Hvala, predsednice.

U svom obraćanju fokusiraću se na ovaj set medijskih zakona, tj. na izmene i dopune seta ova tri medijska zakona, budući da je to postalo u suštini glavni politički poligon, ima veze sa svim, samo ne sa medijima, kao i proces koji se prati od faktički donošenja ovog zakona iz 2023. godine. Tu je predstavnica Ministarstva Katarina Tomašević, koja je nama i tada rekla da ćemo svakako imati dopune i da će one biti minimalne, budući da je Evropska komisija tada imala zamerki. To je još 2023. godine najavljeno. Budući da smo posle toga imali izbore, a onda smo posle toga imali i ove blokade, a paralelno sa tim se radilo sa Evropskom komisijom, sada dobijamo znači tri seta zakona – Zakon o elektronskim medijima, Zakon o javnim medijskim servisima, Zakon o javnom informisanju i medijima, znači, izmene i dopune. Ovo je sve usaglašeno sa Evropskom komisijom, OEBS-om, Savetom Evrope.

Priča da nije bilo javne rasprave je besmislena, budući da javna rasprava bila 2023. godine i da za tri člana, po tri člana po ovim zakonima praviti javnu raspravu je potpuno nebulozno, ali naravno to je bio dobar spin da bi se osujetilo da mi donesemo ove zakone na vreme kada je rečeno, budući da već dugo kasnimo i da bi se, naravno, osujetio pokušaj da otvorimo Klaster 3 u julu ove godine, iako je trebalo sve ovo da radimo još 20. januara, da vas podsetim, ali tada je bilo u ovom parlamentu svega i svačega i moglo je samo da se divlja od strane opozicije, a ne da se radi, kao što smo mi želeli.

Što se tiče zamerki koje su bile i na Odboru, da ovo nije usklađeno sa Medija fridom aktom Evropske unije, to je isto besmisleno, budući da taj Medija fridom akt stupa na snagu u avgustu ove godine u Evropskoj uniji. Tako da, ne znam zašto bismo mi sad tu trčali pred rudu, a pretpostavljam da i oni ne znaju šta je u tome.

Takođe, postoji priča i o medijskoj strategiji, koja tek treba da se izradi, naravno, biće inkluzivna sa svima, što se i očekuje, i ta strategija treba da bude od 2026. do 2030. godine.

Ono što je bitno, što smo ovde imali, i danas smo slušali, iako je proces izbora novih članova Saveta REM-a u toku i ne bi trebalo na taj način govoriti ni o kandidatima, niti ulaziti u pojedinosti. Mi smo imali prilike na Odboru za kulturu i informisanje svega da se naslušamo i da vidimo, i uglavnom su to bili obični spinovi i performansi i pokušaji diskreditacije i dehumanizacije kandidata, recimo, Bojana Bilbije, samo zato što politički ne odgovara Građanskim inicijativama, koje su inače Sveto pismo za pripadnike opozicije, i to onim retkim koji su dolazili na Odbor za kulturu i medije, da podsetim, zato što, recimo, na prošlom Odboru je bio samo jedan predstavnik opozicije, od šest članova i šest zamenika. Toliko o tome da je neko posvećen u ovom pristupu i da ne koristi ovo samo kao političku platformu.

Što se tiče REM-a, znamo i sami šta je bilo sa onim prvim konkursom, znamo da je taj konkurs sproveden od početka do kraja po svim procedurama, znamo da su kandidati koji su napustili nakon procesa došli na javno slušanje, verifikovali ceo proces, izneli nam svoje viđenje, uloge sopstvene ako budu izabrani. Šta su onda uradili? Kada je krenula atmosfera pumpanja i pokušaji privođenja atmosfere do vrhunca, koji se desio 15. marta, i na sreću nije im uspeo, e, onda su i oni odlučili da daju svoj doprinos tako što su podneli ostavke. Ali, šta se desilo? Na njihovu veliku nesreću, tadašnji premijer Miloš Vučević ih nije obavestio da će on taj dan podneti ostavku. Onda je ta stvar pala u vodu i, zamislite, glavna vest je bio Miloš Vučević, a nisu bili ti genijalni kandidati. Neki od njih su ponovo kandidati. Pa kako sad kad je proces isti i biramo ih po novom zakonu im to nije problem? Znači, sve je bilo u skladu sa pumpanjem atmosfere.

Ja se nadam da sada, pošto od te atmosfere više nema ništa, da će oni biti toliko dostojni da neće ponovo da nam oduzimaju vreme i da dolaze na javno slušanje koje ćemo danas oglasiti na Odboru za kulturu i informisanje u četiri popodne i da će biti toliko fer, kada su se ponovo prihvatili, da to i završe. Znači, proces je u toku, predlagači će u petak i ponedeljak da svedu listu na 18 kandidata, od 47, i ja se nadam da ćemo posle 6. jula biti ovde u parlamentu i da ćemo izabrati novi Savet REM-a.

Želim da poručim svima da im zaista želim da se izaberu najbolji među njima, a da onda mi na kraju u postupku ovde odlučivanja od njih 18 izaberemo devet najboljih, jer naravno Srbija to zaslužuje. Ne samo što Srbija zaslužuje, zaslužujemo i svi mi koji smo pretrpeli bukvalno maltretiranje u tom procesu i spinovanje koje traje toliko dugo, a svakom je jasno čemu je služilo.

Sad mi samo dozvolite da kažem par reči, budući da juče naš ovlašćeni, nažalost, zbog državničkih obaveza, nije mogao da bude u sali, Dušan Bajatović, i naš predsednik poslaničke grupe, tu je bio Uglješa, on je odgovorio na pokušaj Zeleno-levog fronta da sahrani SPS i da proglasi smrt naše partije, zato što u Zaječaru nismo prešli cenzus, želela bih samo da ih obavestim da budu toliko fer pa da izađu sami negde, pa nek onda nama nešto pričaju.

S druge strane, da uputim javnost, pogotovo moje drugove i drugarice socijaliste koji to nisu ispratili, zato što jeste bilo nebitno, ali sada postaje bitno. Znači, pre dve godine, 17. jula, na dan SPS-a, ova ekipica Zeleno-levog fronta, koji su tada bili još uvek držači žute patke, da vas podsetim, odlučili su da postanu partija. Onda su otišli ispred Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu, a ja to, naravno, ne bih ni znala da nisam gledala tada emisiju „Šta radite, bre“, na RTS-u, koja je pratila, između ostalog, i proslavu SPS-a, naravno, koju ćemo i ove godine slaviti, da vas podsetim, 35 godina naše partije, i pozvaćemo naše drage prijatelje i drugove iz koalicije da nam dođu da se lepo provedemo.

Elem, ja sam pratila taj prenos, kad iskače opaki Radomir Lazović i kaže: „Mi ćemo da ugasimo SPS i zato se mi danas registrujemo“. Doduše, registracija im je trajala malo duže, pa su se registrovali 23. avgusta. Ali to ne menja činjenicu da su ljudi krenuli u nastanak stranke svoje da bi preuzeli SPS.

Da vas podsetim, evo, vratite pa pogledajte, ovo govorim, ja se isključivo sada obraćam našim članovima, mojim socijalistima, da uputim takođe naše članove u tri stvari koje su se desile ovde u parlamentu od strane Zeleno-levog fronta prema SPS-u. Znači, u decembru kada su divljali ovde sa vuvuzelama i sa pištaljkama, ova lepotica profesorka Jerinićka je duvala, duvala, duvala. I šta je uradila? Dok je duvala, toliko se jadna bila uzbudila, znači, znoj, pljuvačka, šminka curi, a opaki Radomir udara takt kako da se duva. I ona kaže: „Ja ne mogu više da duvam“, pošto, naravno, došli su ovde kod mene. „Ja ne mogu više da duvam, ovi dole ne duvaju, SSP ne duva.“ A opaki Radomir kaže: „Još!“ I ona nastavlja da duva i da duva i da svoju pljuvačku prebacuje, naravno, na moju grupu. I to je bilo u redu.

Drugi put, znači, onog čuvenog marta kada su ovde palili Skupštinu, kada je delegacija Saveta Evrope bila u Parizu i, nažalost, kada smo Bilja, Kasper i ja to posmatrali preko „Jutjuba“ i nervirali se što ne možemo da budemo ovde, jer ja verujem da ja ne bih bila divna kao vi i ne poslužila se onim elementarnim sredstvima, a to se zove pravo na samoodbranu. Znači, opaki Radomir je došao iznad Dušana Bajatovića da pokuša da ga isprovocira, da dobije pesnicu spasa, ali nije uspeo, zato što je Snežana Paunović stala između njih, ne da bi zaštitila Dušana, nego da bi zaštitila, naravno, opakog Radomira, da ne dobije što bi svako normalan mu uradio.

Treća stvar koju su potom uradili, opaki Radomir je na pretprošloj sednici Odbora za medije i informisanje, kada je dobio od mene odgovor koji je dobio, pošto sve vreme spinuje i nema pojma o čemu priča, budući da čita samo što mu Građanske inicijative kažu, onda mi je šutnuo stolicu na kojoj sam sedela, iako je bilo 10 kamera tu, niko nije reagovao, niti je to slučajno bio zabeležio. Toliko o njihovom ponašanju. Znači, njihova opsesija prema SPS-u je jasna.

Molim moje drugove socijaliste i socijalistkinje da shvate ovu pretnju vrlo ozbiljno, jer opaki Radomir je u pohodu na SPS. Prema tome, molim vas, mobilišimo se svi, da nas ne bi ovi lepotani, koji su inače formirani u nemačkoj ambasadi, jer da nisu, recite mi u kom svetu jedan nesvršeni student može da bude šef poslaničke grupe trojici uglednih profesora? Ovoj duvačici, koja će biti u analima profesure.

Ta lepotica, molim vas nađite snimak dok žena ovde očajno kaže – koliko još da duvam, jel ovi ne duvaju. Znači, to je profesorka Beogradskog univerziteta koja će ući u istoriju beščašća i sramote za sve žene profesorke u našoj zemlji. I, mene je sramota od nje, zato što sam i ja nekada davno sanjala da možda budem i ja na nekom fakultetu, ali avaj, sudbina me odvela ovde.

Kada smo već kod toga, ja molim sve naše članove i druge da se stvarno uozbilje i da se zahvalim ovom jučerašnjem slavodobitnom seirenju od strane ovih naših drugara, i da vas podsetim samo uvaženi građani, kada vi gledate nas na malim ekranima sa leve strane imate prvi red koji je nekada kada je krenuo ovaj saziv, nije bilo davno, pre godinu i nešto, to je bilo puno. U međuvremenu mic po mic, doduše malo ne dolaze da rade, ali nema veze, svi ovi redovi su sada popunjeni. To su sve oni koji su se u međuvremenu posvađali i koji sada kada bi pojedinačno izašli na izbore, a naravno to ne smeju, verovatno ne bi imali ni ovu šačicu jada što smo mi osvojili u Zaječaru.

Prema tome, isto tako niste se bunili i niste recimo, govorili kada je Novica Tončev rasturao u Surdulici da smo mi sada preuzeli celu Srbiju, jer smo tamo apsolutno pobedili, recimo, to vam nije palo na pamet.

Isto tako nam se niste zahvalili što ovde predstavnik koji sedi ovde, inače gore sada sa Pavlom Grbovićem, ovaj naš Albanac u parlamentu, znači, mi smo prepustili naše mesto u Bujanovcu, 10 puta se ponavljaju i odustali smo od našeg poslanika da bismo pokazali širokogrudost, prema pristupu nacionalnim manjinama. I onda je Pavle Grbović odatle prešao sa Kamberijem da bude u savezu.

Prema tome, kada bismo sada raščivijali koliko ko od vas ovde ima, pa to bi bilo jako zanimljivo i time ćemo se svakako i baviti.

Što se tiče ovih opakih likova ih Zeleno-levog fronta ili tih bivših držača „patkica“, želim vam svu sreću, ali nemojte da mislite da ćete vi takvi nesrećnici nas da rešite. Zahvaljujem.

Hvala uvažena predsednice.

Želim svima da vam poželim dobrodošlicu u ovaj naš dom i da konstatujem da konačno imamo i predstavnike opozicije i da su vam faktički već dali legitimitet, budući da učestvuju u ovoj sednici pri izboru nove Vlade. To je jedan dobar korak i ja verujem da će budući premijer možda čak i uspeti da zadobije, uz to premijer i ono pomiritelj, što bi bilo lekovito kako danas vole svi da konstatuju.

Dozvolite mi da pre svega u stvari čestitam, tu ću biti malo lična, i dozvolite mi da u ime moje partije sada nešto kažem što je za nas ovako jako zabavno i revolucionarno, da čestitam našem predsedniku Ivici Dačiću starom, novom ministru policije što je izveo jednu tektonsku promenu i doveo u Vladu jedno novo žensko lice, pošto kod nas socijalista znate ministri dugo rade, često su u novim vladama oni stari i jako mi je drago što je to naša dojučerašnja koleginica Snežana Paunović, koja će nam zaista nedostajati i svojom sposobnošću, veštinom i radom nedostajaće nama, nedostajaće verujem i našem predsednici parlamenta, zato što je dostojno i sposobno vodila sednice kada predsednica nije bila u mogućnosti. Nedostajaće svim članicama IPU i mnogim drugim.

Ali, ja verujem da će ona sa takvim iskustvom i veštinom zaista doprineti u ovom resoru koji će preuzeti, koji je jako važan. Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave, ima veliki zadatak, kao Ministarstvo informisanja i telekomunikacija.

Kao što znate postoje neke stvari koje smo obećali da ćemo učiniti u tom našem putu kao EU - sređivanje biračkog spiska, ODIHR preporuke, međustranački dijalog. To su sve stvari kojima će se baviti, između ostalog, Snežana Paunović. Ona ima veliko iskustvo ovde u dijalogu u ovom parlamentu i verujem da ćemo svi biti ponosni na njen budući rad.

Što se tiče naših drugih ministara, Novice i Đorđa, već su svi dovoljno upoznati sa njihovim radom, tako da ne bih trošila više vreme, budući da sam potrošila skoro tri minuta na ovo.

Što se tiče budućeg premijera, ja sam dobila već jedno zaduženje od naših simpatizera, pristalica, da iskoristim priliku da vas zamolim da nam objasnite, budući da u vašem ekspozeu faktički trećina je fokus na obrazovanju i nauci, što je prirodno, budući da ste iz tih oblasti, da nam objasnite kako zamišljate da izvedete ovo što ste ovde naveli, da se promeni Zakon o ministarstvima u kojem se visoko obrazovanje izmešta iz Ministarstva prosvete i spaja sa naukom, što će kako očekujete imati duboke i dugoročne implikacije koje će doprineti svim segmentima društva. Verujem da imate već koncept kako to treba da izgleda. To je bila moja dužnost da vam prenesem kao predstavnik građanki i građana.

Ono što želim da kažem, malopre smo čuli, dovođenje Strazbura u Beograd, pa ajmo malo o tom Strazburu, budući da smo ovde nas sedmoro iz ovog parlamenta, na čelu sa šeficom te delegacije Biljanom Pantić Piljom, u Strazburu u Parlamentarnoj skupštini. Priča o studentima u Strazburu je krenula verovatno pod povikom zato što običan narod zaista smatra kao kad nema pa ideš po pravdu u Strazbur. Taj koncept je simpatičan zato što su oni sve isplanirali sa ciljem kada stignu tamo da dođu da vide da su svi na odmorima, da su vrata zatvorena, budući da te dve zgrade, što naravno naši ljudi uglavnom ne znaju ako tamo ne odu, Parlamentarna skupština Saveta Evrope i evropski parlament su dve zgrade koje su spojene jednim dugačkim hodnikom i dok se renovirala ta sala u Savetu Evrope, taj tzv. „hemi sajkl“, mi smo učestvovali u radu u Evropskom parlamentu u njihovoj sali.

Znači, obe će biti zatvorene. Sve te najave o velikim prijemima mogu da se svedu samo na jednu - da je predstavnik, jedini predstavnik opozicije koji je bio na zasedanju Parlamentarne skupštine Saveta Evropi i ušao u tzv. Savet Evrope u Strazburu bio je Pavle Grbović, koji je došao u jednom divnom društvu kod Bulaija, Rumuna, koji je glavni lobista, ja sam mu rekla da je PR tzv. države Kosov, uvredio se silno na mene kada su probali da ubace Kosovo kao specijalnog gosta na Političkom komitetu Saveta Evrope i kod Sabine Hudić, Hrvatice iz BiH, koja je udata za Albanca, i to dvoje ljudi su ne lobisti, oni su ono što se kaže esencija tog šiptarskog lobija u Savetu Evrope.

Zanimljivo društvo i dobra poruka za sve one koji su, kako rekoše, pohrlili u Strazbur i sad hoće taj Strazbur nama da dovedu ovde. Sva sreća da mi neki znamo šta se tamo dešava i da možemo da reagujemo takođe tamo na terenu, budući da su pokušali da ubace i u agendu čuvenu priču o onom legendarnom zvučnom topu koji samo kosi kolena i noge, a na uši ne biva. Ali, nema veze. I to su želeli da proguraju. Ali i ti isti članovi Saveta Evrope su shvatili kolika je to budalaština pa nisu to uvrstili na dnevni red kao takav sa naslovom, što je odavde bila naravno urgencija, ali nisu im izašli u susret.

Ja vam želim svima puno sreće. Želim vam da funkcioniše dobro kao tim. Puno je izazova pred nama. Dok smo imali ove blokade, đavo ne miruje, vredne pčele sa druge strane su radile intenzivno. Imamo uskoro pokušaj ulaska tzv. države Kosovo u Savet Evrope, tj. taj Komitet ministara na kome će se odlučivati. Gervala, Kurti, Osmani vrlo su aktivni u lobiranju i drago mi je da su naša strateška ministarstva policije, vojske i spoljnih poslova ostali u istim rukama, zato što to govori o jednom kontinuitetu u smislu ozbiljnosti i državotvornosti koju zaista sada moramo da pokažemo.

Da bi moja koleginica Dijana Radović mogla nešto da vam kaže, zahvaljujem i puno sreće.

Zahvaljujem, predsednice.

Pre svega, mi smo danas, samo socijalisti, pod jednim velikim utiskom, a to je gostovanje Branka Ružića jutros na N1 i to je obeležilo, u suštini, i ovde u Skupštini dalo jednu dodatnu nervozu, u vremenu koje je vrlo tenzično, ali ne zbog nas.

Pre nego što se osvrnem na to njegovo gostovanje, želim da kažem da dok su se ovde dešavale jezive scene, mi smo bili kao parlamentarna delegacija u Parizu, koleginica Biljana Pantić Pilja, Aleksandar Mirković, Elvira Kovač, još jedan kolega Vladimir Đorđević iz POKS-a i ja. Oni su učestvovali na Monitoring komitetu, a Bilja, Aleksandar, tj. Kasper i ja smo sedeli i posmatrali na Jutjubu šta se dešava ovde. Naravno, bili smo vrlo potreseni, navijali da uspete da održite sednicu, što ste i uspeli i čestitam vam. Ja vam se svima iskreno divim što ste uspeli da ne odreagujete na onakve napade i onakve provokacije, na koje bi svako normalan barem probao da se odbrani. Na tome vam zaista čestitam.

Što se tiče tema koje su danas na dnevnom redu, trebalo je da pričamo o sporazumima, trebalo je da pričamo o spoljnoj politici. Bili su nam ovde ministar Đurić i dvoje, troje ministara koji su paralelno s njim pokušavali da ostave utisak da su i dalje ministri spoljnih poslova ili žele to ponovo da budu. Pošto je bilo i više nego komično, ne bih to sad da komentarišem, a i trenutak je takav da ćete mi oprostiti što neću biti toliko u temi dnevnog reda.

Ono što želim da kažem jeste da je televizija N1 najobičnija trovačnica, na koju 99% socijalista nikad nije išlo, niti će ići. Druga stvar, na toj istoj televiziji naš predsednik Ivica Dačić i naš kolega Dušan Bajatović su satanizovani toliko puta, pravljene su specijalke o njima, da niko normalan to ne bi ni uradio.

U istom tom Savetu Evrope gde mi boravimo, kada god mi govorimo i kada branimo našu državu i kada branimo naš suverenitet i teritorijalni integritet, oni isključe program, a prenose samo one koji govore za njih.

Kada god imamo Odbor za kulturu i informisanje ili neki drugi odbor, ako ga prenose isključe sve ono što im se ne dopada, što ne govori u prilog njima.

Prema tome, ko god ide tamo, mogu slobodno da kažem i u svoje ime, a verujem da to misli i velika većina i mojih kolega ovde i svih naših pristalica i članova, ne da se ne slaže sa tim, nego apsolutno osuđuje.

Oni koji misle da u teškim vremenima treba da žongliraju i da se dodvoravaju drugoj strani želim da ih podsetim, pošto imamo paralele sa 5. oktobrom, ovo jeste zaista pokušaj obojene revolucije, a ja verujem u ovu državu, kao što sam uvek verovala, i verujem da do toga neće doći i da ćemo uspeti da odbranimo našu zemlju jer ovo je zaista apsolutno udar na našu zemlju, da su oni koji su izdali i prodali Sloboda Miloševića iznutra, iz državnih struktura, to radili verujući da će oni da se izvuku i da neće završiti u Hagu, a desilo im se da su svi tamo otišli bez karte za povratak. To treba da bude nauk svim judama u pokušaju, da to što misle da će ih druga strana prihvatiti, a da su do juče sedeli i delili iste te fotelje sa svima nama ovde, bili ministri toliko puta u toliko mandata, da je sramotno.

Verujem da predstavnici SPS, narodni poslanici, sve naše pristalice, svi državotvorni ljudi neće biti u subotu na ulicama i da će ostati dosledni tome i da će verovati u naše institucije i da će uraditi sve što mogu da doprinesu da to jedinstvo opstane i da im pokažemo da je država veća od svih njih.

Na kraju, priče lar pur lar o dijalogu, dijalog je nuđen četiri meseca. Vi ste predlagali ovde dijalog i da mi predložimo, kao Skupština, zakon o visokom obrazovanju. Nema ko nije pozivao na dijalog i pružao im ruku. To što država nije reagovala do sada, što smo došli do toga da se đaci u osnovnim školama dele, o studentima da ne govorim, da se napadaju studenti koji žele da uče, da se napadaju deca koja žele da idu u školu i njihovi roditelji, to je nedopustivo.

Sada, reći ću ono što naravno to druga strana nama spočitava, pogotovo ovi mediji iz komšiluka, i u ovoj situaciji gde vidimo šta se dešava u Republici Srpskoj gde bukvalno hoće da ponište i Milorada Dodika i sve te ljude, da ukinu sve što se krvavom borbom izborilo, da u ovim trenucima sada je došlo vreme da Republika Srbija, a reći ću slobodno ova naša imperija, treba da uzvrati udarac.

Živela Srbija!

Zahvaljujem predsedavajuća.

Uvaženi građani i građanske Republike Srbije, uvaženi predstavnici Vlade, poštovane kolege, ušli smo u četvrti dan rasprave o predloženom zakonu. Verujem da ste svi vi koji ste ovo pratili nedvosmisleno došli do zaključka da će ova tema još dugo biti aktuelna.

Želim da se zahvalim pre svega kolegi Albijaniću koji je prekjuče ovde imao jako zanimljivo izlaganje. To obraćanje ćemo verujem svi pamtiti. Nakon višesatnog elaboriranja, tiketiranja nas ovde kao plaćenike Rio Tinta, kao jahača Apokalipse, kao nekih pojava iz pakla, uvaženi kolega je ustao i rekao jedinu istinu, a to je da ovde nema nevinih. I da, nema ih.

Svi smo na ovaj ili onaj način, u nekom periodu svoje vlasti, bili u zagrljaju kompanije „Rio Tinto“. Neko ih je prvo zvao, pa im je dao dozvolu, pa pravio zakon, pa potpisivao memorandume. Kada bismo samo pročitali sva imena poslanika koji su sedeli u ovim klupama u protekle dve decenije, trebalo bi nam puno vremena. Ali, to samo govori o jednoj stvari, a to je da je multinacionalna kompanija „Rio Tinto“ bila i jeste postojanija od svih vlada i svih poslaničkih mandata od kada je stigla kod nas, i to je jedna činjenica.

Kompanija „Rio Tinto“ je perjanica svetskog kapitala, koja teži da globalno posluje, i nije jedina, koja je posle agresije NATO na našu zemlju, 1999. godine i tzv. demokratskih promena 2000. godine, umarširala sa ciljem da tu i ostane dok ima interes. Zašto smo se skoro svi smejali kada je kolega Alibijanić rekao da bi trebalo da doživimo katarzu i smirimo strasti, jer je to opet bio jedan trenutak istine gde se videlo da smo svi u jednoj nelagodi, da ne kažem muci? S jedne strane se brani nešto u potenciji, a to je iskopavanje rude jadarita, dok sa druge strane čujemo rezolutno „ne“, koje je vođeno jakim emocijama, ali ne od strane političara ovde, već od ljudi koji su se uplašili od zagađenja životne sredine. Strah je legitiman i opravdan, pogotovo kada ulazite u nepoznato. Još uvek ovaj projekat nije dobio svoj epilog, a to su tri studije koje treba da se završe za manje od dve godine. Tek tada može da se očekuje javna rasprava stručnjaka, kojih ima mnogo, i neki od njih su ovde i citirani. Većina tih ljudi tek treba da se oglasi, kada budu pročitali te studije.

Da li ih je ova rasprava deprimirala ili ohrabrila? Mislim da im svakako nije prijala. Slušati narodne poslanike kako čitaju pojedine citate sa fatalističkim prizvukom, sigurno nije bilo lako. Šta na kraju ovaj predlog znači, ako nemamo sve parametre na stolu? Na šta se uopšte referiše i kakav mu je cilj? Poenta je da većina opozicije pokaže kako je jedinstvena i brižna, taman onoliko da zabašuri svoju ulogu u učestvovanju u donošenju zakona, koji su ovu kompaniju fiksirali kao jedinu koja može da rudari jadarit u našoj zemlji.

Da se posetimo kako je krenulo sa Predlogom zakona. Prvo je trebalo dati Predlog zakona u kome će decidno pisati da treba trajno zabraniti rudarenje jadarita, to su pričali na konferencijama ovde po Skupštini. Onda je nastala panika, travnjaci stranih ambasada su utabani i brže-bolje to trajno u Predlogu zakona obrisali i predloženo da se zabrani isključivo ovoj vlasti da pokrene ovaj projekat na kome se radi više od 20 godina, jer kada je bio u povoju 2006, 2011. godine, sećamo se da je to bila najveća razvojna šansa Srbije, da je to naš kriptonit, da ćemo biti Supermeni. Na RTS-u je išao prilog gde su sa oduševljenjem komentarisali da nam stiže zlatno doba.

Sada smo došli do toga da ne da nismo Supermeni, već smo mutirane Nindža kornjače koje bauljaju po kanalizaciji. Šta se desilo tako katastrofalno da dođe do takve smene paradigme? Ništa, osim što je neko u međuvremenu izgubio vlast i sada su ti ključevi napretka u drugim rukama. Šta bi se desilo kada bi se uspelo da na ovoj temi vlast izgubi, a opozicija dobije? Litijum bi postao eliksir života, ne samo što bi se pravile baterije, automobili, telefoni, laptopovi i ostali proizvodi, već bi pospešivali rast kose i regeneraciju prostate, razumete.

Predlog zakona je napisan, ne sa ciljem da nešto popravi ili promeni, već da od uplašenih građana napravi svoje birače, praveći se da nešto radi. Svima je jasno da u pisanju ovog istog zakona nije učestvovao nijedan profesor sa Rudarsko-geološkog fakulteta. Rasprava i argumenti koje smo slušali i probali da čujemo uspeli su da dovedu u pitanje opstanak svih rudnika i posao rudara. Poslednji put kada su rudari i rudnici politički zloupotrebljeni desilo se u osvit 5. oktobra 2000. godine. Podsetiću vas da su DOS-ovi prvaci 4. oktobra 2000. godine podigli kolubarske rudare i to je možda bio ključni momenat u nasilnom preuzimanju vlasti.

Bez kolubarskih rudnika nema struje za Srbiju, tj. uglja za obrenovačku termoelektranu. Uspeli ste da predložite zakon o projektu koji još nije ni krenuo, a onda smo ovde čuli da su sada svi rudnici, a time i rudari, na udaru, jer posle agresije NATO-a, koja je tada imala 19 članica i formiranja DOS-a, koji je isto tako imao 19 stranaka, nije bilo nijedne partije sa ekološkim predznakom u imenu. Tada nije bilo poželjno zvanično propagirati ekološke standarde, jer je trebalo zataškati bombardovanje naše zemlje osiromašenim uranijumom. Tada je ekologija u praksi bila lov na organske srpske glave i prodaja istih Haškom tribunalu. U tom trenutku to je bila glavna privredna grana.

Sve što smo slušali ovih dana, kao i ovu antirudarsku histeriju, mnogo je gore po Srbiju nego samo otvaranje bilo kog rudnika, zato što dovodi do atmosfere gde će rudari, ili kopači, kako su im nedostojno prekrstili profesiju, biti na stubu srama i kao takvi postati meta za svakog ko misli da više ništa ne sme da se, kako oni to vole da kažu, kopa.

Ako zaista postoji i promil brige u ovim nastupima, onda treba da se politika utiša i sačeka reč te struke, koja od svih nas zajedno ovde mora da oseti podršku da se zaista odvaži i kaže šta će biti sa ovim projektom. Tek tada ima smisla ovde govoriti. Zahvaljujem.

Ovako, kada govorite o tome da nismo bili u vlasti za vreme Karađorđevića, Obrenovića, da vas podsetim tad je bila neka kraljevina, tada su komunisti i socijalisti bili pod tamnicama. I, da kada su izveli revoluciju i sklonili monarhiju, da od tada jesu vlasti, nažalost nismo onako apsolutni kao što smo nekad bili, a 1998. godine kad je bio Mirko Marjanović, nažalost, kamo lepe sreće, da smo tada zaista mogli da rudarimo jadarit, a ne da branimo zemlju. Tada u socijalizmu to bi bilo državni projekat o državnoj svojini, a ne ovako.

Što se tiče vas, kada pričate o nama, ja vama ovako, sa ovog mesta želim da čestitam, kao jednoj ženi, zbog ove naše divne rodne ravnopravnosti ovde što ste vi postali to novo lice opozicije, ovog novog dos-a koga ste formirali i drago mi je da su vas prepoznali kao osobu koja može da zastupa interes opozicije i da naravno u ovoj, kako ste govorili, svetom domu nama obrazloži ovaj predlog koji, evo već u četvrtom danu rasprave vidimo u kom smeru ide, budući da su vas toliko ispoštovali vaše kolege iz opozicije da nisu došli da vam daju ni kvorum, nego smo vam dali mi.

Da se nisu uopšte obraćali na taj vaš predlog zakona nego su vas čak i u javnosti prozivali po televizijama, nismo vas mi prozivali za predlog zakona, nego oni koji su to sa vama potpisali.

To je tragedija vaša, ali vi ste u suštini samo smokvin list, jer ovi svi drugi jesu učestvovali u svemu tome, a vas su izabrali jer ste novo lice i to je legitimno, ali nemojte nas ovde praviti budala, niko nije pao sa kruške. Hvala.

Zahvaljujem, predsednice.

Uvaženi građani i građanke, evo dočekali smo i taj dan da izaberemo novu Vladu. Socijalistička partija Srbije je ponudila očigledno najbolje što ima, Slavicu Đukić Dejanović za ministarku prosvete i Ivicu Dačića, predsednika naše stranke, za ministra unutrašnjih poslova i našu dvojicu potpredsednika, oni su bez portfelja. Videćemo čime će se baviti Tončev i Milićević. Pretpostavljam da će nastaviti što su radili i u prošlom sazivu.

(Aleksandar Jovanović: Ko hoće da radi, ima posla.)

Da, pretpostavljam.

U svakom slučaju, iako ih nema puno, to su zaista strateški važna ministarstva za svaku državu, pa i našu.

Pošto se nema puno vremena ja bih iz vašeg ekspozea, uvaženi gospodine Vučeviću, navela ono što ste govorili vezano za kulturu sećanja i istakla to kao jednu bitnu stvar, pogotovo sa aspekta slušali smo ovde i o Savetu Evrope i o rezoluciji, Srebrenici koju pokušavaju da nam nametnu.

Budući da sam članica parlamentarne delegacije Saveta Evrope, kao i moje uvažene koleginice Bilja Pantić Pilja i Elvira Kovač i da smo u zadnje dve godine imali intenzivan rad tamo, kao i neke druge kolege, mada ne možemo svi da se pohvalimo istim činjenjem, tj. ne činjenjem.

Veliki izazovi su pred nama i budući ministar spoljnih poslova koji je juče imao sjajno izlaganje na Savetu bezbednosti će zajedno sa vama uploviti odmah u nemirne vode i nadam se da će vaša posada biti dostojna tih zadataka.

Ono što se juče pominjalo, ja bih zaista na to da skrenem pažnju zato što je u nekoliko navrata nama spočitavana priča i ideja oko jugoslovenstva i ako jeste mi smo ponosni na ono što je emancipatorsko nasleđe te priče i i te kako smo rodonačelnici posle te ideje srpskog pitanja koje je dovedeno u našu politiku na Gazimestanu 1989. godine govorom Slobodana Miloševića, srpsko pitanje je vraćeno u zenit.

Ono što je njegov legat i što ne može niko da ospori, slagao se ili ne slagao se, to je Rezolucija 1244 i to je Republika Srpska. Na to smo jako ponosni, a koliko ja znam i dan-danas se oslanjamo i borimo da to sačuvamo.

Moram da kažem da smo mi propustili da kada govorimo o ovoj kulturi sećanja vi ste pominjali ofanzivu kulturne diplomatije, moram da podsetim na našu poslanicu iz pretprošlog saziva, Smilju Tišmu, preživelu logorašicu Jasenovačkog logora. Mi smo propustili istorijsku šansu tada na 80 godina osnivanja Jasenovca da usvojimo rezoluciju o Jasenovcu ovde. To je bilo 23. decembra 2021. godine.

Nadam se da će naša ofanziva i za Savet Evrope i za UN poći tako što ćemo početi konačno da usvajamo naše rezolucije i da se borimo za našu istinu, jer za to se niko neće boriti sem nas. To je ono što ja mislim da treba da se desi kao jedan preokret u smislu odnosa sa susedima. Vodimo računa o reciprocitetu, kako oni prema nama, tako i mi prema njima, uz duboko uvažavanje svih građana i građanki koji nisu srpske nacionalnosti. Mi to pokazujemo i kroz ovu Vladu i kroz predstavnike tih ministarstava.

Kada govorite o jugoslovenstvu, imajte u vidu da je jugoslovenstvo kao ideja postojala prvo kao oslobađanje od Austrougarske monarhije. Onda smo imali Kraljevinu Jugoslaviju, gde su neki naši istaknuti pravnici sa Pravnog fakulteta, Mihajlo Konstantinović, Đorđe Tasić i drugi, pokušavali da daju Hrvatima i više nego što im treba, pravili im banovine, a knez Pavle kada je otišao u Zagreb, vikali su ga za kralja.

Onda smo tek imali SFRJ. Šta su pozitivne tekovine toga? To je antifašistička borba. To je borba protiv kolonijalizma po kojem smo poznati u svetu Nesvrstanih. Onda, šta ćemo sad? Da dođemo u šizofrenu situaciju? Znači, Bili bi da iskopa Tita, a onda ćemo posle toga da zovemo Nesvrstane tako što će njegov unuk da piše pisma i da pomaže da se lobira protiv rezolucije o Srebrenici. Znači, ne smemo se baviti tom šizofrenijom. Moramo usvojiti pozitivne tekovine svih slobodarskih delova naše bore i svih mogućih oblika i zastava.

Drugo, kada govorimo o kulturi sećanja, imajmo u vidu da kada govorimo o žrtvama koje ste pominjali i na Petrovačkoj cesti, „Oluji“ i tokom NATO stradanja, oni su polagali zakletvu za JNA. Koje godine smo mi postali Republika Srbija i uopšte kada smo tek došli do tog nivoa? Znači, moramo napraviti balans.

U tom smislu bi smo trebali možda da se ugledamo na Rusku Federaciju koja je spojila i srp i čekić i petokraku i krst. To je ono što ih je vratilo da postanu velika zemlja ponovo. Oni sa istim ponosom slušaju i rusku himnu, a slušaju i himnu Crvene armije „Sveti rat“. Zahvaljujem.

Uvažene kolege i članovi Vlade, uvaženi građani, poslednjih par meseci smo svedoci velikog pritiska tzv. nezavisnih medija i onih koji ih podržavaju, da ne kažemo finansiraju, na javnost, tj. pokušaj istih da Zakon o javnom informisanju i medijima postane najvažnija tema, da ne kažemo biti ili ne biti svake građanke i građanina ove zemlje.

Nakon majskih tragedija, održana je sednica na zahtev opozicije za smenu članova REM-a. Tu se videlo da su se ti zahtevi slučajno baš podudarili sa zahtevima Rezolucije Evropskog parlamenta u kojoj se tražilo da se ograniče sadržaji tzv. ruskog malignog uticaja, tj. kritika na račun „Hepi“ televizije, kao i „Pinka“.

Takozvani građanski protesti koji su krenuli pod sloganom „Srbija protiv nasilja“, koji su u međuvremenu postali par ekselans politički skupovi prozapadne opozicije, sada već u osvit novih izbora za temu i dalje imaju smenu članova REM-a.

Ovim predlogom zakona Skupština se razvlašćuje i kako je to kolega Bakarec danas rekao, a i na Odboru za kulturu i medije, uradili smo to sa pravosuđem, a sada i sa medijima, tj. članove REM, a podsetiću da je Skupština predlagala jednog člana, sada to svoje ovlašćenje prebacuje na Zaštitnika građana, Poverenika za ravnopravnost i Poverenika za zaštitu informacija od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, dalje koji su navedeni, bili su i u prošlim.

Znači, tog velikog balasta iliti jednog člana Saveta REM-a koji se ovde birao više nema. Zanimljivo je da se i ovaj put aktivirao ne Evropski parlament, već Savet Evrope. Naime, pre par nedelja imali smo posetu izvestioca za monitoring za Srbiju i Savet Evrope koji je dva dana boravio u Beogradu i Novom Sadu i svoj preliminarni izveštaj izložio na sastanku za monitoring. To se dešavalo za vreme zasedanja Parlamentarne skupštine Saveta Evrope u Strazburu od 9. do 14. oktobra, znači, pre 10 dana, gde smo bili mi poslanici, članovi naše delegacije u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope. To ne bi bilo ništa neobično da taj isti izvestilac nije na sastanku pred 50 ljudi dao svoj nacrt izveštaja poslaniku takozvane prozapadne opozicije da dopiše, tj. apostrofira gde treba naglasiti i pojačati pritisak na naše institucije i gle čuda, baš u delu vezanom za REM i RTS.

Ovo je sada zanimljivo za ostatak opozicije, budući da je i tamo jasno ko je lider ove opozicije, tako da ne bude zabune među vama drugim liderima i građanima da može biti samo jedan, a zove se Đilas.

Što se tiče glavnih zamerki, odnose se na državno vlasništvo u medijima, za nas iz SPS nema dileme i uvek ćemo biti pre za državno vlasništvo nego za privatno vlasništvo, kako u medijima, tako i u drugim oblastima naših života. Zahvaljujem.

Zahvaljujem predsedniče.

Uvažene kolege, poštovani građani, današnja sednica zahteva za smenu članova REM-a i ukidanje televizije „Pink“ i „Hepi“ nažalost nije samo borba protiv nasilja u našem javnom prostoru, to je samo najtransparentniji vid pritiska na sve one koji učestvuju, što na tim televizijama, što poruka onima kojih uređuju da zauzmu promenu kursa ili ih biti neće.

Kada je to zaista i počelo? Da li sa ovom strašnom tragedijom u OŠ „Vladislav Ribnikar“ i u Mladenovcu i u okolini Smedereva? Nije, ali jeste najglasnije. To naravno ne znači da su devetoro članova REM-a od kojih dva člana bira Narodna skupština, neki anđeli, naprotiv, mnoge kritike stoje, pa i sada nakon tragedije, ne čujemo recimo, a neki odavde su apelovali da se prekine sa pominjanjem ovih ubica u medijima i na naslovnim stranicama. Svi do sada shvatili da je nažalost takvim umovima slava, pa makar bila i najcrnja, nešto što samo može da motiviše neke druge, zasad pritajene psihopate da učine isti ili slični zločin.

Tragedija koja se dogodila više je nego strašna. Dete koje ubije svoje drugarice i drugove i u tome ne oseća ni trunku kajanja, već traži odgovor koliko je popularan dovodi do velikog očaja svakog člana ovog društva i da za ovakav strašan zločin mora da se prinese žrtva, mora da se doživi katarza, a patnja i bol usmerena krivca. Pošto vinovnik ovog zla ne može krivično da odgovara, javnost je u strahu da adekvatna kazna ne može biti sprovedena koliko god druge institucije učestvuju u smislu držanja ovog deteta pod ključem i zato se traga dalje i zato se upire prstom.

Da li će nečija smena da promeni nešto? Da li je ostavka ministra Ružića iz naših redova nešto promenila? Nije. Ostali su mnogi problemi. Život ide dalje. Sada je pitanje kako će deca završiti školsku godinu, kako će upisivati škole, fakultete? To sve neko mora da organizuje i vodi. Na moralnoj i simboličkoj ravni ostavka je značila i bila je vest od jednog dana.

Moram da napomenem, iako to sada nije popularno, da sve ovo što je danas na dnevnom redu, imamo prilike da pročitamo kako izveštaj Evropske komisije, doduše uvijenije, tako i u najnovijoj Rezoluciji Evropskog parlamenta, koja je zvanično usvojena početkom maja, pisana mnogo ranije i sa prihvaćenim amandmanima u stvari puštena u etar 23. aprila. Koga zanima može naći na sajtu Evropskog parlamenta. Pa, šta su nam to Bilček i Viola fon Kramon poručili vezano za temu medija i REM-a u Srbiji, kojom novom metodom nadziranja i kažnjavanja ovom prilikom delaju?

U delu koji se odnosi na slobodu i ljudska prava u 13 tačaka bave se našim medijima, uređivanjem istih, dodelom frekvencija, famoznom petom operatoru, usklađivanjem sa evropskim standardom, u izveštavanju, pohvalama „Kriku“ i „Danas-u“, osudi zbog neukidanja neemitovanja programa za „Sputnjik“ i „Raša tudej“, duboko i zabrinutosti zbog tzv. lažnih vesti koje nam Rusi šire zajedno sa Kinezima, a tu su i Mađarska zajedno sa Srbijom koja pomaže Rusiji i Kini u ostvarivanju njihovih geopolitičkih ciljeva. Pazite, ovo je bio citat iz tačke 43. Znači, mi i Mađari zajedno možemo da pomognemo Rusiji i Kini da ostvare geopolitički cilj. Da vam pravo kažem ja bih zaista bila ponosna da mi to možemo.

Dalje, sada već zadiremo u temu. Podvlači se značaj poboljšanja u funkcionisanju i nezavisnosti REM-a koji je dodelio četiri nacionalne frekvencije kanalima sa istorijom, kršenja novinarskih standarda, uključujući upotrebu govora mržnje i obmanjivanje javnosti i to gde tačno? Pa, posebno nastavlja Bilček i Viola na „Hepi“ TV, koja iako upozorena od REM-a, i dalje širi dezinformacije i pruža podršku narativu iz Kremlja o ruskom ratu u Ukrajini i zato traži da se ponovo razmotri dodela frekvencija i dozvola nacionalnim televizijama i poziva da se peta frekvencija da onima koji su u skladu sa međunarodnim standardima u medijskim slobodama. To je tačka 48.

Na udaru je i RTS, ali mnogo manje, jer jasno je, pogotovo sada kada bi recimo, Rusija pobedila NATO pakt, što je vrlo verovatno, na RTS ćemo verovatno imati reprizu „Evrosonga“. Sada šalu na stranu, mene zanima kako to ovi promoteri Bilčeka i Viole ne citiraju nama ovu rezoluciju Evropskog parlamenta? Da li zbog toga što bi samo jednim pogledom na datum kada su usvojeni amandmani bilo jasno da su sve ovo već imali spremno i da im je trebao samo povod, a ova jeziva tragedija, to nažalost za ove zahteve jeste.

Dalje, da li stvarno bilo koji građanin u svom domu, svojoj deci kaže – e, nemoj to da gledaš osudio je REM ili ugasi televiziju i kaže to ne možeš da gledaš, idi igraj se, čitaj knjigu, prošetaj kera, spremi svoju sobu. Većina građana Srbije ne zna da u ovom regulatornom telu za medije sede citiram ugledni stručnjaci iz Univerziteta akreditovani u Republici Srbiji zajedničkim dogovorom, pa onda Udruženje izdavača, elektronskih medija čiji članovi imaju najmanje 30 dozvola za pružanje audio i audio vizuelnih medijskih usluga i Udruženja novinara u Republici Srbiji koji svako ponaosob ima najmanje 500 članova. Ljudi, to su armije ljudi. Onda Udruženje filmskih, scenskih, dramskih umetnika, Udruženje kompozitora u Republici Srbiji, pa, udruženje čiji su ciljevi ostvarivanje slobode izražavanja i zaštita dece, pa, onda nacionalni saveti nacionalnih manjina zajedničkim dogovorom i crkve i verske zajednice zajedničkim dogovorom. Odbor za kulturu ove Narodne skupštine bira znači jednog člana i nadležni odbor Skupštine AP Vojvodine.

Zato drage kolege, ovo nije ništa originalno i nemojte više izmišljati. Skinite plašt zabrinutih građana, lepo priznajte šta radite, pa hrabro međusobom odlučiti ko vam je lider, pošto ga očigledno nemate, jer ne biste išli kod čika Krisa, kako mu tepate, a to vam je građani, američki ambasador, koji sada više pozira sa našim opozicionim političarima, tužiteljkama i drugima nego što će ikad Bocan Harčenko i Čen Bo moći iako je 85% naroda u ovoj našoj zemlji protiv uvođenja sankcija Rusiji.

Ovih dana često kažu, nekada je bilo bolje, nekada se znao red, kada smo mi išli u školu bilo je drugačije, ali niko ni ovde, ni na tom Odboru za kulturu neće da izgovori da je to tako bilo u socijalizmu, da kaže nešto o društvenom i državnom uređenju i na kraju da kaže nešto o kapitalizmu koji je ovde dočekan 2000. godine kao najsrećniji dan svakog Srbina i sestre Srpkinje.

Ono što građanima ove naše zemlje nije napomenuto jeste da uz sve te pare i slobode dobijaju silni užas u paketu, destrukcija svega ljudskog, divljanje niskih strasti, kompetencije i konkurencije, čovek potrošač, čovek roba i nezasiti kupac. Princip slobodnog protoka kapitala opravdavao je sve što smo uništili, a da je valjalo, po nečijem diktatu naravno. Sprdali smo se sa samoupravljanjem, a sada kukamo kada stignu rate za kredite. Nekada su se stanovi dobijali od države, a sada je događaj kada država stranim bankama da naredbu da se ne divlja sa povećanjem iznosa kredita. Pravo da budeš rob do kraja života i da budeš srećan jer si otplatio kredit i tako svoje dete nisi ostavio u ropstvu.

Osnovno obrazovanje u socijalizmu postalo je obavezno. Škole su bile otvorene za svako dete. Postojao je jedan zavod za udžbenike i stranci te udžbenike nisu pisali niti su pravili program za našu decu. Elitnih škola kao ni privatnih nije bilo. Nije bilo ni privatnih gimnazija, a daleko bilo privatnih fakulteta. Na kraju, kupljenih diploma kao takvih nije ni moglo biti. Da li su se nekom poklanjale ocene i na blanko u indeks upisivale? Jesu, ali to nije mogao da bude sistem korupcije ili indeks afera kakvu smo imali u novije doba.

Nakon ove tragedija koja se desila u osnovnoj školi, naš ministar prosvete, Branko Ružić je rekao da su krive zapadne vrednosti. Čovek je zbog te izjave prošao toplog zeca. Pa, evo da vas pitam, šta je pogrešno rekao? Da nisu to istočnjačke vrednosti, da nisu zen budizam i meditacija doveli do ovog masakra ili obučeni pucač od 13 godina? Većina vas su hrišćani ovde i vernici, u Svetom pismu, Vavilon, sodoma i gomora, jesu i bili su personifikacija zapada, trulog i razvratnog Rima. Samo kod nas se od 2000. godine mogli da čujete priču o poštenom kapitalizmu, o kapitalizmu sa ljudskim likom, o tome da gutate žabe da bi vam bilo bolje, kao i priče o poštenim kurvama koje bi još poštenije bile samo da plaćaju PDV. Sa takvim idiotizmima i u ljudskom i u političkom smislu, retko ko može da se pohvali.

Šta sada imamo svih ovih dana u Skupštini? Najgoru zloupotrebu ove tragedije, kao i monopol nad empatijom, kao da smo mi svi ovde bezosećajni, grozni ludaci koji neće da uvide da treba da se borimo protiv nasilja, to jest koji neće da se sklone, bez izbora i puste njih da preuzmu vlast, jer mi smo svi ništa, a oni su moralne gromade.

Pa, ljudi moji, u ovoj sali ima više preletača nego u jatu ptica selica koje svake godine migriraju u toplije krajeve i zato je priča o REM-u i o rijaliti programima klasičan smokvin list za ono što su politički zahtevi, a to je davanje nacionalne frekvencije strancima i ukidanje „Hepi“ televizije zbog izveštavanje o vojnim uspesima Ruske Federacije u sukobu sa NATO alijansom, tj. kolektivnim zapadom.

Vidite, nekada je u Beogradu postojao ogromni park za decu, tematski park, gde su sva Beogradska deca iz svih osnovnih škola išla sa svojim učiteljima da se druže i igraju. Ja sam bila u tom parku i moji i drugi roditelji nisu morali ništa da plaćaju. Taj divni park se zvao „Pionirski grad“.

Od 2006. na tom mestu gradska vlast napravila je prvu rijaliti pozornicu i otela taj prostor svoj deci koja danas idu u osnovne škole u Beogradu i ta simbolika je jeziva i onda vi koji ste bili tu i tu odluku sproveli pričate o rijaliti programima. Ko normalan može da kaže da je to u redu?

Ali, šta će vam ijedan park koji ne donosi pare, u koji stalno treba nešto da se ulaže, kada imate super investiciju koja donosi milione na privatne račune i to baš jednog od vođa opozicije, čije ime, doduše, u ovom sazivu sada ne spominjemo, ali u prošlom sazivu smo pričali o njemu do besvesti.

Kada smo kod „Pinka“, ne znam šta je tu sporno, takođe? „Pink“ je uvek bio uz vlast i biće uz vlast koja god ona bila. I tu je bilo suvlasnika sa ove i one strane političkog spektra. Priča o „Pinku“ ne postoji u rezoluciji Evropskog parlamenta i ovde služi samo da ne bude previše očigledno da je glavna meta tzv. ruska propaganda ili zadnja medijska brana ne uvođenja sankcija Rusiji.

Kada smo kod teme naša deca, kojima smo se u suštini malo bavili ovde, moram da istaknem još jednom da kao roditelj i majka troje maloletne dece, deca ne gledaju televiziju. Oni su na internetu, tj. na društvenim mrežama, „Jutjubu“, „TikToku“, „Snepčetu“. To je paralelni svet u kojem oni žive, u kome se druže i kada nisu u školi, tu nastavljaju druženje. Nasilje koje vrše jedni na drugima uglavnom tu počinje.

Ja nisam čula zahtev da se ukinu društvene mreže ili bar suspenduju na neko vreme. Pretpostavljam da to ima veze sa onom zapadnom demokratijom koju ne smemo da uvredimo.

A kako žive svakodnevno ta naša deca? Da li kod nas postoje deca prvog, drugog i trećeg reda? Pa, evo da vam otkrijem tajnu. Ako niste znali, postoje. Evo vam jedan primer i, gle čuda, opet je parkić u pitanju.

Naime, skoro pa u srcu Beograda, na donjem Dorćolu pre 20 godina postojala je jedna zelena površina koja po Gradskom urbanističkom planu predviđena bila za park. Onda se pojavio neki fini investitor koji je napravio ogromnu zgradu, tzv. pametnu zgradu, koja je pod krov stavila sposobne i pametne ljude koji su za kvadrat davali i po 5.000 evra. Znači, mnogo pametna zgrada - sa dvadesetčetvoročasovnim obezbeđenjem, garažom, divnim parkom za decu tih ljudi.

Taj park je nastao tako što je taj genije, investitor ukrao pola te zelene površine, digao veliki zid, ogradio to parče zemlje, stavio visoku žičanu ogradu, a onda posadio i gustu živu ogradu koja se naslanja na tu žicu sve sa ciljem da ta deca iz te zgrade budu bezbedna i sigurna od nekih dorćolskih manijaka koji bi tu dečicu snimali i pratili.

U međuvremenu, ovaj ostatak te zelene površine kopni u korovu i dežurni je pisoar i kakaonica svim kucama i macama iz kraja. Ljudi su se žalili, protestvovali i išli u Gradsku kuću, ali i dalje, a to traje od 2004. godine, stvar nije rešena i ova naša obična deca nemaju parkić, a manijaci koji vire iza ograde i gledaju decu u lepom parkiću, nisu manijaci već ta naša deca koja čeznutljivo i zbunjeno gledaju. Njima je zabranjeno da uđu, osim ako ih dete iz tog parkića, tj. ona koja žive u toj zgradi ne pozovu da se igra sa njima.

E, sada, zamislite da ste roditelj, da svaki dan prolazite tu sa svojim detetom i da vas to dete pita – ej, mama ili ej tata, šta ja ne mogu da se igram u tom parkiću? E, vidite, kada od malena živite nepravdu, onda vam postane normalno da kada porastete ćutke prolazite i pored veće nepravde.

I, sada, pošto poredak kao takav još uvek ne možemo očigledno da promenimo, hajde da barem napravimo privid jednakosti za našu decu i krenemo da ispravljamo za početak ove male tzv. male stvari, jer one su paradigma za sve veće koje nužno moramo da menjamo, ako uopšte kao društvo želimo da se promenimo i da opstanemo na ovim prostorima.

Zahvaljujem.

Uvažena predsedavajuća, predstavnici ministarstava, poštovane kolege, dragi građani, danas su pred nama i tri važna ugovora, odnosno zakona o potvrđivanju Ugovora između Republike Srbije i Ujedinjenih Arapskih Emirata. Sva tri ugovora su od izuzetnog značaja za dalje jačanje pravne saradnje između dve zemlje. Inače, odnosi Srbije i Ujedinjenih Arapskih Emirata su dobro razvijeni, imamo dosta međusobnih kontakata, kao i razvijen politički dijalog, dok je bilateralna ekonomska saradnja u usponu.

U tom kontekstu, ne mogu a da ne pomenem Ekspo 2020, koji je bio organizovan u Dubaiju. Srbija je tada nastupila pod sloganom – Srbija stvara ideje, inspirisani prošlošću oblikujemo budućnost. To da naše privredne ideje i inovacije imaju perspektivu i na inostranim tržištima, upravo je pokazao Ekspo 2020, gde je Srbija imala svoj privredni paviljon. Srbija je ugostila više od 1.200.000 posetilaca, ostvareno je više od 10.000 poslovnih kontakata, a predstavljene su brojne inovacije zbog kojih je Srbija postala tema svetskih medija. Takođe, potpisano je i više od 40 predugovora i ugovora. Ekspo 2020 je bio jedan od najvećih događaja, koji je posetilo više od 23 miliona posetilaca iz celog sveta.

Danas je Srbija zvanični kandidat za organizaciju Međunarodne svetske izložbe 2027. godine, sa temom – Igraj za čovečanstvo, sport i muzika za sve. Ukoliko Srbija bude domaćin Ekspo 2027, ekonomski efekat iznosiće 1,1 milijardu evra, dok će uticaj na turizam i druge privredne grane biti nemerljiv.

Kada govorimo o Predlogu zakona o potvrđivanju Memoranduma o razumevanju između Ministarstva spoljnih poslova Republike Srbije i Ministarstva spoljnih poslova i spoljne trgovine Mađarske o zapošljavanju članova porodica diplomatskog, konzularnog i tehničkog osoblja, jasno je da je to nužnost ka što boljim i produbljenijim odnosima. Memorandum je zaključen putem razmene verbalnih nota u martu 2022. godine. Cilj je da se očuva porodični život diplomatsko-konzularnih predstavnika, uz zadovoljenje profesionalnih i ekonomskih preduslova za funkcionisanje tih porodica.

Odnosi između naše države i Mađarske su veoma razvijeni. Prvi potpredsednik Vlade i ministar spoljnih poslova Republike Srbije, Ivica Dačić, na početku svog mandata, 7. novembra, sastao se sa ministrom inostranih poslova i spoljne trgovine Mađarske Peterom Sijartom na marginama ministarskog sastanka Centralnoevropske inicijative u Sofiji. Tom prilikom istaknut je značaj jačanja regionalne saradnje dve zemlje kroz inicijative kao što je Centralnoevropska inicijativa i podvučeno da je ekonomska saradnja dobar put ka ukupnom napretku regiona.

Mi pridajemo veliki odnos i značaj odnosu Republike Srbije i Mađarske. Taj odnos karakterišu dobri bilateralni odnosi, ali i sveukupna i svestrana saradnja u svim oblastima, posebno u oblasti ekonomije, čemu smo mi posebno posvećeni. Mađarska je trenutno treći spoljnotrgovinski partner Srbije i osmi po veličini strani investitor sa obimom ulaganja od 950 miliona evra.

Da su odnosi sa Mađarskom na najvišem političkom nivou svedoči i činjenica da je predsednica Mađarske 9. septembra 2022. godine boravila u zvaničnoj poseti Republici Srbiji.

Kada govorimo o saradnji u oblasti saobraćaja i infrastrukture, najznačajniji zajednički projekat jeste Projekat rekonstrukcije i modernizacije pruge Beograd-Budimpešta, u sklopu železničkog Koridora 10.

U oblasti energetike važno je podsetiti da su ministar finansija Srbije, Siniša Mali i ministar spoljnih poslova i trgovine Mađarske, Peter Sijarto, potpisali 10. juna u Beogradu Memorandum o nastavku saradnje u oblasti energetike. Takođe, potpisan je i Ugovor između „Srbijagasa“ i mađarske kompanije „MVM ENERGY“, na osnovu čega će Srbija moći da uskladišti gas u Mađarskoj tokom zime, a Ugovor o skladištenju logističkim uslugama su potpisali generalni direktor „Srbijagasa“ Dušan Bajatović i predstavnici mađarske kompanije.

Mađarska i Srbija jačaju energetske veze kako bi obezbedile stabilno snabdevanje energijom i energetsku bezbednost u vreme sveopšte energetske krize. Mađarska preko Srbije i gasovoda „Južni tok“ dobija dnevno 10 miliona kubika gasa, što je veoma značajno.

Kada je reč o našoj južnoj pokrajini KiM, Mađarska je nažalost, kao i mnoge druge države tada, priznala jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova 19. marta 2008. godine. Razvijajući saradnju došli smo do toga da je 2021. godine u Beogradu ministar spoljnih poslova Mađarske Peter Sijarto izjavio da Mađarska neće podržati zahteve Prištine za prijem u međunarodne organizacije sve dok traje dijalog Beograda i Prištine, kako ne bi omogućili Prištini da to koristi kao argument za pritisak na Beograd.

Svi smo svesni koliko je to važno, s obzirom da je na delu najeklatantnije kršenje ljudskih prava Srba od strane Aljbina Kurtija i njegovih mentora. Apsolutna histerija i pretnja od strane Nemačke pre svega da barikade moraju biti sklonjene do katoličkog Božića jedna je od poslednjih.

Hapšenje naših ljudi na osnovu lažnih optužbi i optužnica poprima oblik pandemije. Ideja Albanaca jeste da iskoriste trenutak i prikažu Srbiju kao malu Rusiju i, recimo, baš u Savetu Evrope.

Poređenje sa Ukrajinom potpuno izvrćući činjenice, uz logističku podršku Nemačke i Albanije, mi poslanici Narodne skupštine Republike Srbije koji smo i članovi Parlamentarne skupštine Saveta Evrope videli smo i doživeli u Strazburu u oktobru ove godine. Obraćanje Edija Rame u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope i najgore uvrede na račun našeg naroda nije bilo lako slušati. Najbezočnije optužbe i laži bile su zaslađene jeftinom lirikom, sa ciljem da se poslanici Saveta Evrope dovedu do katarze, jer oni treba da se suoče sa grehom koji su počinili, a to je po Ramiju usvajanje Izveštaja Dika Martija o trgovini ljudskim organima koji je 2011. godine u januaru usvojen u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope.

Hašim Tači je po Rami novi Jozef K. iz Kafkinog Procesa, a sam Rama je sebe u poredio sa Svetim Antonijem koji je pričao sa ribicama onda kada su ljudi izgubili veru. Na kraju izlaganja je izašao iz uloge žrtve, pa im je u diskusiji objasnio da je on kršan i muževan Albanac, visok preko 195 santimetara, kandidujući se valjda tako za alfa mužijaka balkanskog čopora, vidno revoltiran što njegovu govoranciju nisu doživeli kao Besedu na gori.

U Savetu Evrope, kao i u drugim međunarodnim organizacijama, najvidljivije je koliko je teška naša pozicija i koliko su nam prijatelji važni. Od kada je Rusija izbačena iz Saveta Evrope malo je zemalja koje nam otvoreno pružaju podršku. Među njima je Mađarska. Rušenje Izveštaja Dika Martija o trgovini ljudskim organima od strane Albanaca bazirano je na tome što je šef Ruske delegacije u Savetu Evrope 2008. godine, Konstantin Kosačov, upoznao članove Parlamentarne skupštine Saveta Evrope sa zlodelima UČK podelivši tekst i tako pokrenuo rad na Izveštaju. Rama je sa svojim timom eksperata procenio da, kao što su Rusi izbačeni iz Saveta Evrope na valu antiruske histerije, izbaciće i on taj Izveštaj Dika Martija, jer zaboga pokrenuo ga je Rus.

Pustiće na slobodu Hašima Tačija i primiće takozvanu državu Kosovo u Savet Evrope. Sreća je da su svoje kapacitete u tom trenutku precenili, a takođe još veća sreća što ni bog otac ne bi uspeo da nadigra međunarodnu birokratiju i njihova pravila i procedure. Na sve to, na listi prijavljenih govornika bila je jedna žena koja je ustala…

(Predsednik: Samo da vas zamolim da dovršite rečenicu, misao završite polako.)

Evo, završavam. Na sve to, na listi prijavljenih govornika bila je jedna žena koja je ustala u odbranu našeg prava i pravde uopšte. Ona se zove Elvira Kovač i sa nama je. Na ovaj način, u ime svih nas iz SPS, izražavam duboku zahvalnost i veliko hvala našim prijateljima i sugrađanima Mađarima. Hvala.

Poštovani ministre sa saradnicom, uvažena predsedavajuća, pitanje budućnosti naše države i stanje i razvoja našeg društva leži u obrazovanju u tzv. obrazovnoj politici ili politikama kojima težimo.

Naravno, mnogo je lakše postaviti ovo pitanje nego dati odgovor. U našoj savremenoj istoriji prošli smo kroz nekoliko reformi obrazovanja o kroz nemali broj napisanih strategija. Ne tako davno, starije kolege ovde to svakako pamte, imali smo čuvenu reformu iz sedamdesetih godina, koju je kreirao Stipe Šuvar koja je za cilj imala ukidanje dotadašnjeg gimnazijskog obrazovanja i uvođenje usmerenog stručnog srednjoškolskog obrazovanja. Tadašnje društveno uređenje zasnivalo se samoupravljanju, ideji da su rad i radni čovek nosioci razvoja društva. Godine 1968. škola je definisana kao samoupravna radna organizacija od posebnog upravnog značaj.

Zahvaljujući privrednoj reformi, uvodi se princip dohotka prema rezultatima rada, što omogućuje veću ulogu preduzeća i time započinje liberalizaciju društva, u prevodu tržišta. Idejna osnova ovog koncepta zasnivala se na socijalizmu, koji u svom temelju ima ideju jednakost svih ljudi, što je u prenesenom značenju obrazovanje za sve. Setimo se da je od 1945. godine pravo i obaveza osnovnog obrazovanja, koju i danas baštinimo, tada izvojevana. Masovno opismenjavanje dovelo je do razvoja društva.

Danas u našem obrazovnom sistemu imamo dualno obrazovanje, koje je proizvod ekonomskih zahteva, traženja obučene radne snage koje diktira tržište rada. Tada je važio socijalizam kao idejno teorijska osnova. Danas imamo kapitalizam koji je čuvenom revolucijom iz 2000. godine, na veliku sreću i radost naših sugrađana, i ne zaboravimo i studenata, trijumfalno ušao u Srbiju. Mnogi teoretičari savremeni oblik surovog kapitalizma nazivaju nadzornim kapitalizmom, koji bez digitalizacije i digitalnih tehnologija ne bi mogao da funkcioniše.

Današnja kritika se svodi na priču o depolitizaciji škole, što je suštinski besmislen zahtev, budući da se država uvek vodi određenom politikom, da ne kažemo da je prosvetiteljstvo nastalo preuzimanjem monopola nad znanjem od crkve, prenoseći ga na državu. Nešto poput monopola nad silom. Monopol nad silom i monopol nad znanjem su glavna obeležja modernih država.

U korak sa svetom, uskoro ćemo imati i državnu maturu, uveden je i JOB, jedinstveni obrazovni broj, što svakom učeniku omogućava lakšu kompetativnost na međunarodnom nivou, gde u okviru tzv. globalnog sela multinacionalnim korporacijama omogućava ostvarivanje koncepta globalnog upravljanja svetom. Taj savremeni diktat nema milosti prema nacionalnom konceptu škole.

Zato je Zakon o intoniranju himne na početku školske godine svima povratio neki osećaj posebnosti i ponosa vezano kako za našu školu, tako i za sam osećaj državnosti. Ali, isto tako, 17 izdavača udžbenika za škole, hiperprodukcija, što vukovaca, što doktora nauka, uvođenje platnih razreda, veliki jaz u kvalitetu nastave i krajnje obrazovanost između privatnih i državnih fakulteta, svakako ne doprinose simfoniji lepog zvuka, koju čak ni ova naša himna ne može da nadjača.

Danas biramo članove Upravnog odbora Nacionalnog tela za akreditaciju, obezbeđenje kvaliteta u visokom obrazovanju, kao i članove Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje. Kao što smo čuli, prošle godine su ovde usvojene izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju, što je omogućilo da Nacionalno akreditaciono telo u potpunosti ispuni evropske standarde i smernice za osiguranje kvaliteta u visokom obrazovanju.

Da bi se povratio status punopravne članice u okviru Evropske asocijacije za obezbeđenje kvaliteta u visokom obrazovanju ENKVA, šta se traži sada ovim zakonom? Traži se veća nezavisnost u izboru ovih članova. Kako se dolazi do toga? Veća nezavisnost ogleda se u tome što članove Upravnog odbora Nacionalnog tela za akreditaciju i obezbeđenje kvaliteta u visokom obrazovanju u odnosu na članove Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje biraju sada narodni poslanici.

Sada, da vam pravo kažem, možemo da se pitamo da li postoje možda dve evropske unije, ili, još poetičnije, jedna Evropska unija za dan, a druga za noć? Jer, sada ispada da smo garant nezavisnosti za ova tela, a juče smo imali referendum za nezavisnost sudija i tužilaca gde smo kao ključnu stvar imali da skinemo oznaku stigme da mi u stvari blokiramo nezavisnost pravosuđa. Oni su sada dobili nezavisnost i na referendumu je potvrdili. Paradoks je što je na tome insistirala Venecijanska komisija, tj. EU, a sudije i tužioci nas ubedili koliko u stvari zbog onog osnovnog u presudama, u ime naroda, oni nisu bili nezavisni.

Pošto je ovaj paradoks, verujte mi, nerešiv, mogu samo da poručim da oni koji sada žale što neće moći da češljaju javno i često, ne tako nežno, biografije ovih novih nedodirljivih nosilaca pravosudnih funkcija, sada će tu svoju oštricu moći da demonstriraju nad biografijama članova ovih tela. Samo mogu da dodam - zašto uvek po prosvetarima? Zato, pošto im je sada prvi put da ih ovako biramo, a mi na kraju mandata, ja im unapred, umesto blagoslova, želim srećan rad. Mi ćemo svakako danas glasati za ove članove.

Osvrnula bih se još na ovaj kredit između Banke za razvoj Saveta Evrope i Republike Srbije za projektni zajam za Centar za obuku za dualno obrazovanje. Čuli smo od ministra kakav je ovo kapitalni projekat. Ovde se radi o ulaganju u projektne aktivnosti koje obuhvataju rekonstrukciju objekata za obuku u Vršcu i Beogradu u vazduhoplovnom obrazovanju u civilstvu. Naravno, po svim tim parametrima koje ste naveli, što dovodi do jedne vazduhoplovne bajke. Prosto, pošto smo ustanovili da EU ima i noćnu i dnevnu varijantu, mene zanima sledeće.

Ako je Pilotska akademija u Vršcu sada u sistemu dualnog obrazovanja, ako Kontrola letenja Srbije i Crne Gore više nije vlasnik akademije, već je ovaj Centar za obuku pilota prešao u vlasništvo Srednje stručne škole, Vazduhoplovne škole i Vazduhoplovne akademije, kako će se tu vršiti što akreditacija, što način upravljanja, budući da to nije jeftino i da se planira da dolaze strani studenti? Do sada, koliko sam shvatila, ta škola koštala je više od 40.000 evra godišnje.

Pošto ste istakli da iako postoji duga tradicija školovanja pilota, kontrolola leta i inženjera u našoj zemlji, nikada do sada nisu bili u sistemu državnog obrazovanja. Kredit od 20 miliona evra i toliko još ulaže država Srbija, znači, za sada 40 miliona evra, računajući i deset i po miliona evra za zemljište koje je kupljeno gde to sve treba da se organizuje.

Vaša pomoćnica koja vodi Sektor o dualnom obrazovanju, dr Gabrijela Grujić, gostujući povodom ovog projekta, izjavila je da posedujemo standarde EASE, da do 2024. godine studente iz celog sveta možemo ovde da obrazujemo. Goran Cvijović je rekao da će ovaj centar biti u punom kapacitetu 1. januara 2024. godine. S tim da je onaj simulator letenja sertifikovan od strane EASE i da se nada da će 1. marta 2022. godine imati sertifikovan centar za obuku pilota u Srbiji i da bi to dovelo do toga da se za godinu i po dana obrazuju piloti sa tim dozvolama.

Znači, mi tek treba da se izborimo sa sertifikacijom tog centra. Šta je EASA? To je Agencija EU za bezbednost avio saobraćaja. Kada odete na sajt EASA, vidite da ova agencija ima 35 zemalja članica, odnosno više od zemalja u sastavu EU. Mi, na našu žalost, nismo tu. Mi imamo status PANEP-a, Pan-European Partners. U prevodu – mi smo u zajednici država koje sarađuju na implementaciji standarda Agencije EU za bezbednost avio saobraćaja. Ovaj status ima i takozvano Kosovo. Znači, deo je zajednice država.

Moja nedoumica je ko ovde dobija sertifikat, budući da je sve ugovore sa EASA potpisala Mirjana Čizmarov, direktorka Direktorata civilnog vazduhoplovstva Republike Srbije. Ako oni potpisuju, kako je Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja tu u ugovoru i kako promenljiv i krajnje nesiguran stav EU o činjenici kada ćemo postati punopravna članica znači i za ovu priču? Da ne bi bilo da smo džabe sve okrečili i instalirali, a onda nam EU isporuči neki zahtev koji je za nas neprihvatljiv i tako sertifikat ostane zaista u vazduhu.

Dakle, koje je naše obezbeđenje za dobijanje sertifikata za Centar za obuku pilota? Zahvaljujem.

Poštovana predsedavajuća, poštovani ministre, danas je na dnevnom redu Predlog zakona o privremenom registru državljana Republike Srbije od 16 do 29 godina, kojima se uplaćuje novčana pomoć za ublažavanje posledica pandemije bolesti Kovid 19 izazvane virusom SARS-KOV2.

Na samom početku svog izlaganja, želim da ukažem na veoma zabrinjavajuću činjenicu i našu dugogodišnju realnost, a to je da je Srbija jedna od zemalja sa najstarijom populacijom u Evropi i sa jednom od najviših stopa emigracije mladih.

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, u Republici Srbiji u periodu januar-novembar 2021. godine broj novorođenih iznosio je 56.648, a broj umrlih 123.492, što je čak za skoro 26.000 više u odnosu na celu 2020. godinu.

Ovom trendu depopulacije posebno je doprinela i pandemija sa kojom se već dve godine suočavamo, a koja je pored svojih zdravstvenih rizika uticala i na povećanje rizika od različitih oblika nasilja u porodici i među mladima, pa smo u poslednje vreme, nažalost, često mogli da čujemo o vršnjačkom nasilju, bilo je različitih oblika zlostavljanja u porodici i nasilja koja su okončana najgorim mogućim ishodom.

Svemu ovome treba stati na put i uspostaviti adekvatne mehanizme borbe. Na nama narodnim poslanicima je da usvajanjem dobrih zakonskih rešenja pružimo osnovu za dalje korake. Jasno je da ova Vlada i svi mi u ovoj sali radimo sve kako bi našim građanima omogućili što bolje uslove za život, kvalitetan životni standard, a našu ekonomiju i privredu da održimo i učinimo jakom i stabilnom.

U skladu sa tim bilo je više pozitivnih mera pomoći privredi i građanima od izbijanja pandemije, do ove mere o kojoj danas govorimo. Ne bi bilo loše da podsetimo naše građane na prvi paket mera pomoći privredi i građanima koji je usvojen u vreme vanrednog stanja u vrednosti od 5,1 milijarde vera, što je bilo 11% BDP Srbije. Pored brojnih mera podrške privedi, deo ovog paketa odnosio se na direktnu pomoć svakom punoletnom građaninu Srbije u iznosu od 100 evra.

Drugi paket mera usvojen takođe 2020. godine nadovezuje se na prethodni i imao je za cilj da sačuva radna mesta. Vredan je 66 milijardi dinara i podrazumeva isplatu 60% minimalne zarade u avgustu i septembru, kao i oslobađanje od poreza i doprinosa na zarade za jedan mesec. Ovim paketima za pomoć privredi i građanima ukupno je izdvojeno 5,8 milijardi evra, što čini 12,5% BDP.

Treći paket ekonomskih mera pomoći građanima i privredi vredan 249 milijardi dinara usvojen je u februaru 2021. godine. Odnosi se na direktnu pomoć najugroženijim i onim sektorima koji su najviše pogođeni usled pandemije, preduzetnicima, mikro, malim, srednjim ali i velikim preduzećima, podršku ugostiteljskom sektoru, hotelima, turističkim agencijama, sektoru prevoznika putnika i drumskog saobraćaja, kao i jednokratnu novčanu pomoć građanima i produženje garantne šeme u svrhu održavanja likvidnosti privatnog sektora.

Krajem decembra 2021. godine usvojili smo izmene i dopune Zakona o finansijskoj podršci porodici s decom. Od 1. januara 2022. godine, roditelji će za svako prvorođeno dete od države dobijati po 300 hiljada dinara, a sve porodice koje dobiju drugo ili treće dete primiće od države jednokratnu pomoć od 100 hiljada dinara.

Ovo je svakako jedan od prioriteta državne politike, s obzirom na lošu demografsku sliku. S obzirom na to da je u Srbiji prošle godine u privih 10 mesecu umrlo 25% više ljudi u odnosu na isti period prethodne godine, nadamo se da će ove mere bar donekle uticati na porast nataliteta i osnažiti porodicu.

Zajednički zadatak države i lokalnih samouprava jeste da se mere ovakve politike usklade sa specifičnostima lokalne sredine i da se u lokalnoj zajednici stvore takvi uslovi da mladi požele da ostanu u svojim mestima.

Mladi su prepoznati kao jedna od najugroženijih kategorija u našem društvu, posebno u pogledu prvog zaposlenja nakon školovanja i pozicije na tržištu rada. Prema Zakonu o mladima, mladi u Srbiji predstavljaju kategoriju lica od navršenih 15 do navršeni 30 godina. Omladina je prepoznata u velikom broju međunarodnih dokumenata, zakona, brojnim strategijama iz različitih oblasti i resora.

Na osnovu podataka Republičkog zavoda za statistiku iz 2019. godine, ova kategorija činila je šestinu ukupnog broja stanovnika. I ako većina živi u gradovima, nije mali broj onih koji žive u ruralnim sredinama i prigradskim naseljima, oko 39%, što govori u prilog tezi koju sam prethodno iznela, a odnosi se na to da mladima treba da se omogući da ostanu, da žive, rade i stvaraju svoje porodice u sredinama iz kojih dolaze.

Na nama je odgovornost da radimo na obezbeđivanju elementarnih ulova za život svakog mladog čoveka i stvaranju jednakih šansi da svako od njih razvija svoj talenat i gradi sopstveni uspeh.

U skladu sa tim poslanička grupa SPS glasaće za usvajanje ovog predloga zakona.

Na kraju ovog obraćanja, htela bih da iskoristim priliku da čestitam svim građanima Republike Srpske tridesetogodišnjicu njihove državnosti, da im poželim sreću i zdravlje u Novoj godini, kao i snage da istraju pod pritiscima koji se sve jače osećaju.

Velika je stvar i snažna je poruka što su premijerka Republike Srbije, Ana Brnabić, i predsednik Narodne skupštine Republike Srbije, Ivica Dačić, zajedno sa pojedinim ministrima iz Vlade Republike Srbije, prisustvovali ovom jubileju i tako i na simboličan način pokazali da stoje zajedno na braniku svih naših sunarodnika, bez obzira za koje strane oni bili.

Nažalost, mi smo svedoci uvođenja sankcija 1992. godine. Tada su članovi ekonomskog saveta Vlade Srbije, na čelu sa akademikom Ivanom Maksimovićem, razmatrali uvođenje sankcija i razmatrali mere koje treba preduzeti. Ono što je važno i što se iz stenografskih beleški vidi jeste da su očekivali da sankcije traju tri meseca ili najviše šest. Znamo da su te prve sankcije trajale nešto više od tri godine.

Posle ovoliko godina iskustva, važno je naglasiti da ovakve mere nikada nisu niti su samo uperene protiv pojedinaca. Zato je važno na svakom mestu iskazati jedinstvo i odlučno biti i u dobru i u zlu, jer samo jedinstveni možemo prebroditi izazove koji se sada i jasnije nadziru.

Puna podrška zajedništvu. Živela Republika Srbija! Živela Republika Srpska!

Zahvaljujem, uvaženi predsedavajući.

Uvažena ministarka sa saradnicima, uvažene kolege poslanici i poslanice, uvaženi građani, danas su na dnevnom redu zaista dva bitna zakona. Ja ću se fokusirati na Zakon o Zaštitniku građana, a moja uvažena koleginica, posle mene, Dubravka Kralj će govoriti o Povereniku.

Do sada smo čuli šta je sve ovde novo i napredno u ovom zakonu i apsolutno se slažem sa tim i mislim da bi zakon bio čista desetka, ali me muči ovaj član 7, a taj član 7. ako postoji, onda nam je član 1. vrlo upitan.

Šta je u stvari i ko je Zaštitnik građana? U članu 1: „Ovim zakonom uređuju se položaj, nadležnost i postupak pred Zaštitnikom građana, kao nezavisnim državnim organom, koji, pod jedan, štiti prava građana, pod dva, kontroliše rad organa državne uprave i organa nadležnog za pravnu zaštitu imovinskih prava i interesa Republike Srbije“.

Sada ću se fokusirati na ova prva tri. Znači, štiti prava građana. Ako štiti prava građana, tu smo na terenu prava, ali nije dovoljno da bude samo pravnik, već i osposobljen za tumačenje i primenu prava, a to je već položeni pravosudni ispit. Pravosudni ispit nije samo vezan za sudije, tužioce, advokate, javne beležnike i javne izvršitelje, već i za obavljanje starešinskih dužnosti u organima uprave. Na primer, načelnik uprave za upravne poslove u MUP-u, a pod tom upravom je izdavanje pasoša, ličnih karti, dozvola za oružje, prijem u državljanstvo za celu Republiku Srbiju.

Pod dva, kontrola rada organa državne uprave. Šta su tj. ko su ti organi državne uprave? To su sva ministarstva, sve posebne organizacije. To znači krvotok Vlade Republike Srbije. Rad organa državne uprave je uređen Ustavom, Zakonom o Vladi, Zakonom o državnoj upravi, Zakonom o ministarstvima. Rad svih tih organa je uređen Zakonom o opštem upravnom postupku, znači sistemskom zakonu. Znači, opet smo na pravnom terenu.

Kako se kontroliše rad organa državne uprave? Kontroliše se po dva aspekta - da li organ države uprave na zahtev građana preduzima rad i donosi odluke iz svoje nadležnosti blagovremeno, u propisnim rokovima, i da li uopšte preduzima radnje i donosi odluke ili ćuti, takozvano ćutanje uprave.

Pod dva, da li su te radnje ili odluke pravilne, da li su radnje i odluke pravilne odlučuje i ne može da se meša Zaštitnik građana, o tome odlučuju drugostepeni organi, ali da li preduzima radnje i donosi odluke u zakonom propisanim rokovima, po pritužbama građana, zaštitnik građana odlučuje.

Pod tri, kontroliše organe nadležne za pravnu zaštitu imovinskih prava države Srbije. To je državno pravobranilaštvo. Ko radi u državnom pravobranilaštvu? Pravnik sa položenim pravosudnim ispitom. Znači, kontrolu tih organa ne može da vrši neko ko najmanje nije pravnik. Do sada, u ovom postojećem zakonu, imamo pravnika sa deset godina iskustva i ideja bi bila da ako napravimo da to bude pravnik sa definisano položenim pravosudnim ispitom. Dobro, da kažemo da je to višak, znači, ideja.

Kao i u običnom životu, ne može da vas kontroliše neko ko zna manje od vas. Šta bismo sada tu mogli da smislimo? Ne samo da treba i nužno da je Ombudsman pravnik, već treba da dostignemo i taj nivo da ima položen pravosudni ispit, jer ako to nije, neće moći da sprovodi odredbe člana 1. Što pravnici vole da kažu, to je regres, ništavnost onog člana 1, ako se fokusiramo na taj član 7, koji vi želite da donesemo, ili kontradikcija injerto, što kažu filozofi, ili netačan pravni silogizam, svejedno, a onda u članu 1. dolazimo do stava da Zaštitnik građana se stara o zaštiti i unapređenju ljudskih i manjinskih prava i sloboda.

Vi ste u svom obraćanju i predstavljanju ovog zakona se pozvali na Venecijanske principe i ovde ste ih u nekim delovima i uvrstili, s tim što sam se ja vrlo fokusirala na traženju obrazloženja u ovih 100 stranica ovog zakona i obrazloženja istog. Moram da vam kažem da sam bila začuđena da ovoliko teksta, a da za taj član 7. imamo samo obrazloženje iz tačke 8. Venecijanskih principa.

Ja sad citiram ovo što ste vi napisali u obrazloženju: "Kriterijumi za imenovanje Ombudsmana su dovoljno široki da podstaknu uključivanje većeg broja odgovarajućih kandidata. Osnovni kriterijumi su visoki moralni karakter, integritet i odgovarajuća profesionalna stručnost i iskustvo, uključujući i stručnost i iskustvo u oblasti ljudskih prava".

Ja ovde ispred sebe imam Venecijanske principe i u toj tački osam, što ste naveli, je sve u redu, ali ste zaboravili jedan deo rečenice. Znači, niste citirali kako treba zato što ovde na kraju kaže "including in the field of human rights and fundamental freedoms". Znači, ovde niste napisali da se ovo odnosi na osnovne slobode, takođe.

Zašto je to važno? To je važno zato što EU inače ima propisane četiri osnovne slobode, tako ih nazivaju. Znači, "freedom of speech, worship, from want, from fear". Znači, sloboda govora, sloboda veroispovesti, sloboda od siromaštva, sloboda od straha.

Kada govorimo o tim slobodama? Gde smo opet? Opet smo na terenu prava. Znači, ako nema prava da zaštiti te slobode, o čemu mi pričamo?

Prema tome, ovde možemo da zaključimo da pošto nije definisano da bude pravnik, može da bude i pejzažni arhitekta, ako je empatičan i ako je u praksi pokazao da poštuje ljudska prava.

Takođe, moram da se pozovem i na lični primer. Pre nego što sam postala poslanik i dobila ovu veliku čast, radila sam u Ministarstvu spoljnih poslova u Sektoru za multilateralu, a u Odseku za ljudska prava i humanitarna pitanja. Tamo rade pravnici prevashodno, zatim ljudi sa Fakulteta političkih nauka i mi filozofi. Mi filozofi i Fakultet političkih nauka možemo da debatujemo, ali ključnu reč o svemu tome donosi pravnik.

S obzirom da znate kakve međunarodne aktivnosti mi imamo i koliko je važan ovaj segment u smislu međunarodnog predstavljanja naše zemlje. Zaista apelujem i treba zaista svi zajedno da razmislimo, pogotovo ako pogledamo na neki način i uporedno pravo u smislu šta rade naši susedi, pošto volimo da gledamo šta oni rade, kao što oni vole da gledaju šta mi radimo. Zašto ne bismo sada tu dali sebi za pravo, budući da se pozivamo u obrazloženju samo na Venecijanske principe?

Takođe ste se u svom izlaganju pozvali na Venecijanske principe u smislu dužine mandata. Tamo piše u tački 10, ovde ste pogrešili, pa ste u izlaganju to ispravili, da ne bude ispod sedam godina, a ovde smo odredili sad osam, i to može da bude u smislu nezavisnosti autonomnosti, da nema uticaja drugih organa, kao i odnos prema zamenicima.

Zašto? Ako mi više ne biramo u Skupštini zamenike Ombudsmana, a dovedemo Ombudsmana koji nije pravnik, nema položen pravosudni ispit, nije nikakav profesor prava, nego je iz neke druge struke, kakvi će mu onda biti zamenici? Znači, to je stvarno jedno ozbiljno pitanje, budući da se ta autonomnost i nezavisnost koja se ovde pominje i u principima, u tački 22, u 11. i 10, gde se govori o nezavisnosti i, naravno, uticaja na budžet, što ste vi apsolutno ispoštovali, što se tiče nezavisnosti Ombudsmana u tom materijalnom kontekstu.

Zato je vrlo važno, recimo, u Hrvatskoj, nešto je to gospođica pravnica, ta pučka pravobraniteljica, i položen pravosudni. Ona je završila uporedno pravo i na Oksfordu. U Strazburu, takođe. U Bosni i Hercegovini tri ombudsmana imamo koji su svi profesori prava sa položenim pravosudnim ispitom. Znači, u Albaniji imamo profesoru ustavnog prava. U Rumuniji imamo advokaticu koja je takođe i profesorka, a bila je i sudija i članica svih tih komiteta o kojima pričamo. Znači, apel odavde, mi smo podneli te amandmane, ali da se zaista razmisli o svemu tome.

Takođe, vi ste koristili u obrazloženjima, pozivali ste se izvesnu profesorku, ja sam uzela taj priručnik, izveštaj, šta god da je. Izdavač je "Jukom", a za izdavača Katarina Golubović. Nju često ovde citirate. Ovo je inače pet godina analize rada Zaštitnika građana Republike Srbije u periodu od 2015. do 2019. godine. U njenom timu su prof. dr Vesna Petrović, dr Katarina Golubović, znači ta gospođa, Milan Filipović, Vladica Ilić, Teodora Tomić, Tara Petrović, uz podršku tima UN za ljudska prava u Srbiji, s tim što je ovde napomenuto - mišljenje i stavovi izneti u ovom dokumentu predstavljaju stavove autora i ne odražavaju nužno stavove i politiku tima UN za ljudska prava u Srbiji.

Zašto sam ovo pročitala? Ko pročita 140 strana ovog izveštaja videće da se tu i te kako politički tretira ova institucija, gde se o sadašnjem Ombudsmanu govori da je nekvalifikovan i da je 10 godina studirao, gde se pominju političke afere, a ne slučajevi koji su mogli da budu proceduralni, gde se pominju i neki diplomatski delovi koji uopšte nisu za javnost vezano za Dževdeta Ajaza i njegovo izručenje, budući da znam ceo slučaj zato to i govorim, i to su stvari koje nisu za javnost.

To sve postoji u ovde u ovom izveštaju. Postoji o Sava Mali, pominje se naravno omiljeni sudija Majić, on se citira, kao i cela ekipa, znači, da kažemo, profesora druge Srbije.

Mene samo zanima zašto smo koristili taj izveštaj ili ako je korišćen i on zašto nismo koristili i naše profesore uporednog prava ili profesore sa Fakulteta političkih nauka koji se time bave i mislim da smo ovde napravili jedno usko grlo i reklamu za njih bez preke potrebe?

Ono što zaista smatram da pored predsednika naše države, koji sjajno obavlja svoju međunarodnu saradnju i ima fenomenalne uspehe, to ne može niko da mu ospori, Zaštitnik građana, koji postoji inače u 140 zemalja, je vrlo važan PR za našu zemlju, s obzirom da idemo ka Evropskoj uniji, da su tamo vrlo važna ljudska prava i odnos prema istima, moramo dati jednog od najboljih pravnika na takvu funkciju, s obzirom da ćemo po instrukcijama venecijanskih principa najverovatnije usvojiti i to da mandat traje ili joj traje osam godina. Zato je vrlo važno da se vratimo na taj početak, znači član 7. da se u tu uvrsti obavezno da mora da bude pravnik. Ja bih najviše volela, znam da je to previše, i da ima položen pravosudni ispit, najmanje, da ne kažem da je neki čuveni profesor uporednog prava koji bi nas predstavljao u inostranstvu, budući da oni imaju jako razvijenu međunarodnu saradnju. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Poštovani gospodine Odaloviću, poštovani gospodine Krkobabiću, uvaženi ministri sa saradnicima, Zakon o zaštiti Hilandara je svojevrsno zaokruživanje jedne celine uz Zakon o muzejsko-bibliotečkoj delatnosti i Zakon o zaštiti ćirilice i uz podizanje Spomenika Stefanu Nemanji i Stefanu Lazareviću učestvujemo u renesansi srpskog srednjovekovlja i slavljenju srpske državnosti.

Ova godina će u kulturnom smislu biti jedna od onih koja će se pamtiti, puna jake simbolike i jakih emocije koje kada se probude traže i velika zadovoljenja.

Pripovest o Hilandaru je priča o našim duhovnim korenima, ali i o našim uzorima, o onome što nas, hteli mi to da priznamo ili, čini onakvima kakvi jesmo.

U svetogorskim aktima 1016. godine prvi put pomenut manastir ovog imena i najverovatnije ga je osnova grčki monah Georgije Hilandaris, što u prevodu znači – lađarev, što je svojstveno manastirima na Svetoj Gori da nose imena po zanimanju svojih osnivača.

Život Hilandara kao srpskog manastira počinje dolaskom Rastka Nemanjića na Svetu Goru, najmlađeg od trojice sinova Stefana Nemanje, velikog župana. Rođen oko 1174. godine Rastko je 1191. godine sa dozvolom roditelja da ide u lov zapravo sa ruskom monahom pobegao na Svetu Goru. Postoji mnogo predanja i puno legendi o tom njegovom dolasku i zamonašenju. Duhovnim preobraženjem Rastka u Savu počinje i duhovno svetosavska istorija Srba.

Veliki župan Stefan Nemanja zamonašen u Studenici 1197. godine kreće ka Svetoj Gori sa najbližim sledbenicima iz redova srpskog plemstva koji će biti prvo hilandarsko bratstvo.

Najvažniji dokument u istoriji Hilandara je Carska zlatopečatna povelja Aleksija III Anđela, vizantijskog cara iz 1198. godine, kojom se Hilandar daruje Srbima na poklon večno.

Najveći uzlet posle smrti Svetog Save 1236. godine dao je, uz sve vladare iz dinastije Nemanjića, Radislava, Uroša I, Dragutina, Milutina i kralj Stefan Dušan, osvajajući vizantijske teritorije osvojio je i Svetu goru, 1345. godine i te iste godine izradio Zlatopečatnu povelju kojom je garantovana autonomija Svete gore.

Period pod Turcima za Hilandar i Svetu goru počeo je 1430. godine, kada je određen jednogodišnji harač. Do 17. veka taj harač se uvećao 25 puta.

U teškom periodu veliki doprinos dali su razni ktitori, od Mare Branković preko Ivana Groznog. Ta istorija preživljavanja je omaž diplomatskoj veštini hilandarskog bratstva.

Najkritičniji period u očuvanju Hilandara verovatno jeste skoro pa preuzimanje od strane Bugara, pokušaj preotimanja Hilandara u 18. i 19. veku, sporova Zografa i Hilandara, Sanstefanski ugovor i Berlinski kongres obeležili su taj period.

U tom odsutnom momentu, 1896. godine, Aleksandar Obrenović je krenuo na otvaranje modernih olimpijskih igara u Atini. Ovo je zaista zanimljiva istorijska paralela, budući da su te olimpijske igre sinonim za dominaciju imperijalizma i uništenje čoveka kao duhovnog i slobodarskog bića. Paradoks je da je taj trenutak spasio pravoslavlje. Treba reći da su Antičke olimpijske igre bile uzor za ove moderne, a one su bile u slavu grčkih bogova, tj. paganska svečanost "par ekselans". Znamo kako je paganizam prošao od strane hrišćanstva - u lidu cara Teodosija, koji je 380. godine hrišćanstvo proglasio jedinom zvaničnom religijom u Rimskom carstvu i zabranio kako olimpijske igre i druge paganske svečanosti, tako i spalio i uništio hramove i biblioteke.

Aleksandar Obrenović je tada otkupio, tj. vratio dugove Hilandara i spasio kako monahe tako i ceo kompleks Hilandara. U znak zahvalnosti, monasi su Aleksandru poklonili Miroslavljevo jevanđelje i Jevanđelje po Vukanu.

Šta se dalje dešavalo u 20. veku više je poznato javnosti. Poenta je da su manje-više od svog osnivanja Hilandar i njegovo bratstvo bili skoro pa u neraskidivoj vezi sa maticom Srbijom i njenim vladarima, tj. rukovodstvom.

Ono što je važno a što smo već čuli jeste činjenica da ćemo usvajanjem ovog zakona obezbediti kontinuiranu brigu o Hilandaru i monasima koji tamo žive. To naravno ne isključuje i mnoge pojedince koji odlaze i daruju manastir, kojih je iz godine u godinu sve više.

Izuzimajući godinu koju je obeležila pandemija korona virusa, u proseku, zadnje tri godine, po podacima našeg konzulata u Solunu, između 10 i 11 hiljada naših građana godišnje boravi u Hilandaru.

Na kraju, pravo pitanje je šta nama danas znači Hilandar i šta ovaj zakon treba da vaspostavi? Pre svega, jednu kulturu sećanja, koja će između ostalog afirmisati vizantološke studije i izučavanje naše državnosti, umetnosti, kulture, kao što mnogi istraživači idu u Vatikan kao sedište zapadne civilizacije, otvoriti vrata bogate manastirske riznice Hilandara za što veći broj naučnika i istraživača.

Takođe, Svetosavskom kultu dati snagu filosofije koja će omogućiti prelaz sa Svetosavlja kao religioznog učenja na Svetosavlje koje u sebi sadrži životvorni princip zasnovan na slobodarskoj samosvesti srpskog naroda.

Sveta gora je mesto koje postoji. Nije utopija. Velelepni izuzetak posvećen majci prirodi i majci božijoj, gde se živi u slozi i jednakosti, u sabornosti, dostojanstveno i u različitosti, u ćutanju i tihovanju, u samodovoljnosti, ali i u ljubavi i molitvi za ceo svet.

U pripovesti o osnivanju Hilandara kao temelj stoji najlepša oda roditeljskoj ljubavi. Naime, sedamnaestogodišnji dečak Rastko poveo je ne samo svog oca, Velikog župana Stefana Nemanju, već i ceo srpski rod na put kojim sada idemo mi, a zajedno sa nama i ispred nas idu naša deca. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Što se tiče naših amandmana, tj. amandmana koje je i Vlada prihvatila, ovde ne bih previše o njima pričala, budući da su prihvaćeni, ali bih želela da se osvrnem na ove teme, u stvari suštinski na službenu upotrebu našeg jezika, tj. u našim najvažnijim institucijama.

Naime, u raspravi u načelu u ponedeljak ja sam navela primer šta se dešava u Odeljenju za tužilaštvo Višeg suda u Beogradu, ratno tužilaštvo, i primer odnosa naših sudija i sudijskih saradnika prema našim herojima. Konkretno, u predmetu pružanja međunarodne pravne pomoći uručenjem rešenja o sprovođenju istrage Županijskog državnog odvetništva u Zagrebu protiv naših generala i pilota zbog sumnje da su izvršili bombardovanje Banskog dvora u Zagrebu 7.10.1991. godine, u nameri da ubiju Franju Tuđmana, komandanta pobunjeničkih snaga, i njihovog saslušanja u Beogradu.

Takođe, međunarodna pravna pomoć se pružala u vidu uručenja rešenja o sprovođenju istrage i kada pročitaju saslušanje na navode optužbi iz tog rešenja. Nikada im to nije uručeno, nikada nisu pročitali jer su odbili, pošto nije bila na njihovom jeziku, na ćiriličkom pismu, nego na novohrvatskom, a dotični sudija Dilparić ih je ipak saslušao jer im je prepričao šta tu piše. Znači, naši vojni piloti

se brane od takve optužbe, a time brane od takvih optužbi i Republiku Srbiju, a da suštinski ni nemaju rešenje o istrazi zato što im nije prevedeno na njihovo pismo, na ćirilicu, na srpski jezik sa novohrvatskog.

Trenutno je i u Hrvatskom saboru velika hajka na nas i predsednika Srbije zbog isticanja naše zastave. U celom tom kontekstu mi zaista ovim zakonom treba da konačno napravimo jednu distancu u odnosu sa prošlim vremenom, ali s obzirom na to kako se oni ponašaju prema nama, mi prvenstveno moramo da poštujemo sami sebe u našim institucijama. Znači, ne možemo da dozvolimo da se u Višem sudu u Beogradu nalaze sudije i da sutra takve sudijske pripravnike koji trenutno to i rade nagrađujemo u ovom svetom domu izborom u zvanje sudija. Znači, mora da postoji zaista jedna odgovornost i odnosi se na službenu upotrebu našeg jezika.

Moram da se nadovežem na ono što sam rekla u ponedeljak u kontekstu osnivanja leksikografskog zavoda Srbije. Znači, to nije nova priča. Uvaženi profesor Ljušić i uvaženi pravnik Balinovac o tome mogu mnogo više da kažu, budući da je i u „Službenom glasniku“ postojala velika inicijativa da se leksikografski zavod Srbije osnuje, doduše, ruku na srce, da budemo pošteni, moramo reći da je ta inicijativa postojala, ali od prethodnog rukovodstva u „Službenom glasniku“, ali 2013. i 2014. godine nismo bili dovoljno ekonomski jaki kao što smo sada, zahvaljujući ovim izvanrednim rezultatima naše Vlade i našeg predsednika.

Prema tome, sada je možda pravi trenutak da mi, ako zaista želimo da sačuvamo naš jezik i da vratimo tu jednu vrstu samopoštovanja, onda moramo da to ispratimo i institucionalno, a leksikografski zavod Srbije bi bio prava adresa za takvu stvar, budući da bi svaki leksikon bio ispoštovan maksimalno, da su to sve moguće teme koje naše intelektualci mogu da pruže i da imamo jedan korak sa vremenom, a da ne kažem što u Republici Hrvatskoj postoji Leksikografski zavod „Miroslav Krleža“. Mi treba da pamtimo našeg prvog leksikografa, čuvenog akademika Stanoja Stanojevića. Znači, to su ljudi koji su mnogo pre svih njih takve stvari ovde i radili i pravili, na naš ponos. A inače zvanje Leksikografskog zavoda u Zagrebu „Miroslav Krleža“ zaslužio je Miroslav Krleža. On je dolazio ovde, bio je veliki idol našim intelektualcima i naši intelektualci su njemu davali delove koje su oni puštali u njihovu enciklopediju. Inače, čisto ovako kao istorijski podatak, i Franjo Tuđman je radio u Leksikografskom zavodu.

Prema tome, moj apel odavde ponovo jeste da se razmotri i da naše rukovodstvo razmotri osnivanje ovakvog jednog zavoda koji bi bio stvarno na ponos svih nas i naših intelektualaca koji bi tu našli svoju šansu i mladih istraživača da mogu da doprinesu našoj kulturi i istoriji i očuvanju svega onoga što mi jesmo. Toliko o tome.

Ja se nadam da ćemo svi glasati za ovaj zakon i zaista se radujem što ćemo u isto vreme imati tu jaku simboliku da će i u Republici Srpskoj, u Banjaluci, u isto vreme da se glasa za ovaj zakon. Zahvaljujem.

Poštovana predsedavajuća, uvažena ministarko sa saradnicom, drage kolege poslanici, pre oko dve i po hiljade godina stari Grci su sve one koji nisu govorili grčki jezik zvali varvarima. Mi koji govorimo srpskim jezikom i živimo okruženi narodima koji govore skoro pa istim jezikom kao i mi zovemo susedima. Vrlo lepo rečeno i ima prizvuk lepe saradnje. Ali, kada dođemo na teren našeg pisma i naše ćirilice zapadamo u veliki problem.

Naime, ovim zakonom treba konačno da ispravimo ono što su ti naši susedi odavno učinili. Konkretno, nijedan akt našeg Tužilaštva za ratne zločine ne ode u Hrvatsku bez prevoda na hrvatski i latinicu. Ne ode, jer hrvatski državni organi takve akte vraćaju. Nijedno pismo iz Srbije adresirano ćirilicom ne stiže na odredište, već se vraća sa oznakom „nedozvoljeno“.

Prema propisima o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima, države između sebe mogu da opšte i na jeziku zemlje molilje, ali pismena koja se uručuju građanima moraju biti prevedena na službeni jezik i pismo, ovde Republike Srbije. Najmanje što može da se očekuje, jeste da se poštuje, a sada i ozakoni princip reciprociteta.

I sada, vrlo konkretno, da li ćemo posle usvajanja ovog zakona moći da imamo sudije u Odeljenju za ratne zločine Višeg suda u Beogradu, poput skoro penzionisanog Milana Dilparića koji je na zahtev naših generala da im se obezbedi prevod na srpski jezik i ćiriličko pismo sa novohrvatskog jezika odgovorio, citiram: „Pročitaću vam na čisto šumadijskom jeziku“, sve pred prisutnim tužiocem Republike Hrvatske koji se zadovoljno smeškao na genijalnost ovog našeg Dilparića?

Takođe, sudijski saradnik u Odeljenju za ratne zločine osumnjičenim ratnim pilotima naše vojske, na zahtev da im se uruče rešenja o sprovođenju istrage na našem jeziku i ćiriličkom pismu, to je odbio sa obrazloženjem da nemaju na to pravo, jer je Haški sud rekao da su bosanski, hrvatski i srpski jezik isti jezik. Ovo se sve nalazi u predmetu UK2PO2-116/2018. Da li ćemo mi sutra birati tog sudijskog saradnika za sudiju u ovom svetom domu?

Ovo je, nažalost, nešto što godinama traje. Zato u ovom predloženom zakonu u Savetu Vlade za srpski jezik treba da bude kako predstavnik Ministarstva pravde, tako i predstavnik Ministarstva odbrane Republike Srbije jer, molim vas, šta je ćirilica? Ćirilica je razlog proterivanja 250.000 Srba iz Hrvatske u vojnoj operaciji „Oluja“. Ćirilica je razlog raketiranja kolone izbeglica na Petrovačkoj cesti u mestu Svodna gde su ubijeni i deca i žene i na desetine ranjeno. Ako je jezik kuća bića, kako kaže čuveni nemački filozof Martin Hajdeger, ko je onda ovde čuvar tog našeg bića?

Danas je veliki dan. Zakon koji iz sveg srca podržavamo biće temeljni zakon naše države koji će zaustaviti sramote o kojima sam malopre govorila. Ali ovaj zakon treba da bude samo prvi korak ka uvođenju još jednog zakona, a to je zakon o osnivanju leksikografskog zavoda Srbije, krovne institucije koja će baštiniti i negovati naš jezik i našu ćirilicu i našim intelektualcima koji su prave patriote dati šansu koju toliko čekaju.

Dosta slušamo one koji našu istoriju i naš jezik prekrajaju iz haških pravilnika. Te intelektualce iz tzv. kruga dvojke stalno viđamo u medijima, dok patriotska inteligencija živi ne u krugu dvojke, nego neretko u krugovima pakla stigmatizovano od te tzv. elite. To su naši heroji koje mi najviše volimo, nažalost, od onog trenutka kada više nisu sa nama.

Vi ste, gospođo Gojković, u vašim intervjuima otvoreno i hrabro ozvaničili borbu za ovu stvar. Vi imate i volju i moć da ovakve stvari od suštinskog značaja za naš identitet sprovedete u delo. U tome imate bezrezervnu podršku svih nas iz SPS i ja verujem svih kolega ovde, kao i celokupnog srpskog naroda, gde god se on nalazio. Čestitam vam na toj hrabrosti i želim vam da istrajete u toj borbi.

Živela Srbija!