Zahvaljujem, predsedniče.

Zakonom o rodnoj ravnopravnosti, odnosno Predlogom ovog zakona, stavlja se van snage izuzetno dobar Zakon o polnoj ravnopravnosti i dovode u pitanja sva postignuća koja je ovaj zakon do sada omogućio. Da je bilo razloga i potrebe da se pojedine odredbe tog zakona unaprede – jeste, ali da se umesto koraka napred učine dva koraka nazad, to zaista mislim da nije bilo potrebe.

Pošto ja nemam predrasuda, za znanje nisam siguran, ali bez obzira na postavke koje su počele vrlo često da se primenjuju, a to da ko je protiv Zakona o izmeni i dopuni Zakona o diskriminaciji ili protiv određenih stavova u Zakonu o rodnoj ravnopravnosti da je neko ko želi diskriminaciju ili podržava rodnu ravnopravnost, sa tim jednostavno ne mogu da se složim.

Možda nemam dovoljno znanja, ali sam imao dovoljno iskustava da se konsultujem sa ljudima koji su profesori ustavnog prava, sa sudijama, sa kolegama advokatima, sa onima koji se bave naučnim radom, sa nekim ljudima koji rade vrlo aktivno u nevladinom sektoru i moram da kažem da zaista ne razumem šta se to od 2015. i 2017. godine promenilo do danas.

Koliko je meni poznato, 2015. godine odustalo se od ovakvog naziva zakona, jer je vladin Sekretarijat za zakonodavstvo ukazao tadašnjem tekstopiscu ili eventualno predlagaču zakona da Ustav ne poznaje kategoriju rodne ravnopravnosti. Koliko ja znam, Ustav se nije promenio. Šta se promenilo, možda ćemo i čuti.

Zaista, po tom svom skromnom mišljenju, mislim da se generalno ovakvim zakonom direktno ugrožavaju Ustavom stvarno i jasno zajamčena prava, pravo slobode govora, mišljenja, izražavanja i naučnog rada. Dodavanjem reči: „polnoj i rodnoj ravnopravnosti“ ovaj zakon smeštamo u okvire važećeg Ustava Republike Srbije. Hvala.

Zahvaljujem predsedniče.

Javna slušanja su imala svoju svrhu da su organizovana i u parlamentu i malo duže, pre dolaska ovog zakona u Skupštinu i ulaska u skupštinsku proceduru. O primeni ovog zakona odlučivaće neko drugi.

Što se tiče amandmana na član 1. kao i mnogih amandmana u ovom zakonu, ja ću se potruditi da ih ne obrazlažem više posebno. Znači, svi amandmani koje budem propustio da obrazložim čine istu stvar.

U tekstu zakona pored rodne ravnopravnosti prethodno pominju i polnu ravnopravnost. Bez obzira na ovo o čemu vi govorite, ne može rodna ravnopravnost biti pretpostavljena polnoj ravnopravnosti. Kada se bude Ustav promenio, ja mogu da se složim onda sa vama kako god. Ili je trebalo doneti zakon koji će regulisati samo pitanje rodne ravnopravnosti. To bi možda bilo daleko efikasnije. O mojim slutnjama zašto se to nije uradilo, malo kasnije.

U ovom članu, takođe, ja tražim i predlažem i insistiram da se napokon utvrdi ravnopravnost muškaraca i žena, da se utvrdi postojanje i potvrdi postojanje nasilja ni nad ženama i muškarcima. U ovom članu 1. kako sam ga ja predložio da se promeni, gde god se evidentira postojanje ili konstatuje ili želi preduprediti nasilje nad ženama moj predlog je insistiranje da se to čini i u odnosu na muškarce.

Ne možemo zlo porediti da li je ono veliko ili malo. Njega ima, pa taman da je samo jedan jedini slučaj nasilja nad muškarcima, ovo ministarstvo je bilo dužno da to uzme u obzir na odgovarajući način i da to u zakonu adekvatno predvidi i predloži u ovoj Skupštini kao konačan tekst zakona. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Amandmanom na član 4. je predloženo brisanje predloženih tački 17, 20. i 24. Tačka 17) govori o rodno osetljivom jeziku, 20) bespotrebno definiše udruženje, jer udruženja su definisana drugim zakonima i tačka 24) govori o rodnim stereotipima.

Pod parolom ukidanja rodnih stereotipa krije se, u stvari, jedan ogroman i prikriveni način poništaja polova u bliskoj perspektivi, ukidanje tradicije i vekovima iza nas uspostavljenih pozitivnih vrednosti.

Nije, srećom, sve što proističe iz tradicionalnih vrednosti loše, tako da se ne sme ni definisati na ovakav način. Naprotiv, ovakvim odredbama, ako opstanu ovako definisane, neko će sutra ovo jednostavno primenjivati kao da su sve tradicionalne vrednosti apsolutno negativne.

Usvajanje ovakvog teksta u vrlo bliskoj budućnosti, kao što smo svedoci da to postoji i u drugim zemljama, može dovesti do toga da bude progonjen svako ko vaspitavajući svoje dete, što je njegovo neprikosnoveno pravo, pokuša čak i samo da ukaže na pozitivnost tradicionalnog vaspitanja.

Pošto sam obećao, prethodne amandmane, podsetiću, ja nisam obrazlagao, zato što se tamo dodaju reči „polnoj“ i eventualno „muškarci“, ali još jednom za svagda ja ću vam sad reći ovde – u Ustavu Republike Srbije, ja ću vam sada naći i pročitati, ako treba, a mislim da ne treba, odrednica polne ravnopravnosti piše, rodne ravnopravnosti ne piše.

Smatram da je nužno da se uspostavi rodna ravnopravnost, ali ne može ono što Ustav nije precizirao da bude starije i važnije, bez obzira na tumačenje kako god ga vi dali u odnosu na ono što je vrlo precizno definisano u Ustavu, pogotovo što se ovim zakonom ukida Zakon o polnoj ravnopravnosti, a više od pola ovog zakona govori isključivo o odnosima muškarca i žene. Ovakve kolizije su nedopuštene.

Još jedna stvar, ako nisam pogrešno informisan, čak je EU iz Deklaracije o unapređenju socijalne kohezije je uklonila termin rodne ravnopravnosti.

Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Pa, evo već drugi ili treći put se danas dešava da, sada već više i ne verujem ni slučajno, izostavljate deo reči koje su jako značajne, a koje sam ja iskoristio.

Ja sam bio vrlo precizan kada sam rekao – pozitivne tradicije. Nisam pričao ni o vremenu kada se nije moglo o školu. Za mene to nije deo pozitivne tradicije, kao što nikome to ne bi ni smeo da bude pozitivne tradicije, ali niko nema pravo da izbriše upravo pozitivne tekovine tradicije koje postoje.

Šta, hoćete da kažete da ne postoji ništa pozitivno u srpskoj tradiciji? Sa tim ne verujem da će se sa vama složiti bilo ko u ovoj sali.

Ja vas još jedanput molim u ime pristojnosti i korektnosti, nemojte koristiti termine koje ja nisam koristio, odnosno potrudite se, a vi to jako dobro znate, da budete precizni onoliko koliko sam ja bio precizan.

Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Kao što sam i obećao, svi ovi amandmani koji su protekli bez dodatnog objašnjenja odnose se na to da se u glavi iznad određenog člana, u nazivu određenog člana, u samom članu, pored reči, odnosno ispred reči: „rodno“, dodaje reč: „polna“, „polno“ ili ostalo u odgovarajućem gramatičkom obliku, koliko da vas podsetim.

Što se tiče člana 25. i još jednog od narednih članova, ako budemo dozvolili da se ovim zakonom utvrdi obaveznost uvođenja rodno osetljivog jezika, pustićemo da se neki drugi pitaju o srpskom jeziku, a ne Odbor za standardizaciju srpskog jezika Srpske akademije nauke i umetnosti. Treba da se zapitamo i ko smo i šta smo, a onda i kuda sve ovo vodi?

Ovo je u direktnoj suprotnosti i sa Ustavom Srbije i Zakonom o zabrani diskriminacije, jer će se ovim praktično stvoriti ogroman prostor i siguran sam da ćemo biti svedoci ponovnog uvođenja verbalnog delikta i cenzure.

Niko nema pravo i ne može da zabrani da se iz srpskog jezika bira ona mogućnost izražavanja koja mu najviše odgovara, pa makar to bili, kako to stručnjaci znaju da kažu, oblici gramatički neutralnog muškog roda.

Upravo buduća zabrana korišćenja pravilnog srpskog jezika, barem ono što pravilnim srpskim jezikom smatra Odbor za standardizaciju Srpske akademije nauke i umetnosti, će biti nešto što će biti izopšteno. Ili ćemo imati jednu potpunu koliziju, da će nam školski programi srpskog jezika ići u skladu sa ovim, a da će u stvarnosti oni koji izađu iz škola, sada koji idu u školu, nalaze se ili će krenuti u školu nakon uvođenja ovog zakona, doći u situaciju da zaborave sve ono što su morali da nauče. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Izvinjavam se, ja sam ovo malo gramatike naučio koliko sam naučio, ali ovo o čemu sam govorio je upravo stav ne samo Odbora za standardizaciju srpskog jezika SANU, već mnogih profesora srpskog jezika i književnosti od osnovnih, srednjih škola, fakulteta, tako da sam u ovom trenutku neko ko vrši transmisiju njihovog mišljenja i sebi ne dajem za pravo da o ovome dajem konačni sud. Iskreno rečeno, to što sam naučio smatram da je prilično ispravno i podobno, dovoljno ravnopravno i nema smisla nametati nešto drugo i stvarati prostor za nametanje kroz ovaj zakon od onoga što Odbor SANU bude rekao kad god to bude učinio.

Pa, ja sad sa svojim svim neznanjem, čini mi se, da je „ministrica“ reč koja je bliža jednom susednom narodu s kojim se graničimo preko Dunava uglavnom, ali ne bih da budem baš neko ko je ekspert za lingvistiku, jer to nisam, ali isto tako od tih koje ste vi zvali, njima će narodna poslanica Đorđe Komlenski preneti da ste vi ovde tvrdili da ste ih zvali i ako one tvrde da ih vi niste uopšte zvali.

Javio sam se, možda nedovoljno brzo, po članu 28. Upravo ono što vi tvrdite da nije, SANU u svom saopštenju tvrdim da jeste, a i u samom zakonu ovde stoji u tački 4. po tački 3. koja podrazumeva preuzimaju u skladu sa zakonom mere koje obuhvataju, pa kaže: „Korišćenje rodno osetljivog jezika, jezika koji je u skladu sa gramatičkim rodom u udžbenicima i nastavnom materijalu, kao i u svedočanstvima, diplomama, klasifikacijama, zvanjima, zanimanjima i licencama, kao i u drugim oblicima obrazovno-vaspitnog rada“.

Obaveznost primene onoga što SANU govori i o čemu ima stav je derogirano sa ovakvim odredbama zakona i živi bili pa videli da li ćemo u bliskoj budućnosti biti nažalost u pravu ja ili ćete na sreću u pravu biti vi.

Nema potrebe sa salivanjem straha ili otklanjanjem straha, zavisi da li je po tradiciji ili moderno rečeno, ali ja iskreno rečeno sam jako skloniji da više verujem Odboru za standardizaciju i SANU da će se na stručan način, bez obzira na mogućnost postojanja političkog stava baviti ovim pitanjem nego nama koji se bavimo politikom da ćemo na stručan način se baviti ovim detaljima.

Zahvaljujem predsedavajući.

Kao što sam rekao članovi o kojima nisam govorio u sebi sadrže predloge dopuna, dodavanja reči - polno ispred reči - rodno i tamo gde je eventualno bilo potrebe da se pored naziva žena doda i muškaraca.

Kada je u pitanju polna i rodna ravnopravnost u oblasti odbrane i bezbednosti ja mogu samo da kažem da ovi zakoni neće dovesti do sprečavanja diskriminacije neće dovesti do umanjenja nasilja. Ja lično mislim da ovi zakoni mogu proizvesti samo još veću diskriminaciju, nažalost i veće nasilje.

U jednom delu zakon je toliko prenormiran da to smeta i u koliziji je sa mnogim drugim zakonima, a u drugom delu je toliko opšt da jednostavno otvara previše prostora za različita tumačenja u budućoj praksi.

Ovo o čemu ja govorim nije plašenje bilo koga, nemam nikakav razlog, jer jednostavno samo želim da ukažem na činjenicu da se neko dobro, dobro potrudio oko ovog zakona, ali ne u smislu da predvidi sve na način kako to treba već, sada moram da prokomentarišem, da iza jednog dela opštih i preširokih odredbi stvori mogućnost za događaje, dešavanje i primenu suprotnu od onih koje svi zajedno razgovarajući o ovom zakonu želimo da vidimo. Ali, o mogućim detaljima uz neke druge članove. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Hajte da nekako i prihvatim, valjda kao pravnik ne mogu da prihvatim nikako da ono što nije jasno definisano zakonom, a to je da ono što ste rekli da će Srpska akademija nauka i umetnosti se na kraju izjasniti o tome šta je rodno osetljivi jezik, jer da je to namera to bi verovatno trebalo i da piše.

Imam još jedno pitanje, kategorija roda je prilično nedefinisana. Ja sam pokušavao da se raspitam i nekako sam došao do nekog broja od sedamdesetak mogućih rodova iz raznih izvora i tumačenja. Prekjuče smo čuli gospodina Zukorlića gde je pomenuo 100 i više mogućih rodova, a ja nisam primetio da ovaj zakon uopšte stvara prostor i opredeljuje ko će se o tome izjašnjavati. Ajde, ovde imamo Srpsku akademiju nauka i umetnosti pa da računamo da će do toga doći. I, na koji način će moguće zloupotrebe, jer polno određenje je biološko, a rodno određenje je nešto drugo, to je naše opredeljenje šta mi mislimo da jesmo ili poželimo da budemo.

Šta će se desiti ako se recimo desi da transrodni muškarci u zatvoru zatraže da budu smešteni u ženski paviljon? Šta će se dešavati ukoliko transrodni muškarci, koji ne mogu da uspeju u karateu, znači tzv. transrodni muškarci, zatraže da se bore u karateu, džudou, plivanju, tenisu, kik-boksu sa ženama? To se već dešava u Americi. Kako ćemo to da sprečimo? Kome ćemo da objasnimo da ovako nešto što se već dešava tamo negde, mi nismo predvideli i o tome nismo razmišljali? Hvala.

Samo vrlo kratak komentar. Taj zakon ne može da bude pod temom "ako", on je onda morao da bude zakon koji je trebalo da bude spreman i bude u paketu zajedno sa ovim zakonima, jer ovo jesu realne opasnosti koje mogu da se dese.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Ja ću pročitati jedan deo teksta koji mi je upravo stigao. Visoki savet sudstva o Zakonu o zabrani diskriminacije – ali ovo o čemu govori ovde, odnosi se i na jedan i drugi zakon – kaže sledeće: „Pre svega, Visoki savet sudstva ovim putem obaveštava nadležno ministarstvo, kao i Narodnu skupštinu Republike Srbije, da u celosti podržava primedbe koje su na navedeni zakon istaknute od strane Odbora za standardizaciju srpskog jezika Srpske akademije nauka i umetnosti. Takođe, Visoki savet sudstva smatra da je zakonski tekst u celini protivustavan i suprotan drugim već postojećim zakonskim rešenjima, te stoga Narodnoj skupštini predlaže ili da zakon ne usvoji, ili da ga povuče iz procedure usvajanja i vrati predlagaču na doradu“.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, čovek je pre svega socijalno, društveno biće, čovek je seksualno biće, ali ima i svoje nacionalne odrednice. Da bi bio srećan, mora da zna ko je, odakle je i mora da zna koje su to vrednosti koje ga čine vrednim ponavljanja. Da bi znao šta je vrlina, mora da se nasloni na onoga pre njega. To svakako nisu roditelj jedan i roditelj dva, to su vrednosti koje su mu preneli otac i majka, a vrednosti koje su njima preneli njihovi otac i majka, a njih uopšte ne bi bilo i bez nacionalnog određenja i ne bi bili tako dobri ljudi. To nije retrogradna prošlost, to saznanje i prihvatanje je jedini ispravan put u budućnost.

Jednostavno, srpskim, najednostavnijim rečnikom, levičarski, pa ako hoćete i komunistički rečeno, jasno i glasno, ja posle ove rasprave moram da kažem – nisam čuo ni jedan jedini dobar razlog koji bi me ubedio da glasam za ova dva zakona. Ja ću glasati, nažalost, protiv istih. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, uvažena gospođo ministre sa saradnicima, ne bih da ponavljam ono što su moje kolege i ono što ste vi danas govorili oko ovog zakona, ali ono što je dobro, dobro je da se u nekoliko osnovnih stvari definitivno slažem, a to je da je električna energija strateški proizvod od nacionalnog interesa od kojeg zavisi suverenitet Republike Srbije. To je nešto što nema cenu i to je prethodnih 30 godina pokazalo. Da nije bilo EPS, da nismo imali sopstvenu proizvodnju električne energije u dovoljnoj meri, koliko je to Srbiji trebalo, a u nekim trenucima čak i za izvoz, pitanje je da li bismo danas mogli da sa ponosom kažemo da je Srbija sačuvala svoj suverenitet i da njeni državni interesi nisu ugroženi time, jer drugi mogu da utiče na funkcionisanje privrede u Republici Srbiji na način na koji to građanima i svima nama ne odgovara.

Ovim setom zakona mi regulišemo mnogo toga, stvaramo bazu za neki budući period, regulišemo pitanje obnovljivih resursa, regulišemo strategiju prema neobnovljivim resursima, a ono čega se u ovim zakonima ne dotičemo, ali je takođe bitno za sve ovo o čemu danas govorimo su teško obnovljivi resursi.

Šta podrazumevam pod teško obnovljivim resursima ću nešto kasnije, a shvatićete da su jako bitni i važni za sve ovo.

Dosadašnje iskustvo i tokovi u okruženju, a i u svetu nam jasno govore da moramo biti izuzetno oprezni da ni na koji način ne dovedemo u pitanje sopstvenu proizvodnju dovoljne količine električne energije, ma koliko to koštalo.

Apsolutno sam saglasan da što je pre moguće se prljave tehnologije zamene najčistijim mogućim tehnologijama, ali, pravo da vam kažem, ne bih želeo da živim u državi kojom neko drugi upravlja zato što nema sopstvenu električnu energiju, kojoj neko drugi može da diktira kako će živeti i raditi, pa po cenu toga i da trpim vazduh koji mi u svakom trenutku i nije baš toliko primamljiv.

Imamo mi i u okruženju mnogo primera, ali i dovoljno daleko od Srbije, kao što je Novi Zeland, koji je svojevremeno prodao svoju elektroprivredu jednoj drugoj državi i danas je, praktično, na taj način ta država gotovo pod potpunom kontrolom druge države. Prema tome, svaki korak koji napravimo mora biti dobro odmeren, mora biti baziran na iskustvima koja sami imamo, a bilo bi jako dobro da i tuđa iskustva, pozitivna, ali i negativna, primenimo, jer ne moramo mi svaki put da se učimo na sopstvenim propustima i glupostima.

Građani Republike Srbije, obični građani, mogu da razumeju, može da im bude drago, ali jednostavno moraju da imaju ozbiljan interes da bi sopstvena sredstva uložili, da bi nešto trpeli i ulagali u proizvodnju zelene energije, u smanjenje potrošnje energije i da bi to bilo njima prijemčivo.

Pošto volim da pričam o praktičnim razlozima, to može da glasi evo ovako. Pre jedno desetak godina, pošto živim na selu, u porodičnom domaćinstvu, rešili smo da zamenimo sistem grejanja sa uglja i prešli na pelet, iako nam u tom trenutku ulaganje za grejanje peletom nije bilo isplativo. Zašto smo to uradili? Jednostavno, nismo bili kod kuće po ceo dan da možemo da održavamo vatru, a nisam uspeo ni preko Agencije za zapošljavanje da pronađem nekog koga bih pristojno platio za uslove koje to agencije za zapošljavanje i posredovanje u zapošljavanju rade, da dođe da tri puta dnevno naloži vatru, počisti pepeo dok mi popodne ne dođemo kući.

To je bio osnovni stimulans da pređemo na skuplju varijantu grejanja, da sa uglja pređemo na grejanje peletom.

Pelet je tad bio daleko jeftiniji nego što je danas. Tržište je neumoljiva stvar. Sada smo, posle ovog niza godina, došli u situaciju, verovali ili ne, ali upravo da moramo da menjamo tu peć, jer jednostavno više nije funkcionalna. Imamo sad jednu ozbiljnu dilemu – da li kupiti novu peć na pelet ili menjati ponovo energente.

Mislim da Obrenovac i teritorija Obrenovca napokon zaslužuju, kao verovatno i mnoge druge sredine, dužnu pažnju kada je u pitanju sistematična promena grejanja individualnih domaćinstava.

Pre deset godina je u zemljište na teritoriji Obrenovca sahranjeno, ako se ne varam, 32 miliona evra. Postavljena je kompletna instalacija za gasifikaciju koja deset godina trune u zemlji i do današnjeg dana nije upotrebljena.

Zašto ovo pričam? Kada se budu stimulisali određeni vidovi energije koja će se koristiti u perspektivi umesto uglja, treba voditi računa i o specifičnostima pojedinih sredina. Sasvim je logično da onog trenutka, a nadamo se da će to biti što pre, kada taj gasovod bude priključen i imao pun kapacitet, onda je sasvim logično da se u Obrenovcu forsira i bude beneficiranija cena ložišta, kotlova, potrebne opreme za prelazak za grejanje gasom, jer ukoliko budemo svi prešli da se grejemo na pelet, mi u Srbiji, znajući kako nam funkcionišu pojedine službe i kako nam se ponašaju proizvođači peleta, nećemo imati ni jednu jedinu šumu. Nije nam to cilj i zato kažem da se svakom koraku mora jako obazrivo i selektivno pristupati.

Mislim da bi bilo jako zanimljivo tražiti i načine za dodatnu stimulaciju ljudi za sopstvenu proizvodnju električne energije i ja ću se ovako po prilično laički izražavati o tome. Ne samo proizvođač korisnik, nego možda na neki način vezati jednu kompletnu priču u nekoj budućoj praksi kod podzakonske akte novim izmenama zakona, da se omogući da se isporukom tog viška energije koju će domaćinstvo proizvoditi iz solarnih panela koja budu ugrađena, otplati te panele i otplati izolaciju kuće, zamenu prozora i svega toga, jer to jeste interes Srbije dugoročni. Mnogo je veći interes Srbije da svako domaćinstvo u Srbiji postane energetski efikasno, da svaki krov u Srbiji bude iskorišćen za postavljanje panela, nego da imamo 50 pozicija sa po 10 ili 15 hektara solarnih elektrana koje će proizvoditi struju. Zašto? na ovaj način, kada građani Srbije budu imali lični interes, shvatili da je to za njih povoljno, da je to za njih isplativo, u krajnjem slučaju i za celu našu državu je izuzetno korisno, onda će to ići mnogo lakše, brže i jednostavnije.

Jedan objekat koji sam jesenas rekonstruisao, iako sam čuo da se na ovom projektu zakona radi i da će biti stimulisana izolacija i da će to biti jedna opšta kampanja, srećom da sam taj posao obavio jesenas. Danas mi stimulacije koje ovaj zakon predviđa kao moguće ne bi značile ništa. Pitanje je da li bih bio i na nuli.

U međuvremenu, potpuno neosnovano su cene izolacionih materijala otišle za blizu 25%. Znači, špekulativni kapital je vrlo brz, vrlo hitar i koristi sve ono što može da iskoristi za svoje lično bogaćenje i zloupotrebi na neki način izuzetno dobre namere Republike Srbije, koja je spremna da u ceo ovaj projekat uđe zaista dugoročno i da dobrano investira.

Da imamo državnu firmu koja proizvodi izolacioni materijal, verujem da bi cene danas u Srbiji bile 30% jeftinije. Nemamo ih. Kažu, to se kosi sa principima tržišne privrede, kapitalističkog razmišljanja, a mislim da se ne kosi. Lako ćemo mi ulje, ako skoči na 200 dinara, da zamenimo sa svinjskom mašću, nje još uvek ima dovoljno u Srbiji, ali ne znam kako ćemo raditi izolaciju kuća ako nam celo tržište, koje su nam zauzeli neki monopolisti izolacionog materijala, bude skočilo do te mere da sve ovo što vi ulažete napor, da sve ovo što mi činimo, potpuno obesmisli zarad sopstvenih interesa.

Toliko o tome, i to su neke stvari koje su praktični potezi koji se moraju praktično vući. Znam da tu ne postoji previše mehanizama, jer suludo je očekivati sad interventni uvoz izolacionog materijala, za razliku od robnih rezervi za tržište ulja ili nekih drugih stvari, ali mehanizmi se moraju tražiti.

Špekulativni kapital mora da bude kažnjen. Kako? Smislićemo zajednički, ima nekih dobrih ideja, pa na njima treba u budućem periodu raditi.

Rekao sam da su državne firme, mnogi tvrdili da su prošlost, da su neuspešne, da su nefunkcionalne, nisam baš toliko siguran. Imamo državnih firmi koje su u vlasništvu Republike Srbije, koje su pokazale da su jako funkcionalne, jako važne i o tome ću govoriti u sledećem segmentu ove diskusije.

To su pitanja teško obnovljivih resursa, a to su ljudski resursi. Mi njih nemamo definisanih u ovom zakonu, ali ih imamo u praktičnom postupanju i radu, kako i ovog ministarstva, tako i Republičke vlade, tako i nas samih. Sami ste rekli da, ako se jednog dana Srbija i opredeli da gradi nuklearne elektrane, pitanje je hoćemo li imati ljudi koji su osposobljeni da u njima rade. Lično, možda sam previše mator, iz nekog davnog perioda, pa ću reći da ću biti srećan ako se ne budemo morali ni na koji način baviti nuklearnom energijom.

Ono što je opasno jeste opasno da zbog ponašanja, što opravdanog, što neopravdanog, u prethodnih tridesetak godina, pogotovo devedesete i prvih deset godina ovih dvehiljaditih, mi smo izgubili jednu i po generaciju dobrih majstora, koji rade u EPS, u elektranama, koji rade u uslužnim firmama koje opslužuju EPS, izgubili jednu i po generaciju osposobljenih, spremnih i sposobnih inženjera. To je činjenica.

O tome u praksi mora dobrano da se vodi računa, jer da ti ljudi i majstori koji su danas uglavnom već u penziji ili pred penzijom, inženjeri koji su otišli u penziju ili se spremaju da odu u penziju, nisu bili spremni, sposobni, znali svoj posao, uvežbani, ali posvećeni svom poslu i stimulisani, jer su bili radnici TENT-a ili Kostolca ili Elektrodistribucije, nisam siguran da bi EPS 2012. godine, kada smo došli na vlast, bila ipak u onako dobro prihvatljivom stanju, izdržljivom, jer da nije tako bilo ne bismo danas ni pričali o termoelektranama i njihovoj revitalizaciji, verovatno bismo struju uvozili na angro.

Dobro je što se u prethodnih deset godina shvatilo da jedna filozofija, koja je bila pogubna posle 2000. godine, a to je da u elektranama treba da radi samo proizvodnja, ne treba održavanje, ne trebaju investicioni sektori, ne trebaju druge prateće službe, to će raditi neki spoljni izvršioci, to će raditi ljudi sa strane, to će raditi druge firme, to će biti jeftinije itd. Gde smo danas? Danas da nemamo firmu koja je osposobljena da u svakom trenutku uskoči na te poslove, a imamo je osposobljenu zato što je od 2000. godine… Kada je 2002. godine osnovana zvali smo je „autobus za napolje“ iz elektrane, a to je firma „Pro Tent“ i da tu nemamo osposobljenog kadra koji u svakom trenutku spreman da uskoči i radi i posao tehnički odradi kako treba za EPS, nisam siguran kako bi nam sistemi danas funkcionisali.

Zahvaljujući politici Aleksandra Vučića, zahvaljujući politici Vlade Republike Srbije, „Pro Tent“ je pokazao da državno preduzeće, preduzeće u vlasništvu Republike Srbije može da posluje pozitivno, može da posluje pozitivno, može vrlo odgovorno da obavi sve zadatke koji su postavljeni i u svakom trenutku da bude na raspolaganju.

Bojim se da ne zaboravimo ta neka loša iskustva i lošu praksu iz perioda 2000, 2010, 2011. godina, a kada smo se tako lako odricali osposobljenog ljudskog kadra i da dovedemo u pitanje poslovanje firme „Pro Tent“ u Obrenovcu.

Naime, pozdravljam korake koji su doveli do toga da se vrlo odlučno i brzo reši pitanje odvajanje Elektrodistribucije, kako smo je mi zvali, ili ODS-a od EPS-a, ako je to pitanje dalje strategije, ali istom tom brzinom se moralo odlučiti i rešiti pitanje 1.500 ljudi koji su zaposleni za stalno u „Pro Tent“, a tu su zaposleni zato što su prema ranijoj politici, koju smo sledili, u celosti bili vezani i opsluživali EPS.

Znate, meni je stvarno neshvatljivo ponekada da sve što Vlada Republike Srbije dobro uradi neki pojedinci mogu da dovedu u pitanje, pogotovo pojedinci koje smo mi postavili na neki način na čela određenih preduzeća. Ja ne mogu da razumem da neko može da se odrekne 772 osposobljena elektromontera i da kaže – oni nisu potrebni. Kome su potrebni, ako nisu potrebni distributivnom sistemu? Da su potrebni pokazale su upravo ove dve situacije kada smo imali izuzetne vremenske nepogode. Da tih ljudi nije bilo, ko zna kada bi nam elektrosistem profunkcionisao i kada bi struja stigla u svako selo.

Nije samo problem u njima. Problem je u tome što se mora hitro raditi. Očekujem da ovo ministarstvo, kao što ste radili u prethodnom ministarstvu vrlo brzo donosite korisne i dobre odluke, reši to pitanje, jer topi se dobit koju je „Pro Tent“ ostvario u nekom prethodnom periodu. Bolje da tu dobit potrošimo u investiranje, možda, u državnu firmu za proizvodnju izolacionog materijala, ako je to interes Republike Srbije, pa da time sprečimo špekulativni kapital da umanjuje aktivnosti koje Vlada Republike Srbije sprovodi i ulaže i sebe i građane i sve kako bi učinila, nego da to jednostavno samo od sebe, jer se odluke ne donose brzo i pravovremeno, već mesec i nešto dana dovodimo u pitanje.

Nemamo pravo da takve stvari radimo. To su stvari koje se tiču teško obnovljivih resursa. Znate, ti ljudi, kao što ja nisam mogao da nađem preko Agencije za zapošljavanje nekog ko će da loži vatru za male pare, nisu zaslužili da nemaju pristojne uslove za rad i potpuno je svejedno za funkcionisanje Srbije, za funkcionisanje elektroenergetskog sistema da li će biti radnici „Pro Tenta“ ili će biti radnici ODS-a. Tamo gde su potrebni, očigledno nužni, jer to što mogu, znaju i umeju oni u budućem periodu sa svim onim o čemu ste govorili, da naredni period mora da donese i obezbedi da bi taj sistem elektromreže funkcionisao kako treba, da obezbedimo i mogući uvoz i mogući izvoz, za njih zasigurno ima i potrebe i posla. Ukoliko ih danas izgubimo, teško da ćemo uspeti opet za nekoliko generacija da dobijemo dobre i kvalitetne majstore.

Prema tome, nisu lake odluke ni o čemu i kao što znate, ja sam uvek zainteresovan i za Obrenovac, ali ovi ljudi nisu baš iz Obrenovca, sticajem okolnosti mi je ova materija poznata i jednostavno se mora voditi računa i o praktičnim potezima, a ne samo o zakonskim podlogama koje su dobre i daju dobru perspektivu.

Kada ćemo zatvarati elektrane, šta ćemo raditi, naravno, pokazaće neko buduće vreme. Opšta klima, globalno zagrevanje, najmanje zavisi od Srbije. Mnogo veći potrošači i zagađivači su oni na koje mi nemamo uticaja. Naravno, to nije opravdanje da mi ne učinimo sve da živimo u što zdravijoj ali i stabilnoj sredini. Možda će se desiti i da, što ne bi bilo dobro, temperatura u Srbiji poraste toliko da nam bude manje potrebno toplotne energije za zagrevanje, ali to je sad nešto što liči na predskazanja, proračunavanja, koja nemaju baš mnogo utemeljenja i ja tim ne želim da se bavim.

Za sve smo ovde, za saradnju, ali moramo voditi računa i o obnovljivim resursima i neobnovljivim resursima, ali ako izgubimo ljudski kadar koji sve to treba da nosi, onda smo tek u velikom problemu. Hvala.

Ili se nismo razumeli, ili sam možda ja ostao nedorečen, ali na samom početku ja sam rekao da je električna energija strateški proizvod i da sam siguran da smo se mi svi složili da se to ne može menjati i da je Srbija uvek mora imati.

Ono o čemu sam govorio, govorio sam jednostavno o nekim iskustvima koja treba da nas podsete da ako ikome padne napamet u budućem vremenu, ne govorim o vama, jer nismo mi svi večni, ni mi kao poslanici, niti neko u ministarstvu, ali za buduća vremena da se zna da je to nešto što je stvar strateškog opredeljenja i sa čime se ne može i ne sme igrati. Jasno je da je to jedan dodatan razlog i motiv zašto se sve ovo podržava.

Drago mi je što ćemo rešiti pitanje ovih elektromontera, ali, kažem vam, još se kroz praksu mora tražiti načina da se vodi računa o teško obnovljivim resursima, a to je o ljudima, da li su oni elektromonteri, da li su termoinženjeri, da li su elektroinženjeri, jer jednostavno prethodni period od 90-ih do 2010. godine nam je izbacio jednu i po generaciju koja je kroz praksu danas mogla da bude u najboljim, najzrelijim godinama i najsposobnija da nosi kompletan posao.

Još uvek ima vremena se to sanira, prema tome, kroz praksu se o tome mora voditi računa. Više je to posao za rukovodstvo, slažem se, ali to mora biti opredeljenje o kojem mora voditi računa i ministarstvo jer i od toga zavisi da li će i ova četiri zakona biti pravi temelj da postignemo ono o čemu govorimo. Hvala.