Gospođo Čomić, gospođo ministre, u okviru ovog amandmana koji je podneo gospodin Buha sa jasnom tendencijom SRS da se držimo ovog roka, a to je 1. april 2011. godine, ja ću da istaknem dva bitna problema koja će da zadese građane Srbije koji ovde imaju prebivalište, ali koji neće moći da se na jasan način izjasne prilikom popisa, sumnjam u to, i u oktobru mesecu. Govorim o našim sunarodnicima koji su prognani iz Republike Srpske Krajine i Crne Gore.
Moram da vas podsetim, gospođo Čomić, vi to vrlo dobro pamtite, gospođa Marković tada nije bila ministar, ali verovatno je to pratila, 2005. godine, kada smo donosili Zakon o državljanstvu, a kasnije smo usvojili novi Ustav 2006. godine, mi smo tretirali pitanje prava na državljanstvo članom 38. Ustava i zakonom, jer i član 38. Ustava jasno kaže u svom prvom stavu da sticanje i prestanak državljanstva Republike Srbije uređuje zakon.
Zašto vam ovo govorim? Zbog toga što oko 70.000, a možda čak i do 100.000 naših sunarodnika koji su morali da napuste svoja vekovna ognjišta pod ustaškom torturom „Bljeska“ i „Oluje“ i da se dosele u maticu Srbiju ni dan-danas ne mogu da dobiju status državljana Srbije. Oni će biti evidentirani u okviru kolektivnih smeštaja, domaćinstava ili gde već i kako žive kao lica koja imaju i dalje taj status. Isti je slučaj sa našim sunarodnicima iz Crne Gore koji su se obradovali 2005. godine kada smo doneli novi Zakon o državljanstvu. Nekako je u tom trenutku skoro postignut konsenzus svih političkih stranaka da taj član 7. Zakona o državljanstvu glasi tako da svako ko Srbiju priznaje kao svoju matičnu državu ima pravo na sticanje državljanstva. Post festum su nastali problemi.
Kako su nastali problemi za naše napaćene Srbe iz vekovne i najzapadnije srpske zemlje, iz Republike Srpske Krajine, o tome je govorio i gospodin Buha. Gospođo ministre, možda ne znate taj podatak, gospodin Buha je predsednik Vlade Republike Srpske Krajine u izgnanstvu. Ta vlada je izabrana posle tamošnjih izbora. I dan-danas traje njihova muka što se tiče sticanja osnovnih prava ovde.
Dolazimo u situaciju da ćemo mi, kada bude bio popis u toku ove godine, u oktobru... Mi želimo da to bude sada, ali očigledno je da je država bila nespremna; ovo da nema novca, to je samo izgovor, jer mnogi podaci nisu ažurirani. Imaćemo jednu sasvim drugačiju sliku, očigledno, o AP Vojvodini. Pre poslednjeg popisa stanovništva u Vojvodini se 87% stanovnika izjašnjavalo kao pripadnici srpske nacije. Posle održanog popisa pre deset godina njih je bilo 62%. Sada su projekcije da će to biti svakako ispod 50%, a sve zbog činjenice da se oni tendenciozno od ustaške hrvatske vlasti asimiluju, odnosno da oni koji su poreklom iz Republike Srpske Krajine pod pritiscima koji dolaze iz Zagreba moraju, da bi sačuvali svoju imovinu, da se prijave i da uzimaju državljanstvo tzv. Republike Hrvatske koja je okupirale Republiku Srpsku Krajinu. Mi ćemo sada doći u situaciju da će, kada se bude sproveo popis u oktobru mesecu, na teritoriji AP Vojvodine biti 15% manje Srba.
Kome to odgovara? Verovatno onima koji su nalogodavci aktuelne vlasti, vlasti od 2000. godine do današnjih dana. Neće trepavicom da mrdne ovaj File koji vam je danas dolazio ovde i koji je rekao, uzgred budi rečeno, stvari koje su katastrofalne za Srbiju i šta sve treba da uradi do ulaska u EU, protiv čega je SRS. Hajde da imamo elementarnog sluha za ljude koji su Srbi, a koji su poreklom sa drugih prostora, sa prostora bivše SFRJ, a NATO pakt, Amerika i zapadne sile su upravo uništile tu zemlju i vekovni nacionalni, etnički i kulturni prostor. Uostalom, čuli ste pre mesec dana, kada je naš predsednik dr Vojislav Šešelj održao istorijski čas u Haškom tribunalu…
(Predsedavajuća: Narodna poslanice, molim vas, o dnevnom redu.)
To je bila samo jedna mala digresija.
(Predsedavajuća: Bez digresija, nego o dnevnom redu. Obaveza je, i moja i vaša, da poštujemo član Poslovnika koji podrazumeva da govorite o dnevnom redu.)
Evo, nastavljam, gospođo Čomić. Dakle, dolazimo do problema jer ti ljudi neće biti u situaciji da ta prava ostvare. Ja sam član Odbora za odbranu i bezbednost i nekih drugih odbora; u Odboru za odnose sa Srbima van Srbije najviše je takvih predstavki ljudi koji po dve ili tri godine, neki čak i četiri, čekaju na sticanje državljanstva, kako bi se u ovom anketnom listu, koji gospođa Čomić ima, koji je pripremljen za održavanje popisa u ovoj godini, izjasnili šta su oni, gde žive i kojoj naciji pripadaju. Oni to jednostavno nisu u situaciji zato što nemaju državljanstvo. Ko je za to kriv? Kriva je aktuelna vlast.
Moram da vas podsetim i na to, gospođo Čomić, više se sada vama obraćam nego gospođi Marković, jer ona nije baš svedok tog vremena, nije bila ministar u to vreme, da su bili otpočeti pregovori sa separatističkim vlastima u Crnoj Gori koje je predvodio tadašnji ministar unutrašnjih poslova Jusuf Kalamperović. Kasnije, tri ili četiri puta je ministar Ivica Dačić odlazio tamo, ili je ovaj dolazio ovde, oni su to zamrzli. Odgovara im da se na isti način kako se to radi sa Srbima iz Republike Srpske Krajine, asimilacijom Srba u Crnoj Gori, jer se i tamo sprema popis, smanji ukupan broj Srba.
To će imati nesagledive posledice za buduće generacije. Kako ćemo mi da se borimo za ono što je vekovna srpska zemlja? Kada kažemo – srpska Crna Gora, Lika, Banija, Kordun, Slavonija, Baranja, mi to govorimo zbog istorijskih činjenica. Uostalom, projekat, naša ideja i ono za šta se mi zalažemo, što je osnov ideologije srpskog nacionalizma jeste velika Srbija. Ali, ti ljudi koji su poverovali većini poslanika (čak su poslanici iz opozicije glasali za taj zakon 2005. godine) ne mogu danas da ostvare svoja prava. Jer, vidite šta se dešava sa zvaničnicima u Crnoj Gori za koje je Milova vlast otkrila da imaju državljanstvo.
(Predsedavajuća: Narodna poslanice, tema dnevnog reda su izmene i dopune Zakona o popisu stanovništva, stanova i domaćinstava. Molim vas, o temi dnevnog reda.)
Ja pričam o temi dnevnog reda.
(Predsedavajuća: Ne možete u okviru ove teme dnevnog reda govoriti o problemima iz druge države.)
To nisu problemi iz druge države, to su problemi ljudi koji žive na teritoriji Srbije, a koji nisu dobili državljanstvo.
(Predsedavajuća: Takođe, državljanstvo nije tema zakona i nije tema dnevnog reda. Dakle, potvrđujete mi da ne govorite o dnevnom redu.)
Pa kako će da se popiše taj neko… (Isključen mikrofon.)

Upravo vam govorim da pored bračnog statusa, maternjeg jezika, veroispovesti, to podrazumeva i nacionalnu pripadnost.
Objasnite vi meni, pošto vi mene upozoravate, kako ćete vi nekome ko se naselio iz Bijelog Polja, Bara, Podgorice da objasnite kako će on u Srbiji da dođe u situaciju, a ne želi više da živi tamo, da izrazi i da se popiše po ovom obrascu 15. oktobra ove godine? Vi kažete da ne govorim o dnevnom redu, pa objasnite vi tom nekome. Nek se obraćaju vama kao potpredsedniku Skupštine i kao poslaniku da im pomognete. Izvinite, molim vas, ja ću sada sve te ljude da uputim na Gordanu Čomić. Vi rešite njihove probleme, pošto vi to bolje znate, ali sam sigurna da vi to nećete uraditi. Hvala.

Verovatno da je ovaj problem nastao jutros kada ste imali ovu delegaciju koja vam izdaje naloge i koja uništava srpskog seljaka i poljoprivredu.
Gospođo predsedniče, javljam se i kao član poslaničke grupe, a pre svega kao potpredsednik, po članu 107. Iako ne sedim pored vas, dužni ste bili da upozorite gospođu Kolundžiju da ne upotrebljava uvredljive izraze. Povredila je dostojanstvo Narodne skupštine, to je član 107, i magistra, narodnog poslanika SRS, Srboljuba Živanovića.
Ne želim njoj, a i da je dozvoljeno po Poslovniku moje dostojanstvo mi ne dozvoljava da joj se obraćam posle ovog njenog izlaganja, zato što sam ponosna na to što je u redovima Srpske radikalne stranke čovek koji je magistar nauka, a uskoro i doktor nauka, koji živi u selu Jelenča, pet kilometara od Šapca, koji ima najveću farmu ovaca i svinja u svom selu, koji, za razliku od svih ovih ovde koji dolaze i kojima je Skupština ekskurzija, ustaje svakog jutra u četiri ili pet sati, zavisi, obrađuje 20 hektara svoje zemlje, živi pošteno od svog rada, bori se za svoje ideale, najviše voli Srbiju i SRS i dr Vojislava Šešelja, predsednika stranke.
Ne dozvoljavam da ubuduće dopuštate, i zaista tražim da se u danu za glasanje Skupština o tome izjasni, da se na ovakav način vređa dostojanstvo jednog ovakvog čoveka, predstavnika naroda, predstavnika seljaka, namučenih seljaka, a on je iz duše i argumentovano pričao o tome kako ste u proteklih deset godina satanizovali srpsku poljoprivredu. Hvala.

Gospođo ministre, vi ste odbili amandman koji sam podnela u ime Poslaničke grupe SRS. Međutim, on je zaista precizniji od ovoga što ste vi stavili u tački 15).
Ne znam da li vi posećujete sportske manifestacije, da li ste, kao neki od nas, nekada bili aktivni učesnik u sportu ili se bavili nekim sportom u mladosti, ili bilo kada, ali jasno je da sportska priredba i manifestacija mora da bude održana ako učestvuje više sportista, pa vam je ova reč „više“ apsolutno nepotrebna. Mi smo mislili da je to preciznije.
Uostalom, govorile su i kolege gospodin Mijaljević i Prelić, sam zakon je dosta neprecizan, obiman i suštinski nije uspeo da definiše oblast sporta na način na koji su to mnoge druge zemlje bolje uradile, iako je zakon pripreman tri godine.
Ono što hoću sada da vas pitam, da iskoristim priliku kada govorimo o ovom amandmanu, u vezi je sa slučajem proslavljenih srpskih sportista, kao što su gospodin Žarko Olarević, gospodin Tatović, gospodin Sava Paunović, Kurčubić i mnogi drugi koji su bili članovi amaterske reprezentacije Jugoslavije tada i osvojili medalju na Evropskom prvenstvu. Naime, oni su vam se, gospođo ministre, više puta obraćali sa namerom, a to je njihovo pravo koje proizilazi iz njihove sportske aktivnosti, pre svega gospodin Olarević, da im izdate potvrdu na osnovu zakona, koju su oni tražili, po osnovu dobijanja penzija. Gospodin Sava Paunović je dobio tu potvrdu.
Želim samo da kažem da SRS smatra da kategorija nacionalnih penzija ne treba da postoji, ali ako ona i dalje postoji, po bilo kom osnovu, i ako su ih i drugi kroz političku selekciju dobijali, zašto ih onda, na uporno insistiranje gospodina Olarevića, koji je proslavljeni sportista, koji je igrao i u francuskom „Marseju“, u kragujevačkom „Radničkom“, u „Partizanu“, kao i druge ljude koje sam navela, lišavate njihovog prava? Još jednom apelujem na vas, da oni ne bi obijali prag vašeg ministarstva, da vi to uradite. Zakon je zakon, on mora za sve da se poštuje.
Što se tiče samog termina „sportske manifestacije“, moram, gospođo ministre, da vam kažem da ja, kao i svaki srpski patriota i svi srpski radikali, izražavam ogromno zadovoljstvo zbog činjenice da ovaj natovski evropski put Srbije ne nailazi na podršku ljudi koji dolaze na tribine i posećuju sportske priredbe. To ste mogli da vidite i sinoć, znate, glas naroda i glas navijača koji šalju jasne poruke, počev od toga da skandiraju proslavljenom generalu Ratku Mladiću, da su protiv zlikovačkog Haškog tribunala, da su već ispevali za ovih devet godina tamnovanja mnogo pesama o srpskom junaku, našem predsedniku dr Vojislavu Šešelju, i da svaka takva manifestacija počinje i završava se rečima – Kosovo je srce Srbije. Hvala.

Gospođo Samardžić, uopšte nisam govorila o pojedincima, niti sam apostrofirala sport. O tome bismo mogli da otvorimo temu. Rekla sam da je to kategorija, zato smo mi protiv toga, u kojoj je moguća svaka vrsta manipulacije. Ne odnosi se samo na vas. Znate, od kada je sveta i veka, još od doba socijalističkog upravljanja, komunizma, pa i kasnije, ovih „neokomunista“ na vlasti od 2000. godine, svačega je bilo u svim segmentima društvenog života.
Naravno, vrhunske sportiste i one ljude koji su se ostvarili i doprineli promociji države, i one bivše države, mi svakako poštujemo, ali mi niste konkretno odgovorili kada su ovi ljudi u pitanju. Razumem da ste vi sa njima razgovarali. Vrlo konkretno pitanje sam vam postavila. Kada je već tako i kada ste vi procenili, kroz te kriterijume, da oni ne spadaju u tu grupu kao ovi drugi koji su to pravo ostvarili, samo mi konkretno odgovorite zašto Žarku Olareviću niste dali potvrdu zbog čega je odbijen? Znači, gospodin Sava Paunović je dobio potvrdu zbog čega je odbijen, a vi ste sada rekli da ste imali te kriterijume. Samo mi to recite, da bi čovek znao. Razgovarali smo, ti ljudi su dolazili i pre nekoliko godina, primali smo ih mi iz Srpske radikalne stranke. To je tako jednostavan odgovor, jedna potvrda, pa neka on dalje traži i ostvaruje svoja prava po osnovu onoga što može da ostvari i što smatra da treba.

Kratko ću, gospođo ministre, samo da vas obavestim – kao što je rekao maločas gospodin Krasić u izlaganju, ne samo da se neguje taj sportski duh i rekreativni sport među narodnim poslanicima, možda je teško selektoru, gospodinu Stojanoviću, o tome da vam priča, ali prošle godine, kada je reprezentacija Narodne skupštine Republike Srbije učestvovala na međunarodnom takmičenju koje su organizovali naši prijatelji i braća u Ruskoj Federaciji, naša skupštinska reprezentacija je osvojila srebrnu medalju. Lepo je što je zlato pripalo našim prijateljima iz Rusije.
Koliko je teško da uopšte dođemo, ne samo ovde, nego i u svakom gradu, vi to verovatno kao ministar pratite, do širenja i do mogućnosti da se ljudi, od najmanjeg deteta do starijih ljudi, bave rekreativnim sportom navešću kroz primer grada Kragujevca.
Naime, prošle godine je za vreme trajanja Svetskog prvenstva u fudbalu organizovan, verovatno ste upoznati, za osnovce Šumadijskog okruga „Mundijal u malom“. To je zaista bila jedna lepa manifestacija. Ovom prilikom, a i zbog činjenice da su nam izašli u susret kada je naša skupštinska reprezentacija odlazila u Moskvu, moram da se zahvalim ljudima iz Fudbalskog saveza Srbije, jer da njih nije bilo, nismo imali na koja druga vrata da pokucamo, ni naši skupštinski reprezentativci ne bi otišli u dresovima sa našom nacionalnom trobojkom. Isto tako, ni ovi mladi ljudi, koji su imali dresove apsolutno identične dresovima svih reprezentacija koje su učestvovale na Svetskom prvenstvu, ne bi imali te dresove.
Moram da najavim još jednu manifestaciju koja će se održati takođe u Kragujevcu da bi se promovisao sport za decu i omladinu za čitav Šumadijski okrug, a to je Liga šampiona za decu tog uzrasta, koja sledi,
Što se tiče onoga o čemu je gospodin Krasić govorio malopre, kada je u pitanju naš proslavljeni Novak Đoković, samo da budem preciznija, iako vi to znate i čitava javnost – tzv. Srpska napredna stranka je svojom hajkom i kampanjom koju je organizovala protiv Novaka Đokovića i njegove porodice doprinela tome da „Femili sport“, kompanija našeg Noleta, odustane od onog kompleksa koji je bio vredan više od četrnaest miliona evra i koji je trebalo da se gradi Kragujevcu. Hvala.

Član 27. Gospodine predsedavajući, samo da vas upozorim da obratite pažnju, ne radi se ni o kakvoj vici, kao što ste vi to pokušali da predstavite. Ja se, sticajem okolnosti, zbog amandmana koje imam u ime Poslaničke grupe SRS, ne nalazim pored vas. Vi znate da vas ja uvek pristojno i lepo usmerim kada ne pratite da obratite pažnju na poslanike koji reaguju na bilo koji način. Meni je žao stvarno što ste sada dekoncentrisani zbog toga što nisam tu prisutna, ali vas molim da ubuduće obratite pažnju i da vodite sednicu onako kako vam član 27. nalaže.

Gospođo ministre, nama ne smeta uopšte, mi volimo komunikaciju sa vama i da pojasnimo neke stvari. Jer, ne radi se samo o našoj pukoj nameri da pišemo amandmane zato što smo opoziciona stranka, nego zaista želimo da kroz ovaj vid intervencija poboljšamo i razjasnimo neke stvari.
Da se vratim na ovo o čemu je govorio kolega Avramović. On je potpuno u pravu. U članu 3. tačka 10) vi ste definisali šta je vrhunski sportista i kako se taj rang dobija. Izvinite, ovim brisanjem stava 2, što je predložio kolega Avramović, kao i drugi narodni poslanici, mi dovodimo u mogućnost tog vrhunskog sportistu... Objašnjeno je kako se dolazi do tih rezultata i kako se on rangira, mi tu nismo intervenisali, u skladu sa Nacionalnom kategorizacijom, u kategoriju vrhunskih sportista. Lišavate ih mogućnosti, jer vi niste rekli u članu 3. tačka 10) da su to samo oni koji mogu sami sebi to da obezbede.
Kolega Avramović vas lepo pita, šta će da uradi onaj ko je vrhunski sportista, a nije preduzetnik, nije u mogućnosti...? Jer, kada pravite kategorizaciju i kada mu dajete ta priznanja vi polazite od toga da su to lica kao što je pomenuta Nađa Higl, ili Milorad Čavić, sportisti koji nemaju mogućnosti da sami sebi to obezbede, već se nalaze u situaciji da im se sada takva mogućnost... Ili je neka zabuna u pitanju, ili je neprecizno, jer nemoguće je, znate, da nisu potrebni poseban prostor, oprema i kadrovi. To je hteo kolega Avramović da vam kaže i verujem da je to bila namera ostalih kolega koji su podneli istovetni amandman.

Gospođo ministre, sada ipak dolazimo u jednu situaciju, i složićete se sa ovom mojom argumentacijom, da nedostaje nešto u članu 22. Naime, vi ste rekli kako je sve počelo, kada ste izrađivali zakon to su tražili od vas, i obrazložili zbog čega. To sada prvi put čujem, jer ste odgovarali, a onda ste u međuvremenu pribegli nekom kompromisu, ne znam zašto, da prihvatite amandman, ne SRS, jer su vezani (zato sam i zamolila kolega Novakovića da ovu priču, ovu celinu, završimo), kolege Bojana Mladenovića i kasnije kolege Srđana Mijaljevića.
Znači, mi stavljamo fakultativnu odredbu. Mi smo to imali kao nameru, znate. Mogu, a i ne moraju. Evo, priznaćete da su se dešavale takve situacije u prošlosti. Mogu da se dese u budućnosti. Naši vrhunski sportisti koji igraju u trofejnim klubovima širom Evrope su takođe istinske srpske patriote i može da se desi da ih selektor fudbalske reprezentacije, recimo, gospodina Nemanju Vidića, pozove da igraju za reprezentaciju na bilo kom takmičenju ili na prijateljskoj utakmici. Mi sada ovde, prihvatanjem ovog amandmana, uopšte nemamo kategoriju pripreme. Videli ste i sami, sada je nekako ovo ostalo prazno. Mogli ste to da preformulišete, pa da od ova dva koja mi imamo to stavite. Kasnije ćete sigurno kroz izmene i dopune... Videćete, reakcije ovih granskih organizacija će biti upravo takve. Znači, ne moraju, ali mogu.
Kao što rekoh, selektor može da ga pozove; on ima važne utakmice u trofejnom klubu gde igra (ili neko drugi) i ne priključi se pripremama reprezentacije, to se ranije dešavalo, ali ima odličnu fizičku i svaku drugu spremnost i može da dođe dan pred kraj ili na samu utakmicu, to je opet odluka selektora.
Sada, po ovome ovde, uopšte nemamo pripreme, jer brisanjem ovog prvog stava priprema ne postoji, već samo učestvovanje u utakmici, odnosno sportskom događaju.
Ono što hoću, evo, sada završavam, da iskoristim, pošto ste pre izvesnog vremena bili u Kragujevcu, želim oštro da negodujem, kao poslanik i odbornik Skupštine grada Kragujevca, zbog toga što nije prihvaćen projekat za istočnu tribinu stadiona „Čika Dača“. Vi ste došli da pogledate kako teku pripreme i radovi oko zatvorenog bazena. Međutim, moram da vam kažem, vaša stranka je deo koalicione vlasti, zajedno sa gospodinom Stevanovićem, u Kragujevcu, veliko je negodovanje mojih sugrađana zbog toga, jer su i svlačionice i reflektori i pomoćni stadion u 21. veku, koji je od šljunka, u užasnom stanju. Trebalo je taj projekat da prihvatite, da država učestvuje sa 50, a grad sa 50%, kao što ste uradili i za zatvoreni bazen.
Mislim da to nije u redu, s obzirom na to da je taj stadion počeo pre nekoliko godina da se obnavlja, znate kada je izgrađen, a ova slika danas tamo je ružna, a projekat je bio... Bez obzira na to što smo najoštrija opozicija Stevanovićevoj vlasti, naša Srpska radikalna stranka ipak želi dobro i za to sportsko društvo i uopšte za čitav grad. I, ne znam iz kojih razloga, verovatno zbog toga što je sa vama u koaliciji, pa mora da ćuti. Mi iz Srpske radikalne stranke ne moramo. Sada vam otvoreno kažem da su Kragujevčani jako nezadovoljni zbog toga. Koji su razlozi, da li finansijska sredstva ili o čemu se već radi, ali ipak, to je veliki grad i u pitanju je jedan ozbiljan projekat, koji jednom mora da se završi.
Kasnije ćemo, kada dođemo do nekih drugih članova, da razgovaramo i o rekonstrukciji i obnavljanju stadiona u Beogradu. Hvala.

Moram da vam repliciram, gospođo ministre, zbog toga što je obećanje koalicije na vlasti u Kragujevcu, gospodina Stevanovića i vaše stranke, bilo oba – i zatvoreni bazen i stadion „Čika Dača“. Grad je inače prezadužen, u vezi s tim ste dobro informisani, i za neke projekte i za trošenje budžetskih sredstava koje ne ide u prilog građanima Kragujevca.
Što se tiče studije o izvodljivosti, nikada je pred sobom nisam imala kao gradski odbornik, a niko nije vršio anketiranja. Kao što i sami znate, ne možete da anketirate 100% građana Kragujevca. Mogla bih sada da uđem, ali ne želim da to sužavam na lokalnu priču... U pitanju je ipak jedan veliki sportski objekat, a to je gradski stadion, da ne govorim o ovim drugim koji su u užasnom stanju. U svakom slučaju, građani su prevareni. Očekivali su i jedno i drugo. U smislu opredeljivanja, ne znam da je tako nešto postojalo. Tamo živim, svakodnevno sam u kontaktu sa mojim sugrađanima i sa onima koji su očekivali da se ispuni predizborno i posle toga svako drugo dato obećanje od strane gradonačelnika i koalicije koja je na vlasti.

Gospođo Đukić Dejanović, žao mi je što gospođa ministar nije tu. Nema problema, vi ćete da me saslušate. U svakom slučaju, smatram da nije bilo zgoreg da prihvatite ovaj amandman, iako se slažem sa vama. U obrazloženju ste rekli da je ova oblast, koju je gospodin Jeremić predložio, a to je da se prilikom izdavanja dozvola za sezonu na nacionalnim ligaškim sportskim takmičenjima i profesionalnim sportskim takmičenjima uzme u obzir i oblast bezbednosti, pa da to bude, pored ispunjenosti sportskih, infrastrukturnih, personalnih, pravnih i finansijskih kriterijuma, tačka 6) - i bezbednost...
Tačno je da u članu 157. zakona regulišete sektor bezbednosti na samom događaju, kada se već dešava sportska manifestacija. To je i moralo da se inkorporiše u ovaj zakon zbog drugog zakona koji imamo, Zakona o sprečavanju nereda na sportskim priredbama i manifestacijama. Mi srpski radikali mislimo da je ovde trebalo da stoji da je i to jedan od faktora koji treba da se uzmu u obzir prilikom izdavanja dozvole.
Veliki sportski klubovi u našoj zemlji, sportska društva „Partizan“, „Zvezda“, „Radnički“ itd., svi oni imaju osobe koje brinu o bezbednosti, a to su komesari za bezbednost na tim stadionima i u tim objektima. Obično su to lica koja su bila ranije zaposlena i imaju činove u MUP-u.
Vi ste ovde u sledećem stavu rekli da sportska organizacija treba da ima jedno lice koje je angažovano, ali za bezbednost učesnika sportskog takmičenja, a to su dve odvojene stvari. Ovi komesari za bezbednost, kako se zovu ta lica, da ne govorim imena pojedinih, iako znam za pomenute klubove, nemaju samo odgovornost prema učesnicima takmičenja, već i prema svima koji su tu prisutni. Ne samo to, oni se staraju o kompletnom redu, od dolaska navijača, prilaska, oni su ti koji su šefovi redarskih službi na tim manifestacijama. Oni vode računa o učesnicima sportskih takmičenja, odnosno igračima u klubovima, ne samo kada se održavaju sportski događaji na domaćem terenu, već putuju sa njima, komesar za bezbednost i ljudi koje on izabere.
Prema tome, mislimo da je bilo mesta za to ovde, jer tačno se i lepo nadovezuje ovaj sledeći stav koji govori o bezbednosti učesnika. Jednostavno, ne vidimo zašto se nije prihvatio amandman Srpske radikalne stranke, jer on baš jeste u korelaciji sa članom 157, koji reguliše precizno šta treba da se dešava, po ovom drugom zakonu koji sam malopre pomenula. Hvala.

Gospođo Đukić Dejanović, gospođo ministre, meni je zaista žao što nismo u direktnom televizijskom prenosu, ali se nadam, kad god da bude ovo, da će građani da gledaju, pre svega ljudi koji će biti učesnici u postupku privatizacije sportskih klubova.
U ime Poslaničke grupe SRS tražila sam da se član 176. briše zbog toga što smatramo da je ova oblast već regulisana postojećim zakonom. Za nas je apsolutno neprihvatljivo da u materiji privatizacije i prodaje kapitala, kako ste vi ovde predložili, učešće ima bilo koji predstavnik Ministarstva.
Ja sada moram da otvorim jednu temu; da li ćete vi meni da odgovorite ili ne, to je na vama, međutim, moram zbog javnosti i zbog činjeničnog stanja. Cela Srbija zna da smo mi u rukama tajkuna, pre svega dvojice tajkuna, Miškovića i Beka, i da je njihov najveći interes, kao i onih za čiji interes oni rade, da se što pre i na brzinu privatizuju dva najveća sportska društva.
Veoma je poznata činjenica da Miroslav Mišković i te kako želi da kupi „Crvenu zvezdu“ i da je uveliko „pustio pipke“ da to uradi, da bi mogao da ostvaruje svoje interese. S druge strane, o tome je dosta govorila i u posebnim obraćanjima medijima gospođa Verica Barać, ali to su činjenice, Mišković i Beko su na području Autokomande, gde će umesto autobuske stanice graditi nekakav svoj tržni centar, direktna konkurencija sportskim društvima „Partizan“ i „Crvena zvezda“. Objasniću vam kako, mada vi to znate.
Naime, oni su za bagatelu, što bi se reklo, i gospođa Barać je više puta iznosila konkretne podatke, kupili to zemljište. S druge strane, radnici preduzeća kome to pripada nalaze se u nezavidnom položaju jer njihova sudbina je u pitanju.
Sada dolazimo u situaciju, gospođo ministre, a vi ste žena koja je mnogo proputovala od kada je ministar sporta i omladine, i videli ste kako izgledaju novi multifunkcionalni stadioni velikih klubova širom sveta, da će u budućnosti dva najveća stadiona, stadion „Partizana“ i stadion „Crvene zvezde“ očigledno imati samo namenu za održavanje sportskih priredbi, a neće imati tu tzv. multifunkcionalnost. Ko to sprečava? Pa, upravo ova dvojica koja zaustavljaju, do trenutka dok se za njih povoljan zakon ne izglasa, proces privatizacije da bi sve prigrabili za sebe.
Ako jedno sportsko društvo kao što su „Partizan“ i „Crvena zvezda“ treba u budućnosti, kakav god model da bude i kako god proces privatizacije da se završi... Da je to normalno kao u svim zemljama, kao što rekoh, onda bi ti novoizgrađeni objekti imali sve druge prateće sadržaje, pored igrališta i svih pratećih terena: i tržni centar, i restorane i sve ono što je potrebno da bi novi vlasnik mogao da se izdržava.
Videćemo kako će taj proces da se završi. Ja vas samo upozoravam, u ime SRS, iako smo mi već dvadeset godina, od kada pričamo ovde u parlamentu, za privatizaciju velikih sportskih društava, da to ne uradite na brzinu. Vi nećete puno tu da se pitate. Oni koji su u vrhu državne vlasti, koji su povezani sa Miškovićem i Bekom i sa ostalim tajkunima i te kako će imati interesa da to urade. Ne vi lično, kao ministar omladine i sporta. Zaista, moram da alarmiram sada ovim putem sve one ljude koji mogu da dignu svoj glas posle usvajanja ovog zakona da se tako nešto ne uradi. Što se nas tiče, mi ćemo konkretne podatke, kao što su ovi o mafijaškoj delatnosti ove dvojice koju sam pominjala, oko Autokomande, da iznosimo u javnost.
S druge strane, moram da vam kažem da je sudbina SD „Partizan“ i te kako bila ugrožena pre nekoliko godina kada je generalni sekretar bio Slavko Zečević, koji je vrli prijatelj Tomislava Nikolića, koji je ukrao mandate SRS i osnovao stranku. Vi znate da je on svojim mafijaškim potezima hteo da uradi isto što i Mišković namerava u „Crvenoj zvezdi“. Na svu sreću, on je oteran iz Sportskog društva „Partizan“ i to je zaustavljeno. Međutim, opasnost sada vreba od drugih tajkuna sa kojima su on i mnogi drugi povezani.
Jednostavno, moramo to da govorimo građanima. Srbija je tako podeljena što se tiče onih koji vole jedan ili drugi klub, ali svakako građani Srbije ne bi voleli da u ruke takvih, u pravom smislu reči, institucionalnih kriminalaca, koje vrh državne vlasti štiti, koji ne plaćaju porez državi, poput Miškovića, koji otpuštaju radnike, koji se bahato ponašaju svuda, gde god su kupili sve za male pare, dođe jedan ili oba naša najveća kluba.
Što se tiče ovog dela koji je vezan za tretiranje već izgrađenih objekata na građevinskom zemljištu, što posebno ne tretira ovaj zakon, ali to je činjenično stanje, prilikom rasprave o drugom zakonu smo imali mogućnosti da o tome govorimo, to je zaista još jedna besmislica, jer ne može jedan prostor, jedna parcela da se tretira kao građevinsko zemljište ako tu postoje objekti, kakvi god da su i u kakvom god da su stanju.
Moram još da vas podsetim i na to da je grad Beograd tendenciozno, upravo zbog takvih tajkuna, godinama stopirao, a to rade i dan-danas, kažu da se čeka proces privatizacije, izgradnju novog stadiona tamo gde je sadašnji stadion „Partizana“. Bio je to „projekat Švajcarac“ (to je bilo pre vašeg mandata), koji je propao upravo zbog toga što su oni kojima odgovara da za male pare kupe ove velike klubove to stopirali. Hvala.

Gospođo predsedniče, ovo je isto jedan važan amandman, koji se tiče budućeg procesa privatizacije i opasnosti koje slede, o kojima sam malopre govorila. Mi smo dodali tačku 7) - fizičko lice koje je imalo ili ima status svedoka saradnika ne može da učestvuje u procesu privatizacije.
Ja ću da vam navedem najočigledniji primer bahatosti Ljubiše Buhe Čumeta, koji je zaštićeni svedok, koga u ovom momentu čuva 47 policajaca MUP-a Republike Srbije zato što ima taj status, a on u ovom trenutku najveće poslove dobija i završava. Znači, kao svedok saradnik Ljubiša Buha Čume stiče ogroman kapital, ima zaštitu države, ima zaštitu policije. Znate, 47 policajaca dnevno, pa da je to samo 47.000 dnevno, pomnožite sa brojem dana u mesecu, sa brojem dana u godini, koliko je to mogućnosti da se kupi oprema za policiju koja je potrebna, koliko mogućnosti da se da nekome kome je život ugrožen? Njemu svakako nije, jer vidite da nesmetano sve to radi.
Upravo zbog toga smo predložili da takva lica, koja stiču ogroman kapital i koja su na kriminogeni način došla do kapitala, ne mogu da učestvuju u procesu privatizacije.
Mi ćemo imati na narednoj sednici Odbora za odbranu i bezbednost raspravu o tome, o tim licima koja su zaštićeni svedoci, međutim, o tome ne mogu da govorim zato što je taj izveštaj označen kao državna tajna. Ono što svakako u budućnosti mora da bude intencija države jeste da svi oni koji su sarađujući sa državom dobili mogućnost da sebe zaštite, a da okrive one iz kriminalnih klanova sa kojima su i te kako imali veze, budu i da mogu da budu krivično gonjeni i procesuirani. Da je pravde u ovoj državi i da postoji uvid u sve to što je neko radio, jedan takav čovek ne bi mogao da dobije takav status i ne bi mogao i dalje nesmetano da radi…

Gospođo predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Ljajiću, u okviru ovog amandmana prof. dr Gordane Paunović Milosavljević moram da tretiram jedno pitanje koje je uznemirilo kragujevačku javnost, radnike, invalide rada iz Kragujevca, koji su ostali bez posla u okviru dogovora Vlade Republike Srbije, prilikom stvaranja nove fabrike i otpuštanja.
Kada se ta drama završila, 30. decembra prošle godine, Vlada Republike Srbije je obećala invalidima rada da će dobiti adekvatna mesta i da će biti premešteni u tzv. zaštitne radionice, koje nikada nisu osnovane, u okviru fabrike „Zastava automobili“. Oni se danas se nalaze u bezizlaznom položaju.
Mediji sa nacionalnom frekvencijom i dnevna štampa su izveštavali o tome ovih dana. Vi dobro znate, vama je takođe poslat taj dopis, kao resornom ministru, da 16 invalida rada kragujevačke fabrike „Zastava automobili“ nisu prihvatili sporazumno premeštanje u novo preduzeće „Zastava INPRO“, zato što im po ugovoru kojim im prestaje radni odnos u „Zastava automobilima“ i prelaskom u „Zastava INPRO“ novo preduzeće ne garantuje sve ono što bi trebalo da imaju kao zaštitu po osnovu invaliditeta i radnog odnosa.
O čemu se radi? To moram da kažem zbog javnosti Srbije, a ponavljam, mediji su pisali o tome. Radnici su rekli da će početi štrajk glađu ispred Fabrike automobila ili ispred Skupštine grada Kragujevca. Sa tim je upoznat i gradonačelnik Kragujevca, kao i njegov zamenik, koji je bio jedan od onih koji su bili garanti potpisivanja memoranduma i novog ugovora sa „Zastavom“. Prelaskom u „Zastava INPRO“ oni nemaju mogućnost da ostvare ono što im pripada po zakonu, a to je renta od oko 10.000 dinara, koja je, morate priznati, u današnje vreme veoma veliki iznos za egzistenciju takvih ljudi, kao ni sva druga stečena prava koja im po osnovu njihovog invaliditeta pripadaju na osnovu Zakona o radu.
Da ironija bude veća, gospodine Ljajiću, one koji su morali pod velikim pritiskom da potpišu takav neuslovan ugovor, sa velikim oštećenjima koja su zadobili na radu, godinama radeći u fabrici „Zastava automobili“, direktor preduzeća „Zastava INPRO“ gospodin Veljović je rasporedio da rade na poslovima koji su za zdrave radnike. Tako su ljudi koji nažalost nemaju nekoliko prstiju na rukama ili imaju teške povrede ruku, ramena itd., čije motorne funkcije više nisu kao što su nekada bile, a povredili su se u nekadašnjoj fabrici automobila koja je proizvodila domaći program, u preduzeću „Zastava INPRO“ sada prinuđeni da rade na presi, što je jedan od najtežih poslova.
Molim vas, kao narodni poslanik iz Kragujevca i kao odbornik Skupštine grada, u ime Srpske radikalne stranke, jer oni su se nekoliko puta nama obraćali, dolazili, sa njima smo razgovarali, da se ne bi desio neki, ne daj bože, tragičan ishod, da ljudi ne bi žrtvovali svoje zdravlje i tako bolesni i ojađeni zbog nebrige države ušli u štrajk ili uradili nešto drugo, molim vas da učinite sve, jer zakon je na njihovoj strani, da im obezbedite (u pitanju je 16 invalida rada) da se njihova prava poštuju i da prelaskom u to novo preduzeće dobiju sve ono što im po zakonu pripada. Hvala.

Hvala vam, gospođo predsedniče. Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ovaj amandman se odnosi na takozvani domski smeštaj i na korisnike domskog smeštaja. Mi smo kao poslanička grupa amandmanom tražili da se deca do tri godine obavezno prihvataju u domski smeštaj. Vi ste odgovorili neprihvatanjem amandmana, da je to moguće samo u izuzetnim slučajevima, kada zdravstveni i drugi razlozi to nalažu, tako da je taj amandman odbijen.
Mislim da ne možemo prava dece koja nemaju roditeljsko staranje, gospodine Ljajiću, a složiće se i predsednica sa mnom, pošto je na čelu Radne grupe za prava deteta, da regulišemo potpuno ovim zakonom. Mi moramo tu oblast da uredimo i da je pravno regulišemo, takozvane hraniteljske porodice i smeštaj te dece u budućnosti, posebnim zakonom. Kako ćemo da ga nazovemo i koji će on okvir sve da obuhvata, videćemo, verujem, u toku ove godine, kada budemo intenzivno radili na setu tih zakona koji se tiču prava dece.
Ono što ja danas u ovom zaista kratkom vremenu hoću da otvorim kao temu jesu upravo hraniteljske porodice. Po onoj evidenciji, odnosno po podacima koje sam našla, u ovom trenutku preko 4.000 mališana u Srbiji je bez roditeljskog staranja, a možda ih sada ima i više, a samo u Beogradu dom za nezbrinutu decu može da primi oko 300 mališana.
Sada se tu postavlja pitanje zašto država ne reaguje? Zašto, pre svega, predstavnici medija ne posvećuju pažnju ovom problemu koji je izuzetan u našoj zemlji? Jer, sami znate i vidite po novinskim naslovima da se to dešava ne samo zbog nasilja u porodici, zbog nebrige roditelja, nego su tu razni socijalni i drugi faktori, da ne ulazim u ono što je struka gospođe Đukić Dejanović, zbog čega ta deca više ne mogu da ostanu u porodici i jednostavno se zovu deca bez roditeljskog staranja.
Moram danas da pomenem jednu od akcija koje su bile vredne pažnje u Srbiji prošle godine, koju je pokrenuo naš proslavljeni plivač Milorad Čavić; on je organizovao akciju za decu bez roditeljskog staranja pod sloganom „Veruj u sebe“.
Međutim, ni ona nije imala neki veći odjek u javnosti, u pozitivnom smislu, zato što se niti vlast, a pre svega ni mediji u dovoljnoj meri ne interesuju za taj problem. Više možete da nađete, gospodine Ljajiću, po takozvanim društvenim mrežama, Fejsbuku i Tviteru, razna udruženja koja apeluju za pomoć deci bez roditeljskog staranja, nego što ćete to da vidite, kao ministar i kao građanin Srbije, u nekom mediju, zato što to nije stvar koja je komercijalnog karaktera, nego jedan ozbiljan problem u našem društvu, koji su mnoge druge države koje teže tom modelu države blagostanja na izuzetan način rešile.
Prema tome, danas ne mogu da nađem nikoga od narodnih poslanika u sali, ako se nisu posebno interesovali za ovaj problem, ko će da navede ime jedne žene ili bračnog para iz Srbije koji su odgajali i prihvatili u zagrljaj, u svoje krilo tu decu koja nemaju roditeljsko staranje, a verujte da u Srbiji ima mnogo primera. Neću sada ovom prilikom, nemam vremena, da apostrofiram mnoge porodice koje su se prihvatile tog humanog posla. Međutim, oni jednostavno nisu, ponavljam, regulisani u pravnom sistemu zemlje. S druge strane, oni nemaju mogućnost da ostvare starateljstvo nad tom decom, što u mnogim drugim državama postoji kao mogućnost posle izvesnog perioda kada se vidi da njima ta porodica odgovara, da su se socijalizovali, da prihvataju to okruženje, da imaju normalno odrastanje i normalno školovanje.
Ali, verujem da ćemo u ovoj godini, u narednom periodu, bar što se Srpske radikalne stranke tiče, to je deo našeg programa, kada su u pitanju deca i njihova socijalna i zdravstvena zaštita, ozbiljno posvetiti punu pažnju ovom problemu, koji je veliki problem u Srbiji uopšte. Hvala.