Zahvaljujem.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, već sam rekao da ću podržati ovaj zakon, ali da mi sa žitarica i sirovina treba da se trudimo da proizvedemo što bolji prehrambeni proizvod.

Komunizam nije bio moj poredak, to je opšte poznato, ali je u odnosu na dane koji su iza nas, u poslednjih 10 godina, imao bolju poljoprivrednu politiku. Možda je ona zasnovana na dogovornoj ekonomiji, ali je poljoprivreda u to vreme imala sve, ne od njive do trpeze, već od nauke do trpeze. Imali ste naučne institute koji su se bavili voćarstvom, ratarstvom, stočarstvom, imali ste proizvodnju sadnog semenskog materijala, imali ste proizvodnju sortnih smena, sadnog materijala, imali ste proizvodnju mineralnih đubriva, imali ste proizvodnju preparata, imali ste proizvodnju mehanizacije, priključnih uređaja. Radio sam pet godina u IMT-u, prodavali smo 40 i nešto hiljada traktora godišnje. Ljudi su čekali u red, bez obzira što je proizvodnja bila visoka, ljudi su čekali u redu da kupe traktor i da kupe priključnu mehanizaciju.

Imali smo prerađivačke kapacitete, pre toga imali smo kombajne, imali smo čime da skinemo useve, imali smo berače. Imali smo prerađivačke kapacitete, od proizvodnje keksa, od prerade u šećer, ulje, biljne masti, itd. Prerada određenih žitarica kao suncokreta, soje, pšenice proizvodnja brašna i ulja, proizvodnja biljnih masti, to je ono što obuhvataju ove žitarice. Pored toga imali smo proizvodnju šećerne repe i šećera, šećer, biljne masti, ulje, brašno. To je originalna podloga za razvoj konditorske industrije. To je onaj proizvod koji danas fali Srbiji da bi kompletirala, imala gotov, dobar prehrambeni proizvod i time osvaja, pre svega regionalno tržište, a boga mi, i evropska i tržište Rusije i Belorusije.

Danas teško možete da nađete poljoprivredu politiku od nauke do trpeze. Falilo je u ono vreme samo da se zbog tržišne ekonomije izvrši pažljiva privatizacija. Međutim, izvršena je grabizacija, tako što je svako ugrabio po jedan deo, neko je uzeo preradu, neko uzeo proizvodnju pesticida, neko uzeo proizvodnju šećera, za tri evra puta tri šećerane. Neko je uzeo kombinate, onda se pojavio Šarić, pa je i on bio neki poljoprivredni faktor, uglavnom jedinstveni neki sistem koji je postojao, razoren je i teško je to sklopiti za nekoliko godina.

Nadam se da ćemo to učiniti, pre svega zbog toga što ko želi da jede ukusan hleb mora prvo da poseje pšenicu, ko želi da jede ukusnu voćku mora da zasadi drvo. Ovi pre nas nisu sadili, nisu sejali, oni su samo želi. Oni su mislili i njihova poljoprivredna politika se svodila na to – posadiš čvarak, pa čekaš da niknu šunke. To vreme je iza nas. Verujem da sa pažljivijom poljoprivrednom politikom možemo domoći jednog dobrog, odnosno više dobrih prehrambenih proizvoda da podignemo prehrambenu industriju i mislim da uz pomoć većih subvencija mi to možemo učiniti i moramo pažljivo čuvati pre svega regionalna tržišta oko nas zbog transportnih troškova niskih i pokušavati uporno da nastupamo na tržištima EU i na tržištima Rusije i Belorusije. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, po pitanju bezbednosne saradnje sa Palestinom poslednji događaji su dokaz zašto treba sarađivati sa svim zemljama, i sa prijateljima i sa protivnicima i sa saveznicima, po pitanju bezbednosti.

Svi građani imaju pravo na život, na slobodu i na bezbednost i po pitanju bezbednosti treba sarađivati sa svima.

Ono što je kod mene problematično nije u vezi Skupštine, nije u vezi Vlade, nije u vezi ministra unutrašnjih poslova, tiče se pravosuđa. Ne znam da li je naše pravosuđe zrelo da štiti nevine, kažnjava krive, a ko ne kažnjava krive taj novo zlo čini, a čini mi se često za naše pravosuđe da pojedine sudije više štite krivce, a kažnjavaju obične građane, umesto da rade obrnuto.

Dame i gospodo narodni poslanici, po pitanju poljoprivrede već sam dosta toga rekao. Moram da podvučem, što se žitarica tiče svakako glasamo za to, ali uz želju da pokažemo napor da ne izvozimo uglavnom žitarice, da ih subvencionišemo, zato što dok subvencionišemo biljnu proizvodnju trenutno uvozimo između 500 i 600 hiljada svinja godišnje. Znači, više uvezemo nego što izvezemo svinjskog mesa i svinja u komadima. Kad pretvoriš, to je negde oko 600.000 komada.

Mnogi misle da poljoprivreda EU počiva na daleko većim posedima i tu vas moram obavestiti da dve trećine poseda EU je manje od pet hektara. Prosečan posed u Srbiji je 5,7 hektara. Dakle, imamo idealne uslove, s tim što imamo manje subvencije da pokrenemo poljoprivrednu proizvodnju u pravcu razvoja prehrambene industrije i, ponavljam po ko zna koji put, da na takav način osvajamo, pre svega, zahvaljujući „mini Šengenu“, osvajamo tržište u regionu, naravno i tržišta EU i tržišta Rusije i Belorusije i drugih zemalja.

Na kraju, da zaključim – Bog daje hranu svim pticama, ali im ne baca u gnezdo.

Druga poslovica kaže – Bog nam daje orahe, ali ih ne lomi.

Na nama je da vreme provodimo u radu, trudu, u borbi, što je rekao Nikola Tesla, da spojimo ono što nam je Bog dao. Bog nam je dao plodno zemljište, klimu i vredne ljude. Na nama je da povećanim subvencijama uradimo ono što je moguće, dakle da krenemo u veliku poljoprivrednu proizvodnju, daleko vredniju i da za nekoliko godina vrednost našeg izvoza bude makar 10 milijardi evra. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, Deklaracija o pravu čoveka i građanina, 18. veka. Pojedine naše sudije još uvek nisu dobacile do 18. veka. Deklaracija kaže da su svi ljudi jednaki pred zakonom, 18. vek.

Pitam buduće sudije, za koje verujem da će poštovati Deklaraciju prava čoveka i građanina, a pitam i sudije koje su postavljene, recimo, pre desetak godina, da li poštuju tu jednakost pred zakonom? Ako to ne poštujete, onda ne kažnjavate zlo. Ko zlo ne kažnjava, taj novo zlo čini. Verujem, a da se ne shvati pogrešno, da protiv pojedinih naših sudija treba da se vode ozbiljni sudski procesi kršenja Deklaracije o pravu čoveka, jednakosti pred zakonom. Ja sam siguran da 5% ljudi koji trenutno robijaju, robijaju pravosnažno osuđeni suprotno nekim zakonima ili zakonskim propisima.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja imam tu čast da kao poslanik za razliku od drugih poslanika ne budem jednak pred zakonom. Nisam valjda dovoljno vredan da dobacim, recimo, do advokata, da imam pravo koje imaju bivše sudije u kafani. Ja ta prava nemam ni na ulazu u Narodnu Skupštinu. Ja treba građanima da ulivam sigurnost u postupanje sudija pred zakonom, zakonima koje smo mi ovde doneli.

Neko kaže da mi nemamo pravo da kontrolišemo božansku nezavisnost naših sudija, a donosimo zakone. Na koji način, a car Dušan drži Zakonik i moć, topuz, to je moć da se zakon sprovede. Zakon bez moći je nemoć. Mi donosimo zakone i ukoliko nemamo moć, da nadgledamo one koji sprovode zakone, samo da ih nadgledamo. Mi onda njihovu nezavisnost pretvaramo u tu božansku, a tako božanske nezavisne sudije, od žutog božanstva ubačene, kažu da nemam prava ni kao pas lutalica.

Svi ste bili svedoci, a izabrana, postavljena, jel tako, gospodine Jovičiću, lica imaju pravo da se nazovu službenim licima. Dakle, na stepeništu Narodne Skupštine, po pozivu predsednika Narodne Skupštine, ja taj status imam. Ako napad od 15 huligana neko okvalifikuje kao nasilničko ponašanje u grupi, a pri tome se napad desio 15 minuta pred sednicu Narodne Skupštine ili sat i 15 minuta, ne mogu tačno da se setim, mislim da je ipak bilo 15 minuta, ono kada smo opoziciji hteli da učinimo da se potpisi prikupljaju u opštinama i tako dalje, a ne kod notara, na Svetog Marka napali me neki vernici. Tek posle četiri dana je tužilac naložio policiji da dođu i da pitaju šta se to desilo, iako su sve televizije prenele snimak tog prebijanja.

Umesto krivične prijave za napad na službeno lice, to je vrlo brzo prekvalifikovano, a Prvi osnovni, Prvo osnovno tužilaštvo, to su ovi koji donose presude u korist Boškića, Đilasa i tako dalje, te ekipe, na brzinu su to, posle četiri dana okvalifikovali kao nasilničko ponašanje u grupi. Niti sam napadnut na stadionu, niti u kafani, a recimo bivšeg sudiju Pekovića, a ja podržavam to, i advokata Petronijevića, čini mi se, u kafani negde u ponoć napala je grupa huligana i ja podržavam meru - trenutni pritvor za napadače. Odmah su pritvoreni. Ja to podržavam, ali valjda i mi drugi po Deklaraciji o pravu čoveka iz 18. veka imamo pravo na jednakost pred zakonom.

Posle četiri dana, jel tako gospodine Martinoviću, tek posle štrajka glađu gospodina Martinovića i gospođe Božić tužilac je našao snage, a da prethodno kažem da je policija legitimisala napadače, ali je tužilaštvo reklo da ih puste taj prvi dan, posle četiri dana su se setili da uzmu od mene izjavu i da krenu u neko procesuiranje, nasilničko ponašanje u grupi.

Znači, nisam jednak ni sa advokatima, ni sa bivšim sudijama. Nisam jednak ni sa Borkom Stefanovićem. Videćete da nisam jednak. Nisam do sada jednak, a neću biti jednak ni po pitanju donošenja presude.

Setite se napada na Borka Stefanovića koji sam ja osudio, osudio i tražio, puštao poruke svima za koje sam mislio da mogu da pomognu u trenutnom hapšenju počinilaca napada na njega pred mesnom zajednicom u Kruševcu, i to je rezultiralo hapšenjem, privođenjem odgovornih osoba za taj napad, pri čemu ga je pripadnik izvršne vlasti, policajac, branio i sam dobio neke udarce. To je, čini mi se, i presuđeno, ne znam da li pravosnažno, sa višegodišnjom robijom.

Ja sam napadnut na ulazu u Narodnu skupštinu kao narodni poslanik. Verovatno narodni poslanici imaju manja prava od građana koji ulaze u mesnu zajednicu. Hajde da se složim i sa tim.

Gledajte, neko je šutnuo psa lutalicu negde na Slaviji, jel tako bilo? Taj postupak, koji osuđujem, rezultirao je privođenjem. Hoće li neko od sudija i tužilaca da mi objasni da su moja prava manja od prava pasa lutalica? Ja ne podržavam to što je neko učinio i šutnuo psa lutalicu, ali se dva dana tragalo za čovekom. Nađen je u Kraljevu i on kaže da je pas lutalica hteo da ga ugrize, on ga je kao šutnuo. Podržavam i to što su ga priveli, ali kako to da je to kod mene slučaj tek posle četiri dana, i to posle štrajka glađu gospodina Martinovića i gospođe Božić?

Da li su moja prava manja samo zato što sam protiv žutih? Da li sudije misle da oni koji su ih tada imenovali, da li misle da treba mene kao političkog protivnika diskvalifikovati iz zakona? To je Marijan, nema veze. Hajde nađite neku uvredu koju sam ja uputio bilo kom narodnom poslaniku, a mene tretiraju kao lice nedostojno, jer ja sam u Skupštini uradio nešto. Ja u Skupštini, sem što govorim, ponekad sam ironičan, to priznajem, ali ironija je moja prednost, kao što je i jednostavan rečnik moja prednost jer me narod razume. Razume me i onih 5% koji nepravedno robijaju zato što naše sudije… Sada da izvršimo kontrolu, verujte mi da i među savesnih ima onih koji su izostali, nećemo naći ni polovinu sudija na radnom mestu.

Kao bivša poslanička grupa, gospodin Komlenski, gospodin Torbica, gospođa Karadžić i ja, smo predložili da izjednačimo prava sudija za prekršaje sa ovim sudijama zato što sudije za prekršaje imaju po više desetina klijenata u toku dana, a ove sudije kad dođu, ne dođu. Kada dođem na sud, sudija nije došao, kao bolestan je, niko to ne proverava, a ja ako ne dođem na sud treba mi ogromno lekarsko uverenje itd. da dokažem da sam bio bolestan. Nismo mi jednaki pred zakonom.

Imam osećaj da postoje sudije plemići, da u to ne sme da se dira samo zato što su oni sudije. Gospodin Majić kojeg sam često pominjao, gospođa Malušić je sada to ponovila, je najbolji primer da zakon nije jednak za sve sudije. Neki su božanski, nezavisni, a ovaj je planetarno nezavistan. On može sve. On može da kvalifikuje politički koga god stigne. On može da ide u političke emisije bez dozvole starešine suda. On može sve.

On može da napreduje i po dva stepenika. Znate, kada se zaletite da preskočite mnogo stepenika, to treba da rezultira nekim padom. On je mogao sa opštinskog osnovnog suda, opštinskog, kako se to zvalo, na koji je prošao, znamo kako je prošao krod onog DSS ministra zato što je išao u vikendicu, napadao ga dok god ga nisu proglasili sudijom, a onda je, gle čuda, preko stranih ambasada se vinuo gotovo oblake. Sa osnovnog suda na apelacioni. Ja vas sad pitam - kako ja iz osnovnog suda mogu da idem u apelacioni sud? Mogu ako sam Majić.

Majić je čovek sa posebnim pravima. Ja vam kažem, koje je on iskustvo imao kada je postao sudija apelacionog suda, ali da budemo iskreni? Gospodine Joviću da budemo iskreni, kako neko ko nikad nije rešavao žalbe, znači nije prošao kroz viši sud, a rešavao žalbe nižeg suda, pa ima neka iskustva, pa može onda da bude apelacioni sudija, ali stvarni apelacioni sudija, da ima iskustva u rešavanju toga? Onda nije čudo, a čovek bez ikakvog iskustva oslobodi pedofila, oslobodi „Gnjilansku grupu“ koja je ubila 80 Srba, na vrlo surove načine „laganim uzimanjem duše“. Kako se to dešava?

Kako se dešava, recimo, kako će se desiti da napadači na Borka Stefanovića dobiju 11 godina, a moje ćete verovatno tamo negde odlikovati? Kako može da se desi, dovešću, ne znam koliko imam sudskih postupaka za reči izgovorene za govornicom? Kaže, narodni poslanik ne može biti pozvan na krivičnu i drugu odgovornost za izneto mišljenje ili glasanje prilikom vršenja svoje funkcije. Treba da dodate u Ustav na koji smo i mi i vi dali zakletvu - za Rističevića ne važi. Onda ću ja to razumeti, jer sam biće niže vrednosti. Ja sam vam već dokazao da pred sudijama, tužiocima vredim manje od psa lutalice.

Verovatno to raduje moje političke protivnike, ali ja se ne ljutim, ja mislim da sva živa bića, a ne svi građani što piše u Deklaraciji o pravima čoveka, imaju pravo na jednakost pred zakonom. Ako neko šutira psa lutalicu mora da bude za to kažnjen i osuđen, ali ako neko šutira narodnog poslanika, pa nemojte da ga odlikujete, pa makar uradite, onaj početni tužilac makar da pokrene nešto itd. i da se pri tome ne blamirate ni vi ni mi, da se ne blamiramo pred građanima.

Mogu da zamislim koje su sve nepravde pred običnim građanima koji nemaju pravo ovde da dođu i da govore o nepravdi pred sudovima. Mogu da zamislim kakve sve nepravde postoje i koliko ljudi robija zbog grešaka sudova i ja ih pojedinačno neću nabrajati, jer bih mogao sada da krenem da nabrajam ko Fidel Kastro sve presude koje su veoma sumnjive koje sam dobio gore u kancelariji, o kojima kad bi počeo da diskutujem ne bi bilo u redu da diskutujem o jednoj, a da drugih 100 zanemarim.

Dame i gospodo narodni poslanici u očekivanju da Boška Obradovića i njegovu ekipu huligana, navodnih vernika, oslobodite, da ne budu kažnjeni ni sa trećinu kazne sa kojima su kažnjeni oni u Kruševcu, sa pravom ste ih kaznili, niko nema pravo da kažnjava nikog drugog, niti da ga napadne zato što ima druga politička uverenja.

Ja ne tražim da se vodi sudski postupak protiv lica koja su me ovde štipala, pljuvala, pretila, pazi u novinama objavljeno kako su me ljudi tražili da me biju narodni poslanici zato što oni misle da sam ja nešto pogrešio i niko ništa nije reagovao.

Ne vidim presude za napad, upad u RTS, motorne testere itd. Ništa ja od toga ne vidim. Ne vidim presude za pokušaj upada u Predsedništvo. Neko je ovde govorio, kako je to rekao gospodin pre mene, „manitsko ponašanje u Americi“ itd, kako su njihovi sudovi to rešili.

Većina tih ljudi koji osuđuje događaje u Americi kao kršenje demokratije, njima je sasvim normalan upad u Narodnu skupštinu, prebijanje poslanika. Zamislite, ni jedan kongresmen nije prebijen u Kongresu. Sa pet metara su ubili ženu, sa pet metara, jer tako, gospodine Marinkoviću, sa pet metara iza ragastola u vratima, sa pet metara je ubio ratnog veterana u Kongresu. Ja ne tražim da naša policija ovde ubije.

Ja sam bio protiv odlikovanja novinarke, ako je to bila ona, koja nije htela da kaže da su policiju gađali kamenjem, da se policajac okrenuo i rekao: „Ali gospođo, recite da nas gađaju sve vreme“. Ja sam protiv toga da neko policajcu slomi obe noge i da niko ne odgovara. Svako bacanje kamena na policajce, a bacali su teške i po nekoliko kilograma, je pokušaj ubistva. Ja vas pitam – ko je to kažnjen i da li je to jednakost pred zakonom?

Da vas pitam za taj Viši sud iz Timočke. Kada sam govorio ovde da su sudije koje sude u pojedinim slučajevima gore od onih kojima sude za krivicu. To sam govorio ovde pre dve-tri godine nekoliko puta. Zar nam nije dokaz događaji poslednji sa kriminalcima i sa razvojem kriminala? Zar vam to nije dokaz da su neke sudije koje su puštali takvu vrstu kriminalaca zlo nisu suzbijali, nego novo zlo činili? Znači da je ta izreka tačna. Zlo nisu kažnjavali. Kad ne kazniš zlo na sudu, onda si napravio pretpostavku da se novo zlo sačini i to je dokaz i to je onda rezultiralo, ako ne kazniš nošenje pištolja, ako ne kazniš, ne znam šta, staviš neku nanogicu, ti si dopustio i dozvolio da se veće zlo počini i da to rezultira sa desetak mrtvih.

Sad ja pitam, da li sudija koji je to uradio nije gori od onih kojima je sudio? Ja tvrdim da jeste. U Višem sudu kada podnesete za neistinu neku tužbu, kad podnesem ja, kad ukucam ovaj štampani medij, kad ukucam u guglu moje ime i prezime, ja ljudi mislim da sam Osama Bin Laden. To je toliko, ne znam šta sam uradio. Nemam firme, piše da imam firme. Ne dugujem nikakav porez, piše dugujem porez. Nikada nisam ništa poslovao sa Direkcijom za robne rezerve, kaže ja sam je opljačkao itd.

Kad ja tužim i donesem potvrde, donesem potvrde crno na belo ovako, sve potvrde izvađene sutradan, sudski procesi traju po šest godina. To je ono jednakost pred sudom i suđenje u razumnom roku. Zašto jednakost? Kad Đilas sudi, pa to pravosnažno bude za šest meseci. Mi smo prva vlast koju progoni opozicija i sudskim putem i nasilnim putem. Mi smo prva vlast koju tuče opozicija.

Na kraju, jedino što tražim od vas i od novih sudija, da budemo svi jednaki pred zakonom. Hvala.

Nadam se da ću, dame i gospodo, moj govor uklopiti u tih 29 minuta.

Mi govorimo ovde o zajmu. Lako je podizati zajmove i kredite posebno kada privreda funkcioniše. Ovi pre nas su dizali kredite, a iz kredita nisu pravili izvoz za vraćanje duga. To u ovoj situaciji nije slučaj. Dakle, postoji izvoz za vraćanje duga i država može da se sa 30 miliona evra posveti kulturi, jer će privreda taj novac zaraditi i za ovih 30 miliona i za neke druge potrebe. Dok privreda funkcioniše, lako se braniti i od kovida.

Dame i gospodo, gotovo opšte uverenje je da našu kulturu kvare rijalitiji. Mislim da je to delimično tačno, ali pogledajte serije na RTS-u. Po meni, serije koje su posvećene narko dilerima, u obilju nasilja, narkomanije, scena seksa itd. su daleko veći problem i gledanije nego rijaliti na „Pinku“, „Hepiju“ itd. Čak se neki narko dileri u serijama koje se snimaju na RTS i prikazuju pokušavaju predstaviti u nekom pozitivnom svetlu.

U poslednje dve godine sam, ne baš redovno, gledao dve takve serije gde se droga pakuje u mlinovima na veliko itd, a da pri tome glumci koji psuju, ubijaju, rasturaju drogu u tim serijama oni najviše pričaju o rijalitima, kao da su to doživeli kao neku vrstu konkurencije.

Ja bih od ovih projekata za kulturu voleo da se deo tog novca ili neki drugi novac uloži u folklorna društva u malim sredinama. Dakle, ono što neguje kulturnu tradiciju našeg naroda i po igrama i po nošnji i po pevačkim društvima. Dakle, voleo bih da se maksimalna pažnja posveti folklornim društvima u malim sredinama, pa čak da postoje neke centralne smotre za takvu vrstu folklornih društava, jer mislim da je vredno da naši ljudi znaju kakve su nošnje bile, kakve su se igre igrale. Mislim da je to veoma značajno za kulturu, odnosno za prenos kulture sa jedne generacije na drugu.

Dame i gospodo, ovde ste govorili o filmu „Dara iz Jasenovca“. Ja ću pokušati da one koji su najviše govorili protiv tog filma, a žive uglavnom u Beogradu i Novom Sadu, da to uporedim sa filmom koji nije snimljen, koji se zvao „Mezimica“. Ali, pre toga, hoću da kažem da najglasniji kulturni radnici, reditelji i glumci su dobili ogroman novac iz budžeta Republike Srbije, a da pri tome ja baš i nisam video neka kulturna dostignuća.

Recimo, Bjelogrlić je dobio preko 110 miliona dinara iz Filmskog centra Srbije, čiji budžet se puni iz budžeta Republike Srbije. Nikola Kojo je dobio 20. Gospođa Karanović je dobila 30 miliona. Srđan Dragojević je dobio 30 miliona. Srdan Golubović je dobio 30 miliona. Dakle, svi oni koji se blatom bacaju na ovu vlast, zahvaljujući tome što je ova vlast organizovala državu da ima viška novca i da mogu da se finansiraju filmovi su imali koristi, a pri tome ne štede bacajući to blato.

Ja sam već rekao da ću nešto malo da kažem o filmu „Mezimica“ koji nije snimljen, na sreću, jer je producent povukao projekat iz Filmskog centra Srbije. Dakle, svi oni koji su se blatom bacali na „Daru iz Jasenovca“, su filmom „Mezimica“ hteli da snime sledeći film – da srpski lekari iz Kliničkog centra Srbije uz pomoć pokvarene srpske policije vade stranim državljanima organe i prodaju na crnom tržištu. Time su hteli valjda da amnestiraju „Žutu kuću“ i da predstave vađenje organa kao čin koji se događa u Srbiji i time bi naneli nemerljivu štetu. Scenarista koji se zvao kako se zvao nije želeo ni malo čak ni da prepravi takvu vrstu scenarija i producent je bio prinuđen da povuče takav projekat. Svi oni koji su bili protiv „Dare iz Jasenovca“ su tada govorili da je filmski centar Srbije izvršio cenzuru, iako je sam producent povukao taj projekat.

Dakle, svi koji su bili za to da se Srbi pokažu kao zlikovci su bili protiv toga da se deo hrvatskog naroda, zloglasne ustaše, prikažu samo delimično u svetlu kakvi su stvarno bili.

Na kraju, da zaključim da je socijalistička komunistička Jugoslavija bila samo prelaz u Hrvatskoj iz jedne NDH u drugu NDH i imamo pravo da narod i buduće generacije podsećamo na tu činjenicu. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, osnov je pominjanje imena i verovatno lapsus. Ja nikada nisam rekao da je bolje uvesti nego proizvesti. Rekao sam obrnuto. Znači, ja sam govorio o poljoprivrednoj proizvodnji da je bolje proizvesti nego uvesti, a da je deviza one bivše vlasti bila sasvim obrnuta.

Ja smatram da je proizvodnja hrane najbitnija za ekonomsku moć jedne zemlje i tvrdim da će se uskoro ekonomska moć zemlje, zahvaljujući pre svega promenama klime, meriti ne toliko količinom zlata i dijamanata već količinom hrane i količinom pijaće vode koju ova zemlja može proizvesti. Otuda uvek govorim da je bolje proizvesti nego uvesti, a da je deviza bivše vlasti, za čije vreme je, recimo, nestalo 200 hiljada krava, bila – bolje uvesti nego proizvesti.

Ovo čisto radi razjašnjenja, poštujući u potpunosti grupu muftije Zukorlića, čisto da znamo šta je bila istina o onome što sam ja govorio. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, da zakon stupi na snagu odmah ja se slažem sa tim, da nam ovi koji su najsumnjiviji, ne pobegnu falkonima i drugim avionima.

Dame i gospodo narodni poslanici, ono što je pretnja ovom zakonu je što je veliki deo te imovine prenet u inostranstvo na Sejšelska, Maldivska, Pukova i druga ostrva.

Druga opasnost su firme, zato što se umetnici i dobitnici tranzicije veliki deo ukradenih stvari, dok su vršili javni posao, a uspešnost u javnom poslu ne bi smeo da se meri količinom novca, ni količinom nekretnina koje stekneš za vreme dok si vršio javni posao.

Hajde, recimo, ti te nekretnine i finansije prebaciš na multikome, emošene, idt, a pri tome si, zahvaljujući svom javnom poslu napravio privatne biznise. Pa, si recimo 104 emisije sa RTS pretvorio u 208, pa se to zove 48 sati svadba, pa je to u okviru te emisije sve prikriveni marketing, pa si recimo, dobio milione od RTS i to si strpao na firmu „Emošen“, „Multikom“ itd, i to se onda tretira kao imovina firme i od onih 619 miliona evra, verovatno je na računima firme u imovini firme veliki deo tog novca, a samo su nekretnine na njega i njegovog brata ostale kao predmet moguće istrage kojom se svakako valja baviti.

Zašto sam - za da se prihvati ovaj amandman, zato što tvrdim da oni od svog bogatstva samo imaju strah da ga ne izgube. Znači, prilikom donošenja ovog pravila, i recimo ako usvojimo ovaj amandman od svog bogatstva Dragan Đilas i ostali dobitnici tranzicije imaju samo strah da ga ne izgube. To su ljudi koji misle da sa novcem mogu da urade sve i mi treba da dokažemo da to nije tačno.

Dame i gospodo narodni poslanici, i danas se krade. Ta ekipa Šolak, Đilas godišnje iz Srbije ukradu više od stotina miliona evra. Mi dok donosimo zakon oni prave rupe u svim drugim zakonima i preko lažnih i prekograničnih kanala ispumpavaju ogromne količine novca.

Ja sam lično pitao luksemburškog regulatora da li 30 kanala Junajted medije, među kojima su najpoznatiji N1, Nova S, sport klubovi, Sinemanija, Grand i drugi kanali da li emituju program u Luksemburgu. Dobio sam odgovor od luksemburškog regulatora - da, tačno je, oni su registrovani u Luksemburgu, ali ne emituju program i po luksemburškim zakonima mogu da budu registrovani, a da pri tome nemaju obavezu emitovanja programa. Ovde oni nastupaju kao reemitovani televizijski kanali. Takvi kanali se ne registruju u Srbiji. Ne moraju da se registruju i kablovski operatori svojim ugovorima sklapaju posao sa tzv. prekograničnim kanalima i postoji Evropska konvencija o prekograničnim kanalima koja kaže isto kao domaći zakoni da je reemitovanje istovremeno preuzimanje programa bez izmena prekrajanja i dopuna.

Mi danas u Srbiji imamo tridesetak kanala Junajted medije, koji su vlast na određen način u vlasništvu SBB, koji je gle čuda, sem što je operator i distributer televizijskih kalana postao njihov vlasnik zato što su u Briselu izlobirali određenu kancelariju da to mogu bit. Ali, to mogu biti pod uslovom da ti kanali budu registrovani i onda imaju pravo da emituju program, a svi drugi kanali napolju se reemituju, istovremeno preuzimaju bez izmena i dopuna. Oni u Srbiji nastupaju kao piratski kanali.

Televizija N1, gospođo ministarko, nema PIB. Televizija N1 nema PIB, N1 televizija se koristi PIB-om Adrija Njuz d.o.o. Beograd. Sad ja vas sve pitam, kako može da postoji neka firma bez PIB-a, dakle, da koristi PIB druge firme? Čak da je Adrija Njuz d.o.o. Beograd osnivač N1 televizije, novonastala firma takođe mora da ima svoj PIB. Recimo, sada ako je neko vlasnik firme, ukoliko ta firma osniva drugu firmu i ta druga firma mora da ima različiti PIB. Ne može jedna firma da se koristi PIB-om druge firme.

Televizija N1 je čudo. Strana televizija koja je navodno strana, koja se reemituje, ta strana televizija koristi PIB domaće firme, druge domaće firme. Ja ne znam kako N1 televizija plaća, verovatno plaća sa računa Adrije Njuz, kako plaća svoje usluge, kako prihoduje. Tu Adrija Njuz d.o.o. Beograd drže u gubicima, da slučajno mi ne bi sad zatekli taj novac i oduzeli jer je stečen nelegalno. Oni koriste programe domaćih kanala, a imate više vrsta prekograničnih kanala. Imate te čiste piratske lažne, prekogranične kanale. Vi ste radili u BIA i svakako možete da se raspitate o onome što ja govorim.

Imaju i drugi prekogranični kanali. To su klasični pravi prekogranični kanali, to su BBC, CNN, ne znam, TV Crna Gora, Hrvatska televizija i tako dalje. To su prekogranični kanali čiji se programi ovde reemituju bez ikakvih izmena, sa izvornim reklamama koje se emituju tamo. Imate treću vrstu prekograničnih kanala, to su prekogranični kanali čije programe oni menjaju ovde, izmenama i ubacivanjem reklama. Vi pokušajte da prebacite, a ja na primer imam Total, to je vlasništvo SBB. Vi probajte na SBB-u da prebacite na FOX Movies kanal, imaćete u jednom filmu oko hiljadu sekundi reklama, po ceo dan emituju reklame, na klasičnim prekograničnim kanalima čiji program menjaju i reklame koje idu u Americi menjaju se sa domaćim reklamama i tako prekrajaju programe prekograničnih kanala, što je takođe nezakonito. Na takav način emitovanja EPP, marketinga, oni ugrožavaju rad domaćih kanala, zato što domaći kanali koji su registrovani u Srbiji se u većini slučajeva, sem RTS izdržavaju emitovanjem reklama i naplaćivanjem. Ukoliko im to ukrade Šolak, Đilas i družina, u tom slučaju oni ugrožavaju slobodu medija, jer mediji bez novca i nisu preterano slobodni. Oni ne mogu da budu vlasnici, mogu da budu vlasnici svoje slobode. Televizija N1 može da emituje što kog hoće, po meni, ali mora da se registruje, ne sme da krši Zakon o elektronskim medijima i Konvenciju o prekograničnim kanalima.

Domaćim televizijama SBB ne plaća ništa, čak je počela na internetu i na EON-u neovlašćeno da emituje programe domaćih televizija RTS, recimo i film "Dara iz Jasenovca" išla je neovlašćeno kroz platformu EON, išla do gledalaca. Pri tome oni naplaćuju reklame iako nemaju pravo na takav način da se ponašaju. Domaćim televizijama ne plaćaju ništa, nikakvu nadoknadu što koriste njihov proizvod.

Za mene je to neodrživo. Kada bih ja kao poljoprivrednik izneo svoje poljoprivredne proizvode, dao nakupcu, distributeru na televiziji besplatno, a pri tome on drži drugi deo robe, u ovom slučaju tv kanala, koji svoj program naplaćuju, SBB plaća svojim kanalima reemitovanje, a emitovanje domaćim televizijama koje su gledljive u Totalu, u SBB-u 80% ljudi gleda domaće televizije kroz kabal, te domaće televizije ne mogu da se bune zato što iz velikih gradova gde je uobičajno da se program prati kroz kabal, bi bili udaljeni iz SBB i onda bi bili manje gledani. Ne smeju da se bune, oni koriste program džabe, a pri tome SBB svojim kanalima, prekograničnim, koji se manje gledaju plaćaju i po nekoliko miliona evra mesečno za lažno reemitovanje.

Sad ja vas pitam. Ako bez emitovanja nema reemitovanja kakvu uslugu SBB i ta grupacija kompanija plaća u Luksemburg za reemitovanje? To ti je kao kad bi platili uslugu neku fiktivnu u inostranstvu, a da je nismo koristili. To bi bilo pranje para, ispumpavanje dobiti itd.

Da li u ovoj državi neko ima snage da stane na put toj pljački? Samo kroz marketing, ubacivanjem reklama, da li neko hoće da mi kaže na „Fox Movie“ da Amerikanci gledaju reklame, da je to izvorni program, da gledaju reklame „Jelen“ piva, „Zaječarskog“ piva, „Dijamnta“?

Da li te reklame dolaze iz „Discovery“, „History“, „Fox“ kanala, da li one dolaze tek tako? Da li se emituju? Da li je to izvorni program u Americi?

Što zakon kaže, da je reemitovanje prenos, istovremeno preuzimanje programa iz inostranstva koji je neizmenjen.

Znate li da oni uzmu na takav način iz marketinga gotovo 100 miliona evra godišnje, plus ove pljačke koje vrše na druge načine?

Pri tome, ne štitimo, bilo o konkurenciji reč, nisu konkurentni. Dakle, domaći mediji koji plaćaju sve SOKOJ-u, REM-u, sve nadoknade plaćaju, ovi ništa ne plaćaju.

Recimo, otvorite obućarsku radnju u Beogradu i registrujete se i onda neko otvori pored vas i vrši te uslove, kaže – ja ne plaćam ništa, ja sam registrovan u Luksemburgu fiktivno. To je za mene nemoguće.

Da li ima neko snage u ovoj državi? Znam da oni dižu dreku o neslobodi medija, kako su oni nezavisni, slobodni mediji.

Nisu oni nezavisni mediji, ni slobodni, oni su opozicioni mediji, na to imaju pravo. Neka uređivačka politika „N1“, „Nova S“ bude kakva god hoće, „Sport klubova“.

Znate li koliko oni uzmu na reklama na lažnim Sport klubovima koji emituju sport, tu je najskuplja reklama, još drsko kažu – dobro veče iz beogradskog studija.

Da li je to program koji ide, REM ne radi svoj posao, da li neko u državi može da stane na put i REM-u i Šolaku i da zaustavi ovu pljačku, pre svega, domaćih medija koji ne rade pod istim uslovima i čiji program drsko prikazuju, ne plaćaju ništa, pljačkaju kroz reklame, jer bez marketinga domaći mediji će ostati bez hleba?

Ja želim da prihvatim ovaj amandman i da glasam za njega, zato je moje pitanje da li ćemo dopustiti da gospoda zadrži svoju imovinu nelegalno stečenu zato što je prešla na firme i da li ćemo pustiti da nelegalno stečena imovina krivičnim delom kojim sam pokazao bude zadržana u džepovima Šolaka, Đilasa, njihove rodbine i njihove braće?

Znate li kolika je plata u Đilasovim i Šolakovim medijima i zašto novinari beže tamo? Zato što oni ništa ne plaćaju, dobijaju pare za lažno reemitovanje i imaju taj novac jer su opljačkali domaće medije i onda mogu da plate pet puta više novinare koje instaliraju da rade sasvim različite stvari nego kad su radili u javnom servisu.

Dame i gospodo narodni poslanici, ta grupa koja je nekad sedela tamo, ja je poredim sa najvećim razbojnicima. Da je Al Kapone danas živ, bio bi sitna riba pljuckavica za Đilasa i njegovu ekipu. Toliko bi bio sitan da ga ni u njegovu stranku ne bi primili. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, po pitanju migranata ja se sećam raznih rodoljuba, pod znacima navoda, to ću govoriti u nastavku.

Dame i gospodo, mi smo narod koji je emigrirao u 20. veku više puta. Deo je emigrirao i pre Drugog svetskog rata i većinom je to bila ekonomska migracija koja je uveliko pomagala srpski narod u sukobima i tokom Prvog svetskog rata, a i u toku Drugog svetskog rata.

Poznato je da je Nikola Tesla kao Srbin osuđivao sve zločine, masakre, koji su se vršili na teritoriji bivših Jugoslavija. Za Hrvate je rekao da kada bi se njihova mržnja pretvorila u električnu energiju mogli bi da obasjamo ceo svet. Poznato je da naša migracija, recimo Pupin, bila izuzetno rodoljubiva i da je bila uvek na pomoći državi Srbiji, pa je u stvaranju prvo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, kada su se udružili pobednici i pobeđeni. Ja mislim da je bila greška da se Srbija, kao pobednik udružuje sa pobeđenima i tom prilikom Vudro Vilson je tražio da se osnuju nacionalne države, da svaka nacija na Balkanu ima svoju državu neetničku, čistu, ali je on bio pristalica tog.

Kralj Aleksandar, odnosno Aleksandar Krađorđević je predstavio narod, kao trojedini, kako je on to nazvao, da su to Jugosloveni, da je to jedan narod, da su to tri plemena itd. Mislim da je bila greška što je gotovo ginuo za jadransku obalu. Danas Crnogorci ili bolje reći Milogorci, tvrde da smo ih okupirali, goneći okupatora koji ga je okupirao 1916. godine, kao da smo izvršili reokupaciju, ali to zovu okupacijom. Tom prilikom zaboravljaju da kažu, da ukoliko podgorička Skupština ne važi, onda se vraćamo na pređašnje stanje. Pređašnje stanje u Crnoj Gori je takvo da je obala pre 1918. godine, crnogorska, bila od Ulcinja do Sutomora, da zahvaljujući toj okupatorskoj srpskoj vojsci, osvojena Dalmacija, odnosno Austrougarska proterana sa teritorije Dalmacije i da je proterana iz Boke Kotorske, odnosno sve do Sutomora i da su oni postali na neodređen način. Dobitnici u tom sukobu u kome tvrde da je Srbija bila okupator. Mi smo posle rata ponovo bili gubitnici. Bilo je mnogo migracija u toku 1941. i 1945. godine, ali posebno je to izraženo posle 1944. i 1945. godine.

Mi smo imali ekonomske migracije. Tito je podelio pasoše da se reši viška radne snage i to mu je bio najpametniji potez. Jedini višak vrednosti, po meni, u bivšoj Jugoslaviji su donosili gastarbajteri koji su radili u zapadnoj Evropi, jer se u zapadnoj Evropi uglavnom radi, a ko ode u Kanadu i Australiju, taj uglavnom tamo živi. Najviše koristi smo imali od emigracije, srpske emigracije, ekonomske koje je Tito, dozvoljavajući pasoše i slobodan izlaz iz zemlje, pustio da rade, da se reši višak radne snage, da rade u zapadnoj Evropi. Time smo stekli prihode, a da nas to nije koštalo ništa, sem pasoša koje su građani tada platili da bi ih dobili. To je bio njegov ekonomski potez koji ja svakako pozdravljam.

Druga vrsta migracije o kojoj sam govorio iz ratova, posebno devedesete godine, srpskom narodu i srpskoj državi želi da se prilepi etiketa vršenja etničkog čišćenja, da smo genocidi, da su izvršili etničko čišćenje. Čekajte, kako je to u BiH broj Muslimana, odnosno kasnije Bošnjaka porastao za nekoliko procenata po njihovim popisima 1991, 2011. godine, čini mi se, kada je ponovo bio popis? Ispostavilo se da je umesto 44%, navodno ima 50,1%, a broj Srba pao. Kako su to onda Srbi izvršili etničko čišćenje u BiH ako je samo u Federaciji nestalo 460 hiljada Srba više ne živi tamo gde je živeo pre rata 1991. godine?

Hajde da kažemo da je ono Sarajevo, koji neki beogradski intelektualci to pod znacima navoda veličaju kao opkoljeno, mučeno, multietničko, kako to u Sarajevu nestalo 150 hiljada Srba? Danas tamo ima manje Srba nego Arapa i Kineza. Kako to da je u toj opštini Centar, u multietničkom Sarajevu emigriralo odatle, migriralo, 15.600 Srba i desetak hiljada Jugoslovena kojih više tamo na popisu nema? Kako se to dešava u jednoj multietničkoj sredini?

Kako to da su Srbi izvršili etničko čišćenje, a preko milion Srba ne živi više u domovima na teritorijama gde su živeli pre rata 1991, 1992. i 1993. godine u zavisnosti kad, gde koji sukob počeo? Kako to u Federaciji 400 i nešto hiljada, u Hrvatskoj sa 500 i nešto hiljada smo spali na 180 hiljada? Znači, nije samo „Oluja“, imali smo između „Oluje“ početka sukoba više etnički počišćenih Srba u Hrvatskoj nego što je za vreme „Oluje“ proterano, ali za vreme „Oluje“ se to desilo u nekoliko dana? Kako to sa Kosova i Metohije da proteraju onoliki broj Srba? Saberite to i dobićete milion.

Surovo je i nije moralno oceniti srpski narod i srpsku državu kao neko ko je izvršio etničko čišćenje, kao neko ko je izvršio genocid.

Ja se stidim zbog ono što su Srbi u radili u Srebrenici. Ali, pitam vas, gde su Srbi koji su živeli u Srebrenici, u gradu? Ostala je samo jedna žena kada je srpska vojska ušla u Srebrenicu. Samo jedna jedina žena srpske nacionalnosti ostala u Srebrenici. Sve što se događalo tri godine oko Srebrenice se desilo u Srebrenici prilikom povlačenja, okršaja, a neki su i streljani. To da priznamo i da se malo postidimo tog zločina. To nije genocid.

Pitam se šta je bilo sa Srbima u gradu Srebrenici? To je genocid zato što su proterane ili ubijene žene, deca, starci itd. Apsolutno samo jedna žena je ostala. To je neselektivno uništavanje jedne grupe što se nije desilo prilikom ulaska srpske vojske.

Mi imamo u Beogradu, ja to pod znacima navoda zovem beogradske ustaše, nas najmanje mrze čini mi se Slovenci, pa onda Makedonci, pa posle toga idu Hrvati, pa posle toga idu Bošnjaci, ali Bošnjaci u Sarajevu, pa posle toga idu Montenegrini, a najviše nas mrze ovi neki beogradski odeljak koji brani sve te ustaške zločine itd.

Navešću neke naše slavne migrante. Recimo, za vreme 1999. godine svakako ste čuli za Dušana Teodorovića. Ja ga zovem pobegulja. To je specijalna vrsta migranta, emigrirao. To je akademik, Atlagić ga zove glavotres zato što kada iskazuje mržnju prema vladajućoj koaliciji drma glavom. Njegovu mržnju, njegovu glad za mržnjom prema vladajućoj koaliciji ne možete nahraniti kako god okrenete.

E sad, zamislite njega, on pobegne u toku rata na agresorsku stranu, Srbin akademik. Akademik! U to vreme Tibor Cerna, mađarskog porekla, državljanin Srbije, gine na Košarama uz reči: „Za ovu zemlju je vredelo poginuti“. Jel tako, gospodine Martinoviću? E sad, gledajte, jedan akademik, a jedno seljače iz Kovačice, čini mi se, pogledaj tu razliku u patriotizmu, neko ko čak nije ni sprskog porekla doživljava Srbiju kao svoju državu, a neko beži i danas nam drži predavanje o tome kako je ovo zla vlast itd. I još nešto, on priznaje Kosovo, koliko ja znam, asistira mi gospodin Atlagić. Zamislite sad tu vrstu patriotizma, ovaj gine, a ovaj beži i sad drži predavanja.

Zamislite drugog migranta, Dragan Đilas. Eto, da i ja moram da ga pomenem jednom. Ne samo zbog onih 619 miliona. Juče sam rekao onaj Gejmer iz Novog Sada, osmislio čovek video-igricu, 19 miliona evra, osmislio prodaju napolju. Nije mu palo na pamet da emigrira, otvori račun na Sejšelskim ili tim nekim ostrvima, kako se sve zovu, nije mu palo na pamet da ode tamo. Taj novac je zaradio prodajom napolju, osmislio u svojoj glavi. Ne, on je uneo 19 miliona. Uneo je 19 miliona, zamislite tu vrstu patriotizma, i platio porez koji je iznosio milijarde dinara u državi Srbiji.

Zamislite sad onog koga podržava Boško Obradović i politička stranka Dveri, koji je izneo 619 miliona evra. To je specijalna vrsta migranta. On je imao posla u Češkoj baš 1999. godine. Bio valjda nedorastao za sukobe na Kosovu i Metohiji, ali kad su se ratovi završili on se pojavio da prodaje sekunde na RTS-u. Zamislite tu vrstu migranta i tu vrstu finansijskog špekulanta, koji nam danas predaje i njegov kum o tome kako ćemo mi izdati Kosovo, a on ga brani u Češkoj.

E sad, vrlo zanimljiva pojava dometa ove artiljerije koju su ovi OVK imali. Imamo treću vrstu migranta, zove se Boško Obradović. Te 1999. godine imao je 23 godine. Tibor Cerna je poginuo sa 19 godina, a ovaj je valjda imao više. Previše godina je premalo godina. Uglavnom, on je od Čačka migrirao u Beograd. Verovatno je pomislio da u čačanskoj biblioteci nije dovoljno siguran, pa je za svaki slučaj rešio da baš tada osnuje časopis „Zveri“. E, baš tada je trebalo i on je rešio, telom je bio u Beogradu, van dometa, jer Čačak je bio preblizu Kosovu, a Beograd je bio valjda dovoljno daleko. Pošto je to gušće naseljena prestonica, kao veli tu nećete gađati, ali Čačak zbog vojne industrije mogu i da gađaju, što su i radili. Za svaki slučaj je baš rešio tad da osnuje časopis „Dveri“. To je specijalna vrsta migranta, koji je, eto, duhovno bio na Kosovu, ali telom je za svaki slučaj bio u Beogradu da osnuje časopis „Zveri“.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi nismo krivi za migrante. Ja preporučujem da, kako god možemo, nađemo način da oni odu u Evropu. Nismo mi uništavali ni Libiju, ni Irak, ni Siriju, ni Avganistan. Mi najbolje znamo kako izgledaju te vojne intervencije. Eto, Teodorović, eno Sergej Trifunović isto, i on je bio maloletan za borbe na Kosovu, ali je bio dovoljno star da kuka, da moli i da pobegne u SAD, na agresorsku stranu da pređe, jer u tom trenutku SAD i NATO pakt su bili agresor na našu zemlju. Znači, i taj je pobegao i sad nam i on drži predavanje kako ćemo mi nešto, eto tako, loše uraditi za ovu zemlju.

Nismo mi razorili te države, to je razorio NATO pakt, gde je većina zemalja EU u tom NATO paktu. Pošto su im razorili zemlje legalno je i legitimno, po meni, da izbeglice sa tih ratnih područja, da li su izbeglice migranti, oni koji beže iz te zemlje su izbeglice, a u našoj zemlji su migranti, po meni legalno i legitimno treba da odu u Evropu, SAD itd. Ali, interesantno je da su se odjednom Evropa i SAD malo naježile za ono što su same krive.

Ja sam za to ako postoji način da im pomognemo da se oni domognu EU, SAD itd, pošto su za njihovo stradanje, stradanje njihovih zemalja, ne samo ratno stradanje, gde god je rat tu strada i ekonomija, i verovatno da među njima postoje i ekonomske izbeglice koje misle da je EU obećana zemlja dembelija, da su ih bombardovali baš zato što im treba dobra radna snaga u Berlinu, Londonu, Parizu itd, i njihovi ciljevi nisu Srbija, njihov cilj je Pariz, London, Brisel itd. Ja bi im na svaki način pomogao da se ti gradovi domognu tako vredne, radne, poštene radne snage, da ne kradu po našim baštama itd. Među svakim narodom ima i onih koji krše zakone, pa to tako i treba posmatrati i tu trebamo biti delimično tolerantni.

Zamislite sad taj antimigrantski stav – sve ih treba proterati odjednom. Zamislite da to neko reši u Evropi, SAD ili u Australiji prema našem narodu koji je imao ekonomske migracije i ratne migracije, te nama sigurno 40% Srba živi van Srbije. Zamislite sada neko reši da se reši naših emigranata i da kaže – sve ćemo ih vratiti, proterati u Srbiju itd. Zato moramo da bude izuzetno pažljivi, da budemo organizovani, vredni, strpljivi itd. Moramo podizati svoju ekonomiju, paziti da se prema migrantima što može blaže odnosimo.

Znate li zašto? Pogledajte, migranti najrađe koriste rutu kroz Srbiju. Sada, zamislite narod koji je optužen da je antiislamski raspoložen, a migranti koji su islamske veroispovesti najrađe koriste državu i najlakše prolaze kroz narod koji je navodno izvršio etničko čišćenje nad narodom islamske veroispovesti. Znači, na određen način oni daju legitimitet onome što mi tvrdimo, da Srbija nikada nije izvršila nikakav genocid i nikakvo etničko čišćenje i Srbija će, pre ili kasnije, to na razne načine dokazati. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi koji ulazimo u Narodnu skupštinu na ulazu sa leve strane ćemo ugledati cara Dušana. Car Dušan u jednoj ruci drži Zakonik, Zakonik iz 14. veka, u drugoj ruci drži topuz. Zašto? Zato što je on znao što mnogi od nas danas ne znaju, da bez snage, bez moći, zakoni ništa ne vrede. Zakon je vredan samo ako imate moć da ga sprovedete.

Razumem ovaj poseban porez, pokušati dohvatiti one čija se imovina znatno uvećala, a da pri tome nemate dokaz o krivičnom delu. Verujem da naš narod dobro zna da je deo te imovine dobro sakriven. Da li ćemo oporezovati Šolakove avione? Teško. Navešću vam koliko su naši obični građani vredniji od vlastele. Dakle, car Dušan je govorio o vlasteli i njima pripisao određena prava i obaveze. Ukoliko prekrše obaveze, kazna je bila surova.

Navešću vam primer o gejmeru iz Novog Sada koji je osmislio video-igricu koju je prodao i ustupio za 19 miliona evra. Novac je uneo u Srbiju i platio uredno porez. Navešću vam primer kojeg svi znate, onog koji je prihodovao na čudne načine, bez proizvoda, u nekoj drugoj igrici, koja nije bila virtuelna, 619 miliona evra. Igra sa RTS-om, igra sa Šolakom, igra sa SBB-om, igra sa Arenom, igra sa Radujkom, i ne znam sa kim sve. U toj virtuelnoj igrici koja nije imala nikakav proizvod, koja je bila virtuelnija nego druge, onaj ko je vladao, ko je bio vlastela, uzeo je 619 miliona evra. Znači, svoj javni posao je obavljao na način da je to pretvorio u privatni biznis. Takođe, stvari od opšteg interesa dok je vladao pretvorio je u posao od sopstvenog interesa. To je razlika između naših običnih građana i bivše, da ih tako nazovem, vlastele, koji nisu znali ni za kakvu meru.

Ja ću maksimalno gledati da skratim svoj govor. Pošto sam već govorio o Dušanovom zakoniku, da je na snazi Dušanov zakonik, da kaznimo ove koji danas nisu tu, koji su u nekoj predatorskoj privatizaciji pozatvarali fabrike, koji su komunizam i imovinu komunizma strpali u svoje privatne džepove, da je Dušanov zakonik bio na snazi da ga sprovedemo, oni da su danas u Skupštini, oni ne bi glasali rukama već nogama, a mnogi od njih bi se kotrljali na stomaku. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, korupcija je jedinstveni porez. Uglavnom pod korupcijom mi smatramo kada državni službenici koji su plaćeni iz budžeta Republike Srbije, pokrajinskih budžeta, lokalnih budžeta van svojih ličnih dohodaka i primanja raspišu poseban porez koji se zove – IMT – ima li mene tu, ili fali ti jedan papir. Nigde ljudi nisu manje nego ispred šaltera, niti su negde ljudi veći kao što su iza šaltera. Jedni plaćaju, drugi naplaćuju.

Korupcija se može smanjiti, totalno iskoreniti veoma teško. Međutim, mi korupciju vidimo samo kao novac. Postoje nekoliko vrsta korupcije. Postoji bela korupcija, siva korupcija i crna korupcija.

Bela korupcija je korupcija zasnovana na nepotizmu. Kada neko od postavljenih, imenovanih, izabranih funkcionera koristi svoj položaj i svoju rodbinu postavi na određena mesta ili im obezbeđuje poslove iz javnog sektora, recimo iz RTS-a, iz javnog servisa. O tome ću govoriti malo šire kasnije.

Postoji siva korupcija, koja je korupcija zasnovana na razmeni usluga. Ja tebi jednu uslugu vezanu za javne poslove, a vi meni neku drugu uslugu tako što ja vama zaposlim ovog, vi meni zaposlite onog, ja vama dodelim ovaj posao, a vi meni dodelite onaj posao.

Postoji i ta crna korupcija, to je direktno primanje novca. Ja se bojim da mi suzbijanju i sprečavamo samo ovu poslednju.

Krenuću malo atipično. Postoji Agencija za sprečavanje korupcije, zvala se Agencija za borbu protiv korupcije. Zamislite, osnuju Agenciju za borbu protiv korupcije. Agencija, da bi počela da radi, mora da ima neku zgradu. Gospodine Martinoviću, znači, treba da ima neku zgradu. U tom trenutku država ima obilje zgrada i prostora. Recimo, ona "Beo banka" i ono sve što je Dinkić, što naš narod kaže, popajo, prebacio pare na neka druga mesta i te su banke ostale prazne, nisu nikog interesovale. Ali, Agencija za borbu protiv korupcije nije bila baš oduševljena tim prostorom koga je bilo u izobilju, nego prolazeći pored jedne zgrade na uglu, tamo negde kod Zelenog venca, primetili su jednu zgradu i rešili da se u nju usele.

Zamislite Agenciju za borbu protiv korupcija koja kupi zgradu bez javnih nabavki. Znači, kupi zgradu za agenciju, tada je bila za borbu protiv korupcije, ali je kupi bez javnih nabavki. Znači, korupcija moguća 100%. Znate od koga kupi? Od mafijaša, od firme mafijaša koji je hapšen za vreme "Sablje" u onoj čuvenoj Beloj knjigi, upravo koju je vodila tadašnja stranka bivšeg režima. E, sada, zamislite kako se ta agencija borila protiv Đilasa, Tadića, Jeremića itd, o čemu ću govoriti u narednom periodu.

Pored toga je bio i Savet za borbu protiv korupcije. Sve do smrti Verice Barać taj savet je nešto radio. U tom savetu je čuvena Jelisaveta Vasilić. Sad ću govoriti o toj beloj i sivoj korupciji. Dakle, Jelisaveta ima bliskog srodnika koga je zaposlila u "Novu S", ali je zato u Savetu za borbu protiv korupcije napravila tezgu za odbranu Dragana Šolaka i njegovih interesa, a između ostalog na SBB-u se upravo ta luksemburška televizija "Nova S", poput onih još 28 kanala, emituje.

Zamislite, gospođa ima 81 godinu, znači nema penzije, uđe u Savet za borbu protiv korupcije. Pa, to je specifična vrsta korupcije. Jednom si ušla, ne znam, pre 15 godina, nema reizbora, nema ničega. Znate kome podnose izveštaj? Sami sebi. Izveštaj o ovogodišnjem radu oni usvajaju sledeće godine. To je društvo za sebe. To ja zovem ko šta ćapi. Neko se uhvati Šolaka, neko nekog drugog, neko nekog navodi namerno ne bi li se nagodio i to mi zovemo Savetom za borbu protiv korupcije.

Znači, postoje dva tela i dva organa, jedno je Agencija za sprečavanje korupcije, tada se zvala za borbu protiv korupcije, a ovo je Savet za borbu protiv korupcije. Moram reći da dok je Verica Barać bila živa to je imalo smisla, zato što se žena borila.

Evo vam primer korupcije između Dragana Đilasa i Gojka Đilasa. Hiljade metara kvadratnog prostora nekretnine, evo ih sad stigli do Švajcarske, otvaraju se neke firme, osnivački ulog pet miliona, to je za njih sića. Da su svi radili kao Verica Barać, verovatno se to ne bi desilo. Da žena nije umrla, da je bilo više takvih boraca, verovatno se ne bi dešavalo ono što se dešavalo.

Recimo, posao "48 sati svadba", emisija traje posla sata, unutar emisije ili u sadržaju emisije imate prikriveno reklamiranje, sponzori su unutra i njega to ništa ne košta. Trideset minuta, ali RTS to plaća 13000 evra po epizodi, plus reklamni prostor. Ugovor je tajni. Kada su neka tela ili kada neko nešto pita o poslovima RTS-a i Đilasa, dobije odgovor koji sam dobio i ja, da su se strane dogovorile da to bude poslovna tajna i mi nemamo pravo da pitamo javni servis na koji način su sklapali ugovor, recimo, sa "Dajrekt medijom".

Dakle, ja sam pitao za prenose nekih sportskih utakmica. Recimo, "Dajrekt medija" nema pravo da prenosi utakmice, jer te najvažnije događaje treba da prenose mediji koji pokrivaju celu teritoriju Republike Srbije, jer se radi o reprezentacijama. Uzgred budi rečeno, on je bio predsednik Košarkaškog saveza Srbije, čije utakmice prenosa je otkupio od samog sebe valjda i onda prodao RTS-u. "Dajrekt medija" nije televizija i nema pravo da prenosi medije, ali ona kupuje prava na prenose i onda RTS koji to ne kupuje kupuje od njega. Na moje pitanje dobijem odgovor da je sadržina ugovora poslovna tajna. Kada pitam ono "Vreme je za bebe", neće da mi daju odgovor. Takođe, "48 sati svadba" 104 epizode ili 104 emisije od pola sata, to je milion i trista hiljada, plus reklamni prostor itd, koji se naplaćuje od strane Đilasa i sve vreme je Đilas javni funkcioner. Dok je bila Verica Barać, ona je na to ukazivala. Tragedija, žena je umrla i više nikoga ništa nije interesovalo.

Danas, recimo, član Jelisaveta Vasojević aktivno zastupa Šolakove biznise. To je 30 neregistrovanih kanala. Imamo sekretara REM-a, izvesni Todorović ili tako nešto, koji meni piše da je reemitovanje šetanje signala kroz kabal. Kao, ide to iz Beograda u Luksemburg, iz Luksemburga u Sloveniju, iz Slovenije opet nazad i to se u tehničkom smislu smatra reemitovanjem. U zakonu piše - reemitovanje je istovremeno preuzimanje izvornog programa koji se emituje u inostranstvu bez prekrajanja, izmena i ubacivanja reklama itd.

Vi imate i neku Rajku Galin itd, koja takođe u jednom trenutku odbija da mi daje odgovore, jer ja uporno hoću da doznam kako je moguće da piratski kanali rade u Republici Srbiji. Kako je moguće da nacionalni kanali plaćaju REM-u naknadu, RATEL-u, SOKOJ-u itd, a ovi ne plaćaju ništa zato što su strane televizije čiji se program preuzima istovremeno bez izmena? U redu je da je to tako, ali to nije tako. Taj se program pravi u Srbiji, emituje u Srbiji, samo su fiktivno nazvali sebe prekograničnim kanalima. Od Luksemburga dobijem odgovor precizan - jesu registrovani kod nas, ali ne emituju program. Kako može nešto da se reemituje ako prethodno nije emitovano? To je bilo pitanje koje sam više puta postavljao REM-u i dobio odgovor nikom ništa.

Agencija za borbu protiv korupcije, ma ni na kraj pameti da proveri zašto neki činovnici u REM-u tvrde to što tvrde, što ide u korist Šolaku. Sada gledajte, RTS-u i nacionalnim kanalima i domaćim kanalima SBB ne plaća ništa. To je kao kad bi ja izneo na pijacu pasulj, krompir, luk, kukuruz itd. i onom preprodavcu to ustupio bez naknade. Znači, oni su dobili neko pravo za vreme žutih i ne moraju da plate ništa. Radio-televiziju Srbije su naterali da odvoji emisionu tehniku, je li tako, gospodine Martinoviću, i veze. Pazite, naterali preko Brisela, izlobirali tamo. Ma, nema veće korupcije nego u Briselu.

Naterali su ih da RTS razdvoji veze i emisionu tehniku od proizvodnje emitovanja programa. Gle čuda, SBB su to dozvolili, iako je emisiona tehnika i kabal. Znači, može da bude preko tornja, a može da bude i kroz kabal, kroz podzemlje. Verovatno da podzemlje ovo medijsko aktivno radi. Sada znači svim domaćim ustupe program džabe. Nacionalne televizije sa frekvencijom nacionalnom ćute. Zašto ćute? Zato što veliki gradovi uglavnom kroz kabal dobijaju program. Ako se pobune, može ovaj ludi iz SBB-a protivzakonito, jer on se već ponaša tako, da ih isključi i onda oni nisu vidljivi, ni njihove reklame neće biti vidljive.

Gle čuda, ništa ne plaća domaćim kanalima koje REM-u, RATEL-u, SOKOJ-u i drugima plaćaju sve, a plaća svojih 28 do 30 kanala, ovih lažnih prekograničnih od 13 sport klubova, Nova S, Grand, Sinemanija, uglavnom oko 30 kanala, njima plaća reemitovanje i to novac ide za reemitovanje koje ne postoji.

Gospodine Martinoviću, vi se bavite pravom, ako neko plati iz ove zemlje fiktivnu uslugu inostranstvu, znači nema reemitovanja? Kada nema reemitovanja, šta si ti platio? Ti si izbacio novac, ti si oprao pare, smanjio dobit i utajio porez.

Televizija N1 nema PIB. Oni se služe PIB-om Adrija njuza d.o.o. Beograd. Niti je ovo njihov osnivač, i da jeste, svaka novoosnovana firma, je li tako, gospodine Arsiću, mora da ima poseban PIB. Ja dobijem odgovor od nekog činovnika iz ministarstva da se oni služe PIB-om Adrija njuza d.o.o. Beograd. Gotovo nečuveno. Luksemburška televizija, navodno, a PIB srpski. To nema nigde, ljudi.

Šta radi Agencija za borbu protiv korupcije, Savet za borbu protiv korupcije? Šta rade? Jure Marijana Rističevića, recimo. Jure mene. Pošaljem ja njima, ono što ste mi rekli, pošaljem ja njima šta je uradio javni funkcioner, narodni poslanik, kako su ispumpavani onih 29 miliona i nešto, evo ga ovde. Ovo je zatamnjeno da se ne vide slučajno matični brojevi. Piše lepo – Republika Srbija, Agencija za borbu protiv korupcije. Poslato. Materijal sam dobio od nekih poslanika koji su verovatno bili izbačeni iz Dveri, verovatno su mi oni poslali sve sa fakturama, itd.

Ja pošaljem Republici Srbiji, Agenciji za borbu protiv korupcije taj predmet i podnesemo prijavu Tužilaštvu za organizovani kriminal, s obzirom da je tačno ono što ste tvrdili da je umešano više lica sa izborne liste Dveri ili sa nekih odborničkih lista, što je utvrđeno samim pogledom na sve. Evo i te čuvene šeme o kojoj govorite. Sav novac je odmah sutradan prebačen na preduzetničke radnje, ne na firme, zato što preduzetničke radnje do određenog iznosa nisu u PDV-u, dakle, novac je prebacivan do šest miliona, evo išli su sve ovako, odmah čim je stigao sutradan podignut je u kešu i mnoge od tih preduzetničkih radnji su zatvorene. Verovatno je novac došao do Boška Obradovića i njemu bliskih ljudi i zato su se oni sami pobunili i sami naknadno, oni koji su govorili da ne iznosim istinu, sami potvrdili da je ovo tačno. Šta se desilo? Kao odgovor sam dobio batine, posle svega, na ulazu u Narodnu skupštinu. Dakle, sledeći put verovatno me čeka neki mitraljez ili ne znam šta će već da upotrebe da me eliminišu.

Što se tiče Ustava, član 103. kaže – narodni poslanik ne može biti pozvan na krivičnu i drugu odgovornost za izneto mišljenje ili glasanje prilikom vršenja svoje funkcije. To nije sudski proces protiv mene, četiri puta, to je protiv svih vas, to je protiv Narodne skupštine. To je uvedeno da bi se zaštitili opozicioni narodni poslanici, da vlast ne bi mogla da progoni opozicione poslanike zbog reči izgovorenih ovde. Verovatno je ustavopisac mislio na to. Međutim, desilo se da, evo, ta treća grana vlasti je neka opoziciona grana vlasti, koliko ja vidim, formirana 2009. godine kad je postojalo jedinstvo izvršne, predstavničke i sudske vlasti. Oni su se lepo sjedinili, stavili svoju rodbinu, svoje članove među sudije. Mi sad imamo problem.

Narod misli, s pravom misli, da ova država da bi sprovela zakone koje mi donesemo mora imati moć, kao onaj topuz cara Dušana, predstavlja moć, a u drugoj ruci su mu zakoni. Zakoni bez moći da se sprovedu nisu zakoni. Da li mi tu moć imamo, s obzirom na ovakvo pravosuđe? Naravno da nemamo. Onda se dešava šta se dešava. Imamo Vuka Jeremića. Ja sam postavio pitanje, od tri miliona koje dobio na onaj svoj centar, nevladinu organizaciju, kada je to bilo još tri miliona, kasnije je to naraslo na sedam, i preduzetnička radnja „Vuk Jeremić konsalting“.

Sam Vuk Jeremić u svedočenju u Njujorku kaže da dok je bio predsednik Skupštine UN, a i malo kasnije, da je bio plaćen za dve godine od Patrika Hoa, onog što je osuđen, sa 330.000 evra za konsultantske usluge. Šta su konsultantske usluge? Recimo, to bi bila usluga Jeremića da Patriku Hou kaže šta treba da radi, a da ne bude predmet neke istrage, itd. Kako ga je on savetovao kada je ovaj dobio višegodišnju robiju, to se vidi. Nije to naš problem što Amerika nije jurila Vuka Jeremića, nego što ga nije jurila Agencija za borbu protiv korupcije, jer je u isto vreme bio narodni poslanik u ovoj Skupštini.

Ajde, probajte vi, gospodo iz SNS, ja sam NSS, probajte vi da zaradite negde na konsultantskim ugovorima po 330.000, ako sam rekao evra greška je, dolara, probajte vi vašoj supruzi da izbacite u Njujork 800.000 dolara, a da ne bude predmet istrage. Ne javnog linča, već predmet istrage. Ja mislim da bi Agencija odmah obavestila Tužilaštvo za organizovani kriminal. Bilo bi svega i svačega. Međutim, Vuk Jeremić, srcu mio, dakle, on ih je postavio, on je na Vladi dopustio da se kupi zgrada od mafijaša bez javnih nabavki itd. i verovatno je zbog toga izbegnuta svaka istraga, nije bila do dana današnjeg. Ja se pitam koga mi to držimo u Agenciji za borbu protiv korupcije i u Savetu. To je, bre, rezervni sastav stranaka bivšeg režima. To što ste vi možda postavili nekog direktora ništa ne znači zato što po dubini sve je njihov do njihovog.

Idemo dalje. Janko Veselinović, politička gromada, Golubić, Obrovac, čovek ode u Hrvatsku, povede nekoliko autobusa Srba da glasaju i pred samo glasanje, pred Obrovac zaustavi autobuse i svima naredi da glasaju za kandidata HDZ-a. Jel mislite da je to prošlo bez korupcije? Onda od Milice Badže zbog toga dobije stan i niko nikada, mi smo to ponavljali, nije vodio istragu, niti je bio predmet Agencije za borbu protiv korupcije, ali sam zato bio ja. Znate zašto sam ja bio?

Vas pitam, gospodine Martinoviću, da li ovo važi za sve poslanike koji imaju više mandata uzastopno, da li imovinu prijavljuje funkcija ili funkcioner? Gospodin Arsić isto može da mi odgovori pošto ima iskustva sa tim. Funkcioner.

Sad ja vas pitam, nama funkcija istog trenutka prestaje i nastaje druga, znači, nije vam prestao status funkcionera kao ni meni, ali oni od nas uporno traže da zbog toga što smo opet isto narodni poslanici, pošto klasičnog prekida funkcije nije bilo, nijednog dana, nijednog sekunda, jednom ti prestaje mandat, istog sekunda ti nastaje drugi mandat, i ti si u obavezi da prijavljuješ ponovo imovinu. I još slučaj ovakav. Recimo, moraš da budeš postavljeno, izabrano i koje još lice od republičkog organa, pokrajinskog, lokalnog, izabrano, postavljeno i imenovano.

Recimo, ja sam bio u RFZO-u na meti ove farmaceutske mafije, 24 inovativna leka, 45 dece u inostranstvu je bilo lečeno pre nas, mi došli do 650. Nekome se izgleda to nije dopalo. Ja sam tamo bio predstavnik udruženja poljoprivrednika, udruženja penzionera daju drugog, udruženja zaposlenih daju trećeg, četiri daje Vlada, mene je poslalo tamo udruženje. Agencija za borbu protiv korupcije to proglasi konfliktom interesa. Imamo kolege koje imaju više funkcija direktno da su ih postavili organi, nekog Vlada, nekog Skupština, čak je to prolazilo i dalje prolazi. Oni su odredili da sam ja u konfliktu interesa, i to gospođa koja je učestvovala u kupovini nekretnine od mafijaša, bez javnih nabavki, u korist tada je bila Agencija za borbu protiv korupcije. E, to su ti beli, crni, sivi oblici korupcije.

Znanje, znanje je prenosivo. Ovo sa profesorima, dok god čovek može da prenosi znanje, učitelji, profesori i nastavnici, za mene su oni dragoceni. Pitanje njihovih mandata itd. za mene je nešto što ne mogu da shvatim. Dok god je čovek sposoban da uči, ko ne uči taj pada, kao vožda biciklom. Dok vrtiš pedale, ne padaš. Dok učiš, svaki dan učimo. Znači, ko hoće da opstane u nekom poslu, mora svaki dan da uči iz te oblasti. Čim prestaneš, ti zaostaješ, počinješ da gubiš brzinu i padaš. Tako je i sa ovim. Znanje koje nije preneto i nije neko znanje. Znanje mora da bude prenosivo i primenljivo.

Ukoliko se neko time bavi, po meni, može da bude do 90 godina da uči ljude i to bi trebalo da tolerišemo. A ne da tolerišemo Vasilićku koja u Savetu za borbu protiv korupcije sama sebi usvaja svoje izveštaje i napravila je štek, odnosno privatnu tezgu za Šolakove biznise. To može, a ovi što prenose znanje, siroti učitelji, nastavnici i profesori, to ne može. Šta će onaj Teodorović? Kome on prenosi znanje?

On o pčelama i saobraćaju, kako treba saobraćaj regulisati na način na koji to rade pčele. Ali on je odavno upao u med. Agencija za borbu protiv korupcije se nije bavila time što je on pobegao u Ameriku za vreme agresije, a vratila ga Vlada 2000. i neke godine, to je nečuveno da Vlada postavi profesora na određeni fakultet. I ona nam danas drži moralne pridike kao Janko Veselinović. Pa ja žalim njihove studente kojima oni predaju, ja ne znam šta oni od takvih ljudi mogu da nauče.

Uglavnom, da zaključim, predmet Agencije za sprečavanje korupcije su uglavnom ljudi koji ne mogu da imaju veze sa korupcijom. Siroti narodni poslanik, pod znacima navoda, ima lošijih poslova od naših, ali ovo što vas i mene maltretira Agencija za svaku sitnicu, pri tome vrlo dobro znaju, jer dolaze ovde, da mi ovde u ovako ubedljivoj većini, možda kada je onda bilo 127, kad su oni vladali, pa se isplaćivali da ne bi pala vlast, ali sa većinom od 180, 200, ili koliko je već narodnih poslanika, je nemoguće da budete korumpirani.

Uglavnom svi, svi, uvek, što naš narod kaže, oštre na narodnim poslanicima. Možete da ukradete, kao i ja možda, dve fascikle, dve hemijske olovke, jedan bunt papira, jedino je to ono što ja imam u kancelariji što bi moglo da bude predmet neke krađe, ili predmet neke korupcije. Uglavnom smo mi mete, recimo kad se nabavi hrana za, ova služba, kako se to zove, Uprava za zajedničke poslove, ona nabavlja hranu za celu republiku, za strane delegacije, mi ta jela nikad nismo videli, neka, oni nabavljaju za sve, a oni sve pripišu nama. Kažu, to je za narodne poslanike. Mi nemamo restoran. Zašto lažu?

Agencija za borbu protiv korupcije treba da izađe i da kaže - nemojte više, ti ljudi na takav način ne koriste tu hranu, i drugo, mi nemamo restoran, mi imamo prostor u Narodnoj skupštini, u kojoj je Uprava za zajedničke poslove instalirala kuhinju i stolove, i hranu deli pod istim uslovima zaposlenima, narodnim poslanicima, kao što to radi u Vladi, ministarstvima i drugim organima. Mi jednostavno, ni 5% one hrane ne konzumiramo, a ja sam ne idem dole, preko šest godina, a na naslovnoj stranici izađu, valjda su birali po kilaži, upravo stave, kao zloupotrebu restorana, stave nas malo debeljušne, stave Šešelja, Čanka i mene. Pazite, ne idem ja šest godina, a ni ovi ljudi ne idu u restoran. Onda napišu, jeli smo, ne znam šta…plodove mora, i tora, jagnje, prase, lignje, dagnje, sve smo mi pojeli i po stomacima bi se reklo, ali nijedan od nas ne ide dole.

Dakle, Agencija za borbu protiv korupcije, onaj Savet, za koje ne znam ni ko ih bira ni ko iz nadzire, sami sebi usvajaju izveštaje. Moj im je savet da se bave kao Verica Barać, istinskom korupcijom, recimo, braćom Đilas i dalje. Zato što oni nemaju nameru da prestanu, od kada su upali u med, spojili javne i privatne poslove oni nemaju nameru da prestanu. Dakle, Đilas se obogatio na tome dok je vršio javni posao radio svoj privatni biznis, i zbog toga treba da bude predmet istrage ne samo Agencije i Saveta za borbu protiv korupcije, već treba da bude i predmet istrage Tužilaštva za organizovani kriminal, jer to je najveća pljačka i ova pljačka koju Šolak vrši sa lažnim prekograničnim kanalima, e, time treba da se bave, a ne narodnim poslanicima koji 90% kolega nema dva čestita odela, ne želeći da ih uvredim. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja ću prvo od naših pristalica da tražim da povodom one kokoške u Pančevu, da ne bacaju kokoške na naše političke protivnike, jer ne treba da ličimo na njih.

Dakle, čovek postaje pristojan kada se prema takvim osobama ponaša na pristojan način. Bez obzira što je gospođa podržala moje prebijanje na stepeništu Narodne skupštine, što je izmislila da sam tom prilikom imao nož u ruci, ja ponovo apelujem na naše političke pristalice da to ne čine, da ne bi ličili na njih. Mi smo operisani od takvog načina ophođenja prema političkim protivnicima. I sam Isus je rekao: „Volite neprijatelje svoje“, i mi kao hrišćani, posebno ja, apelujem da se tako ponašamo.

Dame i gospodo narodni poslanici, 2012. godine, kada je došlo do političkih promena, zatekli smo potpuno razvaljenu, politički oobezglavljenu državu, ekonomski devastiranu, vojno nemoćnu, socijalno neodrživu.

Posle one čuvene privatizacije grabljive, ostalo nam je 400.000 otpuštenih ljudi, a svi ostali su bili slabo plaćeni ili plate nisu dobijali.

U toj situaciji, tih 400.000 ljudi koji su otpušteni ili oni slabo plaćeni su lišeni svakog dostojanstva, lišeni ličnih dohodaka, i na određeni način sa prihodovne strane, gde su bili prihod državi, postali su rashodovna strana. Dakle, postali su socijalni slučajevi kojima je trebalo isplatiti socijalna davanja, a sve dok nisu izgubili posao su bili prihod države, dakle iz njihovih poreza i doprinosa je država imala neka primanja.

Nisu siromaštvo napravili siromašni već bogati. Siromašni ne treba da se stide svog siromaštva, posebno ne u tom trenutku, jer su do njega došli uglavnom napornim svojim radom. Bogati iz tog perioda treba da se stide svog bogatstva koje je stečeno radom, ali ovih siromašnih, otpuštenih i slabo plaćenih, koji su takvi tumarali po predgrađima bez posla, praznih džepova i praznih stomaka.

Dučić je rekao: „Najgore je biti star, bolestan i siromašan.“ Upravo to je zadesilo srpsko selo. Najveće siromaštvo je danas na selu. Najveća nepravda je što na selu čak ima i gladnih ljudi koji dovoljno kvalitetno i ne jedu, iako su proizveli stotine tona hrane u svom životu, stotine, pa i hiljade tona.

Danas imate stare, bolesne i siromašne u svakom selu. Statistika pokazuje da su oni najsiromašniji. Danas ko ima socijalnu pomoć na selu je sretniji od seljaka penzionera, zato što su socijalne pomoći često čak i veće nego seljačke penzije.

Do seljačkih penzija treba doći u šezdeset i petoj godini i morate da uplatite 15 godina seljačkog radnog staža da bi do njih došli.

Za socijalnu pomoć, za socijalna davanja to ne morate imati, ali uslov da nemate ni dva hektara, ni hektar zemlje i onda seljaci koji ne mogu sa dva hektara da ostvare određene prihode pribegavaju prodaji poljoprivrednog zemljišta. Onda se taj novac stavi u banku i onda mi ne znamo ko je stvarno siromašan.

Zato imamo ljude koji imaju nekoliko desetina hiljada evra u banci, prodali su određeno imanje poljoprivredno zemljište i tako dalje, i spadaju u kategoriju socijalnih slučajev. I onda, onaj seljak koji 15 godina strpljivo radi, uplaćivao je penzijsko i invalidsko osiguranje, kad navrši 65 godina, tek onda ima pravo na tu malu penziju od 11.000,00 dinara.

Onda mnogi pribegavaju – zašto bi ja čekao 65 godina, kada pravo na socijalnu pomoć mogu da ostvarim daleko ranije i to je ona nepravda, koja verujem da će onim socijalnim kartama biti ispravljena zato što će čak i prevođenje zemljišta na neka povezana lica, srodnike i tako dalje, biti uvedeno u tu socijalnu kartu i znaće se ko stvarno treba da dobija socijalnu pomoć, a ko ne.

Mi imamo slučaj sezonskih radnika, da socijalni slučajevi izbegavaju da budu prijavljeni, ono, na dan, zato što se boje da će da ostanu bez socijalnih davanja i pri tome, država opet gubi penzijske i invalidske fondove, i zdravstveni fondovi gube određenu sumu. Socijalni slučajevi imaju pravo na zdravstveno osiguranje, a recimo, zaposleni kome poslodavac nije uplatio doprinose on ta prava nema. Znači, ima mnogo nepravdi i ja verujem da ćemo kroz ove socijalne karte to ispuniti. Apelujem posebno da se pažnja posveti tim slabije plaćenim ljudima.

Moram reći da smo, za razliku od vladavine stranke bivšeg režima, mnogo toga ispravili. Više smo bili naklonjeni slabije plaćenim ljudima, pa je, recimo, minimalac sa 15 ili 17 hiljada dinara, uz isti kurs evra, porastao na 32 hiljade, što nije puno ali je 60 ili 70% više nego što su imali 2012. godine. Takođe, prosečna plata je sa 328 evra povećana na 520 evra, što je opet povećanje od 60%, ali ja apelujem da i dalje ravnopravnije delimo novac, više u korist tih slabije plaćenih. Zašto?

Za razliku od bogatih, koje krivim zato što su ovi ljudi slabije plaćeni i zato što su siromašniji, ti ljudi novac ne štekuju napolju nego ga troše unutra i država na takav način dobija PDV, na takav način puni državnu kasu i na takav način može i one koji su ostali bez posla, koji primaju socijalnu pomoć, na takav način mogu da doprinesu da i njihova socijalna pomoć bude velika.

Mislim da svako, a ljudi su po Deklaraciji o pravu čoveka rođeni jednaki, ima pravo na posao, na pristojnu zaradu, na čestit dom, na dostupnost školstva i zdravstva, da lečimo koje neće, da školujemo one koji hoće i da svako ima pravo na dostojanstvenu starost i da to treba obezbediti, s obzirom da ja živim na selu, pre svega seoskom stanovništvu.

Na kraju, da završim - mudri ljudi su bogati kad su veoma siromašni – to je rekao Ciceron. Mi moramo za razliku od stranke bivšeg režima da budemo mudri, ali vredni i posvećeni, jer lenjost toliko sporo korača da nas siromaštvo može brzo stići. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, dok je izlagao jedan poslanik pomislio sam da sam u američkom kongresu. Moja poruka, bez obzira što sam ja simpatisao Trampa, što mislim da su tamo mnoga prava povređena, pre svega birača u SAD, moja preporuka je da mi brinemo svoju brigu, da rešavamo svoje probleme i da češemo svoj svrab, a Amerika je valjda sposobna da rešava to na svoj način.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja se ne slažem da je izborni sistem loš. Izborni sistem gotovo idealno oslikava političku volju građana Republike Srbije. Nismo mi krivi što je iz jedne stranke od 2004. godine proisteklo 10 stranaka. Oni koji nas pozivaju na dijalog međusobno ne govore. Kako je ko dobijao stranku kod njih, to je značilo da je u tom momentu bio nosilac najviše funkcije. Pa je, recimo, to bio Tadić, pa je to bio Đilas, pa kad je pao Đilas onda je bio Pajtić. Ko je imao novčanik u javnom sektoru, taj im je bio predsednik stranke. Oni koji su gubili izbore u svojim strankama su osnivali druge političke stranke. Tako je jedna stranka iznedrila devet političkih stranaka i sada sama u okviru te jedne male patuljaste političke stranke ima dve frakcije ili dve političke stranke ili dva predsednika itd.

Politička volja građana je iskazana. Tridesetak posto građana je opoziciono opredeljeno. To što su oni svojim nejedinstvom, to što su oni svojom svađom podelili između sebe biračko opoziciono telo, to što nisu mogli sami sa sobom, a hteli bi sa nama da vode dijalog, nije krivica do vlasti ni do izbornog sistema.

Izborni sistem kada uzmete, pogledajte ankete od 2000. godine, bez obzira ko je bio na vlasti, uvek su izbori oslikavali političku volju građana. E sad, cenzus je bio taj koji je sprečavao da neke političke stranke, pre ovih poslednjih izbora, ne artikulišu. Recimo, da je to tako bilo, danas bi bila DSS verovatno prisutna u ovom parlamentu, da je cenzus bio 3%. Da je prirodni cenzus, kao što je u nekim zemljama, čini mi se u Holandiji, onda bi idealno Narodna skupština oslikavala volju građana.

Ja sam sklon tome, ako već želimo da im činimo mnoge ustupke, a već smo učinili, da učinimo i taj, pa da za njih važi prirodni cenzus, pa da se ova Skupština popuni opozicionim političarima. Krivica nije do građana, oni su opoziciono raspoloženi, ali nemaju izbor zato što su ovi razjedinjeni, jedni preporučuju bojkot, drugi se dele, treći se svađaju, četvrti tuku. Mislim da nije kriv izborni sistem, krivi su ljudi.

Dame i gospodo narodni poslanici, s obzirom da je pravosuđe na dnevnom redu i sudije, pitam ove sudije koji će biti izabrani da li će poštovati Ustav Republike Srbije? Da li je to obaveza? Da li zakletvu koju mi polažemo na Ustav Republike Srbije polažu i sudije? Ukoliko je to tačno, a mislim da jeste, pitam sve, posebno zbog opozicionih političara, zašto se meni već četvrti put pokušava suditi za reči izgovorene za govornicom?

Ustav Republike Srbije i Zakon o Narodnoj skupštini kažu – narodni poslanik ne može biti pozvan na krivičnu i drugu odgovornost, ne može biti pozvan, ne može biti pozvan na krivičnu i drugu odgovornost za izneto mišljenje ili glasanje prilikom vršenja svoje funkcije. Ako me neko već četvrti put poziva, taj krši Ustav. Kršenje Ustava i Zakona o Narodnoj skupštini je razlog za opoziv politički sudije.

Ja ovde ne branim sebe. To je u Ustav uneto da štiti opozicione političare, da vlast ne bi eventualno pritiskom na sud mogla da dovede opozicione političare da odgovaraju za reči koje su izgovorili ovde ili zbog glasanja koje su izvršili ovde u ovoj sali prilikom vršenja svoje funkcije. Ako nisam u sali Narodne skupštine narodni poslanik, ne znam onda na kom sam mestu narodni poslanik.

Dakle, ako neko priloži snimak kao dokaz govora iz Narodne skupštine ili stenogram, kao Radulović u prethodnom postupku, sada čujem da je to Nikola Kojo, slavni glumac, ako neko priloži snimak i stenogram kao dokaz, očigledno je da sudija krši zakon samim pozivanjem. Da zlo bude još veće, poslali su i policiju da me privedu, ali se to nije desilo jer sam bio u bolnici, 21 dan sam bolovao od korone.

Toliko o zakletvama koje smo dali ovde. Ja sam dao zakletvu na taj Ustav, a zakletvu su dale i sudije. Očigledno da sudije koje bi trebale da budu prve u poštovanju Ustava i zakona nisu među prvima. Zakon je za svakoga zakon, pa i za mene. Svi građani su jednaki pred sudom, pa i ja. Ali, ne može sudija da krši Ustav i zakon prilikom vršenja svoje funkcije.

Dame i gospodo, ja imam svetu obavezu da branim žrtve. Nadam se da sudije, pre svega u Ivanjici, da sudije koje su i u Upravnom sudu, a to je veoma bitno u Upravnom sudu zbog izbora o kojima smo govorili, jer to je konačna instanca koja u slučaju konflikta između političkih stranaka, izbornih lista i Izborne komisije donosi odluku da li je nešto kredibilno ili nije, oni donose konačnu odluku i ja verujem da će oni posle svakih izbora donositi na eventualne žalbe pravednu odluku.

Te sudije pitam, a i želeo bih da se nikad ovo ne ponovi, i govoriću o zločinu koji je izvršen, o ubistvu 80 uglavnom Srba, nealbanskog stanovništva u tzv. Gnjilanskoj grupi. Moja sveta obaveza je da branim žrtve i stoga ću ponovo, po drugi ili treći put, uz rizik da opet budem kritikovan sa onih televizija koje u Srbiji nisu registrovane, koje ne mogu da budu tužene i koje ovde nemaju PIB, da pitam – šta će biti preduzeto prema sudiji Majiću, koji je doneo oslobađajuću presudu protiv, čini mi se, 11 albanskih terorista koji su bili osuđeni, pa odlukom Apelacionog suda pušteni na slobodu? Ja mislim da je to bila jedna klasična pravosudna nameštaljka. Preporučujem ovim sudijama da nikada to ne rade.

Mislim da je to urađeno u trouglu – republički tužilac, Vrhovni kasacioni sud i Apelacioni sud, uz podršku Visokog saveta sudstva koji se pravio mrtav. Naime, sud je presudio sa 116 godina zatvora na osnovu svedočenja dve silovane Srpkinje i na osnovu svedočenja Albanca koji je učestvovao u zločinu koji se proglasio „Božurom 50“, svedokom saradnikom. On je potvrdio da su ubili 80 Srba, da je nestalo 34, a da su mučili 153 zatvorenika, posle dolaska KFOR-a, odnosno američkih snaga, uz uvođenje UČK u Gnjilanu.

Dakle, to je rađeno u podrumu internata, pri tome su primenjivali metod laganog uzimanja duže. Znači, mučenje, dok onaj koji je mučen ne izdahne. Pri tome su ženama, ne samo silovali ih, sekli dojke i pekli na vrućoj podlozi, sitnili tela, ubacivali u kese, urinirali po zatvorenicima i po mučenicima i sve to nije bilo dovoljno, jer je Apelacioni sud presudio da s obzirom da se to desilo posle Kumanovskog sporazuma da to ne treba da bude kažnjivo. Za mene je to vrhunac nepravde i razlog da sudije koje su donele takvu sramnu presudu budu kažnjene.

Tužilac republički je podneo zahtev za zaštitu zakonitosti. Vrhovni kasacioni sud je presudu proglasio nezakonitom. Da li sam u pravu? Ali, suđenje se ne ponavlja, jer se radi o slučaju kada su oštećeni tom presudom pomilovani na određen način i tada se ne ponavlja suđenje. Samo kad su oštećeni oštećeni nekom presudom suđenje se ponavlja, a u ovom slučaju se ne ponavlja, jer nije bilo štete kod oštećenih, nego je bilo štete kod žrtava. Tada se po zakonu ne ponavlja.

Mislim da je to bilo dogovoreno i mislim da je bilo naštelovano u trouglu – Tužilaštvo, Vrhovni kasacioni sud i Apelacioni sud. Radi se o sudiji Majiću. Taj sudija, svaki sudija mora da ima dozvolu, a preporučujem ovima da uvek traže dozvolu starešine suda kad nastupaju u medijima. To je obaveza.

Neko je ovde jednom rekao, mislim da je to predsednik Vrhovnog kasacionog suda, da je to prevaziđeno pravilo. Ja u pravosuđu ne znam za prevaziđeno pravilo. Ili pravilo važi ili ne važi, ali ne može da bude prevaziđeno ako još uvek nije ukinuto. On je nekoliko puta odlazio u klasične političke misije i na politički način tumačio govore narodnih poslanika koji su ga kritikovali zbog ove i još jedne presude. Time se on izdigao iznad parlamenta i dokazao da naše pravosuđe, s obzirom da još on važi kao za nekog eksperta sudijskog itd, tako se nameće, time je dokazao da naše pravosuđe nije zrelo da bude nezavisno od parlamenta, odnosno da bude u potpunosti nezavisno, jer u ovom trenutku je ono nezavisno od ove vlasti, ali nije od bivše. On je gostovao u više političkih emisija, politički nastupao i time je, po meni, pljunuo na nezavisnost pravosuđa, jer sudija koji nastupa u političkim emisijama za mene nije nezavisan sudija, on je dokaz da sudstvo nije nezavisno.

Idemo dalje, da li je pedofil pedofil? Imamo li pravilo da su svi ljudi jednaki pred zakonom? Da li je zabranjena segregacija? Ovim sudijama preporučujem da ni slučajno ne vrše diskriminaciju pojedinih manjinskih grupa, nacija itd. Ni slučajno! Ali je to ovaj sudija uradio. Ja pitam – da li je pedofil pedofil? Ako jeste, ako je zakon jednak za sve, imamo novu povredu zakona od strane tog sudije. On je oslobodio pedofila u žalbenom postupku govoreći, a preporučujem ovim sudijama da to ne rade, da se radi o Romima, pa samim tim to nije kažnjivo. Znači, žrtva je žrtva. Onaj ko je izvršio pedofiliju nije kažnjen, znači zaštitili ste krivca, kaznili ste u stvari žrtvu, on je to kao – radi se o Romima. Time je izvršio neku segregaciju, diskriminaciju Roma, jer zakon je u ovoj državi zakon za sve. „Zakon je zakon, ma koliko opor bio“, to je rekao Valtazar Bogišić. To je drugo kršenje, a to preporučujem ovim sudijama da ne rade, drugo kršenje zakona od strane sudije.

Sada pitam Visoki savet sudstva, koji je jedini ovlašćen, da u situacijama kada dođe do kršenja zakona od strane sudije razreši takvog sudiju. Zašto su statirali u kukuruzu, zašto su se pravili mrtvi, zašto nisu kaznili ovako nezakonito ponašanje? Neću reći da je za to kriv Američki kongres, mada se možda taj sudija tamo udvarao, ali vi ste morali da štitite žrtve i u slučaju Gnjilanske grupe i sveta je obaveza svih nas da štitimo sve žrtve. Ovog puta se radi o žrtvama nealbanskog porekla, radi se većinom o Srbima, radi se o 80 ubijenih, radi se o 34 nestala i o 153 mučena. To je tako veliki zločin.

Onda se mi čudimo odlukama Haškog tribunala. Mi na ovakav način, sa ponašanjem naših sudija, nemamo moralno pravo da tumačimo odluke Haškog tribunala, s obzirom na to da kod nas u Beogradu nismo mogli da kaznimo zločince i da na neki način ispravimo pravdu prema žrtvama koje su bile žrtve surovih zločina, najsurovijih.

Ovaj svedok kaže: „Vezivali smo žrtve visoko za ruke da vise i samo ih bacali na pod kada dođu na red. Ženama smo sekli dojke, a iz zabave to posle pekli. Prostorija je jako smrdela jer su tu obavljali posao, a bila je velika kanalizacija gde smo bacali otpatke. Bilo je toliko krvi da smo i sami morali da se skinemo goli dok ih mučimo i čistimo posle. Svima bismo odsecali glave, rasporili stomake i komadali ih, pa u džakovima iznosili. Ljudi su vrištali dok mučimo nekoga, ispred njih smo bacali glave njihovih rođaka. Silovali smo kad god smo mogli. Omiljeni način mučenja nam je bio da nekog opaljačimo, to znači razbijemo glavu, a onda mu zakucamo čekićem upaljač na to mesto“. To je izjava Albanca, „Božur 50“.

Ko nama daje pravo kao parlamentu da o tome ćutimo? A ko daje pravo Visokom savetu sudstva da ne razreši sudije koje su oslobodile ovakve zločince, a pri tome je Vrhovni kasacioni sud utvrdio da je presuda nezakonita?

Dame i gospodo, ovim sudijama takođe predlažem da ne uvode cenzuru. Vi svakako znate da je nedavno, gle čuda, Viši sud, a taj viši sud tamo u Timočkoj, kada se ja žalim da tužim novinare onda dobijem 40.000 dinara, nebitno, posle šest godina.

Kad tuži Đilas to se reši za šest meseci. Čudno. Verovatno je njegov advokat brži u podnošenju. Nisam siguran. Verovatno je te 2008, 2009. godine umesto reforme izvršena deforma sudstva. To jeste još jedan dokaz da je sud nezavistan od ove vlasti. Tu nezavisnost čak zloupotrebljava, a da je zavistan od bivše. To je još jedan dokaz. Taj sud je doneo odluku, recimo taj Đilas je bio gradonačelnik Beograda. Taj Beograd je imao ugovor, znači vršio je javnu funkciju, uglavnom u korist svojih privatnih biznisa, a pri tome 400.000 ljudi ostalo je bez posla. Ali, je za njega bilo posla, hleba, para itd. Upao čovek u med, dobro.

Pri tome konsultantski ugovor koji je bio na štetu građana Republike Srbije, a i Beograđana, most na Adi konsultantski ugovor. Sud, nečuvena odluka – da se ne sme pisati u medijima i izveštavati i vezivati taj slučaj za Dragana Đilasa bez obzira što je on bio u javnom sektoru glavnokomandujući u gradu Beogradu, gde je tako milionski ugovor sklopljen poprilično na nezakonit način.

Sudijama ovim predlažem da nikako ne donose takve odluke, jel tom odlukom da se ne sme pisati i izveštavati o tome i vezivati to za Dragana Đilasa, koji je bio javni funkcioner, nije on radio samo u nekom privatnom biznisu, jer će se tako narušiti pretpostavka nevinosti. Zakon je zakon. Zakon je jednak za sve. Svi moramo biti jednaki pred pravosuđem.

Sada ja vas pitam, i u poslednje vreme ta pretpostavka nevinosti masovno se krši. O svojim primerima neću ni da govorim. Ja kada ukucam u Gugl, kada ukucam moje ime i prezime ja mislim da sam Osama Bin Laden. O sebi neću da govorim, ali govorim u svetlu sada poslednjih događaja. Da li sada važi pretpostavka nevinosti? Za nekoga ta pretpostavka nevinosti važi, ali za nekoga ne. Gotovo je nečuveno da neko na sudu zamisli da će eto baš Đilas biti oštećen izveštavanjem u medijima i unapred zabrani da se tekstovi o tome pišu i emituju vesti. To je za mene klasična cenzura. Onda se mi čudimo zašto je neko cenzurisao američkog predsednika? Pa, naš sud dođe i kaže medijima da ne mogu da izveštavaju o Draganu Đilasu zato što će mu narušiti pretpostavku nevinosti.

Sada se ja pitam – zašto mediji koji su njemu naklonjeni nisu o toj cenzuri uopšte pisali ni pričali? Da je nekim slučajem neko iz vlasti rekao, dobio takvu presudu i da je zaključeno da o nama ne sme da se piše zbog pretpostavke nevinosti, iako vršimo javne poslove. Recimo predsednici opština smo, ministri u vladi itd. Ja mislim da bi na tim luksemburškim medijima izbila revolucija.

Konačno – zašto ti luksemburški mediji, koji nisu registrovani u Srbiji, zašto ne mogu da budu tuženi? Vi kada tužite taj mediji, oni vam samo pošalju dopis, da oni neće da učestvuju u postupku jer nisu registrovani kao pružalac medijskih usluga u Republici Srbiji i prema tome ne mogu da budu tužena strana. Kada će jednom pravosuđe i tužilac, nemamo sada tužioce ovde, ali sudije kada budu razmatrali, to da razmatraju na takav način, kada će se jednom povesti postupak i videti da li tu ima krivičnog dela pranja para? Zato što te prekogranične televizije SBB plaća. Novac ispumpava za navodnu uslugu reemitovanja, reemitovanja nema. Zašto nema reemitovanja? Zato što luksemburški regulator tvrdi da su tamo registrovani, ali tamo ne emituju program, a reemitovanje je preuzimanje emitovanog programa istovremeno bez izmena itd.

Da li će neko da pokuša da sudi „Junajted mediji“? Da li će neko pokušati da te medije privede pravdi? Da li će neko zbog kršenja poreskog postupka i poreske administracije reći – pa ljudi zašto N1 nema PIB? Zašto N1 koristi PIB druge firme, recimo „Adrija njuz“ doo Beograd? Kada „Adrija njuz“ doo Beograd niti je osnivač, a i da jeste osnivač, ako osnujete novu firmu, to svi znamo, ta nova firma mora da ima PIB. Verovali ili ne N1 televizija nema BIP. Nema ništa. Radi na divlje. I oni se stalno žale na slobodu medija, stalno, a toliko su slobodni da se u Republici Srbiji nisu ni registrovali, nego bestidno lažu kako emituju program iz Luksemburga i kako se ovde samo reemituje. To naprosto nije istina.

Kada će neko od sudija, kada će neko od tužilaca reći – stanite ljudi, pa po nekoliko miliona evra plaćaju prekogranične kanale, plaćaju za reemitovanje, a reemitovanja nema. Znači plaćaš uslugu koje nije bilo, ispumpavaš dobit, vršiš pranje para, ispumpavaš dobit. Time si utajio porez. Ima više krivičnih dela koje oni rade. Niko u pravosuđu nema snage da to pokuša da kazni. Ne mislite valjda da im mi sudimo. Tek onda bi bilo da mi vršimo cenzuru, pritiskamo slobodne medije itd.

Vi ste ti koji u tom konfliktu treba da odlučite, krše li oni zakon ili ne. Očigledno da u pravosuđu ima prijatelja tih luksemburških medija, jer, gle čuda, upravo onaj sudija koji je doneo onako sramne zakonite presude, je rado viđen gost u tim medijima i obično kada mi komentarišemo sad će se opet neko pojaviti tamo i reći – e, oni komentarišu poslanici presude i tako dalje. Presude se ne mogu komentarisati dok su u fazi postupka, po meni, a inače onda ne možemo da komentarišemo ni presudu Dragoljubu Mićunoviću iz 1968. godine. Onda ne možemo da komentarišemo presudu Draži Mihajloviću posle rata, ako se generalno presude ne daju komentarisati.

Ja mislim da se ove presude daju komentarisati. Mislim da zbog svih žrtava i onih koji su pretrpeli štetu, mi moramo o tome da govorimo, a prava je šteta, a mislim da još nije kasno da Visoki savet sudstva razreši nekoliko sudija i time im pokaže da moraju da dele pravdu, a ne da dele nepravdu. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao predsednik Odbora za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu, po meni najvažnijeg odbora u Narodnoj skupštini, čast mi je da saopštim da smo juče kao Odbor podržali sporazum sa Islamskom Republikom Iran.

Takođe, moram reći da sam četiri godine bio predsednik Grupe prijateljstva sa Iranom. Imao sam to zadovoljstvo i čast da nešto saznam više o Islamskoj Republici Iran. To je jako zanimljiva zemlja, ne samo zato što ima 80 miliona stanovnika, već to može da bude veoma povoljno tržište pre svega za poljoprivredne proizvode, a mi smo u to vreme izvozili semenske robe pšenice i kukuruza između dve i tri hiljade tona. Kad kažete između dve i tri hiljade tona, to po pitanju merkantilnog kukuruza, za koga takođe postoji interes u Iranu, izgleda kao neka manja količina. Međutim, kad uzmete da svaka semenka izbaci jedan klip kukuruza, kad uzmete koliko hektara se zaseje između dve i tri hiljade tona kukuruza, onda dođete do zaključka da su ogromne površine u Iranu bile zasejane semenskom robom iz Srbije.

U poslednje vreme to i nije tako išlo, dakle, u poslednjih nekoliko godina taj izvoz je stao i zato je bio neophodan Sporazum o zaštiti bilja i zato je bio neophodan Sporazum o biljnom karantinu, koji smo juče prihvatili. Mi mi mislimo da naša šansa nije samo Evropa u prodaji poljoprivrednih proizvoda, već pre svega mi moramo sa svojom poljoprivredom i prehrambenom industrijom da osvajamo tržišta u regionu i da osvajamo neka nova tržišta, a Iran može da bude veoma zahvalno tržište.

Imamo problema zbog sankcija koje su nametnute Iranu, imamo problema i sa prevozom koji treba regulisati za izvoz veće količine kukuruza. Takođe, sem bilja, mislim da je šansa i u izvozu goveđeg mesa. Mi smo u poziciji da posle pravog kravocida koji se desio za vreme bivše vlasti, žutih žohara, došlo je vreme da zanavljamo naše govedarstvo i stiču se uslovi za ofanzivniji izvoz na tržište Irana, koje može da bude dobro tržište za našu mesnu industriju, odnosno da podignemo standard naših poljoprivrednika.

Nama trebaju ta nova tržišta, ali takođe moram da iskoristim priliku, pošto je ministar poljoprivrede tu i verujem da je on saveznik Odbora za poljoprivredu i šumarstvo, da kažem da subvencije moramo povećavati da bi bili što konkurentniji, s obzirom da Evropa na 104 miliona hektara izdvaja 45 milijardi evra. Znači, to je negde prosečno ako uzmemo hektar kao jedinicu neku po kojoj treba deliti te subvencije, s obzirom da je to negde oko 400 do 450 evra po hektaru, naše subvencije u ovom trenutku, iako su povećane dva i po puta u odnosu na 2012. godinu, još uvek ako podelimo sa hektarima izađe nešto malo više od 100 evra. Iako su tri puta povećane, mislim da treba da budu još veće. Naš cilj je da do ulaska u Evropsku uniju te subvencije podignemo, po meni, na jednu milijardu, dakle, još dva ili tri puta da podignemo subvencije u odnosu na ove današnje da bi Evropa mogla da nam tolike subvencije isporučuje u onom trenutku kada i ako uđemo u Evropsku uniju.

Kada kažemo – subvencije, svi misle da to dobijaju samo poljoprivrednici. Subvencije su prilika i da prerađivači imaju jeftiniju sirovinu, potrošači da imaju jeftiniju hranu. Znači, ne subvencionišu se samo poljoprivrednici, već se subvencionišu u prerađivačka industrija i potrošači, da bi bili što konkurentniji. Ja verujem da pod istim uslovima kakvi vladaju u Evropskoj uniji naši poljoprivrednici za nekoliko godina mogu da preteknu evropske farmere.

S tim u vezi, treba nam jaka prerađivačka industrija i mašinska industrija, treba nam jaka ekonomija od koje možemo da uzmemo novac i usmerimo u poljoprivredu, a onda kroz jeftiniju sirovinu opet zahvalimo industriji i napravimo je konkurentnijom u tržištima o kojima sam govorio.

Evropska unija ima hiperprodukciju hrane, ali ipak nastupamo i tamo sa određenim količinama, ali mislim da tržišta oko Srbije i nova tržišta, odnosno zanovljena tržišta, kao što je iransko tržište, mogu da budu velika šansa za naše proizvođače ne samo sezonske robe, merkantilnog kukuruza, već i za stočare i klaničnu industriju. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, već sam govorio o Sporazumu sa Iranom. Dragocen sporazum. Treba Iran poštovati iz još jednog razloga, a to je što Iran nije priznao Kosovo, nije priznao lažnu državu i s tim ih treba više ceniti. Ako to uporedimo, recimo, sa Crnom Gorom koja je priznala Kosovo, lažnu državu, a koja je nekada bila najnaglašeniji deo srpskog roda i srpskog naroda.

Bogatstvo jedne zemlje se uskoro neće ceniti količinom zlata i dijamanata koje proizvodi ta zemlja, već količinom hrane i pijaće vode koju zemlja proizvodi ili ima resurse da ih proizvede. Mislim da je Iran zahvalno tržište, ne samo za biljke, već i za stočnu proizvodnju, stočarsku proizvodnju za prehrambene proizvode koje ova država može proizvesti, a ta razmena može da bude obostrana.

Dame i gospodo narodni poslanici, bunio se gospodin iz Trstenika, veliki opozicionar Vuka potomka Jeremića, koji je svoju stranku orijentirao nekoliko puta, pa ne znam da li je više kod Tadića, Jeremića ili kod koga je već on sebe parkirao trenutno sa političkom strankom koju je prenosio sa sobom od jednog do drugog lidera. Za primarnu proizvodnju isplaćeno mu je 440.000 dinara 2015. godine. Isplaćeno mu je 2016. godine za atomizer 88.000. Godine 2017. mu je isplaćeno 385.451 dinar za pocinkovanu žicu. Za traktor mu je isplaćeno 893.833 dinara. Za zasad voća isplaćeno mu je 354.600 dinara.

Dakle, više miliona je dobio za vreme vladavine SNS i koalicionih partnera. Voleo bih da nam kaže koliko je tih subvencija povukao pre 2015. godine, odnosno za vreme vlasti u kojoj je on sam učestvovao. Verujem da su ti iznosi minorni ili gotovo nisu nikakvi. On je subvencije dobijao na sasvim drugi način. Njemu je tast koji je bio u Zavodu za zapošljavanje prebacivao po ugovorima za ljudske resurse, za udruženje gde su bili on, tast i žena, prebacio mu je preko 40 miliona i verovatno mu subvencije u poljoprivredu onda nisu toliko bile bitne. Uglavnom, ogovara poljoprivredu koja mu je dala deset puta više nego što mu je davala njegova vlast. Toliko o gospodinu.

Sada bih govorio o Sporazumu sa Rusijom, o terorizmu. Terorizam je nasilje ili pokušaj nasilja da bi se ostvarili određeni ciljevi. On može da bude zbog separatizma, može da ima nacionalne predznake, može da ima verske, ali ja bih govorio o političkom kriminalitetu kao obliku terorizma. Terorizam nije samo nasilje, terorizam je i pretnja nasiljem.

Da krenemo redom i da govorimo malo o tom unutrašnjem terorizmu, kako ga klasifikuju Amerikanci, pa da vidimo taj politički kriminalitet koji se dešava u Srbiji od onih koji navodno imaju neki nedostatak dijaloga. Koliko se ja sećam, svi uslovi koje je nama isporučila Tanja Fajon su prihvaćeni, ne zato što ih je ona isporučila, već zato što smo mi hteli da budemo otvoreni i što smo van toga još skinuli, smanjili cenzus na 3%. To nije pomoglo. Sećamo se svi pretnji silovanjem, mislim da je bila pretnja silovanjem premijerki. Pretnja nasiljem je terorizam. Sećamo se svi pretnji streljanjem, pa se sećamo kako su njihovi aktivisti pretili da nas treba strpati u logore. Đorđe Vukadinović je rekao da nas ne treba vešati na Terazijama, tamo su vešali rodoljube, već nas treba vešati na nekom drugom mestu.

Svi se sećamo pretnje porodici i predsednika Republike, a samom predsedniku Republike više puta je prećeno ubistvom, ne samo njemu, već i članovima porodice. Hajde da se setimo i nasilja koje je urađeno. Hajde da se setimo nasilja, kao politički kriminalitet nad predsednikom Narodne skupštine, to je bila gospođa Maja Gojković. Setimo se nasilja nad predsednikom Administrativnog odbora. Setimo se nasilja nad predsednikom najbrojnije poslaničke grupe ovde u Narodnoj skupštini. Setimo se pokušaja upada u Narodnu skupštinu. Setimo se upada u Narodnu skupštinu koji je policija sprečila u holu, dakle, ipak se upad u hol Narodne skupštine, u zgradu Narodne skupštine desio nasilan. Setimo se političkog nasilja koje je izvršeno nada mnom na stepeništu Narodne skupštine, direktno primenjeno nasilje u cilju zastrašivanja ne samo naroda, naših političkih pristalica, već pokušaj sticanja vlasti na nelegalan način. To je terorizam.

Rusija i Srbija imaju zajedničke, na Balkanu i u Rusiji se dešavaju neke stvari potpomognute spolja, dešavaju se oblici terorizma koji su se kod nas desili na Kosovu i Metohiji, u našoj južnoj pokrajini, koji su rezultirali secesijom, odnosno ja ću se usuditi da kažem i okupacijom od strane NATO pakta, koji su deo naše teritorije izuzeli silom i dodelili albanskim teroristima, koje su prethodno proglasili teroristima, ali se i kasnije svrstali u borce za slobodu, navodne borce za slobodu i demokratiju.

Jedni te isti oblici terorizma su na Balkanu i u Rusiji, borba za slobodu, i u Belorusiji, a u Americi se to sasvim drugačije tumači. Ja verujem da je Tramp pobedio na glasanju, ali kao što je Staljin rekao – nije bitno ko glasa, već ko broji. Zato verujem da je Tramp pobedio na glasanju, a Bajden je na brojanju i mi to što se desilo, bez obzira što mi je Tramp bio simpatičniji, moramo priznati, a društvene mreže koje su u Srbiji sasvim otvorene, da recimo Boško Obradović pozove na vojni puč, pozove na državni udar, znači to je radio nekoliko puta, proglasi i neku bunu i pobunu, pri tome izvrši neki nasilni akt, dešavalo se da upada u stanicu policije, čini mi se u Lučanima, desio nam se upad u RTS. Sve su to oblici političkog terorizma koji su primenjeni na teritoriji Republike Srbije, a pri tome imaju medijske sponzore u obliku luksemburških medija koje ovde navodno reemituju program iz Luksemburga i onda kao program iz Luksemburga gledate prenos sa devet kamera na Trgu Nikole Pašića upada u Narodnu skupštinu i više pokušaja ubistava policajaca.

Svaki kamen koji se bacio i koji ima odgovarajuću težinu, a bilo je i onih koji su teški nekoliko kilograma, za mene je pokušaj ubistva policajaca ili pokušaj teškog povređivanja, što se pojedinim policajcima i desilo. Svuda u svetu, a posebno u Americi, ja verujem da bi bila otvorena paljba na takvu vrstu demonstranata, odnosno navodnih boraca za slobodu.

U Srbiji se, na sreću, odgovor vlasti nije desio, ali nemojmo da potcenjujemo one koji svakoga dana pozivaju na neku vrstu nasilja. Danas je u štampi izašao Dragan Đilas, kaže: „Pašće krv“. Ako neki političar kaže da će pasti krv, za mene je to terorizam. Druga naslovna stranica: „Đilas sprema ulične nerede“. Imali smo više neprijavljenih političkih skupova na kojima se desilo nasilje. Sem upada u RTS, pokušaja upada u Predsedništvo, imali smo pregrađivanje ulice, čupanje saobraćajnih znakova, imali smo napad na građevinske radnike, napad na gradilišta, napad na komunalne radnike. Ja vas pitam – da li je to neki određeni oblik terorizma?

Poslednje od onog što se meni nije dopalo u vezi sa Rusijom je pokušaj okupljanja ili okupljanje podrške Navaljnom, odnosno dešavanja koja se trenutno događaju u Rusiji, gde mi nemamo ama baš nikakav interes da se u takvu vrstu protesta mešamo, a posebno da podržavamo proteste protiv ruske vlasti koja nam je omogućila da ne budemo genocidan narod i do neba uvek treba da im budemo zahvalni zato što su u Ujedinjenim nacijama uložili veto i sprečili da srpski narod bude genocidan narod.

Okupljanje je za mene još tragikomičnija stvar zato što je izvršeno na platou ispred Hrama Svetog Save, a izgradnju Hrama Svetog Save i njegovo ulepšavanje je potpomogla Ruska Federacija. Dakle, krajnje je nemoralno održavati takve skupove i pokušavati kvariti odnose sa onima koji delimično mogu da potpomognu Srbiju, odnosno da je odbrane.

Draganu Đilasu to nije prvi put. Ja ću pokušati sada da pronađem depeše Vikiliksa, a njegov kum Mlađan Đorđević, koji je bio njegov politički zamenik, dakle, gde je bio Đilas po političkoj liniji tu se nalazio i Mlađan Đorđević, od kancelarije Tadićeve, to je bio savetnik Borisa Tadića za Kosovo i Metohiju, to je bio i njegov biznis saveznik jer je bio suosnivač „Dajrekt medije“. Dakle, oni pokušavaju da se predstave kao prijatelji Rusije.

Hajde da vidimo koliko su Dragan Đilas i njegov kum prijatelji Rusije. Kaže depeša Vikiliksa, da ne čitam broj, od 21. avgusta, koja se odnosi na sastanak 13. avgusta 2009. godine, koji je Dragan Đilas održao u američkoj ambasadi, kaže ovako depeša: „U toku svoje posete američkoj ambasadi u razgovoru sa otpravnicom ambasade Dženifer Braš gradonačelnik Beograda i čelnik DS Dragan Đilas je otvoreno izrazio nezadovoljstvo i kritiku ruskog ambasadora Konuzina. Đilas je odmah naglasio gospođi Braš da kod njega postoji lična netrpeljivost prema ruskom ambasadoru Konuzinu i da će učiniti sve u svojoj moći da bojkotuje i umanji značaj najavljene posete ruskog predsednika Medvedeva Beogradu i Srbiji. Dalje, u depeši kažu – opisujući svoj stav prema Konuzinu je rekao doslovce da prema njemu ima osećaj gađenja.

Đilas je posebno uveravao otpravnicu da on i DS čine sve da ne dođe do zbližavanja između Srbije i Rusije i pružio je gospođi Braš uveravanja da se takav stav deli i kod predsednika Tadića.

Jedine dve zemlje značajne u svetu koje nam mogu pomoći pri spoljnim pritiscima kojima je naša zemlja permanentno izložena su Rusija i Kina. Dakle, ukoliko neko na ovakav način postupa prema Rusiji, ukoliko neko pokušava demonstracijama da podrži rušenje vlasti u Rusiji, taj nije prijatelj ne Rusije, taj nije prijatelj srpskog naroda.

Dame i gospodo, u jednom drugom delu koji ću ostaviti za kraj ove sednice, reći ću još ponešto posebno o Sporazumu o razmeni tajnih podataka sa Vojvodstvom Luksemburg. Tu me posebno interesuje ova medijska mafija koja daje podršku svim oblicima nasilja koji se dešavaju u ovoj našoj lepoj i napaćenoj državi Srbiji.

Uglavnom, mi ne treba da branimo vlast, mi treba da branimo državu Srbiju i njeno pravo da postoji. Mi ne treba da rešavamo tuđe probleme, treba da rešavamo svoje. Mi treba da dozvolimo da postoje razlike među nama, ali te razlike ne treba da budu podele. Mi ne treba da ulazimo u sukobe sami sa sobom, rešavajući neke tuđe probleme, treba da se posvetimo svojim problemima. U sukobu samih sa sobom sigurno gubimo mi.

Mi treba da se staramo o razvoju i ekonomiji ove zemlje, jer samo nas ekonomija može izvući, da uporedo sa infrastrukturom dižemo investicije, dižemo fabrike, da tim komunikacijama, da tom infrastrukturom putuje naša roba, putuju naši radnici, putuju naši zaposleni. Mi treba da vodimo brigu o sebi, mi treba da se posvetimo kvalitetu života naših građana, da taj kvalitet dižemo, da budemo prvi u regionu, a da uskoro stignemo i neke druge razvijenije zemlje u Evropi. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, koristim još jednom priliku da upozorim na eventualno nasilje jedne grupe koja sebe smatra opozicionim političkim strankama. Mislim da se radi o nekoj čudnoj družini koja je sklona nasilju i s tim u vezi govorim o političkom terorizmu.

Ova zemlja je prošla dva perioda. Jedan period je bio devedesetih godina kada su nas spolja ugrožavali. Period posle toga je bio period od 2000. godine kada su nas iznutra potkradali, ne samo potkradali već krali, krali da meru u tome nisu imali. Dakle, dok su se bavili javnim poslovima starali se o svojim biznisima i pri tome su dok su punili svoje džepove otpustili 400.000 ljudi.

Danas ti isti ljudi koji su ovu državu osiromašili, gotovo upropastili čak govore o vojnoj neutralnosti. Mi smo u njihovi vreme bili vojni neutralisti.

Dakle, ovoj državi treba još jedan period mira da bi kroz ekonomiju stekla svoju političku moć, svoj međunarodni ugled treba i da još više ojača svoju vojsku, da ono što zaradimo, što plug zaradi mač može da odradi. Nama taj period mira treba, ali ja upozoravam da oni koji su nas devedesete godine spolja ugrožavali možda ponovo imaju tu vrstu namere da kroz politički terorizam pokušaju da uruše ovu zemlju.

Oni koji spolja imaju tu nameru očigledno imaju podršku ovih iznutra koji su nas potkradali i ja verujem da će se pre beogradskih izbora čvrsto udružiti i ovi spolja koji su nas ugrožavali i ovi iznutra koji su krali i potkradali i da ima velikih indicija da će se to u narednom periodu desiti.

S tim u vezi treba preduzeti neke aktivnosti, a Tanja Fajon, vi to svakako znate, se ponaša kao neka vrsta i u nekim trenucima meni izgleda kao vođa te političke družina koja je sklona raznim nasilnim aktima i koja preti stalno nasiljem, dakle uličnim nasiljem, neredima, želeći, pre svega, da osvoji deo vlasti koji im ne pripada, koji nemaju uporište kod izbora od glasača u Republici Srbiji.

Mislim da je to ta vrsta političkog terorizma koja nam preti da eskalira u nekom narednom periodu i mislim da sve kolege ovde koje su prisutne treba da obrate pažnju na to, a ja ću moju diskusiju skratiti, s obzirom da sam već više puta govorio i da želim da druge kolege iskoriste priliku i nešto više kažu, jer ja vidim da će Rusija i Srbija biti gotovo u istoj poziciji i da oni koji ne žele Rusiji i Srbiji dobro kad hoće nešto da naude Rusiji obavezno prvo to urade na primeru u Srbiji. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovde smo jedini prigovor u vezi ovih sporazuma imali oko vojvodstva Luksemburga. Dakle, oko zaštite tajnih podataka.

Dakle, ja mislim da neki ljudi iz opozicije nisu ni pročitali naziv zakona kojim se potvrđuje Sporazum o zaštiti tajnih podataka između dve države.

S tim u vezi ja smatram da je opozicioni poslanik protiv zaštite tajnih podataka, što bi dovelo do nemerljive štete za obe države, pa tako i za državu Srbiju.

Kad smo već kod tajnih podataka, verovatno naše službe prate pranje para. Po pitanju Luksemburga, to je sedište jedne srpske medijske mafije. Odatle u zaštitu kreće Tanja Fajon koja se ponaša kao politička nadničarka Šolaka i Đilasa. U Luksemburgu su registrovane „Junajted medija“, „Adria njuz“, „Dajrekt medija“, čuvena „Dajrekt medija Dragana Đilasa i Mlađana Đorđevića. U Luksemburgu je registrovano 30 kanala, lažnih, prekograničnih koji program ne emituju u Luksemburgu. Navodno, ovde nisu registrovani, jer se program reemituje iz Luksemburga. Nema reemitovanja bez emitovanja.

Emitovanje je emitovanje programa za širu javnost. Ne možete emitovati program na kućnom računaru ili puštati kroz kabl i to zvati emitovanjem. Emitovanje u smislu zakona i konvencije o prekograničnim televizijama je emitovanje programa za širu javnost. Takav program se istovremeno preuzima u Srbiji, treba da se preuzima u Srbiji. To se smatra reemitovanjem i to ne podleže registraciji u Republici Srbiji. Svakako, znate za „SNN“, „BBS“, itd., to su prekogranični kanali, pravi prekogranični kanali.

Mi imamo posla sa lažnim pregoraničnim kanalima i to nadležne službe treba da utvrde, zato što lažni prekogranični kanali mogu da posluže i za pranje novca.

Ja samo da vas podsetim da „N1“ televizija nema PIB, nema poreski broj. Samim tim ne može nikakve poreske obaveze da plaća.

Televizija „N1“, Nova S“, „Sport klub 1“, „Sport klub“, „Sport klub 3“, „Sinemanija“, itd., negde oko 28, do 30 prekograničnih kanala, lažnih nisu registrovani u Srbiji, a u Luksemburgu su registrovani samo fiktivno.

Meni je luksemburški regulator, ono što kod nas radi REM, poslao dopis, na moje pitanje odgovorio – da jesu registrovani u Luksemburgu, ali u Luksemburgu ne emituju program.

Sada ja vas pitam – šta se reemituje? Na njihovom kablu, dakle na kablu SBB-a Šolaka i Đilasa vi svakako te prekogranične lažne kanale možete da vidite. Oni REM-u, RATEL-u, SOKOJ-u, nikome ništa ne plaćaju u državi Srbiji, jer, tobože, oni samo preuzimaju istovremeno program iz inostranstva i zato, navodno, nemaju poreski broj, ne plaćaju ništa, itd., ali svi znamo, posebno posle direktnog prenosa devet kamera, da se program emituje u stvari iz Beograda i da Novi Beograd, gde je stidio i gde je master te televizije, svakako nije Luksemburg.

Zašto govorim da ovo ima veze, obično su dela pranje para vezana za terorizam. Kada nešto od banke dobijete, neki dopis, oni u skladu sa borbom protiv terorizma i pranja para itd, ispunite neki obrazac. Sada se ja pitam za Baškima Ulaja koji je finansirao Jugoslava Ćosića, a to sam se već pitao odavno, dobio je 250 hiljada evra za konsultantske usluge jednog albanskog mafijaša itd.

Međutim, televizije za koje radi, Srbiji ne plaćaju ništa, ali imate još goru stvar. Naime, na kablu SBB-a programi RTS-a, Pinka itd. sa nacionalnom frekvencijom su najgledljiviji. Preko 80% gledljivosti je tih programa, a pri tome SBB njima ne plaća ništa. To je kao kada bi ja svoje poljoprivredne proizvode izneo na pijacu i ustupio ih preprodavcu, a pri tome ne tražio za svoje proizvode nikakvu naknadu, odnosno ne smem ni da tražim, jer se onda moja roba neće videti na pijaci. Tako SBB ucenjuje kanale sa nacionalnom frekvencijom, pri tome ne plaća ništa za emitovanje njihovog programa, serija itd.

Ali, gle čuda, SBB plaća svoje tv kanale, čiji vlasnik za reemitovanje plaća u Luksemburgu. Poreski stručnjaci svakako znaju, i vi koji ste se bavili bilo kojim biznisom, da fiktivna usluga ne može da se oporezuje.

Ja pitam, koju to uslugu reemitovanja plaća Šolak i SBB, plaćaju za televiziju „N1!, „Novu S“, „Sport klubove“? Znači, to plaćaju i po tri evra po korisniku, znači više miliona evra mesečno dobijaju za program koji navodno reemituju. Plaća se usluga koja u Luksemburgu ne postoji. Ne postoji emitovanje programa, ne postoji reemitovanje i onda na bazi tog reemitovanja se vrši pranje para. Tako se smanjuje dobit SBB-a i zato prikazuje gubitke u Srbiji, zato se pljačka država Srbija.

S tim u vezi, u vezi ovih tajnih podataka treba naše službe dobro da provere, da provere da li se taj program emituje, koliko novca izađe na lažne medijske usluge za reemitovanje, a da u stvari tog reemitovanja nema, to se radi o emitovanju u Republici Srbiji.

Sa ovim sporazumima mi ćemo i dalje ekonomski razvijati državu Srbiju, mi moramo da budemo vredni, posvećeni, da vreme provodimo u radu, trudu, ne po kafićima i na kaučima. Nema u svakoj školjci biser, sve moramo pokušati. Nema u svakoj školjci biser, ali svakako moramo pokušati da otvorimo. Hvala.