Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, još jedanput samo radi lakšeg razumevanja, Republički zavod za zdravstveno osiguranje će na kraju godine u dinar znati koliki je dug napravila svaka ustanova. Sada se zna do ovog momenta, ali to se naravno menjalo iz razloga o kojima smo svi mi danas ovde pričali. Taj dokument o tome koliko koja ustanova duguje dostavlja se Ministarstvu zdravlja, a Ministarstvo Vladi. Obavezujem se da taj dokument dostavim i poslanicima. U onom momentu kada budemo imali definitivni dokument i nezavisno od svih poslaničkih pitanja, poslanici će imati uvid u to koliki je dug svake zdravstvene ustanove u Srbiji.

Zakon je predvideo određene termine. Ministarstvo finansija je čvrsto pri ovom stavu. Vlada je prihvatila stav Ministarstva finansija i, nažalost, ne mogu prihvatiti amandman.

Uvažena poslanice, dozvolite da se složim da poljoprivrednici nisu zaista izjednačeni i kada su osigurani po ostvarenju svih svojih prava iz zdravstvenog osiguranja.

Na primer, poljoprivrednik koji je operisan zbog kardiovaskularne bolesti, nema pravo na naknadu, a neko ko nije u ruralnoj sredini, ima pravo na bolovanje. To imamo nameru, naravno, da menjamo i to ćemo menjati, a posle teške kardiovaskularne intervencije, poljoprivrednik najmanje dva meseca ne može imati fizički napor, zna se kakav je posao.

U tom delu, možemo se složiti da ova subpopulacija naših građana, poljoprivrednika, nije izjednačena po pravima iz osiguranja, odnosno treba raditi nešto na popravljanju tih parametara i mislim da u ministarstvu već radimo i mislim da ćemo ubrzo naći rešenje i učestvovaće u tome i Ministarstvo poljoprivrede.

Vaš amandman, a u vezi sa članom 22. zakona, se odnosi zapravo na ona lica koja nemaju sopstvene prihode. Moram reći da poljoprivrednici koji, doduše, daju doprinose na najnižu osnovicu, duguju u ovom momentu 27 milijardi i 200 miliona. Dakle, i oni koji su formalno nosioci prava na osiguranje, nisu bili u stanju da tu svoju obavezu, doduše, kao i pravna lica, kao i preduzetnici, koji svi skupa duguju 139 milijardi, taj dug sa kamatom iznosi toliko. Malo pre sam rekla da je sam dug bez kamate 65 milijardi.

Dakle, članom 22, imali smo nameru da ona lica, koja nisu nosioci osiguranja, budu zaštićena kada su u pitanju određena prava, imunizacija, skrining tehnike, primena ranog detektovanja bolesti, i naravno da mislimo da samohrani roditelji dece do sedam godina, ako nemaju sopstveno osiguranje, treba da se nađu u ovoj kategoriji.

Ako bismo ubacili i sve poljoprivrednike, onda bismo eliminisali one koji već učestvuju u procesu osiguranja, a selekcija među njima bi bila vrlo teška. To što neko ima pet ha zemlje, nije u stanju da obradi, s jedne strane, ili što neko ima svega hektar, pa se dobro organizovao i daje mu mogućnost da uplati svoj doprinios, prosto ne postoje kriterijumi, koji bi nas usmerili na to, koje bi sve to kategorije poljoprivrednika bile.

Činjenica je da nismo mogli da napravimo diskriminaciju između poljoprivrednika i drugih građana, ni pozitivnu ni negativnu, i zbog toga nismo prihvatili ovaj amandman.

Dame i gospodo narodni poslanici, htela bih i vas i građane Srbije da podsetim da smo 2011. godine doneli zakon po kome onog momenta kada neko počne da plaća zdravstveno osiguranje, on zapravo ima sva prava iz zdravstvenog osiguranja, ne ulazeći eventualno u neizmirene dugove ranijeg poslodavca i bilo koga, tako da smo tu jednu meru koja je sveobuhvatna i koja nije pravila diskriminaciju na zakonodavnom planu mi ovde u parlamentu učinili 2011. godine.

Poštujući principe obaveznosti, uzajamnosti i solidarnosti, moguće je realizovati član 22. Dakle, ono što jeste činjenica to je da država ispoljava i u ovako lošoj finansijskoj situaciji značajan stepen brige za one koji nisu u stanju da uplate doprinose za zdravstvo, ali je činjenica da vlasnici poljoprivrednih gazdinstava, koji su dobili velike benefite od države, takođe ne uplaćuju zdravstveno osiguranje. Nama su oni problematični, jer kada bi oni to činili, ovaj princip obaveznosti, uzajamnosti i solidarnosti bi dao mogućnosti da se još humanije odnosimo ili, da kažem, socijalno pravednije odnosimo i prema onima koji zaista nisu u stanju da izdvajaju doprinose.

Druga tema je vezana za to da su nam jako stari zakoni. Osnovni zakoni o kojima danas govorimo i o čijim izmenama govorimo, doneti su 2005. godine. Nisu tako stari, ali je dinamika pre svega finansijskih turbulencija u zemlji takva da zaista iziskuju, ja se opet usuđujem da kažem, gašenje požara.

Sve dotle dok ne budemo finansijski funkcionisali na drugi način, neće biti zdravih uzročno-posledičnih razmišljanja i rešenja u ovoj oblasti. Zdravstvo prosto i pored toga što je investicija u zdravstvo investicija u zdravog čoveka koji i proizvodi i stvara itd, ne može se shvatiti kao potrošnja. Realno košta i svi mi to znamo, i kao pacijenti i kao zdravstveni radnici.

Tema o kojoj govori poslanik je vezana za Zakon o doprinosima za socijalno osiguranje i htela bih da kažem, da zbog toga što katastarski prihod nije dugo valorizovan, a to ne može da radi Ministarstvo zdravlja, ipak sve jedno jeste obaveza države, ocena je da se izdvajanje doprinosa za zdravstvo plaća po najnižoj osnovici.

Ono što je takođe važno jeste to da poljoprivrednik koji ima 0,5 hektara ima pravo da bude u kategoriji lica o kojima socijalno brine država. Dakle, da steknu taj status. Postoji mogućnost za najsiromašnije poljoprivrednike, ako imaju manje od 0,5 hektara da kroz status osobe o kojoj posebno brine država, jer se radi o licu sa socijalnim potrebama, da rešimo ovaj problem. To što se ne plaća osnovica za katastarski prihod, razlog je što valorizacija katastarskog prihoda je jedan prilično veliki zamašan posao i država to dugo nije radila.

Gospodine poslaniče Zakon o socijalnom staranju štiti poljoprivrednika koji ima 0,5 hektara i manje. Daje mu mogućnost da država reguliše pitanje njegovog zdravstvenog osiguranja.

Dakle, samo sam to rekla i mislim da je to prilično jasno. Slažem se da treba napraviti valorizaciju onih prihoda koji proističu iz statusa čoveka koji se bavi poljoprivrednom. Iskreno mislim da će Ministarstvo poljoprivrede se baviti ovim pitanje i onda ćemo imati realniju mogućnost da ne koristimo plaćanje po najnižoj osnovici, što nije pravedno, ali je to manja greška, nego da uradimo nešto drugo. Samo sam pokušala da objasnim zašto nismo napravili predlog promene da se ide po nekom drugom osnovu.

Neću ni da govorim koliko vas poštujem. Mislim da pažnja koju usmeravam na sve što govorite, u krajnjem slučaju govori o tome. Moram reći da Zakon o doprinosima rešava suštinski pitanja o kojima govorimo i vi i ja. Znamo da ga predlaže ministar finansija i ne bih dalje.

Gospodine Obradoviću, na inicijativu pojedinih opština, napravili smo predlog ovakve izmene i dopune. Naime, ima onih lokalnih sredina koje žele da prime medicinsku sestru i hoće da je plaćaju, koja će raditi terenske poslove ili se baviti palijativnom negom ili će platiti iz svojih sredstava radije jednog lekara, nego što će uložiti u nešto drugo, te smo dali tu mogućnost. Zbog toga je baš i verbalna preporuka da usvojimo ovu izmenu dosta krhka. Dakle, može se, oni koji imaju nameru, nije nikakva obaveza, ali ako ima sredina koje hoće da investiraju i u zapošljavanje zdravstvenih radnika, prosto ne treba zakon da im isključi takvu mogućnost. Dakle, ovo je inicijativa upravo lokalnih sredina koju smo ugradili.

Poštovani poslaniče, sa vama bih se potpuno složila, kada vaš predlog ne bi značio povećanje budžeta. Samo da ima više para, to sve što ste rekli je idealno i mnogo bih lagodnije radila, kao ministar, ovaj posao.

Poštovane dame i gospodo, nekada dobra praksa prethodi zakonskim odredbama. Gradonačelnik, gospodin Đilas, zapravo je bez pravnog osnova uradio nešto što je bilo jako korisno. Primio je značajan broj lekara u domove zdravlja Beograda, a mi sada to legalizujemo.

Svaki ministar zdravlja je neuporedivo uspešniji ako sarađuje sa gradonačelnicima.

Vaš amandman je apsolutno u skladu sa tekstom koji kaže da se dodatna sredstva obezbeđuju u budžetu Ministarstva zdravlja, odnosno u budžetu Republike Srbije,  što suštinski znači budžetska linija koja će ovo svakako obezbediti. Mislimo da je u predlogu teksta zakona, odnosno izmena i dopuna Zakona suštinski sadržano ovo o čemu vi govorite.

Gospodine poslaniče, sticanje prihoda je regulisano Zakonom o budžetskim sredstvima i sve je zapravo javni prihod. Svaka zdravstvena ustanova može tražiti saglasnost Ministarstva da koristi prostor u svrhe za koje ona to želi i ona dobija takvu saglasnost. Dakle, to je potpuno regulisano.
Iskoristiću priliku samo da kažem da je članom 159a stavom 6. predviđeno da se sredstva za obavljanje poslova, a misli se na zavode za javno zdravlje, obezbeđuju iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja. Dakle, to je odgovor kolegi Obradoviću.

Institucija za javno zdravlje ima u Srbiji 23, na čelu sa Institutom za javno zdravlje Batut, će se finansirati iz budžeta, iz Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje i imaće mogućnost da i na tržištu steknu određena sredstva za funkcionisanje.
Ono što nam se čini da nije bilo dobro, a to je što su uglavnom u prethodnom periodu bili prepušteni bici na tržištu. Dakle, onog momenta kada se uposleni u tako značajnim institucijama bore za svoje plate kroz različite oblike kompeticije, u trgovačkom smislu, onda povereni poslovi države dolaze u drugi plan i njihova realizacija.
U tom smislu smo napravili pomak da im se obezbeđuje uglavnom da imaju sredstva i iz budžeta i iz Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje. Mislim da su oni ovakvim izmenama vrlo zadovoljni.