Apsolutno ne obmanjujemo nikoga. Podzakonska akta su u najvećem delu gotova, nisu mogla da idu pre zakona, to je svima jasno. Od 15. decembra je zakon tu, bio je na javnoj raspravi, hteli smo da saslušamo sva mišljenja. Druga stvar, tih 18 meseci je realno vreme da sprovedemo sve ono što je neophodno da ne bi pravili, već sam rekao, jedan korak napred a onda tri koraka nazad u nekoj brzini. Ono što radimo hoćemo da to ostane i da to bude sa ozbiljnim temeljom.
Ono što ste vi pričali ovde, morate samo da se odlučite. Prvo ste rekli da nećete monopole, nećete ništa. A gde ćete vi to u Srbiji da nađete toliko stručnjaka sa tolikim iskustvom, da imaju preko, ne znam, 100 procedura, 1.000 procedura i ostalo? U istom momentu smo neravnopravni i favorizujemo one koji su do sada radili i ne damo šansu nikom drugom da radi. Malopre ste se borili protiv toga.
Znači, mislim da je ovo šansa apsolutno za sve, posebno za one mlade koji žele da se bave ovim, koji žele da ulažu u ovo i da dobijemo rezultat. To je jedina poenta ovoga.
Ponavljam, ovo je zakon struke koji nema veze ni sa čim drugim. Zahvaljujem.

Maksimalan rok je 18 meseci što ne znači, a hteli smo da samo budemo realni, da ne dolazimo opet ovde i da kažemo da nešto nismo uradili, što ne znači da mi to nećemo uraditi za šest, osam meseci, u čemu ćemo se truditi.
U ovom momentu ne mogu to da obećam, ali samo jednu stvar zaboravljate, morate da imate užu specijalizaciju iz te oblasti. Znači, ne može neko da je danas završio fakultet i da ide to da radi. To je uslov svih uslova, uža specijalizacija. Ono sa čim bi naišli na problem, za one koji hoće da se bave time, koji hoće da ulože u to, što je nama cilj da se što više njih bavi time, da bude što veća konkurencija i onda da prođe onaj koji ima najbolji rezultat. Znači, to nam je u interesu i to se pokazalo, kada imate toliku konkurenciju prolaze najbolji, kada se bore između sebe.
U ovom momentu to što ste vi rekli da nađemo sa 100, sa 1000 procedura, realno smo sagledali, mi toliko nemamo stručnjaka u Srbiji sa takvim iskustvom. Ponavljam, ovaj zakon je živ organizam koji mora u hodu da se dopunjuje podzakonskim aktima. Ovo nije zakucano. Ovaj zakon ne može da se zakuca i da kažete sada smo doneli ovaj zakon i to će narednih 5-10 godina, mnogo toga će se promeniti za to vreme. Samo je osnov u njemu podzakonskim aktima. Možda će ovo tražiti za godinu dana da uvedemo još nekog stručnjaka iz neke druge oblasti. Dokazaće struka da moramo još nekog da uključimo i šta bi onda, opet da menjamo zakon? Opet da menjamo zakon? Mislim, da niste razumeli ali evo potrudio sam se da kažem. Znači, osnova je u zakonu, sve ide u podzakonska akta. Živ organizam koji mora da se menja.

Prihvatam.

Upravo je u izradi katalog o radnim mestima i katalog o platama gde je to prepoznato i ne samo to, nego i svi koji učestvuju u ovom procesu, znači nisu lekari, su prepoznati, uključeni i u katalog i u plate. Znači, tu su i platne grupe i platni razredi i naravno da će imati mnogo veću koeficijent nego ostali zbog specifičnosti posla i angažovanosti i svega onoga što je interes svih nas.

Jedini razlog je što mi ne možemo da pretpostavimo šta će predvideti SZO ili šta će se dešavati u svetu, da li će to biti ZIKA, da li će to biti Ebola ili nešto drugo da će morati da se testira. Iz tog razloga nije išlo na zakon, jer bi stalno onda moralo da se menja. To je jedini razlog.

Evo, odmah da razjasnim. Prvo, ovo sve o čemu smo pričali, niste poneli nikakav predlog amandmana, niti bilo šta, čisto da znamo, da ne ispadne nešto drugo.
Samo ću potvrditi ono što ste vi sami rekli. Znači, ovaj zakon je napravljen da bi se pomoglo, odnosno da bi se omogućilo tim ženama u oba slučaja. Znači, nemojte ga samo kriviti nikako, a kako će žena koja, ko što ste vi rekli, svi dobro znaju, misli se na ženu koja ne živi, nije udata, nema partnera, znači, na to se misli, i to svi dobro znamo, jer se ovde radi o toj temi, ne radi se o nekoj drugoj temi.
Druga stvar, znači, ta žena nema drugog izbora nego da ide na vantelesnu i posebno na onu ženu koja pored toga ima i problem, pa mora da ide na doniranu jajnu ćeliju. Znači, sve ste apsolutno rekli vi sami. Zakon je napravljen da pomogne u jednom i u drugom slučaju i da reguliše sve ono što do sada nije bilo regulisano. Eto, to je suština koju ste vi sami rekli. Ali, evo, ljudi da razumeju da ne misle da postoji neka zabluda ili bilo šta. Znači, zakon je napravljen da pomogne upravo ono o čemu ste vi pričali.

Moram prvo da se vratim, ozbiljne su reči rečene vezano za transplantaciju i zloupotrebu darivanja organa. Molim vas samo da vodimo računa o tome, izvolite, recite bilo koji primer u Srbiji, bilo šta. Nemojte da pričamo paušalno, postoje građani kojima je to jedini spas i jedini način da prežive i da se izleče, da ne idemo samo po paušalnim stvarima, jer to je izuzetno strogo definisano zakonom, tako da, do sada nije bilo, mislim i da neće biti bilo kakve zloupotrebe.
Druga stvar, baš iz tog razloga što je praksa različita postoje i ovolika mišljenja.
Treća stvar, ovaj zakon je od 15. decembra, znači dovoljno dugo u skupštinskoj proceduri, javna rasprava i sve. Nažalost, moram da vam kažem da nije stigao ni jedan predlog, uređen predlog kako to regulisati, a da nije paušalno, da pričamo.
Znači, to su činjenice i mislim da je dobra jedna druga stvar. Vi ste rekli – ok, struka je rekla svoje. Ovde sede predstavnici građana, predstavnici Vlade i mislim da je ovo pravo mesto gde treba da se priča o tome i mislim da, koliko god treba da pričamo, pričamo dok se ne nađe najbolje rešenje i mnogo je bolje tako nego bilo kako drugačije.

Ne znam da li smo se razumeli, ovaj zakon ne sprečava nikoga da ostavi svoj reproduktivni materijal.

Čak smo predvideli da to budu maloletna lica. Znači, nema nikakve prepreke da bilo ko ko hoće ostavi svoj, ovim smo samo skrenuli pažnju na one koji znaju i koji ulaze u problem. Eto, to je suština.

Ovde postoje ova dva termina - jedan plus pet godina i ovo doživotno na pet plus pet godina ide se na ljude koji idu dobrovoljno i daju. Ovaj na doživotno odnosi se…
(Vladimir Đurić: Na neograničeno.)
U redu, na neograničeno, jer smo uveli da mogu i deca, tj. mlađi od 18 godina, iz medicinskih razloga, jer onda ne možete njima da ograničite, da nekom uzmete u određenom periodu. To je jedini razloga, a ovo pet plus pet godina, to je jedan stav ljudi koji se bave time, da je to neki objektivan period i jednostavno zbog čuvanja jer nije ni malo jednostavno taj materijal čuvati i održavati. To je jedan od razloga. Znači, u tome je ta razlika.

Evo ovo što ste pitali. Usklađen je sa Zakonom o porodici i usklađen sa Ustavom. Postoji član koji kaže u kom slučaju može da se ide, a odnosi se na doniranu ćeliju, kada može da se sazna, kada ne. Znači, apsolutno je u skladu i sa Ustavom i sa Porodičnim zakonom.

Prvo, da se malo uozbiljimo. Ne postoji nikakvo uslovljavanje, niti bilo šta da neko traži podatke da bi imao iz nekog razloga. Postoje stručni timovi od najeminentnijih stručnjaka na koje ste se vi pozivali iz mnogo razvijenijih zemalja i sa mnogo boljim rezultatima. A, ono šta je cilj, da se ne dešava ono što se dešavalo do sada kada nismo mogli da dođemo do tih podataka, nismo mogli da dođemo do podataka, jer nismo imali tu stručnu inspekciju i nismo imali zakon koji je mogao da propiše da se ispita, da vidimo koliko se stvarno beba rodi.
Znači, to je jedini razlog, da uradimo sve, da usaglasimo sve, da imamo što bolje rezultate. Ne postoji nijedan drugi razlog, niti nas bilo ko uslovljava. Jednostavno, želimo da idemo u korak sa onima koji su najbolji, da se upoređujemo sa njima i da gledamo onako kako oni prave tu, prate razvoj i koliki je procenat uspešnosti, a mi hoćemo da kod nas bude najbolji mogući procenat uspešnosti. Eto, to je jedini razlog, ništa drugo.

Zbog građana i zbog javnosti, samo da se zna da se o tome vodilo računa. Ne mora to da bude jedini razlog, neki centar može iz bilo kog drugog razloga da se zatvori. Obaveza svakog centra je da ima ugovor sa drugim centrom, pod istim uslovima koji bi u bilo kom od tih slučajeva, da li taj ili bilo koji drugi, preuzeo sav materijal i nastavio proces. U svakom slučaju, ne dolazi do zastoja procesa i do onih koji su već krenuli u proces i koji tu rade. Znači, nema opasnosti od toga, ne zbog toga, nego bilo čega drugog. Znači, u uslovima postoji da mora da ima ugovor sa drugom sličnom klinikom koja može u svakom momentu da preuzme i ta druga klinika sa sledećom.

Prihvatam.

Prihvata se.

Da krenem od tog poslednjeg, od tih 5,5 miliona. To je „Projekat Sofreko“ iz 2003, 2004. godine, na koji vi mislite, a koji nema nikakve veze sa bilo čim od ovoga što vi pričate. To je jedna stvar.
Druga stvar, stalno mešate derivate i produkte krvi. Ovaj predlog zakona je donet iz tog razloga da bi se sve ono što ostaje krvi i derivata krvi, da bi se maksimalno iskoristilo i da bi se napravili lekovi koji mogu da se naprave iz tog materijala. Ono jedino što se trenutno pravi, to je u Zavodu za transfuziju i to su albumini. Ništa drugo se ne radi. Ali, i to je u nedovoljnoj količini, jer nismo imali pregled, nismo imali jedinstveni informacioni sistem da znamo gde i koliko ima krvi i krvne plazme, koliko će ostati neiskorišćeno, kad ističe rok, jer je ograničen rok trajanja, da možemo da povučemo, nismo imali planiranje i to je bio razlog zbog čega nismo imali veću i bolju proizvodnju i onda bi imali taj domaći proizvod mnogo jeftiniji i ne bi morali da ga uvozimo i da ga kupujemo od drugih, jer bi bilo mnogo skuplje. To je jedan od razloga što se pristupilo Predlogu ovog zakona. To je suština. I ide se na to frankcionisanje. Uslov svega da bi se promenilo – mora d da se promeni zakon, da bi se napredovalo, da bi jednostavno imali pregled gde vam se nalazi krv, gde vam se nalazi plazma i da bi imali plan rada.
Lekovi od krvi nemaju veze sa ovim, to je Zakon o lekovima. Nemojte mešati te stvari.