolagati. Naravno, to podrazumeva i veliku odgovornost samih studenata.

Pošto na mladima svet zaista ostaje, kako ja spadam u one koji ne citiraju velikog Herodota u delu o generacijskom slabljenju potomstva, verujem da će se studenti snaći i iz svih ovih mogućnosti izabrati najbolje opcije za intelektualni rast i razvoj.

Dosadašnjem razumevanju univerziteta, kao institucije koja vaspitava i obrazuje, do sada možemo dodati da ona, ne samo da apeluje na slobodu mišljenja i akademsko delovanje, već suštinski obavezuje, što će u praksi značiti da nema više opravdanja za intelektualnu i drugu lenjost.

Čuveni nemački filozof Fihte je u svom deduktivnom planu, faktički osnivačkom aktu Berlinskog univerziteta, napisao da je univerzitet ustanova čija je svrha obrazovanje ljudskog razuma, kao moći slobode, i onoga jedinog čime ljudski rod ispunjava svoja određenja. U skladu sa novim moćima koje dobija, univerzitet postaje živi organizam, a na studentima je sada moć da ga pretvore u što složeniji.

Što se tiče zakona o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju, on je proizveo mnogo više komentara u javnosti, delom stručne, ali više u politikantskoj. Naime, uz uspostavljanje odgovarajućeg pravnog okvira da Nacionalno akreditaciono telo u potpunosti ispuni evropske standarde i smernice za osiguranje kvaliteta u visokom obrazovanju i ponovo stekne status punopravne članice u okviru Evropske asocijacije za obezbeđenje kvaliteta u visokom obrazovanju, predložene su znatne dopune vezane za Nacionalni savet za visoko obrazovanje.

Ja bih sada pažnju usmerila na predviđeni član 21. Tim članom dopunjava se postojeći član 97. novim stavom, tako daje visokoškolska ustanova, koja ostvaruje akademske studijske programe u oblasti teologije, jedna od tradicionalnih crkava i verskih zajednica, ovlašćena da opštim aktom propiše, pored opštih uslova za upis kandidata na osnovne, master i doktorske studije, saglasnost nadležnog organa, crkve ili verske zajednice, imajući u vidu osobenosti vezane za svrhu i prirodu teološkog obrazovanja. Ovde se misli na institut blagoslova koji je svojstven SPC, a odnosi se na Pravoslavni bogoslovski fakultet, tj. na blagoslov Svetog arhijerejskog sinoda u izboru za nove polaznike u oblasti vere i učenja svojstvenog ispovedanju pravoslavne vere.

Ne želim da svodim priču na pojedinačne primere nastavnog kadra na Bogosloviji, što je u zadnje vreme propraćeno u javnosti, jer svođenje na jedan ili dva primera i tumačenja od strane laika šta se tamo dešava dovodi do drugog pitanja - kako su ti profesori uopšte birani do sada za ta zvanja i mesta? Naravno da su birani uz blagoslov i tada se nisu bunili, pošto su ga dobili. Nije li, takođe, i tada važilo ono što se sada samo formalno uvodi, da ne bude zabune, da sama crkva ovde odlučuje o svojoj stvari, a to je da bira ko će da podučavati nove veroučitelje, teologije i ostale verujuće o pravoslavnoj veri?

Biti skeptik u sferi hrišćanske dogme proizvodi za posledicu da upišete, recimo, Filozofski fakultet, pogotovo smer filozofiju, kao što sam, recimo, ja učinili. Pošto sam, kao što rekoh malopre, iz prosvetne ere pre Bolonje, želim sa vama da podelim svoje iskustvo. Naime, 2001. do 2003. godine čuveni profesor sa Bogoslovije došao je na filozofiju i držao je predavanje o srednjovekovnoj filozofiji novovekovne. Stvarno je bilo nadrealno slušati profesora koji je bio u kompletnoj svešteničkoj odori na predavanjima izlaganje o Dekartovom kredu "dubito ergo kogito, kogito ergo sum". Sumnjam dakle mislim, dakle postojim. Da nije bilo stvarno zvučalo bi kao dobra šala u milenijumskoj raspravi teologa i filozofa o vlasništvu nad ljudskim dušama. Ne sećam se da su tada moji profesori, kako filozofije, tako ni sociologije, koji se danas čuju, protestvovali zbog te neobičnosti.

Da zaključim, naše pravoslavlje je duboko ukorenjeno u našu državnost. Kao što znamo, mi smo svetovna država, ali isto tako moramo biti svesni da je naša crkva u doba ropstva našeg naroda, pod raznim tuđinima, čuvala sećanje na to ko smo i odakle smo i što je još važnije kuda ćemo. Iako je na prvi pogled zatvorena tvrđava sa komplikovanim pravilima, ona je tražila svojom mudrošću nove puteve u osvajanju slobode.

Ko pomisli to da negira, kompletni je idiot, u grčkom smislu te reči. Vreme se u pravoslavlju drugačije računa i tu ne mislim samo na kalendar. Svaki događaj posmatra se sa aspekta večnosti i jedan vek može biti tren u iskrenoj molitvi ili pokajanju. Najpozvaniji zaštitnik Kosovskog zaveta jeste Pravoslavna crkva, a gle čuda na temu Kosova i Metohije nikada nam nije bila potrebnija sabornost. Zato su i ove povike na blagoslov besmislene, jer ako ćemo pošteno, ko zaista može da se bavi verom, da sa njom i u njoj živi, da je podučava i širi, ako ne neko ko je od takvog jednog onog prvog među jednakima i dobio blagoslov.

Mi, poslanici, ne možemo da damo blagoslov, ali zato možemo da glasamo za ovaj zakon, što ćemo i učiniti. Zahvaljujem.

Uvažena predsedavajuća, predsednice Vlade sa ministarkama i saradnikom, poštovane kolege, promena Ustava, najvišeg pravnog akta, simbola državnosti u jakom smislu te reči, jeste događaj od prvorazrednog značaja. Trebalo bi da bude donesena u radosti i veselju. Ipak, imamo nelagodu i atmosferu iščekivanja, hoćemo li glasati za zakon o promeni Ustava.

Večno je pitanje šta dobijamo a šta gubimo? Mnogo godina su naša rukovodstva, od 2000. pa naovamo, u rezolutnoj odluci da Evropska unija nema alternativu prešla svaku meru dostojanstva, kako sopstva tako i države.

Ovaj naš put se odužio, što smo bliže, stalno se dešavaju neke neverovatne pošasti, pandemija korona virusa, pre nje ekonomska kriza, pa migrantska, i sve i dalje traju.

Od 2013. godine, kada smo dobili status države pridružene EU, traju tzv. pregovori i usklađivanja našeg zakonodavstva sa zakonodavstvom EU na koji smo se obavezali. Ovom prilikom želim da čestitam svim našim diplomatskim predstavnicima koji su skeptičnim i prepunim predrasudama predstavnicima određenih zemalja u odnosu snaga veliki nad malim uspeli mnogo toga da preprave i poboljšaju u odnosu na prvobitne nacrte koji su stavljeni na sto.

Sa druge strane, došli smo do trenutka kada mi kao predstavnici naroda koji su do sada imali jedini pravi puni legitimitet u izboru nosilaca pravosudnih funkcija, imamo šansu da se opredelimo. Na primer, za pet članova Visokog saveta sudstva i četiri člana Visokog saveta tužilaštva i većinom od tri petine glasova svih narodnih poslanika biramo vrhovnog javnog tužioca Srbije i odlučujemo o prestanku njegove funkcije.

U odnosu na ono ranije, došli smo do krnjeg legitimiteta narodnih poslanika, a sve zarad krucijalne primedbe Venecijanske komisije da se smanji uticaj politike na nezavisnost pravosuđa. Ne treba biti istrenirani cinik pa reći da nema nezavisnih i da ako ima, to je svedeno na prost broj i u društvu ima status žive legende onoga koji je uvek drugačiji i diže glas, tj. onoga kojeg žrtva stoji na krstu za sve nas koji zavisimo i bdimo nad našim malim sudbinama.

Zato odredba o nezavisnosti i kvalifikacija našoj Republici da je mlada demokratija deluje, u najmanju ruku, neprimereno. Jer, ako se brani pravosuđe od uticaja politike, što se ne brani od uticaja velikih korporacija, ambasada, finansijskih lobija, recimo, stranih banaka?

Kada se radi o sintagmi "mlada demokratija", mora se reći da smo mi mnogo duže demokratija nego većina članica EU. Pod tim mislim na naše slavne ustave. Recimo, Sretenjski ustav iz 1831. godine, koji je bio inspirisan francuskim revolucionarnim nasleđem i prvi put uveo podelu na izvršnu, zakonodavnu i sudsku vlast kod nas.

Ovde se računa da je demokratija stigla godinu dana posle NATO bombardovanja naše zemlje, gde su je krvavu, urušenu i zatrovanu zakucali na tarabu čuvenim izborima iz 2000. godine. I ovaj svetli dom u kom smo mi danas bio je žrtva mahnitog pirovanja.

Mnogi naši kritičari su sada iskreniji nego tada, malo i razočarani što umesto krvi i osiromašenog uranijuma nisu potekli med i mleko. Ne smemo zbog svih naših žrtava dozvoliti, a i zbog naše dece da veštački stid i sram koji žele da nam usade u svest, gde od naših heroja i patriota prave zločince, poverovati, jer malo je falilo da u tome i uspeju.

Zato se nadam i verujem da ćemo uspeti iz svih tih pregovora, a tek nam slede oni najteži, biti na visini zadatka koji nam je dat, koji u mnogome nismo birali. Mnogi naši ustavotvorci nisu danas među nama. Pre svih, mislim na velikog Ratka Markovića. Njegov doprinos teorijskom i praktičnom smislu je nemerljiv i tek će biti predmet ozbiljnog proučavanja.

Iz Vladinog predloga o promeni Ustava u oblasti pravosuđa možemo uočiti potrebu za relaksacijom podela na izvršnu, zakonodavnu i sudsku vlast, sa prevagom na sudskoj.

Otfrid Hefe, jedan od najčuvenijih nemačkih profesora filozofije i teoretičara države i prava, pisao je o tome u svom delu "Pravda". Ovu pojavu nazvao je državom sudija i izveo istorijsko-pravnu analizu kako je sudska grana vlasti u početku bila najslabija karika, a da je sada zarobila ostale.

Mi kao narodni poslanici na neki način bivamo kastrirano. Oduzima nam se nešto što svaki parlament baštini. Nije primereno da sada baš tome toliko i aplaudiramo, ali šta je, tu je. Što bi naš narod rekao, predali smo se bez ispaljenog metka. Zato u delu koji nam svima sleduje apelujem da budemo što oprezniji i budniji na svaku sugestiju ili predložene iskorake u odnosu na ranije najviše akte. U životu živimo oslanjajući se na nadu, a u politici na izoštrena čula i jasno iscrtane crvene linije. Na kraju, mi ćemo živeti naše i njihove zakone. Implikacije na naše pravosuđe i, još važnije, naše građane svakako će biti jedna o tema kojima ćemo se intenzivno baviti.

Zahvaljujem.