Kratka replikica.

Jeste.

Dame i gospodo narodni poslanici, da ostanem do kraja jasan. Svi oni kao što to tvrdi Sanda Rašković Ivić, svi oni, nisam rekao samo ona, svi oni, a tu uključujem i one koji je sad pokrivaju sa kim - Đilas, Jeremić, Sanda Rašković Ivić, svi oni koji misle da se u Srebrenici desio genocid čine veliku štetu srpskom narodu. Srpski narod nije genocidan.

Ja žalim za svim žrtvama i rekao sam da je za mene život čoveka neprikosnoven. Za Klintona nije bio. Klinton i Izetbegović su dogovorili pad Srebrenice. Iz toga je proistekao veliki zločin, ali to nije genocid. Možda je bila osveta, možda je bio veliki zločin, ali to nije bio genocid.

Svi koji tvrde, kao Sanda Rašković Ivić, svi kao Jeremić, svi kao Đilas, svi kao Borko Stefanović, svi kao Janko Veselinović, svi u toj grupi koji tvrde da je u Srebrenici bio genocid greše. Oni amnestiraju Klintona, a Klinton je mislio kad je to dogovarao da je narod, da su živi ljudi kolateralna šteta. To Srbi nikad nisu mislili, ja ne dozvoljavam da na takav način amnestiram Klintona, koji misli da živ čovek može da bude kolateralna šteta. Za mene živ čovek je živ čovek, bez obzira koje je vere, koje je nacije i jednostavno svako ko kaže da se u Srebrenici desio genocid je amnestirao i Klintona i Izetbegovića. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, postoji više vrsta korupcije i meni je žao što danas nisu prisutni ovde ovi iz stranke bivšeg režima pojačani Boškom LJotićem, da i njima objasnim u kom delu i u kom obliku korupcije su bili. Najopasnija je crna korupcija. Dakle, to je ona korupcija kada javne poslove spojite sa privatnim biznisom. Nema očiglednijeg primera od Dragana Đilasa. Nema očiglednijeg primera posle njega od Vuka Jeremića.

Dakle, ukoliko neko koga ste na određen način delegirali da bude predsednik Skupštine UN, predsednik skupštine celog sveta, ukoliko neko na toj funkciji koju mu finansira Republika Srbija, koja mu daje lični dohodak od osam do 10 hiljada dolara, koliko se sećam, plaćala mu je stan koji je koštao, gotovo isto toliko, vozača koji je koštao pet hiljada evra, sve živo mu je plaćala Republika Srbija, da bi on imao tu čast da predsedava Generalnom skupštinom UN. On je to grubo zloupotrebio i verujem da su ga Amerikanci iskoristili da svedoči protiv Patrika Hoa, čoveka sa kojim je on pravio privatne biznise u vreme dok je predsedavao, dok je vršio javnu funkciju, a nema veće javne funkcije u Srbiji od one koju je on vršio da bude u ime Srbije delegiran iz Srbije kao predsednik skupštine UN. U to vreme je pravio velike biznise koji su bili zasnovani na korupciji sa Patrikom Hoom i drugim svojim prijateljima, i za te poslove dobio veliki novac. Na kraju je svedočio protiv svojih prijatelja, mislim da osim što su ga Amerikanci amnestirali, da mi nemamo pravo da izvršimo amnestiju takvog funkcionera koji je danas predsednik jedne političke partije, koji je ovde bio ministar spoljnih poslova, bio je savetnik Tadića, savetnik za telekomunikacije, bio je savetnik za odbranu, bio je u predsedništvu dok je gospodin Tadić vršio funkciju predsednika Republike Srbije.

Drugi njegov, kako bi naš narod rekao, pajtaš, gospodin Đilas, je za vreme dok vršio javnu funkciju, funkciju gradonačelnika, funkciju ministra za NIP i dok je bio šef narodne kancelarije za svoje firme prihodovao preko 500 miliona evra. Kakva je to crna korupcija? Najcrnja moguća korupcija u svetu da je neki javni funkcioner uspeo da prihoduje 500 miliona dok vršio svoju funkciju i da je uz put, preko reklama, kontroliše medije, da mediji koji nešto loše napišu o njemu i Borisu Tadiću, ne mogu da dobiju reklamu, ne mogu da oglase nijedan proizvod, zato što je imao apsolutni monopol i na reklame i na medije. Pri tome, kao javni funkcioner zaradio 500 miliona evra, i bio umešan u razne korupcionaške afere, o kojima ću govoriti kasnije. Nema većeg oblika korupcije da prikažemo na način na koji pokušavamo da prikažemo od onoga koji su imali Đilas, Jeremić, kome se pridružio, gle čuda, Boško Obradović, koji se navodno, nekad davno, borio protiv korupcije. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodin Đukanović me je pogrešno razumeo. Nije Dragan Đilas samo na reklama bio koruptivan.

Gospodine predsedavajući, prenesite gospodinu Đukanoviću da je Most na Adi započet da se gradi bez građevinske dozvole. Taj most na Adi trebalo je da košta, čini mi se, 115 miliona. Koštao je 500 miliona. Dragan Đilas, koji sada ima neku stranku…

(Aleksandar Martinović: Kupio.)

… To je još jedno preduzeće koje je osnovao. Jedinu stranku koju je Dragan Đilas sigurno osnovao je Dveri. To je sigurno. Ovo sve drugo je kupio.

Da li je korupcija kada Dragan Đilas kupi poslaničku grupu? Verovatno da je to najcrnji oblik korupcije. Korupcija je i nepotizam. Recimo, zamislite Radulović koga bi sve stavio na listu, gospodina Šapića? I to je korupcija. Nepotizam je korupcija. Uraditi nekom uslugu radi usluge i to je korupcije, ali blaži oblik, ali crna korupcija kada funkcioner svoj položaj koristi u svrhu svojih privatnih poslova, kada spoji javnu funkciju sa privatnim biznisom. To je Dragan Đilas uradio čak više nego i sam Vuk Jeremić koji je predsedavao Generalnom skupštinom u ime Srbije i pravio poslove sa Patrikom Hoom, zbog kojih je ovaj osuđen.

Dragan Đilas je, sećate se, nasledio Zelenu stranku. Udružio se sa Boškićem LJotićem, a ovom je bilo teško. Kada je uzeo iz Hilandara pet hiljada evra da li je to korupcija? Zakleo se nad Trojeručicom Boško Obradović da neće praviti stranku i onda mu Đilas napravio stranku. Ja sam dugo mislio da je on prekršio zakletvu. Zato sam ga i zvao „sveti Boškić levoručica“, ali on nije prekršio zakletvu, njemu je Đilas osnovao stranku. Ja to dugo nisam ukapirao.

Pa, Đilas je korumpiran ne samo sa reklamama, sa mostom, sa drvosekom. On nasledio Zelenu stranku, kupio Zelenu stranku, a čovek posekao 500 platana u Bulevaru kralja Aleksandra. Najcrnji oblik korupcije. Nema korupcije koja je postojala, a da je Draagan Đilas nije upotrebio. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, nekoliko malih ispravki.

Gospodin Aleksić nije prodao stranku samo Jeremiću. To je bila preprodaja, a prethodno je stranku bio prodao Borisu Tadiću. Čisto da znamo da je čovek dva puta prodao stranku i uopšte nije predmet ove agencije za korupciju. Ja ovu agenciju zovem - agencija za korupciju. Da nije bilo te agencije za korupciju, ja veruje da ne bi bilo ovolike korupcije. I to odgovorno tvrdim.

Dakle, ukoliko je neko, možda je na prvi pogled smešno, ukoliko je neko od pripadnika zemunskog klana kupio zgradu u kojoj je agencija, bez javnih nabavki, ja vas pitam koja hrabrost je trebala stranki bivšeg režima da to uopšte nazove Agencijom za borbu protiv korupcije, ako su ljudi koji su vodili tu agenciju otišli na Zeleni venac i kupili zgradu od pripadnika zemunskog klana, bez javnih nabavki? Evo, ja to tvrdim. Iza toga stojim.

Ako ovo što ja govorim nije tačno, da je zgrada kupljena bez javnih nabavki, Agencija za borbu protiv korupcije kupila zgradu u kojoj je i dan-danas, bez javnih nabavki, verovatno odlukom Vlade, Mirka sedog i bledog prvog tunjavog, dakle, verovatno se tako desilo, pretpostavljam, da je to ta vlada, bez ikakvog integriteta, ta vlada u kojoj je bilo svega i svačega sem nekog autoriteta, gde je naručivao ko je šta hteo. Dakle, lakše su naručivali poslove nego pice iz obližnje picerije.

Jeremić kaže - treba mi honorar 25 hiljada evra mesečno ili 30 hiljada, čisto da mi dopunite karticu i Mirko Cvetković, sedi, bledi, kaže - nema problema, Vuk Jeremić ima džeparac od 25 hiljada evra mesečno.

Kad krenemo prvo od Agencije za borbu protiv korupcije, ja tvrdim da je to, i uopšte ta regulatorna tela, ja se slažem sa gospodinom Đukanović, to je bio rezervni sastav drpokratske stranke. Ja nemam ništa protiv Demokratske stranke, već protiv onog što je ona postala, zato je i ne zovem Demokratska stranka, jer se ona još uvek samo tako zove u registru, za mene je ona drpokratska stranka, pokrali su sve što nije bilo zakucano za zemlju, a ono što je bilo zakucano za zemlju su prodali ili kupili bez javnih nabavki.

Takođe se delimično slažem da je gospodin Đilas bio prodavac magle, ali sitno seckane, prosejane kroz krupno rešeto. To je čovek koji danas ne podnosi "Beograd na vodi", ali je Beograd na magli i te kako podnosio. Dakle, nema šta nije unovčio, od reklama, medija, itd. To je prvi gradonačelnik koji je bio vlasnik "Presa", jednog medija, to je čovek koji je kontrolisao sve medije, dakle, zalagao se za slobodu medija tako što su smenili sve urednike dnevnih listova, tako što su sa dugim cevima upali u sedište "Kurira", tako što su zauzeli BK televiziju, čisto da prikriju svoje tragove.

U ovom članu piše da Agencija za sprečavanje korupcije treba da ima svoje organizacije i van Beograda. Zamislite da se to desilo za vreme stranke bivšeg režima, za vreme drpokratske stranke, zamislite da se to desilo da su imali svoju organizaciju u Inđiji? Pa, oni bi imali posla. Zamislite u Inđiji. Nisam rekao u Indiji nego u Inđiji. Ne znaju žuti šta je Indija, oni znaju šta je Inđija.

Dakle, zamislite da su došli kod Ješića i da su samo beležili svaki dan koliko je taj nekretnina kupio, za njega i njegovu porodicu. Žena takođe ima svoj deo. Sa ženama je malo problem. Ako hoće da se reše muža, sad samo jednostavno ne prijave imovinu, muž ode u zatvor, ljubavnik dobro došao. To može vrlo lako da se desi. Dakle, tu moramo biti veoma oprezni, posebno zato što nasilje nad ženama nije dozvoljeno. Znači, ne možeš da je prisiliš da ti oda sve svoje račune i sve svoje tajne, a to može za nas, muške poslanike, da bude veoma pogubno, tim pre što sad na 160 ko će, bre, da korumpira bilo kog poslanika?

Mi možemo da ukrademo samo bunt papira i dve fascikle, olovku sam verovatno već krao, jer sam je stavio u džep. Dakle, teško je, ali u njihovim odnosima kada su vladali sa 127, 128, korupcije je među poslanicima i te kako bilo i zato te odredbe zakona treba čuvati za tu situaciju da ne daj Bože se oni vrate i opet vladaju na 127.

Treba da postoji neka zakonska odredba koja će onemogućiti novu, ponovljenu korupciju u parlamentu, čega u njihovo vreme je i te kako bilo. Zato preporučujem građanima da nikako ne glasaju za one bele čadore i šatore i tako će najbolje sprečiti mogućnost da korupcije bude, tako što ćemo mi uvek ubedljivo pobeđivati. Dakle, kod Vučića nema korupcije, ali ima 160 i nešto poslanika, pa ajde da vidim ko će da se drzne i da traži nešto zbog glasanja u parlamentu ili ko će da pokuša da progura neki zakon ili zakonsko pravilo, kao za vreme žutih, što su pojedinci i njihovi pojedini poslanici radili.

Sad da uzmemo Inđiju, ne Indiju, da uzmemo za primer.

(Marko Atlagić: A Kenu?)

O Keni ćeš ti da pričaš.

Dakle, zamislite sad i oni beleže, pa stan 110 kvadrata na dva nivoa. Sto deset, predsedniku opštine. Goran Ješić nije tu. Dakle, to je čovek koji je sad korumpiran. Mi ga korumpiramo? Mi mu dajemo platu, a njega nema godinu i po dana. Dakle, i to je neki način korupcije. Znači, staneš na listu, šta je ono DS ga je optužila da je prilikom poslednje kampanje uzeo 60.000 evra. Kako se zvao onaj, Bislimi, jel tako

Ne govorim ja, rekao Bislimi, čovek uzeo 60.000 evra u izbornoj kampanji. Zar to nije neka vrsta korupcije? A, kad sam ja to tvrdio o njemu, oni su govorili – ne, gde bi Ješić uzeo, ne bi on uzeo. Pa, ne bi on uzeo tad toliko malo kad je bio predsednik opštine. U njihovo vreme 60.000 evra su krali predsednici mesnih zajednica.

Dakle, lepo prvo stan od 110 metara kvadratnih na dva nivoa, a onda je to u Inđiji malo. Onda uzmemo još jedan stan preko puta Kulturnog centra, tek toliko da se nađe, pa onda za majku, glupo je da živi u Inđiji, ajde jedan stan u Novom Sadu, onako u elitnom naselju, pa onda brat siroti Vlada Ješić, znate novinari, to je jako profitabilna profesija, ja znam, gotovo svi novinari nisu stambeno obezbeđeni, a ovaj stančuga u Novom Sadu. Sad mislim da ima na nekoliko nivoa, itd, nekoliko stotina kvadrata. Ajde da mu se brat ne pati.

Onda je trebalo tamo nešto, neku zgradu graditi bez građevinske dozvole i on se lepo ububrežio i kaže – jedan pentahaus od 250 kvadrata sa terasom od 50 kvadrata. Stan u kome su živeli kao porodica, pre nego što je došao na javnu funkciju, je imao 45 kvadrata. Zamislite samo kad u jednom penthausu ima preko 50 metara terase, a sve ostalo je 250 metara kvadratnih.

Naravno, onda je poželeo da ide malo na olimpijske igre, pa je u selu, kako beše, u opštini Ruma, gospodine Martinoviću, vi taj slučaj svakako znate, mislim da je u Putincima kuća za nezaposlenog ujaka sa zatvorenim bazenom, on je nezaposlen, ali ima kuću sa zatvorenim bazenom, to nije korupcija. Dakle, rešio čovek da trenira. Ja se i dalje kajem što ga nismo poslali na olimpijske igre, s obzirom na uslove koje je imao. Imao je bolje nego Čavić. Verujem da bi on tamo doneo, kao Mark Špic ili ovaj, kako se zvao ovaj drogirani, ovaj drugi što mu srce sporo radi. Mislim da bi on doneo više medalja našoj zemlji nego svi plivači u istoriji.

Onda, gle čuda, kuća na Tatarskom brdu. Videla žaba da se konji potkivaju, pa je i ona digla nogu. Video je on tamo neke biznismeni, ljudi od uticaja, da tamo imaju tako kuće, pa je i on kupio jednu kuću na Tatarskom brdu i uselio brata. Znači, ne može brat, porodica da se razvija i ona organizacija „Bebac“, ne može to tako da se razvija u Novom Sadu, moramo mi to malo, malo na Tatarsko brdo, ono sa pejzažnom arhitekturom. Neki preduzetnik tamo, zapelo mu, čovek morao da proda, poslovne teškoće, levo, desno, ali tu su profitabilni javni funkcioneri, braća Ješić. Može kuća na Tatarskom brdu, 400, 500 kvadratnih metara, sve sa platom predsednika opštine od 800 evra.

Dakle, zamislite da je organizacija bila ove Agencije za korupcije tada, ova sad što će se zvati kod nas agencija za sprečavanje korupcije, zamislite da je onda beležila sve te nekretnine.

Sad, na kraju, bilo mu malo. I onda našao Bislimija da zavrne, što kažu naši. I, lepo kupi 130 metara kvadratnih u centru, Đorđa Jovanovića ili Jovana Đorđevića, ja mešam ta imena i prezimena, u centru Novog Sada. To onako, malo na suprugu, tek toliko da se to kao zna, da ima i supruga šta da prijavi, prijavi sve sa onim nekim firmama „Milk republik“, „Fruit republik“, onda mu je nalog „Užička republika“. Pa, gospodin Ješić ima više republika nego bivša SFRJ, a ima više nekretnina nego celo jedno selo u Srbiji.

Ali, da bude ovako osvajač, rešio je ono što nisu uspeli ovi, Sulejman, itd, rešio on i zauzme centar Beča. Uzeo čovek i zauzme veliku površinu u centru Beča, penthaus od 160 metra kvadratnih. Sad zamislite sudskog pozivara, da ova regulatorna tela malo, malo, pa mene nešto tuže. To su ti, gospodine Đukanoviću, to su ti rezervni sastavi DS, žuti. Da se ne lažemo. Ja sam im ljubimac. Prijavnice samo stižu. Nekad za isto delo, navodno, po nekoliko puta, iako sve što imam, imam u Novim Karlovcima. Sem automobila, sve što nađete van sela Novi Karlovci, a tamo nisam među prvih 10 po imovini, dakle sve poklanjam onome ko nađe.

Zamislite, goran Ješić napiše ovako – samo da znate, znamo vam sve adrese. Ja odgovorim – gospodine Ješiću, lako je naći moju adresu. Dakle, lako je naći moju adresu, ona je ista, ne menja se 50 godina, a kako mi da nađemo tvoju adresu od ovih silnih nekretnina? Krene sudski pozivar, ne može da ga nađe. Mi u Inđiji moramo da imamo sudske pozivare sa pasošem, da može da izađe čovek da ga nađe u Beču. Hvala.

Dame i gospodo, zbog ovih tenkova, zbog uspešnog pretapanja, na razne načine, Dragan Šutanovac, zvani „zgrabinovac“, jedan tenk je prodavao za 5.000 dolara. Zamislite tu vrstu korupcije kad prodate tenk za 5.000 dolara, a onda Radoslav Milojičić Kena, zvani „hajnekena“, za jedno veče popije, koliko beše, 300 i nešto piva, što je koštalo više od 5.000 dolara. Sad zamislite tu vrstu korupcije da oni jedan tenk popiju za jedno veče. Zato Dragan Šutanovac koji je omogućio topljenje tenkova, slabljenje vojne moći verovatno treba da dobije orden svetog livca prvog stepena. Dakle, od tenkova je napravio američki čelik, to je bilo u to vreme američka čeličana. Tako od rusko-srpskih tenkova dobijete američki čelik proizveden u Srbiji. I taj US Steel je takođe bio predmet neviđene korupcije, zato što je ta njegova privatizacija ili vlasnički odnosi urađena za vreme „Sablje“, kada su mnoga prava bila suspendovana. Verujem da jedan od razloga zašto je ubijen bivši premijer je upravo to.

Vi ste se smejali na ono što sam govorio Ješiću. Nažalost, i ja bih voleo samo da je to bila moja duhovitost, međutim, to je bila jedna vrsta ironije na stravičnu istinu koja se u Inđiji dogodila. Dakle, ja sam započeo industrijsku zonu u Inđiji 2001. i 2002. godine. To je ova industrijska zona za čiju lokaciju i opremljenost industrijske zone i „Folksvagen“ kaže da je najbolja. Znači, po pitanju lokacije Srbija ima najbolju lokaciju za „Folksvagen“. Da li će on doći ili neće, ima interesovanja, naravno, i od „Micubišija“, ali da li će doći ili neće, to je neko drugo pitanje.

Zamislite tu vrstu korupcije kada između starog i novog puta, između pruge i auto-puta neko se setio 2001. i 2002. godine da napravi industrijsku zonu. Dok sam ja to gradio, prvo sam, pošto nije bilo novca u državi, doveo čoveka koji je digao fabriku cigareta Fast i onda su mi mnogi učinili uslugu, Petrovića iz „Telekoma“, Naumova iz „Elektroprivrede“, treba nabrojati Branka Jocića itd, mnogi su mi pomagali, sem Gorana Ješića i inđijske vlasti. Na kraju, kada su videli da će industrijska zona biti realizovana, oni su ni manje ni više od Opšte zemljoradničke zadruge „Srem“ preuzeli lažno dužničkim poverilačkim poslovima zemljište i oni su ga preprodavali, iako nikada nije bilo njihovo vlasništvo.

Podneo sam nekoliko prijava, što preko Verice Barać, što direktno gospodinu Tadiću, nikakve velike reakcije nije bilo, a nije bilo ni reakcije kasnije od Agencije za korupciju, kako sam je ja nazvao. Uglavnom, oni su preprodali 200 hektara poljoprivrednog zemljišta iz industrijske zone koje nije bilo njihovo i na takav način zaradili negde, po mojoj proceni, oko 30 miliona evra.

Bilo je smešno kada sam nabrajao sve nekretnine koje su oni stekli u Inđiji zahvaljujući tim manipulativnim, špekulativnim, kriminalnim poslovima. Rezultat na kraju svega toga je ono što koruptivna vlast radi, da koruptivna vlast po svaku cenu želi da zadrži te privilegije, beži od svake vrste reforme, beži od svake vrste promena.

Doživeo sam da me 5. oktobra na sednici koju sam kao predsednik SO Inđija sazvao, baš na taj datum, želeći da ga podelim, dakle, kao neko ko je bio u DOS, ja sam poželeo da sa njima i završim 5. oktobra, smenjen sam u zgradi Uprave vodovoda, bez kvoruma, bez sekretara, bez potpredsednika, dakle na jednoj divljoj sednici kojoj je predsedavao, gle čuda, Nikola Divljak. Znači, divljak na divljoj sednici, u zgradi Uprave vodovoda su smenili predsednika Skupštine, tj. moju malenkost, da bi zataškali neviđenu korupciju koja se desila oko industrijske zone koju sam zajedno sa nekim ljudima gradio, želeći da se pre svega taj deo Srema, a gospoda iz Rume znaju jer su i oni postradali u tom periodu, što pre ekonomski razvije.

S obzirom da smo mi dobili iz Krajine, Like, Banije, Korduna 50% novog stanovništva u Inđiji, nama je preko bilo neophodno da što pre dođu svi stanovnici u Inđiji do posla i hleba. Jesu stanovnici Inđije došli do posla i hleba, ali su prethodno funkcioneri „drpokratske stranke“, kako sam je ja nazvao, napunili svoje džepove i zato su osvajački stigli novcem sve do Beča. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja prvo ne mogu da verujem da Gordana Čomić bojkotuje Narodnu skupštinu. Ne mogu da verujem da sednice Narodne skupštine bojkotuje Dragoljub Mićunović. Ovaj Đilas je pravo čudo. On je konačno zaveo red u sve stranke. Evo i ovu što je osnovao, ovu stranku što sam ja dugo grešio, ovim putem se izvinjavam Bošku Obradoviću zato što sam tvrdio da prekrši zakon prema Hilandaru. Da je za pet hiljada evra sveštenicima na Hilandaru obećao da neće osnivati stranku, da će to ostati porodična organizacija, da se zakleo na ikonu Trojeručicu. To pravilo sam ja mislio da je prekršio Boško Obradović i da je osnovao stranku Dveri, naknadno su utvrdilo da je stranku Dveri osnovao Dragan Đilas i njegov kum.

Ovim putem se ja izvinjavam Bošku LJotiću Obradoviću zato što sam ga optužio da je on osnovao stranku Dveri i sada sam nedvosmisleno utvrdio da je to uradio Dragan Đilas i Mlađen Đorđević kako se zove Đilasov kum.

Dakle, Boško LJotiću sve ti je oprošteno, tvoj greh deliš zajedno sa Draganom Đilasom. Definitivno znamo da su Dveri, žute Dveri i ja se izvinjavam njihovim biračima što nisam na vreme otkrio i uvideo i upozorio da se radi samo o rezervnoj Đilasovoj stranci, a da je tu Boško LJotić Obradović, levoručica, da je on u stvari bio samo najamnik poput ovog zalutovca.

Dakle, Dragan Đilas je kupio i Demokratsku stranku. Ova njihova agencija za korupciju, a sada ubuduće agencija za sprečavanje korupcije treba da se pozabavi i tim pitanjem. Na koji način Dragan Đilas kontroliše Demokratsku stranku, kroz dužničko ropstvo. Dakle, Demokratska stranka je zaremljena, kako to mladi kažu u korist Dragana Đilasa, zato što je on navodno preuzeo neki njihov dug i gazduje Demokratskom strankom. Dakle, to je još jedna od njegovih firmi.

On je kupio i šoferku Mariniku Tepić, pa da vidimo tu vrstu korupcije, treba takođe da se pozabavimo tim pitanjem. Zamislite neko ko u nepune tri godine promeni pet stranaka. Koalicije neću da nabrajam. Zamislite te visoko preletačke sposobnosti, kada iz LDP-a prelazite u LSDV, to je kratak prelet. Onako, to je bio - preletim iz sličnog u slično, to sam nekako i razumeo.

Posle toga je preletela u onaj pokret, onog bolesnog zaštićenika od građana. Kako se zvao onaj? Janković, Saša Janković preletela je kod njega. Od njega je preletela, verovatno pod uticajem vinove loze, preletela u novu stranku kod Zorana Živkovića. Posle toga ne znam koji marigani su bili u pitanju, ne mogu da je pitam, zašto, mogu da pitam pošto, ne mogu da pitam kako, mogu da je pitam za koliko. Obrela se kod Dragana Đilasa. I Dragan Đilas, čuo sam, sad je ne koristi kao šefa poslaničkog kluba zašto je kupio, već je koristi za ličnog šofera, barem po izjavama Dragana Đilasa. Gde god je napravio neki saobraćajni prekršaj, on kaže - vozila me Marinika. Dobro, ajde da mu verujemo da je vozila Marinika. Uskoro ako tako nastavi ostaće bez vozačke dozvole, s obzirom na broj prekršaja koje je svojim vozilom, džipom pravi Dragan Đilas koji se veoma bahato ponaša.

Dakle, dame i gospodo, narodni poslanici, za vreme stranke bivšeg režima smo imali takvu vrstu korupcije koja je pojela državu. Mi smo želeli tržišnu ekonomiju i demokratiju, dobili smo kriminal i monopol. Monopoli su, monopoli su. To je ono što sam ja odavno rekao, pa je mene Đinđić citirao.

Dakle, za vreme 1997, 1998. godine, to se Vjerica, svakako seća, ja sam rekao da svaka država ima kriminal, da kod nas kriminalci imaju državu ako se nastavi. Nažalost DOS je nastavio. I kada ste ulazili u stranki Demokratsku stranku, za vreme Đilasa kada ste ulazili u tu stranku, Jeremića, Borisa Tadića, Borka Stefanovića, i ostalih sitnih i velikih štetočina, to su bili kao žuti krpelji bili. Znači, kad se prisloni kao žuti krpelj, dok ne isisa sve pare iz organizma za koji se uhvati i resor za koji se uhvati, oni ne odustaju. Dakle, kad se ulazilo u njihovu stranku niste mogli da znate da li ste ušli u političku stranku ili kriminal ili u organizovani kriminal, da budem precizniji.

Dakle, postoje države bez demokratije, ali nema demokratije bez države. Tada, za vreme žutih, država je bila korupcija koja je pojela državu. Imali smo samo privid države i zato mislim da je kojom srećom ili ne srećom Al Kapone danas bio živ, verovatno ga Đilas u svoju stranku ne bi primio, ne trpi konkurenciju. Hvala.

Dame i gospodo, ta koruptivna bivša vlast, zaboravio sam Borka Stefanovića, ovaj što maše nekom košuljom.

Kada su mene pred predsedničke izbore, početkom januara, negde iza Božića, posle jedne misije gde sam ovako nastupao - ja tvrdim da će mene oni, ne daj Bože da dođu nasilno na vlast, ono što prete streljanjem i vešanjem, kod mene neće biti dileme, ima da me obese jedno 10 puta, a na streljanje će da čekaju kao, na primer, kada se otvarao „Delez“. Ima da čekaju svi da me streljaju po jednom.

Evo, gospodin Martinović se nešto mršti. To je bolno samo prvi put, tako da bolje da me zbog vernosti države streljaju, nego da me zbog korupcije časte i zbog izdaje države da me časte. Bolje da me zbog vernosti države i streljaju tih nekoliko stotina puta.

Dakle, oni to nama stalno obećavaju. Valjda svaka koruptivna vlast u njihovo vreme je gledala da se snađe kako zna i ume da se očuva, korupcijom. Dakle, 127 poslanika, idemo malo korupcije. Korupcije malo prema onome iz Sandžaka, kako se zvao. On se nešto malo buni, pa oni njemu malo novca itd. Vladalo se na 127.

I, zaboravim ja Borka Stefanovića. Mene su prebili početkom januara i onda su u Dnevniku objavili kako smo novinar Sarapa, koji je tada bio novinar u Studiju B, kako da kažem, naklonjen malo Đilasu, malo, malo. Dakle, naklonjen Đilasu. Prebili su njega i mene posle emisije zato što sam vrcavo govorio o reketima Borisa Tadića.

Naime, ja sam u toj emisiji rekao da su Boris Tadić i njegova ekipa vrhunski teniseri - nemaju lopticu, ali često lupaju reket. Posle te emisije, odabrano društvo, koje je malo pre toga poskidalo uniforme, prebilo je mene i Sarapu. Oni su iza toga objavili kako smo, eto, mi pod uticajem alkohola napali grupu mladića i nikada nismo znali, ni saznali šta je ta grupa mladića bila, da li je to bila grupa iz DS, da li je to bila grupa pridružena Tadićevom obezbeđenju, nebitno.

Predsedničkog kandidata u demokratskom društvu prebiti nekoliko dana pred izbore, pred prvi izborni krug. Dakle, tu sam, naravno, govorio o Kosovu i o mogućim nagodbama koje je Boris Tadić, na kraju smo iz Vikiliksa depeša to i videli. Ali, kada je neko lupio čvrgu, a ja se ne slažem sa nasiljem, niti sam zato da se bilo ko kažnjava nasilnim metodama, onda je Borko Stefanović, veliki Đilasov levičar, ali takođe sklon - leva ruka desni džep, to ću i objasniti kako, onda je nastala prava uzbuna i, navodno, oni su sada u protestima. Počeli protest od toga i došli su do belih šatora tamo u Pionirskom parku.

Borko Stefanović nije bio borac protiv režima Slobodana Miloševića kao što sebe predstavlja. Nije bio ni Vuk Jeremić. To je naftaška porodica. To je porodica koja je krala i Slobodana Miloševića. Dakle, otac Vuka Jeremića je bio direktor „Jugopetrola“ i javno se priča da je njegova funkcija kod Borisa Tadića proistekla iz brze korupcije posle promena 5. oktobra, gde je otac Vuka Jeremića, Miško Jeremić, na brzinu ponudio određene tentijeme gospodinu Tadiću i tako je Vuk Jeremić postao savetnik za svašta.

Kako je Boris Tadić kretao iz Ministarstva telekomunikacija u odbranu, pa na mesto predsednika, tako se za njim kretao i trag kao za pužem kad ide onaj mokar, sluzav trag, tako je i Vuk Jeremić išao za Borisom Tadićem. Na koju funkciju ovaj, on se pridruži i tako su verovatno došli korupcijom koja je naftaške prirode.

Ali, kakve to veze ima sa Borkom Stefanovićem, velikim borcem i navodnim otporašem? Pa, i onaj Saša Janković je gledao promene sa prozora JUL-a, ali oni hoće da kažu da su bili veliki borci protiv Miloševića, o kome ja sada neću ništa da kažem, jer sve što sam imao da kažem ja sam mu rekao dok je bio živ, a oni tek kada je postao pokojnik, kada više nije mogao da se brani…

Sačekajte.

Borko Stefanović je sin Vasilija Stefanovića, koji je bio jedan od direktora NIS i zato je Borko Stefanović bio pregovarač sa Rusima i zato je NIS, po meni, otišao po niskoj ceni. Mi taj ugovor svakako nećemo dirati, ali takođe stric Borka Stefanovića je radio, Mirko Stefanović, visokorangirani diplomata u režimu Slobodana Miloševića i zato oni nisu nikakvi borci protiv Miloševića bili. Oni su bili borci koji su puni svoj kapacitet koruptivni stekli tek kada je Milošević bio oboren, kada su se lično i personalno domogli i nafte i vlasti i spoljnih poslova. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, dok se mi bavimo zakonskom zaštitom, pre svega, dece, ima i ovih drugih nesrećnika koji ovde nisu. Ja Bojanu Pajtiću mogu da oprostim što je napisao i poželeo da neko digne ruku na mene. To mogu da oprostim, iako je on profesor pravnog fakulteta i verovatno u demokratskim zemljama posle želje da neko digne na nekog ruku bilo bi mu zabranjeno da predaje na pravnom fakultetu.

Ne razumem ove. Dakle, on je sopstvenu stranku, njegovu i Đilasovu, nazvao svojevremeno brodom ludaka. Ja se u potpunosti slažem sa Bojanom Pajtićem da je njegova i Đilasova stranka brod ludaka, jer samo sa tog broda ludaka može da stigne na Tviteru ova objava. Daško Milinović, prijatelj Marinike Tepić i Đilasove zamenice, kaže ovako – ja sam za ubijanje dece pa sam zato protiv ovog zakona. Ovi iz Đilasove stranke kažu da su za ubijanje dece i da su zato protiv ovog zakona. Dakle ne radi se samo o ludaku sa broda ludaka Pajtića i Đilasa. Oovo je novinar Daško Milinović, urednik, novinar sa nekog novosadskog radija itd. To je osoba koju je policija već privodila. Dakle to je ovaj čovek sa Đilasovog i Pajtićevog broda ludaka koji je poželeo ubijanje dece. Prijatelj Marinike Tepić, učesnik protesta „1 od pet miliona“.

Da ne bi bilo da ja tu nešto izmišljam, slike govore više od reči. Evo ga u toplom zagrljaju sa zamenicom Đilasa, Marinikom Tepić, koja je navodno protiv nasilja, ali je na svom profilu Marinika Tepić ima fotografiju na kojoj se maljem razbija glava bisti sa likom Aleksandra Vučića. Dakle, to su ovi nesrećnici koji su protiv ovih zakona kojima se štite deca i koji su doslovce pisali da su za ubijanje dece i da su protiv ovog zakona.

Pozivam nadležne organe da ispitaju ovaj slučaj. Ovo je nečuveni govor mržnje i ovo se mora sankcionisati. Nema ništa gore od zle pameti, ali zlo se tuče dok je malo. Gospodo tužioci, izvolite. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, vi koji se sećate Zojinog zakona, pogledajte one klupe desno, Zojin zakon je predložio Dušan Milisavljević. Mi smo to prepustili njemu. On je bio ovlašćeni predlagač, pustili smo da bude predlagač zakona. Kada smo glasali za taj zakon, Dušan Milisavljević, ovo je dosta tugaljiva tema, je obilato to koristio. Mi smo glasali za taj zakon, prepustili smo njima da poentiraju, ako se na tome poentirati može. Ja verujem i dalje da je to bilo poentiranje, i to političko, sa njihove strane. Od 175, čini mi se, glasova, 160 je pripadalo vladajućoj većini. Samo 14 pripadnika opozicionih stranaka, od pedesetak, je glasalo za taj zakon. Predlagač Dušan Milisavljević, moralna gromada, danas nije ovde. Sličan zakon je na dnevnom redu. Toliko o njihovoj humanosti, o njihovoj želji za humanije društvo, za društvo gde će vladati sila zakona, a ne zakon sile. Danas ih nema ovde, nema ni njega. Mi smo glasali za taj zakon, a od, čini mi se, 15 pripadnika DS, glasalo je samo njih četvoro.

Navešću neke poznate koji tada nisu glasali, a koji su bili glasni. Oni su izuzetno glasni, ali kada treba glasati za te zakone, onda ih nema. Recimo, Dragoljub Mićunović nije želeo da glasa za taj zakon, a čiji predlagač je bio Dušan Milisavljević, Aleksandra Jerkov, Dragan Šutanovac, gospođa Vučković, Balša Božović. To su poslanici koji tada, bez obzira što su oni predložili zakon, a mi glasali za njega, nisu želeli da glasaju za takav zakon. Danas ih nema ponovo.

Ja mogu svima da oprostim, sem Dušanu Milisavljeviću zato što smo mi dopustili, zbog humanosti, da nas tada iskoristi. Znali smo, ćutali smo, glasali smo. Oprostili smo i to što oni nisu želeli da glasaju tada svi. Ono što oni nisu hteli, mi smo učinili. Ja ću svakako glasati za Tijanin zakon i za druge zakone, a posebno onaj o korupciji.

Šta je korupcija? Korupcija je lični porez javnog funkcionera ili službenika koji nije zadovoljan time što iz poreza i taksi prima lične dohotke. Uvodeći svoj lični porez na neku uslugu koju po funkciji treba da učini. Postoji više vrsta korupcije, bela, crna. Ja ću pričati o najcrnjoj, pa da vidimo.

U korupciji obično javni funkcioner svoju funkciju prilagodi svom privatnom biznisu. To je ona najcrnja. Dakle, ima prijateljska usluga, ima nepotizam itd, ali ja ću pričati o ovim koji nisu želeli danas da dođu da komentarišu ove zakone, koji nisu glasali za Zojin zakon. Dakle, najcrnja korupcija je, recimo, Jeremić. Vama se ne čini, ali zamislite javnog funkcionera Republike Srbije koga pošaljemo u UN, čiju funkciju, da li je tako, gospodine Martinoviću, mi finansiramo kao država, poreski obveznici, koji tu svoju najvišu funkciju koja može da se desi u UN, predsednik Skupštine, koga finansira država koja ga tamo predloži, a to smo bili mi, prilagodi i spoji sa privatnim poslovima, privatnim poslovima sa Patrikom Hoom, koji je već osuđen. Kada su ih uhvatili, Amerikanci su takvi, dogovorili se sa Vukom Jeremićem i on je svedočio protiv svog tata novčanika, svedočio protiv čovek koji mu je dao novac.

Šta reći još o Đilasu koji je spojio svoje javne poslove sa privatnim firmama i prihodovao 500 miliona evra? Dragi moji gledaoci, dragi građani, vi koji mislite, eventualno mislite da će vas u bolje sutra odvesti Đilas i Jeremić koji su vas opljačkali juče, morate da se obratite lekaru i farmaceutu, ako verujete u to. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, dug je rđav drug. Mi to najbolje znamo. Naš problem 2013. godine, krajem 2012. i početkom 2013. godine nije bila samo visina duga, već i u tome što nije napravljen izvor za vraćanje duga. Novac koji je zadužen, a ne radi se o 15 milijardi, nego je bila suma 17 koma nešto milijardi na kraju 2012. godine. Na tu sumu dodajte obaveze koje su morale da se servisiraju zbog "Agrobanke" i "Metals" banke, koje su bile više stotina miliona evra. Na te sume dodajte kamate.

Samo, čini mi se, prethodne godine smo platili na te njihove obaveze 133 milijarde, to gospodin Arsić zna bolje nego ja, 133 milijarde dinara kamate, što je 1,1 milijarda evra. Svake godine na te dugove, a njihove kamatne stope su bile u njihovo vreme i po 5%, 6%, za razliku od ovih niskih kamatnih stopa, svake godine je izdvajano najmanje po 500, 600 miliona evra za kamate. Bilo je i rekordnih 1,1. Ako to uzmete kao podatak, lako ćete izračunati da smo za prethodnih sedam godina platili preko pet milijardi evra kamata na kredite koji su podignuti, a da sa tim kreditima nije napravljen izvor kako da se taj dug servisira.

U to vreme su od domaćih banaka dizani krediti za isplatu penzija. Naši unutrašnji dugovi prema tim bankama, koje su strane banke koje su došle u vreme, to bi Boško Obradović vrlo dobro znao, sad šeta sa onima koji su doveli strane banke, strane trgovinske lance itd, dug prema domaćim stranim bankama, da ih tako nazovem, je bio takođe veliki. Ti unutrašnji dugovi su bili spoljni jer banke konvertuju dinare u evre i to prebacuju u svoje matične banke, tako da ih nazovem.

Tako da, nisu oni ostavili dug 15 zarez nešto ili 17 zarez nešto milijardi, već sa svim ovim što sam opisao, taj dug je bio 25 milijardi.

Ali, svi zaboravljate donatorsku podršku. Ona je iznosila preko četiri milijarde evra, koje su takođe potrošene u nekom periodu do 2013. godine.

Svi zaboravljate još jedan izvor, sem donatorske podrške, a to su prihodi od privatizacija. Oni su iznosili 6,7 milijardi i oni su to vrlo brzo potrošili, a da ništa izgradili nisu. Zemlja je bila potpuno napuštena i zapuštena, bez ikakvih šansi za sadašnje i buduće generacije. Ne znam koliko kilometara auto-puta su napravili, ali mislim da ono što je napravljeno, većina je napravljena u prvom delu do 2003, 2004. godine. To je ona deonica prema Novom Sadu.

Ništa oni od toga nisu napravili i mi možemo to da podelimo ovako. Mi se sad bavimo gradnjom, izgradnjom države. Država je složen i dugo pravljen proizvod. Država se ne da napraviti na brzinu. Ona se mora dizati postepeno, s obzirom da je gotovo bila bačena u prašinu, blato, odnosno da je bila kuća golih zidova. Prihodi od privatizacije su potrošeni i većinom je kapital prodat budzašto, ceo društveni kapital, sav društveni kapital, a novac je iznesen napolje.

Prema proceni „Finejšn integritija“, međunarodne organizacije, izneto je preko 50 milijardi dolara u prvih 11 godina, do 2011. godine.

Svi zaboravljate još jedan prihod koji su oni potrošili. To je bio oproštaj Pariskog i Londonskog kluba koji je bio blizu pet milijardi. Dakle, naš dug bi bio daleko veći da nam Pariski i Londonski klub, zbog građana Republike Srbije i sankcija koje smo pretrpeli, nije oprostio tih gotovo pet milijardi.

Kad uzmete koliko su potrošili novca, prethodni, bivši režim, koji ja zovem „udruženi zločinački poduhvat“, nije potrošio samo onaj dug od 17,3 milijarde. To je bilo tridesetak milijardi. Svi zaboravljate kamate koje ćemo još uvek plaćati, čak plaćamo i rate Titovih kredita.

Za razliku od njih ovde se nešto izgradilo. Mi se bavimo izgradnjom. Da opišem plastično, Đilas i Jeremić su se bavili ugradnjom. Znači, dok se mi bavimo izgradnjom, oni su se bavili ugradnjom. Čini mi se da se Boškić, Ljotić i Bastać sada bave razgradnjom.

Dakle, svakako ste videli koliko napora ulaže stanka bivšeg režima, savez prevaranata, lopuža i ljotićevaca da dokaže kako nam zbog Kalemegdanske tvrđave, recimo, žičara ili gondola nisu potrebne.

Ovde imam fotografije Dubrovačke tvrđave, tvrđave u Dubrovniku. Tvrđava u Dubrovniku, verovali ili ne, ima žičaru, i to, mislim, od sedamdesetih godina, koja je možda nešto renovirana poslednjih godina, ali ne razumem, posebno ove iz saveza lopuža, prevaranata i lotićevaca, da mrze svoju državu toliko. Njihovo srce izgleda kuca na crvene kvadratiće. Izgleda su prisegnuli pogrešnoj državi, ne svojoj.

Dakle, ukoliko je nešto dobro za Dubrovnik, ne razumem zašto nije dobro za Beograd. Prihodi od žičare u Dubrovniku su desetak miliona evra godišnje. Cenim da bi u Srbiji bili višestruko veći. Dakle, neko ko samo mrzi svoju državu može da bude protiv toga da se nešto izgradi i da nešto donosi prihode glavnom gradu, a time i Republici Srbiji.

Dakle, ogromne napore Bastać, Boško Ljotić i ostali ulažu da prekinu gradnju, da se ne izgradi ništa. Oni su protiv auto puteva, oni su protiv gondola, oni su protiv Beograda na vodi, oni su protiv svega što se gradi, čak i protiv onoga zašta su se i sami zalagali, fontane, itd, pa kad nisu uradili, kad je to neko drugi uradio, onda su oni protiv toga. Dakle, nisu bili za izgradnju, bili su za ugradnju, a sad su za razgradnju. Svakako građani treba da znaju.

Što se autoputeva i železnica tiče, svi znamo šta su ostavili. Brzina pruga je bila prosečna brzina jedne diližanse i svakako se sa tim nije moglo ući ni u 20. vek, a kamoli u 21. i sad se ulažu ogromna sredstva i ogromni napori da se napravi infrastruktura.

Verujem da njima putevi i infrastruktura nisu ni trebali. Putevima i prugama se prevoze roba i putnici. Proizvodnja u njihovo vreme gotovo da nije ni postojala. Izvoz se uglavnom ograničavao na izvoz našeg novca otetog od sirotinje raje.

Dakle, oni su, po meni, bogati siromasi. Gospodin Đilas, gospodin Jeremić su bogati siromasi. Sem bogatstva, sem novca oni ništa drugo nemaju, niti su bogati duhom, niti su bogati moralom. Oni bi trebali da znaju, a i oni koji se razumeju da u državi Srbiji raj bogatih je napravljen na paklu siromašnih, otpuštenih i slabo plaćenih, onih 400.000 ljudi koje su oni otpustili.

Dakle, nije bilo potrebe da imaju pruge sa zadovoljavajućom brzinom, da imaju vagone, da imaju železnicu, jer radnici kod njih gotovo da su svi bili otpušteni, da nisu ni morali putovati na posao. Lišili su ih posla, plate, dostojanstva, tako da su ih lišili pruga kojima bi trebalo da idu na posao i da se vraćaju s posla. Lišili su ih autoputeva, jer su mislili da ljudi bez posla ne moraju ni da putuju. Mi moramo da gradimo i pruge i puteve.

Imajući u vidu da, sem uvoza robe za potrošnju u strane trgovinske lance, mi moramo da se bavimo i izvozom, male zemlje, kao što je Srbija, koje troše stranu robu, itd, koje imaju dugove koje treba servisirati, te zemlje mogu samo da se razvijaju ukoliko imaju veliki izvoz, ukoliko imaju investitore koji će obezbediti proizvodnju roba, a proizvodnja robe je proizvodnja novca.

Verujem da stranka bivšeg režima nije o tome razmišljala, jer njihov glavni proizvod je bio dug i nisu znali kako se novac zarađuje, već samo kako se troši. Gledali su samo kako da ga između sebe preraspodele.

Ja sam već opisivao Vuka Jeremića čiji je glavni investitor, koga on čak nije ni doveo u zemlju, bio Patrik Ho, da je uzeo sedam miliona dolara, i to mu je bila glavna stvar da javnu funkciju posveti svom privatnom biznisu, veoma sumnjivom biznisu zbog čega su njegovi partneri bili osuđeni.

Dragan Đilas je gradio most na Adi. Ovde je govoreno da nešto košta više, da radi neka američka firma i da to košta više. Ja u to ne bih ulazio, nisam stručnjak za izgradnju, ali su trebali takođe reći – most na Adi, cena koja je trebala da bude plaćena je bila negde oko stotinu miliona evra. Cena koja je isplaćena je nadmašila četiri puta veću cenu.

Dragan Đilas je mostom na Adi, po meni, preveo žedne preko vode. Spojio je dve mesne zajednice. Tim mostom je mogao napraviti pet. Cenom tog mosta je mogao napraviti najmanje pet funkcionalnih mostova na Savi. Gotovo svaku beogradsku ulicu, svedoci ste kolapsa u saobraćaja u Beogradu, sa jedne i druge strane je za taj novac, a suma je negde oko 500 miliona evra do sada, a još za pristupne saobraćajnice i tunele treba dva puta toliko, svaki beogradski sokak sa jedne strane starog Beograda i Novog Beograda mogao spojiti.

Njemu nije bio cilj, njemu je bio cilj, dok današnja vlast gleda da ima neku viziju razvoja, da ima proviziju. Šta će njemu vizija? Njemu je bila glavna provizija. Šta će njemu izgradnja? Njemu je izgradnja poslužila samo za ugradnju i zato je taj most koštao četiri, pet puta više nego što je bila projektovana vrednost.

Njegovi privatni poslovi su se razvijali, njegovo bogatstvo se gomilalo. Bil Gejts, za koga svi znamo kako je zaradio novac, je 95% svog bogatstva poklonio siromašnima. Dragan Đilas je svojih 500 miliona evra oteo od siromašnih, i to odgovorno tvrdim. Ne 95%, već gotovo 100% je oteo.

U državi koju smo zatekli, siromašnoj, obezglavljenoj politički, uništenoj, ekonomski devastiranoj, vojno nemoćnoj, biti bogat i imati 500 miliona evra prihoda je sramota za svakoga, sem za Dragana Đilasa. Od njegovog obraza možete praviti pancire. To je pendžetirani obraz. Od njegovog obraza možete praviti đonove za vojničke cokule. Dok je bio gradonačelnik Beograda i ministar za Nacionalni investicioni plan, šef Narodne kancelarije, prihodovao je 500 miliona evra. Dok je bio na javnoj funkciji u Beogradu, grad se zadužio, gospodine Orliću, 1,2 milijarde su bili dugovi, obaveze grada Beograda i preduzeća iz grada Beograda. Mnoge gradske ustanove i preduzeća su koristile usluge njegovih firmi. Dok je bio uspešan kao privatnik, bio je neuspešan kao gradonačelnik.

Nije teško ni našim gledaocima da zaključe da se radilo o očiglednom prelivanju i danas on hoće da kaže da je on perspektiva zajedno sa Boškom Ljotićem, zajedno sa Vukom potomkom, Vukom Jeremićem koji je opljačkao čak i Kineze, protiv kojih je kasnije i svedočio. Boško Ljotić, Vuk Jeremić, Dragan Đilas i onaj prodavac NIS-a, koji je prodao, sem rafinerija, i nalazišta nafte i gasa koja se cene na pet milijardi, koji je propisao vrlo malu rentu, a zbog koje danas ne možemo da utičemo na cenu benzina.

Taj čovek se zove Borko Stefanović, to je onaj što iznosi neku košulju da pokazuje kako je, maltene, kao što su snajke nekada, zbog snajki prikazivani neki krvavi komadi odeće, tako i on danas maše sa time pokušavajući da se povrati, ali mi više NIS-ova nemamo. Mi nemamo više za prodaju ni jedan NIS, ni jednu rafineriju, ni jednu benzinsku pumpu, jer je Borko Stefanović to već prodao.

Dragan Đilas je kupio poslanički klub, kupio je šefa poslaničkog kluba, kupio je Mariniku, kupio je partiju. Jedinu partiju koju je on realno osnovao bila je politička stranka koja sebe zove „Srpske Dveri“. Davno su „Srpske Dveri“ prestale da budu srpske, to je jedna od Đilasovih privatnih firmi na čijem je čelu postavljen desna ili leva ruka sad Dragana Đilasa, Boško Ljotić. Sve su prodali, prodali su ideje, prodali su imovinu. Ništa izgradili nisu, i danas slušamo kako su oni, što god se gradi oni su protiv gradnje, oni imaju, navodno, neku drugu ideju. Sem blokada raskrsnica, sem blokade određenih gradilišta ništa drugo nisu ponudili, niti mogu da ponude građanima.

Dakle, potpuno podržavam izgradnju železnica, izgradnju puteva, jer nama infrastruktura donosi investitore. Investitori donose ne samo nova radna mesta, investitori donose i nove tehnologije na kojima naši učenici, naši studenti mogu nešto da nauče, a mogu i da unaprede te tehnologije, mogu da postanu odgovarajući stručnjaci. Osim što smo izgubili mnogo godina, izgubili smo i u tim novim tehnologijama. Izgubili smo u načinu na koji se robe proizvode, mnogo toga smo izgubili, ali vreme je da svi zajedno, da ta nevolja koju su nam oni ostavili bude razlog zbog čega smo se okupili, bez obzira na nacionalnu opredeljenost, versku itd, da podignemo ovu državu, da podignemo svoju glavu i da podignemo svoju zastavu. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, prvo pitanje vezano za pitanje Vojislava Šešelja. Šta misli država Srbija, odnosno Vlada Republike Srbije da preduzme protiv Nebojše Medojevića, Radničke fronte iz Zagreba, takozvane naše stranke iz Tuzle, koja je učestvovala u demonstracijama, gde se pozivalo na nasilno obaranje vlasti što je krivično delo iz Krivičnog zakonika 308. i 309? S tim u vezi, opšte je poznato da je Boško Obradović tražio da se uhapsi legalno izabran predsednik, da je u tu svrhu opkolio predsedništvo, uvozio kamione i tako dalje.

Moje drugo pitanje vezano je za decentralizaciju gospodina Fatmira - da li je tačno da je Srbija decentralizovana zemlja i da je Kosovo naša Pokrajina?

Moje sledeće pitanje je vezano za medije. Pitanje se odnosi na Ministarstvo kulture i informisanja i želim da postavim sledeća pitanja. Pod broj jedan - da li je Televizija N1, da li su sportski kanali, da li, pre svega, Televizija N1 i SK, tzv. kanal, koji se emituje u 13 varijanti, da li su registrovani u Regulatornom telu za elektronske medije? Dakle, da li su upisani kao elektronski mediji?

Sledeće pitanje je u vezi Televizije N1 i sličnih kanala koje sam već nabrojao - da li plaćaju naknadu za emitovanje koju plaćaju domaći televizijski kanali Regulatornom telu za elektronske medije, tzv. REM-u? Da li plaćaju naknadu, s obzirom da domaći kanali plaćaju tu naknadu i do 500 hiljada evra?

Ako to nije tačno, ako Televizija N1 nije registrovana kao domaći medij, ako Televizija N1 ne plaća naknadu za emitovanje, moje sledeće pitanje je - da li se Televizija N1 i slični kanali smatraju prekograničnim kanalima, što znači da imaju pravo da reemituju program i s tim u vezi ko je dozvolio, ako su prekogranični kanal, ko je dozvolio da, sem reemitovanja programa iz inostranstva, emituju program iz studija u Beogradu i da emituju domaće reklame i time ugrožavaju poslovanje regularnih televizijskih domaćih kanala koji žive od reklama? Dakle, da li je tačno da oni program ne reemituju, nego da ga emituju iz studija u Beogradu i da pri tome puštaju domaće kanale, što je kršenje Međunarodne konvencije u Savetu Evrope o prekograničnim kanalima?

Dakle, ogroman novac se na takav način odliva, reći ću vam i kako, jer moje sledeće pitanje se odnosi na sledeće – da li sportski kanali i N1 televizija naplaćuju i emitovanje domaćih reklama, čime krše Zakon o oglašavanju, koji je ova Skupština donela?

Poslednje pitanje vezano za N1 televiziju i slične tzv. prekogranične kanale, ja tvrdima piratske, je sledeće – da li je tačno da kablovski operater koji bi takve kanale trebalo da isključi, a REM to da naredi, da li je tačno da, za razliku od domaćih medija kojima prilikom emitovanja na kablovskom operateru SBB, SBB ne plaća nikakvu naknadu? Da li je tačno da, za razliku od toga, strani prekograničnim kanalima, uključujući i N1 televiziju i slične kanale, SBB kablovski operater, vlasništvo Šolaka, verovatno Đilasa i Dejvida Petreusa, tim kanalima plaća naknadu od nekoliko evra centi do evra? Pa, ispada da mi finansiramo N1 televiziju koja radi protiv Vlade Republike Srbije, protiv legalnih organa vlasti, koja ovde nije registrovana, koja emituje protivpravno program i još je mi finansiramo pretplatnicima SBB, jer novac dobijaju od SNV za emitovanje.

Znači to su pitanja koja su vezana za Ministarstvo kulture i informisanja. Očekujem, s obzirom da sam slična pitanja postavljao, da konačno dobijem odgovor, a najvažnije u svemu je kada tužite N1 televiziju, ne možete da dobijete na sudu, jer ona nije registrovana u Srbiji kao elektronski medij i može o vama da objavi bilo šta.

Najvažnije moje pitanje je da li je N1 televizija, koja emituje program iz Beograda, emituje reklame, registrovana u Registru elektronskih medija, u REM-u u Republici Srbiji? Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, da bi bolje razumeli temu, zamislite da sada nas trojica, gospodin Matić, gospodin Atlagić i ja registrujemo fiktivno televiziju u Srbiji, fiktivno, dakle da ne postoji i da postoji samo na papiru.

Sada zamislite sledeću situaciju da u Francuskoj, Nemačkoj, Holandiji i drugim evropskim zemljama emitujemo program. Nazovemo sebe prekograničnom televizijom, nađemo prijatelja koji kontroliše kablovskog operatera, uđemo u program Francuske, Holandije, Nemačke, emitujemo program iz Francuske, Nemačke i tako dalje i to nazovemo prekograničnim televizijama. Dok njihove televizije plaćaju naknadu za emitovanje, mi je tamo ne plaćamo. Mi smo tobož preko granična televizija i ako ne emitujemo program iz Srbije već iz Francuske, Nemačke i Holandije i pri tome emitujemo program kojom se ruši vlast, pa i poredak u Francuskoj, Nemačkoj i Holandiji, godinama, danima. Naša televizija i dalje fiktivno registrovana u Srbiji, vodi se kao preko granična, emitujem program iz Francuske, Nemačke i Holandije iz studija i pri tome emituje domaće reklame i time dodatno ugrožava njihove domaće televizijske kanale. I sve vreme, recimo protiv Makrona emituje program.

Pitam vas, da li bi to bilo izvodljivo? I, koliko bi vremena prošlo a da Francuska vlada, francuski organi, holandski, nemački ne preduzmu korake da se tako lažne preko granične televizije ne emituju preko kablovskih operatera nego da se naloži kablovskom operateru da se takvi programi isključe a nas bi sigurno sankcionisali, uzeli nam novac koji smo tamo zaradili i verovatno bi dopali dugogodišnju robiju.

Sigurno da mi to ne bi mogli da radimo tamo, ali lažni preko granični kanali se emituju na SBB, to je vlasništvo Šolaka, Đilasa i Dejvida Petreusa. Dejvid Petreus je vlasnik "Junajted grupe", "Junajted grupa" je vlasnik "Junajted medije", a "Junajted medija" je vlasnik N1 televizije, vlasnik više kablovskih lažnih preko graničnih kanala koje ovde ne plaćaju naknadu za emitovanje, a pri tome emituju i program i reklame i dodatno ugrožavaju domaće medije. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, Dragan Đilas veliki izvoznik našeg novca, novca građana Republike Srbije, to uspeva, a već sam rekao kako Čolak, čestiti poreski obveznik Švajcarske. Pazite, rezidente Švajcarske, poreski rezident Švajcarske, navodno plaća poreze u Švajcarskoj. Zbog čega on plaća tamo poreze? Na vilu na Ženevskom jezeru.

Ali, kako su Dragan Đilas, Šolak zaradili novac pokušao sam da opišem malo pre u mom obraćanju. Ali, zato Šolak, Đilas ne plaćaju porez u zemlji da ostvaruju biznis. Oni mitiraju prekogranične kanale.

To su piratski i lažni prekogranični kanali koji kroz kablovskog operatera SBB vlasništvo Šolaka, verovatno i Đilasa plaćaju prekograničnim televizijama za emitovanje iako to domaćim kanalima ne rade. Tako ispumpavaju novac od pretplatnika iz Republike Srbije i mesečno pretplata u SBB na 54% tržišta je negde oko 15 miliona evra, puta 12 meseci, sav taj novac od 150 do 180 miliona evra ispumpaju preko lažnih prekograničnih kanala, plaćajući im emitovanje koje ne plaćaju regularnim domaćim medijima čiji program koriste 80% slučajeva.

Taj novac ide prema Švajcarskoj, taj novac dele Šolak, Đilas i Dejvid Petreuf. Tako je. I zato N1 televizija SK-1, SK-2, SK-3, 13 sport klubova, 20 i nešto lažnih prekograničnih kanala posluje i REM ništa ne preduzima da se takvi kanali po zakonu i međunarodnim konvencijama isključe.

Na takav način ispumpavanjem para, Šolak, Đilas i Dejvid Petreuf zarađuju ogromne sume novca i trenutno se taj kapital meri sa negde oko dve milijarde.

I zato Šolak, ne plaća porez ovde, zato tvrdi da je poreski rezident u Švajcarskoj, i ako njegov biznis iz koga ispumpava novac odavde za Švajcarsku, treba da se oporezuje ovde, da mu se naloži, da registruje prekogranične kanale u Srbiji, plaćaju naknadu za emitovanje i da ne mogu na takav način da ispumpavaju novac.

Dragan Đilas je vlasnik i utiče na sve medije u Srbiji, zato što kontrolišu kablovske kanale, kontrolišu novac i na takav način, poput kad je sa Miškovićem bio u „Presu“, na takav način bitno utiče na političke prilike i zato vam je danas N1 televizija protiv zakonito na Prvom kanalu umesto RTS, državnog programa.

Zato ređaju kanale. Đilasov kanal je na jedinici, pre toga je N1 televizija, znači, ne registrovani mediji koji ne plaćaju porez, na crno emituju reklame, ugrožavaju domaće medije. Oni koriste tržište u Srbiji, pretplatnike, ispumpavaju pare.